Tags: 5F 3M

Ivan Pelegrini  je, unatoč svojim visokim godinama, osoba živa duha i oštra i iskrena , ponekad i bolno iskrena, jezika. Njegovi pokušaji da iziđe iz dosadne kolotečine često rezultiraju skandalom koji , poput požara, dotakne sve stanare zgrade. Tek na kraju shvatimo da je Ivan, unatoč živosti koja vlada oko njega, jako osamljena i  tužna osoba koja se teško snalazi u životu bez svoje pokojne supruge Marte.


GODINA: 2010.

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 5 ( 50,52,80,78,22)

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 3 (82,81,46 )

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana



LIKOVI:

Ivan Pelegrini, (82), umirovljenik

Biserka Pelegrini, (50), njegova kćer, neudata, pravnica

Stela Pelegrini, (52), njegova kćer, neudata, umirovljenica

Danka Marić, (80), susjeda iz stana ispod, domaćica

Ecija , (78), sestra Ivanove pokojne žene, udovica bez djece

Frane, (46), susjed iz prizemlja, neoženjen

Danijela, ( 22), Dankina unuka

Jure Marić, (81), Dankin muž, umirovljenik 


I čin

Mrak. Na sredini pozornice se nazire pravokutnik vrata koja izlaze na balkon. Svjetlost se polako pojačava, tek toliko da se mogu nazrijeti kretanja po pozornici.

Ulazi visoki mršavi  lik. Oprezno  se šulja prema balkonu. U ruci mu štap kojega, kada iziđe na balkon,  podiže ispred lica . Začuje se par slabašnih pucnjeva iz zračne puške. Lik se polako i smireno okreće i , sa puškom u ruci, izlazi iz prostorije.

Izvan pozornice se čuju mukli udarci predmeta, a zatim zatvaranje ormarskih vrata.

Lik se vraća na pozornicu. Pali svjetlo. Sada vidimo da je starac. Kosa mu je nepočešljana. Kućni haljetak visi preko zgužvane pidžame iz čijih nogavica vire mršave gole noge. Na njima su šlape koje vuče po podu dok hoda sporim koracima.

Prostorija je kuhinja. Na sredini je stol sa četiri sjedalice. S desne strane je kuhinjska niša. Može biti samo  naznačena otvorom u zidu. S lijeve strane je komoda na kojoj su telefon, televizor i radio aparat sa kazetofonom. Kazetofon je bitan, jer starac cijelo vrijeme pušta muziku sa glazbom iz šezdesetih godina prošlog stoljeća. Poviše komode visi ogledalo u zlatnom kičastom okviru. Pored njega visi slika koja prikazuje dvoje mladenaca skromno i svečano obučenih, glava priljubljenih. To je jedna od onih slika koje su se izrađivale prije pedesetak godina, u landskape formatu, a visjele su poviše bračnog kreveta.

Iza stola su balkonska vrata. Kroz njih se , preko antena na krovu susjedne zgrade, vidi vrh Marjana.

Starac prilazi komodi. Podiže slušalicu staromodnog telefonskog aparata. Vrti brojčanik.

IVAN : Alo, Božena ! (govori tiho) Ovde šjor Ivan sa trećeg kata. (malo zastane) Ma, nije se ništa dogodilo. Šta bi se dogodilo ? Samo san ti tija reć da imaš u dvoru dva golubića. ( stanka, sluša) Lipo ti to svome Marku na tingul. Samo nemoj okolo ništa govorit. ( stanka, sluša) Zračnon puškon, gospeti ! Nisan valjda praćkon. Nego, slušaj! Nemoj Maribelu ! Ona ti je starija od Danke. Ostavi je kvragu ! ( stanka, sluša) Ništa mi se ne zafaljivaj. Bit će toga još. Ajde bog i jesi li zapantila šta san ti reka ? Nikome ništa !

Ivan polako spušta slušalicu. Češe se po kosi. Gleda sliku.

IVAN : Šta je ? Šta me gledaš ? ( govori slici) Sad bi ti meni ( progovara visokim glasom koji imitira ženski) „Nemoj moj Ivane činit škandal !  Šta ti je potriba sijat zlu krv među susidima ? „ ( vraća sa na svoj glas ) Ti bi puštala da ti svak sere po glavi samo da se ne triba svađat, a ja nisan takav. Ne mogu podnit da neko čini budalu o' mene. Njezini golubovi su mi se ovde ( udari se dlanom po čelu ) popeli. Kvragu je daj , nju i nji'!  Jebe se tebi ! Ti si se lipo smistila ispod čempresa, a mene ostavila ka' mulca da se ovde štrapaciran. Jučer me dovelo iz Doma, a već bi se vratija natrag. (uzdahne ) Jadni Ivane, šta si dočeka pod stare dane ! Ma je li ovo Bogu plakat ! Samo se ti smiji! Da mi nisi tako draga , sad bi te okrenija prema zidu. (  uzdahne ) E, Marta moja, kako si mi mogla ovo učinit ?

Okreće se i odlazi prema balkonu. Gleda  vani.

IVAN : Danas bi moga bit' interesantan dan. Gren skuvat čaj dok ne počne prestava.

Odlazi prema kuhinjskoj niši. Premeće po posuđu. Lupa loncima. Psuje.

IVAN : Jeben ti gospin riđipet i onin mojin ludin ćerama ! Ne može čovik u svoju kuću ništa nać. Uvik nikog vraga primeću.

U prostoriju ulazi Stela, žena srednjih godina. Obučena je u jednostavnu sivu suknju i malo svjetliju majicu. Kosu je počešljala u zategnuti konjski rep.

STELA : Kojega si se vraga uzlupa ujutro najranije ?

IVAN : Kuvan čaj.

STELA : Ajde sedi ! Ja ću ti skuvat.

Ivan izlazi iz prostorije. Stela puni dva lončića vodom i stavlja ih na štednjak. Za to se vrijeme čuje žuborenje vode. Zatim dva poduža ispuštanja vjetrova. Zatim uzdah olakšanja.

IVAN : (glas izvana) Kuna manje likaru.

STELA : (zgađeno) Uvik isto ! ( poviče) Zašto ne zatvaraš vrata od banja ? Ne želimo svi slušat tvoje unutarnje razgovore.

Ivan se vraća. Zavezuje pojas haljetka. Sjeda za stol. Stela mu donosi šalicu sa čajem. Sebi donosi kavu. Sjeda mu nasuprot.

IVAN : Užgi radijo !

Stela ustaje , pali radio i vraća se za stol. Ulazi Biserka, žena srednjih godina. Kosa joj je raščupana. U spavaćici je. Stela ustaje, odlazi do štednjaka, nalijeva još jednu šalicu kave i donosi je na stol.

Biserka prolazi pored komode. Gasi radio.

IVAN : (svađalački) Šta si ga ugasila ? Brzo vrati natrag !

Biserka se ne obazire na njegovu galamu. Sjeda za stol.

BISERKA : Dobro jutro !

IVAN : Drž' ga kad ti je dobro , Gestapo !

Biserka srkne kavu. Otvori knjigu i zadubi se u čitanje.

Stela izlazi iz prostorije. Za par trenutaka se vraća i sjeda za stol.

IVAN : Jesi li otključala ?

STELA : Jesam.

IVAN : Dobro. Dodaj mi križaljku.

Stela ustaje i dodaje mu križaljku sa komode. Ivan namješta naočale. Rješava križaljku.

IVAN : (sam za se) Služi za pranje donjeg dijela tijela . ( upisuje riječ) Kâda, gospe ti. Jesu i oni ludi.

Stela u par gutljaja ispije kavu, pa ode u kuhinjicu.

U prostoriju ulazi mladi muškarac u trapericama i pripijenoj majici kratkih rukava. Promrmlja „dobro jutro“. U par koraka prijeđe preko prostorije i iziđe na balkon.

Samo Biserka podigne pogled.

Muškarac prekorači ogradu balkona i nestane iz vidokruga.

Biserka pogleda Ivana, pa prema kuhinjici i nastavi čitati.

IVAN : Baš me zanima sa čijega će balkona izlazit na skelu kad mi odemo u naš cimer fraj.

BISERKA : Kakav cimer fraj ?

IVAN : Objasnit ću ti poslin. Čekaj nek' rješin križajku !

BISERKA : ( zlovoljno ) Jučer si se vratija i već si počeja smišljat gluposti . ( vrti glavom) Zašto ti ne možeš malo mirovat ? Je li ti i sam naziv mirovina govori da tribaš mirovat , a ne ludesat okolo i nas izluđivat ?

IVAN : Meni se ne miruje još ovo malo života šta mi je priostalo. Imat ću kad mirovat kad oden na oni svit. Da san zna da je ovde tako dosadno, ne bi se ni vraća iz Doma. Krepa bi tamo, pa neka vas savjest peče šta ste me strpale di mi nije misto.

Stela izlazi iz niše.  Briše šalicu kuhinjskom krpom.

STELA : Ne bi mi tebe nikad dali u Dom da nisi biža od kuće.

IVAN : Kad san ja biža ? Otiđen u šetnju, a vi dignete paniku.

BISERKA : Koju šetnju ? Je li te zadnji put dovela policija ? Nisi zna ni kako se zoveš, ni di stanuješ.

IVAN : To san ja  nji' malo zafrkava da me vozaju po gradu. Još san ih zamolija da užgu sirenu, ali nisu 'tili.

STELA : Obraz mi je otpada dok mi je policajac govorija da moramo bolje pazit na tebe. Ka' da smo te nas dvi istirale na cestu.

Ivan nastavlja rješavati križaljku. Biserka nastavlja čitati. Začuje se zvono.

IVAN : (podiže glavu) Aha ! Evo je !

Stela odlazi otvoriti vrata. Vraća sa sa Dankom, staricom sijede kose i bistrog oka.

DANKA : ( bučno i nasmijano) Šjor Ivane moj, lipi i šesni, nisan se jučer uspila napričat s vama od pustoga svita. ( sjeda za stol) Govorila san ja njima dvima da di su vas strpale, da ćete tamo uvenit bez svojih najdražih. Je mi drago da ste opet s nama. Puno mi je bilo grubo bez vas. Ka' da pô svita u kući fali.

