Jesen 1989. Vrijeme je turbulentno. Lome se carstva, padaju države, pucaju ideologije… No, obitelj Ljube Zorice jedva da je svjesna što se to zbiva izvan njihova skučenog stana. Imaju oni dosta svojih, svakodnevnih turbulencija. Od rastezanja skromnog kućnog budžeta, do krpanja emocija. Obožavaju Ljubo i Rahela svoju jedinicu Zoricu, oboje bi živote dali za nju. Ali, u međusobnoj komunikaciji imaju problema. Već dvadeset godina herojski se bore za ljubav, podgrijavaju jedno drugome šanse, ali kao da sve više malaksaju u tom maratonu. Otkad je zastavnik JNA naprasno penzioniran i nogiran iz aktivne službe na Titovom "Galebu", ta ga degradacija peče kao sol na rani. Dobričina u duši, Ljubo je oko svoga srca sazidao neprobojne bedeme. Dodatni jaz –kojega nikada nisu uistinu premostili- između Ljube i kuharice Rahele, Židovke porijeklom, leži u njihovim različitim identitetima. Iako se Rahela trudi izbrisati i najmanji povod za to, Ljubin crv sumnje od prvoga dana hrani se njegovim kompleksom manje vrijednosti.Osjećaj da gubi ženu svog života i strah od nepoznatog, proizvode nove nesporazume...
GODINA PROIZVODNJE: 2010
BROJ MUŠKIH LIKOVA: 4
BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 4
AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana
LICA
1. ZORICE
Ljubo
Rahela
Zorica
2. KOHNOVI
Ariel
Moshe
3. NEZAOBILAZNI
Dina
Jasmina
Berto
0:42
Logor spava. Rahela pere lonce. Žarulja se njiše na vjetru.
BERTO (izađe iz sjene): Imam dar za tebe.
RAHELA (odloži četku): Oh, ti si Berto...
BERTO: Oprosti, ako sam te uplašio.
RAHELA: Gluposti. Pa, nisi medvjed.
BERTO: Nisam.
RAHELA: Misliš da ih ima u ovim šumama?
BERTO: Koga?
RAHELA: Medvjeda.
BERTO: Ne vjerujem.
RAHELA: Zašto ne spavaš?
BERTO: Ne mogu. A i šteta je gubiti vrijeme. Noć je tako lijepa.
RAHELA: Divna.
BERTO (skine košaricu s ramena): Voliš kupine?
RAHELA: Obožavam... Nego, nisam ih još probala ove sezone. Malo su pretjerali sa cijenama, znaš...
Berto razgrne listove paprati na vrhu košarice. Zagrabi rukom. Crne kupine svjetlucaju na njegovom drhtavom dlanu.
BERTO: Gle, kao da su žive!
RAHELA: Prekrasne su, ali zašto si se trošio?
BERTO (zarumeni se, srećom noć je pa se ne vidi): Zapravo, nisam... Ima ih gore u Mojcinoj šumi.
RAHELA: Hvala ti, od srca. Tako si zlatan.
BERTO: Ništa to nije...
RAHELA: Puno je to.
BERTO: Daj, probaj, molim te.
RAHELA (zagrize u kupinu): Med medeni!
BERTO: Baš mi je drago da ti prijaju.
RAHELA: Uzmi i ti koju, ne mogu ja to sama pojesti.
BERTO: Neka, samo ti jedi. Jeo sam ja u šumi. Sva su mi usta bila crna. I jezik.
RAHELA: A zašto još uvijek stojiš?
On oklijeva, osvrće se, ne zna gdje bi...
RAHELA: Sjedni tu pored mene.
Neugodno mu je. Oprezno se spusti do nje na klupicu.
BERTO: Šteta, ovaj... da su malo uvenule. Nabrao sam ih još u zoru, onako mokre od rose. U to doba su najsvježije. Ali, cijeli dan te nisam mogao pronaći. Kao da si u zemlju propala.
RAHELA: Išla sam s doktoricom do grada. Njoj je ponestalo flastera u ambulanti i spreja za rane...
BERTO: Onog žutog?
RAHELA: Da, valjda...
BERTO: Taj je najbolji.
RAHELA: A meni se smanjile zalihe paštete i marmelade. Jedu ova djeca kao vukovi.
BERTO: To je od alpskog zraka.
RAHELA: Može biti.
BERTO: Sto posto.
Zamuknu.
RAHELA: Zapričala se ja, a posao čeka!
Hitro ustane i privuče lončinu. Ima u njemu najmanje dvadesetak litara.
BERTO (priskoči): Nemoj sama, bruh ćeš dobit!
RAHELA (smije se): Neću, ne boj se... Ajde, nakreni ga.
Ona baci šaku pepela na dno lonca. Žustro riba četkom.
RAHELA: Pepeo je dušu dao za masnoću.
BERTO: Vidiš, nisam znao.
RAHELA: Majka me je to naučila. Još ni u školu nisam išla.
BERTO: Praktično.
RAHELA: Tako... Daj mi sad dobro polij vodom, da isplahnem...
Berto pljusne vodu iz kante. Ona ispere lonac i ocijedi krpu. Lice joj ozari osmijeh zadovoljstva.
RAHELA: E, sad možemo brbljati do mile volje.
Sjednu.
BERTO: Zorica spava?
RAHELA: Kao anđeo.
BERTO: Izmorila se. Danas je bila najbolja u rukometu. Onako mala čigra, nemaš je šta vidjet, a lopta joj srasla za prste.
RAHELA: Sunce moje.
BERTO: Jel to ona na jesen kreće u školu?
RAHELA: Prvi razred, moj Berto...
BERTO: Leti vrijeme.
RAHELA: A kao da je jučer sisala... Joj, da si ju vidio što je medena bila. Čim osjeti dojku, zadovoljno frkne nosićem i već spava. Onako u snu samo ju čuješ kako spokojno mljacka...
On zamisli taj prizor, opet se zacrveni (srećom, mrak je...) i uzvrpolji.
BERTO: Dobro... dobro je da hoće zaspat bez tebe.
RAHELA: Molim?
BERTO: Tamo, sama u šatoru.
RAHELA: Mora, šta će. Da mi se vrzma tu po kuhinji, nije red. Niti bi ja mogla počistiti kako treba, a dijete bi uludo gubilo noć.
BERTO: Istina.
RAHELA: Hoćeš da ti skuham kavu?
BERTO: Ne, hvala. Kasno je. Sjedi samo na miru.
RAHELA (pogleda gore): Koliko zvijezda!
BERTO (zuri u nju): Hiljade!
RAHELA (naglo spusti pogled): Kako znaš, kad ni ne gledaš u nebo?
BERTO: Ovaj... (Bojažljivo joj takne dlan prstima.) Jel mažeš ti ruke nekom kremom? Ipak puno radiš u vodi i sa deterdžentima...
RAHELA: Zaboravim ja na to.
BERTO: Imaš lijepe ruke, moraš ih čuvati.
RAHELA (poklopi mu dlan svojim dlanom): Hoću.
Nisu više sami. Među njih bane zdepast, nabijen tip, širokih prsa. Glavat.
LJUBO: Oće li, golubovi?!
RAHELA: Ljubo?!
Berto je sleđen..
RAHELA: Kako, zašto si...? Ne razumijem...?
LJUBO: Dosta je Ljubo palamudio u ona četiri zida. Sam ko ker na umoru. Mora i Ljubo malo na friški zrak, majku mu...
RAHELA: I tako naprasno, usred noći? Da si barem javio da dolaziš.
LJUBO: Pa da stigneš mindžu oladit, jel tako?
RAHELA: Bože, Ljubo, čemu te ružne riječi?
LJUBO: Sva sreća da Ljubo Zorica svuda ima svoje ljude. Na vrijeme su mi javili šta se ovdje kuha, jebem li vam kazan da vam jebem.
RAHELA: Smiri se, dragi, molim te... Jesi gladan? Dug je put za tobom.
LJUBO: Sit sam ja svega, Rahela. (Povuče dlanom preko grla kao da se reže.) Dovde mi je.
RAHELA: Ostalo je od večere kranjskih, sad ću ti ja začas...
LJUBO (zareži): Ne kenjaj više.
BERTO (napokon se otkravi): Čini mi se da je neki nesporazum u pitanju...
RAHELA: Berto, da te upoznam, moj suprug Ljubo, zastavnik u penziji...
BERTO: Drago mi je.
LJUBO (zareži): Što sam u penziji?!
BERTO: Ma, neee, krivo ste shvatili...
RAHELA: Ljubo, ovo je Berto – nastavnik tjelesnog. Inače je iz Zagreba. Djeca ga obožavaju. Istinski je pedagog i...
BERTO: Pedagogija, to je nježnost i povjerenje.
LJUBO: Slušaj, fiskulturac, dok izbrojim do tri, da te moje oči više ne vide. Jasno?!
BERTO: Ali, nije to način... Možemo kulturno, ko ljudi...
LJUBO: Jesi ti mutav ili koji ti je moj? Marš u pizdu materinu!
BERTO: Laku noć, Rahela.
Pedagog šmugne u mrak.
LJUBO: O jado jadni, ko je tebe u fiskulturu pustio. I takvi nama djecu čeliče. Mora krepat ova država, nema druge.
RAHELA: Nisi u pravu, dragi... Berto je izvrstan stručnjak. Među najboljim je odgajateljima.
LJUBO (zlurado): Reci, boga ti, jel i tebe naučio stoj na štangi?
RAHELA: Grizeš me za srce kad tako govoriš.
LJUBO: Oće to... Čim guzica ne vrti, srce zaboli.
RAHELA: Zašto mi to radiš? Ako me više ne voliš, reci. I to je za ljude.
Zabuljio se u nju. Vrije ta glava njegova. Dugo ne govori ništa, samo kipi...
LJUBO: Ne bulazni, nego tornjaj se po malu.
RAHELA: Molim?! Dijete spava, sutra ćeš ju vidjeti. Znaš li ti koje je doba?
LJUBO: Sad će dva. Idemo, ubrzaj radnju, da uhvatimo vlak u pet.
RAHELA: Kakav vlak? Šta to govoriš, crni Ljubo? Moja smjena ima još tjedan dana do kraja. Nas dvije kuharice padosmo s nogu od posla, ne mogu se ja tek tako pokupiti...
LJUBO: Ne boj se, neće Crveni križ propast. Sve su to kulaci, majke ima ga nabijem. Ej, da drug Tito zna šta rade...
RAHELA: Dobit ću otkaz.
LJUBO: Ko ih jebe.
RAHELA: Ali Zorici baš prija planinski zrak.
LJUBO: Dobar je i onaj kod kuće.
18:25
Deset godina je prošlo. Jesen je. Ima lišća i kestenja. Magle ko blata...
LJUBO: Ulazi, ja častim.
ZORICA: Da i to vidim.
LJUBO: More, marš!
Mala limena slastičarna. Dva stola jedva stisnuta.
LJUBO: Konobar!
Stolu priđe Berto. U snježnobijeloj kecelji i košulji.
BERTO: Dobro veče. Moram vas ipak malo korigirati – ja nisam konobar, jer «Alhambra» nije višenamjenski lokal nego isključivo slastičarna.
