Bota Zdenković je policajaca koji je svoj život posvetio jednom jedinom cilju: borbi protiv kriminala. I toliko je opsjednut tim svojim ciljem da je pohapsio cijelu svoju familiju, a na kraju će i samog sebe uhapsit.

Ovo je monodrama u kojoj jedan glumac igra sedam različitih uloga.


PODNASLOV: Monodrama za inspektora Botu i njegovo civilno ja – Zdenkovića

GODINA PROIZVODNJE: 2004. 

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 1

MJESTO RADNJE: Stan i stubište

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana


bota tal. (botta)

  1. udarac, mah, potez, ubod;
  2. prenes. štap, batina, prut, toljaga

I. DOGAĐA SE NEKI KRIMINAL

(Stubište. Bota Zdenković izlazi iz stana, zaključava vrata, u bademantilu je i papučama.)

Inspektor Bota. Bota Zdenković. Službena osoba.

(pokaže bademantil ispod kojega je uniforma)

Evo, ste me zatekli, pa da vam kažem, u zao čas. Ja na zadatku. Silazim dva kata dolje. Evo ođe, baš kod mene, događa se kriminal. Nije provala, al sam sretan ko da je. Svaka dojava je bitna, jel. A ovo mi došlo ko naručeno. Ne moram ni lift palit do mjesta zločina. Ako neće Muhamed brdu, brdo će Muhamedu. Tako se kaže, jel? E pa dakle, sišao sam i šta radim? Zvonim.

(zvoni i prisluškuje)

Ne prisluškujem. Opažam. To ide u opis posla.

(vrata se otvaraju, skoro padne)

Ovu prvi put vidim u životu. (pokazuje na obline) Nije loša, al – na zadatku sam. Pitam,

Stan Pavić?

A ona meni (isprsi se) A vi ste?

To se ne pita službenu osobu. To joj kazo i uđem.

(ulazi naglašeno službeno)

I imam šta vidjeti. Odma se predstavim.

(vadi iz džepa bademantila policijsku kapu i stavlja je na glavu)

Inspektor Bota. Imamo dojavu.

Oni meni, kakvu.

Ja njima, remećenje javnog reda i mira.

(komentira) Ovih ima više neg na prosvjedima.

Pita mene jedan, nako krupan tip, znam ga, rođen da pravi probleme. A kolku glavu ima (pokazuje) vako mala, ko čioda. A i malo mu naero stoji. E, taj me pita

(nakrivi glavu) Ko je dojavio?

Komšija.

Pita nakošeni, koji komšija?

(izvadi iz bademantila zapisnik, lista ga)

Vadim zapisnik, listam, gledam, evo ga, Bota Zdenković.

A on će meni, pa to si ti.

Samo malo. Kao privatna osoba, da. Istina, to sam ja, Bota Zdenković. Ali ođe sam službeno. (skine bademantil i odloži ga) I molim da me se ne miješa.

A ona od maloprije pravi se pametna

(isprsi se) Kaj? Pa on nas je sam sebi prijavio.

A ne! Moje privatno ja je javilo službenom ja.

A ona mrga šta mu je glava, ona malecna, naljevo namještena, taj se nešto uskočoperio

(nakrivi glavu) Pa jebemu, Zdenkoviću, stalno me prijavljuješ. Ovo je već deseti put isti mjesec kaj si si dojavio.

Jesam. Kad sam revan.

Glava nakrivo, kao inspektor.

I to. Al i kao građanin. Kad razmislim, ne znam jel više koristim društvu u civilu il uniformi. (zapisuje u zapisnik)

To ću kod kuće.

(spremi zapisnik u džep)

A sad ajmo, kaka je to buka?

Nakrivljeni nije ništa čuo.

E, tude sam ih čeko! Bota Zdenković kaže da je.

(nakrivi glavu) Ma nemoj? I kaj još kaže taj idiot?

Samo malo.

(gurne ruku u krivi džep bademantila i izvadi daljinski upravljač)

Greška. Nije moje, to od Zdenkovića.

(spremi daljinski nazad u džep i iz drugog džepa izvadi zapisnik. Čita)

Kaže vako, u stanu Pavića diže se velika galama. Inače Pavić je poznat kao ružan i zao muškarac nimalo ugodnog karaktera.

(nakrivi glavu) To piše?

Evo, piše. Ja zapiso, komšija kazo.

Prsata se isprsila.

(isprsi se) Pa kaj to uvjek tak ide, da se opisuje onaj kojeg se prijavi?

Obično ne. Ali sam napravio iznimku. Zdenković nam je poznat kao vrlo savjestan čoek pa njegovo svjedočenje može samo pomoć. A sad da pređemo na stvar, šta se ođe događa? Neka zabava?

