Tags: 6F 8M

Kada su Zlatka, zbog restrukturiranja Kompanije, potjerali u prijevremenu mirovinu s mjesta tehničara za održavanje zrakoplova, on nije očajavao već je namjeravao uživati u mirovini putujući svijetom. No već na prvom putovanju sreće bivšeg kolegu koji mu daje naslutiti da fatalna greška na Boeingu 777, greška koju su oni otkrili (i podrobno dokumentirali!) prije umirovljenja, nije ispravljena. Zlatko ne može mirovati znajući da bi životi putnika mogli biti ugroženi i uzima stvar u svoje ruke...


GODINA PROIZVODNJE: 2012.

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 8 (dob: 10,28,52,55,55,45,30,58)

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 6 (dob: 25,40,39,80,47,50)

AUTORSKA PRAVA: sva prava pridržana



Likovi:

Zlatko, umirovljeni šef tehnike (58)

Ratko, aerodromsko osiguranje (28)

Ivek, slučajni suputnik (55)

Milica, službenica aviokompanije (50)

Branko, Zlatkov kolega (52)

Brankova žena (47)

Zlatkova mama (80)

Mirko, debeli susjed (45)

Dječak (10)

Dječakova mama (39)

Bezobrazna suputnica (40)

Darko, električar (55)

Službenik osiguranja

Službenica osiguranja

Statisti


Prizor 1


Aerodrom. Rendgenska kontrola putnika. Na redu je Zlatko, iza njega Ivek.


Ratko:             Oprostite, gospodine.

Zlatko:             Izvolite.

Ratko:             Molim vas da izvadite nož.

Zlatko:             Nož?!

Ratko:             Nožić u torbi. Švicarski. Prednji pretinac.

Zlatko:             Ah.

Ratko:             Molim da ga izvadite i odložite ovdje.

Zlatko kopa po prtljazi.

Zlatko:            Evo odmah, oprostite.


Mrak.


Milica:            Dobar dan. Pasoš i boardnig pass molim.

Zlatko:           Izvolite.

Milica:            Gospodine Crnkoviću, pa to ste vi!

Zlatko (vidi se da ne prepoznaje Milicu, ali drago mu je da ona poznaje njega): Da, da jesam, (čita joj ime sa značke s imenom) Milice.

Milica:            Joj, pa baš mi je drago da vas vidim. Pa što je s vama?

Zlatko:            Pa eto, u penziji sam od ljeta.

Milica:             Pa ste odlučili malo putovati, jeli? Krasno, pa moram reći - Pariz je stvarno najbolji izbor.

Zlatko:            Ma ustvari sam htio u Reykjavik, ali...

Ljudi u redu već postaju lagano nervozni zbog njihovog čavrljanja.

Milica:             Ma, bit će vam i u Parizu krasno. Sretan put.

Zlatko:            Hvala.


Mrak.


U avionu. Sjeda pored srednjovječnog muškarca.


Branko:          Zlatko, pa jesi to ti?

Zlatko:            Joj, Branko, pa otkud ti? Baš mi je drago da te vidim.

Branko:          Pa evo, konačno godišnji. Pa sam poveo gospođu u Pariz. Malo da mi i ona vidi svijeta.

Zlatko se preko Branka rukuje s Gospođom Branko.

Zlatko:            Drago mi je. Ja i vaš muž smo radili skupa, znate.

Gđa. Branko (nezainteresirano): Ah, drago mi je.


Mrak.


Branko:          I tako veliš, u penziji. Pa šta ima u penziji?

Zlatko:           Pa ništa posebno.

Branko:          Zavidim ti znaš. I ja sam htio uzeti otpremninu ali sam bio premlad, nisam imao uvjete.

Zlatko:           Pa ne moraš mi zavidjeti, nije tako zabavno.


Tišina.


Branko:          Pa vidim sad ideš u Pariz.

Zlatko:           Ma da. Mislio sam si da iskoristim dok još imamo te popuste. Htio sam u Reykjavik ustvari, al ne voze prije lipnja.

Branko:          Reykjavik. Brrr, šta ćeš tamo.

Zlatko:           Pa, eto tako. Zvuči zanimljivo.


Tišina.


Zlatko:           Taškent, Taškent bi bio još zanimljiviji. Ali daleko je. Nema direktni let.

Branko:          Pa da – Taškent.

Tišina.

Branko:          A gdje je to točno. Gruzija?

Zlatko:           Uzbekistan.

Branko:          Ah.


Tišina.


Zlatko:            A ti?

Branko:          Šta ja? Misliš šta radim?

Zlatko:           Pa da.

Branko:          Ma joj. Prebacili me u održavanje.

Zlatko:            A joj.

Branko:          A da.


Tišina.


Zlatko:           Pa dobro, a kako to sad ovi novi vode?

Branko:          Misliš tehniku?

Zlatko:           Pa da.

Branko:          Bože me sačuvaj.

Zlatko:           Ma daj.

Branko:          Imam frenda koji radi tamo. Veli – bože me sačuvaj.


Tišina.


Branko:          Veli da naš posao sad rade 2 čovjeka.

Zlatko:           Ma, kako dva? Pa jedva nas je osam stizalo.

Branko:          Pa, onda si možeš mislit kako - Bože me sačuvaj.


Tišina.


Zlatko:           Dobro da smo im bar ostavili dokumentaciju sređenu. To im je pol posla.

Branko:          Šta ti misliš da oni čitaju dokumentaciju?

Zlatko:           Kako to misliš? A šta sa onim dopisima?

Branko:          Kojim dopisima?

Zlatko:           Pa ona greška na Boeingu 777.

Branko:          A misliš na ono šta sam zadnje našo.

Zlatko:            Pa da ako iznad 3 milje naleti na električnu oluju...

Branko:          Na to sam bio sasvim zaboravio.

Zlatko:            I? Jesu sredili to?

Branko:          Pa ne znam, valjda jesu.

Zlatko:           Pa bilo im je označeno crveno.

Branko:          Pa onda valjda jesu. Morali su.


Tišina.


Zlatko:           Ovo je Boeing 777.

Branko:          Je.


Tišina.

Glas stjuardese iz zvučnika:  Poštovani putnici, ulazimo u područje lagane turbulencije. Molimo vas da se vratite na svoja mjesta i pričvrstite siguronosne pojaseve.

Zlatko i Branko ukočeno gledaju pred sebe.


Gospođa Branko:      No, krasno, još i to. Nikad nećemo dočekati taj ručak.


Zlatko i Branko je izbezumljeno pogledaju.


Mrak.


Prizor 2

Draga mama,

Evo sigurno sam sletio. Stigao sam u hotel. Krasan je, malo izvan grada. Dobro da nije u centru,  tamo je prevelika buka i previše turista. Ovdje ih skoro uopće nema. Ali nije daleko,  za samo sat vremena si u centru Pariza.

Grad je krasan. Sav se presijava pod kišnim kapima. Ali rekli su da će prestati padati u petak, tako da još stignem malo prošetati ujutro. Avion mi ide tek u 9.

Louvre je nažalost zatvoren zbog štrajka, ali nema veze budem išao drugi put. Navodno će sutra štrajkati  i  prijevoznici tako da ću valjda pješke do grada. Ako ne bude jako padala kiša. Onda se možda ostanem prošetati i po ovome kvartu. Jako je zgodan. Podsjeća me na naše Utrine. Kao da sam doma.  Zgodno je vidjeti kako žive pravi Parižani. Ima puno više Afrikanaca i Azijaca nego što bi čovjek mislio. Vidi se da je ovo pravi svjetski velegrad. Mogao bih sutra potražiti one začine koje mi je Mirko naručio. Mislim da ću ih ovdje lako pronaći.

U avionu sam sreo Branka, sjećaš ga se? I njegovu gospođu. Krasni ljudi. Trebali smo se naći na večeri, ali njoj nije bilo dobro. Kaže da joj je to od umora, da se ne brinem. I dan prije joj je bilo tako. Možda večeras odemo u šetnju. Ako ne bude praviše umorna.

Uskoro se vraćam. Kupio sam ti iznenađenje.

Vidjet ćeš kad dođem.

Pazi na sebe,

Zlatko


Aerodrom CDG. Rendgenska kontrola putnika.


Marie-Claude:                       Excuse me, sir.

Zlatko:                                 Yes?

Marie-Claude:                       Could you please tell me what this is?

Zlatko:                                 I don't know.

Marie-Claude:                       What do you mean, you don't know?

Zlatko:                                 My friend, it's for my friend...

Marie-Claude:                       Could you please step aside..

Abdulah:                              Laisse le passer, c'est du Ras el Hanut, une épice.. (okrene se Zlatku) It's a spice, Ras el Hanut. You can go.

Marie-Claude:                        Bon c'est toi qui vois, après tout, c'est ton rayon.

Abdulah:                                Qu'est ce que ça veut dire? [1]

Marie-Claude(izignorira Abdulaha i okrene se Zlatku): You can go.


Prizor 3

Mama stoji pored smeća ispred zgrade. Pokraj nje stoji Mirko.


Mama:           Dobila sam razglednicu od Zlatka. Sve piše, kako mu je u Parizu.

Mirko:            Mislio sam da se vratio.

Mama:           Je, još prekjučer.


Tišina.


Mirko:            I kako mu je bilo?

Mama:            Ne znam. Ne vidim čitati tako mala slova.


Tišina.


Mirko:            Naručio sam mu neke začine.

Mama:           Začine? Kao origano? Jelto francuski začin?

Mirko:            Ma ne, arapske…

Mama:           Ma nije arapski. Talijanski.

Mirko:            Ma ne origano, nego arapske začine...

Mama:           Ili je ipak francuski.

Mirko:            ...sam naručio.


Mama se okreće i odlazi razgovarajući sama sa sobom.


Mama:            A možda je i naš…


Prizor 4

Zlatko: Halo, Branko?

Branko: Halo.

Zlatko: Zlatko je.

