Tags: 10F 8M

Libar o'Libra je kronika jedne splitske obitelji na početku 20.st.


GODINA: 2007.

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 10

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 8

DODATNE NAPOMENE VEZANE ZA DRAMU: Tekst je nastao prema motivima proze Marka Uvodića Splićanina. Pisan je u splitskom dijalektu s početka 20.st.

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana. 



LICA:

Šjor Marin, vlasnik Prekomorske agencije, udovac

Mare, Marinova najstarija kćer

Žiže, Marin muž

Nanica, (djevojčica), Marina i Žižina kćer

Kate, Marinova srednja kćer

Franica, (djevojčica), Katina i Antina kćer

Anježa, Marinova najmlađa kćer

Fabjan, zaposlenik u trgovini šjor Vice, Anježin muž

Mare, (djevojčica), Fabjanova i Anježina kćer

Šjor Vice, vlasnik trgovine

Toni, Fabjanov najbolji prijatelj

Luce, žena Dujkova

Dujko, Vicin muž, Žižin prijatelj

Bepo, Dujkov sin

Šjor Toma, financijski policajac

Bete, provodačica

Roža, frizerka, Tonijeva žena

Jele, stara cura


1 – SVI (uvodna sekvenca)

(Prolasci svih lica; večer; ostaje šjor Marin, na prozoru.)


1a – Marin

(Šjor Marin stavlja fotografiju svoje žene, u zlatnom okviru, na prozor. Pali svijeću. Sjeda na stolac pokraj prozora. Pogleda u nebo, potom u fotografiju i nasmije se. Nekoliko trenutaka šuti, onda opet pogleda u nebo i počne govoriti.)

MARIN: Kako je večeras lipo nebo, an? Ni oblačića na njemu… Zvizde su ka šterike… An? Polako, polako… Sve ću ti reć, samo… Barenko si ti govorila uvik – strp'jen, spašen. (Smije se.) Dobro, dobro… Inšoma dela šoma, večeras nan je ćer isprošena. Je, je, je…Kate nan se udaje! Sve je dogovoreno, sve! Sritna? A zaraj čega ne bi bila sritna? Nismo jon mogli nać bo'jega čovika od Ante – šestan, dobro edukan, fameja mu jema posal u Triješte, a on će radit ovod s menon… Moja Franice, kako bi ja volija da si sa' ovod, da se moremo zajedno veselit. (Smije se.) A sićaš se ti moja Franice kako je nama bilo lipo u Triješt ka smo bili na… Ajme, cilu noć je va'jalo, a ti si minjala kolure ka obotnica… Uuu, ča si bila idna, a ja, ja bidan nisan zna kako da te malo… Čagod san reka, pita, sve je bilo krivo. Ma kad ti je bilo malo bo'je, stala si mi brojit, odmar: „A ča mi nisi donija bićerin likera?“ A ja: „Pa ka' mi nisi rekla!“, „Pa ka' nisan mogla govorit!“, ajme kako smo karali, svi su nas gledali, svi su nan se smijali… (Smije se.) Ma san te ondar privari. A dobro san te privari. (Smije se i počne pjevati.) Čin san zapiva, basta. Nima višje karbi. Rekla si mi – lipo pivaš, ma te grubo čut. (Smije se.) Ajme kako si se počela smijat, suze su ti išle na oči od smija… Sićaš se? A mene je bilo sram, joj kako me bilo sram. Jopet se svit okolo nas smija, ma puno se smija, jerbo me zaozbilj bilo grubo čut, al' smija san se i ja… Gleda san te, bila si lipa dok si se smijala, najglasnije si se smijala… A ondar san te uvatija okolo pasa i zabalali smo oni naš… (Pleše.) Joj, kako nan je bilo lipo… Rekla si da ti višje nij' slabo, da san te izliči, jerbo san te nasmija. I jošćec si mi rekla da nikad to ne zaboravin! «Ka god te u životu strefi kakva nevo'ja, oli kakvo zlo» – rekla si – «ti se smij moj Marine, jerbo smij je lik. I smij je jedino ča ti niko nikad neće moć vazest…» I jemala si prav', moja Franice. (Smije se.) Vi'š kako se sa' smijen… Jeman zaraj čega, je, je… Čuvan i', vidiš, kako si mi rekla – sve tri i' čuvan! (Nasmije se, onda poljubi fotografiju i zatvori prozor.)


2 – Bete, Kate, Marin, Anježa

(Iz kuće izlaze Bete i Kate.)

BETE: Jošćec ti ovo jeman za reć. Uvik da si dobre voje. Uvik! Ne smiš grintat, oli padat u afan, ma i da sikire padaju s neba, ka' je on u kuću, ti moraš bit dobre vo'je. Ka on nij' doma, ondar čini ča te voja. Ovo ti je ka sveto pismo, jesi razumila?

KATE: Jesan.

BETE: Drugo - za obid, uvik mu daj ono ča voli, barenko četri puta na šetemanu. Barenko četri, a bilo bi još bo'je pet!

KATE: Dobro.

BETE: Za večeru mu nikad ne daj ono ča je ostalo od obida, jerbo ti muški to ne vole. Ča će ti škandal? To tii ne triba. Razumiš?

KATE: Je, razumin.

BETE: Ako dikodir dojde s posla doma jidan, ti ga malo, ka neoteć, poškak'ji. Nikad ne pitaj – zaraj čega je jidan? On će sam reć, ako 'oće, ma ga ti nikad ne pitaj – ča mu je. A ako počne govorit, ti budi kuco, muči. Muški ne volu da in se žene mišaju u posal. Razumiš?

KATE: Je.

BETE: Od nedije obuci se lipo. Ma, puno lipo, obuci na se najlipje ča jemaš, tako da on vidi da to za nj činiš. Razumiš?

KATE: Je.

BETE: E, dobro. To je za danas sve, a ka' jopet dojden u vižitu, ondar ćemo jošćec malo… Ka' nima matere, Bog jon da pokoj, a ondar triba da te nikor svituje. Je li tako?

KATE: Je.

BETE: Namirila san te na pravu fameju. Ne'š živit sa svekrvon, a to ti je velika stvar. Ja san samo s prvin mužen stala u svekrve i ondar san se opametila. Drugi i treći put san već znala ča mi je činit. Svekrva u jednu kuću, mi u drugu. I nikad se nismo karali. I njima Bog da pokoj, svoj trojici. Vengo, di ti je pape? Šjor Marine?! (Marin izađe iz kuće. A za njim izađe i Anježa. Kati.) Ja gren ća.

MARIN: Grete ća? A dobro. Ondar ću vas malo o'pratit.

BETE: A bija bi red. Jesmo li danas učinili posal, oli nismo? (Kati) Sritna si ti Kate, dobro si prošla.

KATE: Sritan je pape, sritna san i ja.

BETE: Malo je takvi' ćeri na svitu. Ritko se to vidi. A nima lipše ven vidit oca i ćer koji se volu i poštuju i… (Pogleda Anježu.) A ova mlaja?

MARIN: Va'jalo bi počet i njoj tražit muža.

ANJEŽA: Ja ću sama nać muža.

(Kate busne rukom Anježu. Šjor Marin je smrknut.)

BETE: Ča si rekla?

MARIN: Ništa nij' rekla.

BETE: Jošćec je ona dite. (Uštipne Anježu za obraz.) An? (Anježa odmakne glavu.) Ka malo naresteš, vidit ćeš ti…

ANJEŽA: (Ironično.) Vidit ću ja…

MARIN: (Uhvati Bete za drugu ruku.) Ajmo mi pomalo… (Krenuli su.)

BETE: Ajmo, ajmo… (U hodu.) Ista je mater jon.

MARIN: Ko?

BETE: Anježa. Lipa ka jabuka.

MARIN: Kate je ista mater.

BETE: (Zastane na trenutak.) A i ona malo sliči, ma… Vengo, sa' ka smo sve ovo učinili, vajalo bi da mi pribacite još barenko ijadu dinari priko onega ča ste mi dosad dali. Miritala san.

MARIN: I jeste, jeste. Donit ću van sutra još dvi ijade.

(Zašli su u ulicu. Kate sjedne na zidić. Anježa pokraj nje.)

ANJEŽA: I?

KATE: Ča?

ANJEŽA: A znaš ča…

KATE: (Ljuto.) Anježa?!


2a – Anježa, Kate, Toni, Roža

(Toni projuri ulicom na biciklu. Ispada mu lopta. Anježa ustane, uzme loptu, u tom trenu vrati se iz ulice Toni. Na glavi ima slamnati šešir.)

ANJEŽA: Izgubija si balun.

TONI: Bo'je balun, vengo glavu. (Pogleda Katu, ona se stidljivo nasmije.)

ANJEŽA: Je, je, je… Greš na trening?

TONI: (Ironično.) Ča je? I ti bi s menon? More samo, ako će Kate doć navijat. (Kate se nasmije, Toni priđe Anježi da mu da loptu.)

ANJEŽA: (Ne da mu loptu.) A ča ćeš mi dat?

(Toni kopa po džepovima. Izvadi dva bombona. Da jedan Anježi.)

ANJEŽA: (Neće uzeti bombon.) Ka da san malo dite.

TONI: (I džepa izvadi i jednu cigaretu.) A jeman jošćec samo…

ANJEŽA: (Uzme cigaretu.) E, to oću.

(Kati to nije milo. Uozbiljila se. Toni to vidi prema njezinom izrazu lica.)

TONI: A ča će ti pape reć? (Anježa mu isplazi jezik.) Bo'je bi ti bilo da iš bomboncine.

ANJEŽA: (Ironično.) A ko mi govori? (Cigareta.) Nemoj da te uvatidu.

TONI: (Da Kati bombon.)

KATE: Fala.

(Toni se okrene prema Anježi da mu vrati loptu, ali Anježa je nabije nogom i lopta odleti u ulicu.)

TONI: Ma vidi ti nje!

(U tom trenutku iz ulice, gdje je odletjela lopta, dolazi Roža. Sređena je kao prava dama, dok hoda njiše bokovima. Nosi loptu. Toni je gleda dok mu ide u susret. Zazviždi. Roža se nasmiješi.)

ROŽA: (Kati i Anježi.) Dobar dan!

ANJEŽA: Dobar dan!

(Kate odzdravi klimanjem glave.)

ROŽA: (Unese se Toniju u lice i da mu loptu.) Jopet si ništo izgubija, Toni.

TONI: Da nisan izgubija, ne bi mi se 'vako lipo vratilo. (Roža se nasmije. Toni izvadi drugi bombon i da ga Roži.)

ROŽA: O! Fala. (Ode. Toni je prati pogledom dok ulazi u kuću. Roža uđe u kuću.)

TONI: Nima bo'je partnerice u skulu od balanja od Rože. Ka' nas dvoje… (Napravi nekoliko plesnih koraka.) Da vidiš đelozije… (Toni se nasmije, a Kate se okrene i ode, uđe u kuću.)

ANJEŽA: (Podrugljivo imitira Tonija.) «Da nisan izgubija, ne bi mi se 'vako lipo vratilo.»

TONI: Ajde kuco!

ANJEŽA: Bo'je bi tebi bilo mučat… I ne dilit bomboncine svima dok je navrime.

(Toni sjedne na bicikl i ode. U tom trenutku iz trgovine se začuje dernjava.)


2b –Fabjan, Vice, Toma, Anježa

VICE (OFF): Cukunu jedan! Ti'š meni govorit da infišajen! Ti, meni?!!!

FABJAN (OFF): Ma nisan ja 'oti, šjor Vice, reć da…

VICE (OFF): 'vamo dojdi da te… Di bižiš?

FABJAN( OFF): Nemojte, šjor Vice…

VICE (OFF): 'vamo dojdi, reka san!

(Fabjan istrčava iz trgovine, a šjor Vice ide za njim. Ima štap u ruci s kojim maše dok lovi Fabjana po dvoru. Anježa se u nekom trenutku povuče u kuću.)

VICE: Čuješ?!

FABJAN: Šjor Vice, nisan ja…

VICE: 'vamo dojdi ka san reka! (Fabjan stane.)

FABJAN: Ma ja san samo reka ča san ču'…

(Šjor Vice priđe Fabjanu, podigne štap kao da će ga udariti. Fabjan se usuče u se.)

VICE: Kuco! Muzuviru jedan! 'vamo dojdi!!!

FABJAN: Nemojte, molin vas…

(Iz ulice dođe šjor Toma odjeven u policajca.)

TOMA: Ma ča si tako pomanita Vice moj?

VICE: (Okrene se prema Tomi i počne mahati štapom prema njemu.) Ča san pomanita? (Uhvati Fabjana za uho.) Mulac jedan, je li ti znaš ča san tako pomanita? (Poteže Fabjana za uhov, podižući ga sve više u vis, tako da Fabajn stoji na prstima.) Manjinjorgo muštravi? An, je li znaš?!!!

TOMA: Ma nemoj malega tako…

VICE: Ča nemoj? Ča… (Podiže Fabjana još više.)

TOMA: Doć će mu uši ka u tovara.

VICE: Tako mu i triba ka' je tovar! (Pusti Fabjana.)

FABJAN: Šjor Vice, neću višje…

VICE: (Zamahne štapom kao da će ga udariti.) Nećeš, znan da nećeš!

(Šjor Toma uhvati šjor Vicu za ruku tako da ne udari Fabjana. S prozora situaciju gleda Anježa, no tako da je oni ne vide.)

TOMA: Vice, ubit ćeš dite.

VICE: (Spusti štap.) On će meni govorit da infišajen i govorin fjabe, on meni!!!

TOMA: Pomalo, Vice, pomalo.

VICE: Ma ščeta šćapa. Mustro!

TOMA: Ma nij' oti tvoj mali mustra, Vice. Ima onih od njegovih godin ča su se prozvali anarkištima, oti su opasni. Oni ča su jučer vikali za vrime dočeka – Doli kralj Aleksandar!

VICE: Jesu i' uvatili?

TOMA: Dobili su oni svoje, ka i oti tvoj mali Fabjan.

VICE: Ovi mirita dobit po čunki svaki dan barenko jedanput.

(Podigne štap opet kao da će ga udarit Fabjana. Fabjan pokrije rukama glavu. Šjor Vice se počne smijat.)

VICE: Oli te straj? (Posprdno.) E, neka te straj!

TOMA: Ala, nemoj malega vatat u đir.

VICE: (Spusti štap.) Vidi ga - ka nika cura je, a ne momak. Ni batudu ne zna primit. Da ga udren, kuka bi ka maška. Triba njega svako malo… Neka se nauči, neka izajde boje adukan.

TOMA: (Ironično.) Vaja ga posvistit da se ne uzobisti!

VICE: (Ironično.) Ovako će postat čovik.

TOMA: To ti š njin ka s pravin tovaron!

VICE: Vengo, ča?

TOMA: Ma ni lipo vidit ni ka se tovara tuče, nekmoli…

VICE: Cukunu? Ove vriće ča su ovdi, sve da si pribaci unutra. (Fabjan kao da ga ne čuje, gleda negdje u daljinu.) Tovare?! Ma koja injoranteca… (Tomi.) Gremo mi? (Izvadi iz džepa sunčane naočale koje su ukrašene korom od limuna. Stavi ih.)

TOMA: Je, je, gremo.

VICE: Š njin ću rendit konte poslin.


2c – Fabjan, Anježa, Kate

(Šjor Toma i šjor Vice odu. Čim su oni otišli, Anježa izađe iz kuće. U ruci ima knjigu. Dolazi do stolca, gleda Fabjana, Fabjan gleda u pod. Čim on podigne glavu i pogleda u nju, ona odmakne svoj pogled. On se odmah baca na posao. Anježa sjedne i otvori knjigu. Fabjan uzima prvu vreću i podiže je. Vreća je jako teška. Jedva je podiže i prebacuje na leđa. Napravi dva koraka i vreća mu ispadne. Anježa sve to vidi. No, čim vreća padne, Fabjan pogleda prema Anježi, naravno nadajući se da ona ništa ne vidi, a Anježa brže-bolje ponovo okrene glavu u suprotnom smjeru. Fabjan ponovo podigne vreću, prebaci je na leđa, napravi nekoliko koraka, vreća padne, padne i on s njom. U tom trenutku, Anježa ustane i dotrči do Fabjana.)

ANJEŽA: (Pruži Fabjanu ruku.) Ala…

FABJAN: (Ustane sam.) Mogu sam.

ANJEŽA: Ča se jidiš?

FABJAN: Ne jidin se. (Podigne vreću.)

ANJEŽA: (Uhvati s druge strane vreću.) Ovako je lagje, u dvoje.

FABJAN: Ča činiš? (Anježa se nasmije.) Pušćaj.

ANJEŽA: Zašto?

FABJAN: Ne triba mi pomoć. Pušćaj!

ANJEŽA: Neću.

FABJAN: Ako ne pustiš ti, ja ću!

ANJEŽA: (Kroz smijeh.) Pa ondar pusti. (Fabjan pusti vreću, Anježa nema dovoljnos nage da bi ej sama držala, vreća padne na pod.) Na… I ča si sad s otin dobija?

FABJAN: Ča 'oćeš?

ANJEŽA: 'oću ti pomoć.

(Fabjan je ozbiljno pogleda. Podigne vreću i unese je u trgovinu. Anježa sjedne na stolac u dvoru, opet otvori knjigu i kao čita. On unosi i drugu vreću. Vraća se po treću. Podiže je, napravi nekoliko koraka i vreća mu ispadne na pod.)

FABJAN: Aaa! (Nogom udari vreću. Anježa se nasmije. Fabjan je smrtno ozbiljan pogleda. Ona mu isplazi jezik, onda se i on nasmije. Ona priđe vreći.)

ANJEŽA: (Nogom dotakne vreću.) Mogu?

FABJAN: (S osmijehom na licu.) Aha.

ANJEŽA: (Udari nogom vreću.) Nesriknjice nesriknja!

(Fabjan se počne glasno smijati, dok Anježa i dalje udara nogom vreću i viče na nju. U jednom trenutku i ona se počinje smijati. Oboje se smiju i udaraju vreću, paralelno govoreći joj stvari tip – Nesriknice! Tovarice! I sl. U jednom trenutku na prozoru od kuće šjor Marina pojavljuje se Kate. Gleda Fabjana i Anježu kako se smiju i udaraju vreću.)

KATE: Anježa?! Anježa?!

FABJAN: Sestra te zove.

ANJEŽA: (I dalje nasmijana, pogleda prema prozoru.) An?!

KATE: Ura je za doma.

ANJEŽA: Evo me sad ću samo da… (Anježa još jednom udari vreću.)

KATE: Pape će se vratit sa' svaki čas. Ala!

