Radnja ove satirične komedije je smještena u selo Črevo, u kojem postoji Seoski odbor, koji zasjeda na Skupštini jednom godišnje kako bi donio važne odluke za zajednicu. Riječ je o komediji koja govori o općedruštvenim problemima vezanim uz obnašanje vlasti. U maloj seoskoj sredini kao što je Črevo taj općedruštveni problem poprima elemente satire i komike, kao što se često događa i u samom životu. Specifičnost «Skupštine» je prisustvo predstavnika romske nacionalne manjine.


GODINA: 2005

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 3 (oko 30, 40, 50)

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 1 (oko 40)

BROJ LIKOVA NEODREĐENOG SPOLA: 1 (Đeronimo)

NAPOMENA VEZANA ZA MJESTO RADNJE: Dobrovoljni vatrogasni dom sela Črevo, ne baš u najboljem stanju.

DODATNE NAPOMENE: Premijerna izvedba:13.01.2005. scena Z.Rogoz HNK u Varaždinu.
Nagrade za "Skupštinu":
2010.Nagrada Gumbekovi dani (Histrion) za najbolju predstavu festivala i nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu (Ljubomir Kerekeš, uloga Trpimir Oršuš)
2013.Nagrada Zlatni lav Umag za najbolju predstavu festivala (žiri publike) i nagrada za najbolju glavnu mušku ulogu festivala (ljubomir Kerekeš, uloga Trpimir Oršuš)


OPASKA AUTORA:

U ova šaljivo- mračna vremena preuzimanja, oduzimanja i iskoristivosti vlasti govoriti o umišljaju vlasti kao veličine, isto tako i o vladanju s predumišljajem vjerujem da se slažete ako kažem da je postalo smiješno. Marginalci našeg društva u nekim pokušajima vladavine nisu od jučer. Oni su naša već tradicionalna postojanost, a što je najžalosnije sa vjerom da su svi svemogući. Govoriti o toj karikaturi društva nepotrebno je s dozom ozbiljnosti zato Skupština ima najozbiljniju namjeru vlastiti društveni marginalni cirkus predočiti gledatelju u cirkus vlasti. Pomisao da su marginalci naša osovinska vlast za nekoga i može biti uvredljivo ali uz nužnu opasku,  ovo su ljudi od krvi i mesa i kao takvi sa svojim mesom čine hranu vladajućima. Sve ostaje unutar zadanih normi i ova i takva Skupština ne odlučuje ni o čemu.

Privatizacija u donošenju odluka bez snošaja težine istih, isto je kao i pljunuti u vjetar. Mi smo ionako samo svoji na svojem i tko nas pita.  Male, obične i svakodnevne. Ovo ogledalo primitivizma treba promatrati kao igru u kojoj su marginalci  miševi, a ne mačke. Bili i ostat će.

USKOGRUDNA KOMEDIJA

O POTECIJALNIM VLASTODRŠCIMA

Dobro došli u selo Črevo!

To selo sa stotinjak kuća, negdje u Hrvatskom zagorju, ima malu crkvu s trgom i – što je za ovu predstavu najvažnije – ima i Vatrogasni dom. Taj stari i trošni Dom, izvana i iznutra odiše zadnjim snagama ekssocijalističke funkcionalnosti funkcionalnosti, za potrebe verbalnog funkcioniranja četvorice dobrovoljnih vatrogasaca u Črevu. U tom se Domu godišnje održava jedna ili dvije svadbe i obavezna godišnja Skupština seoskog odbora, inače su mu vrata uvijek zatvorena.

Priredba nakon Skupštine jedini je kulturni događaj tijekom godine u Črevu. Zato Skupština pobuđuje veliko zanimanje Črevara, što potvrđuje da kultura kao identitet našega društva ne poznaje granice  i da kultura kao takva prodire I u najzabačenije sredine Lijepe naše.

Selo Črevo bilo bi samo jedno u nizu sličnih sela – Bogu za leđima – da nema Romskog naselja u samoj blizini sela. Ova (službeno rečeno) Romska mjesna zajednica, najveći je kamen spoticanja u izgradnji suživota i međusobnog uvažavanja Črevara i (neslužbeno rečeno) Cigana. To Romsko naselje ni po čemu ne razlikuje od uobičajenih romskih naselja u drugim sredinama. Zašto? Zato, što je s jedne strane teško, zapravo nemoguće, utvrditi broj stanovnika te Romske mjesne zajednice, a s druge, priznajmo, koga baš zanima koliko točno ima Cigana!? Ako se u sveukupnom popisu za Hrvatsku špekulira s točnim brojem Cigana, zašto bi uopće bilo važno koliko ih se doselilo ovamo, uz selo Črevo.

Pitanje njihova suživota i vjerodostojnost naše države u poštivanju zakona i zakonitosti, temeljno je pitanje kojim se bavi Selski odbor mjesta Črevo. Primjenjujući zakonske propise o sastavu Odbora – koji ima predsjednika, tajnicu-blagajnicu, animatora kulture i predstavnika nacionalne manjine – Selski odbor Čreva  postiže vrhunac svoje vladavine izigravajući i preslikavajući stanje  hrvatske političke svakodnevice u svoju sredinu. Toliko o Selskom odboru ako ga gledamo iz ptičje perspektive.

Iz ljudske (dakle i životinjske) perspektive gledano, malo puniji pedesetogodišnjak  Dragec predsjednik je tog Selskog odbora. On  je sretno rastavljen čovjek i otac jednog djeteta koje živi s majkom u susjednom selu Gnojnica. U Gnojnici je škola s jednim (nepopunjenim) odjeljenjem učenika od prvog do četvrtog razreda. Predsjednik Dragec svoju osamljenost uspješno nadomješta u svima znanoj (a navodno “ tajnoj” ) ljubavnoj vezi s Đurđom. Dragec je veliki nesposobnjaković, silno željan vlasti i ugleda. Inače je tipični demagog, vrlo popustljiv kad treba. Pravi je lokalni politički marginalac, aktivan šutljivac i naštrebani parafrazer, koji dominantno korača političkom scenom Čreva, prezentirajući poznate političke smicalice naučene i “skinute” s televizije i radija. Današnjim političkim rječnikom moglo bi se reći da je rođeni političar.

Đurđa, tajnica i blagajnica Selskog odbora, usko je povezana s predsjednikom, ne samo u privatno-ljubavničkim nego i funkcionalnim odnosima. Ima četrdesetak godina, dugogodišnja je udovica nesretnim slučajem, pristojno je popunjena, zdravoseljačke ljepote i crvenila za sve suseljake funkcionira pod enigmatsko-indikativnom aureolom. Je li pokoji umro na njoj ili pod njom? Rogobatna je i odrješita, Đurđa se inače bavi svinjogojstvom.

