Grupica, neizgled nepovezanih likova, krijumčari drogu putujući autobusom na noćnoj vožnji. Policija zaustavlja autobus u potrazi za desetak kilograma opljačkanog zlata. Poslije pretresa vožnja se nastavlja i tek na kraju saznajemo pravu istinu.


GODINA PROIZVODNJE: 2013

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 4

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 5

NAPOMENE VEZANE UZ MJESTO RADNJE: Autobus

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana



ZDENKO, stariji čovjek u smeđem odijelu

MARIJA, njegova supruga

HELENA, žena u srednjim godinama, sportski obučena

IVANA, djevojka

MARKO, čovjek srednjih godina neurednog izgleda

DRAGICA, njegova žena, neugledna, sva u crnini

VOZAČ

DRUGI VOZAČ

POLICAJAC

Na noćnoj liniji prema Zagrebu šest putnika razotkriva ili prikriva svoje životne priče. U sred noći autobus zaustavlja policija. Pretražuju autobus pod sumnjom da netko od ljudi iz autobusa prenosi nedavno opljačkano zlato. Je li netko od njih umiješan u kriminal i na koji način ?


Radnja se događa u autobusu. Noć je. Izvana povremeno zasvijetle farovi automobila ili se vidi poneko usamljeno svjetlo u daljini.

Na sjedalima 1 i 2 sjedi sredovječni bračni par, Zdenko i Marija.

Iza njih je žena srednjih godina , Helena. Do nje djevojka u dvadesetim, Ivana.

Iza njih su muž i žena, Marko i Dragica, neodređene dobi. Marko ne sebi ima gornji dio zeleno ljubičaste trenirke, jeans hlače i bijele tenisice. Dragica je sva u crnom.

Vozač je na svom mjestu. Na sjedalu do vrata a ispred sjedala ostalih putnika sjedi drugi vozač.

Na radiju svira tiha muzika.Zvono mobitela.

MARKO : (prislanja mobitel k uhu, glasno) Aloooo ! Rec', prijo ! (sluša) Evo me u autobusu.U Zagreb. (stanka) Ma nije nikakav posao. Idemo malo do ženinog rođaka. (stanka) Iz drugog koljena. Ima ih. Ima. (stanka) Tako. Malo ćemo ih obaći, nek' guzica vidi puta. (smije se) Treba malo i to. (stanka) Nisam mogao.Vidiš da sam na putu. (stanka) Dogovor ? Nije bilo nikakvog dogovora. Rekli ste u petak. (stanka) Vratit ću ti. Znaš da ja uvijek vraćam.(stanka) Hoće. Hoće. Bit će, ali ovaj put ćemo malo veće uloge. (Dragica ga ljutito gurne, no on se ne obazire) Dogovorit ćemo se kad se vratim. (stanka) Dan, dva. (stanka) Ajde, prika moj, pozdravi mi Iku, pa se vidimo. (stanka) Ne brini. Kad sam ja iznevjerio ? Vi samo osigurajte prostor. (sprema mobitel u džep)

DRAGICA : (prijekorno) Opet !

MARKO : Šuti ! Ništa te nisam pitao.

Marija premeće po torbi tražeći nešto. Ostali sjede i šute.

MARIJA : Gdje su nestali ? Znam da sam ih stavila. Moraju biti unutra.

Zdenko šuti i gleda ispred sebe.

MARIJA: Jesi li ti vidio da sam ih stavila ? Je li, Zdenko ?

ZDENKO : (nezainteresirano) Nemam pojma.

MARIJA: Ma kako nisi vidio ? Tebe ništa ne zanima. Samo gledaš sebe.

ZDENKO : Marija, zanima me ono što me treba zanimati.

Zdenko gleda kroz prednje staklo autobusa, a Marija spremi torbu na pod između sebe i Zdenka.

MARIJA : (vozaču) Nešto malo putnika imate danas.

DRUGI VOZAČ : Tako je već od kraja ljeta. Sve manje i manje. U četvrtak smo, čekajte, ne, nije bio četvrtak, utorak, da, da , bilo je to u utorak, imali smo samo jednog putnika.

MARIJA : I zbog jednog putnika vozite ?

DRUGI VOZAČ : Moramo. Takav nam je vozni red. Možda u Kninu ili Karlovcu netko čeka . Nikad se to ne zna. Ako je vozni red takav, onda treba voziti.

MARIJA: Kako vam se to isplati ?

DRUGI VOZAČ : Ne isplati. Počeli smo ukidati linije. Brzo će i ova biti prošlost.

MARIJA: Šteta. Baš nam je ova odgovarala. Mi vam, znate, često putujemo u Zagreb. Tamo mi živi sin. Imamo i malog unuka. U nedjelju mu je krštenje. Nosimo kolače i pršut.

ZDENKO : Marija, bogati, ostavi čovjeka na miru sa svojim glupostima. Misliš da mu se sluša o tvom unuku i tvojim kolačima ?

DRUGI VOZAČ : U redu je.

MARIJA : Oprostite, gospodine , ako sam bila dosadna. Ja sam vam žena u godinama, znate, pa mi je drago kad s nekim mogu malo popričati. Djeca odrasla, otišla, a ovaj moj samo gleda televiziju. (uzdahne)

ZDENKO : Dosta si pričala, sad se malo smiri.

MARIJA: Baš si bezobrazan.

Uvrijeđeno se okreće prema prozoru i gleda u mrak.

IVANA (ženi pored sebe) : Idete li i vi do Zagreba ?

HELENA (kratko) : Idem.

Kad poslije nekoliko trenutaka šutnje shvati da Helena nije raspoložena za razgovor, Ivana se nasloni u sjedalu i zatvori oči kao da će spavati. Helena izvadi maramicu i briše nos.

Marko i Dragica nešto tiho i nerazumljivo razgovaraju. Dragicu, na pola tihog monologa, prekine Marko povikom.

MARKO : Dragice, rekao sam ti da je dosta !

DRAGICA  (pojača glas) : Samo ti govorim. Za tvoje dobro.

MARKO : Ostavi ti moje dobro na miru ! Stalno mi puniš glavu. Dosta mi je više.

DRAGICA : Ali, samo sam ti...

MARKO  (prekida je) : Rekao sam dosta ! Ni riječi više !

DRAGICA (uvrijeđeno) : Dobro. Ti si najpametniji.

Dragica zašuti.

IVANA: Putujete li često u Zagreb ?

HELENA (nevoljko) : Tako. Po potrebi.

IVANA: Ja studiram u Zagrebu.

Helena samo kimne glavom ni ne pogledavši Ivanu. Ivana ponovno odustane od razgovora i gleda ispred sebe prema Zdenku i Mariji. Marija šuška vadeći paket iz torbe.

MARIJA: Evo ga ! Znala sam da sam ga spremila. Hoćeš li veći ili manji ?