ANJEŽA: Još jedanput… Fabjane, ča si sta, oli si se umori? (Fabjan udari još jednom vreću. I dalje njih dvoje umiru od smijeha, kad, iz ulice se pojavljuje šjor Marin. Gleda njih dvoje. Ozbiljan je. Namrgođen. Kate sve to gleda s prozora.)


2d – Fabjan, Anježa, Marin

MARIN: Anježa?! Anježa?!!!

(Čim Anježa i Fabjan vide šjor Marina, naglo se uozbilje. Fabjan podigne vreću i uđe u trgovinu. Kroz prozor, točnije kroz škure, proviri Luce.)

MARIN: Ča san ja reka za otega malega?

ANJEŽA: Zapametila san, znan.

MARIN: Ulizi u kuću!

(Anježa polakim korakom odšeta u kuću, gledajući sa smješkom u ozbiljno lice svog oca. Šjor Marin krene prema vratima od kuće, vidjevši da je na stolcu ostala knjiga, priđe stolcu, podigne knjigu i vidljivo se iznervira.)

MARIN: A ća je ovo? Enti…

(U tom trenutku izlazi iz susjedne kuće Luce. U rukama ima košaru s rubljem.)


2e –Marin, Luce

LUCE: Ooo, dobra večer!

MARIN: E, 'večer!

LUCE: Kako smo?

MARIN: Dobro, fala.

LUCE: A i ja isto, pomalo…

(Iz ulice dolazi Roža, sređena je, nasmijana, njiše bokovima dok hoda. Kad vidi šjor Marina klimne glavom u znak pozdrava i nasmiješi mu se. On isto klimne glavom, ali se ne nasmiješi. Luca odmjeri pogledom Rožu, zaokrene očima i već Roža ulazi u kuću, a šjor Marin je na vratima od svoje kuće, Luce da bi privukla pažnju, nespretno se okrene na lijevo, desno, onda baci košaru na pod i potom se i ona baci na pod.)

LUCE: Ajme meni, majko moja mila! (Okrene se prema Luci. Luce pogleda prema nebu.) Ni ti dosta ča mi kaštigaješ onega moga, vengo mi i noge 'oćeš slomit! Bidna ja…

MARIN: (Priđe Luci.) Kako van je?

LUCE: Dobro, dobro, ma bilo bi mi bilo lagje da oni moj jema koji posal. Ne bi mi se ovako mantalo, ne bi padala u afan da me ništo tu stalno … (Uhvati se za prsa.) Boli, boli, probada… (Luce ustane.) Recite mi, more bit da nij' vrime da vas pitan ma, inšoma, jeste li čagod uspili od onega ča san vas molila?

MARIN: Ka buden jema priliku…

LUCE: Moj Dujko je puno radišan čovik, znate, ne bi vas ja molila ovakove stvari, ma ka bi bacili koju besidu onemu svome prijate'ju…

MARIN: Ka buden jema priliku…

LUCE: Fala van puno, fala van šjor Marine, vi ste zlatan čovik. Fa'jen Isus!

(Šjor Marin uđe u kuću.)

LUCE: (Podigne košaru sa vešom.) Ma ke prepotenca… (Vrati se u kuću.)


3 – Mare, Luce, Jele, Roža, Marin

(Dan je. Dvor je prazan. Mare s metlom mete dvor. Odjevena je u dronjke. S vremena na vrijeme zastane, prebire po smeću. Neke stvari gura u jedan džep, neke u drugi džep. Otvaraju se škure. Na prozoru je Luce. Jede jabuku.)

LUCE: Jele?

JELE: (Iz kuće.) Ča je?

LUCE: Jele?! Aj, izađi na ponistru. (Jele se pojavi na drugom prozoru.) Pogledaj je! (Smije se.) Reka bi čovik da skup'ja blago.

JELE: Bidna.

LUCE: Ča bidna? Na, gledaj, sa' će sve stavi u traveršu, a ondar će to lipo prodat. (Ironično.) I zaradit pineze. Altroke, miljune!

JELE: A ka čovik nima, triba nać načina.

LUCE: (Posprdno imitira.) «Nać načina, nać načina!» Ala, Jele, ne govori monade. Ko je vidija kopat po škovacan? Ka da je pantagana, a ne čovik. (Luce se smije. Jele je ozbiljna. Na susjednoj kući, otvaraju se druge škure. Na prozoru je Ruža.)

ROŽA: Koja si ti lajona!

LUCE: Jerbo si ti bo'ja.

ROŽA: Jesan.

LUCE: Šupjačo!

ROŽA: Šupjača si sama!

LUCE: Kozo!

ROŽA: Koza te mater!

LUCE: (Mari.) A ča ti to činiš?

MARE: Gledan svoja posla.

LUCE: Asti Mande ča ti je jezik brz.

MARE: Bo'je brz, vengo šporak.

LUCE: Provaj ulist u kuću o' oca ti? Njemu govori te batude, šporkujo šporka.

MARE: (Dođe do pred vrata od kuće šjor Marina.) Da me voja, govorila bi.

LUCE: (Ironično.) Pari mi se vidit.

MARE: E ne'š vidit, jerbo me nij' voja.

LUCE: E, je – nij' te voja. (Smije se.)

MARE: Šjor Luce, jemate li u kuću šode kauštike?

LUCE: Jeman. A ča će van šjora Mare?

MARE: Bogu fala, neka jemate, prolemućajte malo justa.

LUCE: Ako ti se kalan doli, vidit ćeš ti…(Roža se smije na prozoru.) Ča se ti smiješ nesriknjice?

ROŽA: Dobro ti je rekla. Ča si tila, to si i dobila. (Roža zatvori prozor. Iz kuće izađe šjor Marin. Kad vidi Mare, zastane na trenutak. Mare, također. Gledaju se.)

LUCE: Opa-la! Dobro jutro, šjor Marine!

MARIN: (Pogleda Luce.) E!

LUCE: (Glasnije.) Kako smo?

(Šjor Marin bržim korakom nastavi dalje. Brzo zađe u ulicu. Luce se počne glasno smijati, gledajući Mare. Mare je pogleda, a potom brzo pokupi svoju metlu i ode.)


3a – Luce, Jele

LUCE: Jesi je vidila? Jesi je vidila? Dobro san ja rekla: sotona, sotona!

JELE: Nij' jon laka.

LUCE: Ča jon nij' laka? (Posprdno imitira.) «Nij' jon laka, nij' jon laka!» Ala, molin te, jopet govoriš monade. Njemu nij' laka. Sotona, pošla za sotonu ka i ona! Ča su i jemali, proarčili.

JELE: Ne bi ona bila pobigla od kuće, da jon on nij' zapritija.

LUCE: Ča jon je zapritija? Ča?!

JELE: A ka' jon je reka – oli on, oli ja, oli to nij' pritnja?

LUCE: Ala, Jele… Čini dobro, izij... Sva srića da su mu one dvi druge ćere bo'je. Inšoma, jesi li čula da se mala Kate udaje?

JELE: Nisan.

LUCE: (Posprdno imitira.) «Nisan, nisan!» Di ti živiš moja Jele? Je, je, maloj Kati, onoj sridnjoj, našli su muža. Niki Ante, ne znan mu bezime. Ma san čula da je i on iz nike fameje ča jema pinez, i da oni krcaju 'jude na vapore i šalju i' u Jamerike. Aha! Zna šjor Marin izabrat zeta. Sve je složija. Nij' se mala vengo vratila iz gojenic', a on jon je već naša muža i to po svojeme guštu. (Smije se.) A znaš ko maloj daje inštru'cije?

JELE: Ne znan.

LUCE: (Posprdno imitira.) «Ne znan, ne znan!» Ala provaj pogodit. (Jele šuti.) Bete, ko će drugi! E, more šjora Bete davat inštru'cije ka se jema pinez.

(Čuje se kampanel.)

LUCE: O, već je…!.

JELE: Slušaj Luce…

LUCE: Ajme meni, majko moja…

JELE: Luce?

LUCE: Moran poć kupit bokun ribice za lešat. Vratit će se Dujko, a ja još nisan obid skuvala. Ala, Jele, adio! (Ode s prozora.)

JELE: Luce?! Luce?!

LUCE: (Na prozoru.) An, ča je?

JELE: Oni pinezi ča san ti…

LUCE: Koji pinezi?

JELE: Oni ča san ti posudila, ako bi mi mogla vratit, tribalo bi mi.

LUCE: Ajme Jele, sa' mi je priša. Di si me sa' našla s otin?

JELE: Skužaj ma mi sa' stvarno triba.

LUCE: Znaš da mi Dujko još nij' naša posal.

JELE: Znan, znan.

LUCE: Ja bi ti dala da jeman, ma sa' niman.

JELE: A ka' bi mogla jemat?

LUCE: A ka' bi mogla, ka bi mogla? Ka da šoldi restu na cablu. Oli ja znan ka' bi mogla jemat. Vengo, ča ne pitaš koga drugega? Oli nisi bila posudila šolde i Roži i… Komu sve nisi? Pitaj po dvoru drugu če'jad da ti vrate. Ja ti sa' niman. Siti me drugu šetemanu pa ću ti činit znat, more bi' da ću onda jemat. Ala, sa' moran poć. Adio! (Zatvori škure. Jele ostane još trenutak na prozoru, onda i ona zatvori škure.)


4 – Žiže, Dujko, Roža

(Proslava - Nove godine! Čuje se parobrodska sirena. Dolaze Žiže i Dujko. Klate se s noge na nogu, vidljivo su pijani. Gasi se ulična rasvjeta.)

DUJKO: Žiže? Ča je ovo? Pari mi se da san umra, pa mi je mrak na joči.

ŽIŽE: Šjor mona, to su jopet zgasili letriku.

DUJKO: Znači živ san?

ŽIŽE: A biće da jesi. Ili san i ja umra.

DUJKO: Asti mande, na ništo san ugazija! (Pali se ulična rasvjeta.) Ma ko se to...?

ŽIŽE: (Smije se.) To oće reć da će ti ova Nova 1930-a bit sritna.

DUJKO: (Smije se.) E je, more bi da će me kralj Aleksandar vazest sebi na dvor, jerbo će skontat da san i ja plave krvi ka i on.

ŽIŽE: Va'jalo bi nan poć doma.

DUJKO: (Sjeda na zidić.) Sa'? Ma ti si rebambija! Ko je vidija na prvi od godine poć doma prin vengo svane? (Smije se.) Ča je? Oli te straj da te žena ne dočeka s metlon?

ŽIŽE: Ja san gazda u svojon kući.

DUJKO: (Ironično.) Je, je, a ja san miljuner.

(Iz ulice dolazi Roža. Fino je odjevena, našminkana. U ruci drži slamnati šešir koje smo malo prije vidjeli na Toniju. I hodajući ga miriši. Djeluje pomalo tužno.)

DUJKO: U naše Ružice najlip'je guzice!

ROŽA: (Okrene se prema Dujku. Ozbiljna je.) Reć ću te ženi!

DUJKO: Ja komplimentajem, a ona se jidi.

ŽIŽE: Pusti je, oli ne vidiš da je Toni jopet u điru.

DUJKO: (Podrugljivo.) U naše Ružice, uz guzice, same suzice. (Smiju se Dujko i Žiže, Ruža pokaže Dujku roge i uđe u kuću.) Vidiš ti kakve su žene. Vrazi! Beštije! Jošćec gore od tega. Zato š njiman triba ka sa zviriman.

(Iz ulice dođe Mare. Kad vidi Dujka i Žižu, stane i gleda ih. Ljuta je.)


4a – Žiže, Dujko, Mare

DUJKO: (Dujko vidi Maru. Smije se.) Žiže? (Mari.) Po svitu je običaj da se kaže: «Dobra večer!», oli barenko «Ćuš tovare!», a ne da se čiri iza kantuna.

MARE: Evala moj Dujko. Kako smo? (Priđe Dujku i Žiži.)

DUJKO: Gre pomalo, pomalo…

MARE: (Sjedne pokraj Žiže.) Kako Luce?!

DUJKO: A, dobro, dobro je.

MARE: (Glasnije govori.) Čestitaj jon Novo lito. Neka jon ono bude još bo'je.

DUJKO: 'oću, 'oću. Fala. I tebi neka bude bo'je.

MARE: (Gledajući prema prozoru od Luce. Glasno.) A meni ne triba bo'je, meni je dobro i ovako. (Žiži.) Je l' tako da je? (Žiže ništa ne kaže. Samo je pogleda.) A ča je? Oli si jopet pokvarija štumik, an?

DUJKO: (Smije se.) E je, je… Ja san mu reka da ne ji oni brujet, ma…

MARE: Brujet, an? Ko će odolit brujetu?

DUJKO: Samo lud čovik.

MARE: E je, je, samo lud čovik. (Čuje se kampanel.) A, bome, kasna je ura.

DUJKO: Ma, ča? Na Novu godinu se ure ne brojidu.

MARE: E, je, je… (Žiži.) Ala… (Ustane.) Gremo doma.

ŽIŽE: Ne gren ja nigdi.

DUJKO: Mare, Nova godina je!

MARE: Dujko… (Žiži.) Ala, Žiže. (Uhvati ga za ruku, kako bi ga povukla za sobom.)

ŽIŽE: (Makne nejzinu ruku.) Molaj me!

MARE: Žiže… (Mare uhvati Žižu za ruku i potegne ga jače. Žiže je odgurne, ona padne na pod.)

ŽIŽE: Reka san ti – molaj me!

MARE: (Ustane s poda i krene prema njemu.) Ondar mi barenko reci, di su pinezi?

ŽIŽE: Koji pinezi?!

MARE: Oni ča san ti jutros dala za kupit tuku?

ŽIŽE: (Pokaže na trbuh.) Evo i' ovod. Izija san i' i popija!

MARE: (Skoči na Žižu) Lokaduru jedan!

(Žiže je odgurne od sebe i ona završi na podu. Uhvati je za kosu i podigne glavu gore.)

ŽIŽE: Pogledaj se kakva si ti! Šporkujo gubava!

MARE: (Pokušava se iščupat iz Žižinih ruku.) Pušćaj me, tovare! Pušćaj me!!!

(Dujko, shvativši da će situacija postati još gora, lagano se počinje povlačiti prema doma. Žiže poteže Mare za kosu niz ulicu.)

MARE: Vraže, pušćaj me!

ŽIŽE: Otila si poć doma!

MARE: Pušćaj me, tovare!

ŽIŽE: (I dalje je povlači niz ulicu.) Je li te boli?

MARE: Je, boli me! Pušćaj!

ŽIŽE: I neka te boli! Sa'š vidit kako mene svaki dan srce boli ka se probudin i vidin tebe okolo sebe!

(Žiže odvuče Maru u ulicu.)


5 – Kate, Marin, Toma, Nanica, Mare

(Čuje se kampanel. Iz kuće, krišom, izlazi Kate. U ruci ima kovertu. Gleda ima li ikoga u dvoru, kad je sigurna da nema, došulja se do bunara, spremi kovertu ispod jednog kamena. Krene prema kući, u tom trenutku iz kuće izlaze šjor Toma i šjor Marin.)

TOMA: Bo'je da ti ja rečen, vengo…

MARIN: Fala, fala.

(Toma klimne glavom u znak pozdrava i ode.)

MARIN: A ča ti činiš?

KATE: Falilo mi je friške arije. (Uđe u kuću. Marin pogleda na sat, onda se vrati u kuću. Kako je on ušao, vidimo Kate na prozoru. Stavlja veliku, bijelu svijeću na prozor i pali je. Gleda kroz prozor, da li netko dolazi. Očito je nekog čeka. Iz ulice dolazi Nanica.)

KATE: Nanice?! (Nanica priđe Kati. Kate joj ugura u haljinu kovertu s novcima.) Daj ovo materi.

(Kate još da Nanici jabuku. U tom trenutku iz kuće izlazi šjor Marin. U ruci ima knjigu (Anježinu knjigu iz scene 1d) Ozbiljan je. Kad vidi Nanicu i Kate zastane. Kate brzo ode u kuću. Šjor Marin je prati pogledom dok ulazi u kuću. Kako je ona ušla, tako on pogleda Nanicu.Ona se ne miče s mjesta. Malkice je preplašena.)

MARIN: Simo dojdi. (Nanica priđe šjor Marinu. On je pomiluje joj kosu. Nasmije joj se.) Ča si se pripala? Oli grizen? (Izvadi iz džepa bombon i da joj ga. U to iz ulice dođe Mare. Kad vidi šjor Marina i Nanicu, zastane. Šjor Marin gleda nju, ona gleda njega. U itom trenutku ona počne govoriti, a on se povuče dalje od Nanice.)

MARE: Nanice?! Simo dojdi. Di si pobigla? Gremo na drugu bandu. (Šjor Marin je već ušao u kuću. Mare pomiluje Nanicu po kosi, ako vidi da je šjor Marin ušao u kuću, tako uzme od Nanice kovertu. Bravo! Gremo doma.

(Mare i Nanica krenu prema ulici. Kako su one otišle. Tako iz kuće izađe šjor Marin. Sjeda na stolac u dvoru. Gleda na sat. I gotovo u istom trenutku čuje se opet zvono sa kampanela. Iz ulice dotrčava Anježa. Čim ugleda oca, zaustavi se, točnije prestane trčati i odjednom nastavi hodati prema kući mirno, kao da joj se nigdje ne žuri.)


5a – Marin, Anježa

(Kako su one otišle. Tako iz kuće izađe šjor Marin. Sjeda na stolac u dvoru. Gleda na sat. I gotovo u istom trenutku čuje se opet zvono sa kampanela. Iz ulice dotrčava Anježa. Čim ugleda oca, zaustavi se, točnije prestane trčati i odjednom nastavi hodati prema kući mirno, kao da joj se nigdje ne žuri.)

ANJEŽA: Pape, a ča činiš tu, oli ti ni studeno?

MARIN: Gospa Kandelora, zima fora. Kako je bilo na zboru?

ANJEŽA: Dobro.

MARIN: A ča ste pivali?

ANJEŽA: A ka i inače.

MARIN: A ča ka i inače? Koje pisme?

ANJEŽA: Pivali smo Rajska djevo, pivali smo…

MARIN: A jeste li pivali Moli Gospe, moli za me?

ANJEŽA: Je i to.

MARIN: Lipo, lipo… A onu O zaštitnice divica?

ANJEŽA: Je, je, je… I tu smo pivali.

MARIN: Aha. Ala, zapivaj mi.

ANJEŽA: Koju?

MARIN: A tu.

(Anježa počne improvizirati, otpjeva samo naslov pjesme i to jako loše, vrlo je jasno da nikad nije čula tu pjesmu, ali laže. Šjor Marin je gleda. Ozbiljan je, ali ništa ne kaže. Ona zijevne i krene prema vratima od kuće.)

ANJEŽA: Spava mi se. Gren ja…

(Šjor Marin otvori knjigu ispred sebe i potrga jednu stranicu, a sve što dalje navodi su neke rečenice ili naslovi iz knjige. Riječ je, naravno, o knjizi koja propagira – «žensku slobodu».)