Ivek zvani Tarzan je iz susjednog sela Gnojnice, gdje se nalazi škola. Za potrebe Selskog odbora, intelektualac Ivek je animator kulture i radi kao učitelj u Gnojnici. Ivek je za potrebe selskog odbora animator kulture. Za razliku od nekih drugih zemalja, namjerno ga spominjem na trećem mjestu, da se kao drugospomenuti, ili - nedaj Bože – prvospomenuti, ne bi kosio s uobičajenim  hrvatskim intelektualnim normativima za predstavnika kulture. Miran  je i staložen, pristojnih manira i oskudne geste, što je posljedica pretilosti. Tridesetogodišnji Ivek, tromog i nezainteresiranog tijela, posljednje dvije godine, sav traumatiziran, proživljava  nesretnu  i propalu ljubavnu vezu. Do danas, ta jedina zvala se Suzana. Na ljubavnom planu, Ivek je jahač na duge staze, jer se osim držanja za ruke, među njima godinama nije ništa dogodilo.

A nadimak Tarzan dobio je još u djetinjstvu, kada su zbog neutažive gladi pucale sve vrbine grane u Črevu.

Udovoljavajući zakonskoj odredbi, da nema kvoruma bez predstavnika manjine, tj. Romske mjesne zajednice, član Selskog odbora je i četrdesetogodišnji  Trpimir Oršuš , jebivjetar s malom maturom i sa svim komponentama vizualno-mentalnog identiteta današnjeg Ciganina iliti Roma u velikoj većini slučajeva.

U selu Črevo svoje utočište našao je i Đeronimo, slijep i polunijem dugokosi seoski rocker, bivši član davno izumrlog miroljubivog pokreta. Skidajući i usavršavajući rock- standard, Đeronimo provodi dane za stolom jedine krčme u Črevu. Bez sluha, uz zastrašujuće mjestimično glasanje i dubinsku nostalgiju, vezan za minula vremena mira i nerada, Đeronimo preživljava na samilost Črevara.

(Varaždin, 2005.g.)


L  I  C  A

DRAGEC -  predsjednik selskog odbora Črevo

TRPIMIR  ORŠUŠ-  predstavnik romske mjesne zajednice

ĐURĐA -  blagajnica i tajnica selskog odbora Črevo

IVEK zvani  TARZAN -  animator kulture

Pojava: ĐERONIMO  – selski skladatelj

Ova komedija (varaždinsko-kajkavska) u dvije slike zbiva se u današnjici,

u sumrak kad je sva živina nahranjena, a Črevari se spremaju na počinak.

Selo Črevo nalazi se negdje u Zagorju gdje ima Roma, a radnja traje onoliko koliko traje godišnja Skupština i priredba Selskog odbora Črevo.

U prvoj slici na pozornici vidimo jedan duži stol i četiri stolice.


P r v a  s l i k a


Jedna od prosječnih prostorija tipična za svaki društveni dom. Veliki četvrtasti stol za donošenje relativno važnih odluka i četiri stolice sposobne izdržati i više od predstojeće ljudske gluposti. Od inscenacije skoro pa ništa.

IVEK zvani Tarzan ulazi dostojanstveno sa slušalicama na glavi i pokušava vježbati. Zahvaljujući njegovoj omiljenoj kompoziciji polako prelazi u trans. Na samoj granici ovulacije izazvane omiljenom kompozicijom - da ne bismo prešli granice dobrog ukusa - ulazi DRAGEC, Predsjednik.


  1. p r i z o r


DRAGEC: Daj Tarzan, buju ti vuha otpala. Kaj se tak dereš pak znaju svi da ti je sve zlagala i da se je trošila po celom Črevu i okolici. Ne trebaš još tak rikati kaj da imaš dan žalosti.

IVEK: Dragec, znaš dobro da sam ju prebolel. Suzana i ja smo se razišli kakljudi. Bila je sva u suzama i čovek nikad nebi rekel da je Suzika takva.

DRAGEC: Daj Tarzan, imamo tolko važnih stvari koje moramo danas rešiti, a ti si se sad zalepil za tu radoholičarku. Ovak i onak se sastajemo jemput na leto, a znaš i sam da se je toga nagomilalo kak dreka.

IVEK: Ja bum izvel ovu kompoziciju na priredbi i nemrem samo popevati moram imati i koreografiju. A kaj si ti pripremil, Dragec?

DRAGEC: Kaj, kaj? Kaj, kaj? Ja bum otvoril i zatvoril priredbu, kaj bi ti još? (Umišljeno) Održal bum rekreativni politički govor, pozdavil bum ljude, najavil bum nas koji nastupamo i sve to u jednom skromnom ozračju jer je i priredba skromna.

IVEK: Kak ti veliš tak i bude. Ti si predsednik selskoga odbora.

DRAGEC (pun sebe): Selska priredba je pod brojem četiri na dnevnom redu Skupštine i o svemu tome bumo dok dojde na red. Ja se nadam da si se ti pripremil kaj se tebe tiče i kaj je najvažnije ovo danas nije običan sastanak ovo danas je Skupština. Nemo se danas dogovarali ko bu na Svetu Geru kotlovinu obrtal, danas su pred nama važni strateški zadaci.(Sve nervozniji): Gdi su ljudi za kvorum?

IVEK: Đurđa je rekla da dojde dok svinje nahrani, a za Trpimira ne znam.

DRAGEC: A jesmo si i mi z njima pomogli. Gde baš da se tu zlociraju? S tim predstavnicima manjina navek problemi, ali ga fučkaj kad nam pokrivaju jednu četrtinu ukupnoga građanstva u selu.


  1. p r i z o r


(Ulazi Đurđa, skromna i rogobatna selska udovica)


ĐURĐA: Dečki malo kasnim, ali krmača mi je tak nabrekla kak da bu saki čas počela…..onda se je prilegla pak sam joj malo cecke ožmeknula…..( vadi iz cekera sve za kaj je bila zadužena, demižon vina, salame, kruha i još vina, puno vina. Sjeda za stol): Tak je milo roktala sirota, kak da joj paše, pak sam ju onda popetala ispod šupka da ju malo narašim i morem vam reči da joj je pasalo. Tak se je blaženo spezdela, sirotica. (Natočivši si čašu vina): Živeli!

DRAGEC (srdito): Kasniš Đurđa, jebiga! Znaš i sama da se jemput na leto zidemo na godišnjoj Skupštini i ti baš sad moraš prasicu petati, ni jučer, ni zutra, nego denes. (Odrješito): Skupština je zakazana za osam sati i tu nema boga. Nemoj da te opet natežem po disciplinskoj komisiji.(Blažim tonom): Zmisli se samo prošle godine i kolko te je to koštalo.

ĐURĐA (pomirljivo): Dobro, ne trebaš se odma srditi, Dragec.

DRAGEC (uvrijeđeno): Nisam ja za tebe Dragec, ja sam za tebe Predsednik. Ovo je Skupština selskoga odbora Črevo i ti se, kolegice Đurđa, moraš znati nositi sa tom i takvom dužnosti pa ma kakva ona bila. Mi smo sad tu, čelniki, i nemremo se tak paušalno ponašati. To kaj smo mi privatno (zbunjeno),hočem reči, kao suseljaki…..kaj je bilo između…jebiga, hočem reči da smo sad na dužnosti i da se je treba ponašati u skladu sa rukuvodečim činjenicama. Je tak, Tarzan?

IVEK (mlatara rukama, uvježbavajući korografiju): Tak je, ništ privatno! Nemremo Đurđa, privatno mešati s politikom. Sada smo mi tu sasvim drugi ljudi.