IVAN : Znan da ti je bilo puno grubo bez mene. U dvi godine si me došla vidit jušto tri puta.

DANKA : Ča ćete , moj šjor Ivane , ostarila san. Ne mogu ni ja više ča san nekad mogla. Noge me više ne slušaju.

BISERKA : Nećete se sad svađati. Niste se vidili dvi godine i odma' nastavljate di ste stali.

DANKA : (poskoči) Kad smo se to mi svađali ?

Zazvoni telefon. Stela ustaje. Ivan skoči. Uperi prst prema Steli i poviče.

IVAN : Da se nisi mrdnila ! Stoj di jesi ! Moja je kuća. Moj je telefon. Ja ću se javit.

Podiže slušalicu. Dok stoji pored komode, gleda se u ogledalu i popravlja frizuru.

IVAN (viče u slušalicu) Alo ! Ko je ? ( sluša) Ne. Sam sam kod kuće. ( dok sluša zaglađuje obrve) Ja sam maloljetan. ( sluša i kesi zube prema ogledalu. Okreće glavu na jednu stranu pokušavajući se vidjeti iz profila) Nema nikoga. Mama i tata će doći tek navečer. Rade. ( okreće glavu na drugu stranu, gleda se i sluša) Dobro. Reć ću im. Doviđenja.

Spušta slušalicu i vraća se za stol. Zadovoljno se smješka.

BISERKA : Ko je zva ?

IVAN : Ni'ko.

BISERKA : Kako ni'ko ?

IVAN : Đulijano.

DANKA : Koji Đulijano ? Bit će iz Doma ?

IVAN : Ne znan ga ja. Iz neke agencije. Čini anketu.

STELA : Pa si mu reka' da si maloljetan ?

IVAN : E, dosadni su. Uvik zovu i ispituju. Tako i' se lipo rješin.

DANKA : Ajme ča ste pametni ! Nego, recite vi svojoj Danki, kako van je bilo tamo.

IVAN : Boje da ti ne govorin !

DANKA : ( nagne se prema Ivanu) I ? Jesu li potpisale ?

IVAN : Ko potpisale ? Šta potpisale ?

DANKA : Biserka i Stela. Jesu li potpisale da morete otić ?

IVAN : Oli bi triba bižat da su potpisale ? Izaša bi ka' gospodin čovik, a ne ka' harambaša.

DANKA : Kakvi harambaša ?

IVAN : Misliš ti da je uteć' iz Doma kruva masla ?

DANKA : (zainteresirano) Niste valjda bižali priko krova ?

IVAN : Ma, kojega krova ! Ajde kvragu ti i Ranbo i oni glupi filmovi šta su ti cilu pamet iščučali !

DANKA : Jeste li rekli da ste bižali ?

IVAN : Biža san, ali lipo. Elegantno. Taktički.

DANKA : Taktički ? Kako se to biži taktički ?

IVAN : ( nervozno ) Tebi sve triba nacrtat. Smislija san strategiju.

DANKA : Kakvu strategiju ?

IVAN : Kako ću ih ispizdit.

STELA : ( stoji na vratima niše i briše čašu) Ma kako si posta' tako divlji ? U što si se to pritvorija ? Prije si uvik bija pristojan, tih, ozbiljan. Nikad nisi zabeštima.

IVAN : Kad san bija pizda od čovika.

STELA : Pogledaj se sad ! Svaka druga ti je beštima ili šporka rič. Koji ti je vrag ?

IVAN : ( zadovoljno se izvali u sjedalici i ispruži noge ) Ništa mi nije. Samo san doša pameti pod stare dane.

Stela zakoluta očima. Biserka se posprdno nasmije ne podižući pogled s knjige. Na Dankinom se licu pojavi zadovoljan smiješak.

BISERKA : ( ne podižući pogled s knjige ) Ako je to pamet, onda ja ne znan šta je ludost.

IVAN : Je, je, Bise moja. Puno san ja tamo ima vrimena za razmišljanje. I prikoviše. Isprva san poludija. Skida san i boge i gospe i sve svece s neba.

DANKA : ( snebiva se  ) Bogu mili !

IVAN : Onda san reka sebi „ Ivane, za ovo si cili život žgombava. Koliko noći nisi oka sklopija od puste brige šta će ti bit sa dicon, sa ženon, sa stanjen i imanjen ...“

DANKA : ( upada Ivanu u riječ ) Imate pravo ! Koliko smo se samo straja napatili zbog naše dice. Gospe moja, kad se samo sitin !

IVAN : ( nervozno ) Danka, ne prikidaj me kad govorin ! Onda san ja još malo razmišlja. I opet san reka sebi „ Misliš da te je koje dite poslušalo i poštivalo tvoju žrtvu ? Sin ti otiša u pope, umisto da ti lozu produži ...“

DANKA ( upada ) : Nemojte tako ! Bog će vas pokarat.

IVAN : ( obrecne se ) Opet ona ! ( nastavi povisujući glas) „ ... umisto da ti lozu produži. Starija ćer ti rodila unučad, pa pobigla s njima kad ih dida više nije triba čuvat. Ne dâ in ni da te dođu obać ... „

DANKA :  Ja ne znan kako van je mogla to učinit !

IVAN : ( povišenim glasom, strjeljajući Danku pogledom ) „ Druge dvi ćeri ti ostale stare cure. Umisto da zajebaju muževe, one zajebaju tebe. Sprašile te u Dom, pa se po tvojin trudima raširile ka' zaraza.“

STELA : ( zgranuto) Tako si ti razmišlja ?

IVAN : Jesan, bogića mi ! Ijadu puti san se promislija, kad bi se ponovo rodija, nikad se ne bi da zarobit. Činija bi šta me voja...

BISERKA ( upada) : Ka' da sad ne činiš šta te volja !

IVAN : Sad je kasno. Pobigli su konji iz štale. Da mi se vratit u mladost ...

DANKA ( upada) : Dobro vi govorite, moj šjor Ivane...

IVAN : ( otresa se na Danku ) Opet ona mene prikida. Najprije me sto puti pita da joj rečen kako mi je bilo, onda mi ne dâ doć do riči. Oćeš li ti pričat , ili ću ja ?

DANKA : ( uvrijeđeno ) Pričajte ! Ko van brani !

IVAN : Di san sta ? An, bravo ! Živija bi kako me voja. Ne bi se za nikoga žrtvova, niti ga izvodija na pravi put. Ko kaže da san i ja izabra pravi put ? Šta je to pravi put ?

DANKA : To je kad živite po božjin zakonima.

IVAN : ( ne obazire se na Dankin komentar ) Onda san ja još malo mislija, pa san se sitija da triban pobić iz Doma. To je bilo ka' da san se ponovo rodija.

DANKA : I, tako, vi lipo pobigli.

IVAN : Nisan odma. Najprije se nisan tija kupat. Smrdija san ka' kuga. Onda više nisan moga izdržat smrad, pa san se opra', ali san prista' jist.

DANKA : Štrajkali ste glađu ? Ajme ča ste moderni ! Ma kako van je samo palo na pamet ?

IVAN : Nije bilo pravog efekta sve dok nisan počeja pušit u posteju.

Ivan se smije. Od smijeha se zagrcne i počne kašljati. Jedno vrijeme ne može povratiti dah. Stoji kao zamrznut. Oči mu iskolačene.

Biserka polako ustaje od stola i prilazi mu s leđa.

DANKA : ( panično skače sa sjedalice ) Ajme meni, majko moja ! Evo će umrit.          ( viče) Brzo ! Učinite nešto ! Zovite Hitnu ! Gospe moja ! Šjor Ivane moj ! Sveti Ante, pomozi !

BISERKA : ( mirno ) Neće mu bit ništa. Sad ću ja njega resetirat.

Udara Ivana dlanom po leđima. Dah mu se vraća. Vadi maramicu iz džepa i briše usta. Sprema maramicu i nastavlja pričati kao da se ništa nije dogodilo. Biserka se vraća na mjesto. Ponovno uzima knjigu u ruke i čita.

IVAN : Ko zna bi li me i onda potirali da nisan zadivija Tonku i Maricu ?.

DANKA : Kako ste i' zadivili ?

IVAN : Bogati ! Kako ću ih zadivit ? Pokaza san in muškost ?

DANKA : Ča muškost ?

IVAN : Onu stvar.

DANKA :   ( zgraža se ) Gospe moja ! Da onu stvar !

STELA( izlazi iz niše. U rukama joj kuhinjska krpa i tanjur ) Evo ti marenda. Nemoj više tetu Danku gnjavit sa svojim gadarijama.

Prostire krpu na stol pred Ivanom. Na nju stavlja tanjur. Vraća se u nišu i donosi kruh i vilicu.

Ivan se priginje nad tanjur i miriše jelo. Malo zavrti glavom. Uzima vilicu u ruku.

IVAN : ( govori Danki ) Ja bi te ponudija da je štagod boje.

DANKA : Samo se vi komodajte !

IVAN :  Ma vidi ti šta su me se zaželile moje ćere ! Dva jaja na oko za doček. E, moj Ivane, kako si ih razmazija ni ne zaslužuješ boje. ( Odlama komadić kruha i umače u tanjur. ) Nego, Danka, jeste li svi dobro ?

DANKA : Koji svi ? Ja i Jure .

IVAN : A di  je ona mala od ćere ti Vesne ? Oli se vratila u Njemačku ?

DANKA : Nije . Ovde je. Samo, ko je vidi, moj šjor Ivane ! Po danu spava, po noći lunja. Baš san joj jučer rekla da ću je vratit materi i ćaći ako tako nastavi.

IVAN : Ima ona i godina ?

Namače komadiće kruha u jaje i halapljivo mljacka.

DANKA : Dvadeset i dvi.

IVAN : ( punih usta ) E, moja Danka, ne možeš ti više ni dici od dvi godine zapovidit, a kamoli od dvajstidvi.  ( zastane sa komadićem kruha u ruci ) Nisan se ošerva. Je li još 'raniš one leteće pantagane ?

DANKA : Koje leteće pantagane ?

IVAN : Golubove, gospe ti.

DANKA : ( raznježeno ) Ča će bidne beštije ! Da nije mene , krepali bi o' gladi po susidima. Ja uvik govorin , ko ne voli beštije, ne voli ni jude.