MARIN: A jeste zapivali onu Moderna žena, an?

(Anježa se okrene prema njemu. Budući da vidi da u rukama ima njezinu knjigu i da trga stranice, šuti i gleda ga. On što više nabraja, to je sve bjesniji, sve glasnije govori i sve žustrije trga stranice.)

MARIN: Sigurno jeste, ma i ovu isto – žena i društvo, žena i motorin… (Istrga stranicu.) žena u gaće, žena brez kose?!!! (U jednom trenutku ustaje, nakon što je poderao pola knjige.) Nesriknjice nesriknja, mene si našla inšempjavat?! Oca vlastitoga?!!! Samaštrat ću te! Jesi me čula?! I tebe i te tvoje (Ironično.) moderne ženske. Ženski pokret, ko je čuja za takove monade? Di na svitu tega jema? Jesan ja lipo reka da neću da greš tamo di ti nij' misto? Jesan li? Zna se ča činidu ženske, a ča činidu muški! Je ' tako?

ANJEŽA: Pape…

MARIN: Kuco! Neću te nij' rič čut! U ovoj kući ja jeman pravo govorit, a ne ti! Ona će meni…

(Anježa krene prema vratima od kuće.)

MARIN: Di greš?! Ko ti je reka da mo'š poć ča?! An?!!!

ANJEŽA: Mislila san da…

MARIN: Muči! Nisan još gotov! Poć ćeš ća ka' ja rečen da mo'š poć ča, jesi me čula?! Od sutra, ako te jošćec jedanput vidin u te gaće, a ne u kotulu, zatvorit ću te u kuću, ni u skulu te višje neću pušćat, moreš se od svega pozdravit! Ne'š višje sramotit ovu fameju! Dosta mi je ča mi se smiju na račun jedne ćere. Višje neće! Nikad! Nikor! I da si pustila kose narest! (Istrgne veću količinu stranica i baci je na pod. Potom duboko udahne, izdahne i malko se pribere. Anježa je potpuno mirna, gleda u njega i ne pokazuje nikakvu emocije. Tek što je on završio s vikanjem, ona pogleda prema prozoru, tamo vidi Katu.)

ANJEŽA: (Pogleda oca.) Jesi li sa' gotov?

(Marin je pogleda tako da je očito da bi joj najradije opalio šamar. Podigne ruku, stisne zube i proguta bijes.)

ANJEŽA: Ako jesi, mogu li poć u kuću?

(Budući da Marin ništa ne kaže, Anježa ode, uđe u kuću. Čim je ona ušla, on zamahne rukom u kojoj drži knjigu i udari s njom u pod. Kako je to napravio ode u kuću i zaključa vrata. Čim je on ušao, tako se na susjednim prozorima otvore škure. Pojavi se Luce. Smijulji se i vrlo je jasno da je cijelu svađu prisluškivala. U to se u jednom trenutku pojavi i Jele, na svom prozoru.)


5b – Jele, Luce

LUCE: (Smijuljeći se, Jeli.) Gospa Kandelora, zima fora.

JELE: (Klimne glavom u znak pozdrava.) Gospa Kandelora, zima fora.

(Luce upali svijeću, upali je i Jele.)

LUCE: Jesi i' čula?

JELE: Ča jesan čula?

LUCE: (Posprdno imitira.) «Ča jesan čula, jesan čula?!» Ča se praviš mutava?

(Prolazi Roža, ide prema kući. Sređena je.)

LUCE: (Roži.) Opa-la, oli je akošta koji novi vapor na rivu?

(Roža pogleda Luce, ništa ne kaže, samo produži u ulicu.)

LUCE: (Jeli.) Ma jesi je vidila, koji mot… Prošla je ta sito i rašeto…

JELE: Ajme Luce, nemoj tako.

LUCE: (Posprdno imitira.) «Nemoj tako, nemoj tako!» Vengo kako?! (Jele zatvori prozor.) Lipa beleca!

(Luce zatvori škure. Nekoliko trenutaka nakon toga, otvore se škure na šjor Marinovoj kući.)


5c – Marin

(Šjor Marin razgovara s fotografijom svoje žene.)

MARIN: Arije, friške arije mi fali… A kako se neću idit na nju? Anježa ka da se rodila samo da mi kontreštaje. Franice moja, govorin ti zaozbilj. Ja u kupe, ona u špade. Vajalo bi š njon upravit. Ma ja ne znan kako…. Va'jalo bi i njoj muža nać, ma… Ona se zagledala u onega malega Fabjana ča… Nij' mi drag ti mali, nij'. (Šuti. Sluša.) Viruj mi Franice, nij' mi laka Franice. Anježa ka da nij' moje dite. (Šuti. Sluša.) Nij' istina! Ja nisan takvi. Nikad nisan bi tako na svoju bandu… (Šuti.) A ča ću činit š njon? Ča? Pomozi mi…


6 – Toma, Roža

(Iz kuće izlazi Roža, u ruci ima škarice, za njom izlazi šjor Toma.)

ROŽA: Bo'je da smo vanka, odi nan je bo'je svitlo.

TOMA: (Idući iza Ruže, gleda joj u guzicu, dok ona njemu namješta stolicu.) Bilo nan je i unutra dobro, ma ako tebi višje paše u dvor, a… (Sjedne na stolac. A ona stane ispred njega i rukama mu prođe kroz kosu.)

TOMA: Sa' vidin nij' ni odi loše. (Ruža stane iza njega.) Daj mi tu sprida, malo jošćec skrati.

(Ruža opet stane ispred njega. On joj gleda u dekolte.)

ROŽA: Ako vas jošćec malo tu, neće van ništa ostat.

TOMA: Samo ti šišaj.

(Roža shvati da joj gleda u dekolte, nasmije se i lagano ga udari po ramenu.)

ROŽA: A vi biste ka filanc tribali bit primjer, a ne…

TOMA: Oli nisan? Pravi filanc uvik zna di mu vaja gledat.

(Roža se opet koketno nasmije i nastavi sa šišanjem.)


6a – Roža, Toma, Fabjan, Toni, Luce, Vice

(Iz ulice dolaze Fabjan i Toni. Toni gura motor. Kad ih Roža ugleda, zastane na trenutak. Brzo popravi sebi frizuru. Onda nastaviti šišati šjor Tomu, ali tako da svako malo pogledava Tonija. )

TONI: Pa reka si da ćeš ić.

FABJAN: Niman pinez'. Sve san posla materi.

TONI: Ala, bali su bali. Pogledaj! (Da Fabjanu letak.) Ala, ča si uvik tako cili nikakvi.

FABJAN: Ka me mater poslala u Split fatigat, nij' me poslala da gren po oštarijama.

TONI: O, šinjorina Roža!

(Ona se trgne, nasmije u znak pozdrava i škaricama slučajno ubode šjor Tomu.)

TOMA: Aaa!

(Toni i Fabjan se nasmiju.)

ROŽA: Skužajte, skužajte…

TONI: Zdravi bili i vi šjor filanc!

(Fabjan otključa vrata trgovine.Uđe unutra. Toni se zavali u stolac ispred trgovine.)

TONI: Umra je.

TOMA: Ko je umra?

TONI: A šjor Vice.

(Šjor Toma naglo ustane, zato ga Ruža skoro škaricama potegne za uho. Fabjan izađe iz trgovine. Odmah shvati da se Toni šali, skoro se nasmije, ali mu Toni naprvi mot da šuti.)

TOMA: Aaa!

ROŽA: Skužajte, skužajte…

TOMA: Ma ča to govoriš?

ROŽA: (Prekriži se.) U ime Oca i sina…

TOMA: Ma ka je prin stiga umrit, ka smo jošćec sinoć skupa pili?

TONI: (Posprdno.) A biće da je umra u zoru.

(Naglo se otvore škure.)

LUCE: Ko je umra?

ROŽA: (Dok se ponovo križa.) Šjor Vice je umra.

LUCE: Ajme Gospe moja… (Križa se.) Bog mu da duši pokoj.

TONI: (Kroz smijeh.) A Fabjane je li ovo znači da si avanca? Sa' si gazda?

TOMA: Mulac jedan, sram te bilo. (Da mu jedan frnjokul.)

LUCE: A bija je jošćec mlad…

TOMA: 'judi moji, va'jalo bi nan se poć žalovat.

TONI: Va'jalo bi ga poć prisvuć.

FABJAN: Ko prvi njemu postole.

(Toni i Fabjan prasnu u smijeh. Svi shvate da se Toni našalio s njima.)

TOMA: Tovare! Oba dva, tovari!

LUCE: Sram vas bilo, igrat se Boga! (Zatvori škure.)

(U tom trenu pojavi se iz ulice šjor Vice. Kad vidi u dvoru Tomu i Tonija, zastane. Toni ga vidi prije Tome. Šjor Vice mu nešto «zamotiža», Toni odvrati «s motom – sve OK.» I onda Toma vidi Vicu.)

TOMA: Vice?! Znaš ča je ovi mali sa' učini?

VICE: Ča?

TOMA: Sve nas je privari, tovar jedan, reka je da si umra.

VICE: (Fabjanu.) Biće tebi žaj ka jedanput umren. A samo ću jedanput umrit.

TOMA: Ma nij' ti, vengo, ovi. (Pokaže na Tonija. Toni se i dalje smije.) A ovi bi ti bija vazeja postole.

VICE: Meni bi vazeja postole?! (Udari Fabjanu frnjokul.) Mulac jedan! Ne'š se ti mene tako lako deliberat. (Fabjan uđe u trgovinu.)

ROŽA: Evo, gotovi ste.

TOMA: Već?

(Vice je pred vratima od trgovine, namigne Toniju, Toni namigne njemu. Onda Vice uđe u trgovinu.)

ROŽA: Ako van jošćec čagod ostrižen, ostat ćete brez dlake na glavi.

(Toni se smije.)

TOMA: (Ustane.) Mulac, je li se ti to meni smiješ?

TONI: Ja? Ma di bi ja? Gledan kako ste šesni. Sa' morete sa ženon večeras na bale.

TOMA: Mali?! (Roži.) Koliko san dužan?

ROŽA: Da je u butigu, ondar bi van naplatila, ma ovako, za ovo malo ča san van ošišala, ništa niste dužni.

TOMA: Ma ne more to tako… (Izvuče novce iz džepa.)

ROŽA: Nemojte, molin vas. Nij' potribe.

TOMA: A dobro… Ča da ti rečen. Fala. (Proviri kroz vrata od trgovine šjor Vice.) Vice, gremo čagod popit? Ma, daj temu malemu da to učini. Bo'je da radi, vengo da govori monade. (Vice izađe iz trgovine.)

VICE: (Fabjanu u trgovini.) Dok se vratin da si to sve doveja ured… (Namigne Toniju, ali tako da Toma to ne vidi.) A brzo ću se vratit. (Ode s Tomom niz ulicu.)


6b - Toni, Roža, Kate

(Kad su svi otišli, Roža ostaje skupljati kosu koju je ošišala šjor Tomi. Toni je gleda.)

TONI: A ča ti to...?

ROŽA: A da ne bi bilo šporko.

TONI: 'oćemo poć učinit đir?

ROŽA: Di? Kad?

TONI: A sa', s motorinon.

ROŽA: (Momentalno pusti kosu koju je do tad skupljala.) Ajmo! Samo da ovu katrigu vratin u kuću. (Uzme stolac i odnese ga u kuću. Kako je ona ušla tako iz ulice dođe Kate. U rukama nosi neki komad odjeće, za vjenčanje.)

TONI: O, Kate, a di ćeš?

KATE: Gren doma.

(Gledaju se. Onda ona krene prema vratima od kuće. Kad prolazi pokraj Tonija, na pod joj ispadne komad odjeće.)

TONI: (Podigne komad odjeće i da joj ga.) Ispalo ti je… Ča je ovo?

KATE: A sutra za…

TONI: Pazi da ne izgubiš, jerbo onda ništa od vinčanja.

(Kate se kiselo nasmiješi. Toni se isto tako kiselo nasmiješi. Gledaju se. Onda iz kuće izađe Roža. Promijenila je odjeću na sebi. Sredila se. Kako je izašla i vidjela Tonija i Kate, zastane na trenutak, a onda čim je Kate otišla, ušla u kuću, tako ona krene prema motoru.)

ROŽA: 'oćemo li?

TONI: (Odmjeri je. Vidi da je promijenila odjeću.) A ča si se priobukla?

ROŽA: A išla san se napit, pa san se prolila, tu, ovod. (Pokaže rukom na grudi.) Di bi se onako mokra vozila na motorin. Priladila bi se. (Shvati da Toni gleda prema prozoru od kuće, a ne u nju, brzo krene prema motoru.) Je li gremo?

TONI: Je. (Dođe do motora.) A ti si se već vozila na ovakvemu motorinu?

ROŽA: Nisan, nisan nikad.

TONI: (Sjedne na motor.) Kako si zaprišila, čovik bi reka da se voziš svaki dan. (Roža se posrami. Toni se nasmije.) Ala, sidni.

ROŽA: Di? Kako?

TONI: Sidni odi iza mene, lipo se čapaj meni okolo pasa i nima straja. (Roža sva nasmijana, sjedne i stisne Tonija svom snagom oko trbuha.)

ROŽA: Je li ovako dobro?

TONI: Ma ne tribaš tako stisnut. Ovako ne moren disat. (Roža malo popusti. Kako sjedi njemu iza leđa, tako mu miriše kosu.) Je li moremo?

ROŽA: (Duboko uzdahne.) Moremo i na kraj svita, ako triba.

(Toni upali motor, prije nego krenu, još jednom pogleda prema prozoru od kuće šjor Marina, a onda da gas i oni odjure niz ulicu. Kako su otišli, tako iz kuće izađe Anježa. Vidi se da je izašla kako bi negdje otišla. Iz ulice u isto vrijeme dolazi Jele.)


6c - Anježa, Jele, šjor Vice, Roža, Toni

(Jele je zaplakana. Nosi u ruci košaru punu jabuka. Brzo hoda, kao da od nekoga bježi.)

ANJEŽA: Dobra večer!

(Jele ništa ne kaže, samo klimne glavom u znak pozdrava. No, kako brzo hoda, tako se spotakne, padne na pod zajedno s košarom, a iz košare izlete jabuke na sve strane.)

JELE: Ajme!

ANJEŽA: (Priskoči u pomoć.) Jeste dobro?

JELE: (Mahnito skuplja jabuke.) Dobro san, dobro san… (Anježa pomaže skupljati jabuke, vidi da se Jele malkice čudno ponaša, ali ništa ne kaže. U nekom trenutku, Jele, podignuvši jednu jabuku s poda, pogleda je i odjednom poče plakati kao malo dijete.) Ajme meni, sve su jabuke natučene…

ANJEŽA: Ala, smirite se…

JELE: Sa' će izgnjijat…

ANJEŽA: Nij' su' svita.

JELE: Nij' su' svita, vengo… (Gleda u nebo.) Zaraj čega me ovako kaštigaješ? Zaraj čega? Grij je krest, ma… (Anježi.) Nisan ja lupežica, nisan. (Anježa je zbunjana.) Ja bi sve te šolde odmar vratila da jeman odakle. Ma niman. Nikor nima. Tako je vrime. I ondar kako mogu gledat bidno dite ča dva dana nij' jilo, oli ne dat na dug tužnoj materi ča jema po petero, šestero dice a žive na listu salate i vodi? Nisan mogla ja to…

ANJEŽA: Ala, smirite se, pomalo… Ča van se dogodilo? Niša ne razumin.

JELE: Sa' je, u pekaru, doša jedan siromaj, jedva je sta na noge koliko je bija gladan, dala san mu bokun kruva da nikor ne vidi, ka ča uvik dajen. Na vratima se stvorija gazda, vika me – «Lupežice! Znan ja ča činiš već niko vrime! Zaraj tebe će mi butiga propast! Poć ću na inkanat!» Izbacija me vanka i reka me da će me dat na puliciju, ako mu do sutra ne vratin sve ča san mu dužna, sve! A ja, ja niman za vratit.

ANJEŽA: Ala, ala… (Potapša Jele po ramenu.) Smirite se…

JELE: Ka mi dojde takvi svit uvik rečen, ovo je zadnji put, višje nikome mukte.

ANJEŽA: Koliko ste puti vi dali drugima, neka van sa' oni koji su van dužni vratu.

JELE: Već san pitala, ma Anježa moja, nikor nima za vratit, nikor.

ANJEŽA: Pitajte i' jopet, a ako van reču da nimaju, ondar in zapritite da ćete i' prijavit?

JELE: Ajme Gospe moja, to ne bi mogla nikad.

ANJEŽA: Pitate svoje šolde!

JELE: Ne, ne, to ne mogu.

(Iz ulice se pojavi šjor Vice. Kako ga Anježa i Jele vide, tako prestanu pričati. Pozdrave se klimanjem glave, bez riječi. Vice odmah uđe u trgovinu.)

ANJEŽA: Nima van druge, vengo u koga posudit, pa ćete mu vratit, ka vama vrate.

JELE: A koga da pitan? Ko mi more dat? Bete?

ANJEŽA: Ajme, sve pitajte, samo nemojte nju.

JELE: Znan da ona udre kamatu, ma… U koga ću?!

ANJEŽA: Ma bo'je pitajte da van vrate, vengo…

(Preko dvor na motoru projure Toni i Roža. Na to se Jele ustane brzo s poda, uzme košaru s jabukama.)

JELE: Gren ća, prin vengo… (Pogleda prema prozoru od Luce.) Fala ti Anježa.

ANJEŽA: Ma, nemate se zaraj čega zafaljivat.

JELE: (Da joj jednu jabuku.) Da jeman višje, dala bi ti, ma…

ANJEŽA: (Vrati jabuku u košaru.) Nemojte…

JELE: (Izvadi vraćenu jabuku i još jednu i gurne ih Anježi u ruke.) Uzmi, molin te.

ANJEŽA: Nij' potribe.

JELE: Ove dvi nisu natučene, te neće brzo izgnjijat.

ANJEŽA: Fala van.


6d – Anježa, Jele, Toni, Roža, Luce

(Na motoru se opet pojave Toni i Roža. Zaustavljaju se u dvoru.)

JELE: (Šapne Anježi.) Molin te, nemoj nikome ništa govorit, znaš kakvi je ovi naš svit.

ANJEŽA: Neću ja nikome ništa reć.

JELE: Ja san 'tila samo dobra, ma san ispala lupežica, a nisan.

ANJEŽA: Niste vi lupežica, znan ja to.

(Toni i Roža su se taman uparkirali. Toni gasi motor. Roža se smije. Na prozoru se pojavi Luce. Anježa gleda Tonija i Rožu. Ozbiljna je.)