ĐURĐA: Nemojte se ljutiti, gospon Predsednik, jer ja budem dala svoj doprinos ako treba i bez disciplinske komisije.(Umiljato): Kak ste i sami rekli, pak ne znamo se od jučer.

IVEK: Nemoj, Đurđa, u svezi s onim kaj si zajebala prošle godine, se baš i nisi najbolje iskazala. Odojek ti je bil tak masni kaj sam prdel još tjedan dana, a z onom nojom si nas skoro zatukla.

ĐURĐA (besramno ulazi u svađu): Nemoj ga i ti, Ivek, vezda srati. Pak si sam došel k meni i zbral odojka, a z vinom si se tak nacejal kak da bogec nemaš svoje. Predsednik, ja znam da nema svoje jer ga več do Božiča scuclal.

IVEK (besramno prihvaća svađu): Nemreš se Đurđa tak ponašati. Tu smo po službenoj dužnosti i jedna tajnica i blagajnica Čreva si nemre dopustiti takve izraze u javnosti. Cuclati, Đurđa. Mi moramo u maloj sredini dati primjer velikoj sredini. Oni u Varaždinu moraju uvijek sticati dojam da u Črevu sve štima. Je tak gospon Predsednik?

DRAGEC (odobravajuće): Tak je Tarzan! Dobiju oni sve črno na belo svakih šest meseci gde lepo piše kolko smo napredovali, samo kaj oni ništ ne ulažeju u infrastrukturu Čreva, nek to moramo sami. Sad su nam najebali i ovu vinsku cestu tak da sve kaj degustatori spišaju se lepo zleva putem podzemnih voda v Črevo. Zato sam i del na dnevni red pitanje izgradnje kanalizacije Čreva… (Sve nervozniji, okreće se): Bu došel taj Trpimir, kasni več dvajst minut?

IVEK: Ja sam još kod osnivanja odbora i kod glasovanja rekel da je on nepouzdani.

DRAGEC: Je, ti si rekel! Moreš ga fučkati, kad je to viša sila. Moraš imati uključene sve strukture u rukovodeču infrastrukturu, inače ti sve odluke koje donesemo nisu pravovaljane.

  1. p r i z o r


(Ulazi Trpimir ORŠUŠ, tipični predstavnik romske zajednice.)


ORŠUŠ (veselo i razdragano): Dobar dan, drugovi!

DRAGEC (kulminira nervozom): Koji drugovi? Jebali te drugovi, Oršuš! Kaj ti ne znaš gdi živiš, u kojem vremenu?

ORŠUŠ: Šta da znam u kojem vremenu kad su stalno neke promene. Taman se čovek navikne na neki šta ja znam, HA-DU, HA-SE-PE, HA-KA-MO. Taman fiksiram ko vlada, a sutra čujem da je popušil izbore. Kako da se adaptiramo? I nas bi trebalo da se pita jer smo i mi u sastavu čovečanstva. Šta češ, šefe, kad smo mi Cigani ko ptice selice... (Nakon kraće stanke, opazivši na stolu Ivekove cigarete): Bratko, kaj to puša? Ronhal? Daš cigaru, ti majku!

IVEK (zatečen, mirno promatra Oršuša kako otuđuje njegove cigarete): Pa zakaj se onda ne odselite?

ORŠUŠ (zapali cigaretu; dimi ko Turčin): Kuda sada da se selimo? (Otpuhuje zadovoljno): Taman smo se lepo smestili i sve se uhodalo, deca nam se udružila. Živimo svi u lepa bratska zajednica ko da smo svi Cigani, zar ne šefe? Deca nam idu u ista škola. (Odjednom osmijeh na licu Oršuša splasne. Okrene se zabrinuto Dragecu): Ti znaš da tvoj i moj mali opali četrti razred?

(IVEK i ĐURĐA iznenađeno bulje u Drageca)

DRAGEC (srdito): Daj Oršuš, čkomi, nemoj mi ranu soliti!

IVEK (podrugljivo): O, nisi se pofalil!

DRAGEC (uvrijeđeno):Osim toga, Oršuš, moj mali je opal z  jednoga predmeta, a tvoj z tri predmeta, a to ni isto! Z hrvatskog, matematike i prirode i društva, z četiri predmeta je tvoj opal.

ORŠUŠ: Šta sad hočeš da rečeš, da je moj mali tvojega povukel?

DRAGEC (uvrijeđeno): Kaj bi tvoj mali mojega povukel!

ĐURĐA: Pak reči onda, z čega je opal?

DRAGEC: Opal je,…opal je z veronauka!

ĐURĐA: Kak, pak idete k meši!?

DRAGEC: Je idemo k meši, ali kaj, kaj!? Opal je bik! Kak i nebi opal, kad je nacrtal Majku Božju v toplesu pod odmorom na ploči.

ORŠUŠ: Pa kaj? Ima i ona pravo da se sunča!

ĐURĐA: Daj, vrag te Oršuš, kaj pripovedaš gluposti!

IVEK (prijekorno): Trpimir, nisi još se opravdal, zakaj si zakasnil? Ako smo se dogovorili u osam, onda je to u osam!

DRAGEC (zapovjednički): Da čujem, Trpimir!

ORŠUŠ: Znaš…(zastaje),...drug predsednik…

DRAGEC: Nisam ti ja nikakav drug!

ORŠUŠ: Dobro onda, šta da ti kažem Dragec…..

DRAGEC: Koji Dragec? Ja sam za tebe Predsednik! Si razmel?

ORŠUŠ: Razmel, drug Predsednik!

DRAGEC: Pa dobro koga ti zajebavaš? Koji kurčevi drug? Nema ti drugova u Črevu, Oršuš! Mi smo selo koje je četnički čisto…(shvativši zabunu, ispravlja se)… hočem reči, etnički. Nema u Črevu drugova, si razmel?

ORŠUŠ: To sam ja zato šta te poštujem.

ĐURĐA: Gospon predsednik, dajte da se mi vrnemo na ono zbog čega smo se sastali. Trebam još i kokošima dati, a i Plavušu moram podojiti.

DRAGEC: Bumo se vrnuli, Đurđa …(smiruje Đurđu, ruke mu krenu prema Đurđinom poprsju. Zastane i naglo se uozbilji):…ali kaj me zajebava. Prvo da čujem zakaj je zakasnil.

ORŠUŠ: Šta da ti kažem ,predsedniče? Znaš dobro da svako jutro ja i moja Zora beremo gmizavce.

IVEK: Kaj berete?

ORŠUŠ: Pa, gmizavci. Puževi sa kučicom, a može i bez nje.

IVEK: Znači zato su nam sva polja zgažena. Mi bumo sadili da bi vi gazili dok bute puže brali, kaj ne?

ORŠUŠ: Tarzane, nije da namerno gazimo; ali kamo ide puž, ideš i ti.

IVEK: Sam vam ja rekel, gospon Predsednik, da bi se ona investicija za izgradnju čeke isplatila.