(nakrivi glavu) Kakva zabava? Radimo.

Fino, radne akcije. Toga već dugo nije bilo. A šta radite?

Nakrivljeni, je li Pavić, odma udara kontru

Ne morate mu ništa reći.

Al je prsata brža

Gradimo.

Gradite. Je li? A di vam je dozvola za gradnju?

(nakrivi glavu) Reko sam ti da mu ništa ne govoriš.

Divlja gradnja. Fino bogami, fino.

I taman sam ih htio sve pohapsit kad li Pavić meni

Jeste za piće, inspektore?

Ne, na dužnosti sam.

(obuče bademnatil)

Al kao privatna osoba ću rado jednu rakijicu.

Toči on, nešto, vidim ja, štedi pa mu pomognem

Duplu.

I tu mi već sjedimo, vidim ja, saće oni mene pokušat podmitit, samo ne znaju oni ko je inspektor Bota, nepodmitljivi su me u još u vrtiću zvali. Nikad nisam radio kontra zakona. Samo uz njega ili i ispred ako je trebalo. A trebalo je, bogami često.

Najviše sam radio kod kuće. Ja sam jedan od onih šta znaju da prvo treba očistit svoje dvorište, a onda dalje. Moja familija nikako da to svati. I tu su stvari krenile u kurac, da se tako neslužbeno izrazim.


II. KAKO JE INSPEKTOR BOTA LOVIO SINA, A ULOVIO DEZERTERA

Prvo sam uhapsio sina. Molim, da ne b bilo zabune, na to sam strašno ponosan. Kako sam samo suzbio osjećaje i strogo po dužnosti reagiro.

Dakle, izlazi moj sin iz kuće, ponio sa sobom torbu, u torbi gaće, čarape, neke ploče, za to mu

je mater dala pare, i pasoš. Kako znam? Nisam mu prekapo po stvarima, nego sam torbu ko službena osoba ljepo zapljenio i pregledo je. Bila sumnjiva. I tako ode moj sin iz kuće, a ja odma za njim. Slijedim ga.

(šulja se)

Sin ubrza.

(ubrza, gotovo trči)

Ubrzam i ja.

Sin se okrene.

(gleda u stranu i fućka)

Ja čučnem.

(čučne)

Iza kante za smeće. Dobro da je bila tamo. A i ja sam snalažljiv.

I tako, evo ti mog sina na kolodvoru. Kupuje kartu. Kupim i ja. On je kupio neku međunarodnu, ja domaću destinaciju. Nisam imo više para. A i treba štedit sredstva moje drage majke policije.

Zapišti onaj s perona za polazak.

(izvadi iz džepa pištaljku i zapišti)

Moj se sin osvrće i utrčava u vagon. Ja za njim.

(trči, a zatim se penje na vlak)

Sjedne on u kupe. Pustim ga ja malo, nek se opusti, a onda uđem.

(ušeta službeno, ukočeno)

Dobar dan. Ajmo, svi van!

Izađu ljudi, krene i moj sin da će s njima, a ja njemu (uperi prst u sina) Ti, ni makac! Sjedaj nazad. A on meni

Tata...

Šta tata? Nisam ti ja tata!

Jesi.

Nisam.

Kako nisi kad jesi?

A ne, ja sam inspektor Bota. Na dužnosti.

Znam, al si mi tata.

Uvjek se pravio pametan. Na koga li je, da mi je znat, taki ispo. Al ja njemu fino. Ajmo, di je legitimacija?

Pa tata, znaš ko sam.

Normalno da znam. Kako ne bi znao. Pratim te još od dnevne sobe, di neću znat ko si. A sad, ajde, legitimiraj se.

I krene on, balavac nesposobni, prtlja li ga prtlja po toj torbi, traži.

Ljevi džep.

On me gleda.

Kažem ja njemu, legitimacija ti je u ljevom džepu. I ne pitaj me kako znam, jednostavno znam.

Otvori on ljevi džep, izvadi pasoš i preda mi ga.

Ivan Zdenković, to ti je ime, a?

A on mudro šuti. Ni da potvrdi, ni da zanječe. Ja ponovim pitanje?

Ivan Zdenković?

On meni

Pa znaš, tata.

E, s tim tata mi se već popeo navrh glave! Nije dovoljno što me kući dvajst godina s tim tata davio, nego me još i u službi zajebava. Al ne dam se ja smesti.

Ime majke?

Ana.

Lažeš.

A moj sin: Šta me pitaš kad znaš?

Pitam da vidim jel ti znaš. Dakle?

Ruža.

