Tags: 3F 4M

Jelena stiže u zgradu, traži svoju sestru Evu. Maksa guši život u podrumu. Njemu i tati postaje jako tijesno. Kristina i Petar sakrili su svoju ljubav u lift. Koji nekad radi, a nekad ne. Ovi ljudi se susreću i možda utječu jedni na druge. Ako se uopće i vide. Ako su to uopće i ljudi.


GODINA: 2009.

AUTORSKA PRAVA: sva prava pridržana


PRVI DIO: PRIJE DANA

1.

Jelena, umorna i uplašena, s torbom u ruci čeka lift. Maks se spušta niz stepenice, prođe uz nju, pogleda ju pa se zaustavi.

MAKS: Trebaš prijevoz?

JELENA šuti

MAKSkrevelji se: Ua...ue..uui...uuu...

JELENA okrene glavu

MAKS: Dobra guza.

JELENA šuti

MAKS: Ne genijalna. Ali dobra. Slobodno se malo poslužim... Želi je ulovit

JELENAvikne: Ne!

MAKS: Ne?

JELENA: Nemojte, molim vas!

MAKSumre od smijeha: Vas, nas, vi, mi, oni... Jesi ti kad pušila?

JELENA se odmiče od njega

MAKS: Mislim cigarete. Opet se glupo smije Šta ima s tobom? Jesi mi ti ok?

JELENA: Vi tu stanujete?

MAKS: Ej...pa nismo toliko intimni... Ti si već u stanu!

JELENA: Pitam zbog svoje sestre...

MAKSprekida ju: Kako ne... Sestre... Ja volim sestre.

JELENA: Eva Grab. Plava kosa, lijepa, trideset godina...

MAKS: I voli ga primat s boka... Ajde, stara, vidimo se. Ja gibam u krevet.

JELENA: Poznate je?

MAKS: Oćeš mi se pridružit?

JELENA: Morate mi reći ako je znate... Putovala sam cijelu noć...

MAKS: Znam...da ništa ne znam. Uhvati je za guzu Uh... Bilo mi je jako, jako drago, mala...

On ode, a ona pritišće dugme lifta i nervozno psuje

JELENA: Ajde... Otvori se... Nemoj mi to radit! Oćeš doć ili nećeš! Lijepo te pitam, oćeš ili nećeš?! Odgovori!!! Znaš šta, idi ti lijepo k vragu!  Ja te neću  molit.

Zatim ponovno pritišće dugme i kad se ponovno ništa ne dogodi, odvali nogom u vrata od lifta

JELENA: Dosta! Počni radit! Proradi već jednom, jesi čuo?! I jebem ti autobuse i jebem ti kišu i jebem ti jesen i liftove i katove i jebem vam svima mater da vam jebem!

Uzme torbu i počne njome udarat u lift. Vrata lifta se iznutra nasilu otvore i polugoli muškarac ispadne pred njene noge

JELENAvrisne: Oprostite...ja... Ja sam samo zvala lift.

Pokraj muškarca se provuče polugola žena. 

KRISTINA: Ne radi...

PETAR: Može manje deranja, a?! Probudila si nas!

JELENA: Oprostite, nisam htjela...

PETAR: Oprostite, oprostite?! Sad je gotovo. Koliko je sati?

KRISTINA: Petnaest do šest.

JELENA: Išla sam noćnim autobusom. Nije bio brz. Stajao je na svakoj praznoj stanici. Nisam imala pojma da ima toliko praznih stanica u ovoj zemlji.

PETAR: Spavamo! Halo! Eeej!!

JELENA: Ne želim vam smetati, ali tražim sestru, Evu Grab. Vi stanujete ovdje?

KRISTINA: Spavamo...

JELENA: Spavate u liftu?

PETAR: Ovo nije normalno...

KRISTINA: Oćeš nas pustit na miru..?

JELENA: Hoću, idem, samo vas molim ako znate nešto o mojoj sestri.

PETAR: Nestala je?

JELENA: Ne. Otišla je. Prije skoro godinu dana. Ovo ovdje je zadnja poznata adresa koju imamo. Nije se više ni javljala posljednjih mjeseci.

KRISTINA se nasmije

JELENA: Što je smiješno?

KRISTINA: On je kasnio na ručak, a žena se već raznjela bombom...

JELENA: Tko? Eva?

PETAR: Ne. Adam.

JELENA: Mlada je, nije jako zgodna, ima tridesetjednu godinu. Često je pristojno odjevena. Ona strašno drži do tih stvari, možda nekad čak i pretjerano, ali dobro... Vidjeli ste ju? Vi ste iz ove zgrade?

PETAR: Ne.

JELENA: Plava kosa, plave oči, tajanstven osmijeh.

PETAR: Kako ne, takve vidim svaki dan.

JELENA: Ozbiljno vas pitam, strašno mi je važno. Otkad ste vi tu?

KRISTINA: Mi? Otkad smo tu? Ne znam...

JELENA: Kad ste došli? Kad ste uselili?

KRISTINA: Nismo mi uselili... Mi to samo tako, nekad, kad je vani kiša. Al nemoj to sad širiti okolo. Znaš kako je teško ovih dana naći dobar lift!

PETAR: Možda se mala urušila...

JELENA: Molim?

PETAR: Tvoja sestra. Možda se urušila.

JELENA: Kako to mislite?

KRISTINA: U ovoj zgradi se jedan dio urušio! Totalna ludnica! Prije deset dana... Niti deset, u stvari. Sve je bilo u dimu, ljudi su plakali, trčali... Kao vatromet u lunaparku! E, sad, ako je ona baš stanovala u tom dijelu.

PETARsmije se: Sjediš, gledaš televiziju, čekaš da ti zakuha kava na štednjaku i odvališ se. Odvali ti se pola stana...

JELENA: Eva Grab.

PETAR: Rekla si!

KRISTINA: Nemoj bit tako naporna, mi se nismo ni naspavali danas.

JELENE: Oprostite, ne želim više smetati. Idem dalje polako.

PETAR: Da, da, pa ubrzaj iza ugla...

JELENA: Koliko ovdje ima sveukupno katova?

PETAR: Pusti sad građevinu... Hrana! Imaš ti neke hrane sa sobom? Nešto za doručak? Kako ću mislit bez jogurta i pahuljica?

KRISTINA: Deset. Na ovoj strani.

JELENA: Nemam hrane.

KRISTINA: Ne? I ti oćeš reć da ti je ta torba prazna?!

JELENA: Nije prazna, ali nemam hrane. Zapravo, i ja umirem od gladi.

KRISTINA: Ozbiljno? Ne bi se reklo.

JELENA: Mogu, molim vas, samo liftom do gore... Jedva stojim na nogama.

KRISTINA: Lift ne radi. Rekla sam ti.

JELENA: Otkad tako stoji?

PETAR: Nekad stoji, nekad se kreće...

JELENA: Znači, ipak radi.

PETAR: Ne radi.

KRISTINA: Ali nekad se samo pomakne. Gore ili dolje.

JELENA: Često?

PETAR: Tu i tamo.

KRISTINA: Gore i dolje.

JELENA: Kako to?

KRISTINA: Vlaga, rđa, puknute sajle... Otkud ja znam?! Da sam mehaničar, onda bi imala crne ruke i radionicu na nekoj cesti, a ovako... Puno me pitaš...

Petar joj za to vrijeme prekopava torbu i pljačka ju

JELENA: Uglavnom, ja sam Jelena Grab i...

KRISTINA: Marica.

JELENA: Drago mi je.

PETAR: Ivica.

JELENA:...i ako vam bilo šta padne na pamet, ako se bilo čega sjetite...

KRISTINA: Da, da... Naći ćemo te.

JELENA: Hvala. Hvala vam puno.

Petar joj je skroz ispraznio torbe, a u njih joj je stavio neko smeće

PETAR: Sve u redu. Volimo biti na usluzi.

JELENA: Malo je usko unutra?

PETAR: Usko?

JELENA: I vaš stan se urušio?

KRISTINA: Mi nemamo stan.

JELENA: Koliko ljudi živi u zgradi?

KRISTINA: Kojih ljudi?

PETAR: Ti tražiš ljude ili sestru?!

JELENA: Hvala i oprostite na smetnji...

PETAR: Torbe!

JELENA: A, da. Hvala. Spavam na nogama... Prošla sam toliko ulica. Trebala je sa mnom putovati i mama, ali tati nije dobro. Netko je morao ostati s njim... A nije lijepo putovati sam. Podigne torbe Ali, evo...malo odmora i torbe su mi odmah lakše! Ovo ozbiljno ne radi?

PETAR: Misliš da lažemo?

KRISTINAnjemu: Zatvori vrata...

JELENA: I stvarno spavate unutra?

KRISTINA: Zatvori, ne mogu više...

PETAR: Spavali bi, da nas ne bude... Zatvara vrata lifta

JELENA: Doviđenja... I hvala!

Ona ode stepenicama prema gore.


2.

Lift iznutra. Vidi se da stanuju u tom liftu. Ne mogu se prestat smijati

PETAR: Hlače... Majica... Suknja...Imaš robe za cijelu sezonu. Ko bi ti ovo napravio?! Ko?

KRISTINA: Koje odvratne boje. Tako nema ukusa.

PETAR: Ali zato ti imaš... Pojas! Sviđa ti se?

KRISTINA: Super! Sad se možemo objesiti! A hrana, hrana... To me zanima... Doručak... Kako sam gladna...

PETAR: Reci ˝Petre, ti si car˝

KRISTINA: ˝Petre, ti si kreten˝

PETAR: Ozbiljno!

KRISTINA: Ozbiljno.

PETAR: Lijeva ili desna.

KRISTINA: I jedna i druga.

Otvara šake i u njima ima Snickers čokoladicu.

KRISTINA: Daj to ovamo!

PETAR: Podijelit ćemo.

KRISTINA: Ne! Ti si jučer jeo.

PETAR: Onda uzmi. Ko ti brani.

PETAR trpa u usta, a ona mu pokušava iščupati. Počnu se ljubiti

PETAR: Dobra si, mala...

KRISTINA: Aha...

PETAR: Aha?

KRISTINA: Ne mogu više... Kad ćemo moći u tom tvom glupom stanu?

PETAR: Ja stvarno to moram slušat od jutra do mraka?! Kad, kad, kad?! Nekad! Nemam pojma, otkud ja znam?! Petnaestog petog u tri i po! Može? Ti odgovara da tad useliš?

KRISTINA: Koji si ti idiot!

PETAR: Me nemoj? Baš divno. A šta si ti, jebote?! Ej, imam ja jednu genijalnu ideju! Ajmo u tvoj stan!

KRISTINA: Znaš šta...

PETAR: Ozbiljno, Kristina! Ajmo kod tebe.

KRISTINA: Jako duhovito.

PETAR: Je l ti i ovo duhovito..? nabije je na stijenku lifta, ona se nasmije

KRISTINA: Ne.

PETAR: Šta se onda smiješ?!

KRISTINA: Tako. Ne da mi se plakat.

PETAR: Voliš kurac...

KRISTINA: Volim kurac...

PETAR: Čuješ šta te pitam?! Voliš kurac?!

KRISTINA: Pa volim!

PETAR: Samo voliš?

KRISTINA: Šta bi trebala, rezat vene?!

PETAR: Znam te...luda si za mojim kurcem.

KRISTINA: Aha, luda...

PETAR: Onda mu to reci. Moraš mu to reći...

KRISTINA: Drugi put.

PETAR: A ko ti kaže da će bit drugog puta?

KRISTINA: Neće?

PETAR: Ne znam.

KRISTINA: Bit će ako se potrudiš.

PETAR: Budale se trude. Ja nisam budala.

Prestane je ljubiti

KRISTINA: Šta je bilo?

PETAR: Šta bi bilo?

KRISTINA: Nećemo bit zajedno?

PETAR: Nemam ja viša živaca za to.

KRISTINA: Zašto? Šta ti je?

PETAR: Šta šta mi je!? Nemoj, molim te. Dok ti svršiš, ja ću dobit akutnu upalu mišića, jebo te. Ali ni sama upala nije nikakva garancija.

KRISTINA: Molim?

PETAR: Nije ti lijepo sa mnom i kraj priče. Nema potrebe za ovim sranjima.

KRISTINA: Kad ne mogu više... Ovaj lift, ko da se jebem u grobu... Imam noćne more... Proganja me sve to. Ti si rekao da je gotovo, da će stan ostat tebi, da će se sve srediti za dva mjeseca!

PETAR: Za dva mjeseca... Kako se može srediti u dva mjeseca?

KRISTINA: To si reko! Reko si! To šta lažeš čim zineš, to nije moj problem!

PETARurla: Šuti! Šuti! Nabit ću ti čarapu u usta!

KRISTINA: Oprosti, ali ja sebe nisam našla na rasprodaji.

PETAR: Prevedi!!!  Kako mi ideš na živce!

KRISTINA: Meni je dosta da me se baca nakon dva, tri nošenja!

PETAR: Uau, čovječe! Pa ti si pjesnik! Ja živim s pjesnikom!

KRISTINA: Ja jesam pjesnik! Al ti ne kužiš ringe-ringe-raja od poezije! Ti si prokleta, odvratna crna rupa! Život si mi uništio! I ti ne živiš sa mnom, ovo nije živjet! Dosta mi je i tebe i ovog lifta, i pišanja po hodnicima! Ovo je tvoj maksimum?! Otfurat ženu u lift i tamo ju držat dok ne dobije rak jajnika od vlage!? Genijalan si! I tako sposoban! Koju sreću imam da sam s tobom! Koliko bi žena htjelo biti na mom mjestu!