Branko: O pa, bok, Zlatko.

Zlatko:              Bok. Čuj zovem te zbog...

Branko:             Bok. Pa kako ti je bilo u Parizu?

Zlatko:              Ma super, nego zovem te...

Branko:             Baš šteta što se nismo uspjeli naći.

Zlatko:              Šteta da, ali nema veze...

Branko:             Znaš Ružica ti je tak malo...

Zlatko:              Ma joj, samo nek je njoj dobro..

Branko:             Ma, dobro je njoj...


Tišina.


Branko:          Nego, šta si me trebao?

Zlatko:           Ma zovem te radi onog tvog prijatelja.

Branko:          Kojeg prijatelja?

Zlatko:           Onog koji radi u tehnici.

Branko:          A, Čikeša? Da, šta s njim?

Zlatko:           Jel bi mi dao njegov broj?

Branko:          A joj, ne znam da li ga imam još.

Zlatko:           Ma znam, možda je nezgodno, mislim niti ne poznajem čovjeka...

Branko:          A šta će ti on?

Zlatko:           Ma muči me ona greška.

Branko:          Ona na Boeingu?

Zlatko:            Ma da, samo sam htio provjeriti.

Branko:           Ma ne brini – to je sigurno sve O.K.

Zlatko:            Ma ne, znam..

Branko:           Ma ne brini...

Zlatko:            Ah valjda..

Branko:           No, potražit ću pa ti javim.

Zlatko:           Ajde hvala ti.

Branko:          Ma nema problema.

Zlatko:           Ajde hvala, hvala ti puno.

Branko:          Ma nema problema. Bok.

Zlatko:           Bok. Bok.


Prizor 5

Mirko:             Pa bok Zlatko. Uđi.

Zlatko:            Bok, Mirko. Evo donio sam ti onaj tvoj začin.

Mirko:             Joj, super hvala – koliko sam ti dužan?

Zlatko:            Jedva sam našao adresu.

Mirko:             Ma, super...

Zlatko:            A onaj drugi nisam našao.

Mirko:             Ne? Ma nema veze i ovo je super. To se ne može kupiti nigdje bliže od Trsta. Koliko sam ti dužan?

Zlatko:            Ma ništa.

Mirko:             Ma nemoj me zezat.

Zlatko:            Ne stvarno. To ti je poklon iz Pariza.

Mirko:             Joj, puno hvala. A kako je bilo?

Zlatko:            U Parizu? Padala je kiša.

Mirko:             Šteta.


Tišina.

U pozadini je upaljen televizor i na njemu prilog o međunacionalnoj toleranciji u Evropskoj Uniji.


Zlatko:            Sreo sam jednog kolegu u avionu.

Mirko:             Ma, da?

Zlatko:            Da, da. Rekao mi je nešto što me sad muči.

Mirko:             Šta?

Zlatko:            Ma, nešto iz tehnike. Ima ta jedna greška. Ma, ne bih ti smio pričati.

Mirko:             Pa, možeš meni reć, neću ja nikom...

Zlatko se nećka.

Zlatko:            Pa, vidiš, na novom Boeingu....


Mrak.

Zlatko i Mirko se značajno gledaju. Tišina među njima je bremenita. TV je još upaljen.

Mrak.


Zlatko:            I to me sad muči.

Mirko:             Pa normalno da te muči. Kog ne bi mučilo. I šta ćeš sad?

Zlatko:            Pa evo nazvao sam prijatelja i čekam da mi javi njegov broj.

Mirko:             Dobro. Jer, mogu ti ja pogledati, znaš.

Zlatko:            Misliš u imenik, pa to znam i sam.

Mirko:             Ne, mislim ako imaš ime i prezime, mogu ti ja naći, adresu, OIB sve šta ti treba.

Zlatko:            Mirko?!

Mirko:             Šta.

Zlatko:            Pa ti si neki, ovaj – gusar?

Mirko:             Misliš pirat?

Zlatko:            Da to...

Mirko:             Je i to sam. Al ti ono šta ti misliš je haker. Haker se kaže.

Zlatko:            Haker, da. Znam to. Ali nisam znao da si ti...

Mirko:             Eto, vidiš.

Zlatko:            Mislio sam da si samo nezaposlen.

Mirko:             I to sam.

Zlatko:            Al nisam nikad mislio da ti kradeš...

Mirko:             Ja ne kradem. Ja nadzirem.

Zlatko:            Šta ti nadzireš?

Mirko:             Ne mogu ti reć.

Zlatko:            A, ja sam tebi reko.

Mirko:             Državu nadzirem. Policiju. Ako oni nadziru mene, mogu i ja njih.

Zlatko:            Nadziru te? Zašto te nadziru, jer ti nadzireš njih?

Mirko:             Ma ne, ne samo mene. Sve nas nadziru. I tebe.

Zlatko:            Mene nitko ne nadzire.

Mirko:             Jesi siguran?


Mrak


Prizor 6


Poštovani,


Pišem vam jer sam zabrinut za jednu stvar. Ja sam bio šef tehnike i  održavanja

zrakoplova u Aviokompaniji, prije nego što je vaša kompanija preuzela održavanje. Mi smo vam pripremili  dokumente  za vaše djelatnike, u kojima smo napisali sve greške i procedure. Nažalost, ja im nisam mogao to osobno pokazati jer su me prije toga otpustili. Uvjeren sam da su vaši majstori pročitali papire koje smo im pripremili, ali ipak sam htio osobno provjeriti da li su pročitali dopis CAG:T 1204-57.

To je znate ipak dosta kritičan problem i nekako ne bih mogao mirno spavati, a da ne znam da je to riješeno.

Kako rekoh, siguran sam  u to da su vaši već riješili stvar, ali bih vas molio da mi to potvrdite. Samo da se ne brinem.

Unaprijed vam hvala,

Zlatko Crnković

Umirovljeni voditelj odjela  Održavanje Zrakoplova


Prizor 7

Zlatko i Mirko se susretnu na hodniku.


Mirko:             I? Jesi sredio?

Zlatko:            Šta? Ventilaciju?

Mirko:             Ne, onaj problem. S avionom.

Zlatko:            Ma ne. Branko je izgubio broj.

Mirko:             Oćeš da ti ja pogledam?

Zlatko:            Ma, ne moraš. Napisao sam im pismo.

Mirko:             Kako hoćeš.


Mrak.


Zlatko:            Halo, Branko.

Branko:          Bok, Zlatko, pa šta ima.

Zlatko:            Ma ništa. Daj reci, onaj tvoj Čikeš, jel se on zove Goran?

Branko:          Ne. Tomica, mislim.

Zlatko:            Ah, onda to nije taj.

Branko:          Ma daj, pusti to.

Zlatko:            Ma da, nije bitno. Samo sam slučajno upoznao ...

Branko:          Ajde radije dođi kod nas na večeru jedan dan.

Zlatko:            Aha, hvala. Mogao bih.

Branko:          Samo nemoj ovaj tjedan. Ružica je išla operirati nokat.

Zlatko:            Ah, da. Pa možda onda drugi tjedan.

Branko:          Mislim da smo na moru. Možda onaj iza.

Zlatko:            Možda. Čujemo se. Bok.

Branko:          Bok.



Mrak.


Zlatko:            Tomislav Čikeš.

Mirko:             Ne preko telefona.

Zlatko:            A, joj.

Mrak.


U Mirkovom stanu.


Mirko (čita):

Poštovani,


Hvala vam na vašoj brizi. Nažalost, detalje o radu Kompanije ne možemo dijeliti s osobama koje nisu zaposlene u našoj Kompaniji. Ali vas uvjeravamo da naša Komapnija radi po najvišim svjetskim standardima i da je sigurnost zrakoplova koje mi održavamo na najvišoj razini.


Srdačan pozdrav,


Mirela Crnogajski

Glasnogovornica Kompanije



Zlatko:            I to nakon trećeg pisma, tek, su mi odgovorili.


Mrak.


Zlatko:            Gospodine Čikeš.

Tomo:             Tko je to?

Zlatko:            Zlatko Crnković. Kolega od Branka Banovića.

Tomo:             Da?

Zlatko:            Pa ništa, ja sam bio šef tehnike u Aviokompaniji znate. A Branko mi je rekao da sad vi radite na održavanju zrakoplova.

Tomo:             Ne radim više.

Zlatko:            Ma ustvari nije ni bitno. Samo sam htio provjeriti da li ste, dok ste radili, pročitali onaj dopis CAG:T 1204-57.

Tomo:             Slušajte, di bi ja stigao da se sjećam svih dopisa.

Zlatko:            Ali to je u vezi onih kineskih kopija. Na Boeingu. Toga biste se sigurno sjetili...

Tomo:             Ne znam stvarno o čemu pričate. A i da znam ne bih smio s vama to raspravljati.

Zlatko:            Ma, samo mi recite da li je to sređeno.

Tomo:             Slušajte, rekao sam Branku već da ništa ne znam o tome.

Zlatko:            Znači, nitko to nije zamijenio...

Tomo:             Doviđenja, gospodine.


Tomo sklopi slušalicu.


Mrak.


Branko:          Zašto si zvao Tomu.

Zlatko:            Pa morao sam...

Branko:          I zašto si mu rekao da sam ti ja dao broj.

Zlatko:            Nisam mu rekao...

Branko:          Rekao sam ti da to ostaviš na miru.

Zlatko:            Ma dobro.


Duga tišina.


Branko:          Dobro onda. Kad ćeš doći na večeru.

Zlatko:            Pa rekli smo slijedeći tjedan. Mislio sam da ste na moru.

Branko:          Pa trebali smo bit, ali ipak ćemo ići slijedeći tjedan.

Zlatko:            Aha.

Branko:          Čujemo se onda kad se vratimo.

Zlatko:            Može, bok.

Branko:          Bok.


Mrak.


Prizor 8

Aerodrom. Rendgenska kontrola putnika.