LUCE: Jele, di si bila? Ča si to kupila?

TONI: (Roži.) I je li bilo lipo?

JELE: Jabuke san kupila. (Jele uđe u kuću.)

ROŽA: Višje vengo lipo.

TONI: (Vidi Anježu.) O, šinjorina Anježa, kako ste?

ANJEŽA: Ja dobro, a vidin ti još bo'je. (Ode niz ulicu.)

LUCE: (Toniju i Roži, posprdno.) Ka' će vinčanje?

TONI: Na lito!

LUCE: O, Roža! Ča se nisi pofalila da se uvatija na ješku?

TONI: Ča niste pitali prin?

LUCE: Oćete me zvat na vinčanje?

TONI: Samo ako ćete nosit bandiru.

LUCE: Ma obuć ću se u nju, ako triba!

(Luce zatvori škure. Toni pogleda Rožu, nasmije joj se. Njoj je malkice neugodno. Fabjan izađe iz trgovine s velikom kutijom u kojoj je kapula. Istresa kutiju na pod ispred trgovine. Sjeda na stolac i izvlači jednu po jednu glavicu kapule, gleda koja je zdrava, koja je gnjila. Jedne slaže na jednu stranu, druge slaže na drugu stranu.)

TONI: Ala, barenko ti nij' dosadno u ovemu dvoru.

ROŽA: E nij' dosadno. Ma diko dosadi čoviku ča nikad nij' dosadno. (Toni je pogleda i počne se smijat.) Ča je? (Počne namještati kosu.) Oli mi je vitar uneredija kose? Ajme, moran se poć počeš'jat.

TONI: Svaka ti je dlaka je na svome mistu.

ROŽA: O, fala. I fala ti ča si me provoza.

TONI: Ka te bude voja, ti samo reci. Ovi motorin voli kad na njemu sede lipe šinjorine.

(Roža ode.)


6e – Toni, Fabjan, Vice

TONI: (Pogleda Fabjana, vidi da čisti kapulu i nasmije se.) Vidin, vratija se.

FABJAN: Je.

(Toni uđe u trgovinu i nakon nekoliko trenutaka izađe iz nje s bocom vina u ruci.)

TONI: Ala da, sa' možemo čagod i popit.

FABJAN: (I dalje razdjeljujući kapulu.) Usrid bila dana?

TONI: Oli je važno koja je ura? Da je po tvomu, čovik bi uvenija. Pit samo o fjere, ma ko je to vidija? (Gurne bocu Fabjanu pod nos.) Da nan je šjor Vice fino vino, nij' red da gubimo vrime.

FABJAN: (I dalje razdjeljujući kapulu.) Oli se tebi pari da ja gubin vrime?

TONI: Ma daj, jučer kumpliri, danas kapula, sutra će bi pomidore, to te on bada, čeka ka' ćeš puknit. (Otvori čep od boce. Pruži je Fabjanu.) Na!

FABJAN: Reka san ti – neću.

TONI: Dobro. (Ispije gutljaj. Pogleda da li su dvor i ulica i dalje prazni, kad vidi da jesu, sjedne pokraj Fabjana i mijaukne. Fabjan ga zbunjeno pogleda. Iz trgovine mjaukne šjor Vice. Toni namigne Fabjanu, Fabjan zaklima glavom, umjesto da kaže – opet činiš gluposti. Toni opet mijaukne, šjor Vice, i dalje iz trgovine, uzvrati mijaukom. Toni sad mijaukne kao da su se dvije mačke «poklale», prekrije ruko usta da se ne počne smijati na glas. Pauza. Iz trgovine se ništa ne čuje. Onda u nekom trenutku šjor Vice opet mijaukne.)

FABJAN: Ma…

TONI: (Tiho, s prstom preko usta.) Muči! Ne okrići se.

(Šjor Vice proviri na vrata od trgovine. )

VICE: Psss!

(Toni drži ruku na ustima da ne prasne u smijeh. On i Fabjan stoje nepomično, okrenuti leđima šjor Vici. Šjor Vice okreće očima.)

VICE: Psss!

(Oni i dalje ne reagiraju.)

VICE: (Šapće.) Mali?! Mali?! (Izleti van iz trgovine, glasan kao furija.) Ma enti miša, 'oćeš ti višje zalajat, oli…?

(Toni prasne u smijeh. A kako je šjor Vice to rekao i podigao ruke u zrak, tako su mu iz košulje na pod ispali paketići duhana koje je malo prije donio Toni u torbi.)

VICE: Tako ti onega… (Brzo počne skuljati paketiće i gurati ih natrag u košulju i hlače. Toni se smije, onda brzo ustane i pomogne mu skupiti preostale paketiće.)

TONI: (Dok mu gura neke paketiće u hlače.) Ma kako san van reka da i' stavite?

(Šjor Vice stane, ozbiljno pogleda Tonija.)

VICE: Mali, nemoj me vatat u đir!

TONI: Ja? Vas?

(Šjor Vice povuče hlače do ispod grudi.)

VICE: Stiva san i' ja na pravo misto. (Podigne jednu nogavicu. Vidimo da je jedan paketić ugurao u čarapu.) A ovega se ni ti ne bi sitija, priznaj.

(Toni i Fabjan obojica prasnu u smijeh. Šjor Vice pogleda Fabjana.)

VICE: Triba bi plakat od te kapule, a ne… (Još jednom podigne hlače, kako bi bile što više pod grudima, namjesti rukom hlače između nogu, onda izađe na ulicu i okrene se prema Fabjanu.) Kad se vratin… (Zaprijeti prstom. I stavi sunčane naočale sa korom od limuna. Još jednom pogleda da li je ulica prazna. Kad vidi da je, krene niz ulicu, zviždeći neku melodiju. Fabjan nastavi razdjeljivati kapulu. Toni nastavi piti.)


6f – Toni, Fabjan, Anježa

TONI: Vi'š da se š njin more izać na kraj.

FABJAN: More, more, pari mi se vidit kako ćete mjaukat ka jedan i drugi svršite u pržun.

TONI: 'oćemo vraga.

(U tom trenutku dolazi iz ulice Anježa. Nosi košaru s nekom hranom ili sl.)

TONI: O, jopet! A koliko puti još misliš ovod prođirat?

ANJEŽA: Koliko me vo'ja.

TONI: A ča si se ti tako uredila? Oli nij' sutra pir?

ANJEŽA: Je, sutra je.

TONI: A di ti je sestra?

ANJEŽA: Neću ti reć. Kurjožasti, gulozni, ingordi gredu u pakal.

TONI: Je li se bila ispovidit?

ANJEŽA: Ča te briga. Čigov je ovo motorin?

TONI: A čigov bi bija, borati, moj, nij' valjda Fabjanov.

ANJEŽA: Joj, ka jednega dana svršiš u pržun…

TONI: Ča? 'oće ti bi drago? (Anježa odmahne rukom, kao – ne tiče me se.) Ma, nij' ovo ono ča misliš. Ovi motorin san dobija na karte.

ANJEŽA: Aha, jopet si bija sritne ruke?

TONI: Ja san uvik sritne ruke.

ANJEŽA: Ma se reče – ko ima sriće na kartan, nima u 'jubavi.

TONI: Zato ti Fabjane ne igraš na karte.

ANJEŽA: Daj mi da učinin đir.

TONI: Ma di ćeš ti vozit motorin?

ANJEŽA: Ka da ga nikad prin nisan vozila.

TONI: Moreš učinit đir samo s menon, jerbo kakva si, jošćec bi se mogla dogodit kakva nevoja.

ANJEŽA: Ma kakva nevoja?

TONI: Od brzine, borati. Evo, neka ti Fabjan reče – znaš koliko je če'jadi stradalo od brzine u zadnjih po' godine? (Pogleda Fabjana, posprdno se nasmije.)

FABJAN: (Ozbiljno.) To ni smišno.

ANJEŽA: Ma znaš ča, zapravo mi se ne da. Bole me noge od stajanja na zboru.

TONI: A ondar sidi.

(Anježa dođe do njih.)

ANJEŽA: Fabjane bi li mi…

(Fabjan ustane i krene prema vratim od trgovine.)

TONI: Di ćeš?

(Fabjan uđe u trgovinu, i odmah izađe s jednim mali jastukom u jednoj ruci i u drugoj držeći polu-raspadnut stolac. Bančić na kojem je do sad sjedio, približi Anježi i stavi jastuk na njega.)

FABJAN: Na!

(Anježa sjedne na bančić, a Fabjan sjedne na polu-raspadnut stolac.)

TONI: Di si to naša? U škovacan?

(Toni se počne smijati. Anježa pogleda Fabjana i fino mu se nasmije. On uzvrati osmijeh, ali kako mu je malčice neugodno, promeškolji se na stolcu i stolac se raspadne, on završi na podu. Toni se sad smije kao mahnit. Anježa ga udari nogom, a onda pruži Fabjanu ruku i pomogne mu da ustane. Čuje se kampanel.)

ANJEŽA: Ajme već je… Moran poć ća.

(Anježa uđe u kuću.)


6g – Toni, Fabjan, Marin

(Kako je ona otišla, tako se Toni polako ustaje, i dalje se smije, kreće prema motoru.)

TONI: (Kroz smijeh.) Moj Fabjane, kako si ti zamantan. Ča ti je to tribalo? Vaja ti u'vatit višje pra'tike.

FABJAN: Nij to stvar pra'tike, vengo obzira i štovanja. (Toni se još više smije.)

TONI: Ka da nisi s ovega svita.

FABJAN: Nij' istina.

TONI: Lud od puste jubavi, a ne znaš se očitovat.

FABJAN: Ti se znaš, pa oli ti to ča vridi?

(Toni upali motor. Prije nego ode, pogleda prema prozoru od Katine i Anježine sobe. Kako je otišao, tako Fabjan sjedne na bančić, pogleda prema istom prozoru. Nema nikoga. Nekoliko trenutaka stoji zagledan u daljinu, negdje ispred sebe. Ponovo pogleda prema prozorima od kuće šjor Marina. Upaljeno je svjetlo. Sad vidi – na prozoru šjor Marin. Gledaju se. Onda Fabjan ustane, ubaci kapulu u kutiju i uđe u trgovinu.)


7 – Kate, Anježa, Mare

(Čuje se kampanel. Kasni je sat. U dvoru nema nikoga. Svi spavaju. Mare dolazi iz ulice. Nosi u ruci dvije bijele plahte. Kad dođe pod prozor od Katine sobe, baci nekoliko kamenčića o prozor. Anježa otvori prozor. U spavaćici je.)

ANJEŽA: Mare?!

(Kate se pojavi na prozoru. I ona je u spavaćici.)

KATE: (Veselo.) Znala san da ćeš doć!

ANJEŽA: (Kati.) Psss! Probudit ćeš…

(Mare im pokaže rukom da se spuste u dvor. One zatvore škure i već idući trenutak su u dvoru. Kate čim je izašla, dotrči do Mare. Zagrle se. Izađe i Anježa. Za razliku od Mare, ona je ozbiljna.)

MARE: (Da joj plahte.) Donila san ti…

KATE: (Uzme plahte.) Ajme, fala, nisi tribala.

(Kate je opet zagrli i poljubi. Povuče je za ruku da zajedno sjednu na zidić.)

MARE: Di je pape? Je li spava?

ANJEŽA: Malo prin je govorija s materon, ondar biće da sa' spava.

KATE: Tribala bi i ja, ma ne gre mi san na oči. (Smije se.) Ne mogu… Cila san nikako…

(Pokraj Kate, s jedne strane sjedne Mare, s druge Anježa.)

KATE: Joj, ča su lipi ovi lancuni. Nisi tribala…

MARE: A jedanput se žena udaje.

ANJEŽA: E – jedanput! (Kate pogleda Anježu.) Ča?

MARE: Ala Anježa…

ANJEŽA: Ča je? Nisan ništa grubo rekla.

KATE: Nisi rekla, ma ja znan ča si promislila.

ANJEŽA: A ča san promislila?

(Kate šuti, ne odgovara.)

MARE: (Pomiluje Kate po kosi.) I, ondar? 'oće li bit puno svita?

KATE: (Veselo.) Da puno? Znaš kakvi je pape, pola grada je zva na pir. Biće i mužika i…. Ma svega će bit… Biće fešta ka da je krnjeval…

ANJEŽA: E, samo nan fali krnje.

(Kate prostrijeli Anježu pogledom. Malo zastane. Onda pogleda Mare.)

KATE: Ščeta ča ti ne moreš doć, ča pape…

MARE: Ma, ionako ja nisan o' tih velikih fešta.

KATE: A moglo bi bit baš lipo.

MARE: (Pomiluje Katu po kosi.) Biće lipo.

ANJEŽA: (Ustane.) Ja gren spavat. (Krene prema kući.)

MARE: Anježa?

KATE: Pusti je, vidiš da se šticaje.

ANJEŽA: (Vrati se do Kate.) Kako se neću šticat? Tu se smiješ, pari se da si najsritnija na cilemu svitu – (Podrugljivo je imitira.) «biće lipo, biće mužike, biće…» Ma biće… Bo'je da ne rečen kako će bit… (Kate je prkosno gleda.)

MARE: Anježa?

ANJEŽA: Ma… Čini kako te vo'ja. (Krene prema kući.)

KATE: Dala san besidu, ne moren je ustegnut.

ANJEŽA: (Vrati se do Kate.) Zaraj čega ne?

KATE: Samo promisli! Ča bi svit reka?

ANJEŽA: (Podrugljivo imitira Kate.) «Ča bi svit reka?» Ča te briga za svit?

KATE: Ča bi pape reka?

ANJEŽA: Ne ženi se pape, vengo ti!

KATE: Besida je besida, Anježa!

ANJEŽA: Joooj! Mare?!

(Mare šuti.)

KATE: Anježa, nemoj…

ANJEŽA: Ča nemoj? Je li ga voliš?

KATE: Voli on mene.

ANJEŽA: Pitala san te – je li ti njega voliš? An?

KATE: 'jubav će doć s vrimenon.

ANJEŽA: (Podrugljivo.) «'jubav će doć s vrimenon.» A –Toni?

KATE: Bili smo dica, to nij'…

ANJEŽA: Ovo govori otac, ne ti.

KATE: Nij' istina!

ANJEŽA: Istina je!!!

MARE: Anježa?!

KATE: Nemoj vikat!

ANJEŽA: Moran vikat, jerbo si glupa!

MARE: Ala, nemojte…

KATE: Nisan glupa!

ANJEŽA: Jesi!

KATE: Nisan!

ANJEŽA: Jemaš prav, nisi glupa, vengo bidna i prinevoj'na !

(Kate počne plakati.)

MARE: Anježa, čini kuco! (Zagrli Katu.)

ANJEŽA: Ča?! (Mare pogleda Anježu. Anježa se umiri. Stoji i gleda kako Mare grli Katu, onda u nekom trenutku opet sjedne do njih. Kate obriše suze s lica. Pogleda Maru i nasmije se.)

KATE: (Nasmijanog lica, ali i dalje su joj oči suzne.) Udat ću se, jemat fameju, ako Bog da, rodit ću dicu… To san 'tila cili život. Ča mi višje triba?

ANJEŽA: Ako si sritna, zaraj čega ondar plačeš?

KATE: Zato ča ti misliš da san ja nesritna, a nisan. Ti si nesritnija, vengo ja. Ono ča ja 'oću, to ću i dobit. A ti, ti jošćec uvik viruješ da se nike stvari moredu prominit, a ne moredu. Tako je, kako je. Basta. Ti stalno oćeš kruva srv' 'šenice. Ako ostaneš cili život sama, ti ćeš bit bidna i nevojna.

ANJEŽA: (Mari.) Mare, ti jon reci.

MARE: Ča da jon rečen?

KATE: Nima mi ča reć, jerbo zna da jeman prav'.

ANJEŽA: Mare?

MARE: Pusti je. Ne moreš ti znat ča ona 'oće.

ANJEŽA: Na! Sa' ćeš jošćec i ti na njenu bandu! Ma, lipo! Našle ste se. Ne zna se koja je pametnija od vas dvi. Ova se udaje za čovika ča ga ne voli, a ti si se udala za čovika ča ga voliš, i on tebe voli, ali na niki svoj način. Baš lipo!

MARE: Je, lipo je.

ANJEŽA: Je, je, jemaš prav'. Je li ti isto tako lipo ka' te Žiže udre, ka' umisto da reče – laku noć – prin vengo legne u poste'ju, opali ti jednu priko čunke, i to je isto lipo, je, je, ne more bit lipše.

KATE: Anježa?

ANJEŽA: Ča?! Ča je? 'oćemo se pravit ka da to nij' istina?

KATE: Anježa?!!!

(Nastane muk. Tišina. Sve tri sestre šute neko vrijeme. Gledaju pred sebe, negdje u daljinu, u nebo.)

MARE: Znaš ti moja Anježa da su najlipji marendini nakon karanja? Poslin svake tuče, 'jubav je žešća… A znaš da i ja Žižu dikodir udren, nij' da on samo mene… (Oči su joj suzne, ali ona se smije dok govori.) Ka san se ono za'jubila u njega, on je bija… Nij' bija ovakvi…Ma 'jubav se potroši, znaš. I to je tako. Ne živi se od 'jubavi. 'jubav kakvu ti 'oćeš, moreš nać samo u libriman, a život… Život je malo drugovačija stvar. (Anježa uhvati Maru za ruku. Onda pomiluje Anježu po kosi. Opet neko vrijeme sve tri šute.)

MARE: Dikod ka' san sama doma, ka budu ovako lipa večer, ovakovo nebo, zvizde… Stojin tako, gledan i mislin, a ča bi bilo da nisan… Ča bi bilo da san poslušala oca? Di bi ja sa' bila? Je li bi me otac pozdrav'ja oli bi okrića glavu, ka ča sa' čini?… Bi li bila sritna, mislin, višje sritna? (Nasmije se, dok su joj oči pune suza. Trenutak šuti.) Dikodir mi prođe kroz glavu, ma… Nikor ne more znat ča bi bilo, da je bilo drugovačije… Ja san svašta u životu mogla jemat - lipe armerune pune robe, piano, mogla san bit višje sita, vengo gladna, ma… Nij' mi žaj zaraj tega ča to sve niman. (Pogleda Anježu.) A znaš zaraj čega mi nij' žaj? Jerbo sve ča san dobila, sama san izabrala… (Pomiluje Katinu ruku.) Ka' čovik zna da je sam izabra, onda mu je lagje. I va'ja se životu veselit, kakvi god da je… (Kate zagrli Maru. Mare privuče k sebi i Anježu. Sve tri tako ostaju u zagrljaju neko vrijeme, onda Mare ustane i ode.)


8 – Luce, Dujko

(Iz kuće izlazi Luce. Sređena je, nosi tanjur pun kolača. U istom trenutku Dujko otvara škure.)