PETAR: Nemaš ni pojma koliko!

KRISTINA: Aha. Tvoj seksualni stil javnog wc-a me oduvijek palio.

PETAR: Nekad ti tako želim sve najgore.

KRISTINA: Da?

PETAR: Aha. Želim ti, da ti se, na primjer, zapali stan dok spavaš.

KRISTINA: Ozbiljno? Super. A ja tebi želim da te žena izbaci na ulicu. Jer je jebeš loše kao mene.

PETAR: Nećeš sa mnom tako razgovarat!

Navali na nju

KRISTINA: Dobro, Pero, smiri doživljaje.

PETAR: Ja ti nisam muž! Je l ti jasno?! Jasno!? Budi sretna dok te nisam lupio! Tebe treba lupit!

KRISTINA: Da. Kad bi ti bio u stanju.

On je udari svom snagom. Ona šuti. On je počne ljubit.

PETAR: Oprosti, glupačno jedna glupa... Ti si tako glupa...

KRISTINA: Da...da...

Zagrli je

PETAR: Treba nam beba.

KRISTINA: Koji kurac...

PETAR: Ozbiljno ti kažem. Dijete nam treba. Jedno malo, slatko dijete.

KRISTINA: Stvarno to kažeš ili se zajebavaš?

PETAR: Kristina, volim te. Znaš da te obožavam. Sve je ovo grozno i odvratno i prljavo, znam...

KRISTINA: I hladno.

PETAR: Znam da ti je hladno. I meni je hladno. I ja bježim iz stana svaki dan da ovdje budem s tobom.

KRISTINA: Ko te tjera?

PETAR: Umro bi da nisam s tobom.

KRISTINA: Kćerku ili sina?

PETAR: Kćerku. S tvojim usnama.

KRISTINA: Onda bi si morali nać stan.

PETAR: Onda bi si našli stan, to možeš bit sigurna.

KRISTINA: Da možemo, i sad bi ga imali.

PETAR: Moje dijete neće živjet u liftu.

KRISTINA: Budalo...

PETAR: Napravit ću ti kćerku, vidjet ćeš...

KRISTINA: Ma nemoj...

PETAR: Oću, oću, možda i baš sad...

Lift se pokrene i oni počnu propadati.

KRISTINA: Aaa... Uvijek umrem od straha...

PETAR: Sve brže pada. Neće valjda puknut...

KRISTINA: Hoće. Prije ili kasnije. Božja kazna. nasmije se

PETAR:  Ti imaš devet života.

KRISTINA: Osam. Jednog si mi uništio.

PETAR: Htio sam te oženiti, Kristina... Slušaj me kad ti govorim. Stvarno sam htio.

KRISTINA: I?

PETAR: I, i?! Ti bi onda postala ona.

KRISTINA: A ovako?

PETAR: Šta ovako?

KRISTINA: Šta smo postali?

PETAR: Ništa. Nadam se.

Sruše se o pod, i dalje su živi. On otvara vrata i pogleda gdje su pali.


3.

Pred liftom je mračan hodnik i podrumska vrata.

PETAR: Podrum

KRISTINA: Mrak...

PETAR: Gdje smo?

KRISTINA: S trećg kata...

PETAR: Ni cigara nam nije ostalo, a?

Netko u blizini ima napad kašlja. Oni se ukoče.

KRISTINA: Jesam ti rekla! Ljudi!

PETAR: Zašto ljudi?

KRISTINA: A nego šta su!?

PETAR: Možda štakori?

KRISTINA: Štakori ne kašlju.

PETAR: A ljudi ne stanuju u rupama.

KRISTINA: Idemo... vuče ga u lift Zatvori vrata.

Kristina  pritišće dugmad

KRISTINA: Idemo pješke...

PETAR: A stvari?

KRISTINA: Briga me za stvari! Idemo, odvratno mi je ovdje!

PETAR: Stišaj se, još će nas čuti!

KRISTINA: I šta predlažeš?

PETARzagrli ju: Predlažem da uživamo. Da nam bude super.

KRISTINA: Da... A kako?

PETARuzbuđeno: Reci mi nešto lijepo o meni...

KRISTINA: Molim?

PETAR: Da...volim ti slušati glas... Pričaj mi o tome šta ti je sve lijepo u vezi mene.

KRISTINA: Jedino lijepo u vezi tebe sam ja.

PETAR: Sredit ću sve, samo mi treba još malo vremena. Ne znam šta ti se događa. Ti kao da si poludjela! Ovo nije pravo vrijeme...ni za tvoj ni za moj razvod.

KRISTINA: Oh, sad se brineš i za moj brak?

PETAR: I na poslu me steglo... Ako zapustim stvar, sve će otići u kurac. Mogao bih doslovno završiti na cesti.

KRISTINA: Ili u liftu.

PETAR: Gle, sve ćemo riješit... Samo bez tog tvog presinga.

KRISTINA: Ne znam zašto uopće razgovaram s tobom?

PETAR: Zašto ne bi razgovarala sa mnom?

KRISTINA: Zar ti ja stvarno ništa ne značim? Ne, reci... Ja sam nevažna za tebe.

PETAR: Ne. Važna si mi.

KRISTINA: Ja imam osjećaje prema tebi.

PETAR: Šta oćeš od mene?! Šta?!

KRISTINA: Hoću da, recimo, ne odlaziš kući iste sekunde nakon šta se istreseš u mene... Da mi se javiš, da ti je stalo... Nemaš pojma koliko sam plakala za tobom! I čekala da me nazoveš, a ne bi nazvao!

PETAR: Ne bi nazvao kad nisam stigao ili kad sam bio doma pa nisam mogao nazvat... Jesam ja kriv šta si ti čekala?!

KRISTINA: Kriv si! Kriv si, kretenu jedan glupi! Kriv si što sam plakala za tobom, što sam te čekala noćima i danima, što sam bila za tebe spremna napraviti sve... Što sam te voljela kao nikog u životu!

PETAR: Ah, i to sam kriv?

KRISTINA: Jesi, jer si obični sebični manipulator i jedno veliko odvratno smeće od čovjeka! I želim ti puno sreće. Iako ne znam kome želim, jer tebe očito ne poznajem. Ali, uglavnom, hvala ti što si mi pokazao kako ne značim ništa. I kako nikome nisam važna.

PETAR: Slušaj, mislim da si malo pod stresom i da bi mogli malo ohladit neko vrijeme...

KRISTINA: Znaš šta - jebi se.

PETAR: Jebi se ti.

Zatvaraju se vrata lifta


4.

Kašalj se pojačava i pojačava. Iza zatvorenih vrata guši se Stari.

STARI: Vode. vode... Samo čašu vode, ako nije problem.

MAKS: Šta je, stari, gdje si ti? U restoranu?

STARI: Zapelo mi je... Suho mi je... Kao mrvica, prašina, nemam pojma... Ima moja čaša tamo kraj sudopera, dodaj mi, Maks.

MAKS: Izlazim i kasnim i nemoj me ništa više pitati. I neću ti ovo još stoput ponoviti!

STARInasmije se: Sam ću, nema veze. Izlaziš! Pa krasno! Netko određen ili?

MAKS: Izlazim. Zaključat ću te. I sredi malo ovo. Izgleda ko rupa.

STARI: Dovest ćeš je ovamo? Kako se zove? Koliko ima godina? Mlada? Jako mlada? Samo da nije protuzakonito, Maks... Danas treba paziti. Sve izgledaju starije, a tako se i češljaju... Malo ko da je zahladilo ovdje....

MAKS: Jesen je! Normalno da je hladno! A pogodi još nešto! Bit će još hladnije! Zašto će biti hladnije? Zašto? Znaš zašto, molim te?

STARI: Zašto?

MAKS: Zato što dolazi zima!

STARIsmije se: Zima. E njoj se veselim... A do zime se možda i preselimo.

MAKS: Dobio si na lotu?

STARI:  Volim ja ovaj stan, sviđaju mi se ovi zidovi, samo vlaga mi ne utječe dobro na kosti.

MAKS: Ozbiljno? Ma nemoj?! Ne utječe ti?! smije se Tebi! A šta meni, jebo te? Poboljšava mi krvnu sliku? Pojačava mišićnu masu? Gustoću kose?

STARI: Nisam tako mislio.

MAKS: Ne? A kako si mislio?

STARI: Mislio sam... kašlje Mislio... Vode mi daj, molim te...

MAKS: Pa odluči se – hoćeš vode ili ti smeta vlaga...

STARI: I gladan sam... Da budem iskren, crijeva me malo bole.

MAKS: Ne brinem se ja za tebe.

STARI: Ne?

MAKS: Nemaš problema. Budućnost je pred tobom.

STARI: Čekaj, a znaš ti koji je danas dan?

MAKS: Pojma nemam.

STARI: Pogodi!

MAKS: Joj, slušaj, ne mogu više...

STARI: Pogodi, šta te košta?! Samo pucaj i gotovo!

MAKS: Dobro, Uskrs! Jesmo gotovi?!

STARI: Imam rođendan!

MAKS: Uh...Super.

STARI: Nećeš mi čestitati?

MAKS: Na čemu? Što si se rodio?

STARI: Pa to se obično slavi. Nisam ja to izmislio.

MAKS: Nije mi do slavlja.

STARI: Smislit ću ja nešto, vidjet ćeš... Moramo nekako obilježiti taj dan.

MAKS: Da, jer on je toliko važan da bi trebao postat nacionalni praznik! Na taj se dan rodio naš Spasitelj, Dobročinitelj, Najbolji otac na svijetu...

STARIuz smijeh: Hvala, hvala... A čuj, nešto od toga sigurno jesam. Ne bi ni imao ovakvog sina da ništa ne valjam, je l tako?

MAKS: Ma da, normalno. Odlično! Briga tebe. Ionako, koji ti problem još možeš imati? Neudobnu grobnicu?! Previše vlage?! Premalo vlage?

STARI: Ti si pijan?

MAKS: Nisam pijan i kakve to sad veze ima!

STARI: Zašto nisi pijan? Moraš bit pijan... Makar malo... Popij nešto, ozbiljno ti kažem.

MAKS: Ozbiljno? Super! Jako zanimljivo! A jesi ti čuo da se piće plaća?! Ne postoji prirodni izvor rakije...

STARI: Samo još nije otkriven. Ili je... Netko se i na tome obogatio, vjeruj mi...

MAKS: Nemam pojma, ja nemam ni kune u džepu, ma koje kune, nemam ni lipe!! Ti si napravio dijete, to je tvoj domet... Svršit unutra... Odlična ideja! Onda ti nije smetala vlaga... Majku ti tvoju sebičnu...

Stari šuti i legne

MAKS: Tako! Bravo! Lezi i šuti! To jedino znaš! A ja nek se brinem za nas dvoje, je l da?! Ja nek tražim hranu, ja nek kopam po smeću...

STARI: Otvori prozor...

MAKS:Molim?!

STARI: Otvori prozor, samo mi treba malo zraka.

MAKS: Vode, zraka, svjetla... Šta ti ne treba, samo me zanima... Otvori si sam! Ja idem van,  već sam ti stoput rekao!

Stari ustaje i otvara prozor. Vidi ženu koja u tom trenutku padne na pod

STARI: Bože dragi...

MAKS: Joj, nemoj mi kukat, vraćam se za par sati...

STARI: Netko se bacio...

MAKS: Nekad se pitam kako bi ti živio da si nepokretan!? Ima i takvih ljudi! Jesi čuo?! Ima ljudi koji se kotrljaju i koji su slijepi ili koji ništa ne čuju... A ne žale se svaki dan! Mislim, ja bi trebao ispuniti svaku tvoju želju! Ej! Šta sam ja, zlatna ribica?! Ej! Tebi govorim! Čuješ me?!

STARI: Skočila je... Žena je...čini mi se. U dvorištu... Idemo...

MAKS: Daj, stari, nemam vremena...

STARI: Ko je to sad, Maks? Kako je pala... Tresnula je... Lice... Stvarno nisi vidio? Ovo je strašno... Idemo van...

MAKS: Joj, daj, nemoj me, molim te... Šta je to sad, neko svjetsko čudo?! Pa ljudi padaju svaki dan...

STARI: Moram izaći, možda je još živa!

MAKS: Pa idi! Ko ti brani?!

STARI: Samo da nije neko koga znamo...

MAKS: Aha. A drugi svi nek slobodno crknu.

STARI: Nisam to mislio...

MAKS: Ali ja jesam.


5.

Jelena stoji nad Evinim tijelom i plače. Na dvorište dotrče Maks i Stari, Kristina i Petar.

STARI: Žena je pala... Ja sam sve vidio s prozora... Bože moj...

KRISTINA: Što se dogodilo..?!

JELENA: Moja sestra. Našla sam je.

MAKS: Eva...

JELENA: Da, da. Eva. Moja sestra. Došla sam, ona je skroz gore na vrhu, trebali ste mi reći... Niste je nikad vidjeli? Skočila je... Nije htjela... Prestala je pisati, ali imamo dosta njenih pisama još otprije... Uvijek je tako vesela. I piše pjesme. Voli liriku.

PETAR: Kako je pala?