ZDENKO : Što veći ili manji ?

MARIJA (odmotavajući papir ) : Sendvič. Sendvič. Pitam te hoćeš li veći ili manji ?

ZDENKO : Neću nijedan.

MARIJA: Kako nećeš ?

ZDENKO : Neću.

MARIJA: Nemoj me poslije buditi usred noći i tjerati da ti tražim po torbi sendvič jer si ogladnio.

ZDENKO : Koji je tebi vrag ? Jesmo li večerali prije nego smo krenuli ?

MARIJA: Jesmo.

ZDENKO: Što će mi sad sendvič ?

MARIJA:  Duga je noć. Tek smo u pet sati u Zagrebu, pa dok dođemo do Ivana. Zagreb je velik.

ZDENKO : Pa što da je velik ? I zbog toga moram jesti sendviče u sred noći ?

MARIJA: Dobro. Ne moraš. Hoćeš li onda jedan batak ?

ZDENKO : Kakav vražji batak ?

MARIJA : Pohani. Ispohala sam malo piletine.

ZDENKO : Ti si luda.

MARIJA : Ja tebe uopće ne razumijem. Da nisam ponijela, kukao bi kako sam zaboravila, a sad nećeš.

ZDENKO : Ja bih pršuta.

MARIJA: Nema pršuta.

ZDENKO : Ima dolje u buksi.

MARIJA: To je za krštenje.

ZDENKO: Mogla si odrezati nekoliko komadića za mene. Ne bi ni primijetili.

MARIJA: Glupost ! Kako mogu donijeti načeti pršut ? Svašta tebi pada na pamet.

ZDENKO : Nosimo svome sinu, ne nosimo doktoru.

MARIJA: Ajde, bolje ne govori ništa ! Cijeli te autobus sluša.

ZDENKO: A tebe ne sluša ? Nisi sposobna odrezati malo pršuta za svog muža, a tu mi se praviš fina i suhe sendviče mi trpaš. Sad svi znaju kakva si domaćica.

MARIJA: Skuhat ću ti juhu za ručak. Je li to u redu ?

ZDENKO: Nije. Ne možeš doći nevjesti i ponašati se kao da je kuhinja tvoja.

MARIJA: Ona jedva čeka.

ZDENKO: Aha, jedva čeka da te vrag odnese.

MARIJA: Nemoj sijat zlu krv između mene i moje nevjeste. To je dobra ženica.

ZDENKO : Dobra je ona ženica, ali si ti davež.

MARIJA: Bolje ti je spavat nego svašta govorit.

ZDENKO : Dobro, naredniče ! Zatrubila si povečerje i redov Zdenko se povlači na spavanje. Zanima me hoće li noćas biti kakva uzbuna ili mogu očekivati da ćeš zasvirati u trubu tek kad stignemo u Zagreb.

MARIJA: (gotovo nježno) Ludonja stari.

ZDENKO : Tko me izludio nego ti ! Sendviči u sred noći.

MARIJA (živčano zamotava sendviče, trpa ih u torbu, torbu stavlja na pod između sebe i Zdenka) : Evo ti ih dolje, pa ako ćeš jest, jedi. S tobom se ne može razgovarati. Imaš i čaja u termosici.

Ljutito se nasloni, prekriži ruke preko stomaka i gleda ispred sebe. Zdenko istegne noge (sjede na prvim sjedalima), promeškolji se , nasloni glavu i zatvori oči.

Ivana kima glavom prema Mariji i Zdenku. Helena ne primjećuje. Zadubljena je u misli.

IVANA: I, tako. Idete često u Zagreb ? Ja idem nekoliko puta mjesečno. Znate, studiram u Zagrebu.

HELENA: Znam. Rekli ste mi.

IVANA: A rekla sam, je li ?

HELENA: Jeste.

IVANA: Malo sam, znate, zbrčkana danas. Umorna sam. Jutros sam došla kući, sad se vraćam.

HELENA: Odspavajte malo.

IVANA: Ne mogu spavati u autobusu. Nikad nisam mogla spavati u autobusu .

HELENA: Meni je problem spavati bilo gdje osim u svom krevetu.

IVANA: Oh, baš sam nepristojna. Nisam se ni predstavila. Ja sam Ivana.

HELENA: (bez oduševljenja) Drago mi je. Ja sam Helena.

IVANA: Idete poslovno u Zagreb ?

HELENA: Ne.

Nastane muk. Ivana očekuje nastavak. Helena izvadi maramicu i obriše nos.

HELENA: (uzdahne kao da je razgovor jako nervira) Umro mi je brat.

IVANA (zbunjeno) : Žao mi je. Primite moje saučešće. Tu vas cijelo vrijeme nešto ispitujem i brbljam o glupostima, a vama je tako teško.

HELENA: Nije mi teško. Uopće mi nije teško. Drago mi je da je napokon gotovo.

IVANA: Ma, sigurno ne mislite tako.

HELENA: Mislim.

IVANA : Ma, dajte ! Bio vam je brat.

HELENA: Bio mi je teret. Moj je otac zbog njega umro.

IVANA: Ubio je svog oca ?

HELENA: Nije bio njegov otac. Samo moj.

IVANA: Znači, njegov je otac bio neki drugi čovjek ?

HELENA: Njegov otac uopće nije bio čovjek. Bio je protuha .

IVANA: Znači, vaš je otac bio očuh vašem bratu ?

HELENA: Ne. Bio je otac mom bratu.

IVANA : Ali, rekli ste da je drugi čovjek bio otac vašem bratu. Taj protuha ili štoveć.

HELENA: (pomalo drsko) Slušaš li ti uopće mene ? Moj otac je mislio da je otac mom bratu. I moj brat je mislio da je sin mog oca. Onda je jednog dana došao taj monstrum.

IVANA: Monstrum ?

HELENA: (dugo ispušta dah ) Doručkovali smo. Moj otac, brat i ja. Mama je bila negdje vani. Valjda kod susjede na kavi. Netko je pozvonio. Brat je otvorio vrata. Tipus je samo ušetao u hodnik i pitao gdje je Jelica. Moja mama se zove Jelica.

IVANA : Ušetao ? Samo tako ?

HELENA : Ušao je u kuhinju i sjeo za stol.

IVANA : Vi ste ga primili kao da vam se to događa svaki dan ?

HELENA : Mislili smo da je neki mamin rođak. Oni su , onako, malo sirovi.

IVANA : Kako sirovi ?

HELENA : Krš, kamenjar . Zaostali su , eto kako sirovi. Tvrdoglavi, najpametniji, a nemaju pojma o ničemu.

IVANA ; A, tako . On je sjedio, vi ste sjedili.