IVAN : A je. Šta je, je ! Samo, Danka moja, imaš ti beštija šta su ka' judi, a opet imaš judi  šta su gori od ijedne beštije.

JURE : ( glas izvana, viče ) Danka, boga ti lajavog, evo će ti sve izgorit !

Danka skače sa sjedalice i viče prema balkonu.

DANKA : Evo me, Jure moj ! Odma' ću ja. ( Ivanu ) Moran bižat. Zadržala san se više nego ča san mislila. Stavila san kuvat malo gulaša mome Juri. On to voli. Gren dovršit. Svratit ću ja popodne. Moran vas ništo pitat.

Danka dolazi do kuhinjskih vrata.Naglo se okrene  i upita spuštenim glasom.

DANKA : ( stišanim glasom ) A jeste li čuli da se Ćela vratija ?

IVAN : ( Ivan naglo okrene glavu prema Biserki ) Nisan. Ovo mi je prva. Kad se vratija ?

DANKA : Ima dva dana.  Pričat ću van poslin. Gren ča dok Jure nije poludija. Bog van !

Danka izjuri.

Stela uzima novčanik iz komode.

STELA : Iden ja kupit kruv. Triba li još što ?

IVAN : Meni triba dvi škatule golduna.

STELA : ( podvikne ) Tata !!!

IVAN : Šta je „tata“ ? Pravi muškarac uvik triba imat zaštitu uza se. Ko je kriv tebi i sestri ti da nemate pojma šta je pravi muškarac.

Stela ljutito izjuri iz kuhinje. Biserka , zadubljena u knjigu, okrene stranicu.  Ivan izlazi na balkon.

IVAN : ( viče ) Je li, Biserka, baš je nekako mirno u susistvu.

BISERKA : Bilo je dok ti nisi doša.

DANKA : (glas izvana ) Ča je , šjor Ivane ? Ča vičete ?

IVAN : ( naginje se preko ograde i pjeva  ) Niti šumprešaje, niti inkolaje, vengo sa balkona mene zajebaje.

DANKA : ( glas izvana ) Ča ste se uzrevali ?

IVAN : Jučer san doša, a već bi se vratija nazad. Ti sve moraš znat.

DANKA : ( glas izvana ) Samo san pitala . Oli ne smin ni pitat ?

IVAN : Šta te briga za tuđe posle !

DANKA : ( glas izvana ) Ča van je ? Oli van trava nije na mistu ?

IVAN : Glavno da je tebi jezik na mistu.

Ulazi u kuću. Nervozno šeta oko stola. Pali televizor. Odmah ga gasi.

IVAN : Asti gospe, šta je dosadno. Dosadnije nego u Domu. Nikad dan proć.

BISERKA : Izađi malo u dvor. Lip je dan.

IVAN :   Šta ću u dvoru sam ka' ćuk ?

BISERKA : Možda ne'ko naiđe.

IVAN : Oće govno naić ! Svi se zabili u kuću. I lako šta su se zabili, nego su i ponistre zatvorili. Vrag odnja i erkondišn i ko ga jei izmislija.

Zvono. Biserka odlazi otvoriti i vraća se sa Dankom. Danka je uznemirena.Baca se na sjedalicu i stavlja ruku na grlo.

DANKA :  Ajme meni majko moja, ovo će susvita !

IVAN : Šta je sad ? Oli ti je izgorija obid ?

DANKA : Ma kakvi obid ! Nadolila san vode. Eno ga. Kuva se. Došla san ja zbogradi drugoga.

IVAN : A šta to ima važnije od obida u našin godinama ? Koliko ja znan, jedino je važnije moreš li ić na stranu.

DANKA : Blago vama kad se takvin glupostima bavite ! Ne znate vi koja se nenadinja meni dogodila.

IVAN : Ajde, reci više !

DANKA :  Ne pitajte ništa, moj šjor Ivane ! ( konspirativno se naginje prema Ivanu ) Ćela doveja crnca.

IVAN : Aj kvragu, ti i crnac ! Ja mislija da se štagod Juri dogodilo. Šta i ti činiš monade ! Oli nikad nisi vidila crnca ?

DANKA : Jesan , ali me nikad nije jubija.

IVAN : (zainteresirano ) Jubija te ?

DANKA : Je, moj šjor Ivane, ali san se ja odupirala.

IVAN ( smije se ) : Šta me nisi zvala da i ja vidin to čudo ! Ima bit da je to stvarno neki ludonja kad gre tebe jubit iz čista mira.

DANKA : ( uvrijeđeno ) Samo se vi rugajte. Kad nan donese zarazu, pivat ćete borbene.

IVAN : Kako si baš ti  uspila naletit na njega ?

DANKA : Kako ? Išla san bacit škovace.

IVAN : I ? Kakvi je bija ?

DANKA : Pravi pravcati crnac. Crn ka' tava.

IVAN : Di ga je doveja ?

DANKA : Kod sebe u stan.

IVAN : Šta će mu crnac ?

DANKA : Mene pitate ? Bit će peder. Ko će više znat ! Ovo je sve poludilo.

IVAN : I ? Šta govori crnac ?

DANKA : Ima bit da je mutav. Ćela mu ništo govorija u šiframa, a on skočija na me.

IVAN : ( smije se ) Baš skočija ?

DANKA : Je, očiju mi. Stîska me. Manta' sa mnom. Ja mislila da će me otrest niza skale.

IVAN : Šta govori Ćela ?

DANKA : Reka da se crnac zove Šime.

IVAN : Baš Šime ?

DANKA :  Šime. Šimun. Majmun. Ča ja znan više ! Dobro da san i živa.

IVAN : Ajme , da mi je to bilo vidit , pa umrit !

DANKA : Samo se vi smijte ! Isti ste moj Jure. Neću van više ništa doć govorit. Iden ća da mi obid ne izgori.

Danka odlazi. Biserka je prati. Ivan ostaje za stolom i smješka se. Biserka se vraća.

IVAN : Amo jednu na karte !

BISERKA : Ne dâ mi se.

IVAN : Tebi se nikad ništa ne dâ.

BISERKA : Nije me volja sad igrat na karte.

IVAN : ( pomirljivo ) Ajde, nemoj se sad dišperavat. Šta te briga da se vratija ! Možeš ti nać deset puta boljega.

BISERKA : O čemu ti ?

IVAN : O ničemu. Ajmo nas dva malo Danku zajebavat.

BISERKA : Dosta mi je Danke.

IVAN : Ajde bogati, Bise, pusti plakanje ! Plači sutra ! Sad ćemo nas dva Danku ispizdit.

BISERKA : ( nervozno ) Pusti me više sa Dankon !

IVAN : Ajde ! Smijat ćeš se. Samo ti lipo otiđi do vrata, tiho ih otvori i pozvoni, a ja ću se pravit da si mi došla u vižite.

BISERKA : ( krsti se ) Isuse Kriste !

IVAN : Ja ću vikat ka' da nan je ne'ko doša , a ona će popizdit jerbo nije vidila ko.

BISERKA : A, to misliš !

Biserka izlazi. Začuje se zvono. Ivan izlazi. Vraćaju se.

IVAN : Sad ti dobro gazi oko stola. ( viče ) Majko moja, otkad te nisan vidija ! Nisi mi tribala ništa nosit. Baš ti hvala. Sedi ! Je li ono opet ne'ko zvoni ? Ajde, Bise, otvori !

Biserka i Ivan tiho  izlaze, pa se za par trenutaka bučno vrate.

IVAN : Uđi ! Uđi ! Vidi ko je ovde. Past ćeš na guzicu.

Dolazi Stela.

STELA : Šta skačete po kužini ?

IVAN : Dolaze nan vižite. Zajebajemo Danku.( Biserki ) Sad ću ja, a ti otvaraj.

BISERKA : Koliko će ih još doć ?

IVAN : Šta više, to bolje.

Ivan i Biserka se šuljaju iz kuhinje.  Začuje se zvono. Ivan stupajući iziđe i vrati se za par trenutaka s Biserkom.

IVAN : ( ljutito ) Ko je tebe zva ? Baš si mi danas mora doć kad iman posla ! Ajde ulazi !

STELA : ( krsti se ) A, ludoga čovika !

IVAN : ( Steli ) Ajde ti malo u kužinu klapaj sudima ka' da nan kuvaš kavu.

STELA : Nisan poludila !

IVAN : Bolje ti je. Znaš kakvi san ja sa sudima. Bit će sitna.

BISERKA : ( uživljeno ) Ajde , Stela ! Ja mislin da joj Jure već nosi vodu i cukar.

Stela nevoljko odlazi u kuhinjsku nišu. Lupa posuđem. Ivan i Biserka odlaze, pozvone i vraćaju se.

IVAN : ( viče prema balkonu ) Je mi drago da si doša ! Past će ti kolap kad vidiš ko je još ovde.

Ivan pali kazetofon. Stela lupa žlicom po tanjuru.

IVAN : Sad ćete vas dvi ka' malo plesat.

Stela i Biserka skaču po kuhinji. Smiju se. I Ivan se smije. Stišaje muziku i sjeda za stol.

IVAN : Ajme meni šta san se uznojija. Bome ste se i vas dvi dobro nagimnasticirale.  ( okrene se prema balkonu i viče ) Udunit ćemo muziku, pa ćemo malo pričat. Nećete virovat kad ovo čujete.

Sjede za stolom i tiho se smiju.

IVAN : Šta će poludit ! Koliko ih je prošlo , a ona ni jednoga nije vidila .

Ivan najednom podigne glavu i njuši zrak.

IVAN : Je li ovo vama nešto izgorilo ?

JURE : ( glas izvana ) Jeben ti gospu, tebi i tvojin ćakulama ! Šta ću sad obidvat ?

IVAN : ( naslađuje se ) Asti majke ! Izgorila joj je večera. Ajmo mi sad brzo ispratit naše goste.

Biserka, Ivan i Stela stupaju iz kuhinje. Iz hodnika se čuju povici.

IVAN : (viče ) Nemojte nas sad zaboraviti !

BISERKA : (viče) Drago mi je da san vas upoznala.

STELA : ( viče ) Pazite kako vozite !