JELENA: Ušla sam kad je stajala na prozoru.  Imala je i nekoliko pjesama o prozoru... Kako čudno... Ko da je znala... Nešto ...˝na prozoru...na obzoru...u zoru...trojica njih i jedan pas idu prema meni...zatvorite prozor, jutros sreću neću...˝ ali nisam sve zapamtila.

STARI: Vi ste njena sestra?

JELENA: Da.

STARI: Nisam znao da ima sestru...

JELENA: Vi ste joj prijatelj?

STARI: Prijatelj? Kako to mislite?

PETAR: I svejedno je skočila kad te je vidjela?

JELENA: Mislim da me nije prepoznala... Evice, ljubavi... Ljubi je po glavi Probudi se...

KRISTINA: Mrtva je. Treba je odnijeti odavde.

JELENA: Nije mrtva. Diše. Morate joj pomoći!

STARI: To je Eva... Maks...

MAKS: Smiri se! Jesi potpuno poludio!?

JELENA: Eva... Molim te... Eva se miče

STARI: Miče se! Mrdnula je rukom! Vidio sam!

MAKS: Refleksi. I mrtvaci se miču, ako niste znali.

KRISTINA: Nema šanse. Pogledajte koliko je krvi na podu. Maknite je. Donesite neku plahtu.

JELENA: Ja sam, . Jelena. Došla sam. Kako si?

MAKS: Kako će bit kad je pala sa zgrade?!

JELENA: Ššš... Sve će bit u redu. Ja sam tu...

STARI: Kako je lijepa... Ona je tako lijepa...

JELENA: Krvari iz glave... Moramo je odvesti u bolnicu. Ne može tu tako ležati. Molim vas, pomozite mi...

STARI: Zovite hitnu...

PETAR: Ja ću.

KRISTINA: Molim?! Što ćeš ti?

PETAR: Čekaj, ti bi mogla pustiti da žena ovdje umre?

KRISTINA: Ja?! Jesam je ja tjerala kroz prozor?

PETAR: Idem samo nazvati i ponašaj se normalno...

KRISTINA: Jedan korak! Samo jedan korak napravi!

PETAR: Ti si luda žena...

KRISTINA: Jesam, luda sam... Nemaš pojma koliko!

PETAR: Nemam ja živaca za ovo! Idem kući. Ne mogu ovdje sjedit i čekat da umre.

KRISTINA: Krasno! Ti ideš... Ti sad ideš! Pa to je genijalno!

PETAR: Prestani se derat i otprati me ako hoćeš...

KRISTINA: Da te otpratim? I šta da onda radim?! Spavam u liftu?!

PETAR: Idi i ti kući.

KRISTINA: Ne želim ići kući! Želim bit s tobom! A ti ne želiš bit sa mnom. I to je u redu. Samo mi to lijepo jasno reci. Ne želim više bit s tobom, prekidamo i to je to.

PETAR: Joj, daj...

KRISTINA: Joj, daj?! Joj, daj?! Sad sam i dosadna, je li!?

STARI: Maks, moramo po doktora... Iskrvarit će ako nešto ne napravimo...

MAKS: Daj, ostavi me na miru. Znaš da žurim i da ja ne bi ni trebao bit tu vani. Krvari... Jaka stvar! Nek stisne tu ranu! Šta ste svi retardirani..?!

PETAR: Na koga ti urlaš, majmune jedan?!

STARI: Maks, nemoj poludjeti, sine. Smiri se, Maks...

MAKS: Šta da se smirim?! Nabit ću ga u glavu, neće znat koja mu je prednja strana...

PETAR: To bi volio vidjet...

MAKS: E, pa vidjet ćeš... Jeleni A ti stisni to. Stisni tu ranu, šta me gledaš?!

JELENAstisne ranu: Ovako?

MAKS: Otkud bi ja to znao?! Pa nisam doktor!

STARI: Je l joj bolje?

JELENA: Ne znam.

STARI: S desetog kata...

JELENAEvi: Šta da napravim? Šta da napravim? Da legnem s tobom? Reci mi, molim te... Otvori oči. Makar zadnji put. Otvori oči, molim te...  Zovite doktora, molim vas! Hitno! Zašto tako stojite?! Zovite hitnu! Umrijet će mi sestra... Umrijet će mi...

Skitnica izviri ispod obližnjeva

SKITNICA: Dobro, ne moramo se toliko uzrujavati ako nije neophodno, ne? Treba vam doktor ako sam shvatio?

JELENA: Kako?

SKITNICA: Svima treba doktor... Sanjao sam sinoć – ja - pomoćnik ministra turizma. Razvedena obala... Razveo sam se prije tri godine... Gdje je pacijent?

KRISTINA: Mrtva je.

SKITNICA: Mrtva? A to je u redu... Onda nemamo problem. Laku noć...

PETAR: Ti si doktor?

SKITNICA: Ne. Tko vam je to rekao?

JELENA: Ali vi ste rekli! Maloprije!

MAKS: Čekaj, jesi završio medicinu ili nisi?

SKITNICA: Završio, kako ne. Izgubio sam posao pet puta, a pokušao sam se ubiti tri...

STARI: I ja sam optimist u životu. Treba tako.

MAKS: Znači, nije medicina, nego medicinski slučaj.

SKITNICA: Prošla vremena. Dolaze bolji dani.

JELENA: Napravite nešto! Skočila je s desetog kata!

SKITNICA: A zašto je skočila? Netko je zauzeo lift?

KRISTINA: Tko si ti?

PETAR: Zašto ti spavaš pod klupom?! To nije ni po zakonu!

SKITNICA: Na klupi mi je nezgodno. Nekad netko sjedne na mene. Vjerujte, znalo se dogoditi.

KRISTINA: I tu baš stanuješ?

SKITNICA: A to ne. Nemam ni stan ni krevet. Nije to moj stil.

STARI: A rođendan imate?

SKITNICA: Rođendan. To da. Kako ne.

STARI: I ja ga imam! Danas!

SKITNICA: Danas? Pa, sretan rođendan.

JELENA: Molim vas... Morate je spasiti...

STARI: I kako tako živite?!

SKITNICA: Napola.

STARI: Napola?

SKITNICA: U biti, ja sam na proputovanju iz života u smrt.

MAKS: A na čemu smo mi drugi?

SKITNICA: Ali ne, ja sam uzeo sve u svoje ruke!

PETAR: To je jedino rješenje. Prikratiti si muke... Ali vi svi samo pričate i pričate i pričate... Poduzmite nešto!

STARI: Gospođica krvari iz glave, a sestra će uskoro kolabirati od šoka.

MAKS: Ajde, ekipica... Idem ja... Uživajte dok možete! Jer kad se zgrada uruši, neće više bit hopa-cupa...

Skitnica dođe do Eve

JELENA: Oh, hvala vam... Hvala vam... Pomozite joj... Sama je bila ovdje...

Eva se budi

EVA: Zatvarajte vrata... Zaključajte ih... Luđaci imaju noge...

PETAR: Imaju, imaju. Dok ih netko ne polomi.

JELENA: Eva... Ljubavi... Jeste čuli! Živa je! Živa je!

MAKS: A ko će ih polomit!? Da ne bi ti možda?

PETAR: Ti to razgovaraš s nekim?

EVA: Nemoj me nervirat! Makni se s mene...

STARI: Bunca...

JELENA: Diše! Neće umrijeti... Hvala ti bože... Znala sam... Sad je sve u redu...

EVA: Hoću spavati... Dođi sutra... Petre... Nemoj...molim te...

PETAR: Ovo je strašno. Njoj se mozak totalno poremetio!

KRISTINA: Da, to bi ti najviše volio. Ali nema pomoći! Svi te znaju.

PETAR: Začepi već jednom!

Skitnica položi glavu na Evu

STARI: Šta vam se čini?

PETAR: Jeste zvali tu hitnu!? Što se čeka?

SKITNICA: Pluća su u redu, ja ne bih tu puno razmišljao... Mada, vrlo smo blizu stanja kome, realno gledajući... Oprostite što sam direktan.

JELENA: Živa je... Bit će dobro...

SKITNICA: Krv dosta brzo teče... I udarac je bio jak... Ne znam...

MAKS: Ne znam. Pravi stručnjak!

PETAR: Oprosti, doktore, nažalost, ovdje ima i idiota, ali bože moj... Ti si bar naviko...

MAKS: Mama ti idiot, ubit ću te.

STARI: Maks!

MAKS: Šta, Maks, Maks?! Razrezat ću ga ako ovako nastavi... Još jednom da te čujem! Jednom! Ne bi bio ni prvi ni zadnji!

PETAR: Je, je, ti si ih se naubijao...

JELENA: Spasit će je... Bit će dobro...

SKITNICA: Uže za robu je moralo ublažiti pad.

JELENA: Znači, i vi ste se pokušali ubiti?

SKITNICA: Kako da ne. Više puta.

JELENA: I niste uspjeli?

SKITNICA: A čujte, ne uspije vam sve u životu...

JELENA: Da, da. Jasno. Čekajte, samo, malo , vi mislite da Evica ne bi ni htjela živjeti?

SKITNICA: Ko, ona?! Ne! Nemojte tako! Puna je života, to se vidi na prvu...

MAKS: Jedna više, jedna manje....

PETAR: Stoko jedna...

MAKS: Ma kome ti stoko... Oni se pograbe, Kristina ih razdvaja pa i ona dobije pljusku

KRISTINA: Konji glupi... Bagra obična...

STARIpokraj Eve: Samo da bude dobro...

JELENA: Hvala vam... Divno je što se brinete. Koji vam je rođendan?

STARI: Ko bi znao!?

JELENA Skitnici: Preživjet će? To ste ozbiljno mislili? Ozbiljno?

SKITNICA: Da. Doduše, pomoglo bi da se kontaktira neko službeno lice.

JELENA: Kako to mislite?

SKITNICA: Ja bi na vašem mjestu nazvao hitnu. Ali ovdje nije takav štimung, izgleda...

STARI: Idem ja to obaviti...

MAKS: A ko bi drugi...

U tom se trenu, uz veliki tresak, uruši još jedan dio zgrade. Oni se ukoče na mjestu

KRISTINA: Ne...

PETAR: Ako ti sad počneš urlat...

KRISTINA: Kad će prestati?! Ja se ne vraćam unutra...

MAKS: E, zato smo mi upali u podrum.

STARI: Sad bi ja išao, al kome da zvonim?

JELENA: Potres?

MAKS: Kakav potres! To je samo par stanova.

KRISTINA: Valjda nije i lift.

PETAR: Šta te briga, nije naš.

SKITNICA: Sad će bit još pacijenata. Ili mrtvih. U svakom slučaju, sve je isplativije od zdravog čovjeka.

STARI: To je ta prokleta vlaga... Sve se raspada...

MAKS: Kakva vlaga, krivi su zidovi, vidi se iz aviona. Statika. Kutovi, stupnjevi. Ne treba bit Einstein da prokužiš.

PETAR: A?!

MAKS: Da, al ne smiješ bit ni retadiran, ne...

SKITNICA: Pozvonite na prva vrata... Umrijet će nam žena na rukama...

JELENA: Umrijet će!?

SKITNICA: Neće umrijeti, to se tako kaže...

JELENA: Neće?

PETAR: Normalno da neće.

KRISTINA: Nije spominjala nikakvu sestru.

JELENA: Razgovarali ste s njom?

KRISTINA: Nikada. Imam pametnijeg posla.

EVA: Vrata...od zlata...

JELENA: Jeste čuli?! Eva, to sam ja, Jelena... Ja sam... Urušio se dio zgrade...čuješ me...

SKITNICA: Možda joj ne treba sad to obrazlagat...

JELENA: Da ne misli da je samo ona pala.

SKITNICA: Da, da, jasno... Oprostite što se miješam.

EVA: Ja sam...ja sam...ja...

MAKS: Idemo, razlaz.

STARI: A kamo?

MAKS: Nema mrtvih, nema predstave.

PETAR: Ti ideš ili ostaješ?

KRISTINA: A ti?

STARI: A moj rođendan?

JELENA: Slavit ćete?

STARI: Da, da, mislio sam.

JELENA: Kada? Gdje?

MAKS: Javit će. Samo pratite dnevnik.

JELENA: Ko će je odnijeti?

KRISTINA: Kako joj se javio govor, tako će i pokret.

STARI: Ja ću vam pomoći.

SKITNICA: Mogu i ja... Na kojem je katu? Ah, da, desetom... Ako joj se stan nije odronio...

JELENA: Majko moja... A na to sam i zaboravila...

SKITNICA: Ne brinite, sve je pod kontrolom. Ako se i odronio, ništa strašno. Malo niže ćemo ga potražiti... Dođite.



DRUGI DIO:  PRIJE SMRTI


1.

Maks i Skitnica mrtvi pijani ulaze u podrum. Stari spava. Skitnica je dezorijentiran, Maks ga vuče za sobom.

MAKSljubi skitnicu po licu: Volim te! Volim te... Ljubavi moja! Ti ne znaš koliko te volim!

SKITNICA: Gdje sam?

MAKS: Na sigurnom. Slušaj me dobro! Odmah da razjasnimo! Ti si za mene genijalac! I ako nekom budeš dao da te zajebava...

SKITNICA: A kome?

MAKS: Nekom! Nije važno kome. Ako budeš dao, ubit ću i tebe i njega! Jasno?!

SKITNICA: Da. Da, da...Da... Ovo je zid... pada i drži se za namještaj Tu sam bio već prije. Vi se niste ni rodili.