DUJKO: Ženo vrati se doma, nisu te zvali!

LUCE: Muči, tovare!

DUJKO: Nemoj činit monade!

LUCE: Ovo činin za te, cukunu! Cilu noć činin slatko, ča 'oćeš da i' sa' sama izin? Da si se za po ure nacrta 'vamo, prin vengo se parti put crkve. Obrij se i obuci ono ča san ti spravila.

DUJKO: Ženo, nisu nas zvali na oti pir!

LUCE: Zafaljivat ćeš ti meni ka dobiješ oti posal. I operi se, tovare!

DUJKO: Molin te Luce…

LUCE: Molaj me!

(Luce kuca na vrata od kuće šjor Marina. Otvara Anježa.)


8a – Luce, Dujko, Anježa

LUCE: (Nasmijana.) Zdravi bili! (Pruži Anježi tanjur sa kolačima.) Evo, donila san ništo malo, za mladence.

ANJEŽA: (Uzme tanjur.) Fala, fala…

LUCE: Je li če'jad već počela dolazit?

ANJEŽA: A je, je, pomalo se puni kuća.

LUCE: Lipo, lipo, a….

(Iz kuće netko doziva Anježu.)

ANJEŽA: Joj, skužajte, moran poć, fala van.

(Anježa zatvori vrata. Luce ostane stajat pred njima. Dujko se smije na prozoru.)

DUJKO: Jesan ti reka?

(Luce bijesna, okrene se, pokaže mu roge, a onda opet pokuca na vrata. Anježa opet otvori vrata. Luce nabaci osmijeh od uha do uha.)

LUCE: Je li van triba ča pomoć?

ANJEŽA: Ma, ne, ne, fala.

LUCE: Mislin, ako triba ča pomoć u kužini…

ANJEŽA: Ma ne triba ništa, fala.

LUCE: Ako ne triba ništa, a mogu li barenko čestitat mladencima i sritnome ocu?

ANJEŽA: Fala Bogu da morete. Samo vi uđite, ja moran ništo obavit, pa ću se vratit.

(Anježa ode iz kuće. Krene prema ulici. Luce prije nego zatvori vrata za sobom pogleda Dujka.)

LUCE: (Prošapće kroz zube.) Po ure! (Onda napravi mot – Da si se obrija ili ću te zaklat. Uđe u kuću. Dujko zatvori škure.)


8b – Anježa, Jele

(Iz suprotne ulice od one u koju je zašla Anježa, dolazi Jele.)

JELE: Anježa?! (Anježa se vraća prema Jeli.)

ANJEŽA: A recite, priša mi je.

JELE: Ma samo san ti otila reć – bila san u Bete, posudila mi je šolde, vratila san gazdi dug, reka je da me neće prijavit.

ANJEŽA: Ajde, fala Bogu.

JELE: Samo san otila da znaš… Fala ti jošćec jedanput ča si me dobro svitovala.

ANJEŽA: Ma, nemate se zaraj čega zafaljivat. Skužajte, ma moran… Priša mi je.

JELE: Skužaj ti ča san te zadržala.

ANJEŽA: Ništa, ništa, adio van!

(Anježa ode niz ulicu, Jele pogleda da nije slučajno tkogod slušao razgovor. Kad je sigurna da nema nikoga, nasmije se i uđe u svoju kuću.)


8c – Kate, Anježa, Toni

(Na prozoru od kuće šjor Marina pojavljuje se Kate. Vidimo je kako oblači vjenčanicu. Iz kuće se čuje neka vesela glazba, točnije čuje se pjesma. Puno ljudi pjeva zajedno neku tipično «svadbenu pjesmu». Kate sa smiješkom na licu, namješta si haljinu. Kad vidi Tonija i Anježu koji dolaze iz ulice, priđe bliže prozoru. Anježa u rukama nosi buket. Toni nosi veliku košaru s nekom hranom. Anježa ugleda Katu, mahne joj. Mahne i Toni. Ona im odvrati, nasmije se. Oni nastave razgovor kojega Kate ne čuje, jer je p esma iz kuće glasna.)

ANJEŽA: Vi'š kako je lipa.

TONI: A je, da.

ANJEŽA: Fala ča si mi pomoga. (Uzme iz Tonijevih ruku košaru.)

TONI: Nema na čemu.

ANJEŽA: Makar, mogla san ja to i sama.

TONI: (Sa smiješkom.) Znan, zna, ma san ja otija.

(Oboje se nasmiju.)

TONI: (Odmjeri Anježu od glave do pete.) Bo'ja si u veštu, vengo u gaće.

ANJEŽA: A ti si bo'ji ka mučiš.

(Opet se oboje nasmiju. Toni krene. Anježa uđe u kuću. U jednom trenutku, prije nego zađe u obližnju ulicu, Toni se još jednom okrene, pogleda prema prozoru. Kate se nasmije, iako su joj oči sada pune suza. Toni ode. Anježa prilazi nasmijana Kati na prozoru. Kako ju je zagrlila, tako shvati da plače. Gledaju se i šute. Onda Anježa zagrli Katu. Čuje se neki glas koji viče - U zdrav'je vaše i naše!, pa opet neki drugi - U zdrav'je i sriću mladenaca!, treći - Živili! U nekom trenutku, Kate se brzo izvlači iz Anježinog zagrljaja. Briše suze, nabacuje osmijeh. Kad se šjor Marin pojavi do nje, na prozoru, nama je jasno da je on razlog tome. Sretan je, gotovo da plače od sreće. Gesta mu je široka, čime nam očito postaje da je već lagano pripit. Grli i ljubi Kate, ona ništa ne govori, samo klimanjem glave potvrđuje neke riječi, rečenice koje joj otac govori. U jednom trenutku šjor Marin odlazi. Kate izbezumljenog pogleda ostaje na prozoru, gleda u pravcu u kojem on odlazi. U pozadini vidimo Anježu. Kate pogleda Anježu, potom ode. Anježa dođe do prozora, pogleda negdje u daljinu, zatvori škure. Iz kuće dopiru glasovi: Živili mladenci! Živili!!! MARIN: Komodajte se, sidnite, ijte, pijte, a ti, Ante, o' danas je kuća moja, kuća tvoja. Živili mladenci!!! Zvukovi se lagano stišavaju, čim su nestali, počinje druga scena.)


9 – Bete, Roža

(Iz Rožine kuće izlaze Roža i Bete. Roža u ruci drži neku bočicu.)

ROŽA: Sigurno mu to ne more naškodit?

BETE: Ma rekla san ti - ćutit će niku ka vrućinu odi u drobu i obrazi će mu se zacrljenit i more bi' da zaštuca.

ROŽA: Ma neće završit u špidal?

BETE: Ma koji špidal? Govorin ti, ti ga samo dobro poškropi s otin i samo ga gledaj u joči. Za'jubit će se ka malo dite.

ROŽA: Prošli put mu nij' bilo ništa.

BETE: A jesi li ga gledala drito u joči?

ROŽA: Jesan.

BETE: Koliko dugo?

ROŽA: A ča ja znan. Niko vrime san gledala, ma… Pari mi se da…

BETE: Na! Evo zaraj čega ga ni pogodila Amorova strilica.

ROŽA: Zaraj čega?

BETE: Koja je najvažnija stvar?

ROŽA: Moran virovat.

BETE: Tako je! I ča još?

ROŽA: I jemat pacijence?

BETE: E pacijenca je najvažnija, razumiš li?

ROŽA: Razumin, razumin. Ma, svaki put ka' san se zanila, sve je uvik propalo. Znate li vi koliko je meni godin?

BETE: Bo'je ti je mučat, u dvoru smo.

ROŽA: Nij' mene sram moji' godin. Triestipet mi je i još čekan. Čekan oni dan ka' će se dogodit apuntamenat, ma ne bilo koji, vengo oni pravi apuntamenat ča će potrajat cili život. Znan ja ča se u dvoru o meni govori. A ja bi tila fameju, dicu, muža.

BETE: Barenko tebi nije teško muža nać. Ja ti mogu pomoć, nać ću ti pravega, šesnoga čovika, ča jema posal, ča jema pinez, ča će te tetošit ka da si prinćipeša.

ROŽA: Ne triba meni iskat muža. Znan ja kojega bi.

BETE: Zaraj čega si se namečila na baš na Tonija? Moreš jemat kojega ti duša oće, a ti baš ubola u... bo'je da ne rečen ča.

ROŽA: Kako ne razumite? Toni voli balat ka i ja. Kad se god zakaš'jen, on reče – uzdrav'je, voli sve ča i ja volin. Kad bi mi bili muž i žena, mi bi svaku večer, prin vengo gremo leć, zabalali uz šterike. Ondar bi on prvi lega u poste'ju, na moju bandu, da mi nij' studeno za noge ka' ja legnen. Ujutro bi pili bilu kafu, jerbo je i jedan i drugi puno volimo. A digodir bi vodili i 'jubav. To je normalno. Ma mi bi se višje gledali i ćutili, to je puno važnije od oni' stvari, da me vi ne bi krivo razumili. Zaraj tega mi se nikad ne bi karali, a najskoli pod stare dane. Ja se ovod ćutin (hvata se za grudi, srce. Suze joj oči.) tako puna... Ma komu ću to iskazat? Ko to oće?

BETE: (Smije se). Ajme, moja Roža, ti si sve to ništo infišala. More se nać takvi čovik, ma ti ja govorin, nij' ti to on! On je farabut, razbojnik ča će svršit u pržun. A ča ćeš ondar ti?

ROŽA: Nij' on razbojnik. Takvo je vrime. Če'jad nima od čega živit, triba nać načina.

BETE: E je, je… Dobar je način naša. (Okrene se prema prozoru od Jele.) Jele?! Jele?! (Roži.) Ma di je ova? Jesi je vidila digodir ovih dana? Da nij' more bit digod partila?

ROŽA: Ma nij', jučer san je intrala u dvor.

BETE: Ondar… Ništa za to, vidit ću je ja digodir. (Krene prema ulici.) Adio, mala.

ROŽA: Adio! Fala.

BETE: I nemoj mi zaboravit sutra donit pineze. Jesi li me razumila?

ROŽA: Neću, neću.

(Roža se vrati u svoju kuću. Bete krene prema ulici. U tom trenutku na prozoru se pojavi Luce.)

LUCE: Bete?!

BETE: (Okrene se.) Ko me zove? A, to si ti Luce. Ča je?

LUCE: Čekajte momenat. (Ode s prozora.)

BETE: Priša mi je.


9a – Bete, Luce

(Luce izađe iz kuće, dođe do Bete. Prije no što joj se obrati, pogleda da li slučajno ima koga još u dvoru ili na ulici. Kad vidi da nema, počne tiho govoriti.)

LUCE: Jošćec mi se nij' ništa dogodilo.

BETE: (Pogleda Lucin trbuh.) Jesi sigurna? (Dodirne joj trbuh.)

LUCE: (Pomakne Betinu ruku s trbuha.) Nemojte da nas kogod vidi.

BETE: Jesi se sigurno držala svih inštru'cija?

LUCE: Jesan, jesan…

BETE: Popila si i ti i Dujko.

LUCE: Je, njemu san stavila u vino ka' ni gleda, popija je.

BETE: A Luce moja, ča da ti višje rečen, tebi Bog očito ni' namirija dicu za ovi život. (Luce se snuždi.) Moran poć ća, priša mi je. (Krene prema ulici.) Nemoj mi zaboravit donit šolde. Do sa' se već skupila i kamata.

LUCE: Donit ću, donit ću…

(Bete ode. Luce ostane sama u dvoru. Gleda svoj trbuh. Dodiruje ga. Onda duboko udahne, izdahne i uđe u kuću. Kako je ona ušla u kuću, na trenutak Jele proviri kroz prozor, onda ga ponovo brzo zatvori.)


10 – Marin (o Nanici)

(Noć je. Na prozoru sobe je šjor Marin. Razgovara sa fotografijom svoje žene.)

MARIN: Je, sve je crna zem'ja, ma… Idan san! Kako ne bi bija idan?! O' sve dice na ovemu svitu, baš je nju vazeja! Ča mu je jošćec ona tribala? Ča?! Već jon i' je dvoje vazeja! Od tri unuka niman višje ni jednega! Sve i' je… E, je, govori ti, govori… Sa' su s tebon, ma, ja san osta brez ijednega… Moja Franice, a si vidila kako je to lipo dite, kako je sva… Ma ka bombon je bila, ča bombon, bomboncin! Onako mala, a živa, sto vrazi u njoj… (Smije se.) Ista Mare ka je bila mala… Parilo se da je anđel, ne če'jade od ovega svita… S onin velikin očima… Mala Nanica se priselila u tvoj dvor… Čuvaj mi je… Ona ti puno voli bombone, puno… Nisan Maru vidija, nisan... Mislija san se, tija san… Ma, ne mogu… Anježa i Kate će jon pomoć, ja… Nemoj se idit Franice moja, ma… (Šuti. Sluša. Pomalo ljutito.) Ča kako mogu tako govorit? Ona je pobigla od kuće. Nisan ja! Basta! Nemojmo jopet govorit o… Znan da mi je Mare ćer, ma… Ako jon ča triba, neka ona dojde meni! Zaraj čega bi ja prvi njon priša? Je l' ti znaš Franice da ovih sedan godin' od kad je utekla s onin tovaron, ka se intramo dikodir na štradi, ona me njanke ni ne pogleda, a kamoli da pozdravi! (Šuti. Sluša.) Ma, dosta! Neću višje slušat! Neću… Biće jošćec vrime za to… (Zatvori škure.)


10a – Mare, Kate, Anježa

(Čuje se kampanel. Udara ponoć. U dvoru sjedi Mare. U crnini je. Izgleda kao duh. Blijeda je, oči su joj natečene, ispačene od plakanja. U nekom trenutku iz kuće, krišom, izlaze Kate i Anježa. Prilaze zidiću, sjedaju svaka sa jedne strane Mare. Zajedno je grle.)

MARE. A tako je lipa noć.

(Sve tri sjede, šute, gledaju u nebo.)

ANJEŽA: Ja ću poć večeras s tebon da ne budeš sama.

MARE: Ne mo'š. Otac bi te izbacija iz kuće.

ANJEŽA: Ne mo’š bit sama večeras.

MARE: Neću bit sama. Žiže će doć doma.

KATE: A di je on sa'?

MARE: Jutros je donija kapsilić i poša je put Sustipana. Nij' se jošćec vrati' doma… Jutros je počela plakat i sve govori «Majko oću trišanj, oću trišanj, oču salate…» a ja, puca mi srce… Pošla san na pazar, kupila jon libricu trišanj i začinila jon jednu salatu…Poslin uru vrimena nij' je višje bilo…

KATE: Vazeja je Nanicu Bog k sebi da jema anđela jednega suvišje ukraj sebe.

MARE: Najbo'je bi bilo da vazme mene.

KATE: Ne govori tako.

MARE: To bi najvišje volila. Ovako višje niman za koga živit.

KATE: Kako nimaš?

MARE: Niman. Dicu su bila sve ča san jemala. (Gleda u nebo.) Sve mi i' je vazeja, sve! Ča san ti ja skrivila da me 'vako kaštigaješ? (Stane, jer može govoriti od suza. Anježa i Kate je grle.

KATE: Mir, mir… (U sobi šjor Marina upali se svjetlo.) Biće je pape opet govorija s materinon slikon.

( Sve tri neko vrijeme šute. Gledaju pred sebe, negdje u daljinu.)

MARE: A more li se litretat ova tišina? An? Ča mislite? (Nasmiješi se, iako su joj i dalje oči pune suza.) Ka bi nas nikor sa' litreta, ča bi promislija? Je l' bi moga znat ča se dogodilo prin, a ča će se dogodit poslin? Uvik ka gledan tako koju sliku, mislin – ko more znat je li se oti 'judi, ako se smiju, jesu li se zaozbilj smijali, jerbo su bili sritni, oli…? Kad ostare, je li se spominju stvari onako kako i' slika kažije, oli se spominju onega kako su se ćutili oti momenat? Ko more zazbilj znat, ča smo na ovemu svitu? (Počne glasno kašljati i iskašljavati se u bijelu maramicu koju joj da jedna od sestara.)

KATE: Jesi dobro?

(Mare još kašlje. Jako glasno.)

ANJEŽA: Mare?!

MARE: (Prestane kašljati.) Dobro san, dobro san, malo mi je … (Kako spusti maramicu, tako sestre primijete da je na njoj krvava mrlja.)

KATE: Ča je ovo?

MARE: (Stisne maramicu da se ne vidi mrlja.) Ča? Nij' ništa.

KATE: (Pokuša izvući maramicu i Mare ruke.) Daj mi da…

MARE: Nij' to ništa.

ANJEŽA: (Istrgne maramicu iz Marine ruke. ) Kako nij' ništa?

MARE: (Pravi se luda.) A to nisan vidila. Nij' to moje.

KATE: Mare, molin te, pođi u likara.

MARE: Bila san.

ANJEŽA: Ka' si bila?

MARE: Prošlu šetemanu. (Ustane.) Vengo, moran poć ća.

KATE: (Uhvati je za ruku.) Mare?

MARE: Kasna je ura. Žiže se sigurno već vratija. Neće mu bi' drago, ako me ne najde doma.

(Mare krene, Kate je povuče za ruku.)

MARE: Ča? (Kate gurne Mari neke novce u džep.) Nij' potriba… (Zagrli Katu, a onda zagrli Anježu. Ode. Anježa i Kate gledaju kako ona odlazi. Onda ustanu, krenu prema kući.)


11 – Toni, Roža

(Dolazi Toni na motoru. Zaustavi se nasred dvora. Provjeri je li ulica prazna. Kad vidi da je, izvadi iz torbe paketiće duhana i spremi ih pod neku kutiju koja se nalazi pokraj vrata od trgovine. Iz ulice dolazi Roža. Dok hoda, pjevuši neku pjesmu. Toni se trgne kad začuje pjevušenje, onda se spremi tako da ga Roža ne može vidjeti. Zažviždi. Roža stane. Pogleda oko sebe. Kako vidi da nema nikoga, krene dalje. Toni opet zažviždi. Ona opet stane. Pogleda. Ponovo krene.

TONI: Upomoć! Upomoć!

ROŽA: (Zbunjeno.) Ko je to?

TONI: Ajme – umiren!

ROŽA: Ko je to?

TONI: (Toni iskoči iz svog skrovišta.) Bu!!!

ROŽA: (Prestrašeno.) Aaa! (Toni se smije. Ona ga mrko pogleda.) Srce mi je stalo. Skoro san pala u afan. (Udari ga lagano po ramenu.) A di si ti sinoć?

TONI: (Namigne.) Niki balaju, niki radu.

ROŽA: A ča si radija?

TONI: A ča misliš?

ROŽA: Aha… Koja je sa' u điru?