BISERKA : ( promjenjenim glasom ) Tribate jedan put doć kod nas.

IVAN : Doć ćemo čim zatopli . Oće li bit koji janjac ?

BISERKA : Adio van !

STELA : Bog ! Bog !

Vraćaju se u kuhinju. Ivan trlja ruke i smije se. Biserka i Stela padaju jedna drugoj u zagrljaj i smiju se.

IVAN : Tiše, vraga izile ! Drugu nediju ćemo opet.

STELA : Zaboravila san ti reć. Zvala je teta Ecija sinoć.

IVAN : E, šta oće teta Ecija ?

Ivan i Biserka sjedaju za stol. Stela odlazi prema kuhinjskoj niši.

STELA : Doć će te vidit .

IVAN : Šta će me gledat ?

BISERKA : Zašto si takav ? Da ne dođe, grinta bi kako joj nije stalo do tebe. Krv bi joj popija.

Stela postavlja stol. Donosi lonac i stavlja ga na sredinu. Ivan se nadviruje.

IVAN : Šta ovo imamo ?

STELA : Manistru usuvo.

IVAN : ( Biserki ) Glavu će mi napunit svojin glupostima. Da oden malo prileć poslin obida ? Ti reci da san umoran. Oli da iman gripu.

Stela vadi svakome u tanjur. Ivan pohlepno mljacka. Špageti mu lete oko usta. Povremeno se obriše rukom. Stela i Biserka kao da ne primjećuju ili su navikle na ovakvo ponašanje.

BISERKA : Samo probaj ! Tu ćeš sidit i bit ćeš pristojan !

IVAN : Kad ja nisan pristojan ?

BISERKA : Da nisi spomenija letenje na metli ili bivše muževe ! Jesmo li se razumili?

IVAN : Evo mi je odma' obid prisija. Ionako nije bija nešto, a ti si ga još začinila. Kvragu ona i njezini muževi ! Ko i' je mislija spominjat !

Ustaje od stola. Baca vilicu u tanjur.

IVAN : Gren u dvor. ( posprdno ) Nemoj me zaboravit zvat kad dođe tvoja  osjetljiva tetica.

BISERKA : Da se nisi svađa sa susidima. I da nisi biža. Pratit ću sa balkona.

Ivan izlazi. Stela ustaje od stola i odnosi tanjure.



II čin

Dvorište. Na desnoj strani je zgrada. Vide se vrata Franinog prizemnog stana i jedan dio građevinske skele. Ispred vrata je dio dvorišta ograđen kantama od boje u kojima raste kržljavo zelenilo. Unutar ograđenog prostora je par starih sjedalica zguranih jedna na drugu i rasklimana ležaljka za plažu razvučena po sredini.

Na ležaljci je Frane, stari momak, masan i neuredan. Obučen je u kupaće gaćice. Ima na glavi sunčane naočale.

Na lijevoj strani dvorišta je drvena klupa.

Dolazi Danka i nešto traži oko Franinog dvorišta. Frane podiže glavu.

FRANE : Teta Danka, šta tražite ?

DANKA : Evo, Frane moj, ništo tražin.

FRANE : Mogu li van pomoć ?

DANKA : Samo se ti sunčaj ! Nije ništa važno.

Danka odlazi iza kuće.

Dolazi Ivan. Obučen je u štofane hlače i košulju kratkih rukava. I on ima sunčane naočale. Sjedne na klupu. Raširi ruke po naslonu.

IVAN : ( dovikuje ) Sunčaš se ti, Frane .

Frane podiže glavu.

FRANE : O, barba Ivane, izišli vi malo na zrak.

IVAN : Evo jesan. Malo osunčat stare kosti.

FRANE : E, i ja bi tija uvatit malo boje.

IVAN : ( sam za sebe ) E, moj Frane, kako si okretan, bojin se ja da ti ta boja neće ni malo pomoć kod ženskih.

Frane se maže kremom i ponovno vraća u ležeći položaj.

Vraća se Danka . Traži nešto iza Ivanovih leđa. Najednom se prigne i krikne .

DANKA : Kankari ga rastočili ko je ovo napravija !  ( nariče ) Maribela mojaaaaa, zlato mojeeeee ! Proklet dušmanin koji je uzeja tvoj nevini živooooot ! Sime mu se zatrlo ! Kako ću ja živit bez tebe, Maribela mojaaaa !

Frane skače sa ležaljke. Ivan i dalje mirno sjedi.

FRANE : Šta se dogodilo ?

DANKA : Ubili  mi Maribelu, Frane moj ! Sto kolpi mu palo, ko je ovo učinija !

IVAN :  ( mirno ) Ajde Danka, ne čini teatar ! Dođi ovde sest i smiri se.

Danka dolazi plačući. Briše suze rukavom kućne haljine. Sjeda pored Ivana.

IVAN : Šta si se uzrevala ? Krepala, krepala. Svi ćemo mi za njon. Ni'ko neće za sime ostat.

DANKA ( kroz plač) : Nije krepala . Ubili su je.

IVAN : Daj Danka, budi pametna ! Bila je starija od Vučedolske golubice. Ja bi reka da je poznavala i Dioklecijanovu mater.

DANKA : Bila je stara, ali nije tribala umrit.

IVAN : A šta bi ti tila ? Da su ti živi svi oni golubi šta si ih mâtala, mogli bi poć kvragu. Cila zgrada, zajedno s njima.

DANKA : Žaj mi moje Maribele. Bila je pitoma. U kući s nama živila.

IVAN : Boje da je krepala samoincjativno nego da ti je Jure bekija.

DANKA : Ča  je vama ? Di će je Jure bekit ? Bila mu je ka' ćer.

IVAN : Znan ja koliko je puti oštrija nož. Svaki put kad bi se ti okrenila.

DANKA : Ajde, nemojte uvik gluposti govorit ! ( poviče Frani ) Frane moj lipi, moga si mi je zamotat u malo karte, pa ću je pokopat. Da je maške ne izidu.

Frane ulazi u kuću. Izlazi sa novinom.

FRANE ( uvrijeđeno ) : Uvik mene dopadnu grubi posli. Ne bi me se  sitili zvat na obid, ali kad triba pokopavat beštije, tu je ludi Frane.

IVAN : E, bravo ! Kad se već spominje obid, šta je ono danas tvoj Jure vika ?  Je li ono tebi nešto izgorilo ?

DANKA ( nevoljko ) : Je. Malo mi je gulaš zaplanija. Poslin mi bilo žaj ča ga nisan pustila da izgori skroz.

IVAN : Zašto ?

DANKA : Reka mi da ja jedino mogu kuvat za vatrogasce i to samo kad se vraćaju sa požarišta. To mi je fala ča ga držin ka kap vode na dlanu. Zapamtit će on  kad je zadnji put izija gulaš ča mu ga je Danka skuvala !

Ivan se smije. Frane zamotaje golubicu.

DANKA : Nego, isto je meni ništo sumljivo.

IVAN : Šta ?

DANKA : Nisan od jutros vidila Miću i Kiću.

IVAN : Koji su ti to ?

DANKA : Dva lipa mlada goluba.

IVAN : Mlada ?

DANKA : E.

IVAN : Otišli su ti oni tražit seksa. Najboje će  čulit na balkonu i slušat tvoje gluposti.

DANKA : Iden ja. Boje mi je nego slušat vaše gluposti.

Danka ustaje i odlazi. Frane joj predaje zamotuljak i odlazi prema svojoj ležaljci. Ivan se ponovno nasloni na klupu i uživa.

IVAN : Ko ovo more platit !

Dolazi Danijela, Dankina unuka.

DANIJELA : Dobar dan, barba Ivane ! Kako ste ?

IVAN : Dobar dan ! Koja si ti, a ?

DANIJELA : Danijela, Dankina unuka.

IVAN : Aaaaa, mala Danijela. Gospe ti, šta si narasla. Prava cura. Ko bi te pripozna. Pari mi se da san ti jučer kupova lizalice. Sedi ovde malo kraj mene !

DANIJELA : Ne mogu. Žuri mi se.

IVAN : Vi mladi uvik žurite.

DANIJELA : Jeste li mi vidili babu ?

IVAN : Sad je otišla doma primat žalovanja.

DANIJELA : Kakva žalovanja ?

IVAN : Krepala joj Maribela.

DANIJELA : Je li ? Cilo je jutro tražila. Onda bolje da ne žurim doma. Bit će ljuta.

IVAN : Sedi ti ovde kraj barba Ivana, pa ćeš mi ispričat čime se baviš u životu. Šta oće reć da si došla živit s babon i didon ?

DANIJELA : Poslali me moji. Umislili, ono , da ću se tamo odat lošem životu, a da je ovdje sigurnije.

IVAN : Je li studiraš ?

DANIJELA : Tražin, ono,  posal.

IVAN : Pa si se ovde došla zaposlit ?

DANIJELA : Ma nije. Usput idem, ono,  na tečaj francuskog, pa će mi stari skuvat studij na Sorboni.

IVAN : Bravo ! Ma vidi ti nje kako pametno razmišlja ! Ko bi reka ! Studij na Sorboni sa tečajen francuskog ! Bogati ! A reci ti meni, kakva je ono galama bila noćas kod  vas ?

DANIJELA : Oli ste čuli ? Šta je baba vikala ?

IVAN : Nisan ništa razumija. Kako ti ne znaš šta je vikala ?

DANIJELA :  (odmahne rukom ) Razvalila san se sinoć. Bila na neki, ono,  tulum. Neko je, ono, donija jebeni maraskino. Bili su neki likovi šta ih, ono, u životu nisan vidila, razumiš. Ubili smo se.

IVAN : ( začuđeno ) Ubili ?

DANIJELA : E, ubili se alkoholom.

IVAN : Bogati, nisan zna da se to sad tako reče.

DANIJELA : Ušuljala se ja , ono, u kuću. Sritna da me baba nije čula. Zapela nogon za jebeni tapet. Kako san se prosula po podu ! Da ste samo vidili. Odletili ključi u tri pizde materine. Mobitel se razjeba.

IVAN : Razjeba ?

DANIJELA :  Diga se dida. Popizdija. Digla se baba. Počela vikat. Ludnica na kvadrat .