Ratko:             Oprostite, gospodine.

Zlatko:             Izvolite.

Ratko:             Što vam je to u torbi.

Zlatko:            Škarice za nokte.

Ratko:             Molim da ih izvadite i odložite ovdje.

Zlatko kopa po prtljazi.

Zlatko:            Znači ni škarice se ne smiju imati.

Ratko:             Ne.


Mrak.

Na gateu.


Nadica:           Dobar dan. Pasoš i boardnig pass molim.

Zlatko:           Izvolite.

Nadica:           Hvala. Sretan put.

Zlatko:           Hvala.


Mrak.


Zlatko umjesto da uđe u autobus zaobiđe ga i uputi se prema avionu. Na sceni se vidi samo kako Zlatko trči, a ganjaju ga dva tipa iz osiguranja piste.

Čovjek iz osiguranja 1:          Stani! Stani!


Zlatko je jako zadihan. Ljudi iz osiguranja ga dostižu.


Čovjek iz osiguranja 1:          Mogli ste poginuti, jeste vi ludi?!

Zlatko:                                Ma sve je u redu. Ja sam radio ovdje...

Čovjek iz osiguranja 2:          Molim vas da pođete s nama.

Vode ga pod ruku.

Zlatko:                                    ...do prije pola godine. Zlatko, Zlatko Crnković. Pa bio sam šef tehnike.

Čovjek iz osiguranja 1:          To vi policiji objašnjavajte.


Mrak.

Na gateu jedan čovjek iz osiguranja priča s policajcem, dok drugi pazi na Zlatka. Prilazi im Milica i nešto objašnjava. Policajac prilazi Zlatku.

Mrak.


Milica i Zlatko piju čaj u kafiću na gateu. Milica se brižno nagnula prema Zlatku, a Zlatko sjedi kao u šoku. Posramljen je.


Milica:                        Gospodine Crnkoviću, pa što vam je bilo?

Zlatko šuti.

Milica (aludirajući očito na Alzeheimerovu bolest): Ma u redu je. Ne brinite se ništa. To se može svakom dogoditi.

Zlatko odsutno.

Zlatko:                    Ma nije ništa. Samo mi se učinilo da sam vidio prijatelja...

Milica:                     Ma naravno da vam nije ništa. Sad je sve u redu ja sam tu.

Zlatko se naglo dosjeti.

Zlatko:            Boeing, jel krenuo već?

Milica:             Avion. Da bojim se, da ste propustili let. Imate za London danas navečer. Budem vam prebacila.

Zlatko:            Ne Boeing, Boeing trebam. Navečer je Airbus.

Milica misli da je to neka bolest, OpsesivnoKompulzivniPoremećaj ili nešto.

Milica:             Je, da, valjda, ne znam.

Zlatko:            Sutra, sutra je Boeing.

Milica:             Dobro, dobro prebacit ću vam za sutra.

Zlatko se naglo okrene, primi je za ruku i pogleda u oči.

Zlatko:            Hvala vam.

Milica se sva zacrveni.

Mrak.


Prizor 9


Poštovani,

Pišem vam jer sam zabrinut za jednu stvar. Ja sam bio šef tehnike i  održavanja

zrakoplova u Aviokompaniji, ako se sjećate. Još do prije 7 mjeseci. Prije mog odlaska uočili smo vrlo velik propust na Boeingu 777. Više detalja možete pročitati u mom izvještaju CAG:T 1204-57. To je vrlo važna stvar i htio sam osobno provjeriti da je sređena.

Zvao sam Kompaniju koja vam sada održava zrakoplove, ali se nitko ne javlja na telefon. Tri puta sam im pisao, I kada su mi konačno odgovorili – nisu mi htjeli ništa reći.

Molim vas da ih vi kontaktirate i provjerite dali je sve u redu.

Unaprijed vam hvala,

Zlatko Crnković

bivši šef Održavanja Zrakoplova Aviokompanije


Prizor 10


U Mirinom stanu.


Zlatko:                        Nisam uspio.

Tišina.

Zlatko:                        Ulovili su me.

Tišina.

Mirko:              Moramo smisliti novi plan.

Zlatko:                        Imamo vremena do sutra. Prebacili su mi let za sutra.

Mirko:              Pustit će te na let? A ulovili su te.

Zlatko:                        Milica je sredila.

Mirko:               Tko je Milica?

Zlatko:                        Ma nema veze.

Mirko:                Tko je Milica?

Zlatko:                        Jedna kolegica. Šta te briga.


Mirko ga sumnjičavo gleda. Tišina.


Zlatko:                        Morat ću sam to provjeriti. Nema šanse da dođem do održavanja.

Mrak.

Mirko:              Jel ti treba kakav alat?

Zlatko:                        Kakav alat?

Mirko:                          Pa za provjerit?

Zlatko:                        Ma ne, mislio sam samo pogledat.


Zlatko:                        Osim toga, pa ne bu me pustili u avion s alatom..

Mirko:                         Ne brini se za to.

Zlatko:                        Kako to misliš.

Mirko:                         Tako. Mogu nabaviti alat koji neće otkriti na rendgenu.


Tišina. Zlatko zapanjeno gleda Mirka.


Zlatko:                        Čuo sam da teroristi imaju takve stvari.


Tišina.


Zlatko:                        Otkud tebi takve stvari?

Mirko:            Od prijatelja.

Zlatko:                        Tko su ti tvoji prijatelji?

Mirko:            Nije važno.

Zlatko:                        Jesu to oni koji nadgledaju s tobom?

Mirko:            Nije važno.

Zlatko:                        Kako nije važno. Važno je. Pa ne mogu tražiti pomoć od terorista.

Mirko:            Nismo mi teroristi.

Zlatko:                        Nego šta ste?

Mirko:            Mi smo slobodni ljudi. Mi smo ljudi koji žele ostati slobodni.

Zlatko:            Slobodni od čega?

Mirko:             Slobodni od nadzora. Od manipulacije. Želimo slobodu informacija. Slobodan internet.

Zlatko:            Pa nismo u komunizmu.

Mirko:             Isto ti je komunizam - kapitalizam.

Zlatko:            Pa nije baš, tamo si mogao završiti u zatvoru zbog ničeg.

Mirko:             Pa možeš i sad.

Zlatko:            Da, ali onda nisi smio ništa reći. Ja da sam napisao ova pisma Aviokompaniji u komunizmu, progutao bi me mrak.

Mirko:             Misliš da sad neće?


Mrak.


Na programu se vrti prilog na Provjerenom.

Voditeljica:      Najvrućija tema dana su svakako bombaški napadi sjeveru Japana. Jedna od teorija je da iza napada stoji banda maloljetnika.Navodno se na internetu bez problema mogu naći upute za izradu bombeu kućnoj radinosti. Kako bi maloljetnici mogli nabaviti materijale za bombu i da li je stvarno moguće napraviti bombu prema uputstvima s interneta, razgovarali smo s profesorom kemije gospodinom Alajbegovićem.


Drugi kadar u kojem su voditeljica i prof. Alajbegović.

Voditeljica:      Dobar dan gospodine Alajbegović.

Prof. Alajbegović: Profesore…

Voditeljica:       Recite nam – da li je moguće sastaviti bombu prema uputstvima prisutnim na internetu.

Prof. Alajbegović: Pa dakle, ja stvarno ne bih znao što piše na internetu, jer nam u školi ne radi server, ali vrlo je vjerojatno da takva uputstva na internetu postoje.


Zlatko i Mirko komentiraju.


Zlatko:            Evo, vidiš. To ti je taj tvoj internet i sloboda.

Mirko:             Pa ako su informacije tamo, to ne znači da će svi raditi bombe.

Zlatko:            Pa neće svi, samo svi luđaci.

Mirko:             Luđaci su vlade koje vode ratove. Zbog njih i nastaju teroristi, zbog manipulacije ljudi i polude.

Zlatko:            Svejedno.


Na TV-u.

Voditeljica:      Gledatelje zanima da li bi svatko od nas mogao napraviti tu bombu kod kuće.

Prof. Alajbegović: Pa, mogao bi, teoretski bi mogao, s nekim osnovnim znanjima kemije. No, iz mog radnog iskustva kao profesora, mogu vam reći da rijetko tko ima osnovna znanja iz kemije. Općenito smatram da se premalo pažnje polaže na kemiju unatoč tome što je kemija jedna od najkorisnijih znanosti i ima mnogo primjena u svakodnevnom životu.

Voditeljica:      Kao, naprimjer napraviti bombu kod kuće.

Prof. Alajbegović: Pa, da... Ili očistiti kamenac s octom. U svakom slučaju mislim da je program kemije za srednju školu  potpuno zastario, i trebalo bi se više pažnje obratiti na praktičnu nastavu iz kemije kako je to na zapadu običaj.

Voditeljica:     Dakle, hoćete reći da s današnjim nastavnim planom u hrvatskim školama nije moguće obrazovati srednjoškolce da naprave bombu kod kuće.

Prof. Alajbegović:

Pa da teško, jedino možda odlikaši. A i nije samo stvar u rađenju bombe, nju treba znati i uskladištiti, napraviti nekakav satni mehanizami i tako...

Voditeljica:      Hvala vam profesore Alajbegović. (Okreće se kameri), Dakle, tko bi mislio da je zastario školski sustav prednost. U svakom slučaju, dragi roditelji mislim da se nemate što brinuti, osim ako vam dijete možda ima pet iz kemije. ...


Mirko:                    Eto vidiš, ipak ne može baš svatko napraviti bombu. Ipak treba nešto znati.

Zlatko:                   Pa šta će ti onda sve te informacije ako nitko ne zna šta bi s njima.

Mirko:                    Pa netko ipak zna.

Zlatko:                   Pa taj netko, ako je stručnjak, zna i te informacije.

Mirko:                    Pa dobro, stvar je u tome da svatko može naučiti. Svatko može postati stručnjak.

Zlatko:                   Da baš.

