Bivši supružnici, Vera i Franjo, nalaze se u zelenom hodnik bolnice, prepušteni čekanju koje ispunjavaju optužbama, šutnjama, strahom i pitanjima. Franjo i Vera čekaju pred zatvorenim bolničkim vratima iza kojih se nalazi njihov sin koji je hospitaiziran zbog pokušaja samoubojstvo. U čekaonici, dok vrijeme odmiče, Franjo i Vera moraju se suočiti s prošlošću.


GODINA: 2010

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 1 (48)

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 1 (46)

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana. 


Likovi:

VERA, 46 godina

FRANJO, 48 godina

1. scena

Nalazimo se u hodniku bolnice. Hodnik je obojan u umirujuću zelenu boju. I laminat na podu je zelen. Na sredini pozornice su bijela vrata. Odmah desno do njih je nekoliko crvenih, plastičnih stolica i automat za vodu. Sasvim desno je vješalica za kapute. U lijevom uglu nalaze se još jedna vrata, a pored njih je stolić na kojem se nalaze letci, reklame za lijekove i lončanica u kojoj se nalazi visoka zelena biljka s koje dugo nije brisana prašina. Po zidovima su obješeni lijepo uokvireni medicinski plakati.

U čekaonici je Vera, plavuša srednjih godina, u kaputu ispod kojeg je crno, strukirano odijelo i bijela košulja. Na nogama su joj cipele s visokom petom, lijepo je našminkana.  Vera je nervozna, hoda s jednog kraja na drugi, lomi prste na rukama. To traje neko vrijeme. Ona neprestano pogledava prema lijevim vratima, ali onaj kojeg očekuje ne dolazi. Iznenada se vrata otvore. Ulazi Franjo, izgleda kao da je odjenuo prvo što mu se našlo pod rukom. Franjo je malo deblji muškarac, proćelav, ali snažan i lijepog lica.

VERA: Napokon!

FRANJO: Nisam mogao prije, auto je bio kod Mirjane, išla je svojoj mami i...

VERA: Čekam tu već dvadeset minuta!

FRANJO: Oprosti, trebalo mi je da se dovezem. On je tu?

VERA: Iza ovih vrata. Nitko mi ništa ne govori. Teta Marija me nazvala na posao, plakala je, nisam je ništa razumjela...Vikala je da mu nije dobro, da leži na krevetu...Jedva sam došla do bolnice, nisam mogla naći parking, još ta bljuzga, kiša, nigdje praznog mjesta! Kako samo grade te bolnice! Ima tu invalida, ljudi ne mogu hodati, ne mogu se uopće snaći po tim hodnicima, svi izgledaju isto, kao zeleni labirint, svugdje moraš čekati u redu. Moraš čekati u redu da ti odgovore na najmanje pitanje. Nitko mi nije znao reći gdje su ga odvezli, gdje je ta prokleta intenzivna.

FRANJO: Dobro, dobro, smiri se. Glavno da si ga na kraju našla.

VERA: Jedna sestra mi je rekla da je tu. Ali da ne smijem ući.

FRANJO: Imaju oni svoje procedure.

VERA: Briga me za njihove procedure i pravila, i redove! Samo želim vidjeti sina!

FRANJO: Polako, Vera. Daj, sjedni malo.

VERA: Nitko ne prolazi ovim hodnikom. Strah me otići i pitati nekoga. Što ako doktor baš izađe kad ja odem?

FRANJO: Dobro, dobro. Ja sam sad tu.

VERA: Idi, nađi nekoga i pitaj ga što se događa. Ja ću čuvati vrata.

FRANJO: Doktor Milčec je rekao da će doći razgovarati s tobom.

VERA: Tko?

FRANJO: Doktor Milčec, on ga je primio.

VERA: Odakle ti znaš tko ga je primio?

FRANJO: Razgovarao sam malo prije s njim.

VERA: Razgovarao si s njim, a meni ništa nisi rekao!

FRANJO: Nisi mi dala da dođem do riječi!

VERA: Što su ti rekli? Što mu je? Što se dogodilo?

FRANJO: Rekli su mi da pričekam doktora.

VERA: Molim?

FRANJO: On će ti to sve stručno objasniti.

VERA: Ne trebaju meni njihova stručna objašnjenja na latinskom! Valjda ta bolest ima neko normalno ime.

FRANJO: Nije to tako jednostavno.

VERA: Izvoli mi reći što se događa!

FRANJO: Vera, moraš se smiriti. Matej će biti dobro. Dobro se brinu za njega, i zato je sad najbitnije da se ti smiriš.

VERA: Hoću ga vidjeti.

FRANJO: Vidjet ćeš ga. Dođi, sjedni tu pored mene,

(Vera sjeda kraj njega.)

FRANJO: Sad mi reci što ti je sve gospođa Marija rekla? Sve čega se možeš sjetiti.

VERA: Ne znam! Bila je uzrujana, onda sam se i ja uzrujala i...

FRANJO: Polako, ajde. Ispričaj mi sve po redu. Od trenutka kad je zazvonio telefon...

VERA: Javio se moj tajnik Filip, ja sam bila na pauzi, pila sam kavu. Filip me tražio po cijelom prizemlju, rekao je da je važno. A ona je plakala na telefonu, pričala je nekako nepovezano. Nešto o tome kako je Matejeva soba uvijek najneurednija...i onda je počela plakati. Vidjela ga je kako leži na krevetu. Htjela ga je probuditi, ali nije odgovarao...i onda je...nije mu mogla otvoriti oči...rekla je da su mu ruke bile mlohave...ne znam...nisam je ništa razumjela...plakala je...samo sam sjela u auto i došla ovdje.

FRANJO: Gdje je sad gospođa Marija?

VERA: Otišla je kad ga je hitna odvezla.

FRANJO: Dobro.

VERA: Hoćeš mi konačno reći što je rekao taj doktor?

FRANJO: Rekao je da će uskoro doći i sve ti lijepo objasniti.

VERA: Što će mi objasniti?

FRANJO: Pa to...sve.

VERA: Zašto mi nije došao prije objasniti?

FRANJO: Čekao je da ja dođem.

VERA: Kakve veze ti imaš?

FRANJO: Netko mora biti uz tebe.

VERA: Što je s Matejem? Nemoj me plašiti!

FRANJO: Misle da će sve biti dobro.

VERA: A što bih ja trebala dok oni misle?

FRANJO: Pričekaj da dođe doktor.

VERA: Zašto moram toliko čekati da mi netko napokon kaže što se događa s mojim sinom!

(Franji zvoni mobitel. On se sav zbuni, gasi zvuk.)

FRANJO: Oprosti. Gdje se to gasi...

VERA: Kakva iritantna melodija!

FRANJO: Nije posrijedi bolest, mislim, hoću reći...

VERA: Nemoj mi tu petljati! Lijepo objasni, valjda znaš ponoviti pet rečenica koje ti je doktor rekao! Ne vidim što je tu toliko teško.

(opet zvoni mobitel)

FRANJO: Oprosti...Mirjana je.

(Franjo odlazi malo dalje razgovarati, Vera je ljuta. Nakon par trenutaka Franjo se vraća.)

VERA: Znači, njoj možeš reći, a meni ne.

FRANJO: Ma Vera, nisam joj ništa...

VERA: Ne laži!

FRANJO: Oprosti, ali morao sam joj kratko reći da je sve u redu, ne želim da doma čeka u neizvjesnosti, teško joj je što nije tu.

VERA: Dobro, koji vrag bi ona tu radila?

FRANJO: Nemoj tako. Ona jako voli Mateja, uzrujala se kad je čula da je završio u bolnici.

VERA: Poštedi me!

FRANJO: Oprosti, trebao sam je nazvati kasnije.

VERA: Valjda ja imam pravo prva znati što se događa.

FRANJO: Nemoj se ljutiti, samo su mi rekli da pričekam. Dok ne dođe doktor.

VERA: Vidiš da ne dolazi!

FRANJO: Možda ima nekog pacijenta.

(Franjo nekoliko trenutaka u šutnji gleda Veru, ona je jako uzrujana.)

VERA: Reci više!

FRANJO: Čekaj, donijet ću ti prvo malo vode.

VERA: Franjo, ne želim vode! Prekini me iritirati! Zašto se baviš nebitnim stvarnima!

FRANJO: Ne znam kako da ti kažem.

VERA: Jednostavno reci!

FRANJO: Uredu, onda barem sjedni.

VERA: Dobro, sjedim! Evo, smirena sam!

(Franjo šuti.)

VERA: Ako mi sad kažeš da je neka neizlječiva bolest, da je neki... ili tako nešto...umrijet ću.

FRANJO: Ne, nije.

VERA: (ne čuje ga) Jer ja ne mogu to sve ponovo...te bolnice...mirisi lijekova i urina...ne Matej...

FRANJO: Matej je pokušao suicid.

VERA: Što?

FRANJO: Pokušao se ubiti.

(Vera šuti. Franjo je gleda, ne zna što bi učinio, kreće je zagrliti, ali ona se trzne.)

VERA: Lažeš!

FRANJO: Vera...

VERA: Tko ti je rekao nešto tako odvratno!

FRANJO: Vera...

VERA: Nemoj! Lažeš! Izmislio si to zato...zato da...

FRANJO: Znaš da nikada ne bih izmislio tako nešto. Doktor Milčec mi je rekao da su mu u krvi pronašli...

VERA: Taj tvoj doktor nema pojma! Zašto? Zašto bi to učinio!? Nije istina!

FRANJO: (za sebe) Trebao sam čekati doktora.

VERA: Misliš da bi me on uvjerio u te gluposti?

FRANJO: Vera, koncentriraj se. Moramo shvatiti zašto...

VERA: Doktori lažu. Ne znaju postaviti dijagnozu, pa onda kažu bilo što, ono što im prvo padne na pamet. Tako su i za moju mamu rekli da joj nije ništa, slali su nas od jedne bolnice do druge, rekli su da je izmislila svoju bolest jer želi privući pažnju, da joj nije ništa i da država bez veze plaća pretrage. A onda je umrla. Ne vjerujem doktorima ništa. Nije istina! Ne može biti istina!

(Vera viče, a zatim sjedne i počne plakati. Franjo je posve zbunjen njenom reakcijom.)

VERA: Znam....

FRANJO: Vera, smiri se. Što ti je?

VERA: Tablete...

FRANJO: Što? Što s tabletama?

VERA: Rekla mi je Marija...rekla je...kad smo pričale...ali nisam je čula.

FRANJO: Dobro, dobro. Sve je u redu. (Franjo je zagrli.)

VERA: Rekla je da su bile kraj njega...na stolu...dvije kutije...ali zašto? Zašto bi to učinio?

FRANJO: Ne znam. Ne znam, Vera. (Ljulja je kao malo dijete.)

VERA: Nije mi ništa rekao...nije me ni pozdravio ujutro...ujutro kad sam išla na posao. Što ako...što ako...ako...

FRANJO: Ne će. Nemoj plakati. Rekao je doktor da će sve biti uredu.

VERA: Možda su to izmislili da nas utješe! Da nas smire!

FRANJO: Nisu, ne brini.

VERA: Nikad ne kažu odmah da je netko umro. Nego te puste, da čekaš...da čekaš u hodniku.

FRANJO: Nije Vera, sve će biti uredu. Pričao sam s doktorom...

VERA: Zato ti je rekao da mi daš tabletu za smirenje. Tako da mi mogu reći da mi je sin umro.

FRANJO: Ne, Vera, nije. Matej je dobro.

VERA: Zašto mi onda ne daju da ga vidim?

FRANJO: Odveli su ga na ispumpavanje želudca. Sad vjerojatno spava.

VERA: Samo da ga vidim! Na kratko!

FRANJO: Ne možeš sad.

VERA: Hoću vidjeti da diše!

(Vera se diže, odlazi do vratiju, udara šakama.)

VERA: Otvorite! Otvorite mi!

FRANJO: Vera, smiri se! Ne možeš lupati po vratima!

VERA: Imam pravo ući! Ja sam mu mama! Želim ga vidjeti!

FRANJO: Ako je unutra, budiš ga.

VERA: Zašto si rekao „ako“?

FRANJO: Što?

VERA: Zašto si rekao „ako je unutra“?

FRANJO: Ne znam.

VERA: Nije unutra! Lažeš mi!

FRANJO: Vera, ne budi luda. Unutra je, ako su ga odveli u tu sobu.

VERA: Zašto me onda ne puste unutra?! (nastavlja udarati po vratima.)

FRANJO: Vera, nemoj biti histerična, netko će doći jer praviš nered.

VERA: Neka dođu! Neka otključaju vrata! Otvorite mi!

FRANJO: Smiri se! Odvest ću te doktoru, dat će ti nešto za smirenje.

VERA: Ne želim! Otvorite mi!

(Franjo je hvata i odvlači od vratiju. Ona se divlje otima.)

VERA: Pusti me! Pusti me gade jedan!

FRANJO: Smiri se.

VERA: Ne želim! Puštaj me! Briga je tebe za njega! Briga te ako je mrtav! Pusti me da vidim!