HELENA : Tata ga je ponudio rakijom. Mislili smo, sad će mama brzo. Malo smo šutili, pa je tata pitao što ima novoga na selu. Tip je pitao gdje je Jelica. Točio je sebi treću rakiju. Nama je bilo neugodno. Onda je počeo govoriti.

IVANA : Što je govorio ?

HELENA : Same gluposti. Kako ima sina, kako je moj brat njegov sin, kako je Jelica njegova žena i sve tako.

IVANA : I vi troje ste samo slušali ? I vaš otac ?

HELENA : Ispočetka smo mislili da je pijan, ali kad je počeo spominjati novce i ljubav za svoga sina, tati se napokon složilo u glavi, pa mu je rekao da mirno izađe i ne vraća se više. Tip je mrtav hladan podigao bocu i nalio još jednu rakiju, a onda je došla mama. Mislila sam da će umrijeti kad ga je vidjela.

IVANA : (uživljeno) Što joj je rekao ?

HELENA : Gluposti kao i nama prije. Čak je počeo vikati da ga je trebala čekati.

IVANA: Grozota ! Ja bih ga istjerala. Zašto ga niste istjerali ?

HELENA : Kako ?

IVANA : Ne znam. Valjda bih ga počela gađati nečim. Čašom . Bocom. Bilo čim.

HELENA : (povisi glas) Trinaest godina ! Bilo mi je trinaest godina ! Bila sam puna  obzira prema starijima. Bila sam dijete.

IVANA : Je li mu vaš brat što rekao ?

HELENA : Brat je sjedio pored mene i gledao.

IVANA: A vaš otac ? Što je učinio vaš otac ?

HELENA: Slušao je nekoliko minuta njegovo trabunjanje kako je uvijek volio moju majku i jedva čekao da se moj brat rodi, a onda mu se dogodila strašna tragedija i morao se skrivati neko vrijeme i bla,bla, bla. Onda ga je izgurao iz stana i još ga na odlasku udario nogom u, da oprostiš, guzicu.

IVANA: ( oduševljeno ) Bravo ! Baš bih tako i ja napravila da sam bila na njegovom mjestu. Imate super oca.

HELENA: Imala sam.

IVANA: Oprostite ! Zaboravila sam da ste rekli da je mrtav.

HELENA: Umro je onog dana kad se taj bijednik pojavio .To više nije bio moj tata. Postao je ogorčen, nervozan, ljutit, zajedljiv. Najgore od svega je bilo što poslije toga više nikada nije pomilovao mog brata. Ni mene. Kao da nas nema. Ljubio bi nas samo na rođendan. I Božić. Nekakav suhi poljubac. Gadljiv. Bez smiješka. Bez zagrljaja. Samo bi nam pružio ruku i pokraj uha proizveo zvuk poljupca .

IVANA: Pa što ste mu vi bili krivi ? Vi ste valjda njegova kćer ? Ili niste ?

HELENA: Jesam. Ja sam njegova kćer.

IVANA: Zašto vas je onda prestao voljeti ?

HELENA: Volio me. Valjda. Na neki svoj uvrnuti način. Vidjela bih mu ponos u očima kad bih donosila dobre ocjene iz škole.

IVANA: A vaš brat ?

HELENA:  Otac nije činio razliku između nas dvoje. Možda me zbog toga i prestao grliti. Da ne bi mog brata još više povrijedio. U biti je bio dobar i pravedan čovjek, ali preko majčine laži nije mogao prijeći. Podmetnula mu je tuđe dijete i petnaest godina šutjela o tome.

IVANA: Možda nije znala drukčije .

HELENA: Ne znam. Razmišljala sam često o tome. Ne znam.

IVANA: Možda je mislila da će mu poslije sve priznati.

HELENA: (otresito) Nije ona mislila ništa. Šutila je petnaest godina . Petnaest godina. Nije to malo.

IVANA: Je li još živa ?

HELENA: Živa je, živa.

IVANA: Živi s vama ?

HELENA: U Domu . Tamo joj je dobro. Ima prijateljice, pa neka njima priča o svojim ...

Rečenica ostaje nezavršena, jer je prekida svađa u redu sjedala iza.

Marko vadi metalnu plosnatu bočicu iz džepa. Otvara čep. Dragica grabi bočicu.

DRAGICA : Ne može. Obećao si mi da ćeš doći trijezan do Zagreba.

MARKO: Samo gutljaj.

DRAGICA : Marko, ne igraj se životom.  Valjda možeš izdržati jednu jedinu noć bez ovog vraga.

MARKO: Mogu, ali neću.

DRAGICA : Moraš. Znaš koliko je toga na kocki .

MARKO: (otima Dragici bočicu) Ako sam rekao da će sve biti u redu, onda će sve biti u redu.

Marija se okreće i preko sjedala gleda prema Marku. I Ivana se okreće. Marko naginje bočicu i ispija dobar gutljaj. Strese se i obriše usne rukavom. Stavlja na bočicu čep i sprema je u džep.

DRAGICA : Pa da , ti si stručnjak za kocku, a i sve što si do sada napravio je bilo u redu. Uvijek si ti u pravu.

MARKO: Što sam ja to do sad krivo napravio ? Molim te reci mi što sam ja to do sad krivo napravio.

DRAGICA : A što nisi ?

MARKO : Daj, bolje ti je začepi !

DRAGICA: Neću začepit ! Ne želim začepit ! Neka cijeli autobus čuje kakav si gad !

MARKO : Rekao sam nešto !

DRAGICA : Rekao si ti puno toga. I učinio još i više. Ponašaš se kao Bog, a ustvari si jedno veliko govno. Uništio si mi život.

MARKO : Šuti !

DRAGICA : Neću šutit ! Neka svi čuju ! Ukrao si mi mladost, zdravlje, dostojanstvo, novac, sve, sve što sam ikad imala, ti si mi uzeo.

MARKO : Glupačo jedna , ništa ti ja nisam uzeo, jer nisi ništa ni imala. Bila si glupača i ostala  si glupača. Zdravlja nikad nisi ni imala, a o dostojanstvu bi se dalo pričati. Možda bi ona ekipa u kojoj sam te upoznao imala što reći o tvom dostojanstvu.

DRAGICA : Bili su to dobri i pristojni ljudi i još bih se družila s njima da nas ti nisi posvađao.

MARKO : Ja vas posvađao ? Čuješ li ti sebe što govoriš ? Tko može nekoga posvađati s njegovim prijateljima ? Niti vrijediš ti, niti vrijede oni. Eto, zašto ste se posvađali. Kako se ja sa svojim prijateljima nisam posvadio ?

DRAGICA : Molim te ne spominji svoje prijatelje. Nema u gradu većeg šljama od njih.

MARKO : To ti govoriš. Ti koja je došla s torbom dolara k meni i ja sam ih sve potrošio. Nisi imala ni poštenog kaputa kad sam te spasio od gladi.