Mirko:                    Pa da sve su knjige prisutne, sve se može saznati.

Zlatko:                   A vrijeme?

Mirko:                    Šta vrijeme?

Zlatko:                   Pa tko ima vremena sve to naučiti. Dotle faks završiš.

Mirko:                    Pa, učiš samo ono što ti treba.

Zlatko:                   A kako znaš šta ti treba ako to ne znaš.

Mirko:                    Pa vidiš šta ne razumiješ.

Zlatko:                   A šta ako ne nađeš.

Mirko:                    Onda pitaš ljude.

Zlatko:                   Koje ljude? Teroriste?

Mirko:                    Na forumu.

Zlatko:                   Ima forum za teroriste?

Mirko:                    Pa ne znam, nema, možda i ima, ali kakvi teroristi...

Zlatko:                   Pa za napravit bombu.

Mirko:                    Ma šta si ti navro s tom bombom.

Zlatko:                   A šta ako te lažu?

Mirko:                    Tko?

Zlatko:                   Ti na forumu. Šta ako su recimo CIA i daju ti lažne informacije o bombi?

Mirko:                    Me nema takvog for...

Zlatko:                   Šta ti te informacije vrijede ako ne možeš nikome vjerovati...

Mirko:                    Pa, TI onda vjeruj TELEVIZIJI.


Tišina. Nastavlja se s vijestima.


Zlatko:                   Pa nije da ja vjerujem televiziji...

Mirko:                    Nego šta.

Zlatko:                   Nego ne vjerujem ni internetu.

Mirko:                    Pa, dobro, možda nije sve istina na internetu.  Ali barem možeš birati informacije. Ako želiš, možeš saznati šta se stvarno dešava, a ne šta ti serviraju. Na primjer, jesi znao da u Zairu djecu od 5 godina uče da ubijaju. Ili da u Siriji...

Zlatko:                   Ja onda radije biram da ne znam ništa.

Mirko:                    Kako ništa, zar želiš živjeti u neznanju?

Zlatko:                   Da?

Mirko:                    Zašto?

Zlatko:                   Jer kad saznam sve te stvari, dođe mi da bacim bombu.


Prizor 11


Aerodrom. Rendgenska kontrola putnika.


Ratko:             Oprostite, gospodine.

Zlatko se počne proznojavati.

Zlatko:                        Izvolite.

Ratko:             Što vam je to u torbi.

Zlatko:            Što?

Ratko:             Znate da se ne smiju unositi tekućine u avion.

Zlatko kopa po prtljazi. Vadi vodu.

Zlatko:                        Pa znam, ali sam mislio da može bar dva deci...

Ratko:             Odložite ovdje.

Zlatku bude strašno neugodno. Na red dolazi Ivek.

Ratko:             Oprostite, gospodine.

Ivek:                Izvolite.

Ratko:             Što vam je to u torbi.

Ivek:                Što?

Ratko:             Znate da se ne smiju unositi tekućine u avion.

Ivek kopa po prtljazi. Vadi vodu.

Ivek:               Ah, oprostite.

Ratko:             Odložite ovdje.


Mrak.


Milica:            Dobar dan. Pasoš i boardnig pass molim.

Zlatko (sav ozaren jer Milica radi):

Izvolite.

Milica (kad je pročitala pasoš, zacrvenila se):

Gospodine Crnkoviću, pa to ste vi! Stigli ste.

Zlatko:            Ja sam, Milice.

Milica:            Pa kako ste. Jeste bolje danas?

Zlatko:            Puno sam bolje.

Milica:                        Drago mi je. Uživajte u Londonu. Sretan put.

Zlatko:            Budem hvala.

Mrak.

Avion. Zlatko sjedi pokraj dječaka i njegove majke.


Dječak:           Jeste bolesni striček?

Zlatko:                        Ne, ne zašto?

Dječak:           Jako se znojite.

Zlatko:                        Ne, ne. Sve je u redu.

Dječak (majci):Mama! Ovaj striček je bolestan. Jako se znoji.

Mama:            Roko, tiho budi. To nije pristojno.

Dječak:           Ali mama, rekla si da ko se jako znoji...

Mama:            Poslije ćemo pričati. Sve je u redu, tiho budi sad.


Mrak.

Dječak:           Striček?

Zlatko:                        Molim?

Dječak:           Jel vi imate bolesnu rostapu?

Zlatko:                        Molim?

Dječak:           Rostapu. Idete stalno piškit. Moj ujo koji ide stalno piškit ima bolesnu rostapu.

Zlatko:                        Prostatu, misliš.

Dječak:           Da, prostapu.

Mama:            Roko! Pristojan budi.


Mrak.


Zlatko hoda prolazom u avionu. Prilazi mu stjuardesa.


Stjuardesa:      Oprostite gospodine.

Zlatko se uplašeno trzne.

Stjuardesa:      Molim vas da se vratite na svoje mjesto.

Zlatko:                        Ali, moram hitno...


Mrak.


Glas stjuardese iz zvučnika:

Poštovani putnici, ulazimo u područje lagane turbulencije. Molimo vas da se vratite na svoja mjesta i pričvrstite siguronosne pojaseve.




Dječa (šapćući):

Mama, bojim se. Mama bojim se


Pošto mama spava. Zlatko primi dječaka za ruku i tako stoje neko duže vrijeme u tišini.

Mrak.


Mama udara s torbicom Zlatka po glavi (preko dječakove glave).


Mama:            Pedofil jedan!! Policiju ću ti zvat, ruku ću ti odrezat!!!

Zlatko (izbezumljeno):

Smirite se gospođo, pa nisam ja ništa...

Mrak.


Prizor 12


Aerodrom Heatrow. Rendgenska kontrola putnika. Kontrolori izgledaju isto kao i oni s CDG-a.


Mary:              Excuse me, sir.

Zlatko:                        Yes?

Mary:              Could you please tell me what this is?

Zlatko:                        I don't know.

Mary:              What do you mean, you don't know?

Zlatko:                        I don't know. It's for my friend...

Mary:              Could you please step aside..

Ramachandran:

It's Tamarind. Tamarind paste. Let the man go.

(okrene se Zlatku)

It's Tamarind paste. You can go.

Mary:              You should know the best. I don't understand that mumbo-jumbo of yours.

Ramachandran (uvrijeđeno):

What did you mean by that?

Mary (izignorira Rama i okrene se Zlatku):

You can go.

Mrak.


Mama (u kuhinji, čita):


Draga mama,


Javljam da sam sretno stigao u London. Prekrasno je.


Mama (okrene se Zlatku, koji je negdje u kupaoni):

Hvala bogu da si počeo pisati veća slova. Sad puno bolje vidim. Nego ona mala ko prije.

Zlatko (negdje iz kupaone):

Imaš nove naočale, mama.


Mama (čita dalje):


Imam nevjerojatnu sreću da sam doživio snijeg u Londonu. I to u svibnju. To se navodno nije dogodilo već 450 godina. Hotel je prekrasan. Malo izvan grada, ali su veze s podzemnom savršene, a do podzemne imam samo 2 stanice vlaka. Grijanje trenutno ne radi, jer ga navodno gase u travnju, ali vele da će do četvrtka proraditi. A i topla voda će onda isto stići navodno. To je baš dobro jer ću se stići istuširati u prije puta.


Srećom u mom kvartu ima puno indijskih dućana, pa ću zasigurno uspjeti pronaći Mirku one neke začine koje mi je naručio. Nadam se da ih neće sutra zatvoriti zbog onih nereda jučer, kad su zapalili Pakistanca i njegovu obitelj u njihovom dućanu. Koliko ja znam  Indijci i Pakistanci se ne vole baš.


Puno te volim,


Zlatko


Mama (okrene se Zlatku, koji je negdje u kupaoni):   Zvao te Mirko. Valjda za te svoje mambo đambo mađije.

Tišina.

Mama (za sebe): Ne sviđa mi se taj dečko. Nešto je čudno kod njega.

Mama (Zlatku):

Nemoj se više družiti s Mirkom. Čudan je on.

Tišina.

Mama (Zlatku, glasnije):

Jesi me čuo, Zlatko? Ne želim da se više družiš s njim.

Zlatko (negdje iz kupaone):

Čuo sam, mama.

Mrak.


Prizor 13


Kod Mirka. Zlatko i Mirko gledaju televiziju.

Mirko:             Pa dobro kak ne znaš prepoznat jel su kineski osigurači ili normalni?


Zlatko:                        Pa ne znam. Nisam ja električar.

Mirko:            Kak nisi električar? Nego šta si?


Zlatko:                        Strojar.


Mirko:            Strojar?! A rekao si mi televiziju popraviti.


Zlatko:                        Nisam ti ja ništa rekao.

Mirko:            Tko će mi sad televiziju popraviti?

Zlatko:                        Popravi si sam. Sigurno ima na internetu.


Mirko se diže i ide prema kompjuteru.


Zlatko:                        Stvarno misliš sam to popravljati?

Mirko:            Ma ne. Idem pronaći te tvoje osigurače. Dođi, pa reci jel su isti?


Mrak.

Gledaju na net (očito već neko vrijeme).


Zlatko:                        Ne znam. Velim ti da ne znam.

Mirko:            Pa kak ne znaš broj bar neki, model il neš.

Zlatko:                        Pojma nemam. Pusti me...

Mirko:            Pa neki opis, nešto bar...

Zlatko:                        Ne znam. To ti je taj tvoj internet. Mislio sam da je svemoguć..

Mirko:            Pa nije svemoguć. Mogu pronać šta hoćeš, ali moraš bar nešto znati.

Zlatko:                        I – koja mi je onda korist. Da znam kak se zovu, znao bi i prepoznat' dal su pravi.


Zlatko odlazi i sjeda pred televiziju.Mirko ostaje tražit.


Zlatko (iz fotelje):

Šta se ja uopće petljam.


Mirko surfa i uopće ga ne sluša.