FRANJO: Nije mrtav!

VERA: Spusti me dolje! Vrištat ću!

FRANJO: Već vrištiš. Cijela bolnica te čuje. Ponašaš se nenormalno.

VERA: Aaaaaaa!

(Franjo odnosi Veru s pozornice. Mrak.)

 

2. scena

(Nakon pola sata. Vera leži na stolicama, Franjo je na suprotnom kraju, maramicom pažljivo čisti prašinu s velikog fikusa. Oboje šute, to dugo traje, sve dok Franjo posve ne očisti biljku. Više ne zna što bi. Odlazi do suprotnog kraja i uzima vode iz automata, vraća se do biljke i zalijeva je.)

VERA: Kako se ti lijepo brineš za biljku.

FRANJO: Skoro je uvenula. Nitko je nije zalijevao.

VERA: Ako se ne stignu brinuti za ljude, ne stignu se brinuti ni za biljku.

(šutnja)

VERA: (više za sebe) Ti si uvijek volio biljke.

(Šutnja. Franjo je zabavljen biljkom. Donosi jedan otpali list Veri.)

FRANJO: Pogledaj, ima neki lišaj.

VERA: Nemoj mi to pokazivati!

FRANJO: Nije ništa strašno.

VERA: Odvratno! I oni to drže tu, gdje ima osjetljivih ljudi?!

FRANJO: Pa nije to prenosivo. Ne budi smiješna. Samo je treba pošpricati čajem od koprive.

VERA: Kladim se da ćeš sutra donijeti cijelu litru.

(šutnja)

VERA: Doći ćeš sutra?

FRANJO: Naravno da ću doći.

(Franjo odlazi po još jednu čašu vode za biljku.)

VERA: Daj i meni malo vode.

FRANJO: Izvoli.

(Vera pije.)

FRANJO: Jesi bolje?

VERA: Jesam.

FRANJO: Dobro. To je dobro.

(Šutnja. Iscrpili su temu. Ni jedan ni drugi ne znaju kako dalje. Napokon Vera progovara.)

VERA: Još uvijek pada?

FRANJO: Tko?

VERA: Kiša.

FRANJO: Aha. Ne znam, valjda...

VERA: Pa pogledaj kroz prozor.

FRANJO: To je lažni prozor. Samo neki okvir betonski, valjda da izvana izgleda...

VERA: Lažni...svašta.

(šutnja)

VERA: Rekli su da će padati. Mislim, na prognozi su rekli.

FRANJO: Ne znam, nisam gledao.

(Šutnja. Franjo se i dalje bavi biljkom.)

VERA: Dobro je da pada.

FRANJO: Vera...ne mogu pričati o vremenu. Vrte mi se druge misli po glavi.

VERA: Misliš da se meni ne vrte?

FRANJO: Želim...

VERA: Ja ne želim.

(kratka pauza)

FRANJO: Dobro.

VERA: Želim pričati o kiši, o vremenu.

FRANJO: Meni se čini da je to u ovoj situaciji neprimjereno.

VERA: A meni u ovoj situaciji trebaju riječi, buka. Bilo što.

(Franjo uporno šutio.)

VERA: Rekli su da u subotu više ne će padati.

FRANJO: Tko?

VERA: Kiša! Kiša ne će padati!

FRANJO: Dobro, pričamo o kiši.

VERA: Sad pada, a u subotu više ne će padati. Dobro je da pada.

FRANJO: Zašto?

VERA: Ne znam.

FRANJO:  Pričaš tek tako. Bez ikakve veze.

VERA: Sigurno je dobro za tvoj vrt.

FRANJO: Da, dobro je za vrt.

VERA: Eto.

FRANJO: Eto.

VERA: Čula sam da se opasno bavite poljoprivredom.

FRANJO: Tko ti je to rekao?

VERA: Matej.

FRANJO: Aha. Ma ne, to samo onako, za osobne potrebe.

VERA: Pričao mi je o domaćem paradajzu koji ima posve drugačiji okus od onog iz trgovine.

FRANJO: Da, to je naš, domaći.

VERA: Lijepo. I? Što radite s toliko paradajza?

FRANJO: Pa, jedemo ga. Na salatu, umake, a ono što ostane Mirjana ukuhava za zimu.

VERA: I onda lijepi male bijele naljepnice s godinom proizvodnje.

FRANJO: Da, tako nešto.

VERA: Divno.

FRANJO:  Eto.

VERA: Paradajz je dobar za želudac, mislim, za probavu.

FRANJO:  Je li? Nisam znao.

VERA: Ti ga samo voliš jesti.

(šutnja)

FRANJO: Dobro Vera, zašto mi sad razgovaramo o paradajzu?

VERA: Zato da vrijeme brže prođe. Da ne čekamo u tišini.

(Šute, Franjo skuplja hrabrost da pokrene temu.)

FRANJO: Znam o čemu razmišljaš.

VERA: Ne, ne znaš.

FRANJO: Vidim ti na licu.

VERA: Tebi nikad nije išlo čitanje osjećaja. Pogotovo ne mojih.

FRANJO: Kompliciraš.

VERA: Ne. Samo ti ne vidiš dalje od svog nosa. Kao, netko je tužan ako plače. Sretan je ako se smije. Ljut je ako se dere. I onda je sve jednostavno.

FRANJO: Tako bi trebalo biti.

VERA: Ali nije! Jebemu, jednostavan si kao muha!

(Franjo šuti, zatim promrmlja sebi u bradu.)

FRANJO: Već si počela.

VERA: Što bi to trebalo značiti?

FRANJO: Ništa. Ne da mi se.

VERA: Ne da ti se pričati sa mnom?

FRANJO: Ne da.

VERA: A malo prije si pričao o paradajzima.

FRANJO: Jesam.

VERA: Tvoj je problem što se vrijeđaš. Uostalom, nisam te uvrijedila.

FRANJO: Rekla si da sam kao muha!

VERA: Ne, rekla sam da si jednostavan. Ne razumiješ ljude koji su malo složeniji. Koji osjećaju...

FRANJO: Samo mislim da bi se ljudi lakše razumjeli kad bi normalno...

VERA: Ti ništa ne razumiješ. Misliš da na mom licu vidiš kako se osjećam? Ajde, o čemu ja to razmišljam?

FRANJO: Dobro, ne znam! Htio sam pokrenuti razgovor. Isto kao što si ga ti pokušala pokrenuti s tim paradajzima. Zašto mi jednostavno ne kažeš kako se osjećaš! A ne da razgovaramo u šiframa. Ti kažeš meni, ja tebi. Kao normalni, odrasli ljudi.

(Vera šuti.)

VERA: Dobro...kao normalni ljudi.

(Sjeda na stolicu i okreće se prema njemu gledajući ga u oči.Zatim polako izgovara svaku rečenicu.)

VERA: Kako se osjećam? Kao da...kao da ničega nema. Sve se pomiješalo u taj jedan veliki osjećaj praznine. Praznina kao ovaj zeleni hodnik. Osjećam se kao da nema zraka, kao da je prostor ostao bez zvuka, i kao da je ostalo jedno veliko... ništa.

(Franjo šuti.)

FRANJO: Da....

VERA: A ti? Sad ja tebe trebam pitati kako se ti osjećaš.

FRANJO: Ja... ja sam zabrinut.

VERA: I to je sve?

FRANJO: Ne, i tužan sam... i....

VERA: (naglo ga prekine) Ajmo više ne razgovarati o osjećajima.

FRANJO: Što sam sad rekao?

VERA: Ništa. Samo mi se ne da.

Franjo:Nisam baš ništa... (zaleti se, zatim stane i duboko udahne) Dobro, imaš pravo. Tako je bolje.

(Svaki gleda na svoju stranu. Franjo čita plakate na zidu. Vera odlazi po vodu.)

VERA: Franjo...

FRANJO: Da?

VERA: Moram te pitati...Misliš li da smo mi krivi za ovo što se dogodilo?

FRANJO: Ne znam.

VERA: Svi će reći da je problem u nama. Sad kad dođe sva sila tih doktora, psihijatara...svi će reći...

FRANJO: Moglo je biti bilo što.

VERA: Misliš?

FRANJO: Ne znam...

VERA: Uvijek se krivi roditelje, za sve. Još taj naš razvod...

FRANJO:  Mislim da je dobro primio našu rastavu...učinili smo sve...nismo se nikad svađali pred njim. Mislim...Pazili smo da ne osjeti razliku. Znaš da sam dolazio svakog vikenda, i blagdane smo slavili zajedno, stvarno sam se trudio.

VERA: Dobro, jesi. Što hoćeš reći?

FRANJO: Možda je problem u školi?

VERA: Ocjene su mu bile dobre.

FRANJO: Da, ali...možda se zaljubio. Jesi li primijetila nešto neobično?

VERA: Nisam.

(Vera šuti, ne želi razgovarati, ali sad Franjo navaljuje.)

FRANJO: Misliš da je dugo razmišljao o tome ili je tako, iznenada....

VERA: Ne znam, Franjo!

FRANJO: Ipak se takve misli ne rađaju preko noći. Kako nismo ništa primijetili?

VERA: Nismo.

FRANJO: Ipak je morao davati neke znakove. Šta ja znam...depresija, povlačenje u sebe, nešto...

VERA: Franjo, on je uvijek bio povučen! Još kad je bio dijete, jedva sam izvlačila rečenice iz njega. Kako da znam kako je kad uopće nije razgovarao sa mnom!

FRANJO: Imaš pravo, Matej stvarno je malo šutljiv.

VERA: Malo?

FRANJO: Dobro...

VERA: To je od tebe naučio.

FRANJO: Neki ljudi su jednostavno takvi.

VERA: Vas dvojica ste mogli cijeli ručak pojesti bez da kažete i jednu jedinu rečenicu!

FRANJO: Ne šutim ja namjerno da tebi napakostim.

VERA: Ne znam. Da smo više razgovarali... možda...no dobro. Sad se ionako ne može vratiti vrijeme.

FRANJO: Da, vrijeme je neumoljivo.

VERA: Kakva glupa rečenica! Što to ima značiti?

FRANJO: Samo kažem! Ne možeš vremenom upravljati. Ali eto, imali smo sreće što ga je gospođa Marija pronašla na vrijeme. Da nije, tko zna...

VERA: Nemoj mi to spominjati!

FRANJO: Oprosti.

VERA: Molim te, nemoj me iritirati! Ponavljaš te neke fraze koje me jednostavno iritiraju!

FRANJO: (svađalački) Nisam te... (zatim se smiri) Važno je da on bude dobro, to nam sad mora biti na prvom mjestu. Da mislimo na njegov oporavak i  pokušamo...

(Franji zvoni mobitel. On ga brzo gasi.)

VERA: To te ona zove?

FRANJO: Da.

VERA: Zašto se onda ne javiš?

FRANJO: Nazvat ću je kasnije.

VERA: Neugodno ti je razgovarati predamnom?

FRANJO: Ne, samo...ne želim te uzbuđivati.

VERA: Zašto bih se ja uzbuđivala ako ti razgovaraš sa svojom ženom?

FRANJO: Ne znam. Ne da mi se svađati.

VERA: Tko kaže da bismo se svađali?

FRANJO: Mislio sam...ne znam.

VERA: Nismo se svađali već godinu dana!

Franjo. Pa da, i sad bi bilo...

VERA: Na stranu to što se zapravo nismo svađali jer tebe nije bilo...

FRANJO: No da...U ovih posljednjih godinu dana...nekako...

VERA: Šta nekako? Ti si se prestao javljati i to je to.

FRANJO:  Dobro, Vera...nije to baš tako...

VERA: Imaš novu obitelj. Mirjana i ta njena mala...

FRANJO:  Lea.

VERA: Da, Lea. Sve mi je to jasno.

(pauza)

VERA: Oprosti, vratimo se na početak. Pričao si kako nam Matej mora biti na prvom mjestu...

FRANJO: (shvaća njenu provokaciju) Ne znači da sam zaboravio na Mateja.

VERA: Samo malo rjeđe misliš na njega.

FRANJO: Znao sam da ćeš mi to predbacivati. Mislim ja na njega svaki dan. Ali su se okolnosti tako poklopile...

VERA: Nije se ništa poklopilo, nego si ti odselio.

FRANJO: Odselio...jesam, ali on je navikao...

VERA: Na što je navikao?

FRANJO: Već šest godina ne živimo zajedno.

VERA: Da, ali si prije živio petnaest minuta od nas, dolazio si kad god bi te on nazvao. A onda se sve odjednom promijenilo.

FRANJO: Nije Mirjana za to kriva.

VERA: Ja to uopće nisam rekla.

FRANJO: Jesi.

VERA: Nisam čak ni izgovorila njeno ime!

FRANJO: Bilo je vrlo jasno. A onda mi kažeš da ne znam čitati tvoje osjećaje....

VERA: Nisam uopće spomenula tu ženu i nemam apsolutno nikakvo mišljenje o njoj, ne zanima me što radiš sa svojim životom. Samo ne želim da tvoje odluke utječu na Mateja.