U redu. Ime oca? Dobro, ne treba, znam. Spremim ja njegov pasoš u džep. Gledam ga, sve mi ga žao, liči na mene, pa mi još teže, al služba je služba. Kažem ja njemu

E moj Zdenkoviću, dolijao si mi. Misliš da ne znam šta si naumio? Znam, sve ja znam. Bježiš, a?

(izvadi plavu kuvertu iz džepa hlača)

Tu ja izvadim plavu kuvertu. Zdenković mlađi me gleda. (lupka kuvertom o dlan) U deset si se trebo javit. A sad je kolko? Jedanaest. Dakle, nisi se javio. A ovo je, znamo to i ti i ja i tvoj tata zna, poziv za vojsku. A ti, šta radiš? Bježiš. Sine, crni sine.

Sramota. Moj sin dezerter.

Idemo sad, uhapšen si. On se diže, ja već stojim, pa ga gledam, pa mu kažem

Ne izgledaš sumnjivo, svak bi se prevario, al Bota ne. Njušim kriminalce, ilegalce, izdajice na kilometre.

Uto u kupe uđe kondukter.

(gromkim glasom) Karte na pregled.

Šta se dereš, kažem ja njemu.

A on meni (gromko) Kartu!

Molim, ja sam na zadatku.

I ja sam, kaže kondukter. Dakle, karte na pregled!

Fino. Moj sin izvadi kartu, izvadim i ja svoju. Kondukter gleda moju, gleda je dugo, pa kaže: Ovo ne može. Vlak ide za Amsterdam, a ti kupio kartu do Nove Gradiške.

A šta li je sitničav. Sad se vata za detalje. Pa mi ionako silazimo.

Kaže meni kondukter: Neg šta? I tude nas on izbaci van.

Al jebiga, vlak već krenio. Pa nas izbacio neđe napola od Zagreba do Osijeka. Odali mi tri dana dok nismo stigli do grada. Odma ja sina u stancu, pa iz stance u vojnu policiju pa otale na ratište. Moj sin junačna, vratio se iz rata. Živ. I zdrav. Ne sasvim.

I za to mene krivi. Pa jebemu, nisam ja puco na njega! I uostalom, malo je dao za državu. Jednu nogu. A imo dvje. Mogo je dat obje, šta ne?


III. INSPEKTOR BOTA NA ZADATKU, DOK SE ZDENKOVIĆ OPIJA

E, usta mi se osušla. Pavić brže bolje trči, nosi vode. Ma komšija, kake vode, to je za djecu, daj ti meni ove vatrene. Natoči on nama još po jednu, ja popijem

(popije rakiju)

Natoči on i drugu i svatim, nešto ođe vruće. Jel vi to ložite?

(skine bademantil)

A ona prsata odma urliče: Vidite ga, pije na dužnosti!

(strese se sav i prolije mu se pritom rakija po uniformi)

Ma, mamicu joj njenu!

(navlači bademantil, ali kako žuri tako se sav zbuni i ne uspijeva se ni sasvim obući, ni sasvim skinuti)

Čim budem na dužnosti, tebe hapism! Ona će meni.

(uspije se obući, brzo iskapi rakiju pa skine bademantil. Ustane, službeno)

Da sad vidim, ko je hrabar? Svi šute. Ni da zucnu. Tihi ko bubice. E, take vas volim. Ajmo mi sad vidit te akcije. Šta se gradi?

(nakrivi glavu) Soba.

Soba, a? Nije ti dosta soba? Imaš ih pet, a ja jednu i još gradiš. Mjesto da djeliš, ti skupljaš sobe, mamicu ti tvoju! Dozvolu, naravno, nemaju. I sad razmišljam. Dal da zapljenim sobu? Da je nosim u stancu? Kolko problema. Odlučim se posavjetovat s Botom Zdenkovićem u civilu. (skine bademantil)

On mi kaže, ne može bez rakije mislit. Pa da popijemo.

(pije iz boce)

Pavić će meni

Dobro vi to podnosite, inspektore.

Dobro. Nikako! Nikako te ne podnosim, Paviću!

(nakrivi glavu) Piće, inspektore.

A, to. Ni to nikako. Inspektor ga ne podnosi, al zato meni niz grlo teče ko slap.

A za koga je soba, Paviću?

(nakrivi glavu) Za djete.

Uf, ne valja ti to, moj Paviću. Djeca su ti muka. Ja imam dvoje, sina i ćer, oboje moro uhapsit.


IV. KAKO JE INSPEKTOR BOTA UHAPSIO ĆER, A DA NIJE NI OKOM TREPNIO

Ulazim ja jedno jutro u kuhnju, tek se probudio, noćnu smjenu imo, a kad tamo imam šta vidit. Sjedi moja ćer i ona njena mater i nariču ko da ih kolju. Pitam šta je, a ona moja ćerka (cmizdravo) Prijavili me!