IVAN : ( smije se glasno ) Ahahahaha, da mi je bilo to vidit !

DANIJELA :Ja govorin „ Šta je ? Šta ste blenili ? Oli me nikad niste vidili razvaljenu?“ Onda baba, ono, popizdila da će me reć materi. Ja, ono, razumiš, mislin, ma ko jebe i tebe i nju. To je sve šta san, ono, uspila se jutros sitit.

IVAN : I razvalila se ti, a ? Nije mi baba ništa pričala.

DANIJELA : Iden ja, barba Ivane. Bit će se baba smirila.

IVAN : Tvoja baba ? Neće ona imat mira ni kad umre.

Danijela odlazi. Ivan vadi mobitel iz džepa. Gleda ga . Pritišće tipke. Prislanja k uhu. Ponovno gleda i pritišće tipke.

IVAN : ( sam za se ) Dâ ti svoj stari mobitel, pa misli da ti je Boga dala. Kupila sebi novi. Sad će ona odma' nać muža. Ajde moja Biserka, kad ga nisi mogla uvatit bez mobitela, ne'š ni s njin !

Podigne pogled prema Frani. Zatim pogleda u mobitel. Ponovno pogleda Franu. Pritišće tipke na mobitelu.

IVAN : Vidi jebaka šta se sunča ! Bogami ne'š sunčat tu mišinu dok je meni dosadno.

Začuje se zvono iz Franinog stana. Frane ustaje i odlazi u kuću. Zvonjava se prekida. Frane se vraća na ležaljku.

Ivan utipkava broj u mobitel.

IVAN : ( smije se ) Samo se ti lipo namisti. Poštar uvik zvoni dvaput. Ivan zvoni dok mu ne dopizdi.

Ponovno zvono. Ponovno Frane ustaje i odlazi u stan. Poslije par trenutaka zvono utihne. Frane se vraća na ležaljku.

IVAN : ( smijulji se ) Jesan ga zajeba ! Baš me zanima koliko će mu tribat dok ne odustane.

Zvono. Frane skače. Trči u stan.

FRANE : ( viče ) Evo me ! Čekaj ! Nisan tica !

Zvono utihne. Frane se vraća na ležaljku.

Ivan utipkava brojeve. Iza njegovih leđa dolazi Biserka.Obučena je u ružičastu trenerku . Kosa joj je zavezana u rep.

Zaustavlja se i gleda.

Kad se Frane opusti, zvono ponovno zazvoni.

FRANE : ( bijesno skače i trči prema kući ) Ma, ko me ovo zeza ? Čut će me sad !

IVAN : ( smije se ) Koja je ovo gimnastika ! Jesan ga utrenira ! Kondiciju mu nabija !

BISERKA : Ajde doma !

IVAN : ( trgne se ) Ajde kvragu, šta si me pripala !

BISERKA : Kako te nije sram sa ljudima se sprdat !

IVAN : Ko se sprda ? Vidi ga koliki je doša. Ka prasac. Neće mu naškodit malo gimnastike.



III čin

Za stolom u Ivanovoj kuhinji sjedi Ecija, otmjena starica moderno i ukusno obučena. Pored nje sjedi Stela. Biserka i Ivan ulaze u kuhinju. Ecija ustaje od stola, širi ruke, ide prema Ivanu i smije se.

ECIJA : O, Đovanin dragi, vratio se ti domu svome ! Daj da te malo poljubim !

IVAN : (odrješito ) Apage, satana ! Ti ćeš mene jubit , Gertruda jedna, dabili Gertruda! Malo ti je šta si ona dva jadnika ubila. Sad bi i meni otrov u uvo ulila !

ECIJA : Sram te bilo ! Tako se sa mnom ne razgovara ! Nisam ja nikome lomila kukove. Moja je jadna sestra sklopila svoje umorne oči  jer si je ti gurnuo. Bolje reći, sklopila je svoje umorene oči . Sram te bilo ! Ubojico !

STELA : Nemojte tako , teta ! Nije bilo namjerno. Slučajno ju je gurnuo.

IVAN : Stela, ti se ne mišaj ! Kad buden tija advokata, zvat ću te.

ECIJA : Namjerno, ili ne, on ju je gurnuo.

IVAN : Nisan je gurnija, nego san je tija maknit jerbo mi je zapričila vrata.

ECIJA : Pa si je uspija ubit.

BISERKA :  ( vikne ) Prekinite više oboje !

IVAN ( sjeda za stol ) : Di ti je oni pizdolizac od pasa ? Nisi valjda i njega otrovala ?

ECIJA : ( sjeda za stol, uvrijeđeno okreće glavu ) Neću s tobom pričati kad si tako bezobrazan !

IVAN ( nastavlja ) : Ne znan šta si se tribala i mučit sa onoliko muževa kad imaš njega. Manje su ti trajali brakovi, nego pripreme za vinčanje. Pogotovo ovi zadnji. Blažena smrt ga je iščupala iz tvojih kanđi.

ECIJA ( Biserki i Steli ) : Djevojke, vaš je tata zreo za psihijatriju. Čujete li kako me vrijeđa ?

IVAN : Ja tebe vriđan ? Samo san reka istinu.

ECIJA : ( nastavlja ) Mene, koja sam život žrtvovala za njegovu djecu. Njegovu djecu koju nije mogao niti prehraniti sa svojim bijednim radom. Da nije bilo Ecije, loše bi se prošli. A on meni ovako !

IVAN : Je, je, lipo si se žrtvovala. Šta si ih naučila ? Ništa ! Evo ih ovde side ka' dvi kukviže. Bez kučeta i mačeta. Ti si se tri puta udavala, o one ni jedan. Ali, zato si onu treću puno lipo naučila.

ECIJA : Nikoga ja ništa nisam učila.

IVAN : Šta si je tribala nagovarat da se rastavi i osramoti familju ? To je tvoja pomoć?  A sinu si mi žene ogadila. U pope je pobiga.

BISERKA : ( podvikne ) Prestanite se svađat ! Evo Stela kuva kavu, pa ćemo lipo popit kavu ka' ljudi.

IVAN : Ko se svađa ? Samo smo malo popričali . Je li tako , Ecija ?

ECIJA : Baš popričali !

Stela donosi kavu i orahnjaču na stol. Ivan pruža ruku , grabi tanjur i stavlja ga pred sebe. Stela vraća tanjur na sredinu stola. Ivan grabi komad orahnjače i halapljivo jede. Mrvice se prosipaju oko njega.

IVAN : ( punih usta ) Ummmm, šta ti je dobra orahnjača !

STELA : Još bi bila bolja kad bi pričekao tanjurić, pa jeo ka' čovik.

Otrči u nišu i vraća se sa nekoliko tanjurića. Ispred svakoga stavlja po jedan. Ecija uzima tanjurić, na njega stavlja komad kolača i sve zajedno prinosi ustima. Gricka sitnim zalogajima. Spušta tanjurić sa nepojedenim kolačem na stol. Uzima šalicu sa tanjurićem, prinosi je usnama i otpija kavu. Ivan za to vrijeme , dok  jede jedan komad, drugom rukom uzima drugi sa tanjura.

IVAN : ( punih usta ) Uzmi, Gertruda, dok se nije oladija !

ECIJA : Zaista je izvrsna orahnjača. Jesi li je ti mijesila ?

STELA :  ( ponosno ) Jesam.

IVAN : ( i dalje punih usta ) Boje bi joj bilo da je štagod drugo misila .

STELA : ( oštro ) Tata !!!

Zvono. Stela odlazi otvoriti vrata i vraća se s Dankom.

DANKA : A vidi mi Ecije, o'kad je nisan vidila ! Kako si mi, Ecija moja ?

ECIJA :  Jesi li mi dobro, Danka ? Ti si uvijek ista.

Danka sjeda za stol. Kako su oko stola samo četiri sjedalice, Stela ostaje na nogama.

DANKA : Dobro san. Kako drugi oće.

ECIJA : Šta ćeš, moja Danka, tako nam je svima.

IVAN : Jesi li ti ono došla na onaj pametni razgovor ?

DANKA : Ima vrimena za to poslin. Ne bi tila Eciju opterećivat sa svojin problemima. Znan ja da ste se vas dva željni napričat.

IVAN : Reci, kad si već došla !

DANKA : Nije potriba, ali isto san vas tila ništo pitat kad san već tu.

IVAN : Šta ?

DANKA : Ma, ništo san se mislila u vezi Ćele.

IVAN : Opet ona o crncu ! Bome ti je osta u lipoj uspomeni. ( Eciji ) Znaš da je malopri crnac zažvalija na skale ?

STELA : (vikne ) Tata !!!

IVAN : Šta je , tata ? Je li nan malopri pričala ?

DANKA : Nije bilo uopće tako. Nego, ja san vas tila pitat u vezi Ćele.

IVAN : Šta Ćele ?

DANKA : Vi ste se ono s njin dopisivali kad je bija vani ?

IVAN : Jesan.

DANKA : Ča je on tamo činija trijest godina ? I di je to sve bija kad se nije ima potribu vratit doma ?

IVAN : Ko će njemu virovat, moja Danka. Znaš Ćelu. Jedan put govori da je bija u Ameriku, jedan put da je bija u Španjolsku.

ECIJA : Zar se vratio Ćela ?

DANKA ( nestrpljivo ) Je. ( Ivanu ) Ča je radija u Španjolsku ?

IVAN : Ko zna ! Bi'će tražija kakvu udovicu.

STELA : Ma, koja udovica ! Ja sve mislin da je bija u komunu.

DANKA : Bog te pomoga, Stela ! Koju komunu ? Nikad on nije bija za komunizam. Nije u nji'ovu kuću bilo ni drugarstva ni zadrugarstva. Samo u se, na se i poda se.

IVAN : Ko je spomenija komunizam ? Ti uvik po istin notan sviraš. Uvik o socjalizmu, Marsu, Englsu.

DANKA ( buni se ) : Je li sad Stela rekla da je bija u komuniste u Španjolsku ?

IVAN : Šta ga komunisti imaju veze sa Španjolskon ?

DANKA : Kako ča ? A Non pasaran ? A Dolores Ibarruri ?

STELA : Nisan ja ni spomenila komuniste.

