Djevojka Elizabeta, 20.g., trebala bi se integrirati u okolinu i u cjelinu. Ne zna kako, kažu joj da živi naopako...

GODINA: 2013.

MUŠKI LIKOVI: 7

ŽENSKI LIKOVI: 5

VRIJEME RADNJE: Između 2000. i 2013. godine.

MJESTO RADNJE: Veći grad u CRO.

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.


LICA:


1. ONA (ELIZABETA - ZABECIBA)

2. ON ( EMIL- EMILEMIL)

3. MAMA( SANDRA)

4. TATA( MATIJA)

5. SAVJETNICA INTEGRATIVNE  PSIHOTERAPIJE ( ANĐELKA)

6. PSIHIJATAR

7. DJED  GRADIMIR ( DEDOMIR)

8. POSLOVNA ŽENA

9. PSIHOLOG

10. ASTROLOG

11. PROFESOR  EVOLUCIJE

12. BAKA MILANA

MJESTO: Veći grad u CRO

VRIJEME: Između 2000 i 2013.godine.

1.SLIKA

(Stan)

TATA: Njena soba je prazna. Hoću reći, natrpana je, ali Eliza nije tamo. Sve su joj nakazice na broju,- ali šefica ih je ostavila bez  njege i nadzora.

MAMA:  Sigurno ima i novih zoomorfnih homunkulusa od poliestera?
TATA:  Čini mi se da ih je više nego  prošli put kad sam joj virnuo u sobu, a tvoj izraz za njih čini mi se malo prejak.

MAMA: Njena uvrnutost je prejaka. Zaradi poneki cvonjak, i odmah ide kupiti plišića za djecu od 3 do 6 godina. Rekao bi čovjek: nježno biće, a ona je potpuno bez srca. Kako nas može ovako udesiti?

TATA: Da nije zaboravila na dogovor?
MAMA:  Mislim da je nestala baš zato jer ga nije zaboravila...Potraži je još malo, da nije negdje...
TATA: Gdje? Nemamo dvorac  sa šezdeset  soba  nego s dvije.  U ovom trenutku, taj minus je veliki plus.

MAMA:   Vidi  malo, ima tih nusprostorija, balkoni…

TATA: Ajmo golubice, pojavi se krmačice,  kamo te vrag odvukao?
MAMA: Ne tako, nego umiljato: gdje si, mačkice moja…

TATA: Mačka joj je tu, ona nije nestala! Koliko je navaljivala da uzmemo tu Cvilku, a sad ništa ne brine o njoj, svako tol'ko nestane, a mi moramo mačku hranit' i timarit'!

MAMA: Pusit sad mačku, što je ona kriva. Baš je ti hraniš. A pogotovo je ti timariš…

TATA: Češkam je kad god stignem. Zar nije Eliza neki ispit spominjala? Ne pada ti na pamet fakultet? Zar nije student na faksu po cijeli dan?
MAMA: Ne i ovaj student.
TATA: Što si ti njoj rekla -kamo  treba ići s tobom?
MAMA: Ne sa mnom, nego s tobom! Rekla sam joj da idete  integrativnoj terapeutkinji za mladež.

TATA: Zvuči zastrašujuće.

MAMA: I njoj je. Što ste vas dvoje takvi primitivci?

TATA: Što je Eli rekla?
MAMA: Rekla je: fuj, bljuv, krk, prd, tras, fras! Otprilike.

TATA: Onda  je jasno  da je zdimila, što'š je tražit'. A zašto mene podmećeš? Što bih išao ja a ne ti?
MAMA:  Zbog  tvog muškog autoriteta.
TATA: Kao da ja imam neki autoritet. Pogotovo kod nje! Baš naprotiv, tebe više cijeni  jer imaš više škole od mene!
MAMA:  Ona to nikada nije rekla. To je samo tvoja projekcija- oduvijek misliš da te svi ljudi cijene manje jer imaš samo srednju školu!
TATA: Dobro, pa je li išta više rekla ta Eliza?
MAMA: Jest, ovo: Neka stari ide sam kod nje, pa neka se integrira s njom, samo neka stavi zaštitu!
TATA: Dobra ideja, hahaha.
MAMA: Tvoj humor je ponekad zabrinjavajući, baš kao i njen.
TATA: Bolji takav nego nikakav, a  tvoj je upravo takav.
MAMA: Uvijek se moramo zbog Elize svađati! A  koliko smo je  dugo željeli i pokušavali dobiti…

TATA: Pa nismo željeli baš nju.