Pa?

Kako pa, cmizdri i njena mater, dobila otkaz.

Aha. I sad bi sigurno da joj ja dam pare. Pa šta je reko?

(cmizdravo) Ko?

Ko? Ko? Taj ko te prijavio!

(cmizdravo) Da ne radim dobro. I da ne izdajem račune.

Pa to je istina. Ne izdaješ ih.

(cmizdravo) Pa niko ih ne izdaje. Šta bi trebalo svima dat otkaze?

Trebalo bi. I šta je još rekao?

(cmizdravo) Ništa.

Kako ništa kad je rekao da uzimaš robu iz dućana, nosiš je van u disko i kafiće, a onda je vraćaš nazad i prodaješ mušterijama. Eto, to je reko. I još je reko da sedamnajstog nisi bila bolesna nego si s onim svojim idiotom otišla dva dana na more.

(cmizdravo) To je reko?

To. I devetnajstog si isto bila zdrava.

A otkud ti to znaš, pita cmizdravica.

Kako neću znat? To mi je poso. Jesam inspektor il nisam? Uostalom, ja sam te prijavio.

(cmizdravo) Ti?

Budi sretna da sam ja. Ko je bolji za to neg tvoj rođeni otac, jel tako? Sramotiš i mene i mater. A mater će na to

I kaj će sad bez posla? Još je i trudna.

To ti je kad ideš na more. Da si radila, ne b bilo ni trbuha, ni otkaza. I samo da znaš, dobrano sam se namučio dok te nisam ulovio.

(donese tri vrećice iz butika)

Moro sam kupit tri haljine (izvadi haljine) radi dokaza. Od svojih para. Sve tri nošene. I to sam se moro prerušit da me ne otkriješ.

(izvadi iz vrećice periku i štikle i to obuče)

Kćer vrisne. (vrisne ženskim glasom)

Normalno, prepoznala me.

Da, to sam bio ja. Sad se sjećaš, a?

(ulazi u dućan, poput žene) Molim vas jednu haljinu, nešto onako, za damu ko što sam ja.

Dobra kamuflaža, a?

I nisi mi izdala račun. I da te ne prijavim? Pa bio bi budala! Budi sretna da te nisam uhapsio. A tio sam. Za to se u zatvor ide. Gospođica na more, a njen ćaća obale vidio nije, ima dest godina. I đe je tu pravda, to te ja pitam. Odma začeple obje.

I ako ima još šta, odma da ste rekle, bolje priznajte, neg da ja sam otkrijem. Ćer me gleda, vidim, ubo sam u zlatnu žilu. Dakle, šta?

(cmizdravo) Ona roba...

Roba. Ona šta je ukradena?

(imitira kćer) Kima glavom moja ćerka.

Znaš ko je ukro?

Kima ona. Pitam: Ko? Kima ona opet.

Ona! E, tu sam popizdio.

(skine periku i baci je na pod)

Kako li me samo preveslala! Mene, Botu Zdenkovića, velikog inspektora. Al bila mi je sumnjiva.

Vadim lisice. Hapsim je, mislim dal da i mater uhapsim, ko suučesnika, bi rado, al nemam dva para lisca, pa je pustim.

S tobom ću se poslje obračunat, kažem joj, a ovu zločinku odma vodim u stancu.

(hoda kao žensko, napikava)

Izašli mi na ulicu kad svatim, nešto teško odam. Cipele!

(skida cipele)

I ja tako bos, po cičoj zimi, ja bos, fino do stance, dovedem kriminalku. Tri je dana odležala, poslje odselila. Udala se za onog idiota. I još uvjek ide na more. A ja sam i kupaće u onom njenom butiku kupio, a mora još vidio nisam!

 

V. KOMŠIJA SE BUNI, INSPEKTOR BOTA NE POPUŠTA

(nakrivi glavu) Popio si nam svu rakiju, Bota.

Svu, kažeš? E kad je tako, valja preć na pivo. Imaš?

Ima. Donese meni komšija pivo. Ja pijem, a on stoji na da mnom pa me gleda. Šta me gledaš? A on meni

(nakrivi glavu) Vidi Bota, da se mi nekaj dogovorimo. Pa ne mre to tak. Ovo je već sedmi put ovaj, pazi ovaj, mesec da si me prijavio. Prošli put si mi upo na Novu godinu i reko si da remetim javni red i mir.

Upo sam mu, neg šta, nije se moglo spavat od njega. To šta je Nova godina, oko tog se zakon ne zamara.

(nakrivo) A put prije si me u liftu uhapsio.