DRAGEC: Nemoj se i ti sad vračati na tezu kaj bi bilo kad bi bilo, jer nikad više nebu bilo ono kak je nekad bilo, to se bude samo spominjalo. Znaš dobro da v blagajni nema ništ. Znači Oršuš, ti si taj koji skuplja puževe?

ORŠUŠ: Moram šefe, nebuš valda ti Predsednik.

DRAGEC: Normalno da ne budem ja, ali to su ti, Trpimire, male korisne životinje koje ni mrava nebi zgazile.

ORŠUŠ: Pa ne gazi, ali jede.

IVEK: Kaj jede?

ORŠUŠ: Sve. Sve jede, majku mu zakukuljenu. Mrava ne gazi jer je mrav brzi, šefe. Zato šeče i jede. Nezasitna zver. Pojede sve na šta naiđe. Evo primer, Predsedniče. Ti posadiš kuruza i ak ne predvidiš opasnost od puža, on ti se ušulja u kuruza i - ham. Kad dođe berba, ako nemaš mnogo kuruza, ti pročešlaš celu njivu i Trpimiru ne ostane ništa; a kad imaš puno kuruza, automatski nisi temeljit pa se nađu ostatki i za nas Cigane. Onda i mi imamo berbu.(Smijeh)

DRAGEC: Kakvu berbu? Moje kuruze?

ĐURĐA: Dragec, rekel si da ti je i repa podbacila.

DRAGEC: Čkomi Đurđa! Si me čul Oršuš, ko bere moju kuruzu?

ĐURĐA: I repu.

ORŠUŠ: Niko ne bere prek reda, prvo vi, a onda mi. Ja ti samo čistim polje od puža. Znaš, Predsednik, kak  je grdo kad nagaziš na puža. Drek, govno. Ovak lepo bereš kuruza bez govna. Zato ga ja berem da ti imaš lepo čisto, jer ako ga zgaziš, šefe, takav ni meni ne koristi, šta ču i ja sa govnom? Zato ga lepo Zora i ja skupimo i to ti ide za raznu proizvodnju: za paštete i mnogi umaci, a mnogi ih i povaju. Čul sam, da neki rade i kajvar od puža. Obostrana korist, Predsedniče i šta je najvažnije, nisi u govnima!

IVEK: A to kaj nama svaku jesen fali od svega po malo, ko je za to kriv? Kaj ti misliš da na mojoj zemlji nema puževa?

DRAGEC: Smiri se, Tarzan! Sad si ti našel pripovedati o svojoj zemlji. Kaj pak ti uzgajaš, osim ambrozije?

ORŠUŠ: Ne kažem da i među mojima nema Cigana, ali to su tako, nestašni članovi, a šta češ kad moramo da živimo u bratskoj zajednici. Ja ču da ošamarim svakog ko ti krade, al ču malo da šamaram. Jer među nama se tačno zna ko ide u koja kuruza!

IVEK: Ja sam jednoga tvojega vlovil kad mi je kral krumpir.

ORŠUŠ. Znam tačno, ulovil si maloga Jošku. Nisi trebo da ga biješ, voli dete krumpir. Došlo mu da kopa, pa se dete zaboravilo, šefe. Pa se seti Joško tri sestri i pet brati i proradi tuga da se preživi. Reko mali Joška sam sebi: evo da i ja preranim braču i sestre. Nisi trebo da ga biješ, Tarzane, šta od straha šta od krumpira, toliko se zapro da nije srao sedam dana.

DRAGEC: Ništ ljudi, mi smo tu di jesmo i to se skriti nemre. Dajte da se smirimo i preberemo. Moramo živeti skupa i zajedno se napregnuti da naše bolje sutra bude bolje nek je bilo jučer, a ti, Trpimire, i dalje ustrajno delaj na usavršavanju Cigana da sa svojim suseljakima ne dolaze u konfliktne situacije.

ORŠUŠ: Samo da nam prepustiš bar puže i nema šta da bude nesporazum.

DRAGEC: Ma beri i žabe, jesmo se razmeli? A sad konačno da prejdemo na ono zakaj smo se i sastali, a to je godišnja Skupština sela Črevo. Za početak, jesmo si? (Proziva, gledajući u rokovnik): Tajnica i blagajnica Đurđa Lorbek?

ĐURĐA: Nazočna! (Zabrinuto): Samo me brine prasica. Morti se je več i oprasila.

ORŠUŠ: Ako budeš imala trinaest komada, da mi daš malog, trinajstog, ima kod mene da sisa. Moja kujsa Nera nabrekla pa može nju da sisa.

DRAGEC: E, sad je dost! Vrag ti jebi prasicu, Đurđa. Ovo je Skupština, a ne svinjac. Idemo dalje! (Proziva, zagledajući u rokovnik): Animator kulture Ivek, zvani Tarzan?

IVEK: Nazočan!

DRAGEC (čita iz rokovnika): Predstavnik romske mjesne zajednice Trpimir Oršuš?

ORŠUŠ: Tu.

DRAGEC (srdito):  Dobro, kaj nisi čul da se veli NAZOČAN,  a ne TU!?

ORŠUŠ: Na-zočan!

DRAGEC: Tak, Dragec, Predsednik, ja sam tu.

ORŠUŠ (zajedljivo): A zakaj i ti ne rečeš „Nazočan“?

DRAGEC (jedva se suzdržavajući): Dragec, Predsednik, nazočan! (Nakon kraće stanke): Svi smo, kaj znači da imamo kvorum! Vidite, drugovi…

(IVEK, ĐURĐA i ORŠUŠ: zbunjeni, međusobno se zgledavaju)

DRAGEC (shvativši zabunu, srdito nastavlja):…Dakle, vidite gospodo, tak kakmi u Črevu funkcioniramo tak bi i država trebala funkcionirati. Poglečte Sabor. Kad donosiju važne zaključke i kada razglabaju o našim problemima, jedva da ih ima za mali nogomet. Znači, konstatacija je da su sve društveno-političko-seljačke strukture prisutne, kaj znači da moremo početi. (Čita, gledajući u svoje „materijale“ za sjednicu): Predlažem sljedeči dnevni red:

Prvo: Uvođenje kanalizacije sela Črevo

Drugo: Odvodni jarki sela Črevo

Treče: Zbogom oružje sela Črevo

Četrto (čita sve brže i brže): Kulturna priredba sela Črevo povodom obljetnice pogibije Đure Bežanca koji je poginul dok je bežal pred neprijateljem na kojega je spraznil svu municiju kaj je imal, ali su ga kod Štefovih goric pogodili z minobacača. (Nakon kraće stanke): Je li se to usvaja?

ORŠUŠ: Šta to?

ĐURĐA: Ja imam jednu primedbu. Trebali bi se pospominati o zadatkima i izdatkima po pitanju prazne blagajne, jer su nam sredstva na izmaku ili da budem precizna, nemamo ništ!

DRAGEC (nervozno, okrene glavu prema Đurđi): Đurđa, nemoj mi nit prekidati. To bu sve  v redu. (Nakon kraćeg razmišljanja): Budemo raspisali doprinose, natječaje -  jebiga, kaj ja znam, samodoprinose, buju tu i razni prilogi i Črevari se budu iskazali. Ako treba, budemo otvorili i natječaj za čije dvorište najmanje smrdi i budemo uveli kotizaciju.