MAMA:  Htjela sam imati dijete, sedam godina  sam  svaki dan o njemu misilila, ni o čemu drugom!
TATA:  Pa ni sad  ne misliš ni o čemu drugom, jer svaki dan moraš riješavati probleme  tog  djeteta.  Da smo sve ovo znali -ne bismo vodili ljubav nego psa u šetnju...
MAMA:  To je surova i  nemilosrdna…

TATA: Istina.

MAMA:.Eliza stvarno  često probija sve granice, ali ne možeš tako o svome djetetu govoriti.

TATA: A ti možeš?  Na koncu, ona o  tebi i meni  govori još i gore, a mi smo njoj u istoj relaciji kao ona nama.
MAMA:  Ta  terapeutkinja je rekla da je Elizabeta primjer hiperaktivne i
istovremeno autistične osobe.
TATA: Pa to su dvije potpuno suprotne stvari.
MAMA: E  pa  u tome i jeste  muka, naša kćer je zaista i jedno i drugo.
TATA: Može biti i jedno i drugo? Kao da kažeš za nekog da je pametna budala.
MAMA:  Ima i takvih. Ti znaš nekog pametnjakovića koji nije istovremeno i blesan?
TATA: Pa  vidiš…Da, da, u pravu si. Ja poznajem neke glupe mudrace. I što bi onda ta integrativna htjela? Prevući je na jednu stranu? Ili integrirati obadvije?
MAMA: Čovjeka u svakom slučaju i u svakom pogledu treba ujediniti sa samim sobom.

TATA: I to će ta ženska postići?
MAMA: Ta "ženska"? Zvuči nekako uvredljivo kad tako kažeš: " ta ženska"!
TATA: Dobro, i  što će ta muška postići?

MAMA: Moramo probati sve što nam je na raspolaganju, a  ako ide na uputnicu, tim prije…

TATA: Tko zna o čemu se tu zapravo  radi, kad je u pitanju  ta priča o psihi, nitko ne zna što liječi i s kojim pravom…

MAMA: Liječiš  psihičke probleme s pravom koje ti daje diploma i licenca.

TATA: A što ako psiha uopće ne postoji?

MAMA: Odakle  onda poremećaji?

TATA:  Možda joj fali neki vitamin, enzim, serotonin, što ja znam?

MAMA: Pa ništa ne znaš. Zato  je vodimo onome tko zna.  Hajde, bolje ti je da potražiš  kćer,  nego da  bez ikakvog rezultata beznadno tražiš kamen mudrosti u tvom  rudniku.

TATA: Kamo da je idem tražiti?

MAMA: Negdje mora biti. Možda šeta po parku ili po deponiju, možda gleda u Zoo-u cibetke. Mobitel joj je u sobi. Namjerno ga ne nosi.
TATA: Zapravo ga uopće ne koristi..
MAMA: Baš je izrazito netipično mlado biće.

TATA: A  po nekim stvarima je i pretipično. Pije alkohol. Ne ide na fakultet koji je upisala. Ne komunicira s roditeljima. Ne želi posjećivati rodbinu. Ne zanima je  ništa  što zanima njene vršnjake. Možda se i drogira. Možda i mijenja  muškarce...

MAMA:  Barem  znamo da se ne kocka, jer nema s čim.

TATA: Nema s čim ni kupit' piće pa ipak pije.

MAMA: Ide na domjenke, tulume, degustacije, promocije...

TATA: Svud se može naći tog jeftinog vina, možeš se naroljati na svakom koraku, gdje god se makneš nude ti vino, a grožđa nigdje ni od korova.