Normalno, nije imo vozačku. Pa nešto počeo, šta će mu vozačka u liftu? Kako šta će mu, pa i to je prijevozno sredstvo, šta nije?

(nakrivo) I sad šest mjeseci ne mogu vozit.

Id pješce. To je zdravo. Ako mogu i ja, moš i ti. Ja auta nemam i ne žalim se. Nema se, snalazim se.

Al vidim ja đe to ide. Skreće temu. S one ilegalne gradnje. Majku mu, pa šta ne zna on ko je Bota Zdenković. Produžena ruka pravde. Ja radim dugo i temeljito. Evo, brata kad sam uhapsio, bogami sam se namučio, radio na slučaju punih šest godna. Imo sam dokaza, stan čitav, samo dokazi. Namještaj prodo da mi dokazi stanu.

 

VI. KAKO JE INSPEKTOR BOTA RIJEŠIO KAPITALNI SLUČAJ SVOJE KARIJERE, A I SVOGA BRATA PERE

Dakle, brat Pero. Kapitalni slučaj moje karijere. Prekretnica. Taj je bio lukav, al ne ko ja. Na slučaju Pere smo radili i ja i njegov brat Bota Zdenković. Nisam to mogo sam. Zdenkovića sam u civilu slao ko doušnika. Mamac. Je opasno, al situacija je to zahtjevala.

Tako ti svako jutro ustane Bota Zdenković pa na plac. Odma čuje

(otvori kaput u kojemu su upaljači i razne stvari. Viče) Devize, devize!

Zdenković do svog brata Pere, kupi od njega deviza pa s njim na piće, bratski da ga ispita. Kolko je prodo, kome, pošto. Tad sam još vjerovo da je sitan kriminalac. E, a onda je proširio djelokrug. Počeo se bavit švercom. Šta je šverco? Sve.

(vadi iz kutije aparate)

Evo, ovaj mikser, to je Bota od njega kupio. I ovaj TV-e. Samo ne radi niđe u Evropi. Za azijsko tržište. Pa onda ovaj toster. Kad pravi tost, napravi požar. Gad mi ga nije tio zamjenit. Reko da nema više, prodo ih sve. Sve je to Bota kupio, ko šta sam reko, stan sam dokazima napunio. Ako ko šta treba, dajem jeftino.

Dakle, kad sam ja nakon šest godna pokupovo sve šta je moj brat prodavo, odlučim ti ja da ću zaključit slučaj. Moro. I kupaonu sam dokazima napunio. Nisam se mogo ni otuširat. Kada puna upaljača, mobtela, kave i konjaka.

Dakle, dolazim ja to jutro do svog brata. Htio Zdenković ić sa mnom, al ne, reko ja njemu: Zdenkoviću, ovo više nije igra, šta b ja da mi ti nastradaš? Pa obuko uniformu i ostavio njega kući.

Jutro, magla, ja se probijam u smjeru (viče kao Pero) deviza, deviza i miksera, tostera i evo me licem u lice s Perom. Vidi on moju uniformu pa mi kaže: Šta je, u službi, a?

Na zadatku, braco moj. Ni ne zna šta ga čeka. I još pita: Trebaš šta deviza? Kako li se samo izdo. A ja njemu, šuti bolje ti je. A on: Što? Pa zato jer imaš pravo na to. Kako? Eto, tako. Uhapšen si. I uhapsim ti ja njega pa s njim do kombija. A tamo, jao majko, kolko dokaza! Još neotpakiranih. Ko u priči. Obavim ja pretres i imam šta vidjet. Onaj toster šta mi je uvalio, ima takih još dest, a meni ga nije tio zamjenit. E, tu mi dođe da ga opalim pendrekom, a on će meni: Kako možeš, kupio si ga od mene.

Istina, kupio sam pendrek od njega jer sam svoj izgubio. Na zadatku. Kad sam komšijino pseto uhapsio.

Gledam ti ja te dokaze, a on će meni: Kazetofoni su danas na popustu. Ma nemoj da meni strpljenje popusti pa da te odma tu fizički ispitam. Nemoj.

On šverca. Pa normalno da nam privreda propada. Normalno. Niko ne kupuje domaće, sve kineska i turska roba po poštenim hrvatskim kućama. Još malo pa ćemo se kosooki i rađat kolko imamo kineskih stvari. Moj stan već izgleda ko da sam u kineskoj četvrti.

A Pero me gleda: Pa brate, skin mi te lisice. Nema tvog brata. Kući je. Sad si sam s inspektorom Botom. A Bota ne popušta.