DANKA ( ljutito ) : Kako nisi ? Lipo san te čula. Nemoj me činit ludon !

STELA : Rekla san da je bija u komunu.

DANKA : A ča je to nego komunizam ?

STELA : To je komuna di se liče drogaši.

DANKA (zine ) : Drogaši ? Oćeš reć da je naš Ćela drogaš ? ( krsti se ) Da drogaš !

STELA : A šta bi drugo činija u Španjolsku ? I još se tamo udeblja ?

ECIJA : ( pomirljivo ) Možda je išao poslom ?

DANKA : Ajme meni, ča si me sad iznebušila ! Da naš Ćela drogaš !

IVAN : Bogati, Danka, šta si se uspizdila !

Danka ustaje.

DANKA ( uvrijeđeno ) : Dobro ! Kad san se uspizdila, gren sad ća i više van nikad neću prikoracit prag. Nema više zvat Danku kad dođe stani – pani. Gotovo ! Fertik ! Finito !

Danka stoji pored stola, držeći ruke na naslonu sjedalice.

IVAN (mirno ) : Ajde, moja Danka, zbogon ti ! I čuvaj ono jadnika doma. Šta te briga šta mi je još Ćela pisa'. To su i tako samo ćakule.

DANKA : I da znate da me nije briga !

IVAN : ( pjeva ) Samo prazna obećanja daješ mi ti ... ( posprdno ) Da mi ne'š prikoracit prag ? Nisan ti ja te sriće. Kad je ćakula u pitanju, ti bi kroz kanalizaciju ušla.

Danka još uvijek stoji na mjestu.  Ivan je gleda i posprdno se smješka. Danka stavlja ruku na srce i  klone natrag na sjedalicu.

DANKA ( zavapi ) : Ajme, vode i cukra, brzo !

Stela trči po vodu.

IVAN : Zna san da ćeš sest i tražit vode i cukra. Isto san se nada' da ćeš se baren jedan put itnit po podu. I ovo je bija kulmin tvog glumačkog talenta ? E, Danka moja, nisi ti ni za priredbice u zabavištu. ( prenemaže se glumeći Danku ) Vode i cukra ! Škužajte susidi, afanat će me ! ( nastavlja normalnim glasom ) Ovaka gluma jedino kod tvoga Jure može proć. A znaš zašto ? Zato šta ga nije briga. Zato šta mu je puna kapa tvojih jednočinki.

DANKA : ( skrhano ) Kako morete tako ? Di će van duša, moj šjor Ivane ?

BISERKA : Daj, tata, stvarno si dosadan !

IVAN : Di oće da oće, samo da nije blizu tebe. Ajde dobro, ispričat ću ti šta znan o Ćeli, jerbo te ne želin nosit na duši ako  mi ovde skončaš. A ne bi želija ni da  budeš zakinuta na onomen svitu. Ako'š slušat, slušaj ! Ako ne, nikome ništa.

DANKA : A, evo, poslušat ću kad ste navalili. ( namješta se na sjedalici ) I ?  Je li istina da je drogaš ?

IVAN : Ne znan ja. Di je bija, šta je radija, to je njegov posal.

DANKA : E, ali ča će radit, to je naš posal. Lako za me, ali vi imate ova dva vaša cvita neubrana. Ako in Ćela čagod učini, ča ćete onda ?

IVAN : Šta će in učinit ? Kad ih nije ubra kad su bile mlade, sad je proša voz.

ECIJA : Sram te bilo ! Tako ti o svojim kćerima !

STELA : Oćete se sad svađat ?

DANKA :Ma nije, to mi samo tako pričamo. Oli više ne smimo ni pričat ?

STELA : Pričajte o sebi. Šta vas briga ko će nas ubrat !

DANKA : ( uvrijeđeno ) Dobro, gospojice, nećemo se više intrigavat u te. ( okreće se prema Ivanu )  Ko će sad od straja proć priko skala ?

IVAN : Šta se ti imaš bojat ? Nema toga drogaša koji se tebe ne bi pripa. Imaš lipo svoja vrata , pa se zatvori s  njima, a ne uvik po skalan zvirat ko je proša i šta nosi.

DANKA : ( uvrijeđeno ) Iman svoja vrata i zatvaran se š njiman, ali ča ću ako mi dođe na vrata ? Moran ga primit i pitat kako je. Poznajen ga od rojenja.

IVAN : Poznajući tebe, neće ti on uspit ni pozvonit na vrata. Ti ćeš njega usisat u stan i zabarikadirat vrata dok iz njega ne izvučeš i zadnji atom ičega šta ti može poslužit za tvoje ćakule.

DANKA : ( pomirljivo ) Ajde, dobro, sve neka i je tako, ali recite vi meni, šjor Ivane moj, ča ću ja činit ako mi dođe na kafu ?

IVAN : Skuvat ćeš mu kafu. Baren to nije skupo.

DANKA : A oću li i ja s njin pit kafu, to san vas tila pitat .

IVAN : Bome da oćeš. Ako je drogaš, nije pas. Kad je mo'š pit i sa Patrizankon i sa Sveton Dušon i sa Štangon, možeš i s njin. Oli on nije čovik ?

DANKA : Je. Čovik je. Daleko od toga da nije.Ali, mene je straj.

IVAN : Čega te straj ? Da te ne siluje ?

STELA : Tata !!!

DANKA : Čula san ja sve ča se okolo događa. Straj me da mi ne stavi šit u kafu.        ( pogleda na sat i skoči sa sjedalice ) Ajme meni, moran doma. Jure će poludit. Rekla san da ću samo čas, a gledajte vi koja je ura. Ecija moja, ako te ne vidin, doviđenja.

ECIJA : Doviđenja, Danka.

IVAN : Sumnjan da nećeš doć još baren tri puta prije nego Ecija ode doma.

Danka ošine Ivana pogledom, okrene se i ode. Stela je prati .

IVAN : Vidiš li ti , moja Gertruda, s kin ja iman posla ? Sad bi ona čoviku digla pozdrav , jer ne igra kako ona svira.

ECIJA : Je li se stvarno drogira ?

IVAN : Ma, je govno.

ECIJA : Zašto si joj lagao ?

IVAN : Da vidin kojon se brzinon može ćakula proširit. Sad će ona zaredat na pet šest kava. Dvi riči Svetoj Duši. Dvi riči Grofici. Četri pet riči Partizanki. Sutra ćemo slušat kako je Ćelu istiralo iz Amerike jer je ka' narkobos ubija jedno, brat bratu, triest judi.

BISERKA : Bože !  Šta li si tek u Domu radija ?

Vraća se Stela i zastaje pored vrata.

STELA : Teta, dođite s nama u tinel. Počela je serija.

ECIJA : Gledajte vi, drage moje. Ja ću malo sa mojim Đovaninon popričati.

BISERKA : Taman posla ! Pa da se pokefate.

IVAN : Ajdete vi svojin poslon.  Ja ću malo ostrić nokte, a ona neka čini šta je voja.

Biserka i Stela odlaze.

ECIJA : Jesi li zadovoljan što si se vratio kući ?

IVAN : I jesan i nisan. Jadno ti je to , moja Ecija, kad si star. Tvoji sve jedan po jedan odlaze. Ovi mladi niti razume tebe, niti ti razumiš njih. Škužaj šta san se istresa na tebe. To mi najviše fali otkad nema moje Marte. Ona me razumila. Znala je da ja vičen na nju, jerbo san jut na se. One dvi to ništa ne razume. Odma' obise kjuke.

ECIJA : ( uzdahne )Ti barem imaš njih dvije, a ja nemam nikoga.

IVAN : Kako nemaš ? Imaš mene.

ECIJA : Znam ja, Ivane moj, da si ti meni puno dobroga u životu učinio. Da mi nije bilo tebe ...

IVAN : Ajde, nemoj to sad spominjat. Učinija san šta san moga. Žaj mi je da nisan i više. Šta ćeš, moja Ecija, ne može čovik iz svoje kože.

ECIJA : Istina je. Svatko ima svoj križ. Samo je razlika u tome kako ga tko nosi, ( živne ) a ja se ne dam. Neka dušmanin pati !

IVAN : Ma, ne dan se ni ja. Svi okolo govore „ Šjor Ivan , ludonja „. Nisan ja moja Ecija ludonja, nego se zajebajen. Šta će ti život ako se digod ne našališ, pa makar i na svoj račun. Ovo ti je danas došlo sve naopako. Sva'k' se zatvori svojin vratima i sve grubo šta mu život donese kupi u prsi. Ne može se živit, Ecija moja, mimo svita. Triba se nasmijat, zapivat, pa ako triba, i zaplakat. U društvu se sve nekako lakše podnese.

Ivan ustaje. Odlazi prema komodi.

IVAN : Sad ću ja nama navit jednu lipu pismu, pa ćemo mi dva zaplesat.

Začuje se pjesma iz 60 – tih godina. Ecija ustaje. Ivan joj pruža ruku. Plešu.

ECIJA : Da mi se vratit kad san ono imala osamnaest ! Sa ovom pameću i sa onim tijelom ...

IVAN : Ne budali, Ecija ! Nije ti važna ni pament ni tilo. Važna ti je jedino srića u životu, a koje si ti jebene sriće, opet bi naletila na luđaka.

ECIJA : Možda si i u pravu, ali ja se volim zanositi.

Pjesma završava. Ivan se malo udalji od Ecije, nakloni se i poljubi joj ruku. Vraćaju se za stol.

IVAN : ( povjerljivo ) Ecija, nešto san tija s tobon pričat.

ECIJA : Šta, moj Ivane ?

IVAN : ( uzdahne ) Vratija se Ćela.

ECIJA : Čula sam maloprije.

IVAN : Straj me za Biserku. Znaš kako je patila za njin kad je otiša u Ameriku ?

ECIJA : To je bilo prije trideset godina. Vrijeme učini svoje. Znaš i sam da je imala momaka da ih na prste obje ruke ne bi mogao izbrojiti.

IVAN : Znam ja to. Sve znam. Znam i da je sa svakim raskinila čin bi se brak spomenija.

ECIJA : Možda je shvatila da nisu jedno za drugo.

IVAN : Shvatila je ona da ne može bez njega i da bi se kad tad moga' vratit.