LJUBO: Ajde, šampito, ubrzaj radnju i ne zakeraj.
ZORICA (prijekorno): Tata!
LJUBO: Šali se tata, smijemo se nekad i našalit. Propast će svijet bez zajebancije. (Berti) Jel tako šećeraš?
BERTO: Apsolutno. Humor čak ima terapeutska svojstva. I ja bih volio da imam više smisla za humor, ali nemam.
LJUBO: Donesi ti za moju sokolicu jednu veliku porciju kesten-pirea. Od pravog kestena, nemoj da mi tu graha umrljaš...
BERTO: E, sad me vrijeđate! Ovo je poštena firma.
LJUBO: Meni donesi jednu ljutu.
BERTO: Alkohol ne držimo.
LJUBO: Onda ništa.
BERTO: Možda baklavu...?
LJUBO: Kreći!
BERTO: Idem, idem, samo bez nervoze.
Berto se izgubi.
ZORICA: Jadan, sav je nekako smotan.
LJUBO: To ti misliš. Provlači se taj ko šaran ispod tarabe.
ZORICA: Nekako mi je poznat, kao da sam ga negdje vidjela.
LJUBO: Da ti nisi već bila u njegovom pajzlu?
ZORICA: Ma ne, nema veze s ovim... Čini mi se da ga znam iz neke druge priče.
Vraća se Berto. Donosi veliku čašu kesten-pirea sa šlagom.
BERTO (spusti čašu pred Zoricu): Molim lijepo, mlada damo.
ZORICA: Hvala.
Ona proguta poveći komad kesten-pirea. Malo šlaga joj ostane na nosu.
BERTO: I, šta kažete?
ZORICA: Mmmmm... Ludilo!
BERTO (nakesi se): Rekao sam ja.
LJUBO (nagne se prema Zorici): Čekaj, gico mala... (Prstom joj nježno pokupi šlag s nosa.) Tako, sad klopaj...
ZORICA (zagleda se u Bertu, prisjeća se): Pa to je... Nastavniče!
BERTO (i njemu svane): Zorice, ti si...! Bože, kako si lijepa, ista majka.
LJUBO (najkasnije pali): Fiskulturac! Sto mu haubica, ti si onaj fiskulturac!
BERTO (kiselo): Oprostite, nisam vas odmah prepoznao. Deset godina je prošlo, i bio je mrak kad smo se upoznali.
LJUBO: Hoćeš reći, kad si u mraku obigravo oko moje...
BERTO (nervozno ga prekine): Nema smisla opet potezati taj nesporazum.
LJUBO: Šta si se odmah ukenjo? Nije Ljubo zlopamtilo. Nek smo mi živi i zdravi, jel tako?
BERTO: Je... valjda... Ovaj, sigurno.
ZORICA: Otkud vi u našem gradu?
LJUBO: Da, bogati, i šta radiš u toj monduri? Dojadila fiskultura?
BERTO: Dobio sam žuticu...
LJUBO (Zorici): Baci to iz usta! (Skoči na Bertu.) Mater ti zaraznu, ti ćeš meni podvaljivat!
BERTO: Ne, ne... Izliječio sam se. Nalazi su mi sad uredni.
LJUBO (nepovjerljivo): Uredni kitu moju...
ZORICA: Tata, ne psuj!
LJUBO: Dakle, limune, šta je dalje bilo kad si požutio?
BERTO: Žutica se zakomplicirala, udarilo mi na jetra. Bolovanje se odužilo, samo me prebacuju od jedne do druge komisije... Dok jednog dana nisam shvatio da mi nema više povratka na strunjače...
LJUBO (mrmlja): Spasila se djeca.
BERTO: I tako, razmišljao sam ja puno o budućnosti. Novo je doba na pomolu. Svi nešto otvaraju. Pokreću obrte, osjeća se nešto u zraku... Pa rekoh, da i ja pokušam. Kad sam u novinama vidio oglas da se iznajmljuje ovaj lokalčić, odmah sam znao da je to prilika za mene. Spakirao sam ono malo stvari što imam i doselio se.
LJUBO: Svi bi u kulake, mater vam ljenoguzu.
BERTO: Nemojte tako, ja sam pošteno zasukao rukave. Malo poduzetništvo treba hrabriti na svakom koraku. I brižno ga zalijevati kao osjetljivu biljku.
LJUBO: U redu je, poduzetnik, shvatili smo, a sad nas malo pusti da odmorimo. Ako bi moglo?
BERTO: Kako ne bi moglo, gost je ovdje zakon.
Nestane.
LJUBO: Gdje se taj gasi, majku mu.
ZORICA (smije se): Sladak je. Baš se trudi.
LJUBO (posprdno): Ma, udarnik, nema ga zemlja.
Šute. Ona struže ostatke kesten-pirea. On ju gleda i uživa.
LJUBO: Jel ti prijalo, srećo?
ZORICA: Smrdi na još.
LJUBO: Mudrijašica tatina.
ZORICA: Da čujem, Bubice, šta te muči?
LJUBO: Mene? Ništa.
ZORICA: Daj, ćale, nismo od jučer.
LJUBO: Ta godišnjica...
ZORICA: A to... Ja mislila zvali te u rezervu.
LJUBO: Pozlatile ti se riječi... (Objesi nos.) Na žalost, ne zovu penzionere. (Opet se ozari.) Zamisli da se koliko sutra moram javit, šta ja znam, u Split ili Pulu... Dođem u luku, a on se ljuljuška na valovima i blista, ne možeš oči uprijet u njega. Ja se penjem na palubu...
ZORICA: Ehej, gdje si odlutao?
LJUBO: Tu sam.
ZORICA: I onda? Ne kužim, zašto te frka godišnjice? Dvadeset godina braka, čovječe! Koja jubilarka.
LJUBO: Pa da, nije to malo.
ZORICA: Dakle, riješeno.
LJUBO: Nije.
ZORICA: Šta je sad?
LJUBO: Rahela jebe gumu. Kaže da joj ne treba nikakav poklon, nego nameračila se na kazalište. «Nisam bila dvadeset godina. Red je da me vodiš danas», eto tako mi je rekla. Idemo gledat neki tarabuko, bambuko, šta ja znam kako se đavo zove, pjevaju, gude u gudalo...
ZORICA: Da nije opera Nabucco?
LJUBO: E, taj.
ZORICA: Lijepo. Idi, bit će vam super.
LJUBO (tiho): Kako ću? Nisam nikad bio tamo.
ZORICA: Sereš?
LJUBO: Ne.
ZORICA: Ni u vojsci?
LJUBO: Ne. Uvijek sam se izvlačio.
ZORICA: Jebiga.
LJUBO: I ja kažem.
Evo Berte.
BERTO: Samo da provjerim, treba li štogod?
LJUBO: Ne gnjavi. Nisam čuo da smo te zvali.
BERTO: U tome i jest stvar. Dobar domaćin je onaj koji naslućuje želje gosta.
LJUBO (izdere se): Sikter!
BERTO: Molim lijepo.
Povuče se.
ZORICA: A zato si se ti dotjero...
LJUBO: Zajebavaj ti, zajebavaj, imaš koga.
Ljubo nosi bijeli iznošeni sako, zapravo bluzu mornaričke uniforme s koje su poskidani činovi. Nekakvo beznačajno odlikovanje zakačio je na prsa. Bijela najlon košulja i crna kožna kravata na gumu, dopunjuju kreaciju.
ZORICA: Preživjet ćeš.
LJUBO: Desit će se neki belaj.
ZORICA: Ma neće, samo prati mamu šta ona radi. Kad ona plješće, onda i ti plješći. Nemoj ni slučajno da uletiš prije.
LJUBO: Jao, Rahela, mene si našla guzit...!
ZORICA: Znaš, to će joj puno značiti.
LJUBO: Znam.
ZORICA: Idemo, zakasnit ćeš.
Prekrasni ženski glas tiho zapjeva. Iz tame izranja Rahela.
RAHELA (pjeva): Pođi, misli, na krilima zlatnim...
Ljubo prilazi. Ima neke magije u tome kako on tetura prema njoj.
21:30
Na galeriji kazališta. Stajaća mjesta. Pauza.
RAHELA (pjevuši ispod glasa): ... tamo čežnje rodni je dom...
Roza majica, vesta prebačena preko ramena, suknja: sveto trojstvo od sintetike. Milijun puta brižno prano na ruke. Rahelina gracioznost tome daje dušu kao da je najskuplji Chanel kostim.
LJUBO: Koliko još, majku mu?
RAHELA: Tek je prva pauza. Još dva sata.
LJUBO (prodere se): Šta?!
RAHELA: Tiše. Ljudi nas gledaju.
LJUBO: Imat će šta i gledat kad ja zakovrnem i prospem se dole s ove skalamerije.
Noge ne osjećam, ko da sam na maršu...
RAHELA: Dragi, ja doista nisam kriva da su karte tako skupe. Stajanje na galeriji bilo je jedino što smo si mogli priuštiti.
LJUBO: Gule narod, kad je narod blesav.
RAHELA: Prepusti se Verdijevoj glazbi i zaboravit ćeš na umor.
LJUBO: Oću, kurac.
RAHELA: Ne prostači, molim te. Meni za ljubav.
LJUBO: I šta mi tu palamude na stranjskom jeziku? Ništa ja nisam razumio... Ko tu koga...? Jel ona debelguza kao neka glavna riba? Ma, nema teorije da bi se za njom neko polomio... Varaju narod i još masno naplaćuju!
RAHELA: Strpljenja, ljubavi, sve ću ti objasniti poslije... A da probaš zaklopiti oči, možda će ti tako biti lakše. Pusti srce neka sluša.
LJUBO: Kako srce da sluša, koji ti je...?
RAHELA (naginje se preko ograde): Pssst... Dirigent je stigao, počinje treći čin.
1:48
Propala godišnjica. Rahela sjedi na kauču i briše suze. Ljubo histerično šeće po sobi. Košulja mu je razdrljena, kosa čupava. Kad god ona zajeca, on udari šakom o stol ili nogom o rub kauča, ili već opali u nešto. Traje to dugo...
LJUBO: Oćeš više prestat cmizdrit?
RAHELA (šmrcne): Ne mogu...
LJUBO: Nećeš. Bolje tako reci.
RAHELA: Ne mogu si pomoći.
LJUBO: Krv ti jebem, pa nisam nikog ubio!
RAHELA: U meni jesi. (Dlanom se udari po srcu.) Ovdje si mi nož zario.
LJUBO: Nemoj da te sad dohvatim preko zuba...
RAHELA: Samo naprijed, osramoti me do kraja.
LJUBO: Šta laješ, jesam te ikad udario?
Nema odgovora.
LJUBO: E, vidiš, možda sam zajebo što nisam.
Zorice su na okupu. Jer, Zorica baš donosi palačinke.
ZORICA: Evo palačinkice... Ima gladnih?
Tepsiju s palačinkama, tanjure i salvete poreda na stolić ispred kauča.
ZORICA: Malo sam ih podgrijala u rerni.
Rahela se presavila u pasu, kao da ju razdiru grčevi. Ljubo stoji i reži.