Zlatko:                        To je sigurno sve O.K.


Tišina.

Zlatko:            Pa ne bi Branko to tak pustio da nije O.K.


Tišina.

Zlatko:            Pa on je to našo. On mi je rekao da je opasno.


Tišina.


Zlatko:            Pa, uostalom i normalno je da Kompanija neće pričati sa mnom, to su ipak siguronosni propisi.


Tišina.

Zlatko:            A, recimo čak i da su zaboravili. Pa evo, sad su pročitali pismo. Sad će sigurno provjerit.


Tišina.

Zlatko:                        To će bit sigurno sve O.K.


Odjednom vidimo da na T.V. u bude reportaža o nemirima u Londonu.


Zlatko:                        Gle, moj hotel. U Londonu. Tu sam bio.


Mirko ne sluša nego još bulji.


Mirko:            Sjetio sam se!!!


Ne čuje Mirka nego se koncentrira na reportažu.


Zlatko:                        To nije istina. To nije istina – pa bio sam tamo.

Mirko:            Sjetio sam se!!! Sjetio sam se – fotkaj.

Zlatko:                        Tiho. Pričaju o Londonu.

Mirko se okrene.

Zlatko:            Uopće nije istina šta pričaju na TV-u. Baš sam u tom kvartu bio i nije bilo nikakvih tučnjava.

Mirko:            Šta o neredima?

Zlatko:            Ma da – u tim neredima. Nije ni bilo nereda. Zapali su bili taj jedan dućan, i onda je policija zatvorila cijeli kvart. Nitko nije mogao van ni unutra 3 dana. Sva sreća da su svi ti tvoji dućani bili baš u tom kvartu.

Mirko:            Znam. Vidio sam već.

Zlatko:            Baš je policija dobro reagirala, šta ovi pričaju. Super da su to zatvorili. Ja ne znam zašo pričaju da je bilo nereda.I zašto su uhapsili 16...

Mirko:             Pa ja sam ti rekao da ne možeš vjerovati...

Zlatko (okrene se Mirku):

Kak to misliš znaš?

Mirko:_           Znam. Sve je na internetu. Ljudi koji tamo žive su sve uploadali, fotke i snimke i sve..

Zlatko:            Sve?

Mirko:             Da, sve se fotka. S telefonima. – Zato mi je sinulo.

Zlatko:            Šta ti je sinulo.


Mirko:             Ovo!

Slavodobitno mu pokazuje neki mob s fotićem.

Zlatko:            Mobitel? Čemu to?

Mirko:             Za fotkanje. Možeš fotkat osigurače s tim pa mi pošalješ kad stigneš u hotel. Uploadaš mi.

Zlatko:            Šta ti?!

Mirko:             Ma nema veze. Samo fotkaj i donesi natrag telefon. Samo pazi – moraš uključiti „flight mode“ u avionu.

Zlatko:            Jel to neki ovaj tvoj teroristički mobitel.

Pokazuje mu na mobitelu.

Mirko:             Vidiš ovaj aviončić tu stisni.

I onda fotkaš ovak...


Mrak.


Prizor 14


Aerodrom. Rendgenska kontrola putnika.


Ratko:             Oprostite, gospodine.

Zlatko:                        Izvolite.

Ratko:             Ispao vam je pasoš.

Zlatko:            Što?

Ratko:             Ispao vam je pasoš.

Zlatko uzima pasoš s poda.

Zlatko:                        Ah, hvala


Mrak.


Zlatko odmah očima traži Milicu na boardingu. Kad ju pronađe priđe joj.

Zlatko:                        Milice.

Milica (sva se zacrveni): O to ste vi.

Zlatko:                        Pa da.

Milica:                        Idete u Madrid danas.

Zlatko:                        Da. Još uvijek nema za Reykjavik.

Milica:                        Blago vama. I ja bih jednom s vama.

Zlatko:                        Volio bih to.

Milica (zacrveni se i pravi se da nije čula):

Boarding vam je tek za pola sata.

Zlatko:                        Imate li vremena za kavu?

Milica pogleda kolegicu na pultu koja joj mahne glavom – samo ti idi. Milica se nasmiješi Zlatku i krene s njim na kavu.


Prizor 15


Avion. Zlatko sjedi kraj prozora. Pokraj njega sjedi lijepo sređena gospođa od 40tak godina.

Gospođa vadi mobitel, provjerava da li ju je netko zvao i ne isključuje ga. Zlatko se sjeti i stavi svoj na wireless mode.



Zlatko:                        Gospođo.

Gospođa:        Molim?

Zlatko:                        Sad biste trebali isključiti mobitel.

Gospođa:        Aha, evo sad ću.

Zlatko:                        Evo, ako imate ovaj aviončić tu, to si onda pritisnite.

Gospođa:        Nemam nikakav aviončić.

Zlatko:                        A ništa onda ga morate isključiti.

Gospođa:        Aha.

Zlatko:                        Ali odmah to morate, najopasnije je kad polijećemo.

Gospođa:        Ma molim vas. To su gluposti. Isto kao ono da se ne smiju nositi tekućine u avion. To su izmislili samo da djutići bolje rade. Pao im je promet otkako nema carina po Uniji.

Zlatko:                        Kakve to veze ima?

Gospođa:        S čim?

Zlatko:                        S mobitelima.

Gospođa:        Pa kažem vam to su gluposti sve. Ja uvijek imam upaljen mobitel i nikad se ništa nije desilo.

Zlatko:                        To nije baš točno. Postoje dokazi da signal ometa navigaciju.

Gospođa:        Ma jelte. A kakve?

Zlatko:            Pa, na primjer, onaj avion koji je napao Ameriku 11tog 9tog. Onaj četvrti. Koji je trebao na Kongres.

Gospođa:        Pa nije nitko srušio Kongres.

Zlatko:                        Upravo tako. Zbog mobitela.

Gospođa:        Molim?

Zlatko:            Zbog mobitela nitko nije srušio Kongres. Kad su shvatili da je avion otet ljudi su počeli telefonirati kući i navigacija je poludila, pa teroristi nisu uspjeli naciljati.

Gospođa:        Ma, molim vas.

Zlatko:                        Ne, najozbiljnije. Rekao mi je prijatelj.

Gospođa:        Zašto to nije bilo na televiziji onda?

Zlatko:                        Ako mi ne vjerujete, provjerite na internetu.


Prilazi im stjuardesa i provjerava da li su zavezani.


Zlatko:                        Oprostite. Ova gospođa ne želi isključiti mobitel.

Stjuardesa:     Gospođo, molim vas da ugasite mobitel.

Gospođa (prosrijelivši Zlatka):

Evo odmah.


Mrak


Gospođa radi na laptopu.


Zlatko:                        Trebao bih na WC. Možete li molim vas ustati.

Gospođa (ne skidajući pogled s ekrana):

Samo malo da dovršim.

Zlatko čeka. Gospođa radi bar još 3 minute. U trenu kad je kao završila i digne se, taman nalete stujardese s ručkom. Zlatko se vrati na mjesto.


Mrak.


Zlatko sjedi na mjestu. Gospođa spava. Ispred nje je taca s ručkom. Zlatko ne zna šta bi.


Mrak.


Stjuadrdesa kupi tace. Zlatko pokušava pristojno probuditi susjedu. Ne polazi mu za rukom. Zatim je pokušava nekako preskočiti. Taman kad je uspio prilazi mu stjuardesa.


Stjuardesa:      Oprostite gospodine.


Zlatko se uplašeno trzne.


Stjuardesa:      Molim vas da se vratite na svoje mjesto.

Zlatko:                        Ali, moram hitno...


Mrak.


Glas stjuardese iz zvučnika:

Poštovani putnici, uskoro započinjemo spuštanje. Molimo vas da se vratite na svoja mjesta i pričvrstite siguronosne pojaseve.


Mrak.


Prizor 16


Draga mama,

Sve je dobro. Sletio sam jučer ujutro. Malo sam čekao na aerodromu jer je bio generalni štrajk jučer. Šteta što sam izabrao hotel na suprotnom kraju grada od aerodroma, jer sam zbog štrajka morao ići pješke. Ali to nije bio problem jer je već bio pao mrak, pa nije bila takva vrućina. Šteta samo što nisam mogao ući u sobu do danas ujutro jer im  je osoblje štrajkalo pa  nije radilo noću.

Upravo sam se smjestio. Do centra imam samo 2 sata hoda tako da je to ok. Već sam prošao gradom jučer navečer kad sam išao do hotela.

Vrijeme je lijepo, sunčano. Bit će uskoro 40 stupnjeva. Klima u hotelu ne radi, ali nema veze jer ne mislim boraviti u hotelu. Idem malo do grada pa ću se tamo muvati. Doduše danas ću izbjegavati prosvjede. Jučer sam upao u gužvu pa su me policajci slučajno zamijenili za Katalonca. Ja stvarno ne znam zašto im ne dopuštaju da se odvoje. Ali nemoj brinuti, mama, sve je dobro prošlo. I rekli su mi u bolnici da će mi rebra zarasti već za dva mjeseca.

Puno te voli,

Tvoj sin Zlatko


Mrak.



Aerodrom Barajas. Rendgenska kontrola putnika. Kontrolori izgledaju isto kao i oni s CDG-a.


Maria Concepcion:                Excuse me, sir.

Zlatko:                                Yes?

Maria Concepcion:                Could you please tell me what this is?

Zlatko:                                I don't know.

Maria Concepcion:                What do you mean, you don't know?

Zlatko:                               Some machine, it's for my friend...

Maria Concepcion:                Could you please step aside..

Jose Luis Roberto:               Esto es la tortilladora, la machina pa' hacer tortillas. Tortillas mexicanas, no espanolas. (okrene se Zlatku) It's a tortilla machine. You can go.

Maria Concepcion:               Si tu lo dices. Tu sabes mejor. Esto es vuestro mumbo-jumbo.