IVEK: Prošle godine kad smo raspisali samodoprinos za asfaltiranje mosteka prek gnojščine, kaj teče z Božijeve gmajne, se suseljani baš i nisu iskazali.

ĐURĐA: Kaj je - je, to je bila promašena investicija! Mi smo gnojščinu usmerili u željenom pravcu, ali pri nama i dalje smrdi.(Osjeti Oršuša): Jako smrdi. Kaj mi na Božija nemremo izvršiti neki pritisak?

DRAGEC: Zato sam to i del pod broj jedan. Mi bumo, gospodo, do godine raspisali natječaj za kupovinu korektora, filtera kak su to rešili u Varaždinu. Znate da je tam smrdelo kak vetar puše.

IVEK: Dragec, to ti je za nas preveliki zalogaj. Preveč košta!

ORŠUŠ: Možda se nađe neki rabljeni pa ako i malo pušta, pa šta?

DRAGEC: To je puno veči problem nek se nama čini, jer smo mi na vjetrometini kanalizacijskoga smrada. Mi smo sa svih strana okruženi sa lepim bregima zelenim, tak da nama ni vetar nemre pomoći!

IVEK.: Je, al nas zato jebe gnojnišnica!

DRAGEC: Taj smo problem mi kanalizirali i on se prirodnim putem sleva u susedno selo Gnojnica i to je njihova briga.

ORŠUŠ (zadovoljno): Tak je, nek i oni snifaju!

DRAGEC: Dakle, idemo na prvu točku da ne gubimo vreme. Uvođenje kanalizacije. Ima ko kakvu ideju, ako nema otvaram raspravu.

(Tišina. Ivek broji muhe, Đurđa toči gemišt, a Oršuš pokušava, neartikulirano, nešto guknuti.)

DRAGEC (odlučno): Oršuš ima reč!

ORŠUŠ (polako i nesigurno): Govna su govna i šta da se kaže? Kod mene uromskoj mesnoj zajednici nije da nema govna, ima Predsedniče! Šta da se kaže, sere gde ko stigne! I sad, bilo bi lepo da to govno odlazi negde u komadu i da se tačno zna gde ko sere.Za pišanje lako, samo da nije uz vetar. Čovek, kad ga stisne, sere! Al nije problem čovek, nego ono šta poserava. To ostaje!

ĐURĐA (odlučno): Trpimir ima praf! Naša životna zajednica  ima sve više seratora, da se tak izrazim, i to povečava iznos govna. Selo Črevo sada broji točno 365 seljaka, a na zadnjem popisu bilo nas je 39 manje.

IVEK: To ti je točno kolko godina ima dana: 365 ljudi to ti je 365 govana dnevno i ako uzmemo u obzir jednokratno sranje po čoveku dnevno - i ne daj Bože da ih deset posto ima sračku -  to ti još dojde kakti PDV na sranje.

DRAGEC: Gospodo, zaključak se nameče sam po sebi! A to je da mi građani Čreva hitno trebamo kanalizaciju i da je povečanje dreka alarmantno. Predlažem da se odmah sad prihvati odluka o izgradnji kanalizacije, a o svemu ostalome, kak i na koji način,to se bumo pospominali na proširenom selskom odboru jer i ostali naši suseljaki moraju biti upoznati sa kakvom količinom govna smo mi u Črevu suočeni...

ORŠUŠ (veselo): Tak je! Pa i oni ga sereju!

DRAGEC (nastavlja):…Zamislite da to dojde u medije!

IVEK (udvornički): To je točno, gospon Predsednik! Novinari su vam opasni i lukavi. Oni vam samo gledaju gde budu našnjofali govno i onda ga još dosereju, a sloboda pisanja im ne dozvoljava da pehneju v drek koji sam po sebi smrdi.

ORŠUŠ (odlučno): To nije tačno ,Tarzan! Ja sam jadanput gurnul prst u svoje govno, i da ti kažem, da jače smrdi. To ti je ko da ranu otvoriš.

IVEK (umišljeno): Oršuš, to je kulturni izraz i ti to ne razmeš.

ORŠUŠ: Razmem ja, i kulturni izraz smrdi ako ga rečeš ko da si se posro!

ĐURĐA (iznenađeno): Kaj, ti si pogurnul prst u svoj drek?

ORŠUŠ: Đuka, ni mi bilo dobro u želudac i šta sam pojo i šta sam uzo da ga jebeš, ne znam. Kad sam se usro išo sam da čačkam da doznam zašto sam bolovo.(Opravdavajući se): Pa šta, to su radili i oni Grki. Gledo ja na televizoru film kod Branke u buffetu. Kopo Grk po govnu da vidi zašto boluje i otkril crv, da ga jebeš. velik ko belouška. (Rukama pokazuje kretanje bjelouške): Još je i umigavala, ti majku!

DRAGEC: Dajte ljudi, pak nebumo sad tolko razglabali o dreku. Oko kanalizacije smo se složili i idemo na drugu točku, a to su odvodni jarki uz cestu.

ORŠUŠ: Znači, opet govno?

DRAGEC: To jeje i nije govno, to je više kak prirodni otpad. Kišnica i sve kaj se zleva z dvorišta na cestu. To je, gospodo, slika i prilika našega sela i našega dvorišta.

ĐURĐA: To je istina. Zmisli se Ivek, kad si imal koline, splavil si dvorište i se se je zlijalo na cestu, a Štefulj je na friško lakiral Opela i celi lak si je zjebal.

IVEK (pomirljivo): Su bili dva tristokilaši i krvi mora biti, a za čurke kaj trebaš, litru…

DRAGEC (autoritativno): Đurđa dobro govori. Zbog takvih situacija mi moramo imati jedan zajednički odvod gde se bude sve scedilo i nema više: ovo nije moje, ovo nisam ja zasral i sl..Jarki moraju biti prohodni jer su oni naše zajedničko dobro, a samo na zajedništvu funkcionira demokracija. Kad budu koline, celo selo bude istovremeno klalo na znak fučke i svinje budu paralelno kričale tak da se čuje i u susedna sela. Nek se čuje naše blago, naše bogatstvo, nek se čuje kak Črevo cvili i nek nam buju jalni si!

ORŠUŠ (nezadovoljno): A šta čemo da mi radimo, Predsedniče, kad če Črevo da cvili? Pa i mi smo dio zajednice. Nema među nama svinja kao među vama. Ima neku prasicu moj polubrat Miljenko, al je deca tolko izjahala da joj siroti zubi poispadali. Da joj nož pokažeš, ima da je infarkt šlopi a kamoli da cvili!

IVEK (posprdno): Vi bute, Oršuš, zaduženi za zbrinjavanje otpada.

ORŠUŠ: Koji otpad? Ti prvi sve iskorištavaš i papke staviš na ogradu da se čini ko ukrasne kapice.

IVEK (pun samopouzdanja): Zato i imam najlepšu ogradu u selu!

ORŠUŠ: Tačno, dok vetar ne zapuše i ode kapica u kurac!

(IVEK demonstrativno ustaje, uvriješen i spreman na obračun, do krajnosti isprovociran Oršušovim upadicama.)