FRANJO: Čekaj, hoćeš reći da sam ja kriv za ovo što se dogodilo?

VERA: Sve te promjene mu sigurno nisu dobro sjele.

FRANJO: Ja sam ga na sve pripremio, pazio sam. Mirjana mu se svidjela, a i njenu kćer je dobro prihvatio.

VERA: Prava idila!

FRANJO: Ta tvoja ironija!

VERA: Uopće nisam ironična.

FRANJO: Jesi. Kao da ne znam što radiš. Nakriviš ovako glavu, i rame ti se podigne, a onda bacaš te svoje otrovne komentare. Točno takav pokret je imala tvoja mama, to si od nje preslikala.

VERA: Moraš nju spomenuti, je li tako?

FRANJO: Podsjetila si me s tim pokretom na nju, tako je sa mnom pričala.

VERA: Da sam je bar slušala!

FRANJO: Baš lijepo! A meni si drugačije govorila! Kako te guši, kako je ogorčena, ovisna i nesposobna da bude...

VERA: Prekini!

FRANJO: Samo da ti kažem da se tvoja mama...

VERA: Prekini pričati o njoj! Prekini! Imaj bar sad malo poštovanja.

(Kratka pauza. Franjo je zatečen njezinom burnom reakcijom, očekivao je nastavak svađe.)

FRANJO: Oprosti...nisam...

VERA: Dosta mi je tvojih govora protiv moje mame. Sad to više ne trebam slušati!

FRANJO: Oprosti, nisam mislio pričati protiv nje. Samo ne bih htio da....To je za tvoje dobro.

VERA: Samo mi ti nemoj govoriti što je za moje dobro!

FRANJO: Dobro, jednostavno nemoj biti tako izravna sa svojim komentarima. To nitko ne voli. Drugi ljudi oko tebe to ne moraju trpjeti. Nitko ne voli biti povrijeđen.

VERA: Nisam to rekla da bih te povrijedila, uostalom, tvoj je problem što si tako osjetljiv. A osjetljiv si jer znaš da govorim istinu. Doveo si Mateja pred gotov čin s tom Mirjanom, morao ju je prihvatiti htio to ili ne. Mislim, tko se još ženi nakon četiri mjeseca poznanstva!

FRANJO: A što sam trebao čekati?

VERA: Mogao si se strpjeti da se Matej privikne na tu ženu, na to da po novome ima šestogodišnju sestru, na to da se seliš kilometrima daleko od njega...

FRANJO: Da se on privikne ili da se ti privikneš?

VERA: Molim?

FRANJO: Matej je odmah na prvom susretu prihvatio Mirjanu, ti si bila ta koja je bila protiv, iako je nikad nisi upoznala.

VERA: Nemam ja ništa protiv nje, nego protiv tvog neodgovornog ponašanja. To što je Matej pristojan, ne znači da mu je lako. Očito ga je nešto mučilo kad je odlučio popiti te tablete.

FRANJO: Pa si ti odmah zaključila da je za to krivo moje vjenčanje s Mirjanom.

VERA: To je jedina promjena koja se dogodila.

FRANJO: Ja ne mogu vjerovati što ti meni radiš...uvijek sam se trudio biti tu za Mateja, za vas... Znaš da nisam jedan od onih očeva koji se žele izvući. A sad mi govoriš da sam ja doveo vlastitog sina do ruba!

(Franjo gužva plastičnu čašu na stolu.)

VERA: Franjo...

FRANJO: Misliš da se meni sve ovo ne odvija brzo? Otkako sam upoznao Mirjanu, sve se nekako odvija samo od sebe, ali znaš što, ta lakoća kojom se sve kreće mi se sviđala. Konačno sam osjećao da sve ne mora biti naporno. I sad ovo! Matej je u bolnici, leži iza zatvorenih vrata, a ja ne znam ni zašto niti što da radim. Jesam li ja kriv? Jesmo li krivi nas dvoje? Ne znam... Znam da sam se trudio, možda to nije bilo dovoljno, ali tako je. Što sam trebao? Čekati u tom limbu u kojem je svaki dan isti još godinama? Pomiriti se s time da sam imao jednu šansu koja je propala, iako nisam htio da propadne, iako sam se nadao...Ili otići, probati biti sretan, stvoriti novu obitelj.

VERA: I zaboraviti na staru...

FRANJO: Ne! Dobro, slušaš li ti mene što govorim? Kome ja govorim?

VERA: Pričaš mi neke patetične priče o sebi, a sam si rekao da bi ti Matej trebao biti na prvom mjestu. Činjenica je da te ta romantična vizija nove obitelji u kućici u cvijeću posve zaokupila. Nisi došao na zadnji roditeljski...

FRANJO: Majstori su mi kasnili. Dobro, o čemu mi pričamo? Zamaraš me tim sitnicama, a ja ti govorim puno važnije stvari

VERA: Ne znam, sam si rekao da te zanima sve oko maturalca, a onda si odjednom imao važnijih poslova. Da, i s alimentacijom si kasnio pet dana.

FRANJO: Zaboravio sam.

VERA: Prije nikad nisi zaboravljao.

FRANJO: Ispričao sam se. Zašto me sad s tim piliš? Ima očeva koji nikad ne plaćaju, treba ih se tjerati na sudu, sjedati na plaću...

VERA: Pa si ti prema njima super!

FRANJO: Samo kažem da mi nikad nije bio problem dati i više od alimentacije. Pa i sad, za maturalno sam dao dvije trećine!

VERA: Dobro, kakve veze to sad ima? Hoćeš nagradu za oca godine?

FRANJO: Samo sam htio reći...

VERA: Spominješ mi tu novce kao da sam te molila za njih. Mogla sam mu sve i sama platiti.

FRANJO: Pa ne, znaš da sam ja htio...znao sam da si imala izdataka oko liječenja tvoje mame.

VERA: Oko pogreba! Oko pogreba moje mame.

FRANJO: No dobro, htio sam pomoći.

VERA: Dobro sam se i sama snalazila.

FRANJO: Samo sam se htio pobrinuti da je sve u redu.

VERA: Sve je u najboljem redu.

FRANJO: Pa dobro, kako želiš. Ti znaš s novcima. Prava poslovna žena.

VERA: Sad ti provociraš. Da, uvijek si govorio da sam karijeristica. E pa za samohranu majku je dobro da je karijeristica. Bar  nisam ovisila o tvojoj alimentaciji.

FRANJO: Ja sam je redovito uplaćivao...

VERA: (ne osvrće se na njegove riječi) Mogao si sav novac utući u tu svoju kuću i taj vrt s paradajzima! S tvojom plaćom ionako...

FRANJO: Novac mi nikad nije bio na prvom mjestu, ali više ti se ne moram opravdavati zbog toga.

VERA: Ja uopće ne govorim o novcu, nego o ambiciji!

FRANJO: A zašto bih trebao biti ambiciozan?

VERA: Ako ni zbog čega drugoga, onda zbog svog sina. Razmisli samo kakav si uzor Mateju! Tu neambicioznost je od tebe pokupio. Znaš li da on nije znao ni koji će fakultet upisati! Kad sam ga pitala, rekao je da mu je svejedno. Tako si uvijek ti odgovarao. Slegnuo bi ramenima i rekao „Svejedno mi je.“

FRANJO: Meni je rekao. Želi na Akademiju.

VERA: Kakvu Akademiju?

FRANJO: Likovnu.

VERA: Smiješno!

FRANJO: Zato ti i nije rekao.

VERA: Molim?

FRANJO: Ništa.

VERA: Čekaj, jel ti to mene optužuješ da sam loša majka?

FRANJO: Ne, samo kažem da ponekad nemaš razumijevanja.

VERA:  I to mi kažeš ti kojeg zadnjih godinu dana skoro da i nema!

FRANJO: Ja sam se s Matejem nalazio!

VERA: Možda jednom mjesečno.

FRANJO: Kad je imao za učiti, nije mogao dolaziti...

VERA: E pa nisi se trebao tako daleko odseliti!

FRANJO: Ivanić grad nije daleko.

VERA: Daleko je!

FRANJO: Ja sam mu rekao da su mu naša vrata uvijek otvorena.

VERA: Ali si se bojao doći u naš stan.

FRANJO: Nisam se bojao.

VERA: Jesi. Bojao si se mene.

FRANJO: Nisam se bojao, nego sam smatrao da nije zgodno.

VERA: Nije zgodno? Zbog čega?

FRANJO: Dobro znaš zbog čega, Vera nemoj da ti bude...

VERA: Što? Neugodno?

FRANJO: Ja te ne želim dovoditi u nezgodnu situaciju.

VERA: Ne budi smiješan.

FRANJO: Ta situacija među nama...ja to sve razumijem...ti si bila pod emotivnim pritiskom...

VERA: Emotivnim pritiskom?

FRANJO: Čitav dan je bio naporan, sunce na groblju i sve te formalnosti...Zato sam i mislio da je bolje to ne spominjati. Da je bolje da se neko vrijeme ne vidimo.

VERA: Pa si tu odluku donio bez mene. I to na štetu Mateja.

FRANJO: Matej nije imao veze s time.

VERA: Trebao si se dogovoriti sa mnom.

FRANJO: Gle, nije da se o takvim stvarima ljudi dogovaraju.

VERA: Samo si nestao bez ikakvog objašnjenja.

FRANJO: Mislio sam da su stvari jasne.

VERA: Što je jasno?

FRANJO: Pa to...to da ja...da to što ti tražiš...da ja to ne mogu.

VERA: A što sam ja to tražila?

FRANJO: Pa znaš...

VERA: Ne, ne znam.

(Franjo šuti.)

FRANJO: Vera, ovaj razgovor je nekako...nekako je nepotreban.

VERA: Opet se ponašaš kao inertna kukavica!

FRANJO: Mislim da nije potrebno sve stvari raščišćavati.

VERA: A ja mislim da je. Jer to tvoje guranje pod tepih i izbjegavanje problema tako da se šest mjeseci ne pojavljuješ i ne odgovaraš na moje pozive, a onda mi preko Mateja šalješ teglice pekmeza je odvratan kukavičluk!

FRANJO: Mislio sam ti dati vremena.

VERA: Vremena za što?

FRANJO: Pa da to sve prođe, da ti nekako prihvatiš da je gotovo. Razgovarao sam s Mirjanom i ona je rekla da je najbolje da se na kratko distanciram.

VERA: Razgovarao si s Mirjanom?!

FRANJO: Da.

VERA: Čekaj, ona tebi dijeli savjete za mene?

FRANJO: Pa...pričamo o svemu, pa tako i o tebi.

VERA: Lijepo. Baš lijepo. Znači, sad imaš novu filozofiju o razgovaranju. Kad sam te ja molila da razgovaraš sa mnom, onda nisi htio!

FRANJO: Nije istina. Ali s tobom je uvijek bilo teško razgovarati.

VERA: Zato je ona stručnjak za razgovore!

FRANJO: Samo je mirnija.

VERA: I? Sve si joj rekao?

FRANJO: Da...

VERA: Što je rekla kad je čula da sam se ljubila s njenim novim mužem?

FRANJO: Nije...

VERA: Nije čudo da ti je zabranila da dolaziš k nama.

FRANJO: Ne, nije tako. Imala je puno razumijevanja.

VERA: Nemoj me nasmijavati!

FRANJO: Ozbiljno. Objasnila mi je da si tada bila pod emotivnim pritiskom zbog smrti mame i svega što je uslijedilo i da si me zato u trenutku najveće ranjivosti poljubila.

VERA: Baš lijepo! Kako je ona to divno analizirala! Pa ni najbolji psiholog ne bi složio bolju dijagnozu!

FRANJO: Opet radiš to sa podizanjem ramena.

(Vera se ne osvrće na njegovu opasku, nego nastavlja u istom tonu. )

VERA: Oprosti, ali malo mi je odvratno da žena koja me nikada nije vidjela govori o trenutcima moje „najveće ranjivosti“. Uostalom, što ona zna o meni, što ona uopće zna o nama? Pojavila se samo tako i sad ti dijeli savjete! Ona jedva da tebe poznaje! Nije s tobom prošla ni pola od onoga što smo nas dvoje proživjeli.

FRANJO: Da, ali nam nije išlo. Nije nam išlo puno prije nego što se ona pojavila.

(Vera šuti. Franjo misli da je svađa gotova. Sjeda.)

VERA: A jesi li joj rekao što si ti radio kad sam te poljubila?

FRANJO: Molim?

VERA: Jesi li joj rekao da si mi u tom trenutku masirao stopala?

FRANJO: To...to je nebitan detalj.

VERA: Znači, nisi joj rekao!

FRANJO: Nisam. Ali kakve to veze ima?

VERA: Nisi joj rekao zato što znaš da onda ne bi tako blago reagirala i ne bi za sve okrivila moju ranjivost. Kako su žene ponekad glupe!

FRANJO: Čekaj...ali to nema nikakve veze.

VERA: Naravno da ima!