Pa kako me moš apsit kad si godinama od mene tu robu kupovo? Kupovo, neg šta, da steknem bolji uvid. A devize? Njih sam oročio. Ne mogu držat pare u kući, familija moja, sve sami kriminalci. Uostalom šta to tebi pričam, ti s ko i oni.

Sjednemo mi u kombi i kažem ja njemu, vozi sad. Vozi on, vako, ko kreten.

(imitira brata Peru kako nezgrapno drži volan s lisicama na rukama)

Pa šta radiš to? A kako ću kad mi nisi skinio lisce? E, sad ni neću. Umalo se sudarismo.

(cvile kočnice, naglo zaustavljanje, inspektor Bota skoro probije šoferšajbu)

Prošo on i na crveno. Aj sad, stani tamo. Stane on. Šta je, pita. Kako šta je, nisi vezan. Jesam, kaže, liscama. To on mene zajebava. Odma ja njemu kaznu opičim. Ni ja se u žurbi nisam vezo pa i sebi jednu napišem. Pitam dalje, di je vozačka? Kaže, nema. Kako nema? Uzo si mi je prošli tjedan. Istina, taj sam detalj zaboravio. E, ne moš onda vozit! Ja vozačku nemam, dakle šta ćemo, odguramo mi taj kombi tih par, dvadesetak kilometara do stance.

Brata brzo osude, on izađe i ne javi mi se nikad. A onaj toster ni dan danas ne radi.

 

VII. KAKO JE INSPEKTOR BOTA UMALO POGINUO NA ZADATKU

(ustane, nategne hlače)

Di je tu kupaona? Sila mi je. A prsata se odma javlja

(isprsi se) Sila zakona?

Vidim ja zajebava mala, sviđam joj se. A ona nastavlja

(isprsi se) A ko mora? Inspektor Bota il susjed Zdenković?

Obojica, kažem ja. Pokažu mi ljevo, ja krenio desno, nije mi sila, neg da provjerim mjesto zločina i imam šta vidit. Jebote, soba! Ogromna. Pitam šta je ovo?

(nakrivi glavu) Koje?

Kako koje, pa soba? A on se pravi pametan

(nakrivi glavu) Pitaš me kaj je to soba?

(bijesno baci kapu na pod)

Ma ne pitam te šta je soba, neg otkud ođe soba? A on meni opet

(nakrivi glavu) Pitaš me otkud soba u stanu?

E, tu sam već popizdio.

(skače po kapi)

Pitam te otkud ova soba?

(naizmjence govori kao inspektor Bota, a naizmjence kao Pavić nakrivljene glave, piskutavim glasom)

Pa eto, došla.

(sikće inspektor) Kako je, molim te, soba došla?

A kak si ti došao?

(prijeti prstom) Paviću!

Molim, Bota?

Kakva je to soba? On meni: Dječja. Kakva?

(nakrivi glavu) Pitaš me kakva je to soba kaj se zove dječja? Stvarno ne znaš? Pa razmisli malo. Kaj, ni to ne znaš? Ni razmislit ne znaš. E pa, dobro. Vidiš dječja soba je soba za djecu.

Ma, kakvu djecu? Malu, a? Pa jes ti pijan? Testiram ga, ni pijan ni drogiran. Pa šta će ti soba?

Za djete, kažeš, a? Ček, ček, stani malo. Ti imaš djete?

(nakrivi glavu) Još ne. Al za devet mjeseci...

E, tu se ja skamenim. (sjedne) Vatam zrak, da dođem malo sebi. Bota, moje civilno ja, pade u nesvjest. (onesvijesti se) Dovodim ga k sebi, pardon, k njemu (šamara sam sebe), uspijem. (vrisne) Inspektore, šta mi radiš? Spašavam te. Vode? (ponudi se i popije vode) Ja ću rakije. Ne mogu, radim, pa ponudim Zdenkovića. On popije (pije rakiju) i tu ja nastavljam istragu.

(ustane, digne zgužvanu kapu s poda)

E, sad mi je dosta!

(gleda kapu, pokušava je ispraviti, ne uspijeva i stavlja je takvu na glavu)

Odma da si vratio sobu. Jel me čuješ? Vrati sobu tamo di si je i našo!

A on meni: Nisam je ja ni našo. I još pokaže na prsatu: Ona ju je napravila.

E, tu mi puko film. Ona? Ko je ona?

(isprsi se) Majka djeteta.

Šta? (zasuče rukave) Tu ja krenem na Pavića. Imaš ljubavnicu? Pa kako ti imaš ljubavnicu, a ja nemam?

A prsata je opet javlja. A niko je ništa nije pito.

(isprsi se) Pa kad si nesposoban.

Ma jel se vi to meni rugate? Kaj bi ti se rugali, kaže Pavić meni.

Znaš ti vrlo dobro. Majku ti tvoju.