MAMA: Što ćemo? Ne možemo je zaključavati u kuću. Neke poroke  mora imati. Ti ih nemaš? Ne dila drogu, ne pere novac, ne ubija ljude, ne davi djecu, ne obija aute, ne krade po dućanima i ne pljačka banke, ne  kurva se…

TATA: Jesi baš sigurna u sve to?

MAMA: Što ti je?  Nikada je nije tražila  policija! Niti je dovela  na vrata!

TATA:  Pa onda mi imamo baš dobro dijete. Pravi  anđeo na šibici. Pa dobro je i što ne ide na fakultet, jer tamo može pasti pod utjecaj problematične djece, koja  rade sve te stvari...

MAMA: A i problematičnih profesora. Imaš ih koji naplaćuju upise, uzimaju novce za ispite, prodaju pitanja za testove, pa pedofili, transvestiti,  svodnici, jednospolci…Svega toga ima tamo...

TATA:  Svi smo mi grešnici koji bauljaju u tami.

MAMA: Da. Neki se ipak trse naći  izlaz na svjetlost.

TATA:  A možda je mi previše stiskamo? Pa sve  čini iz revolta prema nama?

MAMA: Tko je stiska, ne vidimo je po  dva- tri dana, a i kad je vidimo, to je samo u prolazu?

TATA:  A da probamo mi nju pustiti, neka radi što god hoće? Ništa je ne pitamo, ništa ne provjeravamo, ni kamo ide, ni kad će doći, ni koliko je i čega popušila...

MAMA:  Svejedno. Sad je pitamo, pa opet ništa ne znamo.

TATA: Ima li ona kakav dnevnik?
MAMA: Ako i ima, nosi ga sobom.
TATA: Što gleda na računalu?

MAMA: Gleda autopsije vanzemaljaca.

TATA: Samo to?

MAMA: To je bilo zadnje što sam joj uhvatila. Malo je na kompjutoru, jer više voli landrat' okolo.

TATA: Meni je neki dan rekla da ne može učiti, jer ti stalno ulaziš u njenu sobu i nadgledaš je da li uči...

MAMA: Sad sam ja za sve kriva.?

TATA: Ti si više s njom.

MAMA: Pa nisam, jer čim hoću biti s njom, ona nestane!

TATA: Ne želi provesti ni mrvu vremena ni sa kim od nas dvoje. To je, jednostavno, razlog zašto nikad nije kod kuće.

MAMA: Što da  radim?  Tko me učio kako da odgajam ljudsko biće ? Moja majka? Ona je znala još manje od mene. Učila me pogrešne stvari. A možda i ja Elizu tako…usmjeravam  ukrivo, pa se ona zato toliko opire? Tko zna što je ispravno? Još kad je bila u srednjoj, razrednik joj je zavuk'o ruku u džep od kute i izvukao cigarete i upaljač. I rekao mi: "Ona mi je najgora.  Promašen odgoj.“

TATA: Taj je bio pedofil. Zavlačiti ruku u džep djevojčici...Pušila je kako bi se pravila  važna i odrasla.  Djeca svašta čine  jer se žele istaknuti. A prihvaćaju te samo ako imaš neki porok.

MAMA: Ne, ona čini sve  suprotno od svih,  nije nju briga da bude prihvaćena, njoj ne treba nitko! Ona živi sasvim kaotičan život, izvan svakog nadzora.  Mi smo potpuno zakazali kao roditelji!

TATA: Ma da li je ona stvarno toliko zavrnuta ili mi pretjerujemo? Pa nabrojala si što sve mladi čine, ona radi puno manje od toga!

MAMA: Ona je tako zaguljena, iz nekog je drugog vremena, zaostala u razvoju...Evolucija ju je pretekla !  Ide  naokolo, istražuje gluposti, svuda svoj nos gura, sve je zanima osim  vlastitog doma i roditelja...

TATA: Misli da u tom svijetu nečega stvarno ima. Kako će se razočarati...

MAMA: Iako sve ispituje, ništa ne zna. Stalno te slušalice u ušima. Kazala sam joj sto puta da će joj sluh oslabjeti, naravno- uzalud,  kao i sve ostalo što joj kažem.

TATA: Zato i ima te slušalice da ne čuje što joj kažeš.