DRAGICA : Ne možeš ti spasiti ni sebe, gnjido jedna. To što deset godina radim po gadljivim samoposlugama , a ti kući ležiš i kukaš, je ništa. Tko ti piće kupuje ? Od čijeg novca visiš po birtijama ?

MARKO : Imam ja svoj novac.

DRAGICA : Bit će onaj što su ti ga tvoji ostavili.

MARKO : Ne diraj se u moje !

DRAGICA : Je, je, znam ja to. Ne diraj se u moje ! A ti u moje možeš ? Po mojima možeš srat koliko hoćeš.  Isto kao što si mi ukrao crni fond za kupiti piš...

Marko se trgne i brzo rukom pokrije Dragici usta.

MARKO : (viče) Glupačo ! Rekao sam da umukneš !

DRAGICA : (miče Markovu ruku s usta) Hoćeš me udariti ? Udari ! ( unosi mu se u lice) Neka svi vide, a onda ću te prijaviti. Znaš li da ne trebam plaćati razvod ako se dokaže da si me maltretirao ?

MARKO : Rekao sam, dosta ! Razgovarat ćemo kad se vratimo kući.

DRAGICA : Ne vraćam se ja nigdje. Prešao si granicu. Kad završimo s ovim, ja odlazim. Dosta mi je.

MARKO : To ćemo još vidjeti.

Namješta se u sjedalu, a Dragica se okreće prema mračnom prozoru. Rukom briše oko.

IVANA:  Nije mu ništa do tada bilo sumnjivo ?

HELENA: Kome ?

IVANA: Vašem ocu.

HELENA: Ah, mom ocu.  Brat se rodio, po maminim riječima, ranije. Otac joj je povjerovao. Pomoglo je i to što je brat bio zaista sitan. Valjda zbog majčinog nerviranja.

IVANA: Pa kako je uspjela ? Znači čim je saznala da je u drugom stanju, legla je s vašim ocem ?

HELENA: Čim ju je ona budala napustio.

IVANA: I znači, samo tako, budala te napusti, a ti odmah skočiš u krevet drugome i poslije nekoliko mjeseci, evo ti djeteta ?

HELENA: Njezini joj ne bi dozvolili donijeti kopile u kuću. Nije radila. Što bi ti učinila na njenom mjestu ?

IVANA: Pa ne znam. Malo mi je to sve skupa gadljivo . Tako skakati od jednog do drugog. (zastane) Oh, oprostite ! Nisam tako mislila.

HELENA: U redu je. Poznavala je mog oca. Bila mu je draga. I tako su poslije jedne zabave, pomalo pripiti, završili u njegovoj podstanarskoj sobici. Valjda. Barem ja tako zamišljam . Nisu nikad pred nama pričali o tome.

IVANA: Kakav im je bio brak ?

HELENA: Dobro su se slagali; sve do onog dana. Tata je samo rekao da se tome nije nadao od nje i otišao u spavaću sobu. Mama je sjedila na kauču i plakala. Brat i ja smo se pogledavali, a onda otišli u svoju sobu. Zajedno smo bili u sobi i uvijek se svađali tko ima pravo na koliko prostora. Od toga dana se sve promijenilo. Brat je sve manje vremena provodio u sobi, a sve više na ulici.

IVANA: Znači, tu je sve počelo s vašim bratom ?

HELENA:  Otac nije mogao ili nije htio, a majka nije znala poduzeti ništa. Počelo je s povremenim nevraćanjem kući, a završilo s povremenim navraćanjem po novac ili bilo šta što se može unovčiti.

IVANA: I vi ste sve samo tako trpili ?

HELENA: A što sam mogla ? Moji su roditelji bili pristojni mali ljudi. Njihov obraz im je bio sve. Svoje su tajne držali između četiri zida našeg zatvora. Potražiti pomoć bi za njih značilo pred rodbinom i prijateljima priznati svoju sramotu. I tako, živjeli su iz dana u dan noseći svoj jad dok jednog dana otac nije pokleknuo pod njim.

IVANA: Je li vaš otac poslije, kad se smirio, oprostio vašoj majci ?

HELENA: Nikad. Kad je umirao , nije ju htio u bolnici. Ni brata. Samo sam ja odlazila svakog dana i sjedila pored njega šuteći. Tri dana prije smrti rekao mi je da dovedem majku i brata.

IVANA : Jesu li išli ?

HELENA: Jesu. Razgovarali su s njim. Nasamo.

IVANA: I? Što im je rekao ?

HELENA:  Majka je rekla da joj je oprostio, ali nisam joj povjerovala .

IVANA : Zašto ?

HELENA: Zato što se sutradan nije vratila u bolnicu. Ni sljedećeg dana. Trećeg dana ujutro su nam javili da je umro. U četiri sata i pet minuta.

IVANA : Kako znaju točan sat ? Netko je bio pored njega ?

HELENA: Sumnjam. Valjda je dežurna sestra tada obilazila bolesnike, pa su to stavili kao vrijeme smrti.

IVANA : (strese se) Strašno je umrijeti sam. Voljela bih da me netko drži za ruku kad budem umirala.

HELENA: Još si mlada. Daleko je smrt od tebe.

IVANA : Eto, samo tako govorim. A brat ? Što je on rekao ?

HELENA: Brat je već tada bio kriminalac, alkoholičar, narkoman, lažljivac. Ništa mu više nisam vjerovala. Nisam ga pitala , jer me nije zanimao njegov lažljivi odgovor. Ali, mama je htjela sve znati. Ona je bila oduvijek sklonija bratu nego meni. Kao da ga je malo više voljela. Možda je utjecalo to što je rođen onako sitan, ili što je bio sin, ili to što nije imao oca. Biološkog oca.

IVANA : Jesu li se svađali ?

HELENA: Tko ?

IVANA : Vaši roditelji.

HELENA: Nisu. Nikad se nisu svađali.

IVANA : Ni poslije onog dana ?

HELENA: Poslije onog dana jedva da su i razgovarali.

IVANA : Nije mi jasno. Tip uleti i viče da je vaš brat njegov sin. Vaš otac ga izbaci iz kuće i začahuri se. Poslije nekoliko godina umre.

HELENA: Dvanaest.

IVANA : Što, dvanaest ?

HELENA: Umro je dvanaest godina poslije.

IVANA: I dvanaest godina je trajala šutnja ? Nitko nikome nije rekao ništa ?

HELENA: Samo službeno.

IVANA: Kako ljudi mogu živjeti zajedno u stanu na takav način ?

HELENA: Mogu.

IVANA : Ali , bili ste obitelj.

HELENA: Da. Bili smo obitelj.

Svjetla u autobusu se pojačavaju. Autobus se zaustavlja.

VOZAČ : (drugom vozaču) Jesi li stavio u bunker nešto extra ?