ZORICA: Daj, mama, uzmi dok su još tople. Bubice, šta ti čekaš, pa ti si lud za palačinkama s pekmezom...
LJUBO: Jeo sam već, govna.
ZORICA: Opet ste se svađali? Ko djeca ste, majke mi... I gdje ste dosad?
LJUBO: U zatvoru.
RAHELA: Mislila sam da ću svisnuti od stida.
LJUBO: Neće Ljubi niko srat po glavi.
Zorica se sklupča na kauč pored Rahele.
ZORICA: A da me informirate šta se dogodilo?
RAHELA: Sve je bilo u redu do druge pauze. Čak se i tati počelo sviđati.
LJUBO: Ma da, načisto sam se raspametio.
RAHELA: Jesi. Kriomice sam te gledala. Oči si raširio kao razdragano dijete. Dotaknula sam ti dlan. Bio je vreo. Ganuće te obuzelo...
LJUBO: Kakvo kurčevo ganuće? Gore na onom tavanu žarulje prže ko u gajbi za piliće.
RAHELA (objašnjava Zorici): Bili smo na galeriji, znaš.
ZORICA: Da, kužim... I onda? Kakav to zatvor tata spominje?
LJUBO: Narodni, majke im ga nabijem! Jednog zastavnika Jugoslavenske narodne armije oni, ni pet, ni šest, nego u ćorku!
RAHELA: I onda je došla druga pauza. Tada je sve krenulo po zlu.
LJUBO: Jesam ja reko da nikud ne mrdamo?
RAHELA: Priznajem, ja sam kriva. Htjela sam da zavirimo u svečani foaje, da malo uživamo u tom elegantnom svijetu koji je pio svoja pića, brbljao i smijao se. Stajali smo po strani, baš na mjestu gdje je postavljen veliki koncertni klavir. (Raskošan osmijeh sjećanja ozari njeno lice.) Bože, otkad nisam svirala...
LJUBO (nestrpljivo): I onda se ta pederčina ustremila pravo na nas. «Čuj, konobar, budi srce i donesi nam dva šampanjca» kaže kicoš meni i namigne svojoj kravi, kao sve je sređeno. O, mamicu ti nabijem ćoravu, mene si našo. Tako sam ga razvalio šakom po njuški da se rastepo u tri majčine. Eno ga čistačice još stružu s poda...
RAHELA: Osiguranje se odmah bacilo na tatu. Držali su ga svezanog dok milicija nije stigla. Moja Zorice, htjela sam u zemlju propast.
LJUBO: Pa da, a što ti muža pljuju, ko ga jebe.
RAHELA: Čovjek je pogriješio. Nije ni čudo, kad šećeš u toj bivšoj uniformi.
LJUBO (zareži): Nije bivša.
RAHELA: Odveli su nas u milicijsku stanicu. Htjeli su ga ostaviti preko noći.
LJUBO: Kako da ne. Jebo bi im ja mater a ne prenoćio u toj buvari.
RAHELA: Srećom, našao se tamo jedan fini gospodin.
LJUBO (ponosno): Naravno da je fin, kad mu je zastavnik Ljubo Zorica bio i otac i majka. Služio momak kod mene dok sam u aktivnoj službi bio, a to se pamti cijeli život. I sad je, bogami, inspektor. Znao sam ja da će mali daleko dogurat. Uh, kako je izribo one svoje gulamfere. Da im sve po spisku, da šta su našli poštene ljude u bajbok trpat, da me smjesta oslobode dok im se on nije krvi napio...
RAHELA: Dovezli su nas kući u patrolnim kolima. Kakva sramota. Nadam se da nas susjedi nisu vidjeli.
LJUBO: Šta nisi pješke išla kad si tako fina?
Šute. Svi.
ZORICA: Dobro je. I to je za ljude.
RAHELA: Tako sam se radovala ovom danu.
ZORICA: Bit će još dana.
RAHELA: Pogazio nam je godišnjicu.
ZORICA: Pretjeruješ.
LJUBO: Skoro sam na robiji završio a njoj je još uvijek godišnjica u glavi.
RAHELA: Da smo bar «Nabucco» odgledali do kraja.
LJUBO: Traži da ti vrate pare.
ZORICA: Tata, ne izazivaj.
LJUBO: Ja izazivam?!
RAHELA: Neka ga, neka mi dobro nasoli živu ranu.
ZORICA: Užasni ste. (Skoči s kauča.) Idem ja na spavanje.
LJUBO: Laku noć.
On se primakne stoliću, uzme palačinku iz tepsije i proguta ju u jednom zalogaju.
LJUBO: Dobre su. Obožavam pekmez od kajsija.
RAHELA (zaustavlja Zoricu): Ostani još malo, dušice, molim te. Ne vjerujem da ću skoro zaspati ovako uzrujana...
ZORICA: Može, ako i ti probaš koju palačinku.
RAHELA: Hoću.
Zorica izgrabi palačinku na tanjur i pruži ga majci. Rahela bezvoljno jede. Njemu su, izgleda palačinke popravile raspoloženje. Ili je opet magija u pitanju?
LJUBO: Brijem se ja jutros, nešto kao da mi britva otupila pa sve zapinje. Gadan osjećaj. Ne znam kome bi dao da ju naoštri. Danas se niko s tim više ne bakće. Šteta, s britvom je najzdravije... Gledam se u ogledalo i pomislim: «Majku mu, dvadeset godina braka nije malo. Jesam li ja zaslužio toliku sreću?»
ZORICA: Jesi, tata.
RAHELA: Samo mu drži stranu. Kajat ćeš se.
LJUBO: Onoga dana, kad smo zakazali kod matičara, probudio sam se u ranu zoru. Još je mrak bio. Srce mi je udaralo ko da je pobenavilo. U grlu, u prsima, u mudima, svuda... Jastuk sav mokar od znoja. Gola voda. Bilo me je strah. Šta strah, panika, brate...
Do Rahele ipak dopre njegov remake.
RAHELA: Ti si se bojao?
LJUBO: Šta ako userem motku? Ako ne budem znao kako ću s njom? «Nije ti ona od onih oficiruša, moj Ljubo, drukčija je to sojta", shvatio sam odmah. I, ko za vraga, nije bilo nikoga da mi pomogne...
RAHELA: Vidiš kako je to čudno. Izgledao si mi tako samouvjeren.
LJUBO: Matični ured bijelio se od mojih mornara. Bacali su kape u zrak i vikali: «Živila drugarica Rahela! Živila zastavnica!». Čvrsto sam stiskao prstenje u džepu i jedva čekao da sve prođe. Da sve utihne a da ja, napokon, poljubim koraljna usta svoje žene.
RAHELA: Koraljna usta! Bože, Ljubo, otkud ti sad to? Nikad mi nešto slično nisi rekao.
LJUBO: Ne znam, možda jesam.
RAHELA: Nisi, sjetila bih se. Ponovi, molim te.
LJUBO: Kasno je. Idemo spavat.
ZORICA: Ne može. Dok ne očistimo tepsiju, nema povečerja.
LJUBO (sjetno): Povečerje... Dugo nisam čuo tu riječ.
ZORICA (energično povuče Ljubu prema kauču): Sjedni tu do mame i ne mrdaj...
Doda Raheli novu porciju, zatim i Ljubi. Naposljetku, uzme i sebi jedan tanjur.
ZORICA: Šta ste se raširili? (Ugura se između njih.) Dajte malo mjesta i za moju guzu.
LJUBO: Zrno kave.
RAHELA: Bolje nego da je debela.
Jedu svi troje. Kao da je pričest neka.
RAHELA: Trebala sam još pekmeza nakuhati.
LJUBO: Pa da ostane i upljesnivi se.
RAHELA: Ne bi ostalo. Kažu da će zima biti duga i oštra.
LJUBO: To je zdravo.
RAHELA: Voljela bih živjeti u tropskoj klimi.
LJUBO: Glupost.
RAHELA: Ili bar u suptropskoj.
LJUBO: Tamo svakake boleštine caruju.
ZORICA: Smijem se noćas zagnjurit između vas?
LJUBO: Šta?
ZORICA: Šalim se.
RAHELA: Kao nekad... Samo šmugne u naš krevet i pravi se da hrče.
LJUBO: Ritala se ko ždrebe.
RAHELA: Malo.
LJUBO: Nije po tebi, nego sve po mojim rebrima.
RAHELA: Uvijek je brzo zaspala.
LJUBO: Oćemo razvlačit?
RAHELA: Hoćemo. Moram donijeti čistu posteljinu.
ZORICA: Sretna vam godišnjica. (Ljubi ih.)
10:16
Kibuc u blizini Jaffe. Sunce prži. Ariel i Moshe sjede na pragu kuće.
ARIEL: Ne dolazi u obzir.
MOSHE: Zašto?
ARIEL: Ne možeš ostati sam u kibucu.
MOSHE: Nisam sam. Susjedi će paziti na mene.
ARIEL: Imaju oni dosta svojih briga.
MOSHE: Zašto je pobjegla od nas?
ARIEL: Božja volja.
MOSHE: Mrzim ju.
ARIEL: Nemoj. Nije ona kriva.
MOSHE: Jesi ti kriv?
ARIEL: Nisam. Ljudi jednostavno puknu.
MOSHE: Uopće mi se ne ide u tu zemlju.
ARIEL: Samo tri mjeseca. Proći će to brzo.
MOSHE: Tamo neću imati ni jednog prijatelja.
ARIEL: Hoćeš. Obećajem ti.
MOSHE: Čuo sam da je hladno tamo.
Ariel zahvati šaku pijeska. Pusti pijesak da mu iscuri kroz prste.
ARIEL: Jaffa je topla. Čekat će nas.
MOSHE: Bit će mi dosadno bez škole.
ARIEL: Zato nosiš brdo knjiga.
MOSHE: Ne znamo njihov jezik.
ARIEL: Znamo.To je jezik tvoje majke.
MOSHE: Zaboravio sam.
ARIEL: Sjetit ćeš se.
MOSHE: Hoće se mama vratiti?
ARIEL: Ne vjerujem.
MOSHE: Kako ćemo sami?
ARIEL: Nekako. Bog vodi računa.
MOSHE: Nedostaje mi.
ARIEL: I meni.
9:40
Menza u Mesnom kombinatu. Kuharice Rahela i Jasmina vrte se po kuhinji. Prže kobasice, otvaraju staklenke s kiselim krastavcima, kuhaju jaja...
JASMINA: Ajme, sad će deset! Rahela, mrdni dupe! Kad mesari navale žderat, jadna nam majka.
RAHELA (okreće kobasice na tavi): Neka čekaju. Ja brže ne mogu.
JASMINA: Danas si nešto usporila, dušo. Šta se događa? Inače mlatiš ko kombajn, jedva te stignem.
RAHELA: Ne znam, sve mi je nekako usporeno. Onako lelujavo, udaljeno, kao da sam pijana.
JASMINA: Da nisi ti meni u promjeni, golubice?
RAHELA: Ma, kakva promjena... Rano je još za to.
JASMINA: Pa nisi baš u cvijetu mladosti, drugarice zastavnice. Četrdeset i prvu si potrošila.