MAKS: Sve je u redu, doktore. Samo mi se nemoj sramit! Od danas sam ja tvoj skrbnik

SKITNICA: Mamice, daj cice...

MAKS: Dat će majka! I ko te samo pipne, ja ću ga osobno probost.

SKITNICA: Pipne, probost... Al kako će sve to djelovat na moj društveni život?

MAKS: Ne treba ti društvo! Imaš mene. Možeš mirno spavat! Osim ako ima netko otporan na noževe.

SKITNICA: U svojoj praksi, nisam naišao na slučaj...

MAKS: Pa dobro, jesi ti svjestan, majku ti ljubim, kolko je rijetko meni neki doktor simpatičan?!

SKITNICA: Ne...Ali hvala.

MAKS: Čuj, hvala... Pa ti nisi normalan, čovječe! Ja ti govorim da te volim, a ti meni hvala! Tata! Ajde, stari! Ustaj!

SKITNICA: Dobro jutro!

MAKS: Buđenje! Imaš gosta! Alo, jesi gluh?!

STARI: Maks...Tu si? Zaspao sam. Koliko je sati?

MAKS: Pola petnaest do devetnaest... Evo! Pokazuje na Skitnicu Vidi koga sam ti doveo!

SKITNICA: Koga?

STARI: Doktore, to ste vi?

SKITNICA: Oprostite, pitanje... Gdje ovdje držite vrata?

STARI: Doktore?

MAKS: I sad opet reci da ne brinem za tvoje zdravlje!

STARI: To ja nikad nisam rekao. Sjednite, doktore. Lijepo što ste došli...

MAKS: Nije imao izbora! Pronašao sam ga u parku i vukao cijelim putem za sobom. Spor je, ali brzo pije. Šta piješ?!

SKITNICA: Dobro sam, hvala.

STARI: Imamo octa. I pola boce bijelog. Jučer je bio dobar dan. U kantama je bilo boljeg smeća. Svašta sam nabavio. Ne biste vjerovali!

MAKS: Nema absinta... Nema čak ni vodtke. Da, znam...i ja sam tužan. Ali zato ima rakije!

STARI: Gdje?!

MAKS: Ne brini ti gdje.

STARI: Sakrio si ga?

MAKS: Ne, ti si ga sakrio. Kopa po stvarima, dođe do vaze s cvijećem. Baca cvijeće.

STARI: Što to radiš? Pusti cvijeće!

MAKS: Nije to voda.

STARI: Morao sam promijeniti. Cvijeće bi uvenulo.

MAKS: Molim?! Šta si napravio?! I gdje je rakija...?

STARI: U mom, kako da se izrazim...probavno-spolnom sustavu... Doktor će bolje znati...

MAKS: Kako se usuđuješ?! Od vlastitog sina krasti! Je l ti vidiš ovo, moj prijatelju! Na cestu sam ga trebao izbaciti! I to odavno!

STARI: Ima vremena... Dolaze sunčani dani, nećemo se stalno po stanu motati.

MAKS: Ovo nije stan! Skitnici Ti spavaš, a?

SKITNICA: Ne! Ništa se nije dogodilo. Svi ćemo se lijepo pozdraviti pa desnom stranom gore i gore... Jeste vidjeli onu što je pala? Tako mi je drago da nije pala na mene.

STARI: Vidio sam nju i sestru prije par dana. Pustili su je iz bolnice.

MAKS: Opa? U zgradi je?!

SKITNICA: Da, da. Dobro se oporavila.

STARI: Nije baš. Noge su joj natučene. I kičma. Jedno vrijeme neće baš hodati.

MAKS: Onda neka trči! Sam se sebi nasmije

SKITNICA: Ja bih sad trebao... Sad bih stvarno morao...

STARI: To je sve tako tužno.

MAKS: Jaka stvar. Ionako je bolja kad leži.

STARI: Jeste kad bili gore?

MAKS: Daj, šuti!

STARI: Lijepa žena... Ima te pravilne crte lice...

MAKS: Začepi već jednom!

SKITNICA: Da, dobro... A vas služi zdravlje, kad smo kod toga?

STARI: Mene? Da kucnem...  Dobar sam.

MAKS: Ko?! Da te ujutro ne navijem, stao bi do podne!

SKITNICA: Neke određene tegobe?

STARI: Ništa! Sve normalno. Mislim, kako koji dan, ali, uglavnom se držim!

MAKS: Kosti. Najviše kosti. Mada, ni drugo nije baš sjajno.

SKITNICA: Vjerujte mi, to se sve da popraviti.

STARI: Vjerujem, hvala, ali dobro sam.

MAKS: A da vi to malo...pregledate?

SKITNICA: Kako ne!

STARI: Ne treba! Ma kakvi! Što ti je sad, Maks? Kakvi pregledi? Čovjek je budan cijelu noć.

SKITNICA: Ništa, onda ja sad idem polako... Ima dana.

MAKS: Kamo!? Umrijet će mi stari, jesi ti lud?!

STARI: Kakvo umiranje?! Maks, ostavi čovjeka, samo vi idite...

MAKS: Ti se ne miješaj! Nikamo ne ide dok te ne pregleda!

SKITNICA: Otvorite usta. Aaa...aaa... Jače... Da...Tipično. Bio je takav jedan slučaj. Prijeđimo na nos...

STARI: Malo me boli grlo.

SKITNICA: Jasno, naravno, da... Da vidimo što je s očima...

STARI: Još čitam i ona sitna slova, da se malo hvalimo...

MAKS: A srce, pluća i to? Lako ćemo za oči...

SKITNICA: Slabo vidite i slabo čujete...

STARI: Kako slabo vidim kad dobro vidim? Aha! Sve sam vas čuo. Što sad kažete?

SKITNICA: I nikad vam ne zuji u njima? Ali nikada, nikada i neka crknete ako lažete?

STARI: Pa dobro. Nekad. Rijetko. Dogodi se.

SKITNICA: Hvala! O tome vam govorim. Zujanje jednako centar za ravnotežu – centar za ravnotežu jednako srednji mozak, a srednji mozak jednako smrt – to je i laicima jasno.

STARI: Smrt? Moja smrt?

SKITNICA: Moja nije sigurno.

MAKS: A pluća?

SKITNICA: Polako, doći ćemo i do njih. Ona su, naravno, srž problema.

STARI: Zašto? Što je s njima? Ovdje je malo vlažno, slažem se, ali ja sam često u šetnji, na zraku... SKITNICA: Da mi to malo poslušamo. Vadi stetoskop iz džepa

MAKS: I?

SKITNICA: Nije sjajno. Ni srce ni pluća.

STARI: Kako?

MAKS: Čekaj malo, ja sad ništa ne razumijem. Sve kao neki teški simptomi, a čovjek živ ko jaglac!

STARI: A što bi trebao biti mrtav, što?!

MAKS: Ne, ne odmah mrtav. Kud odmah, mrtav, ko da nema drugih stanja?!

STARI: Doktore, nisam teško bolestan, je l tako? Ja se stvarno dobro osjećam, razumijete.

SKITNICA: Joj, pa valjda vas ne moram podsjećati da ima velik broj bolesti na ovom svijetu koje jednostavno nemaju simptome.

STARI: I što sad to znači? Jasno mi recite!

SKITNICA: Neke hrane nemate? To sam vas već pitao? Teoretski, ja mogu umrijeti prije vas. I doktori umiru, znate. Ili vaš sin. On može bit mrtav dok se vi počešete po nozi.

STARI: Maks?

MAKS: A ne, ne. Neće ići. Ovdje idemo po redu. Oću bit sam u svom stanu, čovječe! Ovo više nije ni higijenski!

STARI: Idem si ja malo prozračit ta pluća... Kako ste rekli. Da mi bude bolje. I hvala, doktore. Mi se još valjda vidimo.

SKITNICA: I ja bih morao. Malo je rano.

MAKS: Kamo? Još ima u vazi.

SKITNICA: Kako ne. Drugi put se pozivam. Potpuno sam pun. Svečano vas pozdravljam... Uživajte u mjesečini!

STARI: Hvala.

SKITNICA: Gospodine, malo ste mi zabrinuti, a to mi se ne sviđa. Ja ću opet naići, vjerujte mi. Sve ćemo srediti. Postoje i lijekovi, možemo se rezat, šivac, bušit, lomit, krpat. A morfij! Na njega ste zaboravili! Priznajte!

STARI: A jesam, da...

SKITNICA: Neću vam dati da izgubite ovu bitku! Neću i neću! Ubijte me ako hoćete, ali neću!  Vi ste u sigurnim rukama. I toga se moramo držat! I točka koja se ne može izbrisat! Jesmo to sad riješili?!

STARI: Hvala. Riješeno.

Maks odvlači Skitnicu na stranu, hvata ga za ruku.

MAKS: Ti si mi, doktore, večeras skroz neupotrebljiv. Al dobro, dam ti ja par dana... Nije problem. Kamo, tata?

STARI: Idem u šetnju.

MAKS: Ko te pustio? Unutra, reko sam. Marš!

Stari ode, a Maks zagrli Skitnicu

MAKS: Kao malo dijete. Dok ne zaurlaš, ne ponaša se kao čovjek. Da te otpratim...

SKITNICA: Ne treba...

MAKS: Kako ne bi trebalo... Oni izađu na hodnik, pred lift Nego, slušaj... Ovo za starog, to sam ozbiljno mislio.

SKITNICA: Nema problema. Nabavit ću neke lijekove. Vidimo se još okolo.

MAKS: Dobro, može, ali nabavi one glavne.

SKITNICA: Da, da, sve.

MAKS: Ne sve. Glavne. Razumiješ?

SKITNICA: Da... Ili ne?

MAKS: Da pomognemo tim njegovim bolestima. Samo da im malo pomognemo, onako da ih gurnemo tamo kamo su ionako krenule... Ne znam ti ja te sve riječi... Ali bi volio... Stvarno bi volio...

SKITNICA: Da?

MAKS: Da ga više nema.

Vidi se da je Stari sve ovo čuo i okrene se i ode

SKITNICA: A ne, ne, ne. To ne. Ma ne! Krivo smo se razumjeli, žao mi je.

MAKS: Što ne? Zašto sad ne? I kako to misliš da ti nećeš meni izaći ususret? Ti meni?

SKITNICA: Sve je u redu. I dalje smo si najbolji.

MAKS: Pazi da te potok ne proguta.

SKITNICA: Šta?

MAKS: Čuo si me.

SKITNICA: Nisam, majke mi. Ništa onda. Hvala. Idem ja. Zove lift

MAKS: Ne radi.

SKITNICA: Ima pravo. Ne bi ni ja da ne moram. Stepenice rade! Idem ja tuda...

MAKS: Idi ti k vragu... A ja, naivac, tu pijem s tobom, ljubim te! Vezao sam se za tebe, majmune! Jesi ti normalan?! Mislio sam, idemo prema prijateljstvu, a ti ispao takav... Idiot... Al sve super. Ko mi je kriv? Imaš pravo, pokaži ti meni. Pokaži mi i zube mi razbij! Tako mi i treba, kada volim ljude.  Vrati se u stan, a Skitnica zastane


2.

Tavan. Sobica. Jelena pakira stvari. Eva se kreće uz pomoć štaka.

JELENA: Morat ćemo ranije stvari, tebe ću zadnju spustit. Znam da kradu, ali meni su već sve odnijeli. Ako nam i ove torbe odnesu, bar će biti lakše putovati. Otpusno ti je unutra, i zdravstvena. Ja da ovdje još deset dana čistim, isto bi smrdilo!

EVA: Kad idemo?

JELENA: Sutra? Danas? Večeras? Ja bih sad, ako mene pitaš.

EVA: Ne znam zašto moramo otići... Meni se uopće nikamo ne ide! Gdje je moja plava haljina?

JELENA: I plava i crvena i žuta... Tvoju torbu ćemo zatvorit. Trebaju ti nove haljine. Ovo ćemo dat nekoj djeci bez roditelja! Curicama koje baš hoće loše izgledat, a? Ima i takvih, mora biti.

EVA: Ti loše izgledaš.

JELENA: Hvala! A ti si mi slatka. Ozbiljno. Dobro ti stoje te štake... Danas je lijep dan. Krv na dvorištu se potpuno isprala. Ne bi je vidio ni da gledaš u nju!

EVA: Krasno. A kamo putujemo? Ne valjda kući?

JELENA: Ne. Ne kući. Normalno da ne.

EVA: Samo znaš šta, ja te ne mislim hranit. Ozbiljno. Nemam ni za sebe i ti si mi zadnja briga. Što se mene tiče, nisi trebala ni doći.

JELENA: Ali htjela sam. Tako si mi falilia, željela sam te vidjeti. I dobro da sam došla, pa ko bi se brinuo za tebe?

EVA: Došla si, sad si tu, jebi ga. Neću ti reć da se baciš, al ja ti nisam skrbnik, jesmo to dogovorili?

JELENA: Dobro.

EVA: Ja te nisam zvala.

JELENA: Dobro, Eva! Okej!  Zamišljeno Nikad ne bih rekla da ljudi koji tako izgledaju mogu nekome isprazniti cijelu torbu.

EVA: A kako izgledaju? Kreten i kurva.

JELENA: Ti si dobra s njima? To su ti prijatelji?

EVA šuti

JELENA: A ko zna šta si kući misle. Nisam nikom rekla da odlazim.