TONI: Ona mala Mande, lipa, crna, ka bombon je.

ROŽA: (Pomalo snuždeno.) E je, šesna je ona. Znači, za'jubija si se.

TONI: (Prasne u smijeh.) Ja? Oli mi je potriba za'jubit se za poć u škuribandu? Ča će mi 'jubav? 'judi ka' se za'jube izgubu glavu, višje i' ni do aventura, vengo do serenadi i tišćanja za ruke. Ma, oli san poludija'?

ROŽA: A jednega dana ćeš se i ti za'jubit, pa ćeš pivat serenade i tišćat za ruke.

TONI: (I dalje kroz smijeh. Posprdno.) Je, je, je… Za'jubit ću se…

ROŽA: Osin tega, ča fali tišćanju za ruke? Lipo je to.

TONI: (I dalje kroz smijeh, posprdno.) Ne more bit lipše.

ROŽA: A moj Toni, triba znat iskaživat pravu 'jubav. Ne more to svak. More bit da ti to ne znaš, pa zaraj tega govoriš da ti nij' drago, an?

TONI: Ja da ne znan? (Počne pjevati neku serenadu, držeći Rožu za ruku. Ona se smije, malo joj je neugodno, ali joj je i drago. Onda je on primi oko pasa, pa počne s njom plesati. Kad je zavrti, nakloni se.)

TONI: Ča se smiješ?

ROŽA: (I dalje sa smješkom na licu.) Ako tako budeš piva serenade pod ponistrama, nećeš proć najbo'je, moj Toni.

TONI: Ma ča to govori šinjorina Ružica? Jesan li ja to dobro čuja?

ROŽA: Lipo pivaš, ma te grubo čut.

TONI: A more bit da nisan grdelin, ma zato znan nike druge stvari. (Pruži Roži ruku.) Je li šinjorina Ružica raspoložena za jedan bal?

ROŽA: Di sad? Ovod? (Toni se smije i privlači je k sebi u zagrljaj.) Ajme Toni, u dvoru smo. (Toni već, držeći je u zagljaju, čini neke plesne korake.) Vruće mi je.

(Plešu. Onda u nekom trenutku stanu, gledaju se nekoliko trenutaka i šute.)

TONI: Gren ća.

ROŽA: (Iz torbe brzo vadi bočicu koju joj je bila dala Bete.) Čekaj jedan momenat.

TONI: Ča? (Roža prska Tonija sa tekućinom iz bočice.) Ča je ovo? (Toni se smije.)

ROŽA: To je mušć, muški, za jednega prijate'ja, pa da ga provan.

(Toni je uhvati za ruku kako bi ga prestala prskati. Ona stane. Kao da je sad shvatila što je učinila. Posrami se.)

ROŽA: Skužaj. (Spremi bočicu u torbu.) Samo san 'tila provat je li vaja, jerbo mi se parilo da nij' baš neki vonj. (Krene prema vratima od kuće. Toni se i dalje smije. Kako je ona krenula, on je uhvati za ruku, povuče k sebi.)

TONI: Oli ga nećeš povonjat? (Roža se zbuni. Toni pokaže rukom na svoj vrat.) Ako si već provala, ondar barenko da znaš je l' va'ja oli ne… (Namjesti vrat tako da ga ona može omirisati. Roža mu sramežljivo priđe. Pomiriši ga. Lagano se odmakne od njega. Gleda ga. On se smije.)

TONI: Ondar?

ROŽA: Bit će dobar.

TONI: (Prstima počeše vrat. Pomiriši prste.) Ja ništa ne ćutin, ma virovat ću ti na rič. (Roža duboko udahne, izdahne. I dalje gleda u njega kao u Boga.) A sa' bi stvarno triba poć. Dopušta li, šinjorina Ružica, da Toni gre za poslon? (Roža klimne glavom kao da kaže – da.) Fala i'.

(Toni sjedne na motor i ode. Roža ostane nekoliko trenutaka tako sama u dvoru. Gleda pred sebe. Nasmijana je. Onda uđe u kuću.)


11a – Toma, Bete, Luce, Dujko

(Iz ulice dolaze Bete i šjor Toma. Staju pred vrata od Jeline kuće.)

BETE: Ne virujen da će mi otvorit. (Pokuca.) Jele?! Jele?! (Pogleda Tomu.) Jesan rekla?

TOMA: Jele otvori, policija je!

(Ništa.)

TOMA: Jele?!

BETE: Jele, otvori!!!

(Na prozoru se pojavi Luce. Opet nešto jede. Toma i Bete je vide.)

LUCE: Ja je od jučer nisan vidila.

TOMA: Jele, ako ne otvoriš rumbat ćemo ti vrata!

BETE: Znamo da si doma!

TOMA: Jele?!!!

(Ništa.)

TOMA: A ča ćemo sa'?

BETE: Ma dosta mi je višje, već me miseciman potiže za nos. Oli će mi vratit šolde, oli neka gre u pržun. Ala, ča čekate?

(Toma udari nogom u vrata.)

BETE: Jače to!

LUCE: Ma ona van nikad ne zak'jučaje kuću!

(Toma i Bete se pogledaju, onda Bete pritisne kvaku, vrata se otvore. Uđu unutra.)

LUCE: Ajme, ča će ovo bit… Tako jon i triba ka je s vragon vata u kolo!

(Iz kuće se čuje vrisak. Istrči Bete.)

BETE: Ajme, Gospe moja! (Križa se.) Smrtni grij! Gospe moja…

LUCE: Ča je bilo?

(Toma izlazi iz kuće. Ozbiljan je. Bete je u šoku. Jedva diše. Stoji na sred dvora i sebi u bradu ponavlja – Past ću u jafan.)

LUCE: Ča je bilo?

TOMA: Obisila se. (Gleda Bete.) Gren ja… Odmar ću se vratit s 'judima da…

(Toma ode. Luce je već izašla iz kuće i uletjela u kuću od Jele.)

LUCE: (Izlazeći iz Jeline kuće.) Ajme Gospe moja… (Križa se.) Gospe moja, pomozi! Bidna Jele. Ča je učinila? Dignit ruku na se?

(Stalno se križa, dok Bete i dalje stoji na mjestu ukopana, jedva dišući. Luce uđe u svoju kuću. Čuje se kako viče – Dujko?! Dujko?! Bete sjeda na zidić.)

BETE: Da san barenko… Nisan mogla znat da… (Križa se.) Pomozi Bože… (Opet počinje ubrzano disat. Iz kuće izlaze Luce i Dujko. Ona prilazi Bete, a Dujko ulazi u Jelinu kuću.)

LUCE: Bidna Jele. Bila je tako dobra. I to ča se udužila bilo je zaraj dobrih stvari… (Bete je gleda, i dalje je u potpunom šoku.) Malo je takvih 'judi na ovemu svitu. Jedva da jemadu od čega živit, ma će za prosjaka uvik nać bokun kruva. Ja san to jedina vidila.

(Bete je još jednom pogleda, ustane i ode. Dujko je dok je Luce govorila već izašao iz kuće. Zaustavio se kod vrata i slušao je kako kuka. Kad je Bete otišla, Dujko priđe Luci.)

DUJKO: Ala ženo… (Pokaže rukom prema njihovoj kući.)

LUCE: (Krene prema kući.) A ča ti je život. Bog joj da duši pokoj.

(Dujko i Luce uđu u kuću.)


12 – Marin (o poslu)

MARIN: (Čita novine.) «Za osobe koje su rođene u Kraljevini Jugoslaviji, pošto se je broj upotpunio, do 30. juna ove godine, Amerikanske oblasti Sjeverne Amerike zabranile su ulaz u zemlju, dočim slobodno je putovanje za ono osoblje, koje su amerikanski podanici i one koji su došli u stari kraj a nijesu se zadržali više od 6 mjeseci. Cijene za drugi razred su snižene.» Vidiš ti moja Frane, sve je pošlo naopako! Svit gre uprdec! Posal gre nizbrdo. Ako ne mogu če'jad poslat u Jameriku, a od čega ću živit? Od čega…? Ajme meni, majko moja mila… (Gleda u fotografiju.) A zamisli ti Franka moja, niki dan dođe meni Ante i govori – šjor Marine, va'jalo bi nan se spojit s jednon firmon u Triješt, jerbo ćemo inače poć na inkanat. Pitan ja, a ča ti to znači – spojit se? A on će – tribalo bi uložit nike šolde. Pitan ja – a čije šolde? Govori on – a naše, od agencije. Zamisli?! Naše? Ja njemu 'oću dobra, a on bi mulac jedan sve činija na svoju ruku. Infiša je od kad je posta zet da more činit s mojon agencijon ča mu je voja. Biće da on zna kako se čini posal? Tovar jedan. Reka san mu – ako mi se jošćec jedanput provaš mišat u posal, grubo ćemo se svadit… I ondar mi je jopet došla Kate govorit - Pape, Ante je idan na tebe, ne daš mu disat… On idan na mene?! On? Na mene?! Zamisli, Franice? Govori mi – pape, ako ovako nastaviš, Ante i ja ćemo poć ća, u Triješt. E je, puste beside. Ka da bi oni mogli brez mene? Ka da na znan zaraj čega je Ante idan. Reka san jon – Ti si kriva ča ti se muž idi. On ti se priti Triješton, zaraj onega malega tovara Tonija, mota se okolo tebe ka da nisi udana. Da – ča? – ona će meni. A ja san jon reka – Nemoj se činit luda, ako ga ti ne makneš, ja ću ga maknit. Grubo smo se svatili ti dan, moja Franice, baš grubo… A i onega malega Fabjana va'jalo bi nikako od Anježe maknit… Ajme meni, pari mi se ka da je cili svit poludija, moja Franice, cili svit! Ma ja… Ja se ne dan!


13 – Marin, Anježa

(Čuje se kampanel. Iz kuće izlazi šjor Marin. Gleda na sat. Nervozno se šeta po dvoru, onda sjedne na stolac i čeka. Iz ulice dolazi Anježa. Nosi košaru sa spizom.)

MARIN: Di si bila?

ANJEŽA: Ča di san bila?

MARIN: Znaš koja je ura? Gladan san.

ANJEŽA: Pape, da bi jija, moran jemat ča za spravit. (Podigne košaru, onda krene prema vratima od kuće.)

MARIN: Ka nisi do sa' ništa skuvala, ni ne tribaš. Neću večerat.

(Anježa se zaustavi pred vratima od kuće. Okrene se prema njemu. Gleda ga s leđa.)

MARIN: Nikad ništa nisi učinila kako va'ja.

ANJEŽA: 'oćemo li jopet?

MARIN: Nikad ništa od tebe.

ANJEŽA: Ako ti ne va'ja otel, promini ga.

MARIN: Ne va'ja meni puno tega.

ANJEŽA: Je, je, bidan si, niko te ne razumi, ni ti lako, nema veze ča se sve okolo nas raspada, ča nikor nima šoldi, ča su 'judi gladni, nevojni, tebi je najgore, i još te ja mučin, a ti nimaš komu reć kako ti je bidnomen teško, an?

MARIN: Brez tebe bi mi bilo laglje.

ANJEŽA: A ča mi to prin nisi reka? Ja lako mogu poć ća.

MARIN: Ondar ajde.

ANJEŽA: Dobro. Gren se spremit.

MARIN: Ajde.

(Anježa odmahne rukom, umjesto da ga pošalje «u govna», očito je da se taj razgovor, točnije ta situacija ponavlja često. Uđe u kuću.)


13a – Marin, Fabjan, Toni

(Šjor Marin ustane i krene prema vratima od kuće. Tek što nije ušao, iz trgovine šjor Vice čuju se glasovi. Šjor Marin ne uđe u kuću, nego se sakrije u mrak i prisluškuje.)

FABJAN: Nemo'š to ovod ostavit, ako dojde…

TONI: Ma daj, sa' će on doć svaki čas, pokupit će… (Toni da Fabjanu torbu i krene niz ulicu.) Ja ću naletit čin finimo s apuntamenton.

(Kako je Toni otišao, tako Fabjan stavi torbu ispod kutije pokraj vrata i vrati se u trgovinu. Šjor Marin izađe iz mraka. Stoji nekoliko sekunda na mjestu, kao da razmišlja, onda krene niz ulicu. Kako je on otišao, tako iz kuće izlazi Anježa.)


13b – Anježa, Fabjan

ANJEŽA: Večera je gotova. Dojdi jist. (Vidi da je dvor prazan.) Pape?! (Gleda po dvoru, kad vidi da nema nikoga, duboko udahne.) Jopet… Do kad? Do kad…? (Sjedne na stolac na kojem je do malo prije sjedio šjor Marin. Gleda negdje ispred sebe u daljinu. Onda joj niz obraze krenu suze. U nekom trenutku iz trgovine izađe Fabjan. Gleda je s leđa, ona to ne vidi. U nekom trenutku, okrene se, kako vidi Fabjana, klimne glavom u znak pozdrava. Klimne i on njoj. Okrene glavu. Ponovo gleda pred sebe, ozbiljna je. Onda se u jednom trenutku okrene i nasmije.)

ANJEŽA: I?

FABJAN: Ča – i?

ANJEŽA: Ča činiš?

FABJAN: Sa' ću zatvorit butigu.

(Gledaju se nekoliko trenutaka, onda ona okrene glavu, prije nego joj smijeh ne pobjegne s lica, nastojeći skriti suze koje joj se skupljaju u očima. Oboje šute nekoliko trenutaka. Fabjan joj priđe. Sjedne pokraj nje.)

FABJAN: Jesi dobro?

ANJEŽA: Ja?

FABJAN: E!

ANJEŽA: (Pogleda ga i nasmije se.) Jesan. Zašto ne bi bila?

FABJAN: A…

(Gledaju se, jedan i drugi bez riječi, onda Anježa počne plakati. Fabjan ustaje, prilazi joj, sjeda pokraj nje. Ona rukama prekriva oči. On ne zna da li bi je zagrlio ili ne. U jednom trenutku ona se, i dalje prekrivenih očiju, plačući, nasloni na njegova prsa. On je rukama stisne uz svoje grudi. Ona plače. On šuti i miluje joj kosu.)

ANJEŽA: Znaš, volila bi ja jednega dana poć negdi, bilo di, samo da se maknen.

FABJAN: I ja bi 'oti isto poć. Bilo di.

ANJEŽA: A je li još igraš na lot? Ne rugan ti se. Pitan jerbo, ja igran redovito. More bi' da nikad ništa neću dobit, ma, jošćec se uvik nadan.

FABJAN: Igran i ja. I ja se nadan.

ANJEŽA: A sve san smislila, znaš? Ako ga dobijen, jušto znan di bi pošla.

FABJAN: Ja ću prvo poć u Pariz da vidin torre Ajfel.

ANJEŽA: A ja ću poć u Triješt.

FABJAN: Ja bi želi poć i u Rim.

ANJEŽA: I ja, i ja bi isto u Rim.

FABJAN: Moremo i to, ma ćemo prin poć u Pariz.

ANJEŽA: Moremo? Ko? Mi?

FABJAN: (Na trenutak zastane, jer se malkice posrami.) A…

ANJEŽA: (Nasmije se.) Jedno lito ovamo, drugo lito onamo. (Sad se nasmije i Fabijan.) Moremo obać i Jeruzalin.

FABJAN: Moremo i to, a usput moremo vidit i Carigrad, Alešandriju, Kairo i sve ča je tamo na te strane.

ANJEŽA: Beč, Veneciju, Španju, a i Londru. To svakako moramo vidit.

FABJAN: A znaš ča bi ja još učini ka bi dobi miljun? Kupi bi jednu lipu malu kuću, ali da je uz more.

ANJEŽA: A isprid kuće bi bi lipi mali vrtlić.

FABJAN: I u vrtliću bi bile kokoši.

ANJEŽA: I sadilo bi se cviće. Puno cvića bi bilo.

FABJAN: I isprid kuće bi sta tonobil.

ANJEŽA: A doli na moru jedna velika jahta.

FABJAN: Jahta… (Duboko udahne, izdahne.) Je…

(I oboje zašute, gledaju negdje u daljinu. Lica su im nasmijana i zamišljena. U jednom trenutku Fabjan se okrene prema Anježi. Pogleda i ona njega, a onda on brzo okrene glavu i nastavi gledati pred sebe.)

ANJEŽA: (Gleda u njega, dok on gleda u svoje cipele.) Ča?

FABJAN: Ma… (Pogleda Anježu.)

ANJEŽA: Nešto si mi otija reć?

FABJAN: (Odmakne pogled.) Ma…

ANJEŽA: Znan.

FABJAN: (Pogleda je.) Ča?

ANJEŽA: (Nasmijana.) I ja… to isto…

FABJAN: (Lice mu se ozari, presretan je.) Pa, onda…

ANJEŽA: (Smije se.) Ča?

FABJAN: Ne znan… Ajmo…


13c – Fabjan, Anježa, Vice

(Iz ulice se pojavi šjor Vice. Kad vidi Anježu i Fabjana počne imitirat goluba. Guguče i na prstima im prilazi, mašući rukama kao neka ptica. Doskakuće do Fabjana i Anježe.)

ANJEŽA: Dobra večer!

VICE: I vama šinjorina! (Fabjanu.) Je li bija?

FABJAN: Je.


13d – Anježa, Fabjan, Toni, Vice, Toma, Marin, Kate

(Iz ulice dolaze Toma, Toni i šjor Marin.)

TONI: (Tomi.) Ma nemojte me gurat, evo gren, gren…!!!

TOMA: Vice?!

VICE: E!

(Toma, šjor Marin i Toni već su došli do Anježe, Fabjana i šjor Vica.)

TOMA: Znaš li ti ča ti se događa u otu tvoju butigu? Kuju se revolucije!

VICE: Ma ča to govoriš?

TOMA: Evo, ovo ti je svidok. (Pokaže na šjor Marina.)

VICE: Ne razumin.

TOMA: Ovi tvoj mali i ovi ovod… (Opali frnjokul Toniju.) su anarkišti, lupeži, kriminalci!

VICE: Ma nij' moguće!

TOMA: Je, je, sa'š vidit.

(Toma ide do trgovine, do vrata, svi idu za njim.)

TOMA: (Šjor Marinu.) Jesi reka da su stavili duvan tu ovod pod… (Pokaže na kutiju.)

MARIN: Je.

TOMA: (Fabjanu.) Ala mali, otvori to da…

(Fabjan krene kao da će otvorit kutiju.)

VICE: Ma nemoj to, tu mi je kapula, kakvi duvan! Oli ste svi inšempjali?!

TOMA: Čekaj, čekaj…

(Pokaže rukom Fabjanu da ipak otvori. Fabjan izvuče torbu. Šjor Toma uzm etorbu, otvori je.)