Ma Bota, šta ti je?

Djete, a?

I navalim ja na Pavića. Gutim ga. Guti i on mene. (krklja) Umalo me udavi! (guti sebe) Puštaj me, viče Pavić. Ma ubiću te! Sprdaš mi se!

(padne na pod)

Jebote! Nokautiro me. Bota Zdenković mi pomaže. Aj, inspektore, diž se. Sramota je. Sad si ko ležeći policajac. Samo fali da te neko pregazi. (pomaže sam sebi da ustane) Puštaj me, sam ću. (odgurne svoju lijevu ruku i sam ustane)

I tu mi sine! On ima ljubavnicu, a ja ni ženu. Imo sam je, al su stvari krenile nizbrdo.

Zašto? Zbog inspektora Bote. On je kriv šta mi se brak raspo. On i niko drugi. Zbog njega me ostavila moja Ruža.

 

VIII. KAKO JE INSPEKTOR BOTA UNIŠTIO BRAK SVOJEM CIVILNOM JA

E sad, da ne b bilo zabune, nije ona moje civilno ja ostavila pa otišla s inspektorom. A, ne.  Vako je bilo. Posjela me jedno jutro pa mi kaže

(isprsi se) Bota, ja te više ni ne viđam. Ima već pet dana kako te nisam vidjela.

E pa, nije istina! Juče smo se vidjeli. A ona meni da to nisam bio ja, neg inspektor Bota. I da je on stalno tu, njuška po kući, a da mene nikad nema. I da me i sad jedva ulovila. Tužna je, kaže, legne u krevet s Botom Zdenkovićem, a probudi se pored inspektora. Ne može ona više tako. Ne zna šta da radi.

To je bila prva kriza. I za drugu je kriv inspektor Bota. Sjedim ja tako jedno jutro u kuhnji, pijem kavicu kad li me neko prepade (strese se). Iza leđa mi se prikro inspektor Bota glavom i bradom. Kaže mi da moram znat neke stvari i da je njemu teško o tome govorit, al da ja moram znat.

E sad, ja sam već neko vrjeme sumnjo na svoju Ružu. Prvo je počela radit i jutarnju i noćnu smjenu. Kazala ona meni, privatnici su ti taki, izrabljuju narod, a ti šuti il moš po radnu knjižicu i kući. To mi nije bilo sumnjivo. Trebalo je, al nije. A onda je počela radit sve tri smjene. E, to me raspizdilo.

Prvo sam poslo inspektora Botu da uhapsi tog njenog poslodavca. Ne može ženu izrabljivat tolko. Otišo inspektor Bota i vratio se meni, a i sebi praznih rukava. Kaže, Ruža nije već tri dana došla na poso. Javila da je bolesna. Tu se ja sjetim svoje ćerke i sve mi jasno. Ista škola.

Pa ti ja tako ko civilno ja zamolim inspektora Botu da je nadgleda. Ne da je prati, al da bude blizu. I nek me izvještava.

Evo ti inspektora već sutra. S dokazima.

(izvadi snop fotografija i jednu izdvoji na kojoj je zgrada)

Vidiš ovo, Zdenkoviću? Pitam ja sebe kao inspektor. Vidim, odgovara moje civilno ja. Pa šta vidiš? Kako šta? Moja zgrada. I ne samo tvoja, odgovaram ja sebi. Pa šta? Tu ja živim! Točno. Al ne znaš ko još tu živi. Ko? Tvoja žena.

Pa normalno, tu živimo zajedno.

A ne, meni će inspektor. Tvoja žena se preselila. Pa kad? Ima već tri mjeseca. I ti mi to tek sad kažeš? Nisamo se sreli prije. Istina, inspektor i ja se stalno mimoilazimo. On puno radi pa se ne viđamo. Pa dobro, di sad živi? Pokažem ja sebi dokaz broj dva.

(pokaže sam sebi fotografiju na kojoj je stubište)

Stubište, dva kata niže. Pa šta tu ima?

Komšija.

Au, kaže meni inspektor Bota, žena te vara. Pa jebemu, vara i mene i tebe. I tu ti se nas dvojica zamislimo.

Majku mu njegovu, šta mi je to opće pokazivo! Navalim na njega, uzmem onaj njegov pendrek pa ga mlatim di stignem (udara samog sebe), al ne da se inspektor Bota, oduzme mi oružje (oduzme sam sebi pendrek), savlada me i šta napravi?

Uhapsi me! Mene! Svoje civilno ja!

(stavi samome sebi lisice)

Nije mi se sudilo, zataško inspektor Bota cjelu stvar pa sam mu tako i dan danas dužan uslugu.