FRANJO: Ti si se žalila da te bole noge, da su te pete nažuljale. Ja sam se samo ponudio...ja sam htio pomoći.

VERA: Aha.

FRANJO: Samo sam te masirao kao nekad.

VERA: Da, kao nekad. Nakon ručka, na našoj fotelji.

FRANJO: Ali to nije ništa značilo.

VERA: Jesi siguran?

FRANJO: Ti si pokrenula tu masažu.

VERA: Da, naravno, sad sve pokušavaš prebaciti na mene.

FRANJO: Ma nije...

(kratka šutnja)

VERA: Znaš kad si mi zadnji put masirao stopala? One noći nakon Matejevog dvanaestog rođendana, bili smo u lunaparku i bilo mi je zlo od vrtećih šalica.

FRANJO: Kakve to sad veze ima?

VERA: Ima. Onda, sjećaš se?

FRANJO: Sjećam. Nisi trebala ići na te vrtuljke.

VERA: Išla sam jer me Matej molio. Nisam htjela ispasti kukavica pred vama dečkima.

FRANJO: Uvijek si se junačila bez veze.

VERA: Bio je to naš posljednji zajednički Matejev rođendan.

FRANJO: Ma daj, godinu nakon smo zajedno bili u kinu, za petnaesti smo bili u Gardalandu, išli smo jedne godine i na Plitvice.

VERA: Da, ali tad, u lunaparku smo zadnji put bili obitelj.

(Franjo šuti.)

VERA: Kako mi je bilo zlo! Mislim da je to bilo i zbog previše šećerne vate. Baš sam gadno povraćala, nisam idući dan išla ni na posao. (kratka pauza) Sjećaš se kako si se brinuo za mene?

(Franjo šuti.)

VERA: Čak i kad smo se razveli, znala sam da te mogu nazvati kad god poželim, da ćeš doći ako te trebam.

FRANJO: Nisam htio da Matej osjeti razliku.

VERA: Ali i nas dvoje smo prilično dobro funkcionirali.

FRANJO: Jesmo.

VERA: Možda je problem bio u tome što smo živjeli zajedno, možda smo provodili previše vremena zajedno, stalno smo jedno drugome bili na putu i zato se nismo trpjeli. Znaš kako neki parovi žive u odvojenim kućama? Frida Kahlo i Diego...oni su imali odvojene kuće. Tako su najbolje živjeli, spajao ih je most između kuća.

FRANJO: Nije to baš normalno.

VERA: Ali, voljeli su se. Tako im je bilo najlakše.

FRANJO: Ne znam...

(malo duža šutnja)

FRANJO: Mislim da opet pada kiša.

(pauza)

VERA: Kiša?

FRANJO:  Da. Čujem je. To je dobro. Dobro je za naš vrt.

(Vera ne odgovara na njegove razdvojene rečenice.)

VERA: Da, i za paradajze.

(Šutnja. Ne gledaju se.)

FRANJO: Vera, oprosti.

VERA: Zašto?

FRANJO: Oprosti ako si to...onda, nakon sprovoda...ako si to protumačila kao neki moj znak. Ja sam samo...samo sam ti htio olakšati. Bilo mi je žao što si sama prolazila kroz čitav taj proces umiranja tvoje majke. Bilo mi je žao što nisi imala nekoga uz sebe.

(Vera šuti.)


3. scena

(Vera je u pozadini, leži na stolicama, izula je cipele, masira si stopala. Po njenoj frizuri, odjeći, vidimo da već dugo čekaju ovdje. Franjo je stao naprijed, razgovara na mobitel, ali ovaj put čujemo što priča. Iza njegovih leđa, Vera se napreže da čuje.)

FRANJO: Ne, ne, rekli su da još malo pričekamo. Uskoro ćemo ga vidjeti. Ma da, ispumpali su mu želudac, ali ipak je dio toga ušao u krvotok, treba čekati...... da se probudi. Ne znam koliko. Jesi rekla Lei? Dobro, tako je i bolje. Ne, ne, dobro je da si je odvela na ritmiku. Ne trebaš ništa donositi, kupit ću nešto. Ionako nisam gladan. (okrene se prema Veri, ona se pravi da masira glavu.) Nije ni ona gladna. Dobro, ne znam je li gladna. Znam, znam da je to važno. Budi bez brige. (stiša glas) Možda ipak ne. Ne znam kako bi reagirala. Pitat ću je. Nije baš....ma da, bit će prilike. Hvala ti. Divna si.

(Franjo prekida razgovor. Vraća se do Vere, stoji kraj nje, ona leži preko svih stolica, masira noge.)

VERA: Dodaj mi cipele.

(Franjo donosi njene lijepe lakirane cipele.)

FRANJO: Zašto nosiš cipele na petu ako ti štete?

VERA: Eto tako, da ne budem mala.

(obuva cipele.)

VERA: To mi je sve od vena. Naslijedila sam od mame.

(pauza)

FRANJO: Jesi gladna?

VERA: Ne, nisam baš.

FRANJO: Mislio sam otići kupiti nešto. Dolje imaju neki restoran.

VERA: Ne volim ta jela iz kantine. Pržene lignje i pomfrit, sve je to masno, bezukusno.

FRANJO: Da....ovaj....ma ako si gladna, mislila je Mirjana...napravila je pitu od špinata, pa bih ja mogao otići po nju...

VERA: Nisam gladna.

FRANJO: Uredu. Razumijem. Samo...tko zna koliko ćemo još čekati...

VERA: Kad budem gladna, reći ću ti.

(Šutnja. Vera se pomiče, Franjo sjeda kraj nje.)

VERA: I? Što kaže Mirjana?

FRANJO: Pa...ništa, tako...pitala je kako je Matej, kako si ti...

VERA: Lijepo.

FRANJO: Prilično se zabrinula, ona je dosta osjetljiva. Mislim, jako emotivno sve shvaća, ponekad joj kažem da prima sve na sebe kao dijete, znaš, onako...dječje.

VERA: Mislila sam, što ona kaže na to što je Matej učinio?

FRANJO: Aha. Na to...

VERA: Mislim, ipak je ona psiholog. Sigurno ima neko objašnjenje.

FRANJO: Nismo o tome razgovarali.

VERA: Ili se ona bavi samo djecom u osnovnoj školi?

FRANJO: Nema to veze.

(Šutnja. Vera sad masira glavu.)

FRANJO: Jesi dobro?

VERA: A kako bih bila dobro?

FRANJO: Pitam te.

VERA: Boli me glava.

FRANJO: Da odem do sestre tražiti tabletu?

VERA: Ne.

FRANJO: Ali tableta bi ti mogla pomoći, zašto da se mučiš bez veze?

VERA: Ne spominji mi tablete.

FRANJO: Imaš pravo. Oprosti.

(Šutnja.)

VERA: Gdje je on uopće nabavio te tablete?

FRANJO: Ne znam. Kod doktora?

VERA: Te idu samo na recept.

FRANJO: Tko ih je naručivao?

VERA: Ne znam. Ti? Mirjana?

FRANJO: Nismo sa spavanjem imali problema. (stanka) Ti?

VERA:  Znaš da ja ne pijem tablete.

FRANJO: Aha, da.

VERA: Već si neke stvari zaboravio.

FRANJO: Što?

VERA: Pa to da ja ne pijem tablete. Da sam uvijek govorila kako s tabletom nikad ne znaš što stavljaš u sebe.

FRANJO: Istina. To si uvijek govorila.

VERA: Zaboravio si. (stišće glavu) Užasno me boli. Kao da me nešto tu probada, udara u ove kosti.

FRANJO: To je sve od uzrujavanja.

VERA: Ja se u zadnje vrijeme stalno uzrujavam. Na poslu, oko mame...kao da mi je uzrujavanje postalo dio svakodnevice.

FRANJO: Da, ali ovo je ipak...

VERA: Da, ovo je ipak... i onda ti se sve druge brige čine smiješne.

(šutnja)

FRANJO: A da nešto pojedeš? To ti sve može biti od tlaka, jer nisi dugo ništa jela. Ako ti se ne sviđa slano, mogu ja skočiti po neku čokoladu, krafnu, tako nešto.

VERA: Kažem ti da nisam gladna.

FRANJO: Možda ne osjećaš glad, ali tijelo ti treba energije, nešto da te trgne...

VERA: Franjo, ostavi me na miru!

(kratka šutnja)

VERA: Bit će mi bolje ako budeš šutio.

(duža pauza u kojoj Vera masira glavu, a Franjo čita plakate koji su izvješeni na zidu. Svako malo pogledava prema njoj kako bi vidio je li bolje. Vera vadi češalj iz torbe i malo ogledalo. Češlja se.)

FRANJO: Dobra ti je ta plava.

VERA: Molim?

FRANJO: Ta, plava, hoću reći, boja kose ti je super.

VERA: Da?

FRANJO: Čini te nekako...ne znam...nježnijom.

VERA: Jel? Baš nježnijom!

FRANJO: Kad si se to ofarbala?

VERA: Prije par mjeseci.

FRANJO: Da, lijepo ti je.

VERA: Morala sam. Počele su mi već sijede izlaziti, nisam im se nadala tako rano.

FRANJO: (kroz smijeh) Sjećam se kako si uvijek govorila da se samo nesigurne žene farbaju u plavo jer tako mogu izigravati glupače bez da im itko zamjeri.

VERA: A toga se sjećaš.

FRANJO: Kako se ne bih sjećao, kad si mi o tome tako žestoko govorila. Ono na večeri. S kumovima, a Ivana se baš ofarbala u plavo. Baš nisi bila taktična.

VERA: Što na umu, to na drumu.

FRANJO: Rekla si da se plavušama na poslu gleda kroz prste.

VERA: To je istina sto posto. Eno ona Maja iz mogu ureda, sad je voditelj nabave. Nikad nije obavila zadatak, a da ga ja nisam morala popravljati. Kad bih je upozorila da je izvještaj napisan lijevom nogom, pun pravopisnih grešaka, samo bi se glupavo nasmiješila i slegnula ramenima. I to su šefovi pušili. Ja sam se uvijek morala dvostruko truditi.

FRANJO: Dobro, ali tebi je uvijek išlo.

VERA: Da...išlo mi je. Išlo...

FRANJO: Što?

VERA: Ma ništa. Glupa mi je ta plava kosa.

FRANJO: Nije.

VERA: Nisam se htjela tako pofarbati. Frizerka je rekla da ću izgledati mlađe.

FRANJO: I izgledaš mlađe!

VERA: Da, a svi dobro znamo da treba izgledati mlado. Nemaš uopće pojma kako je važno u poslu izgledati mlado! Nije li to čudno?

FRANJO: Pa ne znam....kakve to veze ima?

VERA: To se i ja pitam! Zar ne bi godine trebala značiti da imaš neko iskustvo...

FRANJO: Neku mudrost...

VERA: Da, to! Životnu i poslovnu mudrost!

FRANJO: Da, trebalo bi biti tako. (kroz smijeh) Da se poštuje starce sa sijedim bradama.

VERA: Da....starce sa sijedim bradama, to da. Ali žene...žene nemaju bradu. Zato se trebaju bojati u plavo.

FRANJO: Vidim da si još uvijek opsjednuta ženskim pravima.

VERA: Joj, Franjo, nemoj me piliti.

FRANJO: Ne, pa super je to. Sviđalo mi se uvijek kako braniš svoje mišljenje.

VERA: A što bih trebala?

FRANJO: Ma ništa. Samo kažem... ja jednostavno mislim da ti je ta plava kosa dobra, i to je to. Bez nekih dodatnih značenja.

VERA: Ne gnjavi.

FRANJO: Uvijek si znala primiti kompliment.

VERA: Možda sam i znala, ali ne od tebe. Ti nikada nisi imao ukusa.

FRANJO: Je li? A zašto sam onda tebe oženio?

VERA: Ne znam. Zašto? (stanka) Ne sjećam se više razloga zašto smo se razveli, a kamo li zašto smo se vjenčali. Kao da je sve nestalo. Ne sjećam se ni kako smo se upoznali.

FRANJO: E sad već izmišljaš.

VERA: Možda sam sve to namjerno izbrisala iz pamćenja. Kad bi se barem tako moglo. Stisneš delete i gotovo!

FRANJO: Ti bi mene na delete? Bome, lijepo! Ali sama si rekla, ne može se to tako.

(šutnja)

FRANJO: Tulum kod Ivane.

VERA: Kakav tulum?

FRANJO: Pa taj...gdje smo se upoznali.

Vera. Upoznali smo se u kinu.

FRANJO: Ma da, ali na Ivaninom rođendanu sam...

VERA: Nismo se tamo upoznali.

FRANJO: Pa dobro...ne službeno. Ali tamo sam te prvi put vidio.

VERA: Onda to ne vrijedi! Upoznali smo se u kinu, a to što si ti mene gledao na nekom tulumu ništa ne znači. (stanka) Možda bi bilo najbolje da se uopće nismo upoznali.

FRANJO: Ma daj, Vera.