ORŠUŠ (pomirljivo): Nisam štel da te vređam, bratko Tarzan. (Polako mu nprilazi): Da daš još jedna cigareta?

(IVEK zgrabi svoje cigarete i sprema ih u džep.)

ORŠUŠ (zastane i povlači se): Pa ne trebaš, imam i svoje! (Vadi iz džepa svoje cigarete)

DRAGEC (smiruje situaciju): Nebumo se sad svadili! Našlo se bude nekaj i za naše članove koji su u manjini. Naprimjer, iznutrice. (Oršušu): Između ostaloga, nemoj Trpimire, zaboraviti sve one kokoši, guske i pure kaj ostavljaju svoje živote na cesti i onda nestaju bez traga;  a kaj se svinje dotikavle, ima tu dosta materijalnoga otpada s kojim bute vi i te kak zadovoljni.

ORŠUŠ: Ako ti tako kažeš, a koke mi žal – i kaj da izdihava na asfaltu. Šta če da se muči. okreneš vrat i – fajrunt!

DRAGEC (zadovoljno) : Znači, to je legalizirano. Dakle, neophodno je uređenje uz glavnu prometnicu Čreva. Odvodni kanali moraju blistati. Nutarnje govno pod zemlju, a vanjsko po odvodnom jarku. (Gleda jednog po jednog): Jesmo li tu složni svi?

SVI: Jesmo!

DRAGEC (još zadovoljniji): Budemo još i oformili komisiju za jarke, jer jarek nesme biti širi od 70 cm i mora imati uređene stranice.(Okrene se k Đurđi): Đurđa, kaj si ono rekla, kolko imamo u blagajni?

ĐURĐA (pokazujući u papire pred sobom): Ništ!

DRAGEC (pokunjeno): Evo, gospodo, to je ta viša sila! Mi se sami moramo snalaziti jer smo mi zapušteni. Prošle smo godine tražili od Varaždinske županije sredstva za rješavanje naše govnarske infrastrukture - i kaj je bilo? Dobili smo odgovor da nismo prioritetni i da imaju oni dosta svojega govna, a naše nije u dugoročnom planu. Zato bumo se mi lepo - da tak velim - sami odštopali! (Veselo) : A sad idemo na lepše teme, na redu je akcija „Zbogom oružje“.

(Tišina.)

IVEK (polako i nesigurno): Budem ja otvoril… Ja, pod utjecajem odgovornosti …onaj šmajser kaj ja posjedujem,…tak mi je prirasel…

DRAGEC: Daj Tarzan… znam kaj očeš reči, pak reči! Sve ostaje u ova četirizida.

IVEK (patetično, lomače rukama): Svi znate da sam se ja iskazal u nekoliko akcija u Domovinskom ratu i da sam več strašno puno toga dal, ali taj šmajser, …ja ne znam. Uostalom, i ti si Dragec rekel: Ostavi, nek se najde!

DRAGEC (odrješito): Jesam, rekel sam! Ali kaj sam rekel to sam i porekel. Sveminobacače i ručne bombe, sve sam ja to vrnul u zadnjoj akciji.

ĐURĐA (ulizujući se): Je, zmislim se. Ja sam ti pomogla nesti, pak smo to prijavili pol-pol, da nebu sumnjivo i da Dragec ne izgubi politički imunitet.

IVEK: Je, meni nije imal ko pomoči i ja bi bil u cijelosti sumnjiv, a došel bi mi i zatvor u pitanje. (Nakon kratko stanke ustaje i stupa naprijed): Ništ, ako je tak, ja svečano obečajem da ako se toga šmajsera moram rešiti, ako naša zajednica ne treba taj šmajser i ako danas-sutra, zlu ne trebalo, i ako Črevo pristaje da bude bez igde ičega, danas kad nikad ne znaš…

DRAGEC (približujući se Iveku, odmiče Ivekov stolac): Smiri se, Ivek!

IVEK (uvrijeđeno): Ne zovi me Ivek, u ovakvom osjetljivom trenutku!

DRAGEC: Oprosti Tarzan! Svi znamo da se nije lako prepustiti i ostati bez mogučnosti. Svi znamo da si ti u akciji još od devedeset i šeste, i da ti se je teško odvojiti, ali kaj ako dojde nekakva kontrola, ili neko iz Čreva prijavi?

(Tišina.)

ORŠUŠ: Šta da ja radim sa motikom i sekirom? To je sve šta mi imamo od naoružanja. Romska mesna zajednica je najslabije naoružana mesna zajednica u Županiji. Imamo i oko sto i dvajst noževi, ali to je samo za među nama. Za kujinu.

(Tišina.)

ĐURĐA: Onaj Bartol je meni sumnjiv. Dok je bila zadnja akcija, ništ nije predal.

DRAGEC: Pusti njega Đurđa! Sumnjivi je, ali ako mi kaj pokrenemo, mogel bii on kaj pokrenuti… Nikad ne znaš, sa kakvim je instancama u vezi. A i Ivek ga navek zna srati pogotovo na vatrogasnoj zabavi.

IVEK (uvrijeđeno): Koji Ivek, ja?

DRAGEC: Ne ti, onaj bez ruke! Znaš da se na svakoj zabavi kurči i z jednom rukom spotere se kaj more.

(IVEK vraća se unatraške na mjesto gdje je prije bio stolac, hoće sjesti i – pada. Naglo ustaje, namješta stolac i sjeda.)

(Tišina.)

ORŠUŠ (prasne u smijeh): Kak je opal, ti majku!

(DRAGEC ušutkava Oršuša.)

ĐURĐA (radoznalo): A kak je on opče zgubil ruku? V ratu?

IVEK: Ma ne! Rekel je da mu je cirkular odrezal dok je drva pilil, ali se je baš zagledal v susedovo dvorište gde se je Jožina Mica naprčila, dok je racicama kopanju snažila.

ĐURĐA (raskolači oči): I v čemu je štos, pak Mica je jedna prosječna seljača.

IVEK: Pak nije opal na vanjštinu, nek Mica nije imala gače! I dok je zagledal njezinu pirošku – (pokazuje rukom) - kaj, cirkular ne pita!

ORŠUŠ: Da ti kažem da ima sreče da ni videl sifon od moje Zore, bi ga scirkularil na pol!

ĐURĐA: Vrag ti stvoril nedojebani karakter. Kaj je on opče po narodnosti?

IVEK: Cigan, kaj bi drugo bil!

ORŠUŠ: Taj nije naš. Nema među nama dotepenci, ko među vama. Da se ušulja u naše rodove, ima odma da dobi…(zastaje tražeći pogodnu riječ)…teto-važu!

DRAGEC: Pustimo sad Iveka. Njega nebumo dirali, a ako i ima kakvi pištolj bude u krajnjoj liniji spucal sve metke, i više ga nemre napuniti. Sad samo trebamo sve kaj skupimo u akciji na kup deti i toga se rešiti, a onda moramo zmisliti jedan profinjeni način kak da se to i otpremi.

IVEK: Ja bi išel, ali mene vač znaju. Buju me zajebavali, da vračam na rate!