TOMA: (Ponosno.) Eto ga na! Jesan dobro reka?! (Šjor Vicu.) Ovi je nosija… (Pokaže na Tonija.), a ovi je sakrija! (Pokaže na Fabjana.) Je li znate, mulci jedni, ča će sa' sa vama bit? Je li znate da ćete zaraj ovega u pržun?! An?! Di van je bila pamet?! (Vici.) A ja san zna već niko vrime da ovi… (Pokaže na Tonija.) čini šporke posle, ma ga nisan nikako moga uvatit. Za ovega nisan zna, ma se nisan iznenadi. Anarhišti jedni, kriminalci! Sa' ćemo prvo poć na puliciju, a ondar ćete mi pokazat di držite robu. Znan ja da tega ima jošćec višje.

VICE: Ma nemoj dicu strašit. Nisu oni niša učinili.

TOMA: Ča nisu? Neka, neka, neka i' bude straj, ima i zašto.

TONI: Fabjan nima ništa s ovin.

TOMA: Fabjane, jesi li ti stavija ovo ovod?

FABJAN: Jesan.

TOMA: Eto ga! Zna san, zna san… Jesi li šverca duvan?

FABJAN: Nisan.

TOMA: Ča? Mene si naša vatat u đir? Nemoj me mali impicavat, dobit ćeš po glavi ka nikad do sad. (Udari ga po glavi.)

TONI: On govori istinu. To je moj duvan. Vodite mene u pržun, njega pustite.

TOMA: Muči! (Šjor Marinu.) Jesi reka da su bila dva?

MARIN: Jesan.

TOMA: Ako su bila dva, a koji je ondar drugi, ako nij' Fabjan?

(Pauza.)

TOMA: (Šjor Marinu.) Jesi li siguran da su bila ova dva?

MARIN: (Pogleda Anježu, onda kaže.) Jesan, siguran san.

VICE: Ma Toma moj, ovo je nikor njima podmetnija.

TOMA: Vice, ako njih sa' ne odveden, morat ću tebe, jerbo je ovo tvoja butiga.

VICE: Ma…

TOMA: Sve će se doznat. Na puliciju ćemo i' ispitat, ako se pokaže da mali nij' kriv, neće mu bit ništa, a ako je kriv, gredu u pržun, bo'je da ne govorin koliko. Ala.. (Pogleda Fabjana i Tonija.) Gremo.

(Fabjan pogleda Anježu. Anježa pogleda Marina. Toma gurne Fabjana, on krene. U tom trenutku Toni potrči niz ulicu.)

TOMA: Asti! (Potrči za njim.)

(Za Tomom potrči Vice. Kate pogleda Marina. Marin krene za Vicom i Tomom. Kate pogleda Anježu. Anježa je zagrli. Fabjan stoji na mjestu ukopan.)

TOMA (OFF): Mali, vrati se! Nastradat ćeš ka… Di se to vereš? Kalaj se dole?!

TONI (OFF): Neću poć u pržun!

TOMA (OFF): Reka san - kalaj se dole!!!

TONI (OFF): Popnite se vi gori!

VICE (OFF): Mali, kalaj se, izgubit ćeš glavu, ako…

(Čuje se vrisak Tonija i udarac o pod.)

KATE: Toni?! (Potrči niz ulicu. Za njom potrče Fabjan i Anježa. Iz kuće dotrči Roža.)

ROŽA: Ča je bilo, judi? (Potrči za njima. Off). Toniiiii! Nemoj, Toni! (Vrati se, krsti se). Ajme meni, gospe moja.


14 – Marin, Kate, Anježa, Luce, Dujko

(Iz kuće izlazi Kate. Nosi kofere. Ozbiljna je. Oči su joj zaplakane. Ide prema ulici. Za njom izlazi Anježa.)

KATE: (Izlazeći iz kuće.) Neću!

ANJEŽA: Kate, molin te…

KATE: Neću ka' san rekla!

(Na prozoru se pojavi šjor Marin. Ljut je. Luce se također pojavi na prozoru. Napravi mot Dujku koji je u kući da dođe na prozor, tako da i on gleda svađu u dvoru.)

MARIN: Di ćeš?! 'vamo se vrati! Nismo još gotovi! Vraćaj se u kuću!

ANJEŽA: (Uhvati Kate za ruku.) Molin te, Kate… Nemoj prid sviton…

(Kate stane, okrene se. Pogleda šjor Marina. Onda pogleda Anježu.)

MARIN: Jesi me čula? U kuću!

ANJEŽA: Kate, molin te…

MARIN: Neću govorit s tebon priko ponistre. U kuću da si ušla!

(Kate pogleda Luce onda se vrati u kuću. Anježa krene za njom. Šjor Marin ode s prozora. Zatvori škure.)

ANJEŽA: (Luci.) Ča vi gledate?

LUCE: Ništa.

(Anježa uđe u kuću.)

LUCE: Ma ke prepotenca!

DUJKO: Nemoj tako govorit, vidiš da je nika nevoja.

LUCE: Muči, sa' će bit barufe!

MARIN (OFF): Ubit ću te, jesi me čula!

LUCE: Evo, ča san rekla?

MARIN (OFF): Ubit ću te, ako mi to učiniš!

LUCE: Asti malega miša u bumbaku!

DUJKO: Luce?!

LUCE: A ko bi reka da će ona srića izać na vraga?

MARIN (OFF): Sve ste me izdale, sve ste me privarile!

LUCE: Slušaj, slušaj…

MARIN (OFF): Ti muči! Ti si gora od nje! Ča?! Ti'š meni govorit da san ja…?! Nesriknjice, nesriknja! Da ti nij' palo napamet… Di si pošla?! Stani! (Čuje se neki tresak u kući.)

LUCE: Opa-la, jemamo i mužiku!

(Dujko ode s prozora. Kate istrčava na ulicu u suzama. Za njom istrčava Anježa. Hvata je već kod vrata i grli je.)

KATE: (Izvlači se i zagrljaja.) Ne mogu višje, puščaj me… (Izvuče se iz zagrljaja. U to se na prozoru pojavi šjor Marin.)

MARIN: (S prozora.) Ne triba ti dolazit mi prid oči! Ni tebi, ni onemu tvomu!

(Kate i Anježa se okrenu prema prozoru.)

ANJEŽA: Pape?!

MARIN: I da nisi došla kukat kad dojdete na inkanat!

KATE: Pape?!

ANJEŽA: Pape, nemoj to činit, molin te.

MARIN: Ča je? Reveš? Oli ča drugo znaš, vengo revat!

ANJEŽA: (Zadere se.) Pape?!!! Fermaj! Jesi me čuja – fermaj!!!

(Šjor Marin stane, ode s prozora. Anježa je ljuta. Okrene se oko sebe, vidi Luce i Rožu koja je malo prije otvorila škure. Izdere se na njih.)

ANJEŽA: Ča je?! Ča gledate?!!! Oli nikad niste vidile 'jude di se karaju?

LUCE: Gospe moja… (Zatvori škure,Roža također. Kate je kao duh, stoji na mjestu ukopana, uplakana. U to iz kuće izađe šjor Marin. Gleda Anježu, gleda Kate.)

MARIN: U kuću obe dvi! (Obje ga gledaju.) Čule ste me. U kuću! Mrš!

(Kate pogleda Anježu, onda se okrene leđima šjor Marinu, uzme kofere i krene kao da će otići.)

MARIN: (Zaleti se prema Kati.) Nikor meni neće okrićat škinu u po riči! (Uhvati je za rame i okrene prema sebi.)

KATE: (Stusti kofere. Jako smireno, ozbiljno.) Ča je? Oćeš me udrit? Ala, udri. Ako je to ča mi jošćec jemaš reć, udri.

MARIN: Ovo ću ti reć sa' i nikad višje – ako ti sa' partiš s mužen put Triješta, višje ti ne triba dolazit mi.

KATE: Dobro.

MARIN: Dobro? (Gledaju se.) Ondar ajde ća. Ča stojiš tu?

(Kate podigne kofere i krene.)

MARIN: Ajde kvragu ti i oni tvoj!

(Kate stane. Vrati se do šjor Marina. Gleda ga.)

KATE: Pape, ti si mi ga izabra.

(Šjor Marin podigne ruku kao da će ošamariti Katu. Ona samo prkosno stoji i gleda ga.)

ANJEŽA: Pape?!

(Šjor Marin spusti ruku, ode u kuću. Anježa potrči do Kate. Zagrli je. Kate je nepomična. Pogleda Anježu.)

KATE: Gotovo je.

(Kate ode. Anježa je gleda kako odlazi. Preleti pogledom preko dvora, vidi da su ih svi ipak gledali. Okrene se i uđe u kuću. Svi se lagano povuku u svoje kuće.)


15 – Toma, Marin, mladići

(Šjor Marin izlazi iz kuće s bocom vina u ruci. Sjeda na stolac u dvoru. Za njim iz kuće izlazi šjor Toma.)

TOMA: Ajmo mulci, brže to malo. (Čuje se tresak i kuće. Nešto je palo. Šjor Marin pogleda šjor Tomu.) Enti! Nisan reka da razbijete, vengo se movite! Marine… (Marin odmakne pogled. Iz kuće izlaze dva mladića. Nose kredenc. Kredenc je star i težak, a mladići su nespretni, pa sporo napreduju.)

TOMA: Ala, ala! Di van je forca? Koji ste vi muški ka ne morete najobičniju kredencu u dvoje prinit? (Jedan momak zausti kao da će nešto reći.) Je l' te kogo ča pita? (Opali mu frnjokul.) Fina kredenca uvik piza, jerbo se čini od najbo'jega drva. Oli vi znate ča va'ja?

MARIN: To mi je bila ženina dota.

TOMA: (Posprdno.) Pa, šesnu je dotu jemala. (Mladićima.) Ala vas dvoje, movite se! Gremo! (Krene prema vratima od kuće.) A di je oni mali tukac? (Iz kuće izađe treći mladić.U rukama drži fotografiju Franic u zlatnom okviru.) Tovare, koliko ti triba za skinut kvadar za zida? Ala! (Pokaže mu rukom da krene za dvojicom mladića. U tom trenutku šjor Marin se okrene, čim vidi da mladić nosi fotografiju, zaleti se prema njemu.)

MARIN: Ne'š to… (Pokuša istrgnuti fotografiju iz ruku mladića.) Pušćaj!

TOMA: Marine?!

MARIN:

Jesi me čuja? Pušćaj! (Istrgne fotografiju.) Ovo ne dan! Ovo je moje!

TOMA: Marine?!

MARIN: Ovo nećete odnit sa sobon!

TOMA: Ti kvadar je ovod na popisu.

MARIN: Sve morete vazest, ma ženu van ne dan! Jesi me čuja?! Nju ne dan! Ova slika izać će iz ove kuće, samo priko mene mrtvega!

TOMA: Marine, smiri se. Govorimo ka judi. Na ovemu popisu stoji – zlatni kvadar sa…

MARIN: Ne čujem te!

TOMA: Piše: kredenca od hrastovine, zlatni kvadar…

MARIN: Ne čujen te!!!

TOMA: (Uhvati Marina za ruku.) Poslat ću te u pržun, ako ne fermaš s tin monadama! (Šjor Marin se umiri. Šjor Toma istrgne i njegovih ruku fotografiju. Iščupa fotografiju iz zlatnog okvira. Da fotografiju šjor Marinu.) Na, evo ti! Ako si zaraj ovega vika, vazmi je. Ja triban kvadar, a tebi neka ta slika i svi smo kuntenti. (Mladiću pokraj sebe da zlatni okvir.) Ča si se ti inkanta ka tovar?! (Momak otrči za mladićima. Šjor Marin, držeći fotografiju stisnutu uz svoje grudi, vrati se do stolca i sjedne na njega. Šjor Toma ga gleda.)

TOMA: Marine?! (Marin se pravi kao da ga ne čuje.) Marine, slušaj! Meni je žaj zaraj ovega, ma… (Marin se okrene i pokaže mu roge.) Ajd kvragu! (Ode. Šjor Marin gleda fotografiju.)


15a – Marin (o Franici)

MARIN: E moja Franice, 'tili su mi te vazest… Vrazi jedni! Vazeli su oni kvadar ča smo ga kupili u Triješt ka smo bili na… Kako i' nij' sram, tovari! Da moredu i postole bi sa živega čovika vazeli. Ajme meni majko moja mila, ča se ovo događa? Sve gre uprdec, sve! Da se smirin? Kako da se smirin?! Kako?! Ne mogu, Franka moja, ne mogu, ovod me boli… (Drži se za grudi.) Grubo me boli! Ćutin se ka da je su' svita! Ka da… Ajme, Franka moja, tribaš mi, vidiš kako mi je brez tebe? Vidiš?! Nevo'jan san i… Da se smijen? Ma Franka moja… Ne mogu, ne mogu se višje smijat! Ne znan se smijat, Franka moja, zaboravija san jerbo me… (Hvata se za grudi.) Ovod me… (Počne se smijat.) Je, je, jemaš prav', smišno je, smišan san ja, je, je… E smijen se, vidiš! (Gleda u nebo.) Tebi se smijen! Tebi ča me kaštigaješ, tebi! Jerbo se i ti meni smiješ! Rugaš mi se! Petaješ mi roge od nigdi gori! (Kazuje roge prema nebu.) Na! Ako ćeš ti meni i ja ću tebi! (Sve glasnije i histeričnije se smije.) Evo ti! Je li me vidiš? Na ti i'! Na ti….! (Prasne u smijeh, gotovo pa da se počne gušiti od smijeha. Počnje plesati.) Ne dan ti gušta! Lipo mi je! Ti bi tija da san ja nevo'jan, a ne'š vidit suze u ovin očima! Ne'š! Je li tako moja Franice? Vidi me kako mi je lipo, vidi! (Smije se.) Jesan mu dobro reka? Jesan mu… Ala ča se idiš, Franice moja. On mene bada, moran i ja njega malo. (Smije se i dalje, ali to se već lagano pretvara u polu-plač.) Ti si mi govorila – «Smij je lik!», oli nisi? «Smij je…» (Gledajući u nebo.) Ne dan ti gušta… «Smij je jedino ča ti nikor ne more vazest», e je, je… Ne more, niko! Ne more… (Iz smijeha, sad već plače, rukama prekriva oči, smiruje se. Sjeda na stolac. Gleda pred sebe kao da je izgubljen u vremenu i prostoru.) Pari se da bi mogla kiša… (Šuti, gleda nebo. Više nema suza u očima. Lice je kameno.) Ča govoriš Franice? An? Pari mi se da te ništo slabije čujen. An? Govori glasnije. (Šuti i sluša.) Franice? Di si pošla? Ne čujen te dobro, hodi bliže vamo, sidni tu okolo mene… (Osvrće se oko sebe.) Franice?! Di si? (Prestane se osvrtati. Kao da se ukopao na mjestu, zaustavi se, gleda pred sebe, onda pogleda u nebo.) Lampa. Sneverat će… (Blago se nasmije. Pogleda u nebo.) Čuja si me, an? E, je, neka, udri, čekan te… Ne, neću se dignut s ove katrige dokle me ne pogodiš. Je, je, a s gromon jednin, dakako. (Gleda i dalje u nebo. Šuti.) Ala, ča čekaš… Dišpet? Sa' ti se ne da? Nevo'jan si? Dišperan? (Opet se blago smije.) Lipo, lipo… (Opet gleda pred sebe. Šuti.) Franice, moremo li sutra za obid jist meso? Nisan dugo ija meso. Pita mi život. Pita mi jedan lipi bokun mesa, al' samo da nij' do kraja pečen. An? E, je, je… neka bude malo krvav, Franice. Biće ukusniji.


15b – Marin, Dujko, Bepo, Luce

(Iz ulice dolaze Dujko i Bepo. Bepo je dječak. Dujko ga drži za ruku. Kad dođu nasred dvora, pokraj šjor Marina, Dujko pusti Bepu ruku.)

DUJKO: Tu sidi. Čekaj.

BEPO: Dobro.

(Bepo sjedne na stolac malo dalje od šjor Marina. Pogleda ga, onda se okrene za Dujkom, koji je taman otvorio vrata od kuće.)

BEPO: Pape?!

(Dujko se okrene prema Bepu. Bepo ništa ne kaže. Dujko uđe u kuću. Bepo gleda šjor Marina koji nepomično sjedi na stolcu. U trenutku kad šjor Marin pogleda Bepa, on mu isplazi jezik. Šjor Marina na to nereagira. Bepo ustane, pogleda prema prozorima, kad vidi da Dujka nema, priđe šjor Marinu, gleda ga, onda mu se opet isplazi. Kako šjor Marin opet ne reagira, tako Bepo uzme stolac na kojem je sjedio, dovuče ga do šjor Marina, sjedne na njega. Gleda ga.)

BEPO: Šjor? (Šjor Marin ga pogleda.) Jeste li vi živi oli ste umrli?

(Šjor Marin okrene glavu, nastavi gledati ispred sebe. Bepo isto gleda pred sebe. Obojica gledaju negdje u daljinu. Tišina prestaje u trenutku kad se iz Lucine kuće začuje urlik.)

VICE (OFF): Ubit ću seee… Ti 'oćeš da se ja ubijeeen! Bacit ću se niz ponistruuu…

(Naglo se otvore škure. Na prozoru je Luce.)

DUJKO: Lipa moja, smiri se… (Dujko pokušava zatvorit prozor.)

LUCE: Ovamo ću skočit! (Dujko zatvori prozor, Luce se pojavi na drugom.) Čin ti izajdeš iz kuće, odmar ću se bacit niz ponistruuu!

DUJKO: Nemoj tako. Zatvori tu ponistru, cilo nas susistvo čuje.

LUCE: Neka čuje! Neka znadu kakvi si prama meni! (Dujko zatvara drugi prozor.)

DUJKO (OFF): Ubit se? Ma di se to vidilo? Ko to čini?

VICE (OFF): Otvori mi ponistruuu!

DUJKO (OFF): Oni najgori dišperanti, luđaci i najnesriknjija čejad na svitu.

VICE (OFF): Otvoriii!

DUJKO (OFF) : Va'ja bit inšempjan za ubit se.

VICE (OFF): Ako mi ne otvoriš ponistru, gren se utopit! Skočit ću u moreee!

DUJKO (OFF) : Ča san moga učinit?

LUCE (OFF): To je tvoje dite, ne moje! Neću dicu od tvojih kurbetina gojit u svojoj kući!

DUJKO (OFF): Luce tako ti Boga…

LUCE: (Otvori prozor.) Ubit ću seee! Bacit ću se niz ponistruuu!

DUJKO (OFF): Ma 'naš ča, baci se, baci, ja ti ne branin.

LUCE: Ča mi ti?

DUJKO (OFF): Ala, baci se. Nij' me višje briga. Ako 'oćeš ubij se.

(Luce ode od prozora.)