Jose Luis Roberto:                Que quiere decir? [2]

Maria Concepcion(izignorira Jose Luisa i okrene se Zlatku):

You can go.


Prizor 17


Aerodrom. Na povratku

Milica:            Vratili ste se.

Zlatko:           Jesam.


Mrak.


Prizor 18


Poštovani,

Pišem vam jer nisam dobio odgovor na svoje prošlo pismo. Nadam se da ćete mi uskoro odgovoriti što je s onim dijelovima na Boeingu jer ću inače morati poduzeti određene korake.

S poštovanjem,

Zlatko Crnković

Umirovljeni voditelj odjela Održavanja Zrakoplova


Prizor 19


Kod Zlatka u stanu. Zlatko i Mirko gledaju televiziju. Dnevnik. Prosvjedi u Poljskoj.


Zlatko:           Nemoj mi molim te više naručivati one tvoje mambo đambo gluposti. Svaki put me zaustave. Umrem od straha. Nećemo valjda da nas ulove kad      smo tako blizu cilja.

Mirko:            E pa ruka ruku mije.

Zlatko:           Kako to misliš?

Mirko:            Tako. Ja tebi mobitel, ti meni začine. Ali šta si htio reći blizu cilja, zar opet...

Zlatko:           Pa valjda začini nisu jednako važni kao ljudski životi.

Mirko:            Začudio bi se... Nego zar opet nisi us...

Zlatko:           Što to znači začudio bi se?

Mirko:            No, reci više! Jesi uspio il nisi?

Zlatko:           Nisam.

Mirko:            Pa šta je sad bilo?

Zlatko:           Jedva sam uspio išta slikati. Nisam pola sata mogao izaći sa sjedala od neke…

Mirko:            Pa daj da vidim.

Zlatko mu pokazuje.

Mirko:            Pa šta je ovo.

Zlatko:           Ništa se ne vidi.

Mirko:            Pa vidim da se ništa ne vidi. Kak si to fotko?!

Zlatko:           Najbolje što sam mogao.

Mirko:            Pa šta nisi uključio blic.

Zlatko:           Pa jesam I to sam uspio. I to bez da si mi ti objašanjavao.

Mirko:            Ma bravo. I?

Zlatko:           Pogledaj dalje.

Mirko:            Pa, još se gore vidi. Od čeg se to odbljeskava. Pa, šta to ima poklopac neki?

Zlatko:           Pa da tamno staklo je preko. Odnosno plastika, zatamnjena.

Mirko:            Pa ne možeš to tako fotkat.

Zlatko:           Ma nemoj…

Mirko:            Morat ćeš to odšarafit.

Zlatko:           Kak to misliš? Jedva sam stigao i ovako slikat. Ovo s blicom su me skoro uhvatili. Ove stjuardese stalno stoje pored WC-a.

Mirko:            Pa šta.

Zlatko:           Kako, pa šta, pa tamo su osigurači.

Mirko:            U WC-u?

Zlatko:           Ma, ne ispred, ispred kokpita.

Mirko:            Ne znam, al ćeš morat nekak.

Zlatko:           Ma nemoj, šta ti ne odeš…

Razmišljaju.

Zlatko:           Možda, trebam uloviti kad razvoze hranu. Možda bih onda imao vremena.

Tišina.

Mirko:            A, ništa probaj još jednom.

Zlatko:           Budem.

Tišina.

Zlatko:           Ali, bilo bi mi lakše da kupim kartu u prvom razredu. On je bliže kokpitu.

Mirko:            Možda. To je dobra ideja.

Zlatko:           Nemam novaca.

Mirko:            A jebiga onda.


Tišina.


Zlatko:           Pa mislio sam možda da ovi tvoji prijatelji.

Mirko:            Koji prijatelji?

Zlatko:           Oni tvoji teroristi.

Mirko:            Ne mogu nam oni pomoći.

Zlatko:           Ne mogu ili ne žele?


Tišina.


Mirko:            Bit će teško.

Zlatko(razmišlja): Trebat će mi i probirštift onaj. Onaj nevidljivi.

Mrak.


Prizor 20


Aerodrom. Rendgenska kontrola putnika. Zlatko stoji sav unezvjeren.


Ratko:             Sretan put, gospodine.


Zlatko ga čudno pogleda.


Zlatko:            Ah, hvala.


Na red dolazi Ivek.


Ratko:             Oprostite, gospodine.

Ivek:               Izvolite.

Ratko:             Molim vas da izvadite nož.

Ivek:               Nož?!

Ratko:             Nožić u torbi. Prednji pretinac.

Ivek:               Ah.

Ratko:             Molim da ga izvadite i odložite ovdje.

Zlatko kopa po prtljazi.

Ivek:                Evo odmah, oprostite.


Ratko pogleda prema suradniku i okrene očima u stilu – OPET i izvježbanim pokretom baca nožić na hrpu.  Zlatko  primjeti što se njegovom pratiocu dogodilo i požuri dalje.


Mrak.


Zlatko dolazi na gate i sjeda. Prepoznaje ga gospođa Stanka  koja sjedi pokraj njega.


Stanka:           Zlatko, pa jesi to ti?

Zlatko:            Pa otkud ti ovdje?

Stanka:           Pa isto kao i ti. Idemo na penzionersku ekskurziju. Pa vidiš svi su tu.


Zlatko se osvrće i vidi sve svoje stare kolege.


Stanka:           Baš sam pitala Branka dal ćeš doć, pa je rekao da te nije mogao dobiti. Al vidiš ipak si saznao. Pa baš mi je drago da i ti ideš.

Zlatko:            Pa nije me ni zvao...

Stanka:           Vidiš svi su došli, samo si još ti falio. Cijeli avion smo popunili. Došla je i kontrola, i održavanje, čistačice. Svi.

Zlatko:            Valjda mi mama nije rekla...



Objavljuje se ukrcaj za Frankfurt. Ivek se žurno ustaje da bude prvi u redu.


Mrak.


Milica:            Dobar dan, Zlatko. Pasoš i boarding pass te molim.

Zlatko:                        Izvoli, Milice.

Milica:                        Šta na eksurziju sa svojima? Baš žete uživati.

Zlatko:                        Ma, da.


Mrak.


U avionu. Svi su već polupijani i seću se po avionu i pričaju. Stjuardi nazdravljaju zajedno s penzionerima avio kompanije. Zlatko se pravi da stoji u redu za WC i kad čovjek pred njim uđe u WC, brzo vadi svoj alat i odšarafljuje na stropu poklopac ploče s osiguračima. Prilazi mu pijani bivši električar.


Električar:      Zlatkec, kaj to delaš?

Zlatko:            Ma ništa, samo gledam nešto.

Električar (gleda u ploču):

A joj pa to su ona kineska smeća. Kaj to još nisu zmenjali. To bi moral neko hitno zmenjat.

Zlatko (oduševljen što ima koga pitat savjet):

Pa jel jesu to ta smeća? To jesu te kineske kopije?

Električar (gleda u ploču): Jesu, jesu. Viš ovu ljubičastu crticu tu, to ti inače mora bit plavo, viš.

Zlatko (pokušava iskoristiti priliku što više):Pa jel bi ti meni mogo pokazat kak se to mijenja?!


Zlatko vadi fotić/mobitel, da sve dokumentira.


Električar:       Kaj sad? Dok se vozimo? To ni baš pametno. Al, možda....Ček da vidim.


Za to vrijeme u drugom dijelu aviona diže se Ivek. Vadi pištolj i dere se:


Ivek:                Svi na mjesta ovo je otmica!

Putnici (vrište od smijeha i počinju pljeskati): Bravo! Bravo! Kakva krasna ideja.

Ivek:                Svi na mjesta!!

Putnici:             Ovo je genijalno.

Ivek:                Svi na mjesta!! Odmah!!

Putnici (sjedaju): Evo, odmah, odmah.

Putnici (pričaju na mjestim): Ko se ovog sjetio, treba mu kapu skinut. Ovo je genijalno. Kako jesamo prošao s tim pištoljem kontrolu. Izgleda ko pravi. To su se sigurno s osiguranjem dogovorili. Ovo je pravi izlet. Vrhunska fora.

Ivek:                Ovo nije zajebancija. Ovo je otmica.

Putnik (dovikuje): Aj okreni avion prema Kanarima.

Drugi putnik: Ne, ne na Bahame!

Treći putnik (govori suputniku): To je Ivek. Ivek, kaj je vozil Follow me... (dovikuje Iveku) Ivek, daj traži od vlade milijun dolara.

Četvrti: Milijardu! Al rađe pitaj Todorića il Sanadera, država nema tolko...

Treći: Je, nemoj državu, još bi morali i kredit tražit od MMF-a....

Putnik najbliži otmičaru: E, gospon otmičar. Daj mi natoči malo viskija kad si već na nogama.

Ivek izgubi živce i odalami tipa s pištoljem u glavu.

Drugi putnik:  E, kaj ti je, jesi ti normalan?

Ivek:                Rekao sam - ovo nije zajebancija! Ovo je otmica!!

Treći putnik (šapće suputniku): Pa kaj je njemu sad najedamput...


Sad svi umuknu i sjede u šoku.


Muk i čuje se samo pijani električar.


Električar:       Viš. Tu moraš – otkačit ovaj prvo, i onda.

U to trenutku nestane svjetla.

Ups! Malo mi je pobegel probirštihit.  Daj, daj Zlatkec, aj ti vrni ovaj ziherung natrag, niš ne vidim, malo sam se napil.


Njegove se riječi izgube u gunguli koja je nasta u tom trenu, kad su putnici u marku napali teroristu.

U svakom slučaju prvo počni od pomoćnog napajanja a ne ko ja. Jer ak otkačiš i pomoćno i glavno, onda si v'riti.