RAHELA: Ne znam, proći će.
Jasmina sjedne na kantu masti i zapali cigaretu. Rahela maže paštetu na kruh, slaže gore salamu, pravi sendviče.
RAHELA: Zar baš moraš pušiti u kuhinji?
JASMINA: Da ne bi štagod zagadila, a?
RAHELA: Nije higijenski.
JASMINA: Joj, stara, da ti vidiš šta oni trpaju u te paštete, mesne doručke, hrenovke... Dušu bi ispustila isti čas, majke mi moje. Sve je meni objasnio mali Lacika s pašteta, znaš ga, onaj s krasnim zubima... Ljepši su od bisera, majke mi moje... Znaš ga, igra nogomet za kombinat...
RAHELA: Slabo ti ja koga poznam.
JASMINA: To ti je greška. Rekla sam ti hiljadu puta!
RAHELA: Neka. Brini ti svoju brigu.
JASMINA: Uh, niko mi tako ne digne tlak!
RAHELA (smije se): Daj, požuri se. Samo brbljaš.
Jasmina uroni hrenovke u lonac s vodom. Kad ih poklopi, gurne prst u usta kao da će se pobljuvati. Zgodna je bila Jasmina, dok je život nije ofucao.
JASMINA: Kako vas dvoje?
RAHELA: Bolje.
JASMINA: Aha, ko na medenom mjesecu!
RAHELA: Ja sam zadovoljna.
JASMINA: Nisam slijepa, Rahela.
RAHELA (dovršava sendviče): Dodaj mi krastavce.
JASMINA: Nisam, vala, ni mutava.
RAHELA: Nema nikoga. Zar nije već vrijeme za pauzu? Pozlit će ljudima.
JASMINA: On ti je ko plijesan na zidu. Baciš kreča na nju, uljane farbe, cementa, šta ti padne na pamet. Neko vrijeme mir božji, pa opet izbije. Još gora.
RAHELA: Ništa ja tebe ne razumijem.
JASMINA: Razumiješ ti mene jako dobro, samo se praviš blesava.
Pojave se Ariel i Moshe.
JASMINA: Opa, imamo goste!
Otac i sin priđu stolu u kutu. Moshe sjedne i izvadi knjigu. Ariel spusti torbu na stolicu.
ARIEL (sinu): Sad ću ja odmah.
Ode do kuhinjskog pulta. Nakloni se kuharicama.
ARIEL: Dobar je dan.
JASMINA (rastopi se): Krasan, druškane...
RAHELA: Dobar dan.
JASMINA: Šta ćeš klopat?
ARIEL: Kako?
RAHELA: Što želite jesti?
ARIEL: Hvala, ništa. I dva tanjura, molim. Samo to. I vruće vode.
JASMINA: Za tuširanje?! (Pukne u smijeh.)
RAHELA: Neugodna si.
ARIEL: Za čaj.
Rahela poslaže plastične tanjure pred njega. Na plinski štednjak stavi veliku džezvu s vodom. Prije nego ona okrene šalter, Ariel se umiješa.
ARIEL: Čekajte! Mogu ja plin otpustiti?
RAHELA: Molim?
ARIEL: Da pomognem.
RAHELA: Vrlo ste ljubazni, ali nema potrebe. Sad će vodica začas, na plinu najbrže zakuha.
JASMINA: Ti izdaleka, druškane?
ARIEL: Iz Jaffe.
JASMINA: Odakle?
ARIEL: Izrael. Ja se zovem Ariel Kohn. Veterinar.
JASMINA: Aaa, to su oni Arapi...
RAHELA: Židovi.
JASMINA: Šta ne kažeš odmah. (Pruži mu ruku.) Jasmina Bikajlić – Jaca.
RAHELA: Rahela Zorica, drago mi je.
ARIEL (Raheli): Lijepo ime.
RAHELA (pocrveni): Obično.
ARIEL (pokupi tanjure): Idem, sin čeka.
JASMINA: Ajde ti, ajde.
RAHELA (provjeri vodu): Evo, i vodica je zakuhala... (Natoči vodu u bokal i donese ga Arielu.) U zdravlje!
ARIEL: Hvala. (Udalji se.)
JASMINA: Pazi da se ne prejedeš.
RAHELA: Stvarno si neuljudna. Čovjek je prvi put ovdje i nije mu lako.
JASMINA: Koji čovjek, jebote! Isti Isus, majke mi moje pokojnice. Uh, da mi ga je vidjet onako samo u pregačici...
RAHELA: Ne huli!
Ariel iz torbe izvadi kruh i sir. Reže kruh. Moshe zaklopi knjigu. Pomole se. Jedu.
JASMINA (drži Kohnove na oku): Oni tamo, ko na pikniku. Šta misle da su prefini za našu klopu?
RAHELA: Gledaj svoja posla, molim te.
Šute. Jasmina jede hrenovku.
JASMINA: Nemoj se ti po meni ravnat.
RAHELA: O čemu ti opet?
JASMINA: O muževima, jebote, pa o čemu pričamo?!
RAHELA: Nepopravljiva si.
JASMINA: Drugo smo ti Mile i ja. Dvadeset godina braka, ali nismo... Čekaj, pa i tebi je negdje toliko.
RAHELA: Prošli petak napunili smo točno dvadeset.
JASMINA: To ti ja kažem. Mi smo druga pjesma. Dvadeset godina zajedno a ko i da nismo. Mile drugi dan nakon svadbe zapalio za Hamburg. Bog ga ubio najdalji, svi pošteni ciljali Minken, Štugart a on, dobro da nije do pingvina stigo... Gdje su ti pernati vragovi, pomozi mi?
RAHELA: Tko? Jedva te pratim.
JASMINA: Pingvini!
RAHELA: Na Sjevernom polu, mislim. Ili ih tamo nema? Sad si me zbunila.
JASMINA: Nema veze. Elem, dođe Mile kući za Božić i Novu godinu, nekad mu se omakne i za Uskrs... U ljeto jedva par dana uzme. Normalno, na baušteli je udarna sezona. Oca ne mora glumit, nema kome. Malo po meni probrlja kad dođe i to je to. Ne stigne mi ni prisjest. Mirna Bosna.
RAHELA: Kad rodiš, dolazit će on ćešće.
JASMINA: Ti si popizdila, majke mi moje.
RAHELA: Čitala sam da je jedna Engleskinja ostala u drugom stanju u šezdesetoj.
JASMINA: Trebaju mi sad, kako da ne. Pod stare dane da mi cendraju po kući. Sad kad sam se navikla, ne bi hvala.
RAHELA: Navika je čudna stvar.
JASMINA: Ko mi kaže.
Priđu Ariel i Moshe. Ariel vraća tanjure i bokal.
ARIEL: Evo, lijepo zahvaljujem.
JASMINA: Jesmo se napucali?
RAHELA (Mosheu): A kako se ti zoveš, dečko?
MOSHE: Moshe.
JASMINA: Moše na ćoše!
RAHELA: Dugo ostajete u našem kombinatu?
ARIEL: Do januara.
RAHELA: Lijepo.
JASMINA: Mi smo tu, lafe. Ako šta zatreba...
ARIEL: Doviđenja.
MOSHE: Doviđenja.
Rahela i Jasmina mašu im na odlasku.
17:30
Punica i zet u školskoj klupi. Dina je sitna, orlovskog nosa. Ne skida šešir.
LJUBO: Dobro, kad ovi misle počet?
DINA: Primiri se, zete. Vjerujem da je došlo do nekih promjena u organizaciji.
LJUBO: Kakvih kurčevih promjena, nemam ja vremena na bacanje!
DINA: Molim te, obuzdaj svoj kočijaški jezik. Osvrni se malo oko sebe. Svi drugi roditelji strpljivo sjede, samo ti prigovaraš.
LJUBO: Kad su ovce.
DINA: Ako si pažljivo slušao, razrednica je ljubazno zamolila za malo strpljenja. Čim stigne predstavnik agencije, odmah ćemo početi.
LJUBO: Pa gdje je, oca mu gotovanskog?
DINA: Misliš da mu je ovo jedini aranžman koji mora odraditi? Moj, zete, ti u životu nisi vidio toliko ljudi, koliko oni imaju klijenata u jednom danu.
LJUBO: Ja da nisam vidio? Jel znate vi šta je Galeb, majku mu?
DINA: Ne deri se, molim te. Ljudi ne skidaju oka sa nas.
LJUBO (plane na prvog do sebe): Šta je, cvikeraš, ima nekih problema?!
DINA: I razrednica nas već popreko gleda. Srećom je tolerantna osoba, puna takta.
LJUBO: Zašto ste vi uopće došli?
DINA: Bože, zete, kako ne bih došla?
LJUBO: Ko vas je zvao? Samo zbrku pravite.
DINA: Zorica me je zvala. Dijete se htjelo osigurati, za svaki slučaj ako ti ne stigneš na roditeljski.
LJUBO (izdaje ga smijeh): O majke joj ga nabijem, kako zna posao... Neće ta propast.
DINA: Čak i da me nije zvala, ja bih se pojavila. Radi se o maturalnoj ekskurziji, prvom putovanju u zrelost mog jedinog unučeta a ja da ne dođem? Taman posla.
LJUBO: Vi ćete izvrnut pare?
DINA: Cijeli iznos bih dala, samo da mogu. Ali ti, zete, dobro znaš da ja jedva rastežem skromnu penziju što mi je ostala iza mog Oskara...
LJUBO: Onda šta zabadate nos gdje mu nije mjesto?
DINA: Imam pravo. Krv nije voda.
LJUBO: Bolje skinite taj šešir. Ucrvo se v eć.
DINA: Stidi se! To mi je jedina uspomena od pokojnog Oskara. Kupio mi ga je za naše vjenčanje, znaš.
LJUBO: Znam, nisam izlapio. Pričali ste bar hiljadu puta.
DINA: Ali tebi na jedno uho uđe, na drugo izađe.
LJUBO (izdiže se u klupi): Ja ću popizdit, ako ovaj ne dođe za pet minuta.
DINA: Bili smo samo nas dvoje i kumovi. Kostimić sam posudila.
LJUBO: Pametno. Ionako vam već sutra nije trebao. S obzirom gdje ste išli na medeni mjesec.
DINA: Svinjo.
LJUBO: Dajte, punice, moramo se malo i našalit.
DINA: Mi se s tim stvarima ne šalimo.
LJUBO: Zato i jeste takvi zajebani, nemate vi smisla za humor.
DINA: Bolje pazi kako ćeš glasati. Da ne bi dijete izvisilo.
LJUBO: Nema tu šta, ja svoje znam.
DINA: Toga se i bojim,
LJUBO: Ja za tu neku Kostu, kosti im se rasule dabogda, ne dam ni dinara. I da imam ne bi dao, a nemam.
DINA: Sramota, da moje unuče ne vidi Španjolsku. Da ne osjeti mirise predaka...
LJUBO: Kakvih sad predaka, jeste posenilili?
DINA: Naravno da nisam. Znaš, jedna sefardska grana moje bake potječe direktno iz Andaluzije. Tamo gdje naranče rastu cijele godine.