DRUGI VOZAČ : Nisam.

VOZAČ: Onda dobro.

Vrata autobusa se otvaraju.

Marko se trgne i iza leđa vadi poštolj. Dragica brzo rukom poklapa pištolj i, skrivena iza naslona, s prstom na usnama Marku daje znak da se smiri.

DRAGICA : (tiho) Nemaju pse.

MARKO: Vidila si dobro ?

DRAGICA : Jesam.

Marko vraća pištolj iza leđa.

Ulazi policajac.

POLICAJAC : Dobra večer, gospodo !

VOZAČ: Dobra večer ! Je li zima vani ?

POLICAJAC : Pa tako, dade se izdržati. Moramo napraviti malu kontrolu. Nećemo vas dugo zadržavati.

VOZAČ: Samo vi kontrolirajte. Je li to nešto rutinski ?

POLICAJAC: Baš i nije. Slušali ste na radiju o onome zlatu što je sinoć ukradeno ?

VOZAČ: Čuo sam nešto malo. (pokazuje rukom prema putnicima) Mislite da ćete ga pronaći ovdje ?

POLICAJAC : Nikad se ne zna, a mi moramo kontrolirati sve. Takav je zakon.

VOZAČ: Samo vi izvolite.

Ivana se saginje, poseže rukom ispod sjedala, vadi torbu za kameru i pruža je Heleni.

IVANA : Možete li mi ovo pričuvati ? Moram u zahod.

HELENA: Kakav zahod ? U sred smo nigdine.

IVANA : Vidim jednu kuću . Nije daleko.

HELENA: Tri sata su . Ljudi spavaju.

IVANA : Svjetlo im gori još.

Žurno se provlači pored Helene i ide prema vratima.Prolazi pored policajca i izlazi iz autobusa.

Marija se okreće prema Heleni. Helena sjedi s foto torbom na koljenima.

POLICAJAC: ( govori putnicima) Molim vas izađate vani.Ponesite svoje stvari sa sobom. Pokazat ćete vašu prtljagu i ljubazno vas molim da je otvorite. Moramo pregledati sadržaj.

MARIJA: Gospodine, možemo li nas dva ostati u autobusu ? Znate, moj muž je jako bolestan. Smeta mu hladnoća.

POLICAJAC: Netko nam mora pokazati vašu prtljagu.

MARIJA: Nemamo mi prtljage. Evo, samo ova torba. ( izvlači torbu ispod sjedala i rastvara je) Unutra je čaj i malo hrane za put.

POLICAJAC: Samo to ?

MARIJA: Eh, ima i torba s odjećom ovdje poviše nas. Zdenko, digni se i skini torbu . Pokaži gospodinu što je unutra. Znate idemo u Zagreb. Prvi nam se unuk krsti.

POLICAJAC: Čestitam ! ( razgledava sadržaj torbe koju je Zdenko u međuvremenu otvorio) I to je sve ?

MARIJA: Imaju dolje dvije kutije s kolačima i jedan pršut zamotan u papir. To je naš pršut. Moj je muž stručnjak za sušenje pršuta. Je li tako, Zdenko ?

POLICAJAC: Ipak ćete morati sići barem vi i pokazati nam te svoje kutije s kolačima.

MARIJA: Nemojte, molim vas. Teško mi je silaziti po ovim visokim stepenicama. Ja sam stara.

POLICAJAC: Niste baš toliko stari.

MARIJA:  (smije se koketno, zaglađuje kosu) Jesam, moj gospodine, jesam. Godine stigle i sve bolesti s njima. Slobodno otvorite kutije i poslužite se kolačima, dobri čovječe. Samo budite oprezni. Kolači su tako osjetljivi.

POLICAJAC: Kako ću prepoznati da su vaše ?

MARIJA: (pokazuje rukom prema ostalima u autobusu)  Nisam vidila da je itko od njih stavljao svoju prtljagu dolje. Samo ja i moj muž. Te dvije kutije i pršut. Kakva su vremena došla ! Nitko više nema novca za putovanja, a prije je bila gužva.

ZDENKO: Ne zanima čovjeka tvoje naklapanje . Siđi dolje i pokaži mu te vražje kolače što ih pečeš danima. Na nos su mi počeli izlaziti.

POLICAJAC: U redu je. Nema potrebe. Ako gospođa govori da su samo vaše stvari dolje, onda je u redu. Snać ćemo se.

MARIJA: Hvala vam, ljubazni gospodine. Samo se poslužite kolačima. Nije da se hvalim, ali zaista sam majstor za kolače. Sve moje prijateljice me uvijek mole da im napravim tortu. Govore one...

ZDENKO : ( prekida monolog) Ugnjavila si čovjeka glupostima. Pusti ga neka radi svoj posao. Hvala vam, gospodine.

POLICAJAC : (smije se) Ništa. Ništa. Sve je u redu.

Helena ustaje i skida ruksak s police poviše glave. Otvara ga. Vidi se crna odjeća.Pored nje se provlače Dragica i Marko i izlaze iz autobusa.

POLICAJAC: Dobra večer ! Mogu li pogledati vašu prtljagu ?

HELENA: (otvara ruksak) Samo izvolite !

POLICAJAC : To je sve ?

HELENA: Sve.

POLICAJAC: A ona foto torba ?

MARIJA : ( okreće se ) Gospođa ide na sprovod. Umro joj je brat. Vidite da joj je u ruksaku crnina.

POLICAJAC: Moje saučešće.

Policajac kreće prema dnu autobusa pregledavajući prazna sjedala i ispod njih.Vraća se i izlazi iz autobusa. Vozači izlaze za njim.

Marija gleda kroz prozor.

ZDENKO: Što rade ?

MARIJA : Puše. (stanka) Bacili su cigarete. Idu prema autobusu. Otvaraju bunker. Evo ih, sad gledaju.

ZDENKO : Što gledaju ?

MARIJA: Gledaju u bunker. Čekaj ! Vadi kutiju. Reže konop. Kako ćemo je sad nositi tako razvezanu ?

ZDENKO : Je li pretresaju po njoj ?

MARIJA: Nisu. Nisu. Pristojni su. Valjda im je žao uništiti kolače.

ZDENKO : Baš !

MARIJA: Ima ljudi koji vole lijepo. Onaj drugi uzima jedan kolač s vrha. Izgleda da mu prija. Rekla sam ti da su kolači najbolji za ovo. Nitko se ne bi usudio uništiti kolače za unukovo krštenje. Barem ako nije kao ti.

ZDENKO : Što meni nedostaje ?

MARIJA: Ne govorim o tebi, nego o sebi. Moraš priznati da sam genijalna . Kome bi to palo na pamet ? Kolači za unukovo krštenje. ( smije se)

ZDENKO : Gdje je mala ?

MARIJA: Ne vidim je.