EVA: Kad bi mi našla negdje jednu cigaretu...

JELENA: Gdje?! Ne idem sad po zgradi. E, da, a da se uruši,šta onda?!

EVA: Šta onda?

JELENA: Pa da ti se stan uruši, šta bi bilo?!

EVA: Ništa. Jedan manje.

JELENA: Moramo što prije odavde.  Vadi novac iz grudnjaka Imam nešto! Imam! Priznajem! Stavljala sam tu i tamo na stranu! U grudnjaku ih držim. Blesavo, a? Ali i nije blesavo, tu nitko nikada neće staviti ruke...

EVAčupa joj novac: Daj mi to!

JELENA: Moj je! Nikad me nisi nazvala!

EVA: Daj mi novac! Ti ćeš ga zaraditi! Invalid sam, glupačo, daj mi te pare! I nisam te zvala jer te nisam htjela čut! To bi i debilu bilo jasno! Ali tebi nije. Normalno. broji pare Što si štedjela... Jahtu ćemo kupiti!

JELENA: Znači, danas definitvno ne idemo. Još smo noćas ovdje?

EVA: Idi i kupi mi cigarete!

JELENA: Sad? Po mraku? Ne bi išla vani, molim te. Grozni su mi ovi hodnici. Lift ne radi, ajde, ujutro ću ti otići... Rano ujutro, evo, dignut ću se u šest.

EVA: U šest ne pušim, hvala.

JELENA: Ali ni sad ti nije zdravo.

EVA: Još si tu?

JELENA: Čekaj, ti to ozbiljno?

EVA: Pa ja se ne bih ni bacila da sam imala za cigarete!! Jesi ti normalna?! Na terapiji sam, Jelena, nemoj me provocirat...

JELENA: Dobro, idem! Ne moraš odmah vikat! Možda sretnem onog doktora... Simpa je. To je neki odavde?

EVA: Ne.

JELENA: I nikad ga prije nisi srela?

EVA: Nemam pojma. A sad je to važno?

JELENA: Ne, nije važno. Oprosti.

EVA: Jelena!

JELENA: A molim?!

EVA: Još si tu.

JELENA: Pusa... I ne brini za mene! Sve će bit u redu.

EVA: Ajde, više... Malo mira! I nemoj žurit nazad!


3.

Lift se otvori i Kristina leži u njemu

KRISTINA: Nekad i radi. Ali ne sad.

SKITNICA: Ja sam već htio stepenicama... Sve u redu, hvala...

KRISTINA: Čekaj malo! Stani.

SKITNICA: Da?

KRISTINA: Trebam te nešto.

SKITNICA: Mene?

KRISTINA: Da, tebe. Nešto te moram pitati, ali ako nekom kažeš za ovo, bilo kome i bilo kad...

SKITNICA: A možda da mi ipak ne kažeš?

KRISTINA: Ne, ne. Trebam uslugu, ali ako čujem da si to širio – morat ću te ubiti.

SKITNICA: Ubit? Državna tajna? Jer malo sam pospan pa možda da se sutra nađemo, a? Isto vrijeme, drugo mjesto?

KRISTINA: Jedan na jedan. Nemam vremena do sutra. Ja na tebi... Ne bi bilo loše, to sam negdje sigurna.

SKITNICA: Nemam pojma... Ali hvala...

KRISTINA: Joj, ne to... Samo ne pristojan... Ako nešto mrzim, to su pristojni muškarci. Ima li nešto dosadnije na svijetu? Trebalo bi vas istrijebiti ko lude krave.

SKITNICA: Ozbiljno? Ja sam dosadan?

KRISTINA: To je sad neki problem?

SKITNICA: Ne, ne. Nego mi je to zanimljivo jer sam baš mislio kako si ti najdosadnija žena koju sam ikad sreo. Al to mi je bilo onako, na prvu. I sad ti kažeš za dosadu... Neke lude slučajnosti, kužiš?

KRISTINA: Samo trebam muškarca... Nikakva druga sranja... Jesi ti muškarac?

SKITNICA: Pa kolko znam, jesam...

KRISTINA: Ono...nježan, a grub, jake ruke, jebe mu se šta ko misli o njemu, pune usne... Ako tip nema pune usne, ne mora imat ništa. Daj, uđi unutra. Neću da nas slušaju.

SKITNICA: A ko?

KRISTINA: Zidovi.

Skitnica uđe u lift. Ona zatvara vrata.

SKITNICA: Da čujem... Koja usluga?

KRISTINA: Ja se mogu spremiti za dvadeset miunta. I prije, mogu i za deset. Jesu tebe kući učili da se nikad nešto ne uzme, a da se prije ne pita?!

SKITNICA: Dobro, kakve to ima veze? Jesi ti dobro? Uzela si nešto, a?

KRISTINA: Ja, da sam samo malo više vremena provela na zraku, ja bi danas bila zdrava žena. To znam sto posto. Šta bi ti rekao ovako na prvi pogled o meni? Osim da sam dosadna... Sviđam ti se? I samo nemoj bit iskren...

SKITNICA: Da. Lijepa si.

KRISTINA: Lijepa?

SKITNICA: Da.

KRISTINA: A zašto onda ne budeš sa mnom?

SKITNICA se nasmije

KRISTINA: Pa da. Sad, tu... Uzmi me, usiši, poliži, zvekni, razvali...crkni...

SKITNICA: Ehej, samo polako...

KRISTINA: Okej, žuri ti se. Sve u redu. Znam, razumijem, prelazim na stvar. Netko je živ ko ne bi trebao biti.

SKITNICA: Ti?

KRISTINA: Bravo! Ali osim mene.

SKITNICA: Tko?

KRISTINA: Imam to neko dijete u sebi. A ne smijem ga imati...

SKITNICA: Dijete? Trudna si?

KRISTINA: Nisam još skroz. Tek je početak, niti par mjeseci... Jako loše spavam sve ove dane.

SKITNICA: Sama si tu?

KRISTINA: Trebaš ga izvaditi.

SKITNICA: Molim?

KRISTINA: To je ta usluga. Moraš ga izvadit iz mene. Ne smijem ga imati, sve je to najveća glupost i povraća mi čim se sjetim... Slušaj, jesi ti doktor ili nisi?!

SKITNICA: Bilo mi je drago, ali stvarno moram ići.

KRISTINA: Ne! Nemoj ići! Moraš mi to napraviti!

SKITNICA: Koje?! Javi se u bolnicu, idi mami, sestri, idi u Crkvu...

KRISTINA: U Crkvu? Znam da u ovoj zgradi nema nitko s mozgom, ali tebe sam ubola... Genijalac!

SKITNICA: Sve ok. Sretno.

KRISTINA: Nemoj me ostaviti samu! Ne mogu tu ostati! Sama ću ga iščupati! Naći ću neku žicu, nemate pojma s kim imate posla!

SKITNICA: Čije je?

KRISTINA: Ničije. Kad ga možeš izvaditi?

SKITNICA: Ne mogu! Rekao sam ti, i ponovit ću još sto puta. Idi u bolnicu, javi se nekome, ja ti ne mogu pomoći.

KRISTINA: Ne smijem u bolnicu.

SKITNICA: Zašto?

KRISTINA: Tamo mi radi muž.

Lift se pokrene i ode

SKITNICA: Šta je ovo? Nešto si stisnula?

KRISTINA: Ne.

SKITNICA: Šta si stisnula?!

KRISTINA: Dugme za katastrofu. Umrijet ćemo zajedno!

SKITNICA: Zaustavi lift! Jesi me čula?!

KRISTINA: Sam se pokrenuo! Sam će i stati...

SKITNICA: Padamo!

KRISTINA: Kako padamo, kad idemo gore. Nisi mi se činio tolko lud, onako na prvu.

SKITNICA: Vozit ćemo se drugi put, ajde sad, molim te... Zaustavi ga! Pusti me van!

KRISTINA: Slušaj, hoćeš mi ga izvadit ili nećeš..?

SKITNICA: Prestani! Vrti mi se! Već treći dan ne spavam... Ne mogu... Neću... Ostavi me  na miru... Ja nisam...

Lift se zaustavi

KRISTINA: Evo, stao ti je. Oprosti na smetnji.

SKITNICA: Gdje smo?

KRISTINA: U zemlji keksića od čokolade...

SKITNICA: Uh...gladan sam... Gledaj, nije to, nego samo ne volim...

KRISTINA: Sve u redu.

SKITNICA: Ne volim kad me prave budalom!

KRISTINAsmije se i viče : Sljedeći!

SKITNICA: Kako si rekla da se zoveš?

KRISTINA: Oćeš mi pomoć ili nećeš? Doktore... Daj mi ruku... Samo mi ju daj... On joj daje ruku, ona je povlači prema sebi Tako... Vidiš da nisi potpuno beskorisan. Kad ona skroz približi njegovu ruku, on ju naglo trzne natrag

SKITNICA: Ne...

KRISTINA: Oh? Opet... Ajde, makni se. Ej! Ako nekom kažeš za ovo...Ako samo čujem da si nekom rekao...

SKITNICA: Znam. Mrtav sam.

On otvara vrata i izlazi van. Ona ostaje i smije se.


4.

Skitnica pred Evinim stanom. Iz stana upravo izlazi Petar.

KRISTINA: Oh! Ljubavi! Dobar dan.

SKITNICA: Gdje sam..? Koji je ovo kat?

KRISTINA: Na vrhu smo. Ovdje je predivan pogled s prozora.

PETAR: Zašto me pratiš?

KRISTINA: Ja tebe? Ne...

PETAR: Šta radiš ti tu? Rekla si da ideš kući. To si rekla.

KRISTINA: Idem, jesam. Ali gdje je kuća? Gdje? Kužiš? Umire od smijeha Ja sam već u kući...

PETAR: Vratit ću se malo kasnije, sad moram nešto obaviti...

KRISTINA: Znači, već joj je bolje.

PETAR: Molim?

KRISTINA: Kažem, bolje joj je. Ozdravila je. Ili nije? Nosio si joj cvijeće? Naranče?

SKITNICA: Naranče... Gdje ima naranča..?

PETAR: A šta je on radio unutra?

KRISTINA: Molio me da ga pustim, kaže da me već danima gleda iz mraka...

SKITNICA: Ko?

PETAR: Da te gleda iz mraka? Divno... A je l ti i piše pjesme? Dok te guzi...

KRISTINA: Piše, piše... I to duge. Većinom tužne... Balade i to... Piše mi ih na leđima...

Skitnica naslonjen na zid, skoro zaspao

PETAR: Ubit ću te!

Skitnica ne odgovara, spava

PETAR: Jesi me čuo?! Tebi govorim!

KRISTINA: Čovjek spava. Umorio se.

PETAR: Probudi ga, ubit ću ga u snu!

Kristina ga budi

SKITNICA: Aa..?

KRISTINA: Probudi se. Petar te treba.

SKITNICA: Aaa?

KRISTINA: Reci mu sad, neće biti budniji od ovog.

Kristina pridržava Skitnicu, a Petar mu se približi

PETAR: Nisi to smio, stari moj... Preračuno si se... To je žensko, tu nema pomoći. Al ti si me razočaro... Karakter, razumiješ... A ni pametan mi nisi... Koja šteta, stari moj...

Petar šakom udari Skitnicu, a ovaj se probudi

SKITNICA: Sad mi vas je dosta! Ali svih skupa! Idem po policiju!

Petar ode stepenicama.

KRISTINA: Ljubavi...

PETAR: Da?

KRISTINA: Nije dobra kao ja...

PETAR: Ni pola, maco... Ni pola.

Petar odlazi stepenicama. Skitnica zbunjen ostane pred liftom, a Kristina ulazi u lift i zatvara vrata.


5.

Jelena i Eva. Jelena plače. Eva leži na podu i navlači sa sebe odjeću koja je razbacana oko nje. Jelena ju samo gleda, uplašena.

EVA: Čarapu... Jelena! Alo! Čuješ me?

JELENA: Čujem. Reci.

EVA: Čarapu mi dodaj.

JELENA: Da... dodaje joj čarapu, hoće joj navući

EVA: Ne treba! Ima još cigara?

JELENA: Ne znam...

EVA: Pa pogledaj! Šta stojiš tako?! U čemu je problem?

JELENA: Ima. Izvoli. doda joj

EVA: Vatre!

JELENA: Da. Oprosti.

EVA: I pepeljaru! Pa dobro, šta je tebi danas?!

JELENA: Ništa. Žao mi je.

EVApuši: E, jebi ga sad. Al, ako ćeš mene slušat, to ti je poremećaj. I to se mora liječit.

JELENAbriše suze: Da nekog zovem? Šta da napravim?

EVA: Koga da zoveš?

JELENA: Ne znam. Nekog. Pomoć...

EVA: Dobro, razumijem, ali koga?

JELENA: Nekog od susjeda.

EVA: E, to je rješenje! Tu bi se usrećila. Ali može. Odlično! Ja sam za! Akcije i pokreti! Samo me najprije digni s poda! Noge su mi plave...

JELENA: Ti si na podu!

EVA: A gdje ću bit, na stropu?!

JELENA: Bože, šta je meni...

EVA: Pa to te pitam cijelo vrijeme!

Jelena ju diže i stavlja u kolica

JELENA: Poznaješ tog čovjeka?

EVA: Sve ih poznajem.

JELENA: Već je prije dolazio?