VERA: Ne, ozbiljno. Nikad se ne bismo oženili, ne bismo se svađali, ti bi još tada našao neku...neku Mirjanu, Marijanu, Mariju koja bi bila mirna i dobra. A ja? Ja bih sad bila s nekim direktorom banke, možda bih živjela u Parizu, u onim stanovima od dvanaest tisuća eura po kvadratu!

FRANJO: Koliko?

VERA: Dvanaest tisuća! Kupovala bih po pariškim buticima, obilazila izložbe i navečer pijuckala vino na Montmartru. (zamisli se i doda više za sebe) E to bi bio život.

(Franjo šuti.)

FRANJO: Žao mi je.

VERA: Zbog čega?

FRANJO: Pariza i svega toga.

VERA: Ma daj Franjo, molim te.

FRANJO: Ozbiljno. Krivo mi je što te nisam odveo u taj Pariz.

VERA: Da....Zašto trošiti novac na putovanje u Pariz kad tvoji roditelji imaju kuću u Biogradu!

FRANJO: Nismo imali novaca.

VERA: Imali smo. Samo ih ti nisi htio trošiti na glupa putovanja.

FRANJO: Dobro, možda sam trebao. Mislim da bi se ti dobro uklopila u Pariz.

VERA: Što se može, neka taj Pariz ostane takav u mašti. Vjerojatno uopće ne izgleda kao na fotografijama i nije nimalo romantičan. Možda smrdi kao Venecija. Kanali puni vode iz kanalizacije. Bože, kako je to smrdjelo! Nikad ne ću zaboraviti Japanke koje su se držale za svoje profinjene nosiće.

FRANJO: A onaj čovjek koji je hodao u čizmama po vodi!

VERA: I pao na guzicu pred svim onim turistima! Svi su odmah izvadili...

FRANJO: Fotoaparate! Bio je kao prava zvijezda. Kako je samo psovao na talijanskom.

VERA: Kladim se da mjesecima nije isprao smrad dreka.

(smijeh je narastao do eksplozije. Smiju se kao budale, glasno, crvene se u licu. Zatim se smijeh ispuhuje, stišava. Ostaju par trenutaka u tišini.)

FRANJO: Vidiš da smo negdje ipak išli.

VERA: To se ne broji! Venecija je blizu, uostalom išli smo samo zato jer je bilo usput nakon Ivaninog vjenčanja.

FRANJO: Ali smo ipak ostali dva dana. I to je nešto.

VERA: (tužno) Da, i to je nešto.

(šutnja)

FRANJO: Vera, tebi je stvarno toliko žao..to što si sa mnom...potrošila...

VERA: (ironično) Najbolje godine svog života? Ma daj! Potrošila bih ih s nekim drugim. Nije mi žao. Iako, bile su mi ljepše one godine koje smo proveli izvan braka. Možda je ta institucija braka, taj potpisani papir, možda je to sve pokvarilo.

FRANJO: Misliš?

VERA: Negdje je očito zapelo.

FRANJO: Svejedno, da nije bilo svega toga, sad ne bi bilo Mateja.

(Vera šuti.)

FRANJO: Znaš da mi je to najvažnije u životu. To što si mi dala njega.

VERA: Da...

FRANJO: Ne brini. Drži se on, tvrdoglav je na mamu.

(šutnja)

FRANJO: Da ti još samo ovo kažem...meni je stvarno bilo lijepo s tobom.

VERA: Ozbiljno?

FRANJO: Više se i ne sjećam onih loših trenutaka. To se sve nekako zaboravi.

VERA: Da...sve se zaboravi.

(šutnja)

VERA: Franjo, a što da...što da se nismo razveli?

FRANJO: Pa...Ne znam.

VERA: Možda se onda ne bi sve ovako dogodilo.

FRANJO: Da se nismo upoznali, da se nismo razveli...tko zna. Sve su to neki sporedni pravci.

VERA: Čudno je kako te neke odluke dovedu do neke točke, a da ni sam ne znaš kako si se tu našao. I onda čekaš pred vratima. Čekaš da se vrata otvore. (stanka) Koliko je vremena prošlo?

FRANJO: Pola sata.

VERA: Sporo. (pauza) Vidiš, te neke naše odluke...možda su bile krive. Možda bi sada sve izgledalo drugačije.

FRANJO: Možda. To ionako nikad ne ćemo znati. Ali Vera...nama stvarno nije išlo. Ta odluka da se razvedemo, to je u nama kuhalo mjesecima. Uostalom, ti si prva predložila razvod.

VERA: Znam, znam da jesam. To mi je nekako najčudnije. Vidiš, ja sam uvjerena da se mi ne bismo razveli da ja to nisam predložila. Iako si ti to možda i više želio. Kao s upoznavanjem, uvijek sam ja vukla konce.

FRANJO: Ti si takav tip, voliš imati kontrolu.

VERA: Nisam. Bila sam jadna i bojala sam se. Ali ti si uvijek puštao da ja donesem odluku. O svemu. Mudro bi šutio, sve dok ja više ne bih izdržala. A ja sam htjela da jednom u životu ti preuzmeš kontrolu! Da ti meni kažeš što trebamo raditi i kako ćemo dalje.

FRANJO: Ali...

VERA: Sam si rekao, kuhalo se to u nama, ali ti si ipak šutio, nisi htio o tome razgovarati.

FRANJO: Trudio sam se...da naš brak uspije.

VERA: Nisi, Franjo. Radio si te neke sitne geste, izbjegavao si svađe, odlazio dok bih ja vrištala... nisi htio razočarati roditelje, Mateja, nisi sam sebe htio razočarati. Odgađao si sve to i povlačio se u sebe, baš onako kako to Matej radi. I što sam ja mogla? Vikati, udarati te, razbijati posuđe kao što sam vidjela na filmovima. I to je sve.

FRANJO: Žao mi je.

VERA: Pustio si mene da donesem odluku za nas oboje. A onda si se još mjesecima premišljao, stalno si bio pored mene, postavljao mi nemoguća pitanja, dovodio me u sumnju...

FRANJO: Uvijek sam mislio da su razvedeni ljudi u neku ruku podbacili, da su neuspješni. Jer ako nisu mogli izdržati u vlastitom braku, kako onda išta mogu postići?

VERA: Da, ali brak ne bi smio biti nešto što moraš izdržavati.  Kao zatvorsku kaznu.

(šutnja)

VERA: Franjo? (stanka) Jesi li... jesi sad sretan?

FRANJO: Vera...

VERA: Zapravo, ne moraš mi odgovoriti. Nemoj mi odgovoriti. (promjena) Gladna sam.

(Franjo kratko šuti, a zatim prihvaća njenu promjenu teme.)

FRANJO: Hoćeš da odemo do restorana? (gleda na sat) Uskoro će prestati posluživati ručak.

VERA: U bolnici bi restoran morao raditi non stop. Kao kapelica. Kapelica je otvorena cijeli dan i cijelu noć, zar ne?

FRANJO: Vjerojatno.

VERA: Eto. Tako bi trebao i restoran. I šank. Vidiš, mi uopće ne molimo, ne sjedimo u kapelici pred kipovima. A sin nam je u bolnici.

FRANJO: Ja sam...ja sam se pomolio kad sam išao do auta po dokumente.

VERA: Eto, lijepo. Bar netko.

FRANJO: Nisam znao da želiš...možemo otići zajedno.

VERA: Ne... neki ljudi imaju potrebu za molitvom, neki za hranom, a neki za alkoholom.

FRANJO: Ne može škoditi ako se pomolimo.

VERA: Radije ne bih. To mi je nekako kukavički, sad tražiti nešto od boga kojeg inače ne primjećujem. Uostalom, Matej je dobro. Eto, možda ga je baš tvoja molitva spasila. (stanka) Gladna sam.

FRANJO: Dobro. Idemo dolje?

VERA: A ako se vrata otvore? Koliko je prošlo?

FRANJO: Još ne će. Imamo još oko sat vremena.

VERA: Ipak. Ne želim otići.

FRANJO: Dobro, onda ću ja sam otići, a ti čuvaj vrata. Što ćeš?

VERA: Bilo što. Ono što nađeš.

FRANJO: Valjda je još nešto ostalo.

(Franjo odlazi. Vera popravlja frizuru, šeće po hodniku, odlazi do biljke i promatra kako ju je Franjo uredio. U tom trenutku zvoni mobitel koji je Franjo ostavio na stolu. Vera ga uzima, gleda. Mobitel zvoni izrazito iritantnom melodijom. Vera ga i dalje samo gleda. Mobitel prestaje zvoniti, Vera sjeda, boli je glava, opet se masira. Vraća se Franjo s paketima hrane.)

FRANJO: Opet te boli glava?

VERA: Da. Baš je neizdrživo. Kad pomislim da je prestalo, počne još jače.

FRANJO: Bit će ti bolje kad pojedeš malo hrane. U zadnji čas, već su bili pred zatvaranje. Ostalo je blitve na lešo i krumpira.

(Vera uzima komadić.)

VERA: Bljutavo je. Fali soli, nečega.

FRANJO: Žao mi je. Nisu čak ni ribe imali.

VERA: Joj da, petak. Bez veze.

(Vera ostavlja vilicu. Opet se prima za glavu.)

FRANJO: Ako želiš...Mirjana je ispekla pitu od špinata. Stvarno je dobra, svidjela bi ti se.

VERA: I sad bi Mirjana došla i donijela pitu za mene?

FRANJO: Pa da. Sama se ponudila. Ona bi stvarno rado došla.

(stanka)

VERA: Zašto si joj onda rekao da ne dolazi?

FRANJO: Molim?

VERA: Čula sam te kad ste razgovarali. Rekao si joj da ne dolazi.

FRANJO: Aha...to.

VERA: Ne želiš je kraj sebe?

FRANJO: Ma ne, nego sam mislio zbog tebe...

VERA: Sad ja ispadam grozna, ne želim da tvoja žena tu dođe, ispadam ljubomorna ili što već...

(šutnja)

VERA: Dobro, a tebi nije nikada palo na pamet da nas upoznaš?

FRANJO: Htio sam ja vas upoznati, ali nekako nije bilo prave prilike.

VERA: A kakva bi to prava prilika bila? Je li ovo prava prilika? Naš sin leži u bolnici, nagutao se tabletama, a ti čekaš pred vratima sa svojom bivšom ženom! Idealna prilika da nam se sadašnja žena pridruži i da svi zajedno popijemo jedan čaj od kamilice.

FRANJO: Dobro, predugo sam odgađao...

VERA: Ti sve odgađaš. Čekaš da se stvari riješe same od sebe. Ili da ih netko drugi riješi za tebe. I evo, sad je Matej u bolnici, savršena prilika da riješiš sve probleme s bivšom ženom i usput je upoznaš sa sadašnjom.

FRANJO: Mislio sam ja, ali nekako se sve zakompliciralo.

VERA: Što se zakompliciralo?

FRANJO: Pa mislim, to sve s tvojom mamom, pa onda...Nisam znao da te uopće trebam upoznavati!

VERA: Gle, nije da ja želim upoznati tu ženu, nemam ja veze s njom, ali barem zbog Mateja bi bilo fer.

FRANJO: Nije on više mali. Mislim, hoću reći, da je on tada bio maloljetan, ja bih te svakako prvo pitao, upozorio, uostalom, razgovarali smo.

VERA: Nismo razgovarali, nego si me ti obavijestio da vodiš Mateja na ručak kod svoje cure. Da ona sprema kanelone sa sirom i da je jako uzbuđena što će upoznati tvog sina. I da ništa ne brinem, da ti to sve držiš pod kontrolom, da će Matej sve razumjeti jer te i on sam pitao kad ćeš konačno pronaći neku ženu. Baš zgodno!

FRANJO: Ali...

VERA: Razumiješ, ja tu ispadam kao neka frustrirana jadnica, ali ne radio se uopće o tome! Ti si se samo odjednom povukao, pravio si se kao da ti više nikakve veze nemaš sa mnom.

FRANJO: Znam....ali...

VERA: I znaš kako mi je onda bilo kad se Matej vratio i pričao mi o toj maloj Lei, i o novoj kuhinji koju imate, i o tome kako Mirjana radi slike od sušenog cvijeća...dobro, zar sam ja to sve trebala saznati od njega?

FRANJO: Nisam znao kako bi reagirala...

VERA: Pa si prepustio Mateju da me o svemu lijepo izvijesti.

FRANJO: Ne, nisam to tako mislio.

VERA: I onda si po njemu poslao sliku s vjenčanja!

FRANJO: Nisam je poslao tebi, nego su je svi dobili na svadbi.

VERA: Dobro, kako god.

FRANJO: A što sam trebao? Pozvati i tebe na vjenčanje? Da sjediš tamo s mojim roditeljima?

VERA: Ne znam. Možda. Svima si govorio da smo nakon razvoda ostali prijatelji.

FRANJO: Jesmo. Baš je u tome bio problem. Ostali smo prebliski, ponašali smo se kao da smo još uvijek u braku. Ja sam svaki dan bio s tobom, u našem stanu.