ZDENKO : Rekao sam ti da to nije za njene živce. Premlada je. Trebali smo povesti Jasnu. Ta je premazana svim mastima.

MARIJA: Jasna je stara.

ZDENKO: Ova je pobjegla glavom bez obzira.

MARIJA: Nije pobjegla. Samo izašla. Vratit će se.

ZDENKO : Možda i neće.

MARIJA: Hoće. Hoće. Treba nam do Zagreba, a njoj trebaju novci.

ZDENKO : Uhvatila ju je panika.

MARIJA: Tebe nije ?

ZDENKO : Mene ? Za koga me ti smatraš ?

MARIJA: Vidim kako nije. Da te nisam opravdala, sad bi bio dolje i tresao se od straha.

Helena obriše nos. Marija se okreće prema njoj.

MARIJA: Gospođo, jeste li dobro ?

HELENA: Jesam. Sve je u redu.

MARIJA: Recite ako vam nešto treba. Hoćete li sendvič ?

HELENA: Ne, hvala.

MARIJA: Malo čaja ?

HELENA: Ne, hvala. Ništa. Dobro sam.

MARIJA: Je li vam rekla mala gdje ide ?

HELENA: Zašto mene pitate ? Valjda vi znate nešto više o njoj. Nisam htjela prisluškivati, ali bili ste toliko glasni da nisam mogla ne čuti. Vi je poznajete.

MARIJA: Istina je. Poznajem je, ali ne baš dobro. Mislim da je vi bolje poznajete. Ta, ostavila vam je kameru na čuvanje.

HELENA: Uopće je ne poznajem. Vidjela sam je večeras prvi put u životu. I mogu vam reći da mi je jako čudna. Tko izlazi u ovoj pustoši, u sred noći, tako panično tražiti WC ? Tko ? Recite mi tko .

MARIJA: Pa, ne znam . Možda joj je stvarno hitno.

HELENA: Sjedila je satima pored mene ispitujući me, a onda, čim je vidjela policajca, proradio joj mjehur. Tek tako ili ima razloga ?

MARIJA: Rekla sam da je ne poznajem.

HELENA: Nisam baš iz vašeg razgovora s mužem, ako vam je muž, zaključila da je površno poznajete.

MARIJA: Dobro. Vidjela sam je nekoliko puta i to je sve.

HELENA: A ova torba za kameru ? ( podigne torbu) Je li vam i ona poznata ?

MARIJA: (uvrijeđeno) Ne znam ništa o torbi. Zašto bi mi trebala biti poznata ?

HELENA: Možda zato što ste unutra stavili zlato ? Ukradeno zlato.

MARIJA: Ma dajte, ne budite smiješni. Koliko tu može zlata stati ? Kilogram ? Dva ?

HELENA: Ohoho, radi se o puno većoj količini zlata. Ma što mi vi to govorite !

ZDENKO : Marija, prestani !

Marija zašuti, okrene se prema naprijed , prekriži ruke preko prsiju i gleda kroz prednje staklo autobusa.

ZDENKO : Ti baš sa svakim moraš pričati. I to da pričaš o nečemu pametnom, nego o ukradenom zlatu. Što ti znaš uopće o ukradenom zlatu osim onoga što si čula od policajca ?

MARIJA: (skrušeno) Imaš pravo. Ne znam ništa o ukradenom zlatu. Prvi sam put čula da ga se spominje ovdje , u autobusu.

ZDENKO : Eto ! I sad te molim, zašuti.

MARIJA : Dobro.

Marija se naginje i gleda kroz bočni prozor. Svi šute.

ZDENKO : Gdje je ona budala ?

MARIJA: (uvrijeđeno) Pogledaj sam !

ZDENKO : Baš me briga. Dabogda ga ostavili ovdje u sred noći. To bi mu trebalo. K vragu on i piće !

MARIJA: Nije ni ona puno bolja. Svađa se s njim gdje god stigne.

ZDENKO : Govorio sam ja... ( zastane) Bolje ništa ne govoriti. Nema koristi.

MARIJA: Evo , policajac ga nešto pita.

ZDENKO : Sad će se kreten početi s njim svađati i sve će otići u vražju mater. Pet mjeseci rada ode (ispruži dlan okrenut prema gore i puhne u njega) ovako.

MARIJA: Neće. Neće. Sad se ona s njim svađa. Sigurno mu opet spominje piće. Šteta što se ne čuje.

ZDENKO : Bolje da se ne čuje. Jesi li ikad od njih dvoje čula nešto pametnoga ?

MARIJA: Jesi li mu govorio što ?

ZDENKO : Njemu ? Nisam toliko lud.

MARIJA: Što si mu rekao ?

ZDENKO : Samo da nam treba pratnja. Znaš da je , uprkos tome što je luđak, dobar kad zatreba, pogotovo ako se dobro plaća.

MARIJA: Zašto ona ?

ZDENKO : Ona mu je rotvajler. Čuva ga da ne nalije glavu prije vremena.

MARIJA: Valjda neće. Izgleda da je gotovo. Vraćaju se u autobus.

Ulazi Marko, a za njim Dragica.

DRAGICA : Jesam li ti rekla da ne brineš ?

MARKO : Jesi, pa šta ?

DRAGICA : Znala sam čim sam vidjela da nemaju pse.

MARKO : Previše pričaš.

Dolaze do sjedala i sjedaju. Ulazi Ivana i žurno kreće prema svom sjedalu, provlači se pored Helene.

HELENA: Jesi li našla zahod ?

IVANA : Jesam.

HELENA: Gdje , zaboga, u ovoj pustoši ?

IVANA (pokazuje rukom prema van) : Tamo ima jedna kuća. Ona sa svjetlom.

HELENA: I pustili su te u sred noći ?

IVANA : Aha.(pruža ruku prema torbi) Hvala što ste mi čuvali kameru.

HELENA ( stišće torbu na prsima) : A, ne, ne. Ne dam dok ne kažeš što je unutra.

IVANA : Kamera, što bi drugo bilo.

HELENA: Kamera ? Zašto si mi je onda uvalila na čuvanje ?

IVANA : Nisam je uvalila. Samo sam vas zamolila. Nema smisla po noći bauljati s kamerom okolo.

Ulaze vozači i sjedaju na svoja mjesta.

POLICAJAC: (izvana) Laka noć i sretan put !

VOZAČ: Laka noć i vama !

DRUGI VOZAČ : Laka noć !

MARIJA: Laka noć i hvala vam, dobri čovječe!

Vrata autobusa se zatvaraju. Vozač pali motor.

DRUGI VOZAČ : (okreće se prema putnicima) Jesu li svi ušli ?

Ne čuje se nikakav odgovor. Drugi vozač sliježe ramenima.

DRUGI VOZAČ : Valjda jesu. Krenimo. Ne bi im stajao u ovoj pustošiji za dvostruku plaću.