Prizor 21

Milica (čita):

Draga Milice,

Javljam ti se da se ne brineš zbog mene. Znam da ne gledaš vijest jer te rastužuju, ali bojao sam se da ipak nisi slučajno nešto načula o neredima pa se zabrinula. Dakle, ne brini – ja sam dobro.Sretno sam stigao u Frankfurt. Put je bio uzbudljiv, pričat ću ti kad se vratim. Vrijeme je lijepo. Šteta što ne pada kiša, jer bi vatrogascima bilo lakše ugasiti požare. Ja ih doduše ne vidim, ali osjetim dim. Moj hotel je krasan i što je najvažnije blizu je aerodroma. Nisam još išao u grad jer mi kažu da se Turcima i stanovnicima bivše Jugoslavije ne preporuča odlazak u centar dok traju neredi. Navodno se skupljaju neki mladi nacisti. Ja stvarno mislim da su to pretjerivanja. Općenito mi se čini da u zadnje vrijeme svi pretjeruju.

U ovom kvartu živi puno Nijemaca i iako mnogo mladih nosi kukaste križeve, vrlo su pristojni uredno obućeni i podšišani na kratko. Ćelavo čak. Neobično, ali vrlo su ljubazni i mislim da oni jednostavno ne razumiju tko je bio Hitler i nose križeve samo za šminku. Tko bi ih krivio, dok je bio drugi svjetski rat još se ni njihovi roditelji nisu bili rodili. Doduše, s ovim internetom i to, mogli bi i sami pročitati nešto o Hitleru. Ali kad si nepismen, kao što su, pretpostavljam, ti dečki, ni internet ti ne može pomoći.

U ovom kvartu doduše nema turskih dućana, tako da ću vrlo teško pronaći nešto za Mirka, ali nadam se da ću biti bolje sreće na aerodromu.

Srdačno te pozdravlja,

Tvoj prijatelj Zlatko


Aerodrom Frankfurt am Main. Rendgenska kontrola putnika. Kontrolori izgledaju isto kao i oni s CDG-a.


Marianne:                              Excuse me, sir.

Zlatko:                                               Yes?

Marianne:                              Could you please tell me what is this?

Zlatko:                                               Vegeta.

Marianne:                              Where did you find it? I am trying to find it for months now.

Zlatko:                                               Here at the airport.

Marianne:                              Really?

Jozo:                                       Du kannts Vegeta im Grundstock kaufen. In die Feinkostgeschäft. Wuestest du das nicht?

(okrene se Zlatku)

Prođite samo. Ja ću joj objasniti.

Marianne:                               Wirklich? Ich hab' es fur Monate gesucht. Ich hatte  keine Idee, das ich  es hier finden kann.

Jozo (šarmerski):                    Na ja, du solltest nur fragen. Du weisst das Jozo alle Wuensche erfuellt.

Marianne (izazovno):            Na ja, das ist deine Fach.[3]

Marianne (primjeti da Zlatko još čeka, a želi ga se riješiti):

You can go.


Prizor 22


Kod Zlatka u stanu. Zlatko i Mirko gledaju televiziju. Dnevnik.


Mirko:             I??

Zlatko:            Čekaj.

Mirko:            Šta da čekam?

Zlatko:                        Gledaj.

Mirko:            Šta da gledam?

Zlatko:                        Šuti i gledaj Dnevnik.

Zlatko i Mirko gledaju  Dnevnik, Dnevnik završava.


Zlatko:                        Nije bilo.

Mirko:            Šta nije bilo?

Zlatko:            Već tri dana gledam dnevnik. U Frankfurtu sam gledao HRT Plus i nije bilo. Jel bilo na RLT-u?

Mirko:            Šta?! Šta jel bilo?!

Zlatko:                        Okreni RTL.


Počinje dnevnik na RTLu. Gledaju ga do kraja.


Zlatko:                        Nije bilo.

Mirko:            Pa reci više šta nije bilo. Izludit ćeš me.

Zlatko:            Znaš ti dobro šta nije bilo.

Mirko:            Šta znam. Pojma nemam.

Zlatko:                        Znaš, znaš ti dobro.

Mirko:            Nemam pojma, reci mi.


Tišina.


Zlatko:                        Donio sam ti Vegetu.

Mirko:            Vegetu?! Šta će mi Vegeta.

Zlatko:                        Pa ti voliš začine.

Mirko:            Pa, da al indijske. Šta će mi Vegeta.

Zlatko:                        A, indijske, jel.

Mirko:            Pa da, mislim, i Vegeta je do....

Zlatko:                        I arapske, jel?

Mirko:            Pa da, Vegetu mogu kupiti...

Zlatko:                        I meksičke tave, jel?

Mirko:            Pa je, kad se to ne može kupiti tu. Al hvala ti na Vegeti.

Zlatko:                        Pogotovo kad su iz posebnih dućana. U posebnim količinama, unaprijed naručeni.

Mirko:            Pa, moraju bit iz posebnih. Pa nisam znao da ti je to takav problem.

Zlatko:            PROBLEM!! MA KAKAV PROBLEM!! Ja pokušavam ispraviti grešku, a ti me šalješ da ti nabavljam terorističku opremu. Ja pokušavam spasiti ljude a ti ih pokušavaš dić u zrak. Ja se tu znojim zbog jednog šrafcigera a natrag švercam bog te pitaj šta. Tjero si me da glumim, konja, mazgu...

Mirko:             Mulu, se kaže. Al to  je samo za drogu.

Zlatko:                        I za drogu si me koristio?!!

Mirko:            Ma nisam, nisam te za ništa koris…

Zlatko:            Nisi me za ništa... Baš. Koji sam konj ispao. Mogao sam si misliti da ti tvoji prijatelji ništa ne daju zabadava. Ali ono što me najviše boli, zašto si me poslao u isti avion?! Zašto si baš moj morao pokušat srušit. I to sa svim kolegama?! Šta da se zametnu tragovi?! Da ne mogu ništa priznat poslije, da ne javim policiji?! A šta da su mene poslije optužili da sam terorist?!!! Mene koji...

Mirko:            Kojeg jebenog teroristu?!

Zlatko:                        Ma daj ne glumi. Ti i ti tvoji prijatelji ste me dobro uvalili.

Mirko:             Koji prijatelji?! Ja nemam prijatelje. Ja nemam nikakve prijatelje, TI SI MI JEDINI PRIJATELJ KOJEG IMAM.


Tišina.


Zlatko:                        A otkud ti probirštift?!

Mirko:            S interneta.

Zlatko:                        Vidiš da se može kupiti teroristička oprema na internetu.

Mirko:            Ali, važno je za šta ju koristiš.


Tišina.


Zlatko:                        A pare za prvu klasu?!

Mirko:            To su moje pare.


Tišina.


Zlatko:                        A od čeg ti živiš?

Mirko:            Od invalidske. Depresija.

Tišina.

Mirko:            I paranoja.

Tišina.

Zlatko(pomirljivo): Pa možda ti ta paranoja i nije bezveze.

Tišina.

Zlatko:           Ponudili su nam dvije tisuće eura svakom da šutimo. I otkaz onima koji rade.

Mirko:            A za šta?

Mrak.

Zlatko:            Budale. A svi su u penziji.

Mirko:            Pa šta je bilo.

Zlatko:          Pa uzeo sam. Treba mi za prvu klasu.

Mirko:            Znači nisi uspio.

Zlatko:           Uspio sam, uspio.

Mirko:            I onda, šta još trebaš.

Zlatko:           Sad znam.

Mirko:            Šta znaš?

Zlatko:           Znam da nisu to popravili, i da ni nemaju nikakvu namjeru to popravit.

Tišina.

Mirko:            I šta ćeš sad?

Zlatko:                        Moram to sam popraviti.

Mirko:            Pa kak ćeš to sam?

Zlatko:                        Ne znam. Nekako moram. Pokazao mi je Božo malo. Božo električar.

Mirko:            Ma joj, pa jesi siguran?

Zlatko:                        A nisam...

Tišina

Zlatko:                        Možemo provjeriti na internetu još jednom.

Mirko:            Pa ti si rekao da ne vjeruješ internetu.

Zlatko:                        Jesam, rekao sam. Pa sam se predomislio.

Mirko:            Pa ni ja ne vjerujem internetu toliko da bi riskirao ljudske....

Zlatko:                        Ti nikada ništa niti ne riskiraš.

Tišina. Mirko od srama pogne glavu.

Zlatko (za sebe):                    Nečemu moram vjerovati.

Mrak.


Prizor 23

Aerodrom. Rendgenska kontrola putnika.

Ratko:             Gospodine.

Zlatko, ljut ko pas.

Zlatko:                        Šta sad ne valja?

Ratko:             Molim vas da skinete cipele.

Zlatko:                        Zašto?

Ratko:             Takvi su propisi.

Zlatko:                        Otkad?

Ratko:             Već dugo.

Zlatko:                        Bio sam prošli tjedan i nisam morao skidati...

Ratko:             Ako hoćete možemo otići i u kabinu za pregledavanje.

Zlatko (skida cipele):

Ne treba, u redu je.

Ratko:             Hvala, gospodine.

Zlatko (ponovno prolazi rendgen).

Ratko:             Inače... Imate ne internetu.

Zlatko (malo preplašeno):

Što?

Ratko:             Pravila, Pravila za ukrcaj.

Zlatko:                        Ah, hvala.


Mrak.

Na gateu. Zlatko prilazi šalteru i vidno je razočaran što tamo nije Milica. Traži ju pogledom.

Iza leđa mu priđe Milica.


Milica:            Iznenađenje.

Zlatko:                        Milice!! Baš sam se pitao gdje ste, da li radite danas.

Milica:            Ne radim danas.

Zlatko:                        Pa što onda radite ovdje.

Milica:                        Putujem.

Zlatko:                        Krasno, a kud putujete.

Milica:                        Pa u Reykjavik. S vama.


Zlatko odjednom problijedi. Milica nastavlja pričati.


Milica:             Znala sam da ćete biti tu – na prvom letu za Reykjavik. A i Boeing vozi. A ja baš imam starog godišnjeg, pa sam mislila...