 

IX. KONAČNI OBRAČUN BOTE I ZDENKOVIĆA

Dobro, dobro, priznajem, ova prsata, viđo sam je i prije. U svom stanu. To mi žena. Nekad bila. Ostavila me i otišla ravno dva kata niže.

Kod tebe, Paviću. Valjda da ne mjenja dućan i poštara. Navikla na okoliš. Praktična mi žena.

(nakrivo glava) Nije više tvoja.

Ne podsjećaj me! Mogo bi te ubit. Pa reć da si se opiro hapšenju. Eto, to bi mogo. Vrati mi ženu!

(isprsi se) Sam si kriv kaj sam otišla.

Jel? Ja kriv?

Ma trebo sam je uhapsit, a ne pustit da me vako zajebe.

U redu. Možda jesam ja kriv. Al koji ja je kriv? Inspektor il građanin? Il obojica?

(isprsi se) Nema inspektora.

Kako nema? Ima! Ima!

(vadi iz bademantila policijsku opremu)

Evo, značka, pendrek, pištolj, sve je tu, sva oprema. I kako onda da me nema? Ima me i više neg što me treba bit. Jel tako, Zdenkoviću?

(obuče bademantil, klati se) Tako je! Ima nas dvoje! Zajedno smo jači.

(skine bademantil) Pijan je. Ne zna šta priča.

A prsata ni ne čeka de je se pita (isprsi se) Pa dobio si otkaz.

Otkaz? Šta? To je laž, prljava laž. Ja sam sebe sam prijavio.

Kružile su neke priče o viškovima, al ništa ja to ne vjerujem. A, ne. Ko nije valjo, taj je izletio. To šta više od pola nije valjalo, nije kriva država. I to šta ih je više od pola završilo bez krova nad glavom, opet nije kriva država. Sami smo si krivi. Evo, ja to točno znam đe sam pogriješio. Nisam otpočetka bio vako revan ko danas. Da sam odma svu familiju pohapsio, drukčija bi to priča bila. Ali ne, moje privatno ja mi se ispriječilo.

(obuče bademantil) Nemoj, nemoj, pa tvoji su.

Moji, moji. Sve kriminalci. Mater sam odma trebo uhapsit. Imo sam šest godina. Čim mi je prvu zadaću napisla, trebo sam je u bajbuk strpat. Al nisam.

Ćaću svog sam trebo uhapsit kad je prvi put zaspo na poslu.

Vako, sam sam sebi reko, Bota, nis ti nikaki inspektor, povodiš se za emocijama, i šta sam napravio?  Dao si otkaz. Tako je, sam sam sebe otpustio, nije mene niko oćero. A, ne.

Pošten sam bio, pošten osto. A ne ko vi, ti me izdala, kod komšije se spustila, sad s njim sobu gradiš, ćer me izdala, otišla, sin me izdo, otišo, brata Peru da i ne spominjem. A ni mater mi se ne javlja. Kaže, ja sam ćaću svog u grob oćero. Bar ga nisam uhapsio.

I sam nosim svoj križ. Povremeno mi inspektor Bota pomogne. Nosimo ga nekako. Sami živimo. Guramo se u garsonjeri, a vi se širite. Inspektor i ja, Zdenković, u istom krevetu spavamo. Guramo se. Iste lače, istu košulju, iste gaće nosimo! Samo jedan drugog imamo. Izdala nas vlastita familija. A ljepo mi je inspektor govorio: Nemoj se ženit. Ja se oženio. Nemoj djecu imat. Zdenković ih napravio.

Ne znaš ko je koga više zajebo. Zdenković Botu il Bota Zdenkovića. E, da mi je još to otkrit.

I sad jedan drugog krivimo. Mjesto da se volimo, mi se svađamo. Još će me i inspektor ostavit. A šta ću onda? Sam i jadan.

(plače)

Šta je? Ne plačem na dužnosti. To ja, vako, malo privatno suzu pustio.

(stavi kapu, obriše suze)

E, pa dobro. Već sam zasjeo, valjalo bi mi kući krenit, a i Zdenković mi se napio.

(ustane, klati se)

Moraću ga nosit, nema mi druge.

(malo tetura, malo se nosi)

E pa, komšije, bilo mi drago, nemojte mi ništa zamirit i vidimo se sutra. Znam ja, već će te vi zakon prekršit, što, jer ste taki ljudi i ja ću morat intervenirat. Al nije meni teško, volim ovaj poso više od ičega, ne zvao se ja Bota Zdenković!

(izađe sa scene, čuje se kako je pao, vrati se nazad)

Vratiću se ja. A kad se vratim, ima da vas sve pohapsim!

 

K   R   A   J



Facebook! TwitThis