VOZAČ : A vozio bi za crkavicu ?

DRUGI VOZAČ : Navikao sam. Koliko je tog zlata ukradeno ?

VOZAČ : Bio si dolje, čuo što i ja. Nisu baš razgovorljivi.

DRUGI VOZAČ : Čudim se da su uopće rekli što traže. Znaš kakvi su. Uvijek nešto filozofiraju. (pogleda na sat) Idem naći vijesti na radiju. Sad će. Možda saznamo nešto više.

VOZAČ : Da ti iskreno rečem, nije mi previše ni stalo. Neka kradu ! I tako je još malo toga ostalo. Meni mogu ukrasti samo ovaj prsten s ruke.

MARIJA: (ubacuje se vozačima u razgovor) Ljudi moji, vama je lako. Vi ste još mladi. Možete zaraditi. Što bi rekli mi penzioneri ? Znate kakve su penzije. Da imam psa krepao bi od gladi.

VOZAČ : Gospođo moja, vi ste barem penziju dočekali, a mi ćemo crknit prije nego steknemo uvjete za penziju.

MARIJA: Dočekala sam vraga crnoga. Kad sve rasporedim, ne ostane mi ništa.

VOZAČ : Važno da dotekne.

MARIJA: Jad je to, a ne penzija.

ZDENKO : Ostavi ljude na miru. Kao da im je stalo do tvoje kuknjave.

MARIJA: Samo razgovaram. Od tebe više ne smijem ni govoriti.

ZDENKO : Strašno se ti mene bojiš.

MARIJA: Zdenko, izludio si me. Rekla sam policajcima da se posluže kolačima, a ovim krasnim ljudima nisam ponudila ništa. Sjeti me da im odvadim malo kolača kad stignemo u Zagreb.

ZDENKO : Baš su željni tvojih kolača.

VOZAČ : Hvala, gospođo, nije potrebno.

ZDENKO : Eto vidiš !

MARIJA: Potrebno je, potrebno. Vi nas cijelu noć vozite, a mi imamo dvije kutije kolača i ne ponudimo vam. Vidit ćete kako su dobri. Ako išta znam, onda znam peći kolače.

ZDENKO : Sad prestani ljude nervirati. Pusti ih neka voze, a ti malo zašuti.

MARIJA: Dobro. Pitat ćeš ti mene, Marija gdje mi je ovo, Marija, gdje mi je ono. Ja ću samo šutit, a ti se snalazi kako znaš.

Uvrijeđeno se naslanja na naslon sjedala.

Ivana pruža ruku prema foto torbi.

IVANA: Molim vam moju kameru.

HELENA: Ne. Unutra je nešto nelegalno. Možda droga ?

IVANA : Pričate gluposti. Odakle mi droga ?

HELENA: Odakle ti kamera ?

IVANA : Kupili mi roditelji.

HELENA: Da nije u torbi opljačkano zlato ?

IVANA : Kakvo zlato ?

HELENA: Zlato što ga policija traži. Uvalila si ga meni. Neka mene uhvate, a ti si pobjegla van i čekala kako će sve završiti.

IVANA : Pričate gluposti.

HELENA: Kad pričam gluposti, otvori torbu i pokaži da u njoj ništa ne krijumčariš.

IVANA : Koliko u tu torbu može stati zlata ? Kilogram ? I mislite da bi policija zaustavljala autobuse zbog kilograma zlata ?

HELENA: Onda je droga.

IVANA : Mašta vam radi sto na sat. Zar bih sama prenosila drogu ? Znate li vi uopće kako se prenosi droga ?

HELENA: Zašto ne bih znala ? Stotinu sam filmova gledala o tome.

IVANA : Filmova ? (smije se) Pa gdje vi živite ? U New Yorku ? U Miamiju ? Poznajete li Horatia ?

HELENA: Reci mi, onda, kako se prenosi droga. Možda ti znaš nešto što ja ne znam ? Iz prve ruke ?

IVANA : Ne znam ja ništa. Samo ono što sam vidjela u filmovima.

HELENA: Zašto se onda izruguješ sa mnom ? Stekla sam dojam da znaš nešto više, da si se bavila takvim poslićima ili ih barem promatrala iz bliza.

IVANA: Ne budite ludi. Ja sam samo jedna obična studentica kojoj su roditelji kupili kameru.

HELENA: A što će ti kamera ? Snimaš porniće ?

IVANA (smije se ) : Ja i pornići, ma dajte , molim vas !

HELENA: Zašto mi onda ne želiš pokazati što je u torbi ?

IVANA: Otvorite i pogledajte.

HELENA: A ne, ne. Ne želim otvarati tvoju torbu. ( pruža Ivani torbu) Evo ! Otvori sama.

IVANA : (uzima torbu i otvara je ) Pogledajte . Kamera ( vadi kameru ) Ne čini li vam se da bi to mogla biti obična kamera ? ( posprdno ) Možda je od zlata ? Možda se ispod ove boje krije čisto zlato?  Ili je u njoj droga ? Sad ću vas malo snimati da se uvjerite da je samo kamera. (okreće kameru prema Heleni)

HELENA: (podiže ruke , gura kameru i krikne) Ne !

IVANA : Zašto ne ? Zašto mi ne dozvoljavate da vas snimim ? Čega se bojite ?

HELENA: (uznemireno) Ne bojim se, samo ne volim kad me snimaju.

IVANA : Zašto ? Da niste i vi kriminalac poput svog brata ?

HELENA: (kroz zube) Ne spominji mog brata.

IVANA : Oprostite, vaš je brat mrtav. A možda nikad  nije ni bio živ ? Je li postojao vaš brat ?

HELENA: (viče) Ne diraj se u moga brata !

IVANA : Niste mi odgovorili. Jeste li imali brata ?

HELENA: Jesam. Naravno da sam imala brata.

IVANA : U realnom životu ?

HELENA: Slušaj, nisam luđakinja. Moj je brat mrtav i sad te molim da spustiš tu kameru i ostaviš me na miru.

Ivana sprema kameru u torbu. Helena briše nos. Svi šute. Svira tiha muzika.

Marko opet vadi plosku.

DRAGICA: (tiho) Spremi tu bocu. Kad sve bude gotovo, radi što hoćeš. Danas ćeš napokon postati slobodan čovjek. Samo odradimo ovo do kraja kako treba.

MARKO : (otpije gutljaj i spremi plosku) Ne znaš ti kako je meni. Ovo me sve skupa stoji živaca.

DRAGICA: A mene ne stoji ?

MARKO : Ti si drugo. Ti si borac.

DRAGICA: I ti bi mogao biti da ne piješ toliko.

MARKO : Pijem koliko mi treba . Nisi mi ni mater ni skrbnik. Ostavi me na miru.