EVA: Je, dolazio je... Pusti me s tim... Je l ima šta za pojest? Ili si i kuhinju spakirala?!

JELENA: Žao mi je... To je grozno... Trebala sam ranije doći...

EVAnasmije se: Je, sad sam se preporodila. Gledaj, Jele, ti nisi loša cura i sve je to u redu i drago mi je da smo se vidjele, al ako nešto mrzim u životu, mrzim kad mi neko plače u stanu. Dođeš mi tu i plačeš... Kao život mi je tužan, to mi oćeš objasnit?

JELENA: Jadna moja, Evice...

EVA: E, majke mi, ako si ti normalna. Prestani me tu gledat i žalit, molim te, ako ikako možeš! Je l možeš?! Probaj se nasmijat, ajde da vidim. Jelena plače. Plači, tako je, to ti bolje ide. Jelčice, ti si izvozni proizvod. Ozbiljno ti govorim. Rješila bi problem suše za pola Afrike. Znaš ti šta je to! Jahale bi u svili na dvogrbim devama - samo da te otkriju!

JELENA: I ti oćeš reć da je tebi sve ovo normalno i da ti ovako sretno živiš?

EVA: Sretnije od nekih koji stalno plaču, to skoro sigurno.

JELENA: A zašto si se onda bacila, ako si tako radosna?

EVA: A ko to zna! Tako. Volim letjet.

JELENA: Ne zanima me, samo ja neću ovdje provesti noć.

EVAnasmije se: Tako sam i ja prije. Svaku večer pakirala torbe.

JELENA: Htjela si otići?

EVA: Jesam. Ma nisam. To bi ja tako...bezveze.

JELENA: Gdje ti je ključ? Gdje ga držiš?

EVA: Koji ključ? Nemam ključ.

JELENA: Kako nemaš ključ?! Zato je i ušao jer nemaš ključ!

EVA: Imala sam pa nemam. Stalno su razvaljivali. Bolje da je otvoreno.

JELENA: Ja idem po policiju. Imaš neko oružje u stanu?

EVA: Ti bi pucala?

JELENA: Pucat ću ako se vrati.

EVA: Na Petra? Daj, molim te... Žedna sam, donesi mi. Ima boca dolje u ormariću.

JELENA: Koja boca?

EVA: Ti je samo donesi. Dosta mi je tvog ispitivanja.

JELENA: Dobro, briga me. Pij, povraćaj, urlaj, radi šta hoćeš!  Al ujutro putujemo i to si utuvi u glavu! Sutra nas ovdje neće naći. Daje joj bocu

EVA: Super. I sad izađi van!

JELENA: Šta je sad bilo...?

EVA: Izađi van, glava me boli! Izludila si me više!

JELENA: Kamo da idem?

EVA: Jelena...

JELENA: Idem, u redu...Ali ne razumijem...

EVA: I ugasi svjetlo. Ko muhe su. Odmah se skupe kada gori.

JELENA: A ko se skupi? Ko ti sve dolazi?

EVA: Van!! Dosta! Šuti! Ne nogu više!

JELENA: Tu sam ispred, ako me trebaš...


6.

Jelena izađe na hodnik. Briše suze. Skitnica spava naslonjen na zid. Ona se uplaši kad ga vidi.

JELENA: Šta vi tu radite?!

SKITNICAu snu: Mm...

JELENA: Ja sam upravo krenula po policiju, samo da znate!

SKITNICA: Aaa...

JELENA: Uhapsit će vas... gurne ga I ubiti!

SKITNICA: Može. Dogovoreno. Ali tek sam zaspao... Možemo to ujutro? Oh, to ste vi? Kako sestra? Ne, sutra ćete mi odgovorit...Sanjao sam... uzdahne, namješta se Tako su tvrdi ovi zidovi...

JELENA: Je, i unutra su isti. Oprostite, nisam vas htjela probuditi.

SKITNICA: Da...da...

JELENA: Ali nemam s kim razgovarati.

SKITNICA: A baš osjećate tu potrebu..?

JELENA: Ne mogu više ostati ovdje. Ni pet minuta! Koja večer...

SKITNICA: Bolje jedna loša večer nego tri grozna dana. Ne? Da?

JELENA: Ja vam ne znam ni ime. Kako se zovete?

SKITNICA: Kako oćeš, dušo... Nikola, Ivan, Hrvoje, Anđelko, Arhimed, Joško, Điđi, Miđi?

JELENA: Mi odlazimo, samo to ne smijete nikome reći. To je tajna.

SKITNICA: Nemojte, molim vas. Ne želim saznati nijednu tajnu. Ostavite me na miru s tim tajnama! Je l to sad u redu? I laku noć!

JELENA: I dobro jutro.

SKITNICA: Čujte, nemam običaj ženama govorit da su dosadne...

JELENA: Ne bih vam se obraćala da nisam vidjela da vas sve to zanima.

SKITNICA: Ozbiljno? A to ste vidjeli gdje? Imam neki osip? Alergiju? Upitnik mi je izrastao na čelu?

JELENA: Oprostite. Bila je zabuna.

SKITNICA: Umoran sam, ženo, kako ti nije jasno!?

JELENA: Ma jasno mi je. Sve u redu. Laku noć.

SKITNICA: Hvala!

JELENA: Jesi gladan?

SKITNICA: Bio sam. Prije tri dana. Zašto? Imaš hrane?

JELENA: Nemam. Nije nam ostalo... Ali, rekla sam vam, mi putujemo, tako da nije ni važno.

SKITNICA: A kamo idete?

JELENA: Ne znam još.

SKITNICA: Super! Jer i ja putujem.

JELENA: Ozbiljno? Kada?

SKITNICA: Kada? Hm... Za dan, dva. Što ću ovdje? Hladno mi je, ne znam, zidovi su tvrdi, klupe oguljene, žene nesretne...

JELENA: Koje žene?

SKITNICA: Pa tako, žene... Ona neka iz lifta, pa tvoja sestra...

JELENA: Moja sestra? Ne, ona je sretna.

SKITNICA: Da, ali mislilo sam, to samoubojstvo i to...

JELENA: Ne, ali ona je sretna. Nije ona tužna. Samo je htjela prekinut život, i to je to.

SKITNICA: Da, da. Jasno... A kamo idete?

JELENA: Imamo neku rodbinu...

SKITNICA: Ako oćete, možemo dio puta ići zajedno. Mislim, ne želim se nametati, ali možda vam ne bih bio smetnja. A i meni... Ljepše je putovati u društvu.

JELENA: Zašto?

SKITNICA: Kako zašto?

JELENA: Zašto bi išao s nama?

SKITNICA: Kako, zašto? Tako, bezveze, samo sam predložio...

JELENA: Glup prijedlog. Jako glup.

SKITNICA: U čemu je problem?

JELENA: Nema problema, samo ne volim kad ljudi pričaju gluposti! Ne znam za tebe, al ja nemam previše vremena i zato, kad ga gubim bezveze, u nekim tako praznim riječima, nekim velikim planovima... Užasno me to nervira! Svi smo tako važni i značajni! Ti bi išao s nama? Šta bi ti s nama, molim te, reci mi... I šta bi ja s tobom?! Nezaposleni beskućnik! Uuu...genijalno! O tome sam sanjala ko curica. Gledala sam u tvoj plakat u svojoj sobi i govorila; ˝Evo, mama, kad odrastem, udat ću se za tog kretena... Šta kažeš, mamice?˝

SKITNICA: Nema problema. Samo sam predložio...I slažem se s tobom. Bio bih vam teret, istina. Samo, ne bih se nikad oženio za tebe jer imaš skoliozu.

JELENA: Šta?

SKITNICA: Da, to krivo držanje, savinutu kičmu, ne volim kad žena nema ravna leđa i to sam kod tebe odmah vidio, al dobro, nije to sad važno...

JELENA: Krivu kičmu? Ja? Odlično. Ko mi to kaže?! Najružniji čovjek na svijetu.

SKITNICA: Molim?!

JELENA: Sad mi još reci da nemaš pojma da si ružan?

SKITNICA: Ružan?

JELENA: Da, baš si ružan, imaš te ružne crte lica.

SKITNICA: Znam šta oćeš reć. Apsolutno.Ti bi bila ljepši muškarac od mene. S tim muškim tijelom... Slažem se.

JELENA: Muškim tijelom?!

SKITNICA: Sve u redu. Sretan put. Pišite kad stignete...

Strastveno se poljube

JELENA: Ali ovo ništa ne znači... To je samo sada, možda samo noćas...

SKITNICA: Samo noćas, samo ovog života...

JELENA: Kako si rekao da se zoveš?

SKITNICA: Pojest ću te...

JELENA: Znaš te priče o ljudima koje su pojeli... Tu su svi tako gladni. Ti se ne bojiš?

SKITNICA: Čega?

JELENA: Da te stvarno pojedu.

SKITNICA: Imaš kući grožđa?

JELENA: Oh, da. Pogotovo.

SKITNICA: A jagoda?

JELENA: Naravno. Punu košaricu.

SKITNICA: Pečeno pile?

JELENA: Kako ne. U pećnici, tek gotovo. Puši se.

SKITNICA: I vina? Crnog?

JELENA: Tri-četiri boce... Ono da ideš s nama, to si ozbiljno mislio?

SKITNICA: Aha...

JELENA: Ali mi bi sutra ujutro, što ranije... To ti odgovara?

SKITNICA: Odgovara.

Tišinu prekida buka, nešto nalik na raštimano, loše pjevanje.

JELENA: Ko je to sad?

SKITNICAljubi je: Mmm...

JELENA: Čuješ! Netko pjeva!

SKITNICA: Ne volim pjesme...

JELENA: Idemo dolje... Dođi sa mnom.

SKITNICA: Zašto sad dolje?  Pa lijepo nam je...

JELENA: Bit će nam još ljepše! Nemaš pojma koliko nisam čula pjesmu... Ne znaš kako je kod Eve dosadno!

SKITNICA: Dobro, idemo. Ali meni se čini da netko plače. Čuješ? Plakanje i urlanje.

JELENA: Smijeh i pjesma! I ružan i gluh...

SKITNICA: I da sam slijep... Bili bi idealan par... odu po stepenicma, a Eva otvori vrata i pogleda za njima


7.

Dvorište. Skitnica i Jelena dotrčavaju van.  Maks stoji na sredini i pridržava Starog koji je toliko pijan da jedva stoji na nogama. Stari urla neku groznu pjesmu.

STARI: Jutro sviće... Ja se ne budim... Imam fore...još do zore...tvojim tijelom da se izludim... Eeeee...

MAKSSkitnici i Jeleni: Šta je, nešto vam je zanimljivo?

SKITNICA: Ona je htjela... Čula je pjesmu.

Stari i dalje reve

MAKSsmije se: Vi čujete negdje pjesmu? Čuješ ovo, tata, ljudi su došli zbog pjesme.

STARI:Hvala! Taman ste stigli! Ni prerano ni prekasno. Dobro, možda je malo prekasno...

Maks pušta tatu, a ovaj tresne o pod.

SKITNICA: Pazite!

STARI: Maks! Maks!

MAKS: Lezi malo, moram odmorit ruke.

Stari i dalje urla

JELENAMaksu: Ima lijep glas. Mi vam ne smetamo? Ovo nije nešto privatno?

Petar izlazi iz zgrade

PETAR: Policiju ću vam pozvat, idioti jedni! Majku vam jebem nekulturnu!

MAKS: Uh, kakav rječnik! Čitali smo strane pisce, a?

PETAR: Imam benzina!

MAKS: E, jebi ga. Ja idem na naftu.

PETAR: Svih ću vas zapaliti!

STARI: Nemoj tako, nemam svaki dan rođendan!

JELENA: Imate rođendan?!

STARI: Kako ne...

JELENA: Joj, pa sretan rođendan... Šta to onda dođe u horoskopu..?

PETAR: Kakav rođendan... Svaku noć slušam te vaše nebuloze! Ako ne začepite dok nabrojim do tri...

STARI: Imamo pića i hrane...

PETAR: Šta imate?

STARI: Hrane.

SKITNICA: I pića?

MAKS: I pića...

PETAR: To je neka zajebancija ili?

STARI: Pokaži mu, sine!

MAKSpokazuje boce i konzerve: Dok ste vi, majmuni, spavali, netko je radio...

PETAR: Uuu... Pa ti bi se izvozom mogao bavit!

SKITNICA: Ali gdje ste našli? Ja sam jučer sve kante pretražio!

MAKS: Ti si pretražio... Vidiš kako se traži!  Vadi boce i konzerve

PETAR: Daj ovamo!

MAKS: Prvo mu čestitajte!

STARI: Hvala, hvala...

Petar zagrli Starog

PETAR: Sto godina napunio! Nemam ništa kod sebe, sutra ću neki poklon srediti...

MAKS: Ti ćeš sredit...

STARI: Ja bi svinju, Maks... Ne možemo bez svinje.

MAKS: E, svinje nema, al sam jednu mrtvu mačku našao!

JELENA: Fuj... Ubili ste je?

MAKS: Šta je ovo? Ti si gluha?! Rekao sam da sam je našao mrtvu. Kad si čula da sam je ubio!?

SKITNICA: I ja čestitam. Kako bolest? Je l napreduje?

STARI: Ti si me izliječio! Ovaj čovjek je čudo!

JELENA: Sretan rođendan. Stari je potegne na sebe, ona vrisne i izmakne se

STARI: Ni poljubac?