LJUBO: Moje dijete neće njuškat vaše prababe. Nema šanse. Još da u Sovjetski Savez idu, ajde de, ali šta im fali kod nas? Oćeš more, oćeš planine, oćeš rijeke... Rođene se zemlje stide, majku im džabalebarošku, zato i ruju protiv nje. E, Jugo, Jugo, ekskurzije će ti doć glave.
6:15
Jutarnja smjena u kombinatu. Rahela je već u kuhinji. Veže bijelu kecelju, stavlja kapu na svoju neobuzdanu vranu kosu. Dolazi Ariel u bijeloj kuti preko koje ima debeli krzneni prsluk. Nosi termosicu.
ARIEL: Dobro jutro.
RAHELA: Dobro jutro. Hladno je jutros.
ARIEL: Mnogo. Kad ustali smo, mraz je bio u staklu.
RAHELA: Vrijeme mu je.
ARIEL: Vrijedni ste. Prvi ste ušli.
RAHELA: Sad će i Jasmina, samo što nije.
Ariel stoji i šutke ju promatra.
RAHELA: Dajte mi tu termosicu.
ARIEL: Pa da, molim vode, vrelije.
RAHELA: Nećete doći za užinu?
ARIEL: Nema južine. Šteta. Volim južinu.
RAHELA: Užina, marenda, jelo... Ovdje u menzi.
ARIEL: Ah, ne.
RAHELA: Morate pauzu napraviti.
ARIEL: Puno posla ima. Neću se pomicati izvan hladnjače.
RAHELA: Mali je u hotelu?
ARIEL: Da. Čita.
RAHELA: Pametno dijete.
Rahela nije zadovoljna kako joj stoji kapa.
RAHELA: Možete mi pomoći?
ARIEL: Kako?
RAHELA: Pridržite kapu, dok ja ovu moju kosu ukrotim.
Ariel nesigurno pridržava kapu. Ona prtlja po kosi, veže ju gumicom.
RAHELA: Zavidim ženama sa svilenom kosom. One su bez brige, kako se počešljaju tako stoji.
ARIEL (zadivljeno): Jaka kosa. Kao datula.
RAHELA: Datula?
ARIEL: Voćka. Jaka za pustinju. I slatka.
RAHELA: Nisam nikada probala.
ARIEL: Morate jednom.
RAHELA: Dobro govorite naš jezik.
ARIEL: Od žene sam izučio. Ona iz Sarajeva je rođenjem. Kao djevojka selila u Izrael.
RAHELA: To je lijepo. Koliko jezika govoriš, toliko vrijediš.
ARIEL: Da.
RAHELA: Sigurno je usamljena dok vas dvojice nema.
ARIEL: Ne znam. Otišla je u Ameriku.
RAHELA: Poslovno?
ARIEL: Zauvijek.
RAHELA: Oh, žao mi je.
ARIEL: Bog zna zašto.
RAHELA: Mislite?
ARIEL: Sigurno.
Umukne razgovor.
ARIEL: Idem. Puno posla.
RAHELA: Vidim, jako volite svoj posao.
ARIEL: Ne mnogo. Kad ubiju životinje gadno mi pred očima. Muka je to. Žao je meni krava. Teška je navika za te prizore. Uvijek sanjao sam malu kliniku. Za životinje manje, znate, pas, mačka... Ali ne ide, još radim u klaonicama.
RAHELA: Ne gubite nadu. Doći će i mace.
ARIEL: Ne gubim.
19:05
Zimnica. Kiseli se kupus. Rahela i Jasmina posjedale oko plastičnih kaca. Peru glavice kupusa, ribaju ga na ribežu. Zorica stoji u kaci, zadigla je suknju i gazi.
ZORICA: Subota navečer a ja u kupusu. Kakav provod!
JASMINA: Da te nije mama i našla pod kupusom?
ZORICA: Sve je moguće.
JASMINA: Ja sam tako došla na svijet.
RAHELA (Zorici): I gdje bi išla, molim te?
ZORICA: Nikad se ne zna.
RAHELA: Koliko subota si pročamila s nama. Više ih i ne brojim.
JASMINA: Rekla sam ja mami da nam ne trebaš. Da ćemo nas dvije to začas. Mlado je da se zabavlja, a ne da po zimnici mlati, jel tako? Čudo da dečko već ne zvoni na vratima.
ZORICA: Koji dečko?
JASMINA: Pa tvoj... Ili kako se to sad kaže, frajer?
ZORICA: Nemam dečka.
JASMINA: Pametno. I šta će ti. Samo nevolje s njima.
RAHELA (Zorici): Jesi stala točno na sredinu najlona?
ZORICA: Jesam.
RAHELA: Dobro pazi da ti se ne pomakne. Ako ugaziš golom nogom u kupus, možemo sve u smeće.
JASMINA (Raheli): Ajde, šta te briga, biće bolja sarma.
RAHELA: Taj recept slobodno isprobavaj kad budemo tvoj kiselili.
JASMINA: Bogme, ovo mi je zadnja godina. Ne isplati se. U kući imam tri dana drloga, soli bude i u spavaćoj, onda peri kupus svaki čas, od smrada ne možeš kuću izluftat... A jedva ga jedemo. Do sarme za Novu godinu još nekako, ali poslije ga brzo izgustiramo. Za nas dvoje nema smisla. Mile ionako stalno priča o onom švapskom vakumiranom.
RAHELA: Isto si rekla i prošle godine.
JASMINA: Ne, ne, ne... Majke mi moje, ovo je zadnji put. Ne pomakla se ja s mjesta ako lažem.
Šum ribeža. I šljapkanja u kaci.
JASMINA: I stvarno ne ide na maturalnu?
ZORICA: Ma, ne ide mi se.
RAHELA: Ne možemo, Jasmina, urazumi se.
JASMINA: On ne da, jel tako?
RAHELA: Zajedno smo odlučili.
JASMINA: Ja ću ti posudit.
RAHELA: Ne dolazi u obzir.
JASMINA: Vratit ćeš kad stigneš.
RAHELA: Ljubo bi poludio.
JASMINA: Reci da si uštedjela za crne dane.
RAHELA: Što ti je, nikad dinara nisam stavila na stranu a da on ne zna. Mislim, to je i u redu, zar ne?
JASMINA: Ma, ko u Bibliji.
Riba se. Gazi se.
ZORICA: Jučer su mi u razredu vikali da sam oficiruša.
JASMINA: Ko, janje?! Da ga ja dohvatim.
ZORICA: Debili neki, nije važno.
RAHELA (Zorici): Ima dosta soli?
ZORICA: Valjda ima.
JASMINA: Posljednja vremena! Nekad su djeca vojnih lica bila pojam.
Rahela uzme kutiju soli i priđe Zorici. Provjeri stanje u kaci.
RAHELA: Može još. Neka dobro proradi. (Sipa sol.) Kasnije nema natrag.
ZORICA: Peče!
RAHELA: Ne mazi se, nije tako strašno.
ZORICA: Prsti će mi otpast.
Rahela se vrati na svoju stolicu.
JASMINA: Jesi ti znala da oni plate cijelo goveđe a pola kombinatu ostave?
RAHELA: Tko?
JASMINA: Ovi iz Jaffe. Bože, što je sladak onaj Ariel, pojela bi ga za doručak.
RAHELA: Nisam znala.
ZORICA: E, budala, tako bacat lovu...
RAHELA: Ali mi je shvatljivo. Naime, stražnja polovica nije košer.
JASMINA: Šta je to?
RAHELA: Ne mogu ti objasniti ovako na brzinu. U svakom slučaju, kad nije košer, to je nečista, zabranjena hrana.
JASMINA: Jeste vi zajebani.
RAHELA: Molim te, ne rugaj se... I ja bih voljela da sam više držala do naše tradicije. Lijepo je to.
JASMINA: Aha, Ljubo sve poludio da te pita šta je klošar a šta nije...
RAHELA: Košer.
JASMINA: To.
Jasmina prestane s poslom. Obriše ruke o krpu i izvadi novčanik.
JASMINA (Zorici): Janje, ajde ti nama preko po ćevape. Reci da si došla po one za Jasminu.
RAHELA: Ali, zašto si se trošila?
JASMINA: Koje smo brdo kupusa sredile, red je da proslavimo.
Zorica iskoči iz kace. Briše noge. Oblači cipele.
JASMINA (pruži joj novac): Bez kusura.
ZORICA (poljubi je): Hvala.
Pojavi se Dina.
DINA (skine šešir): Evo i bake Dine u pomoć.
ZORICA: Možeš u bure bako. (Da i njoj pusu.)
RAHELA: Sad kad smo gotovi.
DINA: Za stručnu pomoć nikad nije kasno.
Zorica izlazi.
JASMINA (viče za njom): Reci nek stave dosta luka! (Dini.) Baš dobro da sam naručila porciju viška.
DINA: Hvala lijepa. Večerala sam ja. Uvijek rano večeram.
JASMINA: Ne volim da fali. U društvu skače apetit.
DINA: I to obavezno nešto lagano. Recimo, bijelu kavu i kruh s maslacem.
JASMINA: Kad si sam, žvačeš onako - bezveze.
DINA: Ja uživam u tišini. Buke sam imala za pet života. Bilo nas je i previše tamo...
RAHELA: Dobro je, mama, ne gnjavi Jasminu. Bolje mi pomozi da ovo dovedem u red. Evo ti metla.
Dina mete pod. Rahela ispire suđe. Jasmina briše.
DINA: A gdje je zet?
RAHELA: Na pecanju.
DINA: Ruka bi mu usahla da je pomogao oko kupusa.
RAHELA: Gluposti, samo bi nam smetao.
Jasmina zapali cigaretu.
RAHELA: Baš moraš prije večere? Gora si od djeteta.
Ona slegne ramenima i s užitkom povuče dim.
JASMINA: Kaže Lacika da će Židove ipak raselit po kućama.
DINA (uhvati se za srce): Joj, birajte riječi.
JASMINA: Oni fini ljudi, pristali bez da zucnu.
RAHELA: Ne razumijem, čijim kućama?
JASMINA: Firma gleda da ušičari na hotelu. Pa nudi radnicima da ih uzmu kao podstanare, za trećinu hotelske cijene. Jebiga, nije puno, a nije ni malo. Da nisam bijela udovica, ja bih se javila... Možda bi Ariela izvukla, mmmm...
Evo ćevapa. I Zorice.
ZORICA: Ćevapa, ćevapa!
Jasmina pomaže Zorici da otvori masne pakete.
JASMINA: Idemo, cure, dok su vrući.
DINA: Samo jedan, da provjerim kvalitetu.
Rahela izvadi čaše i otvori pivo.
RAHELA: Čaša piva nije na odmet!
DINA (gricka ćevap): Vrlo solidno.
JASMINA (nazdravlja): Za kupus!
Jedu. Usne im se radosno sjaje.
JASMINA (Zorici): Šta kažeš, nije loše ispao subotnji provod?
ZORICA: Super je.
RAHELA: Eto, vidiš. Nisi morala ni izlaziti.
ZORICA: Nisam.
DINA: Bila sam tvojih godina kad sam prvi put vidjela Oskara.