DRAGICA: Ostavit ću te na miru doživotno. Čim ovo završi.

MARKO : Ne ideš ti nigdje. Žena si mi. Neću dozvoliti da se kurvaš okolo.

DRAGICA: Nikad se ja nisam kurvala osim u braku s tobom.

MARKO : O čemu pričaš ?

DRAGICA: Brak s tobom je odavno mrtav. Sve poslije prvog udarca je bila gluma. Sve. Baš sve.

MARKO: Kakva gluma , glupačo jedna ?

DRAGICA: Glumila sam brak. Pretvarala se da je među nama sve u redu, a ništa nije bilo u redu. Sad te ostavljam. Ne mogu više. Gadim se sama sebi.

MARKO: Ne ostavljaš ti nikoga. Jesi li me razumjela ? (unese joj se u lice) Čuješ li što ti govorim ?

DRAGICA: Ubij me ! Izvadi taj pištolj i ubij me !

MARKO: (viče) Šuti !

DRAGICA: Neću ! Dosta je šutnje. Imam pravo na svoj život.

MARKO: Nemaš dok si mi žena.

DRAGICA: Neću ti još dugo biti žena. Podnijet ću zahtjev za rastavu.

MARKO: Rastavit ću ja tebe od života. Žena si mi. Žena. Do smrti. Moje ili tvoje. Je li jasno?

DRAGICA: Jasno je da te više ne mogu ni gledati ni slušati. Gadiš mi se. Ti si mizerija. Jebeni pijanac, kockar, kurviš, eto što si ti. Nesposoban si za život. Najbolje bi bilo da te nema.

MARKO : Pričaš gluposti. Tko te spasio, tko te oženio, tko te trpi godinama ?

DRAGICA: Kamo sreće da te nikad nisam srela. Ti si psihopat.

MARKO: Pokazat ću ti ja psihopata.

DRAGICA: Ubij se , gade ! Čega si se god u životu dotakao, uništio si. Što si ikad u životu postigao ?

MARKO: Oženio sam tebe, jadnice.

DRAGICA: Nećeš me još dugo morati podnositi.

MARKO: Sad prekini !

Marija se okreće prema sjedalima iza.

MARIJA : Najbolje bi bilo da oboje prestanete.

ZDENKO: Ne miješaj se ! Njihov problem nije tvoj problem.

Svi se stišaju, namjeste u sjedalima i pokušavaju zaspati. Svjetla u autobusu se gase. Tiha muzika svira. Autobus klizi kroz noć.

Počinje se nazirati zora.Vani se svjetla sve češće pojavljuju.Pojavljuju se i narančasta svjetla grada. Putnici se meškolje, oblače jakne i pripremaju za izlazak iz autobusa. Autobus se zaustavlja. Vrata se otvaraju.

VOZAČ : Poštovani putnici, stigli smo u Zagreb. Zahvaljujem što ste putovali s nama i nadam se da vam je put bio ugodan.

Marko skače sa sjedala i žuri prema prednjim vratima.

MARKO : ( dok prolazi pored Zdenka) Zvat ću taxi.

ZDENKO: (tiho) Zovi.

Dragica spušta torbu s police i polako kreće prema vratima.

Helena ustaje. Ivana se brzo izvuče i krene prema vratima.

Vozači izlaze.

IVANA : Zbogom, Helena ! Bilo je zanimljivo družiti se s vama.

HELENA: Zbogom, Ivana.

Helena izvlači ruksak s police. Zdenko ustaje i pomaže joj.

ZDENKO : Težak vam je ovaj ruksak. Kao da ste ga napunili kamenjem.

HELENA:  Zlatom. (smije se posprdno) Napunila sam ga s deset kilograma lomljenog zlata. Budite pozdravljeni !

Helena s naporom stavlja ruksak na leđa i izlazi.

MARIJA ( gleda za Helenom kroz prozor autobusa) : Misliš li da joj je stvarno zlato u ruksaku ?

ZDENKO : Tko zna.

MARIJA : Ta ženska nešto opako muti. Jesi li vidio kako je izbjegla pregled ?

ZDENKO : Bilo mi je malo sumnjivo, a opet sam mislio, žena je u tuzi za bratom, pa nisu ni policajci od kamena.

MARIJA : Kakvim bratom ?

ZDENKO : Jesi li čula kad je pričala ? Ide bratu na sprovod.

MARIJA : Nema ona brata niti ide na sprovod.

ZDENKO : Kako znaš ?

MARIJA : Prepričavala je Ivani Nježnu ružu.

ZDENKO : Koju ružu ?

MARIJA : Seriju. Sve kako je bilo u seriji. Brat ! Mo'š mislit !

ZDENKO : Je li ti to ozbiljno ?

MARIJA : Najozbiljnije.

Marija ustaje sa sjedala.Zdenko joj pukušava pomoći i pruži ruku prema torbi sa sendvičima.

MARIJA: ( smije se ) To možeš uzeti samo ako mi otkineš ruku.

ZDENKO : Zašto ? (klikne kao da mu je nešto sinulo) Ma nemoj me zezat ! Bila je u sendvičima?

MARIJA: Treba znati.

ZDENKO : Oba kilograma ?

MARIJA: Oba.

ZDENKO : Zašto si mi onda nudila sendvič ?

MARIJA: Na vrhu su bila tri prava.

ZDENKO : Što da su ti pretražili torbu ?

MARIJA: Baš bi posumnjali u staru ženu koja nosi hrpu sendviča i pazi na muža. I još ima hrpu kolača za krštenje unuka. I bila je voljna svakome satima dosađivati svojim pričama.

ZDENKO : Znači, ispod kolača nije bilo ništa ?

MARIJA: Ništa.

ZDENKO : Pa to je genijalno ! Zašto mi nisi rekla ?

MARIJA: Bolje da nisi znao. Ustrtariš se. Ti si najslabija karika u ovome, ali si nam bio potreban zbog sendviča.

ZDENKO : A Dragica i Marko ?

MARIJA: Oni su u redu. Svađaju se među sobom. To je u redu.

ZDENKO : Vadio je pištolj.

MARIJA: Nitko nije vidio. Dragica je odmah reagirala.

ZDENKO : A što da nije ?

MARIJA: U nju nikad ne sumnjaj.

ZDENKO : Idu li s nama ?

MARIJA: Samo do taksija. Kad ukrcaju pršut i kolače, slobodni su.

ZDENKO : A mala ?

MARIJA: Već je otišla. Dobro joj je bilo ono s kamerom. ( gleda prema peronu) Zove nas Marko. Stigao je taksi.

ZDENKO : Idemo. (uzdahne) Još nekoliko minuta i gotovo.

Zdenko izlazi prvi. Pruža Mariji ruku. Marija se polako spusti na peron.

-       KRAJ -



Facebook! TwitThis