VERA: I što nam je falilo?

FRANJO: Ništa. Ali to nije bila zdrava situacija.

VERA: Tko ti je to rekao? Ona?

FRANJO: Ne. Trebali smo oboje krenuti dalje.

VERA: Ali ti si to učinio tako iznenada!

FRANJO: Čekao sam šest godina!

VERA: Ipak, trebao si misliti na Mateja.

FRANJO: Vera, nemoj opet Mateja petljati u sve ovo.

VERA: Odjednom mu tata ima novu obitelj i sad se on prisilno mora u nju uklopiti!

FRANJO: Ali on se sasvim dobro uklopio. Misliš da se ja nisam bojao kako će to sve proći? Matej je sam primijetio da se nešto događa, rekao mi je da se više smijem, sam me je pitao imam li kakvih vijesti. Zar sam mu trebao lagati? Nije ni Mirjani bilo samo tako mene pustiti u svoj život, njena kćer ima samo 6 godina! Djeca te dobi su još osjetljivija.

VERA: Djeca te dobi ionako ništa ni ne znaju! Matej je taj koji je bio u najosjetljivijoj fazi života.

FRANJO: Zar se on ikada žalio?

VERA: Ne, nije. Ali s njim se nikad ne zna. Možda je sve gutao u sebi.

FRANJO: Opet tražiš krivce.

VERA: A što da drugo radim? Moram znati zašto je to učinio!

FRANJO: Pa je najlakše optužiti mene! Uostalom, koliki se ljudi razvode? Nismo ni prvi ni posljednji.

VERA: Ne znam. Ti si uvijek bio taj koji je govorio da je brak svetinja.

FRANJO: I bio mi je! Ja sam se trudio spasiti to što smo imali, tebe nikad nije bilo kod kuće.

VERA: Oprosti što nisam htjela biti kao tvoja mama! Zatvorena u kući s troje djece kojima treba kuhati i prati! Samo što si ti sa svojom plaćom nisi mogao priuštiti takvu ekskluzivnu domaćicu.

FRANJO: Nisam nikad tražio da budeš kućanica, samo da znaš kad je radno vrijeme, a kad je vrijeme odmora. Da ne telefoniraš na posao dok režemo rođendansku tortu, da ne odlaziš dva dana ranije sa ljetovanja jer moraš održati važnu prezentaciju i da ne zaboravljaš naše dijete pokupiti iz škole.

VERA: To se dogodilo samo jednom! I obećao si da to više ne ćeš izvlačiti kao glupi adut u svađama.

FRANJO: Samo hoću reći da se nisi sjetila jednog djeteta, a što bi tek bilo da si ih imala troje!

VERA: Sva sreća, nisam.

FRANJO: Tebi je i Matej bio previše.

VERA: Gade odvratni!

(Vera ga gađa plastičnom čašom. On zastane, shvati što je rekao.)

FRANJO: Oprosti. Pretjerao sam.

(Vera šuti, sjedne i plače.)

FRANJO: Vera, molim te, oprosti. Nisam tako mislio. Ti si divna majka, ja se divim tome kako si ga ti odgojila. On je jedan dragi, pristojan dečko. To si sve ti zaslužna, znam koliko ti je stalo do njega. Ti si se tako dobro brinula za njega...

VERA: (kroz suze) Zato je sad u bolnici.

FRANJO: Vera....

VERA: Zbog mene je tu, jer ja nisam znala...nisam mogla s njim...on je uvijek bio tako zatvoren, bio je kao ti, nikako nisam mogla doprijeti do njega, mislila sam da je to prolazna faza, da su takva sva djeca kad uđu u pubertet, da će se to sve promijeniti...

FRANJO: Ne, ne...ne smiješ sebe optuživati. Tko zna o čemu je on razmišljao. Optužujemo sami sebe, jedan drugoga...a možda uopće nemamo veze s time. Rekao sam ti, koliki se ljudi danas razvode...to nema veze. Možda se radi o nečem skroz drugom...

VERA: Ali trebali smo primijetiti, trebali smo reagirati, mi smo mu roditelji...a ja sam čekala, mislila sam da je to sve normalno, da su takvi svi...da nije potrebno nešto napraviti...

FRANJO: Nemoj Vera, nisi ti kriva. Nisi mogla znati. Ni ja nisam mogao znati da će se ovo dogoditi. Sad ćemo se zajedno truditi da prođemo kroz ovu krizu. Razgovarat ćemo s njim. Besmisleno je da sad tražimo razloge. Pričekat ćemo da se Matej probudi, onda će stvari biti mnogo jasnije, sve će biti bolje kad se on probudi.

VERA: Ali...želim ti reći...

FRANJO: Dosta, dosta. Obriši suze, ajde. Sad ćemo lijepo sve...

(Zvoni mu mobitel. Franjo je neugodno, oklijeva par trenutaka, zatim se ipak javlja.)

FRANJO: Oprosti. Halo? Da, tu sam, s Verom. Ne, nisam čuo poziv. Ne, nitko još nije došao. Čekamo. Aha! Oprosti, nisam znao. Kupio sam neku blitvu u restoranu, ništa im nije ostalo, užas. Odlično. Sad ću sići. Samo, moram se brzo vratiti, Vera me treba...da...znam

(Franjo hoda s mobitelom dok razgovara. Odlazi izvan scene, njegov glas se gubi u daljini. Vera ostaje neko vrijeme u tišini. Mrak.)


4.scena

(Vera i Franjo sjede i jedu pitu od špinata iz velike plastične pikse.)

FRANJO: Eto, vidiš da ti je bolje.

VERA: Je.

FRANJO: Zar nije ovo najbolja pita koju si ikad jela?

VERA: Dobra je.

FRANJO: Bit će joj drago kad joj kažem. Točno takvo tijesto je radila moja baka. Samo je ona bila klasika, punila je sirom ili mljevenim mesom.

(žvaču)

VERA: Zašto Mirjana nije došla gore?

FRANJO: Doći će sutra.

VERA: Dobro.

FRANJO: Bez brige, ovaj put ću vas upoznati. Neću čekati da se stvari same poslože.

VERA: Dobro.

(stanka)

FRANJO: Što je?

VERA: Ne znam...čudno mi je...jedem tu pitu koju je napravila tvoja nova žena...

FRANJO: Ma daj Vera. To je sve normalno.

VERA: (bezizražajno) Da, normalno je.

(Vera odlaže komad u posudu.)

VERA: Ne mogu više.

FRANJO: Dobro, nemoj na silu. Glavno da si malo pojela, da si dobila energije. (smijeh) A ja ću ovo dovršiti!

VERA: Zdebljao si se u zadnje vrijeme.

FRANJO: Malo jesam. Ona me ne pazi kao ti.

VERA: Bilo bi ti bolje da netko pazi na tu tvoju kilažu.

FRANJO: Jogurt i voće nije za mene. Ajde jogurt, dobro, ali uz njega trebam neke čvarke, slanine...

VERA: Ne bojiš se kolesterola, infarkta?

FRANJO: Ma kakvi! A ako i dođe, šta se može.

VERA: Ja to ne razumijem.

FRANJO: Jednostavno... ne volim se opterećivati takvim stvarima.

VERA: Ipak biste oboje trebali malo pripaziti.

FRANJO: Oho! Pa ti se sad i brineš za nas.

VERA: Samo ti kažem. Ja dva puta tjedno idem u teretanu, trčim po nasipu, mislim da je to važno.

FRANJO: Dobro, važno je. Ali jednostavno nemam vremena.

VERA: Ma daj! Moje radno vrijeme je duplo duže od tvoga, pa svejedno stignem. Dignem se u šest za teretanu. Sve je stvar toga koliko ti je do nečega stalo.

FRANJO: I stvarno ti se to da?

VERA: (ironično ) Sve za izgled. Ipak sam ja razvedena žena.

(stanka)

FRANJO: Vera...a ti...nemaš sad nekoga?

VERA: Ne.

FRANJO: Čudno mi je to.

VERA: Ti bi htio da imam nekoga?

FRANJO: Htio bih da si sretna.

VERA: Zašto misliš da bih bila sretna da imam nekoga?

FRANJO: Dobro, dobro, znam ja da si ti emancipirana žena, sama sebi dovoljna...kako ti to već kažeš. Ali ipak, lijepo je imati nekoga kraj sebe.

VERA: Možda. Tako da mi kuha!

FRANJO: Ne zezaj.

VERA: Ozbiljno, to mi je teško palo kad si otišao. Ponekad mi tako dođe...jela bih onaj tvoj zagrebački odrezak! Ne znam kako ti je uvijek ispao onako mekan.

FRANJO: Tajna...zezam se. Samo treba dobro istući meso. Eto vidiš da je za kuhanje potrebna snažna muška ruka.

VERA: Samo se ti izvlači. Bar što se toga tiče, bio si super. Meni svaki drugi put meso izgori, a i kad ne izgori, onda je suho.

FRANJO: To je stvar koncentracije, a i jelo ne može dobro ispasti ako ti se ne da kuhati, ako nemaš ljubavi prema kuhanju.

VERA: Bome, sa mnom se muškarci ne bi usrećili.

FRANJO:  Ma daj, bio bi sretan onaj koji bi te dobio!

VERA: Sad će me još bivši muž reklamirati kao dobru partiju.

FRANJO: Pa što! Ja te najbolje poznajem, znam koliko vrijediš.

VERA: A ipak si se razveo od mene.

FRANJO: Nema to veze.

VERA: (ironično) Imaš nekog prijatelja da mi ga namjestiš? Tako da i to riješimo.

FRANJO: Vera, ozbiljno bih volio da si sretna. Najteže je krenuti dalje. Znam kako je meni bilo. Bio sam sav nekako izgubljen, zaboravio sam kako se ponašati...kad sam upoznao Mirjanu, sav sam se zbunio. Na sreću, ona je bila normalna, pristupačna. Pričala mi je o svom razvodu, njoj je tada sve još bilo svježe, razvela se prije samo godinu dana, ostala sama s Leom kojoj je bilo pet godina. Nekako nas je to povezalo. Ona mi je prva iskreno rekla da se boji kako će cijeli život ostati sama. To me natjeralo da se i sam zamislim. Pitao sam se što sam radio posljednjih godina. Svaki dan bih nakon posla navraćao tebi i Mateju, ali to nije bilo to. Nalazio sam se u nekom neodređenom stanju, u situaciji koja nije ništa nudila. Razumiješ, kad smo se razveli i nekako ispuhali...sve je opet bilo dobro. Ni sam ne shvaćam kako, ali kad sam se preselio, prestale su i naše svađe. I mislio sam... to dobar znak. Bio sam s Matejem i tobom svaki dan, bilo mi je baš lijepo. Nisam nekako shvaćao da je to loše za nas oboje.

VERA: Zašto bi to bilo loše? Dobro smo funkcionirali, ti si stalno bio kraj Mateja.

FRANJO: Da, ali naš odnos je bio umjetan, kao da smo na umjetan način održavali odnos u kojem nismo mogli postojati kao pojedinci. I onda kao pojedinci nismo mogli nastaviti dalje, nego smo se doveli u stanje simbioze u kojem jedan guši drugoga.

VERA: Daj ne seri!

FRANJO: Dobro, ja ne razumijem zašto moraš ovako reagirati? Što sam ti ja sad napravio?

VERA: Samo si iritantan, to je sve! Odakle tebi uopće pojam simbioze! Od moruzgve i raka samca?

FRANJO: Normalno razgovaramo...ja se trudim...

VERA: Prekini se truditi! Misliš da si sav važan jer sad kao radiš na sebi, jer se trudiš biti dobra osoba? Dosta mi je toga!

FRANJO: Ne moraš se zato...

VERA: Tu mi prodaješ neke analize, neka duboka promišljanja o kojima nemaš pojma. Ponavljaš njene riječi kao papagaj.

FRANJO: Da me saslušaš, shvatila bi da ne mislim ništa loše! Ti si previše usmjerena na sebe, živčaniš bez veze.

VERA: Uvijek ja ispadam kao neka negativka, neka koja šizi bez veze, koja guši druge.

FRANJO: Nisam to rekao. I ja sam gušio tebe. Vidiš, ja mislim da si ti bila u pravu. Mi smo trebali krenuti dalje. Samo ja to nisam shvaćao. To je bilo taman onda nakon onog Božića dvije i osme. Taj Božić smo oboje bili nekako tmurni, sve je to od toga.

VERA: Ma o čemu ti pričaš? Kakve veze sad ima taj seks za Božić?

FRANJO: Nikakve. To je bilo samo onako, mi smo oboje raščistili da smo se zanijeli i da to ne bi bilo pametno. Ali ja sam...ja sam nekako bio...ma zapravo, to je bilo dva tri mjeseca nakon toga. Ja sam čekao, htio sam...premišljao sam se...nisam znao kako ćeš reagirati.

VERA: Što?