DRAGEC: Đurđa također nemre, jer dok sam ja išel, se je ovak i onak dosta nisko spustila. Problem je u tome kaj smo mi čelnici Čreva i bila bi sramota da se kao izvršna vlast proiciramo sa takovim naoružanjem.

(Tišina.)

ORŠUŠ: Idem na zahod! Moram da se poseravam! (Pokušava otići)

DRAGEC (spasonosno se sjeti, dok Oršuš još nije otišao): Tak je, Oršuš je rješenje! Ti budeš, Trpimir odnesel Ivekov šmajser i sve kaj se još najde.

ORŠUŠ (braneći se): Nemoj mene, Predsednik! Gde da ja nosim? To bu sramote za celo Črevo, opčinu i državu Hrvatsku. Cigan naoružan do zuba, pa povrača oružje!

DRAGEC: Ništ se ti ne brini! Ti imaš podršku celoga Čreva i more ti služiti na čast to, kaj buš vrnul oružje.

IVEK: A tek kad vidiju kak si naoružan, a odlučil si se predati.

ĐURĐA: Ako bude toga više, onda bude Imbra pelal s traktorom, a ti budeš na vrhu prikolice. Nikad nisi bil na tak visokom položaju, a oko tebe bombe, granate i sega vraga i kaj kaj…

ORŠUŠ: A šta ako traktor dronca? Ode Oršuš  u (pokazuje rukama)… pičku majčinu!

IVEK (veselo): Onda bude u romskoj mesnoj zajednici dan žalosti.(Smijeh)

DRAGEC (shvaćajući da su pretjerali): Nemojte ga više zajebavati! Oršuš, ti budeš to napravil ispred sela Črevo tak da policija nema sumnjivih, a na Cigana nebu niko posumnjal. Uostalom, dobil budeš zaključnicu koju budem ja potpisal…

ORŠUŠ (ustrašeno): Ma gde ču ja, Predsednik? Če da me bude sram na prikolici, svi me vide. A šta ako policija zaustavi traktor…,(s mukom, pod pritiskom potrebe za zahodom) jer ne radi žmigavac?

IVEK: Imbrekov Zetor je ispravan, prekjučer je bil na tehničkom.

ORŠUŠ: Bude bar Imbra čeko da ja isporučim da nejdem peške nazad, za autobus nemam!

DRAGEC (neuvjerljivo): Budemo zvadili iz blagajne.

ĐURĐA: Nemamo ništ.

DRAGEC (izvlači se): Za to budemo namaknuli sredstva, a ako ništ drugo, bude te policija dopelala doma.

IVEK: Dragec, mislim da to nije baš pametno, jer bi se mogli zadržati.

DRAGEC: Imaš praf, Tarzan.(Nakon kratkog razmišljanja) Oršuš, išel budeš z autobusom i pazi da se ne zajebeš. Čazmatrans ne vozi kroz Črevo, samo varaždinski.

ORŠUŠ (opravdavajući se): Kak da znam koji je koji, šefe?

IVEK: Pak piše na njemu.

ORŠUŠ: Šta da kurac čitam, kad ne znam slova!

DRAGEC (pomirljivo): Onda pitaj koji ide u Črevo i nemreš fulati. (Patetično): Trpimir,  ako to napraviš, dobil budeš dva odojke, kad se Đurđina prasica oprasi.

ĐURĐA: Dragec, nemoj me ni zmišljati na sirotu.

DRAGEC: Ti stiha budi, da se više daješ, imala bi punu blagajnu. Ti vrag mater, ja budem dal peneze za autobus, a ti budeš odvojila dva najmršavija odojka. Svako mora podnesti žrtvu. Onda, Oršuš, je dogovoreno?

ORŠUŠ: Samo da neju premršavi! (Kratka stanka, i dalje pod „pritiskom“): Dobro, to ču da dam i ako neko nešta pita, ja ču reči da je bil natječaj i da su ljudi za suradnju opčenito i da su mene najebali da to donesem.

DRAGEC (uvjerava ga): Lepo sam ti rekel da budeš dobil otpremnicu koju budem ja potpisal. (Nakon stanke): Tak, i toga smo se rešili, a sad konačno idemo na zadnju točku dnevnoga reda, a to je – (brzo čita): priredba povodom obljetnice pogibije Đure Bežanca, koji je poginul dok je bejžal pred neprijateljom na kojega je spraznil svu municiju koju je imal, ali su ga kod Štefovih goric pogodili z minobacačem. Tarzan ima reč.

IVEK (patetično, uviđajući svoju važnosti): Dama i gospodo, pripreme su u velikom tijeku. I ove godine budemo u ovome prostoru - koji su nam vatrogasci dobrovoljno ustupili, kaj nije ni čudno jer su oni ipak dobrovoljno vatrogasno društvo - priredili priredbu. Kolko znate, ovo je ujedno i pozornica i na njoj se odvija program. Za vreme priredbe nema ni droge ni alkohola, jer i sam Đura Bežanec koji je potrošil svu municiju dok je bejžal pred neprijateljem, ali su ga kod Štefovih goric pogodili z minobacačem, nam to nikad ne bi oprostil. (Važno) : Posle priredbe svako odgovara za sebe. Sami program predviđa se da bu trajal cirka 15 minuta sa raznim mnogovrsnostima. Predviđa se posjeta celoga Čreva i okolnih sela. Gužva je moguča i zato sam ja kao odgovorni prionuo disciplinskim mjerama u vidu zaštite i zaštitara. U tu svrhu angažirana su četiri naša gasitelja koji su spremni na sve pa i na ono neizbježno. To su naš Đo, zatim Fric i brača Pomper, več provjereni na sličnim zadacima kao što su zabave, proštenja, stranački skupovi i slično. (Nakon stanke): Evo, to je u kratkim crtama sve kaj bi vas trebalo zanimati.

DRAGEC (zadovoljno): Jako lepo Tarzan!  (Svima): Znači, kak smo se dogovorili. U programu učestvujemo mi sami. Znate da smo se na taj korak odlučili jer je besplatni i bezbolni. Rekli smo da budemo program realizirali mi jer nemremo našu djecu prisiljavati da svake godine dajeju jedno te isto, a to je ono, ala zeko i potočič ili gledaj malu šljivu kolko rakije…kak ono Tarzan?

IVEK: Gledaj malu vočku posle kiše kak se njiše…,tak nekak.

DRAGEC (svima): Ja se nadam da smo spremni, tak da nas suseljani vidiju i pamtiju i u tom novom svjetlu na djelu, je tak?

IVEK: Ja sam spreman!

ĐURĐA: Kaj se mora nije teško. Samo da mi prasica…

ORŠUŠ (pod velikim „pritiskom“): Imam ga, al još uvek…Dragec, da mi dašnsad da serem?

DRAGEC: Pusti to sranje! (Ponosno): To bude sve štimalo. Uz takvu realizaciju infrastrukture i kulturne temelje, boljitak Čreva je na vidiku. Tak, a ve razlaz! Gospoda, idemo se pripremiti za priredbu, a ti Trpimir malo pospremi. Ivek, dopelaj Đeronima da malo zaigra dok Črevari ulaziju. (Odlaze svi osim Oršuša.)