JELENA: Oprostite...

MAKS: Koja ribica... Kakvi maniri... I, kako je vrijeme u Finskoj?

Maks otvara konzervu nožem. Kristina izađe na dvorište

KRISTINA: Gdje si ti?!

PETARotvara konzervu nožem: Ej... Vrati se ti natrag, odmah sam ja...

KRISTINA: Ne mogu sama! Kako da tamo spavam sama?! Petre!

MAKSkarikirano: Petre!

KRISTINA: Čuješ me! Bojim se! Noćas sve još više škripi. Strah me, poginut ću, ako zaspem...

PETAR: Onda budi budna, ostani van, šta me daviš... Jedemo, Kristina! I pijemo!

KRISTINA: Daj meni!

STARI: Imam rođendan!

KRISTINA: Oh? Rođendan? A baš prošli mjesec sanjam da ste umrli i kažem Petru... Je l onaj stari iz podruma umro i on kaže nije... I stvarno – niste.

PETAR: Trebaš nož?

KRISTINA: Imam, hvala. Nožem otvara konzervu Ko je ova? Šta ona tu radi?! Petru Halo! Tebe pitam! PETAR: Kristina, skini mi se, molim te...Zatvorit ću te u lift, vrata ću ti zaglaviti, osam dana nećeš izaći, je l ti jasno?

KRISTINA: Ma nemoj... Znači, znamo gospođicu.

JELENA: Ne znamo se mi.

KRISTINA: Je l te netko nešto pitao?! Čuješ me?! Je l te ko šta pitao?!

JELENAuplašeno: Marš! Kristina je ulovi za kosu

KRISTINA:Šta si rekla..? Sa mnom ćeš tako razgovarat...

SKITNICA: Makni se!

PETAR: Kristina...

KRISTINA: Vidjet ćete me i ti i ona tvoja sestra... Čuvajte me se, jako me se čuvajte...

PETAR: Kristina! Pa majku mu! Je l mogu ja jest u miru!?

Kristina ostavi Jelenu, a ova pobjegne od nje. Stari se uspravlja i otvara konzervu, isto nožem.

MAKS: Ti ne jedeš?

SKITNICA: Ne mogu, hvala. Pred putovanje nikad ne jedem. Ali pio bih, ako može.

MAKSdaje mu bocu: Ali tanki smo s pićem, nemoj piti ko da si žedan.

STARI: Oh, idete na put?

SKITNICA: Da. Putujemo.

STARI: Imate baš neko mjesto ili samo tako neodređeno..?

SKITNICA: Nemam. Otpratit ću cure pa onda ko zna kamo.

MAKS: Cure? Koje cure?!

JELENA: Mene i Evu.

SKITNICA: I sestru.

MAKS: Vidiš ti to, stari. Dvije. A ja ni jednog komada ne mogu nać.

KRISTINA: I ti, doktore, samo tako... Napuštaš nas?

SKITNICA: Izgleda. Nema druge.

KRISTINA: Bilo je druge, bilo je... Uvijek ima druge.

MAKSjede inćune nožem: Dobra je riba, a, tata!?

STARI: Odlična! Još da imamo malo kruha...

MAKS: Šta ne bi imali kruha... Normalno da imamo! Vadi iz cipela i iz čarapa komade kruha Evo, narode! Sutra ćete mi se odužit!

PETAR: Ajde, Kristina, zapleši nam nešto...

KRISTINA: Kako ću ovako bez muzike..?

Stari opet zaurla

PETAR: Je l ti još šta treba? Da i rasvjetu promijenim?

Kristina zapleše pred Petrom, Maksom i Starim. Oni uživaju u prizoru.

STARI: Dobro nam je! Lijepo nam je!... Dobar vjetar puše s planine...

MAKS: Volim te, tata!

STARI: I ja tebe, sine moj!

KRISTINA: Šta je, šta me gledaš?

PETAR: Tako, gledam te. Ne smijem?

KRISTINA: Daj mi...daj mi... još...

Petar je hrani ribom i daje joj piti iz boce dok ona pleše oko njega. Ljube se.

STARI: Ehej... Ostavi malo i za nas...

MAKS: A šta je  s vama, nešto niste raspoloženi?

SKITNICA: Mene nešto pitate?

JELENA: Kasno je, a i mi se rano dižemo. Moram do Eve, ustvari, već je dugo gore sama. 

Eva se pojavi na dvorištu. 

EVA: Bez mene slavite, majku vam ljubim... Kako vas nije sram?!

JELENA: Eva...

MAKS: Ej, mala...

STARI: Evice...

Kristina prestane plesati

PETAR: Kristina... Molim te, Kristina...

EVA: Dajte rakije, usta su mi pukla...

MAKS: Evo ti, na...

EVA: I da me nitko nije pozvao... Ali i ne čudi me, kakve ste vi životinje...

PETAR: Mislili smo da spavaš...

EVA: Eh, i vi ste mislili...

STARI: Ja sam odmah rekao, neću ni kapljice popit bez moje Evice!

EVAsmije se: Još si živ, ti gade mali...

STARI: Kako ne bi bio... Ja se ne bacam s prozora.

EVA: Ne bi ni ja da stanujem u podrumu...

Stari joj daje konzervu i piće. Ona vadi iz džepa nož i otvara konzervu.

STARI: Aj, živjela! I da nam do proljeća trčiš ovuda dvorištem...

EVA: Koje proljeće, ja sam za par dana ko bog...

KRISTINAljubi mu noge: Nemoj se ljutiti... Nemoj bit ljut...

PETAR: Odi kući pa se tako ponašaj...

KRISTINA: Oprosti, znam, nisam bila dobra...

PETAR: Tu mi scene radiš... Sram te bilo...

KRISTINA: Petre, oprosti... Neću nikad više...

EVAJeleni: Šta je?! Ti ne piješ?

JELENA: Ne. Sutra rano putujemo, nemoj ni ti puno.

EVA: Putujemo?! Ova stalno o tom putovanju. Kamo bi ja trebala po vama, ljudi? Na Honolulu?

MAKS: Ja sam znao da je to glupost... Da su to genijalci izmislili...

EVA: Ko je izmislio?

MAKS: Pa Jelena i kolega...doktor.

EVA: Doktor? Šta ima on veze?

MAKS: Kolko čujem, on ide s vama.

JELENA: Bar dio puta.

SKITNICA: Nema problema. Do kud bude trebalo.

EVA: I ti ideš s nama?! Mi nekamo idemo! Ej, mi idemo!!! A blago meni, s vas dvoje se po svijetu! Jele će nas odvest na prvu livadu da sjednemo i plačemo...

STARI: Zašto da plačete?

EVA: Mene pitaš?! Otkud ja znam, samo cijele dane plače...

KRISTINA: I ja sam prije plakala...

EVA: E, ja, boga mi, nisam. I gade mi se ljudi koji plaču. Eto! Ima još te rakije? S kim ja pijem... Pa dobro, jesu se sve najveće škrtice na svijetu morale uselit baš u ovu zgradu?!

STARI: Ko je reko da nema! Uzmi! Sve ti damo!

MAKS: Ajde, stari, polako s tim velikodušjem.

STARI: Ništa polako! Večeras pijemo... Dok ne puknemo!!! Nemojte me nikad zaboraviti kad umrem.

EVA: Aha, svih ćeš nas nadživjet...

PETAR: Ne bi reko... Ovo mu je peti rođendan u samo mjesec dana...

Skitnica dođe do Jelene, ozbiljan

SKITNICA: Jelena, oprosti, ja ću sad morati... Idem...

JELENA: Kamo?

SKITNICA: Krug, dva... Da se malo razbistrim. Neću ovdje moći zaspat, a već sam dosta noći probdio... Lijepo bude ujutro. Jesi kad čekala zoru u zadnje vrijeme?

JELENA: Ne. Možemo noćas ako hoćeš.

SKITNICA: E, noćas ne... Ne noćas. Oprosti, dušo... Bila si zlatna... Moram, samo malo...

On odjuri, a ona gleda za njim, u panici

KRISTINA: Šta je..? Zbriso ti je mali?

JELENA: Ne... Samo ide krug...

KRISTINAsmije se: Kruže oni, kruže...

MAKS: Eva, pa dobro, kakva si ti! Tu samo sjediš i piješ! Utješi sestru... Vitez joj ode.

EVA: Donesite kantu, sad će trebat skupljat suze... Povlači Starog Jelena! Vidi kog imam za tebe!

STARIsretan: Mene? Htjela bi me, misliš?

EVA: Ko te ne bi htio, je l ti imaš kući ogledalo?! Jele, vidi ga! Divan je, uzmi si ga! Igraj se s njim malo...

MAKS: Zašto njega, šta se ovdje preskaču generacije?!

PETAR: Baš će tebe...

MAKS: Pa da ne bi tebe možda?!

PETAR: Mene? Smiješi se i gleda Jelenu Ne bi više plakala, to se možete kladit...

KRISTINA: Da, stvarno. Ja sam preporođena...

STARIJeleni: Neću ti ništa... Slatko...pile malo... On je hvata, ona se izmiče

JELENA: Maknite se! Pustite me! Pustite me na miru... Plačući odjuri u zgradu

EVA: Jesam vam rekla! Na koga je ta mala tako tužna?! Ubi me ako znam...

Stari urla dalje, oni krenu plesati, vesele se i luduju po dvorištu.


TREĆI DIO: PRIJE ILI KASNIJE


1.

Dvorište. Jutro. Petar, Maks, Kristina, Stari i Eva spavaju, razbacani po dvorištu. Petar i Star se prvi probude, svatko u svom kutu.

PETAR: Šta me gledaš?!

MAKS: Ko te gleda?!

PETAR: Gledo si me!

MAKS: Ko te gledo?!

PETAR: Nemaš me šta gledat, je l ti jasno?!

STARI: Dobro jutro. Imaš cigaretu?

PETAR: Imam. ne daje mu

STARI: Ne daš?

PETAR: Ne dam.

Stari izvadi svoje cigarete i zapali. Kristina se u snu prebaci preko Maksa.

MAKS: Slobodno se poslužim?

PETARmiče Kristinu: Pa dobro, šta radiš...

MAKS: Jesi vidio, tata, kako se to radi...

Dolazi Jelena, spremna, uređena, nosi sve torbe. Stane kraj Eve i budi je.

JELENA: Eva... Probudi se... Jutro je, Evice, molim te... Moramo ići. Oprostite, jeste vidjeli doktora?  Trebao se već vratiti. Možda je pod klupom, nitko ga nije vidio?

EVAhrče: Mrmrnj....

STARI: Stvarno ne bih znao.

PETAR: Evo ga tamo, bulji u nas.

Ona vidi Sktinicu kako stoji naslonjen na zid. Potrči do njega.

JELENA: Tu si! Hvala bogu! Tako me bilo strah... Spustila sam sve torbe, ne znam koliko ti imaš stvari... Ali moje nisu teške, a i ja mogu sve nositi... Ej...Što se dogodilo? Što je bilo?

On padne na nju, ona ga zagrli.

MAKS: Koja ljubav...

JELENA: Da, znam... Tako mi je drago. Hvala ti što si tu. Au... Malo mi je teško... Čekaj...

Jelena se izmakne, odgurne ga, on mrtav padne pred nju. Ona zatim na sebi opazi tragove krvi i počne vikati.

EVA: Jelena! Spavamo! Plači za sat vremena!

STARI: Što je bilo?

JELENA: Umro je... Mrtav je... Mrtav...

MAKS: Nije mrtav, samo ne zna pit.

STARI: Prolij ga vodom, bit će to u redu

JELENA: Ne... Eva! Ne mogu... Spusti se do Skitnice, drma ga. Probudi se... ružni... Probudi se, ej...

KRISTINA: Ko je mrtav?

PETAR: Doktor. Da zovemo doktora?

Svi se nasmiju, a Jelena plače nad njim

STARI: Čekajte malo, pa kako je umro? Tako se ne umire.

JELENA: Nisam...kriva.... Ja ga nisam...samo sam ga gurnula...ne jako...

MAKS: Sve je ok. On je samo krenuo prije vas.

JELENA: Nisam htjela... Nisam ništa napravila...

EVA: Dobro, je l to sad gotovo? Može malo mira?!

JELENAdođe do Petra: Jeste nekog vidjeli? Jeste nešto čuli?

PETAR: A šta bi čuo?

JELENA: Kad se vratio? Gdje je bio? Je l se svađao s nekim?

KRISTINA: Ej, idem ja unutra... Ovdje se ne može spavati...

JELENAzaleti se na Maksa: Ako znaš nešto o tome...

MAKS: Ako ne, ako da... Tra, la, la...

JELENA: Ozbiljno ti kažem! Ako netko od vas ima veze s ovim...

MAKSzgrabi je: Naći ću te negdje na stepenicama...

JELENA šuti

MAKS: Srest ćemo se... Čuješ šta ti govorim?!

STARI: Smiri se, Maks. Nije ona tako mislila.

KRISTINA: Je l cirkus završen?

PETAR: Maknite to tijelo.

JELENA: Zovite hitnu.

PETARKristini: Ideš danas kući?

KRISTINA: Ne, ostat ću ovdje.

Stari dođe do Skitnice i provjeri mu puls.

STARI: Mrtvačka kola trebamo.

JELENA: Kako se zove?! Ime! Je l zna netko njegovo ime?

MAKS: Kako ne... Florijan.