MAMA. Nekad ništa i ne sluša, nikakvu glazbu, samo ih stavi- zbog izolacije!

TATA: Možda smo stvarno zakazali kao stvoritelji, pa pošto ono što smo stvorili  nije dobro, prave žrtve smo mi, jer ne možeš na Elizu poslati potop?

MAMA: Hej, ti, što to drobiš? Pa to je naše dijete a ne tuđe!

TATA: Više djeluje kao da je tuđe. I to s kraja zemaljske kugle,  s neke najudaljenije točke svijeta, iz pradavnih vremena.

MAMA: Možda sam trebala jesti više špinata i kelja. Svuda piše da sve zavisi od onoga što si jeo u trudnoći.  Žena misli da će njeno dijete biti dobro, jer će ga odgojiti kako treba. Ali nije to dovoljno.

TATA: A meni se nekad čini da i nema nikakvog odgoja. Da to uopće ne djeluje. Kao da je već sve unaprijed ucrtano u tim mozgićima.

MAMA: I meni nekad tako izgleda. Možda bismo stvarno trebali promijeniti tu našu pedagogiju?  Stvarno dići od nje ruke i pustiti je da srlja. Kad u krajnjem,- jedino to i radi?
TATA:  Sad se šališ ili…

MAMA: Što ja znam… Da, da, glupa šala.

TATA: Šala baš i nije glupa, a ne mora uopće ni biti šala.

MAMA: Ne,ne. Ne može čovjek tako. Ne može...Ljudi bi nas prezreli.

TATA: Kao da su sad puni divljenja...
MAMA: Moramo potražiti pomoć, kao što smo odlučili. Nema druge. Hajde ti lijepo u grad pa nađi Elizu, jer imamo termin kod integrativne!

TATA: A gdje da je tražim?

MAMA: Tamo negdje, po špici, gdje  se motaju  prosjaci,  pantomimičari, kradljivci, neopranci…

TATA: Tamo je lociraš? I zašto govoriš o pantomimičarima gadljivo? Pa oni su umjetnici! To je teška vještina, to se uči u školama!

MAMA: Dobro, meni idu na nerve. Idi ti lijepo traži Elizu u Zoološki vrt. Nešto mi govori da je tamo.

TATA: Položila je zoologiju...

MAMA: To je jedini predmet koji je zanima na tom faksu, izgleda. Druge djevojke zanimaju dečki a nju orangutani.

TATA: Tamo najviše voli ići jer je u zoološkom nitko ništa ne pita a ima i popust na ulaz. A da je previše zanimju dečki, onda bi ti to smetalo.

MAMA: A možda je zanimaju, ali  to skriva...Što ako se baš s njima sastaje u zoo-u? Ja te molim da odeš  i potražiš je. Tamo si je našao više puta.

TATA: A što? Pa neka je, neće je pojesti vodenkonj!

MAMA: Možda još stignemo na termin!

TATA: Skupe su, brate, ulaznice! Svatko ima neki popust, i djeca, i starci, i vojnici i studenti, i familije i časne sestre, padobranci i astronauti, svi imaju popust osim mene, i tako je svuda a ne samo tamo!  Za mene je sve  skupo i bez popusta, samo smo ja i moj rad jeftini!

MAMA: Mora biti skupo kad samo tigar pojede 50 kila teletine na dan, a lav 30 kila mesa.

TATA:  Da, a slon 150 kila bilja. Vegetarijanac, a najdeblji od svih.

MAMA: Nilski konj smaže cijelu lubenicu  od 10 kila s korom za desert.  Samo je ubace onako blatnjavu u bazen, a  on je dograbi i hrs,hrs, hrs, gotovo!  I tako više puta na dan!

TATA: Ali to nismo čuli od naše kćeri, nego od  čuvara u zoološkom vrtu.

MAMA:  Ja sam čitala.

TATA: Uvijek si ti…“čitala“. To je superiorniji oblik  saznavanja stvari od usmenog,  je li.

MAMA: Pa naravno, ali ti se ne moraš  zbog toga  uvijek nervirati…Pročitaj i ti ponešto, ponekad.

2. SLIKA

( Mali zidić ispred  gradskog  parka.