ZORICA: Druga vremena.
DINA: Tri godine smo se gledali.
ZORICA: Blago tebi.
DINA: Tri noći nisam spavala. Od silnog uzbuđenja, kad me je zaprosio.
JASMINA: Podočnjaci do poda.
DINA: Tri je moj sretan broj.
Ljubo je tu.
RAHELA: Ljubo, otkud ti?!
LJUBO: Zdravo.
U blatnjavim, gumenim čizmama je. Pod gasom, ali drži se. Oči su mu krvave. Od alkohola ili plača? Ista boja, sad ti znaj...
RAHELA: Zar nisi rekao da ćete prenoćiti?
JASMINA: Nisu ludi. Zima na rijeci, jel tako, komšija?
RAHELA: Ima Boris dobru peć u vikendici.
LJUBO: Nema Borisa.
ZORICA: Tata, skini čizme. Sigurno su ti mokre noge.
LJUBO: Donesi mi papuče, molim te...
Zorica izađe. Ljubo skida čizme. Zorica donosi papuče.
RAHELA (objašnjava Jasmini): Vikendicu je od starog autobusa prepravio, čudo jedno. Ima i mali vrt. Čak iz Makarske je donio kamenja za ogradicu.
DINA: Dobro, zete, ako je već gospodin Boris morao hitno otići, zašto se ti nisi ranije vratio? Mi smo ovdje spale s nogu od posla.
LJUBO: Začepite.
DINA: Prostak. Vidim da si dobro potegao.
RAHELA: Mama, molim te, suzdrži se od komentara.
LJUBO: Nema više Borisa.
ZORICA: Otplovio kapetan?
LJUBO (plane): Jezik pregrizla!
ZORICA: Šta ti je, tatice?! Zezam se...
RAHELA: O čemu se radi? Gdje je, zapravo, otišao?
LJUBO: Sjeli smo na obalu. Boris nabavio neke kove kamp stolice. Lagane, možeš ih u džepu nosit, a čvrste ko tenk. Švabe ih rade.
JASMINA: Reći ću Miletu da pogleda u Hamburgu. Stolica uvijek fali.
LJUBO: Taman je sunce zalazilo. Dunav ko da je od zlata. Nikad ga takvog nisam vidio. Zabacili nas dvojica i čekamo. Ne moramo ništa ni govorit. Sve očima rješavamo. Pomalo pijuckamo šljivu, meku ko duša i mezimo pogačice od čvaraka. Borisova Kata ispekla, da nam se nađe. Rijeka mirna, jedva ju čuješ da teče. U stomaku neki leptirići trepere, milina jedna... «Ništa ja više ne razumijem, moj Ljubo», javi se u neko doba Boris. «Sve podivljalo, a ja to ne umijem, ne znam dalje, da me ubiješ...» kaže, pa ustane, ušanči pecaljku u stalak, skine kapu i siđe do vode. Stoji tamo neko vrijeme i ne miče se. Gleda na drugu obalu. «Idem ja po lampu, sad će mrak!» viknem. Kad sam se vratio iz kućice, nije ga više bilo. Jebo ga Dunav da ga jebo...
RAHELA: Bože, tako mi je žao.
LJUBO: Sletila se milicija, došla i vojna milicija... Poručnik koji je vodio patrolu, šapnuo mi je da će ga bez počasti sahranit. Kao, nije zgodno da oficir diže ruku na sebe... Majku im jebem, najbolji kapetan u tri vojne oblasti, a oni će njega ko psa, bez zastave...
RAHELA: Jadna Kata, jadna djeca.
DINA: Dobro je da si ti u penziji, zete.
LJUBO: Molim?!
DINA: Ta vaša profesija izludi čovjeka, uvijek sam govorila.
LJUBO: Pljuvali ste, niste govorili.
RAHELA: Mama, nije trenutak...
ZORICA: Tata, umoran si, bolje da legneš.
JASMINA: Ali prije mora probat ćevape. (Nudi ga.) Ajde, komšija, još su topli...
Ljubo uzme tanjur s ćevapima od Jasmine. Ali ne jede, nego polako krene prema Raheli.
LJUBO: Fino, bogami.
RAHELA: Pojedi nešto, dušo.
LJUBO: Tu se častilo, jel da?
DINA: I naradilo se.
LJUBO: Prestanite kenjat, više!
Ljubo priđe Raheli. Zagrabi ćevape, baci tanjur na pod, naglo ju uhvati jednom rukom a drugom joj grubo trpa meso u usta.
LJUBO: Žderi, majku ti ćifutsku, gotovansku!
Rahela se očajnički otima.
ZORICA (plače): Tatice, nemoj...
LJUBO (ne popušta stisak): Ti ćeš meni pare bacat!
Jasmina se odvaži, pritrči i otrgne Rahelu iz njegovih šaka.
JASMINA: Ne dam! Dosta je bilo!
LJUBO: Ne miješaj se.
Rahela otire mast i suze. Drhti u šoku.
JASMINA: Ljubo, prestani, zvat ću miliciju.
LJUBO: Samo ti kevći.
JASMINA: Kako te nije stid ovako maltretirat Rahelu?
LJUBO: Odjebi, Jasmina.
JASMINA: Ja sam ćevape kupila i ja sam ih počastila. I šta mi možeš?
LJUBO: Napolje!
JASMINA: Samo da znaš, ja ti više u kuću ni mrtva!
Izljubi Rahelu i Zoricu i izgubi se.
DINA: Hoće to od kupusa. Fermentira.
3:18
Rahela i Ljubo leže na razvučenom kauču. Ona je na boku, sklupčana, okrenuta od njega. On leži na leđima i položio je ruku na njeno rame. Mjesečina, ako je ima.
LJUBO: Oprosti, molim te.
RAHELA: Oprostila sam ti.
LJUBO: Ne znam šta mi je bilo.
RAHELA (ne okreće se): Samo da ne bude opet.
LJUBO: Neće. Kunem se našom Zoricom, srećom našom jedinom.
RAHELA: Probaj, molim te.
LJUBO: Nisam ja dobar za tebe.
RAHELA: Jesi. Spavaj.
LJUBO: Znaš i sama, da nisam. Kad zaboraviš, mater te podsjeti. Da može birat, mene ili logor, ona bi se u logor vratila.
RAHELA: Pretjeruješ.
LJUBO: Biću bolji.
RAHELA: Znam. Spavaj.
Šute.
RAHELA: Spavaš?
LJUBO: Ne.
RAHELA: Uzela bih dvojicu iz Jaffe na stan. Pričala sam ti o njima. Poduzeće bi nam platilo. Dobro će nam doći koji dinar.
LJUBO: Ne valja to. Kad se stranci motaju po kući.
RAHELA: Moramo, Ljubo. Dijete nam već ne ide na ekskurziju, zar hoćeš i da bez maturalne haljine ostane?
LJUBO: Nikako.
RAHELA: Onda me poslušaj.
LJUBO: Gdje ćeš ih strpat?
RAHELA: U Zoričinu sobicu. Ona će s nama. Pregradit ćemo nekako.
LJUBO: Ispast će neki belaj, već vidim.
14:14
Zorica uronjena u kadu punu pjene. Kosa joj je skorena od krvi.
MOSHE (proviri u kupatilo): Mogu ući?
ZORICA: Može.
Moshe klekne pored kade. Nježno dotakne njeno čelo.
MOSHE: Bolje?
ZORICA: Malo.
MOSHE: Ja ću ti oprati kosu. Zatvori oči.
ZORICA: Jesam.
On istrese malo šampona u dlan i utrlja joj ga u kosu.
MOSHE: Dobro?
ZORICA: Jako dobro. Hvala ti za pjenu.
MOSHE: Nije to ništa.
ZORICA: Miriše na kokos.
MOSHE: Ja volim miris kokosa. U Jaffi imam dva paketa. Četrdeset komada. Pošaljem ti, kad se vratim. Još mama nakupovala.
ZORICA: Žao mi je... Mislim, što je otišla.
MOSHE: Okej.
Šamponira on dalje.
ZORICA: Dobro ti ide. Možeš otvoriti frizerski salon.
MOSHE: A, ne, ja imam plan za filmove. Režiser, znaš. Da imam stolicu s imenom.
ZORICA: Nisi ti ni blesav. Oni uživaju...
MOSHE: Jedva perem. Tu ima i neko ulje za auto, nije samo krv...
ZORICA: Krave neodgojene.
MOSHE: Dobro da sam išao iza tebe. Svaki dan. Prije i poslije škole.
ZORICA: Mjesec dana ti mene pratiš a ja nisam primijetila.
MOSHE: Odbaci glavu.
ZORICA: Molim?
MOSHE: Zabaci glavu, da isperem.
ZORICA: Svi su pobjegli, pizde... Ništa nisam vidjela. Hodala sam i bilo mi je hladno.
MOSHE: Kad te ugledam, prvo se uplašim da si ranjena. Onda se sjetim filma.
ZORICA: Kojeg filma?
MOSHE: Carrie. To se njoj dogodilo.
ZORICA: Nisam gledala.
Zaroni u pjenu. Izroni.
ZORICA: Dodaj mi taj bademantil i zažmiri.
Moshe joj doda ogrtač i okrene se. Zorica se zamotava.
ZORICA: Možeš se okreniti.
On se okrene prema njoj. Ona briše kosu.
ZORICA: Kad mi je kanta s tim govnima pala na glavu, zateturala sam i pala na pod... Zamračilo mi se... Gusta krv i komadići nekog mesa tekli su mi u oči... Nekako sam se podigla na noge a na ploči je pisalo: «Živila oficiruša iz mesnog kombinata!»
MOSHE: Šta je to?
ZORICA: Zaboravi. (Izađe iz kade.) Dobro je da još nema nikog kod kuće. Da me nisu vidjeli ovakvu ko strašilo. Dobili bi napadaje. Pogotovo Ljubo. (Priđe mu.) Šta bih ja bez tebe, Moshe...
Poljubi ga u obraz. Ogrtač joj se rastvori. On brzo prihvati krajeve i zaveže ih. Zatim joj uzvrati poljubac u obraz.
ZORICA: Ti si moj Ben Hur.
MOSHE: Gledala si?
ZORICA: Jesam.
Lupanje na vratima.
LJUBO: Ej, može to brže? Ima nas još u redu za klonjaru?!
ZORICA (šapće u stravi): Tata se vratio... Šta ćemo sad?
MOSHE: Ništa. Otvori.
ZORICA: Tata, samo malo...
Zorica otvori vrata od kupatila. Ljubo bulji u njih.
LJUBO: Šta je ovo?!
ZORICA: Moshe mi je pomogao...
LJUBO: Zato ste ćifutine dovukle, majku vam vrtirepku! (Mosheu) Marš tamo u sobu!
23:43
Pretumbana soba. Ormarom i zavjesom pregrađen je prostor na dva dijela. Veći dio je u potpunom mraku. U manjem dijelu je krevet na kojem leži Zorica. Na hoklici uz krevet gori svijeća na tanjuriću. Rahela pokriva kćerku.
ZORICA: Struja nije došla?
RAHELA: Nije. Mislila sam da si zaspala.