ECIJA : Sad se vratio.

IVAN : Toga se ja i bojin. Ako je sad odrebati , ko zna šta bi sebi mogla učinit.

Vraćaju se Stela i Biserka .

IVAN : Već gotova serija ?

BISERKA : Zakasnili smo na početak, jer si ti zagovara Danku.

IVAN : Uvik san ja kriv.

Ecija ustaje.

ECIJA : Nazvat ću ja moga Matu taksista i idem. Dok se spustim niz stepenice, eto njega ispred zgrade.

Podiže slušalicu i okreće brojčanik.

ECIJA : Moj Đovanin, ti stvarno još živiš u prošlom stoljeću. Tko još ima ovakav telefon ?

IVAN : Šta mu fali ? Ista si ka' ove moje dvi. Vi bi sve bacale.

ECIJA : ( u slušalicu ) Mate, možeš li doć po mene ? Bravo ! Čekat ću te ispred zgrade.

Ecija izlazi.

ECIJA :  Bog, moj Đovanin, i čuvaj se !

IVAN : Adio, Gertruda  !

Stela i Biserka prate Eciju. Ivan ustaje i odlazi do komode. Podiže slušalicu i okreće brojčanik.

IVAN :  Alo ! Mala, daj mi Terežu ! ( stanka )  Alo ! Tereža ! Ovde Ivan. Samo san tija čut' jeste li vi tamo svi dobro. Je li ko odapeja ?  ( stanka ) Da lipo ! Ne može mi bit lipše ! Ove dvi moje poludile trčeći oko mene. Ne daju mi mira. Stalno govore kako su me se uželile. ( stanka ) Jesan, jesan. A, susidi ! Ne mo'š se obranit. Stalno svraćaju. Šjor Ivane, ovo. Šjor Ivane, ono. Evo, baš sad u dvoru lože gradele. Da ćemo se počastit šta san se vratija. Moran ti ić' ća. Zovu me odozdala. Bog ! Javit ću ti se čin buden moga.

Spušta slušalicu i gleda se u ogledalo. Zagladi kosu i obrve. Ulaze Stela i Biserka.

STELA : S kin si to razgovara ?

IVAN : Zvali me oni moji iz Doma. Da in falin.

STELA : Lipo od njih. Moga si malo poć leć. Danas si se umorija.

IVAN ( buni se ) : Eto na ! Nisan ni doša, a već me tiraš. Vama bi bilo najbolje da me zamrznete ka' Diznija i lipo me posidnete digod u kantun. Da ne govorin, da ne trošin, da van ne smetan. Samo da van buden za figuru.

BISERKA : Ti uvik na svoju okrićeš. Lipo ti je rekla da se ideš malo odmorit, a ti odma na maliciju.

IVAN ( popustljivo ) : Ajde, dobro ! Gren se malo odmorit kad vi dvi tako kažete.

Ivan odlazi. Biserka i Stela sjedaju za stol. Čuje se lupanje vrata.

STELA : Ja ne mogu više ovako. Tek je jedan dan kod kuće, a već san na rubu živaca.

BISERKA : Ajme šta je naporan ! Kako mu se samo dâ. Još i ona luda Danka !

Sjede za stolom i šute.

BISERKA : Bože mi prosti, kako bi bilo da pogine ?

STELA : ( vikne ) Glupačo jedna !

BISERKA : Nisan mislila da triba puno patit. Nije on loš. Samo je dosadan i razmažen.

STELA : Kako će poginit ako ne pati ?

BISERKA : Šta ja znan ! Recimo, šeta po Sirobuji, naprimjer. Lipo on šeta i razmišlja o nečemu  ( zastane )

STELA ( čeka, pa upita ) : O čemu ?

BISERKA : ( rasteže ) Razmišlja .... razmišlja.... recimo.... ( poskoči ) kako nas dvi vodi prid oltar.

STELA : ( raznježeno ) E, poslin toga mu ne bi bilo briga ni umrit. Zamisli tatu između nas dvi( zaneseno ) u bilin lepršavin vinčanicama, a prid oltaron nas čekaju dva pristala zaručnika.

BISERKA : I onda pored njega projuri auto. Podigne se vihor. To odgurne našeg zanesenog tatu. Posrne i padne.

STELA : ( kao da se prenula iz sna ) I tebi je to smrt bez patnje ? Šta bi tek bilo da triba patit ?

BISERKA : Ma, slušaj dalje ! Tata otrese glavom i prije nego je promislija šta mu se dogodilo, sve je gotovo.

STELA : Ko bi ga identificira ?

BISERKA : Nas dvi. Ko će ?

STELA : ( grozi se ) Ja to ne bi mogla. Gledat svu tu krv . I rascopanu glavu. Možda bi mu od udarca čak i zubalo ispalo.

BISERKA : Dobro. Ja bi išla. Ne bi bilo krvi. Sljepoočnicom bi udrija baš na pravo misto.

STELA : I ti bi ga mogla gledat mrtvoga ?

BISERKA : ( zaneseno ) Ne bi on izgleda mrtav. Ima' bi blaženi izraz lica. Ka' da sniva najlipši san.

STELA : A ko će nan dat pare za pokopat ga ?

BISERKA : Na karticu. Daju na rate.

STELA ( užasnuto ) : Ti si se već raspitivala !

BISERKA : Čujen šta ljudi pričaju. Slušaj dalje ! Na sanduk bi mu naručili veliki buket. Osamdeset i dva karanfila za našega tatu. I napisali bi „ Otišao si kad si nam najviše trebao. Zauvijek ucviljene, tvoje najdraže kćeri Stela i Biserka Pelegrini „

Stela uzdiše. Biserka nešto zapisuje po rubu Ivanove križaljke.

STELA : Ko bi obavija sve formalnosti ? Sićaš se kako smo se slomile kad je mama umrla ?

BISERKA : Sve san ja smislila.

STELA ( krsti se ) U ime Oca...

BISERKA : Javila bi se odma' teti Eciji. Ona se razumi u te stvari. Korota, velovi, rukavice, maramice sa crnon čipkon...

STELA : Kako se ne bi razumila kad je vježbala nekoliko puta.

BISERKA : ( gleda u plafon ) Lipo bi sastavile osmrtnicu. Stavile bi mu da je bija profesor u mirovini. To bi mu bilo drago. Znaš da se on voli s tin falit.

STELA : Je, to bi mu bilo puno drago. Ko zna koliko bi mu njegovih bivših učenika došlo na sprovod.

BISERKA : Ne bi znali. Napisali bi da je bija tihi sprovod. Potpisala bi samo nas dvi i tetu Bepu.

STELA : Zašto tihi sprovod ? Tati se to ne bi svidilo .

BISERKA : A svidilo bi mu se da mu Danka nariče oko groba ? ( oponaša Danku ) Marta mojaaaa, evo ti tvoga Ivanaaaa ! Dobro ga čuvaaaaaaj !

STELA : ( smije se ) Šta misliš kako bi se tek Jugani žalovala ?

BISERKA : ( oponaša Danku ) Znaš li da je stan ostavija njima dvima, a ti, bidna, ka' trinajsto prase.

STELA ( briše suze od smijeha ) : A Dino i Tino ?

BISERKA : ( smije se ) Asti majke, šta bi se njih dva napušili i oblejali !

STELA ( previja se ) : Kad bi počeli padat po podu, Danka bi odma' rekla da i' je to shrvala tuga za didon.

BISERKA : Ne bi padali ako bi bili napušeni. Bili bi mirni ka' bubice. Jedino ako bi prožvakali kakav bonbončić. Eeeeeeee .... onda bi bilo rusvaja.

STELA : ( uživljeno ) Mo'š mislit šta bi repali dok don Ante moli nad grobom.

BISERKA : ( recitira u ritmu rapa ) Evo malo repa, dobro si nan krepa. Jesi l' ostavija šta u škrabicu da nabavimo maricu ? Dima triba, dima ! Ti si , dida, love ima !

STELA : Već vidin Danku kako Partizanki govori ( oponaša Dankin govor ) Vidi i' kako se mole sa don Anton ! Vidi se da in dida fali. Eno se sve tresu od suza. A ča ono mole ? Je li ti čuješ, a, Nevenka ? Bilo bi šjor Ivanu boje da su oni ostali uz njega nego ove dvi drače. Ča mislite ča mi je Bise rekla kad san joj se žalovala ? Da je boje da je umra , nego da se pati. Ma kako može to reć za oca rođenoga !

BISERKA : Ajme, a Stanko ? On bi javija da čekamo sa sprovodon dok se ne iskobelja iz Patagonije. Ko zna koliko bi mu tribalo da pokrsti sve šta je zacrta . A ti, Bise, plaćaj hladnjaču !

STELA : Tek kad bi doša,  nasta' bi cirkus. On bi tija pivanu misu na groblju, pa koncelebrirane mise, pa bi nas natira da platimo tri'st'itri Grgurske mise za pokoj duše.

Ulazi Ivan. Rasteže se.

IVAN : Lipo san se odmorija. Nema do svoje kuće ! Isto nisan moga zaspat. Bit će od uzbuđenja.

Sjeda za stol. Začuje se zvono. Stela ustaje i odlazi u hodnik.

IVAN : Di je đava prije donija ? Ne može čovik prdnit od nje.

Stela se vraća. Danka je prati.

DANKA : Fala Bogu da san vas uvatila nasamo !

IVAN : E ?

DANKA : ( zavapi ) Pomozite, šjor Ivane moj !

IVAN : Šta je sad ? Opet si upala u škandal ?

DANKA : Ništa me ne pitajte. Velika je nevoja.

IVAN : Di si ti, uvik je velika nevoja. Šta si sad zakuvala ?

DANKA : Došla san se kod vas svitovat.

IVAN : Ako je štagod o golubima, u tu ti se tematiku ne razumin. Koliko žive i zašto krepaju, nisan nikad proučava.

DANKA : Ajme šjor Ivane moj lipi i šesni, jeste li vidili prokletog svita ?

IVAN : Šta san vidija ? Niko meni ništa ne govori. Dođete samo kad van triba kukat.

DANKA : Jeste li vidili ča su mi učinili dušmani, vraga izili ?

IVAN : Ništa ja nisan vidija.