DUJKO: (Dujko je gurne opet do prozora.) Baci se! Ubij se!

LUCE: (Pokušava se izvući iz Dujkova zagrljaja. A on je i dalje drži do prozora.) Molaj me!

DUJKO: (Dujko je pusti.) Slobodno ajde na rivu, široko ti more. Mo'š na glavu skočit, oli na noge. Kako t' 'e vo'ja, samo gledaj da je duboko, a ne plitko, da se ne bi udrila.

(Sad više ne vidimo ni Dujka, ni Luce. Ali ih čujemo kako se svađaju u kući.)

LUCE: Vražeee! Otrovat ću seee!

DUJKO: Ako ćeš se otrovat, onda nemoj samo večeras. Ostavi to za sutra. Sutra ću ti kupit ližola po litre. Moreš se onda i dese' puti otrovat, a ako ti ližol nij' drag, kupit ću ti štriknine oli čankalija.

LUCE: Kad me najdeš doma mrtvu, onda ćeš znat da san jemala prav' ča san govorila. Ol' prin ol' poslin, ubit ću seee!

DUJKO: Svrši višjeee… Molaj me višjeee!

(Luce izlazi iz kuće. Kad vidi Bepa, zastane, pokaže prstom na njega.)

LUCE: Ti!!! (Počne plakati. Krene niz ulicu. Dujko je na prozoru.)

DUJKO: Luce!

LUCE: Ča je?

DUJKO: Nije tamo riva. Di greš? Vrati se ovamo, na ovu drugu stranu, ovon drugon ulicon ćeš prin doć. Ovamo je riva.

(Ona mu kazuje roge. Onda otrči niz ulicu. Dujko pogleda Bepa. Napravi mu mot da dođe u kuću, onda zatvori prozor. Bepo ustane. Pogleda šjor Marina, stavi mu ruku na rame.)

BEPO: Šjor? (Šjor Marin ga pogleda.) Ka pođete u nebo, pozdravite mi mamu. Recite jon da je puno volin.

(Bepo ode, uđe u kuću. Šjor Marin ostane sjediti. Gleda pred sebe.)


16 – Marin, Anježa, Fabjan, Roža, Luce, Dujko, Bepo

(Čuje se kampanel – «mrtvo zvono». Onda se čuje «mača-funebra». Šjor Marin sjedi u dvoru, gleda prazno pred sebe. U dvor dolaze susjedi. Dolaze Luce, Dujko i Bepo. Luce pogleda Dujka, kao da pita – da li da priđemo Marinu. Dujko, isto tako, neverbalno odgovori – Bolje ne. Uđu u kuću. Već idući trenutak dolazi Roža. Također u crnini. Ona priđe šjor Marinu. Pruži mu ruku. On ne pruži ruku.).

MARIN: (Zbunjeno je pogleda.) Cilo popodne svira nika mužika.

(Roža ode. U to u dvor dođu Fabjan i Anježa. Anježa dođe do šjor Marina. Fabjan stoji negdje postrani.)

ANJEŽA: Pape, dosta si sta vanka. Triba se čuvat. Zubato je ovo marčano sunce.

(Anježa uhvati šjor Marina pod ruku kako bi ga podigla.)

MARIN: Danas cili dan niki 'judi u crno gredu priko dvora. Di gredu?

(Kako napravi korak, tako mu noga klizne, skoro padne. Anježa ga uhvati pod ruku, Fabjan dotrči i prihvati ga s druge strane.)

MARIN: Koji si ti?

FABJAN: Ja san…

MARIN: Fabjan? Ti si mali Fabjan, znan ja koji si. Ma… Di me vodite?

ANJEŽA: U kuću.

MARIN: (Izvuče se iz njihovih ruku.) Neću u kuću. Lipo mi je ovod.

(Anježa pogleda Fabjan. Fabjan joj napravi mot – Pusti ga. Šjor Marin se vrati na stolac. Sjedne. Anježa uđe u kuću. Fabjan sjedne pokraj šjor Marina. Nakon nekoliko trenutaka, Anježa izlazi iz kuće u ruci noseći zdjelicu s juhom. Gleda Marina s leđa, on je ne primjećuje. Ona mu priđe. Stavi ruku na rame. On je pogleda. Ništa ne kaže. Ona mu da zdjelicu.)

ANJEŽA: Ajde, ij.

(Šjor Marin uzme zdjelicu, popije juhu. Gleda pred sebe. Fabjan pogleda Anježu, onda uđe u trgovinu. Anježa sjedne pokraj šjor Marina.)

MARIN: Franice moja, jesi li ti čula, danas cili dan svira nika mužika? Ali nika tužna mužika… (Anježa okrene glavu od njega, da je ne vidi da plače. On pogleda u pogleda u praznu zdjelicu, potom u Anježu.) Kad ćemo jist?

ANJEŽA: Pape, sa' si poija.

MARIN: (Okrene zdjelicu naopačke.) Kako? Pa prazan mi je pjat.

(Anježa uzme zdjelicu. Pogladi ga po glavi. On je uhvati za ruku.)

MARIN: Franice, ja te puno volin. Ti si najbo'ja žena na svitu.

(Anježi skriva rukama oči da on ne vidi da plače.)

MARIN: Ča ti je?

(Anježa se nasloni na njega i zagrli ga.)

ANJEŽA: Ništa, pape, ništa.

(Šute.)

MARIN: Ča bi ja brez tebe.

(Tako stoje nekoliko trenutaka. Onda iz ulice dođe Žiže. Izgleda potpuno izgubljeno. Anježa kad ga vidi, priđe mu i zagrli da.)


16a – Marin, Žiže

ANJEŽA: Jesi gladan? (Žiže neverbalno kaže – ne.) 'oćeš li… (Žiže uhvati Anježu za rame, onda na to ušuti. On krene prema šjor Marinu. Dođe do njega. Stane i gleda ga. Šjor Marin pogleda njega.)

MARIN: Koji si ti? Pari mi se da te znan, ma… I ti si u crno. Zaraj čega su danas svi u crno? (Okrene glavu. Sve dalje što govori, govori tako što ne gleda u Žižu, već pred sebe.) Zima je prošla. Sunce je, lipi dan… (Žiže sjedne pokraj šjor Marina.) I mužika svira… Čuješ? (Sluša.) Oli višje ne svira? Ne, ne svira… Ma je svirala. (Uzme bocu. Ispije gutljaj vina, onda pogleda Žižu. Ponudi ga. Žiže uzme bocu i popije, dosta. Anježa izađe iz kuće. Nosi nekakvu hranu. Da jedan tanjur šjor Marinu, drugi Žiži.)

MARIN: (Gleda u tanjur, onda pogleda Žižu.) Moja Franica je najbo'ja žena na svitu. Ona kuva bo'je vengo ijedna druga žena. Ij. Vidit ćeš. (Žiže samo gleda u tanju, ne jede.) Je li i ti jemaš ženu?

ŽIŽE: (Gleda u tanjur.) Jema san je.

MARIN: A di ti je sa'?

ŽIŽE: A… (Pogleda prema nebu.) Gori, di su mi i dica.

MARIN: A grubo je to ostat mlad brez žene, puno grubo… A je li bila dobra?

ŽIŽE: Najbo'ja na svitu. Najbo'ja.

MARIN: Puno si je volija, an? Vidin ti u očima.

ŽIŽE: Je, volija san je. (Oči mu počnu suziti, prestane pričati zbog toga. Prekrije rukama oči. Šjor Marin da bi ga utješio, uhvati za rame.)

MARIN: A kako se zvala?

ŽIŽE: Mare.

MARIN: Mare?! Ka i moja ćer…

(Anježa izađe iz kuće. Gleda njih dvojicu s leđa. Žiže ustaje. Pogleda Anježu, onda ode. Kako je on otišao, tako iz ulice dođe Bete.)


17 – Marin, Anježa, Kate, Fabjan, Toni, Roža, Mare (djevojčica), Franica (djevojčica), Luce, Dujko, Bepo (dječak)

(U dvoru je veliki stol prekriven stolnjakom. Iz kuće šjor Marina izlaze Anježa i Kate. Nose pribor za jelo. Slažu ga na stol. Iz kuće istrčavaju Mare, kći Anježina, Franica, kći Katina i Bepo, Dujkov sin. Trče prema vratima od Rožine kuće.)

ANJEŽA: Di ćete vas troje?

MARE: Gremo u tete Rože da nas ošiša.

KATE: Ma koje šišanje, Franice?

ANJEŽA: Roža još nij' došla. (Pogleda na sat.) Sa će ona i Toni doć svako malo, pa ćete se šišat. Ajdete se igrat dok ne dojdu.

KATE: Ma Franica se neće šišat.

ANJEŽA: Ala Kate, to će ona peralafinta, malo in proć četkon kroz kose i dica sritna.

KATE: A zašto je šišaš tako nakratko? Ča jon ne pustiš kose. Ima lipu kosu.

ANJEŽA: Ona voli da jon je kratka. (Kate se smije.) Ča se smiješ?

KATE: Sa' san se sitila ka' si se ono ko mala sama ošišala na kratko. Sićaš se kako je pape bija poludija. Ajme, reka je da pariš muško, a ne ženskica. (Anježa se smije.)

MARIN (OFF): Franice?!

(Kate i Anježa se pogledaju. Počnu se smijat.)

MARIN (OFF): Franice?!

KATE: Istina, istina…

(Franica krene prema kući.)

ANJEŽA: To on mene zove. (Anježa uđe u kuću. Kate nastavi slagati pribor za jelo na stol, a Mare i Franica se igraju. Iz ulice dolazi Fabjan.)

KATE: O, doša si. Taman smo se Anježa i ja mislile da di si.

FABJAN: Oli su došli Toni i Roža?

MARE: (Potrči Fabjanu u zagljaj.) Pape?! Pape?!

KATE: Nisu još. Ma će sa', svaki čas.

FABJAN: (Podigne Mare u zrak, a onda je spusti.) A ča je? Ča činite vas dvi?

MARE: Čekamo Rožu da nas ošiša.

(Iz kuće izlaze Anježa i šjor Marin. Ona ga drži pod ruku dok hodaju.)

ANJEŽA: (Šjor Marinu.) Pape, lito je, nima skule. (Vidi Fabjana.) O, već si doša?

FABJAN: (Anježi.) Jesan ti reka da je višje ne puščaš šišat se?

ANJEŽA: (Fabjanu.) Ma ča to govoriš?

(Fabjan sjedne za stol. Uzme čašu i natoči sebi vina.)

MARIN: Ti ćeš bit kriva, ako zakasnin.

ANJEŽA: (Šjor Marinu.) Nećeš zakasnit, pape. (Stavi mu šešir na glavu.) Drži, molin te, kapelin na glavu da te ne smanta sunce. Sedi ovod. (Sjedne ga na čelo stola.)

ANJEŽA: (Priđe Fabjanu.) Ča je bilo?

FABJAN: Ako jon budeš davala da čini ča je vo'ja, upropastit ćeš je, razvicijat ćeš je. Ko će š njon poslin upravit?

(Kate se skoro pa počne smijat, ali je Anježa pogleda, «zakoluta» očima, pa Kate proguta smijeh. Anježa uđe u kuću.)

MARIN: Ajme kako san ja gladan.

KATE: (Pruži mu posudu s kruhom.) Vazmi bokun kruva, pape. Riba će bit gotova sa' svaki čas. (Fabjanu.) Kako gre posal, Fabjana?

FABJAN: Dobro, ne žalin se.

KATE: Bog da pokoj šjor Vici, ali ti si od butige učinija čudo.

FABJAN: Evo će i šesta godina da je parti. A kako smo se Anježa i ja vazeli, sve je pošlo uzgor.

MARIN: Ko je parti? Di? Oli mi danas gremo na put?

KATE: Pape…

MARIN: Koja si ti? Di je Franica?

KATE: Unutra je u kući, kuva, sa' će doć. (Da mu ubruse.) Na, pomozi mi, složi tavajole.

MARIN: (Uzme ubruse.) A ča ću činit š njima?

KATE: Lipo stavi uz svaki pjat po jedan tavajol. (Šjor Marin je zbunjen. Ustao je, stoji pred stolom, ali kao da mu nije jasno što treba napraviti. Gleda zbunjeno u stol.) Mare? Franice? Ala, pomozite nonu.

(Mare i Franica dođu do šjor Marina. Mare uzme dio ubrusa, da neke Franici, neke Bepu. Počnu ih slagati na stol.)

KATE: (Krene prema vratima.) A ja gren vidit triba li Anježi dat ruku. (Uđe u kuću.)

MARE: Gledaj nono, ovako… (Šjor Marin stavi jedan ubrus pokraj tanjura, pogleda Mare.) Bravo nono! Samo tako nastavi…

MARIN: (Mari.) A čigov si ti?

MARE: (Smije se.) Nono?! (Smiju se i Bepo i Franica.)

MARIN: (Fabjanu.) Čigov je ovo mali? Zašto jema veštu na sebi?

FABJAN: Šjor Marine, to van je unuka.

MARIN: Ko?

MARE: Nono, to san ja – Mare!

MARIN: (Zabulji se u Maru.) Anježa, oli si to jopet ostrigla kose?

(Franica pogleda Mare, one se nasmiju i nastave slagati zajedno sa šjor Marinom ubruse na stol. U nekom trenutku iz ulice dolaze Roža i Toni. Toni je invalidskim kolicima. Roža gura invalidska kolica. Prva ih vidi Mare.)

MARE: (Potrči do Rože.) Teta Roža!

ROŽA: Ej, mala! (Mare stane pokraj Rože. Sramežljivo gleda Tonija. Paralelno se Fabjan ustane i krene prema Toniju. Šjor Marin ih gleda, ali ne reagira.)

TONI: (Pruži Mari ruku.) Ti si sigurno – Mare? (Mare klimne glavom – da. Sramežljivo pruži ruku i stisne Toniju ruku.) Drago mi je. Ja san Toni. Prijatelj od tvoga pape. (Fabjan je već došao do Tonija. A Mare je otrčala u kuću.) Di si prijate'ju? (Zagrle se.)

FABJAN: Evo me…

TONI: A ča je ovo ovod? Oli je kakva fešta? Ča se slavi?

(Iz kuće izađu Anježa i Kate. Obje su nasmijane od uha do uha. Franica dođe do Kate, uhvati je za ruku.)

ANJEŽA: A ča misliš, ča se slavi?

TONI: Kate?!

KATE: (Priđe i pruži mu ruku.) Drago mi te vidit. (Pokaže na Franicu.) Ovo je Franica.

TONI: (Pruži Franici ruku.) Drago mi je, Toni. (Kati.) Nisan ni zna da imaš ovako lipu malu.

KATE: A…

ANJEŽA: (Priđe Toniju. Pruži mu ruku.) Toni…

TONI: (Stisne joj ruku.) Anježa…

FABJAN: Sa' ka si doša, sa' moremo obidovat.

ANJEŽA: Tako je, ka nan je doša slavljenik, ondar višje nimamo ča čekat.

TONI: A niste tribali.

ANJEŽA: Ala, ala… Manje govorit. Triba jist, jerbo će nan se inače riba oladit.

FABJAN: Bepo, ala zovi mater i oca ti.

(Anježa i Kate uđu u kuću. Ostali sjednu za stol.)

BEPO: (Sjedajući za stol.) Mama?! Pape?!

FABJAN: To san moga i ja učinit.

(Roža i Toni se smiju.)

TONI: (Roži.) Je li to mali od Dujka?

ROŽA: Je, je… (Roža je uplakana od ganuća i sreće.)

(Anježa i Kate izlaze iz kuće. Nose tanjure sa hranom.)

ANJEŽA: Evo spize…

MARIN: Ča je ovo?

(Iz kuće izlaze Dujko i Luce. Anježa i Kate stavljaju tanjure na stol. Luce i Dujko prilaze Toniju.)

LUCE: Zdravi bili!

TONI: I vi!

DUJKO: A ča te je lipo vidit.

ANJEŽA: Ala sidite, poslin ćemo se pozdrav'jat, sa' vaja ist, jerbo će se riba oladit.

LUCE (Stavi tanjur na stol. Bepu): Di si se to mača? Pogledaj se! Daj da ti očistin tu čunku... (Grubim pokretima čisti mu lice krpom.)

BEPO: Mama, nemoj…

ANJEŽA: A baš dobro. (Luci i Dujku.) Sidite tu… (Luce i Dujko sjednu.)

LUCE: (Roži.) Roža, ovega malega va'ja ošišat. (Protrlja Bepa po glavi.) Ča je Roža, oli plačeš?

ROŽA: Ma ja to od dragosti... Fala van sviman ča ste danas sve ovo spravili i sparićali. Moj Toni i ja sa' ćemo ovod bit skupa i ja san sritna. Fala van, puno van fala.

TONI: A tebi, Rožice moja, fala ča si me sve ove godine dolazila gledat, u špidal i u pržun.

ROŽA: I da znate, Toni je odlučija od mene učinit poštenu ženu! (Pokaže prsten, rasplače se. Aplauz, odobravanja, čestitanje.)(„Roža draga, ti si uvik bila poštena...“) I ja ću mu bit najbo'ja žena na svitu! On to mirita. Je da ne more višje balat ka prin, ma to je najmanje. Višje ti vridi jemat svoga čovika da ti stepli noge u posteju ka' zimi puše bura, vengo, ma znate ča mislin, ne bi tila prid dicon... Ma dat će Bog svega, i on i ja smo još u snazi...

TONI: I jemat ćemo pet, šest dice, Roža moja!

(SVI): Evala, meštre! Roža, ništa se ne boj! Prvi je put najtežje!

ANJEŽA: Ala, ala, oladit će se. Da van ne vadin, lipo se sami poslužite.

ROŽA: I neka se zna, oću se vinčat u bilo! Ka i moja pokojna mater, bogojubna, bogobojeća i bogobojazna, Bog jon da pokoj! Ajme, ča ću bit lipa spoža! I Bog van sviman da blagoslova! Ka ča ga je i meni da, s ovin mojin Tonijen!

TONI: Ča jema jednu nogu kraću!

ANJEŽA: Ala, ala, ajmo jist...

(Svi već pružaju ruke prema hrani, u jednom trenutku Kate ustane.)

KATE: 'judi, prin vengo počnemo jist, moremo li se jedanput litretat, za uspomenu, da moremo Franica i ja pokazat Anti ka' se vratimo u Trešt kako nan je bilo lipo, ka' smo se svi našli ovod nakon toliko godin? Ala sidite ovod, pa da svi stanemo u kvadar.

(Svi se polako prebace na zidić. Usputno svatko svakome nešto dobaci, poneki komentar. Kad su se namjestili. Kate ode i namjesti foto-aparat da sam slika. Kate otrči do svoga mjesta na zidiću. Viče – «tičica!». Aparat blicne i The End)



Facebook! TwitThis