ZORICA: Nisam.
RAHELA (zašuškava deke oko Zorice): Krsta su ti gola. Sad se moraš čuvati. Kad dođeš u moje godine, bit će kasno.
ZORICA: Govoriš ko neka baba.
RAHELA: Brzo će i to.
ZORICA: Tate još nema?
RAHELA: Ne.
ZORICA: Gdje se taj skita?
RAHELA: Ne znam. Nešto se u zadnje vrijeme angažirao u Mjesnoj zajednici. Čini mi se da su večeras kuhali fiš. Bolje je da ima neku zanimaciju, nego da nas gnjavi. (Uzme svijeću.) Idem. Spavaj, sad...
ZORICA: Ostani još malo.
RAHELA: Ali samo malo. Kasno je.
Rahela spusti svijeću na hoklicu. Sjedne na pod i nasloni glavu na krevet. Zorica ju miluje po kosi.
ZORICA: Zašto ne zoveš Ariela da ti pravi društvo?
RAHELA: Neka spava, znaš ti koliko on posla ima. Dnevno pregleda najmanje stotinu grla. Potom još i meso, nakon klanja.
Šute. Zorica se igra Rahelinim pramenom.
ZORICA: Znaš, više ne cuclam kosu prije spavanja.
RAHELA: Veliko moje. Maturantica.
ZORICA: Jel bolje da šijemo haljinu ili da kupimo gotovu?
RAHELA: Dat ćemo sašiti. Onda to stoji kao saliveno.
Svijeća zapucketa.
RAHELA: Izgorit će svijeća a nemam rezervne.
ZORICA: Simpatični su ti Kohnovi.
RAHELA: Fini ljudi.
ZORICA: Navikla sam se na njih. Mjesec dana je začas prošlo.
RAHELA: Da.
ZORICA: Voliš pričat s Arielom?
RAHELA: Zanimljiv je.
ZORICA: Zanimljiv?
RAHELA: Da.
ZORICA: Mama, oči ti svijetle ko farovi kad ga vidiš.
RAHELA: Učinilo ti se.
ZORICA: Šta me foliraš, nisam beba.
RAHELA: U nekim stvarima još uvijek jesi.
ZORICA: Srce je pametnije od tebe.
RAHELA: Ne bih rekla.
Tišina.
RAHELA: Napisao mi je jučer nešto na salveti u menzi.
ZORICA: Šta, majke ti?
RAHELA: Da sam ja oaza u pustinji njegovog srca.
ZORICA: Poezija ga baš i neće.
RAHELA: Divno je...
ZORICA: I šta ćeš učiniti?
RAHELA: Ništa. Lijepa uspomena.
ZORICA: Idi s njim, ludice.
RAHELA: Ne budali. Proklinjala bi me jednog dana.
ZORICA (zagrli ju): Okej, nije mi svejedno, bila bih najsretnija da ti i tata isplivate, ali očito da ne ide. Jebiga, niste ni prvi ni zadnji...
RAHELA: Ne mogu. Bolje je ovako. (Poljubi ju.) Laku noć.
ZORICA: Laku noć.
Rahela ponese svijeću i pođe u drugi dio sobe. Stavi svijeću na stol i sjedne na kauč. Pojavi se Ariel u pidžami. Stoji i promatra Rahelu.
RAHELA: Ne spavate?
ARIEL: Stomak. Kuha.
RAHELA: Ni ja ne spavam. Sjednite malo sa mnom.
ARIEL: Hoću.
RAHELA: Puno posla danas?
ARIEL: Puno.
RAHELA: Bit će lakše.
ARIEL: Pozvali me natrag.
RAHELA: Kako već? Rekli ste tri mjeseca.
ARIEL: Trebaju mene u kibucu. Umro stari veterinar. Ja jedini sad.
Sjede tako. Dok ima svijeće.
22:35
Ljubo s kauča gleda TV. Sa strane je stol, donešen iz kuhinje. Za stolom su Dina, Ariel i Rahela. Ostaci večere na stolu. Iza pregrade, Zorica i Moshe sjede na podu i čitaju knjige.
DINA (ne skida šešir): Šteta da tako hitno morate otputovati, gospodine Kohn.
ARIEL: Božja volja.
Ljubo ustane, ode do televizora i nestrpljivo prebacuje kanale na njemu.
LJUBO: Ništa još, majku mu!
DINA (Arielu): Niste stigli ni pogledati naše brojne znamenitosti. Kalemegdan, Stradun, čovječja ribica u Postojni, plitvički slapovi...
ARIEL: Možda drugi put.
DINA: Ako bude drugog puta.
LJUBO (prezrivo frkne): E, baš ga boli patka za čovječju ribicu.
Vrati se na svoj kauč.
DINA: Nisu svi tako nezainteresirani, zete.
LJUBO: Šta vi znate?! Kad sam ono bio na Sueskom kanalu...
ARIEL (Ljubi): Na Suezu bili ste?
LJUBO: Šta bio? Predsjedniku Naseru namješto suncobran. U mene najspretnije ruke bile.
ARIEL: Jedva shvaćam, otkud vi tamo?
LJUBO (zacereka se): Na galebu sam doletio, druškane.
DINA: Evo ga, počinje...
LJUBO: Jesi ti ikada čuo za Titov brod Galeb?
ARIEL: Da. Čitao nešto.
Moshe, tamo daleko, pruži Zorici dar ukrašen mašnom.
LJUBO: Jebote, cijeli svijet ga zna, a on kao «čitao nešto»... E, pa zastavnik Ljubo Zorica, deset godina je služio na Galebu. I to u njegovo zlatno doba... Možeš ti zamislit šta je značilo kad na palubu maršal Tito dođe. U bijeloj uniformi, bijela ko galeb kad se izlegne... S njim neki car, crn ko rudnik, pun onih mačaka oko vrata, pa se Maršal nasmije, ni sunce se ljepše ne smije, jebeš mi sve, pa zaori: «Drugovi mornari, zdravo!», a mi svi ko jedan gromko odgovaramo. Onom caru, majke mu ga nabijem, zlatne minđuše samo zvekeću od straha...
Zorica odmotava knjigu. Poljubi Moshea.
ARIEL: Zašto niste više u brodu? Kako penzija je došla tako rano?
DINA: Dojadio im je. Takva su oni sorta.
LJUBO (prasne na nju): Nisam im dojadio! (Arielu): Nesporazum je bio i kurčeva sreća...
RAHELA (Arielu): Zamislite, Ljubo je Sophiu Loren vidio uživo.
ARIEL: Moshe mora to začuti!
LJUBO: Jebla ona sliku svoju, proklet dan kad je došla na našu palubu.
ARIEL: Zašto prokleta? Ne volite filmove gdje ona zaigra?
LJUBO: Ja bio dežuran. Pregledo sam i zadnji štrik na brodu, svaki vijak, sve se caklilo da ne može bolje. Ko apoteka, s poda ima da jedeš... Kad eto ti Maršala. Pokazuje Talijanki brod. Ona sise izbacila, ko da je u kupleraju, jebem li je, a ne na brodu Jugoslavenske narodne armije, natakla naočale ko sljepac. Idu oni, sve zveckaju ledom u čašama, loče to viski na sabajle, ne bi vjerovo... Odjednom zapne ona za neki kurac, oklizne se i bila bi se rastepla da je moji momci ne uhvatiše... U konzervu je ugazila, od sardina. Ostalo od mamlaza na stražarskom mjestu broj dva, Galeb dva, kod prvog jarbola... Meni mrak na oči, kožu sam htio da mu ogulim, da ga nasolim onim morem, ovako da me osramoti pred Maršalom... I tako, za mjesec dana me po hitnom postupku poslali u penziju.
Zorica leži s glavom u Mosheovom krilu. Moshe joj čita.
DINA: Bogu dane krade a država plaća.
RAHELA: Je li netko za kekse?
LJUBO: Opa, ima se para i za slatko?
RAHELA: Ariel je donio.
ARIEL: Da ne ostane.
LJUBO: Šta ti mi kontejner dođemo?
RAHELA: Ljubo, ne razumiješ... Riječ je o njihovim zalihama koje su donijeli sa sobom.
DINA (Arielu): To me je baš podsjetilo na zgodu... Jednom je u logor došla inspekcija Međunarodnog crvenog križa. Uprava nam podijelila pekmeziće i maslace kao dukat žute. Ubogi moj Oskar brižno je čuvao jedan pekmezić ispod slamarice sve do kraja rata. Dok nas Rusi nisu oslobodili.
ARIEL: Koliko dugo bili ste?
DINA: Tri godine. Inače je tri moj sretan broj.
LJUBO: Samo paradirate s tim brojevima na podlaktici. Šta ih ne ogulite, više?
DINA: A zašto ti ne skineš svoju armiju s mišice? To mi je tako seljački.
LJUBO: Ne ide dole.
DINA: E, pa, ni moji brojevi.
Ljubo od muke opet zaprtlja po kanalima.
LJUBO: Jebem li ga, ako nađem...
RAHELA: Šta ti tražiš uporno?
LJUBO: Trebaju bit neke vanredne vijesti. Najavili su i sad ništa.
Odjednom na ekranu buka, povici, zvuci bušilica...
LJUBO (zabulji se u ekran): Čekaj, koji je ovo...? Neki zidari, skaču, mlate zastavama... Piše: Berlin... Pa to je onaj zid! Dođite brzo!
RAHELA: Kakav zid?
LJUBO: Ruše onaj švapski zid!
Ostali ga okruže.
ARIEL: Zid berlinski otpada.
RAHELA: Zorice, djeco, dođite!
LJUBO: Ko bauštela...
Zorica i Moshe pojave se iza zavjese.
ZORICA: Čemu panika?
DINA: Sloboda, dušo.
LJUBO: Šta baljezgate, kakva sloboda?
ARIEL: To demokratski korisno. Kao simbol korisno. Kao nada korisno.
LJUBO: Čuj ovoga, ko navijen.
ARIEL: Zid loše zrači za ljude. Europa sad na dobitku. Svijet isto.
LJUBO: Iz ovoga će se neko sranje ispilit, ne zvao se ja Ljubo Zorica.
ARIEL: I za vašu zemlju jako korisno.
LJUBO: Dobro je njoj.
ARIEL: Vjetar je dobar... kako ono kažete, propuh, uvijek dobro dođe.
LJUBO: Odjebi s propuhom, znaš!
RAHELA: Ljubo, biraj riječi, molim te.
ZORICA (Mosheu): Idemo mi. Dosadno je ovdje.
LJUBO (Zorici): Ne mrdaj!
ARIEL: Ja mislim Jugoslavija zdravija dođe od toga. Kao sirup za nazebli vrat... grlo, mislim...
LJUBO: Znaš šta, obrezanko, kožicu ti tvoju...
RAHELA: Ljubo, prekini...
LJUBO: Sad mi te je dosta. Goni se u onu svoju pješčaru, pa tamo mućkaj sirupe, a moju zemlju ne diraj!
ARIEL: Za sedam dana putujemo. Nećete gledat nas više.
LJUBO: Ne, ne, golube... Nisi me razumio. Odmah da si iselio. Iz ovih stopa. Imaš finih hotela po gradu.