JELENA: Florijan? Ozbiljan si?

MAKS: A zašto bi se šalio kraj mrtvaca?

JELENA: Florijane... Florijane, ako me čuješ...nisi sam... Ma gdje bio...

MAKS: Ili Adrijan. Ubi me ako sam siguran.

KRISTINA: Meni on već smrdi!

EVA: Ah, ni živ nije bio ljubičica.

PETAR: Nisam znao da netko može tako mirno ležat.

JELENA: Molim? Pa mrtav je.

PETAR: Znam. Samo rijetko imam priliku vidjet mrtve ljude.

STARI: Nisam to nikad doživio ko priliku...

MAKS: Maknite ga s prolaza, još će neko pasti preko njega. Ajmo, maknite ga!

EVA: A ko će ga maknut?! Da ga ne bi možda ja odvlačila!? Trgnite se malo!

Petar i Stari ga povuku, okrenu ga na leđa. Vidimo da mu je u srce zaboden nož. Jelena se prestravljeno odmakne.

JELENA: Ko je to napravio?! Ko je ovo napravio!?

EVA: Koje?

MAKS: Kirurški rez. Sviđa mi se.

JELENA: Ubili ste ga! Čiji je ovo nož!?! Ko ga je ubio! Zašto šutite?!

EVA: Tri se puta htio ubit, četvrti mu je uspjelo i kraj priče.

PETAR: Čekaj, al ovo moramo proslaviti!

JELENA: Proslaviti?!

PETAR: Pa čovjeku je uspio plan!

STARI: To si u pravu, da. Kad čovjek pronađe mir, kad se trenutak i vječnost poljube, onda to i je razlog za slavlje.

KRISTINA: Petre, kako si romanitčan!

MAKS: Imamo razlog, samo nemamo cuge...

STARI: A falit će mi.

MAKS: Ma budala. Al da. Nekako sam se naviko na njega.

JELENA: Ništa nije ostalo...

KRISTINA: Aha, sve će biti tako drukčije...

MAKS: Je, stabla će rasti prema dolje.

JELENA: Eva, nema ga. Razumiješ?! Više ga nema...

EVA: Jelena! Pa promijeni temu, molim te. Rješen slučaj, dalje idemo...

JELENA: Idemo?

STARI: A baš je bio drag. Divan. Imao sam povjerenja u njega kao stručnjaka. Mada mi je na trenutke djelovao malo nesposobno, moram priznati.

JELENA: Mi putujemo, to valjda svi znate...

PETAR: Ja sam ga jednom udario. Trebao sam jače, al sad nema povratka.

KRISTINA: Kamo si rekla da idete?

EVA: Bezveze tip. Uvijek mu se spavalo. Evo ti sad! Spavaj!

STARI: Ni jesti nije htio... Ni pjevati...

MAKS: Ja sam ga zamolio da mi pomogne starom... I šta mislite? Dobro mislite...

KRISTINA: Tako pun sebe. Mislim da nije ni imao prijatelja...

JELENA: Nije važno...

MAKS: E, on zna kamo je krenuo. I svi će ga se sjećati još godinama. Točno znam. Nikad ga neće zaboraviti.

STARI: Kakve to ima veze sada, Maks?

MAKS: Nema nikakve. Samo tako kažem.

JELENA: Eva, idemo... Molim te, sve stvari su nam ovdje...

KRISTINA: Idem ja u lift... Ovdje nikad mira...

PETAR: Nije te strah?

KRISTINA: Ne, nije više. Ona krene

PETAR: Čekaj me... Evi Sretno, ako se više ne vidimo.

EVA: Da, da...i tebi. Mahne mu, ali se ni ne okrene da ga pogleda

PETARJeleni: A ništa. Tako je to. Potapša je po ramenu i ode u zgradu.

STARI: Znači, nikog ne zovemo... Ništa ne poduzimamo...

MAKS: A koga bi ti zvao? Policiju?

STARI: Zašto policiju? Kakve veze ima policija?

MAKS: To i ja kažem.

STARI: Bit ću u stanu, ako me trebaš.

MAKS: Bit ćeš vani. Ja se idem odmoriti.

STARI: A da, jasno... Tu te čekam. Samo ti na miru... Šta trebaš, sine...

MAKS: Bla, bla, bla... Ajde, mala...Sjeti me se. I kad te najmanje zovem, najviše na tebe mislim. Uhvati Jelenu za guzu i ode.


2.

Kristina i Petar u liftu. Namještaju se, ali nikako da nađu položaj..

KRISTINA: Poljubi me.

PETAR: Čekaj malo.

KRISTINA: Poljubi me...

PETAR: Poljubit ću te. Pusti me.

KRISTINA: A kad?

PETAR: Kad ne budeš htjela da te poljubim.

KRISTINA: Ko zna kako bi završili nas dvoje da je ova zgrada imala samo stepenice.  Voliš me?

PETAR: Ne znam.

KRISTINA: Ja tebe volim.

PETAR: Ma to je projekcija.

KRISTINA: Nekad me tako uzbuđuje što si hladan.

PETAR: Da?  I danas?

KRISTINA: Danas pogotovo...   Vodit ćeš me negdje?

PETAR: A kamo?

KRISTINA: Ovo nam je zadnji dan ovdje. Reci mi da je.

PETAR: Kako to misliš?

KRISTINA: Pa samo to reci, neće te ubit.

PETAR: Zadnji dan. Sutra te vodim... Ne znam kamo te vodim...

KRISTINA: Petre... A ono za bebu?

PETAR: Koje?

KRISTINA: Za bebu. Da nam treba beba.

PETAR: Da, šta s tim? Spavao bih, Kristina...daj...

KRISTINA: Samo te oću pitat.

PETAR: Pa pitaj!

KRISTINA: Bio si rekao da nam treba beba. Jesi to ozbiljno mislio?

PETARsmije se: Beba?! Ja ti izgledam ko neko kome treba beba? Kakva beba?

KRISTINA: Beba ko beba.

PETAR: Ma daj...

KRISTINAkroz suze: Šta, ma daj?!

PETAR: Ej...pa koji ti je? Mi si zato i pašemo.

KRISTINA: Zašto?

PETAR: Jer smo jednako hladni... Jednako nesposobni. I jebo to dijete koje bi imalo nas za roditelje.

KRISTINA: Aha...

PETAR: Pa je l tako ili nije?

KRISTINA: Je...

PETAR: I ništa nemamo...

KRISTINA: Da...

PETAR: Za sve nas boli briga.

KRISTINA: Znam.

PETAR: I možemo ovako ležati, ako treba još pedeset godina. Ona šuti Ej... Mačkice... dođi malo... Ona se ne pomakne, on je uzima k sebi

PETAR: Tako si dobra...

KRISTINA: Petre...

PETAR: Da?

KRISTINA: Ništa...


3.

Soba na tavanu. Noć.  Jelena je zgrčena, a na njoj (i u njoj) je nešto nalik muškarcu.

JELENA: Spava mi se... Molim vas...

STARItrese se i stenje: Da... Da...

JELENA: Htjela bih spavati...

STARI: Spavaj, nema problema. Ne smeta mi.

JELENA: Možete prestati, molim vas...

STARI: Još malo... Evo, samo malo... Strpi se, dušo.

JELENA: Umorna sam...

STARI: Sve mi je jasno...

JELENA: Maknite se...

STARI: Evo, evo... Sad ću...

JELENA: Eva! Upomoć! Eva!

U stan upada Maks. Otvara vrata nogom.

MAKS: Znao sam...

STARI: Maks...

MAKS: Točno sam znao!

JELENA: Reci mu! Makni ga! Molim te, reci mu...

STARI: Oprosti, Maks, nemoj se ljutiti...

MAKS: Kako ti nije neugodno?!

STARI: Nisam mogao spavati...

MAKS: Kako si se popeo do tavana, nije mi jasno!?

STARI: Nije mi bilo jednostavno...

MAKS: Marš odavde! Skidaj se s nje!

STARI: Čekaj, Maks... Nemoj... Molim te...

MAKS: Miči se! Nemoj da te ja mičem!!

STARI: Dobro... Idem... Šta si navalio?

MAKS: Ako te još jednom vidim ovdje...

STARI: Ali...

MAKS: Nema ˝ali˝! Jesi ti normalan!? Odvratno se ponašaš! Bez ikakvog obzira! Briga tebe za druge ljude!

STARI: Nije tako...

MAKS: Kako nije... Pokaži malo poštovanja, molim te!

STARI: Hoću.

MAKS: Hoćeš!? A kad?! Ko da ti je mozak totalno ishlapio! Kako da ju uzmem poslije tog tvog nabadanja?! Kako?! To si nije palo napamet!? Život mi se zgadi, nisi normalan... Sredi se malo! Nismo životinje!

Stari se zakopčava, a Jelena leži nepomično.

MAKS: Jesi me razumio!?

STARI: Znam, ali nisam htio umrijeti, a da neke stvari ne probam.

MAKS: Joj, probao si! I gotovo je! Kraj! Ni danas ni sutra ni za mjesec dana! Više nikada! Još jednom te sretnem ovdje i bacam te kroz prozor. Ne šalim se.

STARI: Znam da se ne šališ, Maks.

MAKS: Ajde, gubi se. Crta.

STARI: Idem, idem...

MAKS: A šta je njoj?

STARI: Spava joj se.

MAKS: Sad ćemo mi to razbuditi...

STARI: Mislim da je stvarno umorna.

MAKS: Uh, što si je ti umorio... Jelo... Jelice... Gdje si ti meni? Dobro jutro, Hrvatska... Stari gleda Još si tu?!

STARI: Čini mi se da je tužna.

MAKS: Joj, tata, gdje bi ja stigo da jebem samo sretne?! Ajmo, zatvaraj ta vrata...


4.

Na dvorištu, susreću se Stari i Petar.

PETAR: Kamo si ti krenuo? Ne, čekaj, sa pogodim! Toplice! Odmor!

STARI: Selim se.

PETAR: U toplije krajeve...

STARI: Stvarno odlazim.

PETAR: Svi odlaze.

STARI: Ne možemo više zajedno, Maks i ja. Došlo je vrijeme. On mora malo stati na svoje noge. A ja samo smetam. On je već u ozbiljnim godinama.

PETAR: Aha, pa da, pametno. A zašto on ne otputuje?

STARI: Kamo? Da bude podstanar? Znaš ti kolike su cijene tih stanova?

PETAR: A šta ćeš ti?

STARI: Meni ne treba stan. Naći ću posao.

PETAR: Posao?! Ti?!

STARI: A zašto ne? Mi predugo živimo sami i on treba prostora. Za razvoj. A kad ja sad odem, onda će na miru raširit krila.  Čudan dan. Misliš da će kiša?

PETAR: Vjerojatno.

STARI: Imaš ti djece?

PETAR: Nemam.

STARI: Šteta. Morao bi ih imati. Vidiš kako je to. Mene će se sin sjećati kad me ne bude.

PETAR: Zato i ideš. Da što prije krene to sjećanje. Spusti tu torbu, šta jer držiš u rukama...

STARI: Ne, lagana je. Nema u njoj stvari.

PETAR: Kako nema?

STARI: Nisam mu htio ništa uzeti.

PETAR: A tvoja odjeća? Cipele?

STARI: On nosi moj broj.

PETAR: Pa što će ti onda torba?

STARI: Al kad mi bez nje izgleda kao da ne putujem. Putnik bez torbe?

PETAR: Jasno. Odlično.

STARI: Odlično?

PETAR: Je, to je ustvari genijalno. Jer, ako ne nađeš stan, možeš spavati u torbi.

STARI: U torbi?

PETAR: Da, a ako ne dobiješ posao, možeš je unajmljivati ili prenositi u njoj neke terete...

STARI: Hvala ti. Ne bih se toga nikad sjetio!

PETAR: Čemu služe prijatelji?

STARI: Ajde, vidimo se...

PETAR: Vidimo se.

STARI: Ili ne.


5.

Soba na tavanu.

EVA: Ej! Jelena! Nećemo cijeli dan gledat u zid! Rekla si da putujemo pa onda putujmo!

JELENA šuti

EVA: Ajmo! Ustani! Koji je tebi danas?!

JELENA: Gdje si bila? Zvala sam te.

EVA: Kad?

JELENA: Prije. Zvala sam te. Nisi ništa čula?

EVA: Ne. Zašto? Kakve to ima veze? Ti si nešto ljuta na mene?

JELENA: Ne.

EVA: Nisam ni mislila. Kad idemo?

JELENA: Sutra.

EVA: Kad točno sutra?

JELENA: Točno sutra.

EVA: Ne to, nego u koliko sati?! I čime? Autobusom, avionom, vlakom?!

JELENA: Autobusom, avionom, vlakom...

EVA: Jelena... U koliko sati?!

JELENA: Daj, pusti me...

EVA: Joj, ti, ko da se ko zna šta dogodilo...

JELENA: Ne želim te nikad više više vidjet.

EVA: Ti mene? Ozbiljno? Jelice? Ozbiljno to misliš? A dobro. Kako oćeš. Odi onda... Vrati se otkud si došla. Otiđi, čuješ! Nitko ni ništa loše nije napravio!

JELENA: Idem, idem.

EVA: Ali kad ideš?

JELENA: Torbe su spremne. Kartu imam.

EVA: Da, i?

JELENA: Otvori taj prozor. Još malo ću pričekati.


-  K r a j    -




Facebook! TwitThis