FRANJO: Ja sam primijetio da si ti postala mirnija, kao da si odjednom bila zadovoljna. Ali krivo sam sve shvatio. Ivana mi je rekla...i ja sam bio tada ljut...ali ti si bila slobodna, mi smo oboje bili slobodni. Ja sam tek poslije shvatio da smo mi bili u tom nezdravom odnosu simbioze. I tek kasnije mi je postalo drago što si ti krenula dalje.

VERA: Gdje dalje?

FRANJO: Mislim emotivno. Jer ja nisam, ja sam ostao kao neki priljepak. Da, to je prava riječ! Priljepak.

VERA: Simbioza...priljepak...šta si ti postao neki proučavatelj podmorja?

FRANJO: Ne zezaj. Pokušavam ti objasniti. Trebao sam te pustiti, dati ti prostora da pronađeš sama sebe, da pronađeš nekoga tko ti stvarno odgovara, možda tog Filipa, ili nekog drugog...

VERA: Filipa? Odakle ti znaš za Filipa?

FRANJO: Rekla mi je Ivana.

VERA: Ali...kako...to nitko nije znao...

FRANJO: Znao je cijeli tvoj ured, svi su znali.

VERA: Ne...

FRANJO: Objasnila mi je da je to dobro, i za mene i za tebe.

VERA: Ali...to je bilo samo onako, ništa ozbiljno, on radi sa mnom, nisam ništa mislila...

FRANJO:  Vera, ne moraš se ti meni ništa opravdavati.

VERA: Filip i ja nikada nismo bili skupa. On je moj kolega, on se uopće nije uklapao u moj život.

FRANJO: Meni je to u početku teško palo, priznajem, bio sam ljubomoran. Onda sam shvatio da si ti pametnija od mene, da taj naš odnos mora prestati. Saznao sam kasnije da to između tebe i Filipa nije uspjelo, ali barem si pokušala odmaknuti se, krenuti u nešto novo. Tako sam i ja, krenuo sam na ta planinarenja, nisam tada ni sanjao da ću upoznati Mirjanu, da ću biti ovako sretan.

VERA: Da...

FRANJO: I vidiš, iako sam se ljutio i bio sam nesretan, to je ipak donijelo nešto dobro. Tako se to sve vrti u životu. Samo se treba ohrabriti, upustiti u nove stvari.

VERA: Ne mogu vjerovati da mi ti dijeliš savjete!

FRANJO: Nisam tako mislio. Samo, trebala bi upoznati nove ljude.

VERA: A tko kaže da ne upoznajem nove ljude?

FRANJO: Dobro, ne znam. Ali nisi u vezi...

VERA: Nitko mi se ne sviđa.

FRANJO: Ti tvoji kriteriji. Problem je što ti silom želiš promijeniti osobu. Želiš nekoga tko je prazna ploča po kojoj ćeš ti moći pisati kako ti dođe.

VERA: Nije istina.

FRANJO: Mene si neprestano pokušavala promijeniti. To još nekako ide dok su ljudi mladi. Ali mi sad imamo previše godina, ne damo se više mijenjati. Treba pristati na neke kompromise, prilagoditi se. Ako to znači odustati od nekih ideala, neka.

VERA: Znači, ti si s Mirjanom samo zato da ne budeš sam?

FRANJO: Nisam to rekao.

VERA: Ja ne želim biti s bilo kime.

FRANJO: Ma ne, ne, nisam to rekao.

Vera:. Nekad se nisi usudio prići mi na tulumu, a sad se ponašaš kao neki ljubavni savjetnik, stručnjak. No, baš si tešku ribu upecao!

FRANJO: Što ti to znači?

VERA: Sad ja malo koristim morsku terminologiju. Neka ti Mirjana objasni. Ja ne razumijem što si ti vidio u njoj? Mislim, kako ti se ona uopće mogla svidjeti?

FRANJO: Zašto mi se ne bi sviđala?

VERA: Kad sam čula da si našao neku deset godina mlađu od mene, nije mi bilo svejedno. Ali Mirjana...ne znam...ne razumijem kako ti se mogla svidjeti...ta njena kosa, debljina...

FRANJO: Vera, pa daj...

VERA: Možda sam sad preizravna, ali ionako danas cijeli dan razgovaramo iskreno nakon dugo vremena. Treba iskoristiti priliku. Hoćeš iskreno? Ne mogu vjerovati da si nakon mene uzeo nju. Što te uopće privuklo k njoj?

FRANJO: Daj Vera, pa mi više stvarno nismo...

VERA: Vidjela sam vas jednom. Prolazili ste Ilicom i baš ste jeli sladoled. Zastali ste kraj izloga s cipelama.

FRANJO: Mogla si nas pozdraviti.

VERA: Pa da ti olakšam? Ne će ići! Uostalom, mislila sam da je to neka tvoja avantura, da je to neka usputna veza, nije mi izgledala kao žena s kojom bi se ti vjenčao.

FRANJO: Zašto?

VERA: Jednostavno nije. Ali, dobro se ona uvalila. (stanka) Ja sam uvjerena da me ona tad prepoznala.

FRANJO: Tko?

VERA: Pa Mirjana!

FRANJO:  Ne budi smiješna.

VERA: Ona zna kako ja izgledam, zar ne?

FRANJO: Vidjela te na fotografijama. Ali to nije dovoljno... Čovjek preko fotografije izgleda posve drugačije.

VERA: Sigurna sam da me prepoznala.

FRANJO: Ne vjerujem. Zaustavila bi me.

VERA: Kad ti kažem. Pogledi su nam se sreli, skužila sam joj po pogledu da zna tko sam.

FRANJO: Ma daj!

VERA: Možda ti nije htjela reći.

FRANJO: Zašto mi ne bi rekla?

VERA: Taj tren kad su nam se pogledi sreli, mi smo se baš gledale, onako...tako samo žene komuniciraju pogledom. Osjetila sam da me ne želi u svojoj blizini, da joj ja predstavljam prijetnju.

FRANJO: Vera, ne budi smiješna.

VERA: Ozbiljno ti kažem. Znam, grozna sam. Jedem njenu pitu i istovremeno pričam kako me je crno gledala.

FRANJO: Učinilo ti se. Ona uvijek lijepo priča o tebi, vjerojatno te nije niti vidjela.

VERA: Žena je na kraju uvijek žena.

FRANJO: Što ti sad pak to znači?

VERA: Ništa. Samo to da je shvatila koliko smo nas dvije različite. Ona je bila u nekoj neuglednoj plavoj haljini, kosu je zavezala običnom, plastičnom kopčom. Ona je ipak svjesna svog izgleda, ne znam je li se to zapustila nakon razvoda, ili je oduvijek bila debela

FRANJO: Daj Vera, prekini. Ovo nije lijepo.

VERA: Samo kažem...

FRANJO: Par kilograma viška ništa ne znači. U nekim godinama izgled postane manje bitan. Puno je važnije da kraj sebe imaš normalnu osobu s kojom se da razgovarati.

VERA: Da, zaboravila sam. Vi o svemu razgovarate! A ipak ti nije rekla da me vidjela na ulici.

FRANJO: Kažem ti da te nije vidjela.

VERA: Ali ti je nakon toga zabranila da se družiš sa mnom!

FRANJO: Nije mi ona ništa zabranila. Nije ona kriva što si me ti išla poljubiti! Što sam trebao? Ponašati se kao da se ništa nije dogodilo? Prešutjeti joj to? Razgovarali smo i zaključili da je za tebe bolje da se distanciram dok ne prođe neko vrijeme.

VERA: Koja si ti budala!

FRANJO: Vera!

VERA: Istina je. Ona te udaljila od mene jer je shvatila da se ti nikad ne bi maknuo od mene. Shvatila je da je nemoguće da se tebi sviđaju dvije tako različite žene. Ona me sigurno mrzi.

FRANJO: (više kroz smijeh, ovaj razgovor ne prerasta u svađu, shvaća da Vera ima problem i želi joj pomoći) Vera, ma što ti je? Ne pričaj gluposti. Zašto bi te mrzila? Uvijek je lijepo pričala o tebi, kad te vidjela na fotografijama, rekla je da si jako lijepa. Poticala me da joj pričam o tebi, rekla je da bi te voljela upoznati.

VERA: Ne vjerujem.

FRANJO: Ozbiljno ti kažem. Žao  mi je što si stvorila takvo mišljenje o njoj. Ti voliš u glavi složiti neke teorije zavjere, ali vjeruj mi, Mirjana cijelu tu našu situaciju skroz normalno prihvaća. (stanka) Oprosti, ja sam kriv. Trebao sam vas odavno upoznati. Ovako sam dopustio da u sebi razviješ tu neku ljutnju.

VERA: Ja uopće nisam ljuta.

FRANJO: Jesi. To je sasvim razumljivo. Ali ja bih htio to promijeniti.

VERA: Ja ne bih!

FRANJO: Vera, to nije dobro za tebe.

VERA: Nemoj mi ti govoriti što je dobro za mene. Ti ni za sebe ne znaš reći što je dobro.

FRANJO: Uredu, ali znam da bi to bilo dobro za Mateja.

(Vera ne odgovara.)

FRANJO: Trebamo biti pametni. Trebamo misliti na njega i na to kako će se on najbolje osjećati kad se probudi. Želiš da Mateju bude dobro, zar ne?

VERA: Želim.

FRANJO: Eto vidiš. I ovo vrijeme koje smo dobili u ovom zelenom hodniku, to nije bez veze. Imamo priliku razmisliti, riješiti neke stvari. Htio bih da se ponašamo kao normalni ljudi.

VERA: Normalno je relativan pojam.

FRANJO: Matej će biti sretan ako ga svi zajedno veselo dočekamo. Lea će mu sigurno nacrtati neki crtež. Naučio ju je crtati kuću i slona.Vidjet ćeš, sve ćemo to posložiti. Kad sve ovo prođe, ti svi razgovori koje moramo obaviti, mogli bismo napraviti jednu malu proslavu, roštilj ili tako nešto. Mogli bismo proslaviti Matejev upis na fakultet, mislim da bi ga to veselilo.

VERA: Ne znam.

FRANJO: Dobro, možda sad brzam, ali takva jedna proslava bi bila baš zgodna.

(Duža stanka.)

VERA: Umorna sam.

FRANJO: I ja.

VERA: Koliko još?

FRANJO: Ne znam.

VERA: Da odeš pitati nekoga.

FRANJO: Već sam ih pitao.

VERA: Ali nisu rekli ništa konkretno.

FRANJO: Nemaju ti što reći. Doći će po nas kad budemo mogli ući, kad se on počne buditi.

VERA: Samo da se ta vrata već jednom otključaju.

FRANJO: Strpi se još malo.

VERA: Već me glava boli. Previše je toga za jedan dan.

FRANJO: Da, previše je.

(pauza)

VERA: Franjo, ti misliš da će se Matej brzo oporaviti?

FRANJO: Tablete nisu ostavile nikakve posljedice. Doktor je rekao da se zapravo samo treba probuditi.

VERA: Nisam na to mislila. Nego, psihički.

FRANJO: Ići će na terapiju. Treba naći uzroke takvog njegovog ponašanja, razgovarat će sa stručnom osobom. Ja sam uvjeren da će sve biti dobro.

VERA: Ali...što ako ponovo pokuša?

FRANJO: Ne će.

VERA: Kako znaš?

FRANJO: Pobrinut ćemo se da se tako nešto ne ponovi. Shvatit ćemo ovo kao neki znak upozorenja.

VERA: Ja sam ga stalno ispitivala kako je u školi, zašto ne ide van, ja sam stvarno pokušavala...ali on je uvijek bio u sobi.

FRANJO: I kod mene je većinu vremena provodio u sobi.

VERA: Uvijek među tim knjigama, bilježnicama po kojima bi crtkao, pisao...ne znam.

FRANJO: Vježbao je za Akademiju.

VERA: Stvarno je htio upisati Akademiju?

FRANJO: Sam mi je rekao. Daj ga se sjeti kad je imao tri – četiri godine. Sve nam je zidove pošarao.

VERA: Bar nije jurcao na sve strane kao ostala djeca. Gdje bi ga stavili, tu je i ostao. Uvijek bi našao neku zanimaciju, igrao se sam sa sobom.

FRANJO: Znaš što mi je čudno...uvijek sam mislio da na djecu najviše treba paziti kad su skroz mala, kad još ništa ne znaju. Mislio sam da tada vrebaju najveće opasnosti. Na kraju je suprotno.

VERA: Što više znaju, to su u većoj opasnosti.

(šutnja)

VERA: Jesi li ikad vidio njegove crteže?

FRANJO: Vidiš, sad kad malo razmislim...nisam. Uvijek ih je nekako skrivao. Ali crtao je Lei, baš lijepe stvari. Livade, različito cvijeće, životinje, čak je i konja znao nacrtati! Vidio sam da je talentiran.

(pauza)

VERA: Ja sam...ja sam jednom vidjela. Ne znam...strah me.

FRANJO: Dobro, što ti je sad?

VERA: Ne znam...cijelo vrijeme čekamo da se probudi, tu strahujemo pred vratima. A zapravo...najgore tek slijedi. Kad dođe kući, kad opet sve postane svakodnevica...Ja ne znam što ću onda. Sama s njim.