Milica primjeti izraz na Zlatkovom licu.


Milica:             Osim, ako vi ne želite... Joj, kako sam glupa... Ja sam mislila da mi...


Milica otrči plačući. Zlatko potrči za njom..


Zlatko:                        Milice, krivo ste shvatili...


Mrak.

U avionu. Milica sjedi pokraj Zlatka. Zlatko se diže sa svog sjedala. Značajno se gledaju. Zlatko krene prema WC-u. Milica počne glumiti da joj je pozlilo, svi se sjate, Zlatko u pozadini kreće prema kokpitu s šrafcigerom.

Mrak.

Epilog

Mama i Mirko gledaju televiziju u tišini. Na televiziji počinje Dnevnik.

Još uvijek se ne može sa sigurnošću tvrditi koji je razlog jučerašnjeg pada zrakoplova za Reykjavik izjavila je danas glasnogovornica Aviokompanije Jadranka Tupajić. Jedino se zna da je riječ o  kvaru elektronike. U javnosti se spominju najrazličitije teorije od terorista do neispravnih kineskih dijelova u zrakoplovu. Dnevnik TVT-a si je dao truda i istražio sve moguće tragove, te došao do zapanjujućih otkrića. Naime, izgleda da se navodna otmica aviona za Frankfurt od prije dva tjedna i o kojoj se nagađalo po internet portalima stvarno i odigrala. S obzirom na to da su se u tom trenutku u avionu vozili bivši djelatnici Aviokompanije, oni su dotičnog teroristu,također bivšeg djelatnika, vrlo brzo svladali. U Aviokompaniji tvrde da je to bio čin usamljenog luđaka jer je očito bio vrlo loše isplaniran i čovjek je djelovao sam. Na pitanje zašto su pokušali zataškati cijelu stvar umjesto da svoje zaposlenike proglase herojima, iz Aviokompanije tvrde da oni nisu pokušali ništa zataškati već da su bivši zaposlenici očito odlučili sami šutjeti iz lojalnosti prema Aviokompaniji. Zaposlenici su navodno vrlo promućurni te su sami zaključili da bi takav publicitet narušio Aviokompanijinu finacijsku stabilnost koja je već i onako poljuljana. S obzirom na to da je dotičnog I.N. (54) privela policija i nad njim se sad vrši obrada, do daljnjih informacija nismo mogli doći, no iz izvora bliskih policiji smo saznali da oni također ovaj čin trenutno smatraju činom poremećene osobe, a ne organiziranim napadom neke terorističke skupine. Razloge zbog kojih bi bivši zaposlenik htio dići u zrak , da se tako izrazimo, avion svojih bivših poslodavaca, u Aviokompaniji također nisu htjeli komentirati.

Krenuvši u drugom smjeru, pokušali smo i istražiti koliko ima istine u navodima da se u avione ugrađuju dijelovi koji su jeftine kineske kopije i da se štedi na redovnim održavanjima zrakoplova. Ako se pokaže istinitim da je Kompanija također koristila takve dijelove u svojim zrakoplovima, to bi za sigurnost putnika svakako bilo mnogo opasnije od sporadičnih terorističkih napada. Spletom okolnosti upravo smo prije koji tjedan primili dojavu da se Kompanija oglušila na upozorenja bivših djelatnika o lošoj kvaliteti rezervnih dijelova ugrađenih u novokupljenje rabljene zrakoplove. Zrakoplov koji se navodi kao kritičan je upravo taj isti Boeing 777 koji se srušio neki dan. Pokušali smo pronaći autora dojave, no ispostavilo se da je on bio putnik tog istog zrakoplova. Pitamo se da li je to slučajnost? U nemogućnosti da stupimo u kontakt s autorom dojave Z.C., pokušali smo pronaći nekoga od njegovih kolega da nam pojasni situaciju s neispravnim dijelovima.


Tako smo našli Branka B. stručnjaka za elektroniku koji je prije restrukturiranja radio s Z.C, na održavanju zrakoplova.


Kadar na ekipu koja zvoni na vrata Branku B. Branko otvara vrata i reporterka započinje s uvodom, no Branko joj kaže da nema komentara i zatvara vrata.


Voditeljica u kameru:

Kao što vidite obavio nas je veo šutnje. Da li je to zavjera ili strah od odmazde ne možemo znati....


Istodobno iza vrata se čuje razgovor:


Gđa. Branko:  Tko je to bio?

Branko:           Televizija.

Gđa. Branko:  A joj, nisam sredila frizuru, zadrži ih malo.

Branko:           Ne moram, neću ih ni pustiti.

Gđa. Branko:  E bome hoćeš. Ne zanimaju me više tvoji principi, trpim to već 20 godina. Ovo mi je zadnja šansa da postanem slavna...

Branko:           Dobit ću otkaz.

Gđa. Branko:  Ma da,j molim te, ideš u penziju za 2 mjeseca...


Gđa Branko otvara vrata ekipi. Ekipa ulazi u dnevni boravak i svi sjedaju.


Kadar na Branka.

Reporterka:     Molim vas recite nem ima li istine u tome da se u zrakoplove ugrađuju jeftine kopije dijelova koje mogu ozbiljno ugroziti sigurnost zrakoplova.

Branko:           Pa slušajte, je istina je da smo u Boenigu 777 koji smo kupili prošle godine pronašli neke sumnjive dijelove. Evo ja sam osobno pronašao  osigurače čija kvaliteta nije po propisima.

Reporterka:     Da li mislite da bi to mogao biti uzrok pada zrakoplova.

Branko:           Pa moguće je ali, teško, naime morali bi odjednom otkazati i glavni i pomoćni strujni krugovi.

Reporterka:     Hmm, da ali od vašeg kolege Z.C. smo primili dojavu i iz njegovog je pisma izgledao kao da je to propust koji bi mogao imati fatalne posljedice.

Branko (pomalo začuđeno što se spominje ZC):

Ma da, slušajte, Z.C. baš i nije bio neki stručnjak  u tom polju. Hmm, kako bih rekao, on nije baš bio stručnjak u niti jednom polju... Mislim ne bih želio sad ružno pričati o kolegi.

Brankova žena (ubacuje se sa strane u razgovor):

Ma daj, Branko, lijepo reci – tip je totalni kreten.

Reporterka (začuđeno):

No da, ali na pismo se potpisao kao šef tehnike. Pa ne bi valjda bio šef da je tako, hm, nesposoban kao što vi kažete.

Branko:

Ma, joj, to su ga postavili samo zadnjih mjeseca dana, da mu mogu dati otkaz. Otkaze su mogli davati samo menađerima i šefovima.

Brankova žena:

A njega su se svakako htjeli prvo riješiti. Ne bi me čudilo da je on srušio avion.

Reporterka (Branku):

Pa mislite li da je to moguće?

Branko:           Ma ne, pa ni on ne bi bio toliko lud da prčka po elektronici dok je avion u zraku.  Valjda.

Brankova žena:Ne znam baš da nije...

Reporterka:     No, da, ovo baca novo svjetlo na cijelu stvar. Svakako ćemo dalje istražiti stvar i javiti vam sve što saznamo.


Kadar natrag u studio.


Voditeljica:      Kao što vidite ovaj slučaj je i više nego zanimljiv. Sada se otvara sasvim nova mogućnost da je zrakoplov srušio bivši zaposlenik Aviokompanije zbog neuspješnog pokušaja popravka potencijalno neispravnih dijelova. Ova priča se sve više i više komplicira i ako želite biti u tijeku svakako i dalje pratite Dnevnik TVT-a, koji je uvijek na tragu....


Mirko šuti u šoku. Mama zbunjeno gleda, nije baš dobro razumjela što se dešava.


Mama:            Mirko, jel su to pričali opet o onom avionu koji se srušio?

Mirko:             Jesu, tetka.

Mama:            I šta kažu.

Mirko:             Ne znam, tetka. Stvarno više ništa ne znam.

Mama:            Zlatko bi znao.

Mirko:             To sam i ja mislio.


Zvoni telefon u hodniku. Mirko se javlja.

Mirko:             Ne ne može se javiti. Nije joj dobro.

Ne, nemojte dolaziti.

Možda sutra.

Nema veze šta ste policija – možete biti i papa, kažem vam da ona ne može razgovarati.


Mirko se vraća u sobu.

Mama:            Tko je bio.

Mirko:             Ma nitko. Netko traži Zlatka.

Mama:            A gdje je Zlatko?

Mirko:             Na putu je.

Tišina.

Mama:            A, gdje je ono išao Zlatko?

Mirko razmišlja.

Mirko:             U Rim.

Mama:            U Rim, konačno. Stalno mu govorim. Odi u Rim. To je grad ljubavi, tamo ćeš pronaći ženu. Jesam li ti pričala da sam ja svog muža upoznala u Rimu, na maturalnom putovanju?

Mirko:             Niste.

Tišina.

Mama:            Sigurno će i Zlatko pronaći ljubav.

Mirko:             Mislim da već i je. Mislim da je.

Mama:            Kako znaš?

Mirko:             Evo, poslao mi je razglednicu....


Mrak.


KRAJ



[1]Abdulah: Pusti ga da prođe.To je Ras el Hanut, začin.

M-C: A ti valjda znaš. To je tvoje područje.

Abdulah: Što bi to trebalo značiti?

[2]JLR: To je tortilladora. Sprava za pravljenje tortilja. Meksičkih, ne španjolskih.

MC: Ako ti tako kažeš. Ti znaš bolje, to su vaše mambo-đambo.

JLR: Što želiš time reći?

[3] J: Vegetu možeš kupiti u prizemlju. U prodavaonici delikatesa. Nisi to znala?

M: Stvarno? Tražim ju mjesecima. Nisam imala pojma da je mogu ovdje kupiti.

J: Trebala si smao pitati. Ti znaš da Jozo ispunjava sve želje.

M: Bogme, to je tvoje područje.




Facebook! TwitThis