  1. p r i z o r


(Oršuš ostaje sam.)


ORŠUŠ (zabrinuto, u muci „pritiska“): Jebem ti život, da ti jebem. Kak da Zori kažem da povračam bombe i granate? Če da me zatuče! Da mi predbaci i Jovicu i Branka i Jošku i Milana i šest devojčici od malu do veliku. Jebenti i politiku šta mi se u život meša. Šta da radim, da žile režem? Nemam gde da odselim, i gde baš ja da najebem. Još ču i da nastupam,… šta ako ču da fulam, ču da nabijem sve Cigani na stup srama. Šta me rodilo ko Cigana?


D r u g a   s l i k a

(Ista prostorija, sada bez stola i stolaca. Relaksirajuća glazba pred početak priredbe. Selski skladatelj, hipik Đeronimo, pokriva ulaz Črevara. Ulazi Dragec i ostatak Selskog odbora. Oršuš ima harmoniku s oštećenom klavijaturom, a iz hlača mu visi toaletni papir. Ivek drži dvije ružilice, Đurđa ima ribaču i kuhaču, a Dragec gitaru. Ivek i Dragec imaju velike meksičke šešire. Počinje priredba. Spontani pljesak Črevara.)

  1. p r i z o r

DRAGEC (svečano i pun zadovoljstva izgovara pozdravni govor): Dragi moji Črevari, dobro došli! Svi dobro znate,  zakaj smo danas tu. Mi smo danas tu u čast našega Đure. ( Govori sve brže i brže): Đure, koje je bejžal, bejžal i bejžal, bejžal je Đura misleči da bude pobegel, ali zla kob z jedne strane i neprijatelj z druge, a z treče teški u neprohodni teren, doveli su našega Đuru do jedino raspoloživog pravca bejžanja, a to su Štefove gorice. Tamo je nažalost bio upučen i projektil, i došlo je do bliskoga susreta u kojem je naš Đura, kak svi znate, izvukao deblji kraj… Da je ostao, a ne bejžao, tko zna? Možda je tako razmišljao i naš Đura, zašto bejžati - možda je bolje ostati, a i krhko je znanje. I Štefove gorice svake godine svjedoče u spomen na našega Đuru,  tak da sve manje rode. Jednom riječju i loza plače. (Sav zadihan I uzbuđen): Živio Đura!

(U dvorani muk.)

DRAGEC (došavši do daha, nastavlja smireno): Tolko za početak, a sad dragi

Črevari priredba koju je samo za vas pripremil vaš selski odbor. Prvo bu nastupil, s nama u pratnji,  naš Ivek zvani Tarzan sa svojom kompozicijom i koreografijom “Oj, Suzana“:

Sad sam tužan, prepun treme,

ali bit će boljih dana.

Neću plakat, rezat vene,

bit ćeš moja, oj Suzana.


Besane su moje noći

i u bezdan duša kroči.

Moje srce ima manu,

kuca samo za Suzanu.


Svu noć neki vrag me steže,

na rezance srce reže.

Dojde zora, zdravo danu,

opet srest ću ja Suzanu!


(Kreće izvedba kompozicije s Ivekom u punom pjevačkom i koreografskom svjetlu. Ivek nema sluha ni za pod nokat. Zadovoljni Črevari plješću novokomponiranom narodnjaku u Ivekovoj izvedbi, a također u velikoj dozi oduševljenja krije se i spoznaja Črevara o nesretnoj Ivekovoj ljubavi. Na kraju gromoglasni aplauz uz pokoju suzu radosnicu u domu. Dragec pokušava smiriti puk.)


DRAGEC: A sada ja… Ja… ja koji sam vam pripremil jednu recitaciju koju sam ja sam, … pa mi dozvolite da vam ju odrecikliram.  (Demonstrativno zabacuje sombrero i ostalima daje znak za početak ambijentalno-glazbene pratnje. Recitira.)

Ti, koji koračaš

jednim putem!

Ti, koji si bježao

jednom stazom!

Putem bez povratka,

i stazom također.


Ti koji si naš bio,

a sada više nisi.

Ti, koji si živio,

ti, koji si s nama pio,

reci: « Gdi si? »


Znamo, otišao si,

u zrak, pufff, kao perje,

al u nama još si

kao da si otišao,

kak da kažem: « Na ferje. »


I budi tamo gdi jesi,

ne miči se, odmori.

Šuti i ne zbori,

ova pjesma sve govori.

Naše sjećanje ju k tebi nosi,

kad već otišao si s vjetrom u kosi!!!

( Nošen samo sebi znanom diletantskom patetikom Dragec završava  recitaciju. U dvorani je muk. Svi bulje u Drageca koji zbunjen nastavlja.

DRAGEC: A sada dragi Črevari, „Oda Črevu“ i prva violina na harmoniki, ujedno i čovek koje je skladao tu  odu -  Trpimir Oršuš!

ORŠUŠ (Istrčava u prvi plan. Najglasniji i jedini koji se čuju iz publike suTrpimirova djeca i tinejđerska ciganska populacija.):


Tu gde raste exstra noja,

Tu domaja jeje moja!

Niti desno -  niti levo,

Centar sveta to je Črevo!

N a š e Č r e v o!


Oj, ti Črevo živote!

Tu je nama najljepše!

U ljubavi starimo!

Si poprek se parimo!

N a š e   Č r e v o!


Pazimo na svaki sektor!

Gradit ćemo i kolektor!

Kak se govno selektira,

Nek se v gradu komentira!

N a š e   Č r e v o!


Oj, ti Črevo živote!

Tu je nama najljepše!

U ljubavi starimo!

Si poprek se parimo!

N a š e   Č r e v o!


(Na prvom refrenu svi polako prihvaćaju očito novokomponirani hit. Staro i mlado zdušno se prepušta dobrom raspoloženju romske manjine u domu, tako da se na drugom refrenu više ne zna tko je Cigan, a tko nije. Črevari oduševljeni i u odličnom raspoloženju traže još. Dragec pokušava smiriti situaciju, ali se ubacuje Oršuš.)

ORŠUŠ (zanesen svojim glazbenim nastupom): Dragec, da me uloviš!Ulovljavaj me. Ideš na ef-s-ges pa na c i povračaš se na ge.  (Oršuš počinje svirati srpsko kolo i po inerciji - ili po navici -  svi ga pljeskom prate.)

(DRAGEC nakon kratkog uživanja iznenada prekida ovu glazbenu Oršušovu jugonostalgiju.)

DRAGEC (ponosno): Črevari!  (glasnije) Črevari!!!  ( neugoda zbog medijske pozornosti ) Pak ne bumo se sad vračali u tamnu prošlost kad je pred nama svetla budučnost! … Zato vas ja sve pozivam na zabavu da se zabavite. To bi bilo sve od nas na ovogodišnjoj priredbi. A sad vas sve pozivam na neformalnu zabavu. (Okreće se  tamburašima): Tamburaši, na svoje mesto, i ožežite! Pripremili smo i besplatne kobasice i gemište! (Uzvišeno): Živeli Črevari i Hrvatska!


K  r  a  j 



Facebook! TwitThis