DINA: Sramota. U našoj kući gost je uvijek bio zakon.
LJUBO: Vi se ne miješajte!
RAHELA (Arielu): Ne morate ići, ovo je nesporazum. Ljubo se iznervirao, brine se šta će biti sutra, ne razumije se on u politiku... (Ljubi) Je li tako, dušo?
LJUBO: Ajmo, ajmo, razlaz! Da ne bi kroz prozor letio.
ARIEL: U redu je. Idemo.
Ariel zagrli Moshea oko ramena. Gleda u Rahelu.
ARIEL (Raheli): Ona salveta...
RAHELA: Da...
ARIEL: Istina je sve.
RAHELA: Znam.
ARIEL (kiselo se nasmije): Nemoj da razmijenjaš s nekim.
RAHELA: Nije duhovito.
ARIEL: Izvini.
Dina skine šešir. Zorica vadi kekse iz kutije i guta ih po nekoliko komada odjednom...
LJUBO: Šta, kurac, salveta? Nemojte mi tu u nekim šiframa...
Ariel i Moshe krenu prema sobi.
RAHELA: Čekajte!
Kohnovi zastanu.
RAHELA (Arielu): Hoću. Idem s tobom.
LJUBO: Ma, kud ideš, u majčinu?
4:10
Zora odlaska. Zorica u pidžami. Moshe u jakni. Nekoliko torbi i kovčega.
ZORICA: Pisat ćeš mi?
MOSHE: Svaki dan.
ZORICA: Da, u početku. Pa onda svaki drugi, pa jednom mjesečno...
MOSHE: Svaki dan. Ja zaklinjem se svečano.
Povuče ga za jaknu i poljubi.
ZORICA: Pionir moj mali.
MOSHE: Ti sreća moja...
Ona se nježno odvoji iz zagrljaja i zavuče ruku iza kauča. Izvuče paket.
ZORICA: Evo, probaj...
MOSHE (raskine papir i ugleda šal): To je super!
ZORICA: Praktična žena, jel da?
MOSHE: Kako?
ZORICA: Da mi se ne smrzneš tamo gdje sunce prži.
MOSHE: Noć hladna u pustinji.
ZORICA: Vidiš, dobro sam nanjušila.
MOSHE (zaneseno prođe šalom po svom obrazu): Miris na tebe.
ZORICA: Uvuklo se, dok sam pakirala.
MOSHE (udahne pohlepno): Ide sa mnom uvijek. Onda vidim tebe.
ZORICA (poljubi ga u oči): Oči moje.
MOSHE: Nebo moje.
Uđe Rahela. Nosi vrećicu i okruglu limenu kutiju za kolače.
MOSHE (ustane): Idem. Tata dole nervozan je sigurno. (Uhvati Zoricu i pritisne je na svoje grudi.)
RAHELA: Vidimo se na stanici.
MOSHE: Da.
Nestane. Zoričine suze poteku. Rahela spusti vrećicu i kutiju pored kovčega.
RAHELA: Dobar dečko.
ZORICA: Ko kruh.
RAHELA: Razmisli, pa dođi za mnom.
ZORICA (obriše suze): Ma, kakvi. Bolje je ovako.
RAHELA: Reci samo riječ i ja ostajem.
ZORICA: Mama, to smo riješili. Tebi je potrebnije. A možeš si zamislit Ljubu jedan dan bez mene? Ne bi jaje znao skuhat.
RAHELA: Nećeš me mrziti? Nikad?
ZORICA: Ej, smanji... Uostalom, ne ideš na kraj svijeta. Dolazit ću ja tamo, ti ćeš dolazit kući, postoje praznici...
RAHELA: Tamo je sad moja kuća.
ZORICA: Pa da. Oprosti, navika.
RAHELA (zagrli ju): Curica moja velika. Idi sad u svoju sobu, molim te. Da popričam s tatom nasamo.
ZORICA: Gdje je on?
RAHELA: Zaključao se u kupatilo.
Zorica ode. Izađe i Rahela.
RAHELA (off): Ljubo, izađi, nemam puno vremena!
Vrati se u sobu.
LJUBO (ulazeći): Ladno jutros, majku mu.
Preko pidžame je obukao džemper. Oči su mu crvene.
RAHELA: Nula. Rekli su na radiju.
LJUBO: Ugrijat ćeš se ti brzo.
RAHELA: Nemoj, molim te.
LJUBO: Oprosti.
Ona provjerava nešto oko torbi.
LJUBO: Dobro da ste tu maturalnu haljinu vas dvije obavile... Kad bi ja to.
RAHELA: Izgleda kao princeza, zar ne?
LJUBO: Aha. Morat ću dobro pripazit na kerove kad krenu.
RAHELA: Nemoj se samo svađati s momcima.
LJUBO: Ista je ti. Bolje da ju ne gledam.
RAHELA: Smiri se. (Polako izvadi buket iz vrećice.) Gle, moljci su ga načeli, inače dobro se drži...
LJUBO: Smijem ga dodirnuti?
RAHELA: Polako, osjetljiv je.
LJUBO: Od straha sam ga zaboravio, sjećaš se? A matičar živčan, ko da ja to namjerno... Pa trk nazad po njega.
RAHELA: Znala sam da ćeš stići.
Stoje i gledaju se.
RAHELA: Stavit ću ga u ovu kutiju za kolače. Čvrsta je. Neće se oštetiti na putu.
LJUBO: Pametno.
Njegove se oči šire kao da ju prvi put vidi.
LJUBO: Pazi na sebe.
RAHELA: I ti na sebe.
LJUBO: E, Ljubo, konjino jedna.
RAHELA: Nisi, dragi.
LJUBO: Želim ti sreću, znaš.
RAHELA: Znam.
Ulaze Dina i Zorica.
LJUBO: O, punice, vi ko vještica uranili!
DINA: Dobro jutro. (Skine kaput.) Jesi sve spakovala?
RAHELA: Nadam se da jesam.
DINA: Zato ja uvijek popis napravim.
LJUBO: Kao, putujete svaki dan.
RAHELA: Mogla je sada u Izrael. I još uvijek se može predomisliti.
DINA: Prestara sam za selidbe.
Pojavi se Jasmina. Nosi nekoliko bočica ajvara.
JASMINA: Mislila si da Jasmina još hrče? Daj, strpaj ovo negdje.
LJUBO: Mogla si i kacu kupusa dokoturat.
RAHELA: Uh, sve mi je puno. Popucat će koferi.
JASMINA: Neće. Uvijek se nađe mjesta.
Uguraju nekako ajvar u jednu od torbi. I to bi bilo to. Stoje svi, ne znaju gdje bi pogled skrenuli, a presahlo i ono malo glupih riječi...
RAHELA: Moram sad...
DINA: Ajde, dušo.
LJUBO: Pazi na pasoš. Naše najviše kradu.
8:05
Ljubo sjedi na stolici i šije nešto na uniformi. Zorica je na kauču, sklupčala noge i srče vrelu kavu.
LJUBO: Ode.
ZORICA: Ode.
LJUBO: Dobro je da je nedjelja danas.
ZORICA: Baš.
LJUBO: Mislim, ne ideš u školu.
ZORICA: Definitivno ne.
LJUBO: Da nam ispečeš pile u rerni?
ZORICA: Može.
LJUBO: Šta ostane, imamo sutra ručak.
Šije on. Ona gricka nokte.
LJUBO: Nemoj grickat nokte.
ZORICA: Zanoktica.
LJUBO: Kad si bila mala stavio sam ti bibera na nokte. Uh, kakvu si facu napravila...
ZORICA: Jako pedagoški.
Tišina.
LJUBO: Izgurat ćemo nekako?
ZORICA: Hoćemo.
Puče konac.
LJUBO: Jebem ti konac!
Prtlja, pokušavajući udjenuti novi konac u iglu.
LJUBO: Daj mi pomozi...
ZORICA (pogađa od prve): Evo... Nego, zašto šiješ te pantljike?
LJUBO: To su činovi.
ZORICA: Dobro, činove, vrlo važno... Kako misliš u takvom sakou van? Smijat će ti se ljudi.
LJUBO (šije dalje): Ne treba mi sako. U operu više ne moram, a ti se valjda ne misliš udavat tako brzo...
ZORICA: Ne, hvala.
LJUBO: Bolje da ja to vratim u prvobitno stanje.
ZORICA: Svašta.
LJUBO: Vidiš da je sve popizdilo. Nikad se ne zna oće li zatrebat.
Ona napravi grimasu na tu njegovu viziju.
LJUBO: Čuo sam i da oni u kazalištu znaju otkupljivat uniforme. Pa nek nam kapne neka para. Da ne visi džaba u ormaru.
Prekine sa šivanjem. Protrese uniformu i obuče ju. Sav se ozari.
LJUBO: Šta kažeš? Ni admiral nema ovaku.
ZORICA: Nemoj samo otplovit, molim te.
LJUBO: Jel to zvonilo?
ZORICA: Ko sad gnjavi? (Izađe.)
Zorica se vraća s Bertom. On nosi veliku torbu na ramenu.
BERTO: Dobro jutro.
LJUBO: O, fiskulturac, otkud ti na sabajle?
BERTO: Baš lijepo da sam vas našao kod kuće.
LJUBO: Šta je, prodaješ šampite i po kućama?
BERTO: Ne bavim se više slastičarskim obrtom.
LJUBO: Brzo si ga izgustiro.
BERTO: Nije to u pitanju. Jako sam volio taj posao, nema ljepšega nego ljudima zasladiti život...
LJUBO: Pa šta je, onda, majke ti? Bomba pala na slastičarnu?
BERTO: Ne, ne, ništa tako drastično... Ljudi sve manje idu van na kolače. Povukli se u kuće, pa tamo peku i jedu, reda radi... Niti što govore, niti recepte razmjenjuju. Čak ni u komšiluk ne nose. Znalo mi se dogodit da čitav dan sjedim sam a šampite, Bože, samo što ne progovore...
LJUBO: I šta sad zvrndaš ljudima u nedelju ujutro?
BERTO: Božić samo što nije.
LJUBO: Ma, nemoj, a tebe u Vatikanu zaposlilo.
BERTO: Ne razumijete... Čestitke su biznis. (Vadi pregršt čestitki iz torbe.) Pogledajte, jedna ljepša od druge...
ZORICA: Lijepe su.
LJUBO: Mi to ne slavimo.
BERTO: Ima ko slavi... Rodbina, prijatelji, poslovni partneri... Za komplet od dvadeset komada dajem poseban popust.
ZORICA: Uzet ćemo, nek se nađe.
LJUBO: Imaš neku sa zvijezdom?
BERTO: Kako ne, evo je... Betlehemska, ni prava nije ljepše sjala.
LJUBO: Ti mene zajebavaš?
BERTO: Nikako.
Muk. Hoće li ga Ljubo razvalit?
LJUBO (Zorici): Ajde pravi spisak. Koliko nam treba?
Berto istrese sve čestitke iz torbe. Cijeli pod sobe pun je njihovih boja. Njih troje prebiru po njima. Računaju kome sve treba pisati...
* * *