DANKA : Sad će vama vaša Danka sve po redu ispričat.

IVAN : Nemoj , Danka, ako Boga znaš ! Neman ja toliko života. Ako oćeš u dvi riči, ako ne , ništa.

DANKA : Ne more se to u dvi riči. Išla san bacit škovace i nisan ni išla za tin. Možda je bila tamo kad san izlazila, a možda i nije. Vidila san je tek kad san išla uć u portun.

IVAN ( sa zanimanjem ) : Koga ?

DANKA : Šonetu.

IVAN : Kakvu šonetu ?

Vadi iz džepa komad papira i naočale. Namješta naočale na nos, udaljuje papir od sebe i čita.

DANKA :  Evo, ovde lipo piše „ Tužnin srcen javjamo rodbini, prijatejima i znancima da je dana toga i toga preminila naša nikad prižaljena Maribela Marić. Za njon tuguju mater Danka i otac Jure. Grobar Frane.“

IVAN ( smije se ) : Šoneta. Je li ?

DANKA : Slušajte daje ! „ Posljednji govor je održa profesor Ivan Pelegrini koji je i tišija ucviljenu joj mater.“

IVAN :  ( naglo se uozbilji ) Ja održa govor ?

DANKA : E. Još su dole napisali da se moli bit oprošten od posjeta žalovanja. Ko je to moga napisat ? Ko zna da je preminila moja Maribela ?

IVAN : Ko ne zna ? Derala si se ka' da te kolju. Cilo je susistvo izišlo na ponistre.

DANKA : Nać ću ja njega, a onda neka se pripazi !

IVAN : I radi toga si došla ? Nisi mi valjda došla punit glavu sa tin monadama ?

DANKA : Došla san vas ništo pitat, ali mi je malo neugodno.

IVAN : Tebi neugodno ? Šesnajst puti si me danas dolazila masirat sa svojin glupostima, a sad ti je neugodno.

DANKA : ( naginje se prema Ivanu ) Jedna je tema puno delikatna. Sitila san se da bi mi vi najboje znali reć. Malo mi je neugodno o tome.

IVAN : O čemu se radi ?

DANKA : Možda bi boje bilo da san poslala moga Juru. On bi s vama popriča ka' muško s muškin.

IVAN : ( razgaljeno ) Aaaaa, sad san razumija ! Radi se o hidraulici, je li ?

DANKA : Kojoj kidraulici ?

IVAN : ( naginje se prema Danki i stišava glas ) Bit će mu se ne diže ?

DANKA : ( poskoči ) Ajme meni majko moja, ča to govorite, šjor Ivane ! ( okrene se prema Steli ) I to još isprid dice ! ( zaokruži rukom oko glave kao da se krsti ) Ujme Oca i Sina i Duha svetoga !

IVAN : Oprosti ako san te uvridija. Čujen te kako kokodačeš po skalama. Ja san sve mislija da tebe Marić slabo gasi. Kad ono, ti kokodačeš od sriće. Jesi li mi to došla reć ?

STELA : ( vikne ) Tata !

DANKA : Nije meni do vaših gluposti. Bolest je u pitanju.

IVAN : Kakva bolest ! Nije ti to bolest, Danka moja. To ti je starost. Šta si uvatila, uvatila.

STELA : Tata !

DANKA : Ajde šjor Ivane, sad ćemo ozbiljno. Jeste li vi ono prije par godina bili u likara ?

IVAN : Pa si me to došla pitat ? Dobro san ja reka da si propuvala. Ja san uvik u likara.

DANKA : Ma ne to ! Mislila san u likara za obiteljske dragulje.

IVAN : Vrag me odnja kad ti nisi poludila skroz naskroz ! Dibidus ! Jutros činiš sprovod golubu, sad mišaš neke dragulje i likara. Ko će meni dat dragulje !

DANKA : Nisan mislila na te dragulje, nego na obiteljske.

IVAN : Čuješ li ti, Stela, ovu ? Bogove mi majke kad nije luđa od tebe !

DANKA : Niste me razumili. Ja san mislila na one dragulje u gaćama.

IVAN : ( grohotom se smije ) Ajde kvragu ! Oli su se starome Mariću jajca priladila ? Bit će ga ti otkrivaš po moći.

STELA : Tata !!!

DANKA : ( snebiva se ) Ajme meni, ča ste prosti ! Nije mu ništa. Malo ga prostata zafrkava, pa san vas tila pitat u kojega ste ono vi likara bili.

IVAN : Ja san ti, moja Danka, bija u ženske. Reka san , više nikad. Ako triba krepat, krepat !

DANKA : Zašto ? Bit će vas puno bolilo ?

IVAN : Nije jerbo me nije ni'ko taka'.

DANKA : Pa ča se onda bunite ?

IVAN : Ona mulica od doktorice, mogla bi mi bit ćer, mi govori da skinen gaće i da se naguzin. Ja ću se njoj guzit ? Lipo san ti se ja okrenija i otiša.

Zvoni telefon. Stela odlazi i hodnik . Čuje se  kako Stela odgovara „ dobro „. Ivan napeto osluškuje. Stela se vraća.

IVAN : Ko je zva ?

STELA : Šjor Jure. Govori da je gladan.

Danka skače sa sjedalice.

DANKA : Ajme meni, koja je ovo ura ? Gospe moja, koliko ste me zadržali ! Poludit će Jure.

Žurnim korakom izlazi iz trpezarije. Stela je prati. Ivan nešto traži po novinama.

IVAN : Aha, ima neka drama. Bise, ajde užgi televiziju.

Biserka ustaje i pali televiziju. Začuju se povici i krikovi. Vraća se Stela. Uzima daljinski sa stola.

STELA : Šta si tako razbuba ?

Ivan joj otima upravljač. Čuje se krkljanje i gušenje sa TV.

IVAN : Ostavi ! Gledan dramu.

ŽENSKI GLAS SA TV : ( viče ) Uspjeli smo , doktore ! Spasili smo mu život.

Ivan se namješta na sjedalici. Sa TV-a se začuje nježna muzika. Ivan nepomično sjedi i gleda. Poslije par trenutaka baci daljinski na stol.

IVAN : Ajde ih daj kvragu , i njih i ovu dramu. Kad je tribalo bit najbolje, oni prikinili. Da znaš da ću pisat televiziji !

STELA : O čemu se radilo ?

IVAN ( ljuto ) : Šta ja znan o čemu se radilo ! Neka medicinska sestra je spasila čoviku život i umisto da pokažu kako joj je čovik zahvalan, oni je pokažu sa kuferon na stanicu i završe.

BISERKA : E, pa šta ?

IVAN : Tribali su napravit još jednu epizodu.

BISERKA : O čemu bi se radilo u njoj ?

STELA ( sarkastično ) : Tribali su svi umrit da se vidi kako ih je ličila.

IVAN : Stela, ne zajebaji ! Tribali su prikazat kako joj je čovik zahvalan ...

Ivanov govor prekida zvono.

IVAN : Ko je ovako kasno ?

Stela odlazi otvoriti.

IVAN : ( viče za njom ) Pitaj ko je !

Stela se vraća sa Dankom.

IVAN : Di te vrag prije donija ? Jesi li malopri otišla ?

Danka se baca na sjedalicu.

DANKA : Ajme meni, dobro me nije prikinilo.

IVAN : Oli si našla Juru sa jubavnicon ?

DANKA : Još gore ! Srela san Šimu.

IVAN : Oli te zažvalija ?

STELA : Tata !!!

DANKA : Nije. Još gore. Posla' me u pičku materinu.

IVAN ( smije se ) : Otkad Šime govori hrvaski ?

DANKA : Ne znan ja. On uza skale. Ja niza skale. Nasmije se on. Nasmijen se ja. Onda ja njemu lipo kroz smij govorin „ Đava odnja tebe i cilu ti Afriku, nesrićo crna !“. Smije se on od uva do uva , i .... Znate ča mi je reka ?

IVAN : Šta ?

DANKA : Idi, bre, u pičku materinu, đubre jedno !

IVAN : ( grohotom se smije ) Čekaj , čekaj ! Još mi jedan put ispričaj kako te posla ' !

DANKA : ( ne obazire se na Ivanov zahtjev ) Nije meni briga ča me posla' di me posla' . Ča drugo čovik i more očekivat od njega !

IVAN : I ti si se namusila šta te crnac posla' u materinu ? To ga je ne'ko naučija. Ne zna on beknit hrvaski.

DANKA : Zato san se i pripala. Ča se vama čini koji  to  Srbin ima ništo protiv mene? I zašto?

IVAN : Ne znan koji, ali za ono „ zašto „ bi ti moga puno toga reć.

DANKA : Vi ste gori od moga Jure. Umisto da me utišite, vi mi se rugate. Je li to kreanca ? Mislila san da ste mi prijatelj, a vi ste gori od ijednog dušmanina.

Ustaje. Uvrijeđeno odmaršira iz kuhinje. Stela je prati.

IVAN ( smije se ) : Bog dâ zdravje tome crncu. Sad će je bit straj priko skala proć. Baren ću se odmorit dan dva.

Stela se vraća. Podiže tanjurić sa stola i odnosi ga u nišu.

STELA : Ne brini ! Doć će ona najranije ujutro.  Idem ja leć'. Laku noć !

Biserka ustaje.

BISERKA : Iden i ja, a ti nemoj dugo ! Danas si se dobro naludesa.

IVAN : Ajdete vi ! Ja ću još malo ostat guštat u svojon kući.

Ivan ostaje sam. Gleda u sliku poviše komode.

IVAN : ( uzdahne ) E, Marta moja ! Vidiš li ti kome si me ostavila ? Jebe se tebi ! Ti si svoje učinila i sad si mirna. Uvik si mi govorila da će mi bit žaj kad tebe više ne bude. I da znaš da si imala pravo. Fališ mi, Marta moja ! Puno mi fališ ! Nisan moga ni promislit da će mi bit ovako grubo bez tebe. Falin li ja tebi, a ? Jadan ti sam sâm na svitu !  Oli bi te vrag odnja da si me pričekala , pa da skupa odemo ? Nisi mi smila ovo učinit !

Svjetla se polako gase.




Facebook! TwitThis