FRANJO: Pitat ćemo psihijatra što da radimo. Na što da pazimo.

VERA: Na što da pazimo...ne znam. Nisam ja...nisam...za to...

FRANJO: A...

VERA: Već sam jednom zakazala.

FRANJO: Nisi zakazala. Nemoj tako govoriti.

VERA: Jesam. Nisam razmišljala, nisam gledala. Bavila sam se drugim stvarima. Tebe nije bilo...i mama je bila u bolnici...i ja jednostavno nisam mogla...a trebala sam.

FRANJO: Vera, ti si dobra mama. Nemoj sada...

VERA: Kako sam dobra mama kad nisam znala ni da mi sin želi upisati Akademiju?

FRANJO: No dobro, to sam i ja saznao tek onako, usput.

VERA: On sa mnom nije ni razgovarao. Došao bi iz škole i otišao ravno u svoju sobu.

FRANJO: Dobro, to je normalno u njegovoj dobi.

VERA: Nije normalno! Nešto nije normalno kad je odlučio progutati cijelu bočicu tableta. Samo što ja nisam vidjela...nisam htjela znati, nisam ti rekla.

FRANJO: Što mi nisi rekla?

Vera. Pronašla sam....

FRANJO: Što?

VERA: Pitao si me jesam li nešto primijetila i ja sam rekla da nisam.

FRANJO: Da i?

VERA: Lagala sam. Jer ti nisam mogla reći...Ja sam...htjela sam nešto saznati o njemu, htjela sam znati s kime se druži, o čemu razmišlja, ali on nije odgovarao. Ljutio se ako bih ulazila u njegovu sobu, prijatelji ga nikad nisu zvali na telefon. Ja nisam mogla ništa. Zato sam jednom ušla u njegovu sobu dok je bio u školi i pronašla među odjećom bilježnicu.

FRANJO: Dnevnik?

VERA: Ne, više kao knjiga crteža. Uplašila sam se kad sam je otvorila. Bila je puna strašnih stvari.

FRANJO:  Ne razumijem.

VERA: Mrtve životinje u raspadanju, probodene ruke, crvi na organima...i sve tako stvarno! Kao da postoji tu, pred mojim očima.

FRANJO: A...možda je vježbao. Na prijemom moraju znati sve tehnike, i akvarele, uljane boje, kolaž...

VERA: Ne, ne shvaćaš. Svi crteži su bili takvi. Mračni. Kao da je to bila njegova vizija smrti. Sve u nekom raspadanju.

FRANJO: Nisam znao... Kad si pronašla tu bilježnicu?

VERA: Prije šest mjeseci. Nisam tada znala...trebala sam ti reći.

FRANJO: Zašto nisi?

VERA: Ja...ne znam, Franjo. Nisam...

FRANJO: Trebala si me uključiti.

VERA: Tada mi nije niti palo na pamet da to nešto znači, da obični crteži...da to ima neke veze. Ja sam...pitala sam Mateja o tome, on se razbjesnio. Vikao je na mene jer sam mu kopala po stvarima, rekao je da više uopće ne ulazim u njegovu sobu. Nikad.

FRANJO: I onda?

VERA: Shvaćaš li, ja nisam mogla znati...

FRANJO: Nisi. Zato si i trebala pitati nekog stručnjaka, psihijatra, školskog psihologa...ne znam.

VERA: Kažem ti da nisam tada znala da je to važno. Bila sam glupa. Nikad si to neću oprostiti. On je jednostavno pobjesnio kad je čuo da znam za bilježnicu. Trebala sam znati...trebala sam znati da su mu ti crteži...ali ja nisam to mogla sama.

FRANJO: Imala si mene.

VERA: Tebe više nije bilo, nisi se javljao. Ja...saznala sam da si na Hvaru, na medenom mjesecu. Nisam te htjela uznemiravati, nisam htjela da pomisliš kako...nisi se javljao. Bila sam ljuta i povrijeđena.

FRANJO: Nisi mi rekla jer si bila ljuta na mene?

VERA: Ja...

(Franjo se okreće. Ona mu stavlja ruku na rame.)

VERA: Franjo, ja nisam znala...Ja sam grozna mama.

FRANJO: Ne. Nemoj to više nikad reći.

 

  1. 5. Scena

(Vera leži na stolicama i spava. Sa strane ulazi Franjo, u ruci mu je plišani medvjedić. Promatra je neko vrijeme. Sjeda kraj nje, makne joj pramen kose s lica. Još trenutak je gleda, udahne i zatim krene buditi.)

FRANJO: Vera...Vera...

VERA: Molim...čekaj...

FRANJO: Oprosti, ali moram te probuditi.

VERA: Kako? Zaspala sam?

FRANJO: Samo si se naslonila i zaspala.

VERA: Koliko je sati?

FRANJO: Jedanaest.

Vera. Bože! Zašto me nisi prije probudio? Što ako otvore vrata?

FRANJO: Nisam te budio jer nije bilo razloga.

(Vera sjeda, popravlja odjeću, obuva cipele.)

VERA: Koliko je vremena prošlo! Zašto nitko ne dolazi! Kad ćemo...

FRANJO: Zato sam te i probudio. Rekli su mi da uskoro možemo ući, vrata su otključana.

VERA: Ozbiljno?

FRANJO: Da. Obuci se.

VERA: Matej se probudio?

FRANJO: Još je u polusnu, ali za par minuta možemo s njim razgovarati.

VERA: Je li pitao za mene?

FRANJO: Ne znam. Sestra mi nije ništa rekla.

VERA: Ti nisi bio unutra?

FRANJO: Ne. Bio sam samo kod doktora.

VERA: A što će ti taj medvjed?

FRANJO: Mislio sam...za Mateja. Nisu imali ništa drugo.

VERA: Ne možeš mu dati plišanu igračku!

FRANJO: To je znak pažnje. Hajde, požuri.

VERA: Neka, treba se on probuditi. Možda da mu odemo kupiti nešto drugo?

FRANJO: Što ćeš sad kupovati?

VERA: Ne znam. Neko voće, slatkiše. Možda je gladan. Nismo spremni.

FRANJO: Jesmo.

VERA: Ne ćemo ga smetati?

FRANJO: Ma ne ćemo!

VERA: Ali...

FRANJO: Dobro, što ti je! Rekla si da ga želiš vidjeti!

VERA: Želim.

FRANJO: Onda? Otključali su vrata.

VERA: Strah me.

FRANJO: Čega?

VERA: Tog susreta.

FRANJO: Ne budi smiješna!

VERA: Ako ga vidim prikopčanog na aparate, sa cjevčicama u rukama...kao onda...mamu...strah me te slike.

FRANJO: Vera, Matej je dobro.

VERA: Znam. Shvaćam ja sve to kad kažeš, sve si ja to objasnim u glavi. Ali osjećam nešto skroz drugačije...ovo je bilo tako blizu. Kao da ga je smrt okrznula. Mogla sam ostati bez njega. Ja...ne znam što bih da Mateja nema.

FRANJO: Vera, ne će on nikamo otići...

VERA: Ja ne želim biti sama.

FRANJO: Nisi sama.

VERA: Jesam. Ti si otišao, mama je umrla, Matej...ja to ne mogu...Zašto se takve stvari događaju?

FRANJO: Tako to ide. Takav je život.

VERA: Mrzim tu frazu. Takav je život, takav je život...ali zašto baš moj život? Zašto je baš sve drugačije nego što sam zamišljala kad sam imala dvadeset?

FRANJO: Lijepo je imati snove, ali život te iznenadi...

VERA: Da, uvijek si govorio da sam nerealna, da shvaćam sve oko sebe kao veliki dućan sa slatkišima.

FRANJO: To ne mora biti loše.

VERA: Rekao si da mi je mama napunila glavu glupostima, da se moram riješiti te nerealne ambicije.

FRANJO: Dobro, nisam to baš tako mislio...

VERA: Moja mama je uvijek govorila da sam posebna, da sam pametnija od svojih vršnjaka i da me u budućnosti čeka nešto iznimno. Eto, prevarila se!

FRANJO: Nije Vera, ti jesi posebna.

VERA: Nisam...glupo je bilo što me uvjeravala u takve stvari.

FRANJO: Htjela je najbolje za tebe.

VERA: Da, samo najbolje. Ponekad mi se čini da se previše trudila. Kao da mi je htjela nadoknaditi. Radila je kao obična tajnica, a ja sam išla na satove jahanja, svirala sam klavir, učila jezike...

FRANJO: Bilo joj je jako stalo.

VERA: Moja ideja o nekom drugom životu, o kafićima i buticima, o muzejima, o Parizu! Sve je to tako bijedno!

FRANJO: Još uvijek imaš vremena.

VERA: Ona mi je pričala o Parizu, tamo je upoznala tatu.

FRANJO: Možda je i dobro da nisi sa mnom bila u Parizu. Netko će te jednom sigurno voditi.

VERA: Da...jednom...

FRANJO: Možda ćeš jednog dana živjeti tamo. Slat ćeš mi razglednice i mahati s vrha Eiffelovog tornja. Ništa nije nemoguće!

VERA: I ona je sanjala o Parizu. Na kraju je umrla sama, u bolnici, u zelenom hodniku na putu prema operacijskoj sali. Nisu je stigli ni uvesti.

FRANJO: Žao mi je.

VERA: Strah me starenja. Tog groznog osjećaja truljenja iznutra.

FRANJO: Ti si još uvijek mlada, lijepa si...

VERA: I ona je bila takva. Imala je baš lijepo čelo, uvijek uzdignuto, bilo je neko posebno dostojanstvo prisutno u načinu na koji se držala. Nije mi bilo jasno kako u roku godinu dana sve to može nestati. Nema nikakvog dostojanstva kad više ne možeš sam ni na wc otići, kad te trebaju hraniti preko cjevčice jer nemaš snage za žvakanje, za pomicanje čeljusti.

FRANJO: Ali to je bolest donijela.

VERA: Bolest, starost. One dolaze zajedno. (stanka) Rekla mi je doktorica da i ja imam genetske predispozicije za rak.

FRANJO: To ne mora ništa značiti.

VERA: Ali može.

FRANJO: To samo tako kažu. Kad je netko u obitelji bolestan, to samo tako kažu.

VERA: Ne znam. Ali ja to ne bih izdržala. Ja bih skočila s vrha nebodera.

FRANJO: Nemoj se šaliti s time.

VERA: Ozbiljno, dugo sam o tome razmišljala. Ti nemaš pojma kroz što je ona prolazila, kad joj je kosa ispala, trenutci u kojima su joj doktori davali nadu, da bi je zatim opet oduzeli. Samo jedna njihova riječ je dovoljna da ti oduzme nadu, da opet krenu crne misli.

FRANJO: Važno je da si ti bila uz nju.

VERA: Ja se nisam ni snašla, nisam odmah shvatila što se događa. Nije ni ona. Mislila sam da je obična glavobolja.. Sad...čini mi se da sam mogla napraviti puno više. Da smo na vrijeme...

FRANJO: Nemoj. Mučiš se, bespotrebno se okrivljuješ.

VERA: Ne znam. Zakazala sam kao kćer, pa sad i kao mama. Pogledaj me, moj sin čeka, a ja tu pričam o svom odnosu s majkom.

FRANJO: Ako imaš potrebu govoriti....

VERA: Strah me njegovog pogleda. Što ako me bude optuživao?

FRANJO: Ne će.

VERA: Što ako kaže da sam ja kriva za sve što se dogodilo?

FRANJO: Nisi ti kriva.

VERA: Da sam njegove crteže shvatila ozbiljnije, da sam primijetila koliko je često sam u svojoj sobi, da sam ga pitala...

FRANJO: Vera, nisi ti kriva. Čuješ li me? Ponovi.

VERA: Nisam ja kriva.

FRANJO: Tako je. A sad dođi.

(Franjo kreće prema vratima.)

VERA: Ne...ja ne mogu. Što ćemo reći?

FRANJO: Dovoljno je da ga zagrlimo.

VERA: Ako me bude nešto pitao?

FRANJO: Onda ćeš odgovoriti.

VERA: Ili ako bude vikao?

FRANJO: Vera...ne ponašaj se kao dijete. Otvori vrata.

VERA: Čekamo tu satima, pričamo o svemu, a nismo se dogovorili što ćemo kad se probudi.

FRANJO: Nekako ćemo već znati.

VERA: Ja ne znam kako ću...

FRANJO: Zajedno ćemo.

VERA: Samo da još malo pričekamo...

FRANJO: Ne, sad. Treba donijeti odluku i otvoriti vrata.

VERA: Ja ne mogu.

(Vera sjeda na stolice. Izbezumljeno gleda prema vratima. Franjo je bespomoćan. Zatim se okrene prema vratima, pritisne kvaku i širom otvori vrata.)

FRANJO: Dođi. Imamo medvjedića.

(Vera mu prilazi, on joj daje igračku u ruke, zajedno ulaze.)

Kraj



Facebook! TwitThis