Eliza- Zabeciba sjedi na zidiću i čita.
U rukama joj medo i patka. Na ušima slušalice. Medo joj je u krilu, "drži" veliku knjigu i oboje “ čitaju."
Sviđa joj se ono što čita i ono što čuje u slušalicama, uživa...)
ZABECIBA: ( poljubi stranicu knjige) Divno, ti si moja  prijateljica, volim te. I tebe, glazbice. ( Skine jednu slušalicu pa i nju poljubi). Hajd' i ti ljubi, hajde, idemo. Oboje! "Natjera" medu i patku da ljube knjigu i slušalicu.
( Tjera Medu da čita)

Hajde, čitaj i ti malo, neuka si neznalica, pravi medvjed, ne bi u knjigu ni zavirio...

(Nailazi Prolaznik. Stane i bulji u nju, pa govori u publiku .)

PROLAZNIK: Ovdje na zidiću sjedi neka curica, ima jedno 20 godina, priča sama sa sobom i sa igračkama, ima medu i patku, božemesačuvaj, ljubi knjigu i slušalicu iz ušiju, dobro da se ne ujeda za lakat. Svakakvih luda ima na svijetu, a nitko ih ne čuva,  pa oni mogu i razne štete drugima pričiniti…
( Zabeciba onda odloži knjigu u torbu i izvadi novine i staklenu bočicu  soka. Otvara novine, otvori sok i pije.)
Taaako. A sad ćemo malo dnevna zbivanja. Da vidimo šta se događa. Možda ima  nešto mukte na nekom zgodnom domjenčiću.

(Čita novine. Prolaznik joj se približava.)

PROLAZNIK: Što ti, mala, radiš tu?
ZABECIBA: Uranjam u svemir..
PROLAZNIK: I što  vidiš u svemiru?
ZABECIBA: Prazninu i sebe  usred  nje.

PROLAZNIK: I ja sam tu, vidiš? Stanuješ  negdje blizu?

ZABECIBA: Ne stanujem  nigdje.

PRIOLAZNIK: Kako to? Moraš negdje stanovati.  Beskućnica si?

ZABECIBA:  To sam, da, beskućnica:  nemam kuću.

PROLAZNIK: A gdje spavaš, jedeš, kupaš se?

ZABECIBA:  Za tim nema  potrebe, jer ja ne postojim.

PROLAZNIK: Kako ne postojiš? Pa vidim te!

( Dodirne je)

Evo, i pipn'o  sam te! Tu si!

ZABECIBA:  Što diraš ti mene, stranče? Tko ti  to dopustio?

PROLAZNIK: Kad kažeš da te nema.

ZABECIBA:  Ja sam asketska biljka sukulenta, rastem bez vode i hrane, u sjeni, na žezi, na kiši, na snijegu, u tvrdoj zemlji, u mekom glibu, na zraku, bez zraka, zalivaš me- ne zalivaš, ja ipak rastem.

PROLAZNIK:  Eto, priznaješ da te ima.

ZABECIBA: Kažem da ne postojim, jer svi govore da onaj tko čita knjige, ne živi život.

PROLAZNIK: Ja nisam rekao. Koja ti je knjiga?

ZABECIBA: Ajurveda.

PROLAZNIK: Čuo sam za to, Najurmeda. Debela je prilično.

ZABECIBA:  Zavisi s čim je uspoređuješ.

PROLAZNIK: O čemu  je ta knjižurina?

ZABECIBA: Indijski put do harmonije.

PROLAZNIK: Toga ovdje nema, samo u Indiji?

ZABECIBA: Samo se ti makni i ostavi me samu, pa će biti. 
PROLAZNIK: Ne plaši te samoća?
ZABECIBA:   Uživam u njenim raskošnim dražima.
PROLAZNIK: Nemaš obitelj?
ZABECIBA: Nije svatko stvoren za obitelj.
PROLAZNIK: Obitelj je za čovjeka najvažnija.
ZABECIBA:  Fascinacija  familijom je dosadna.
PROLAZNIK: Ne trebaju ti ljudi?
ZABECIBA: Od njih ne stignem čitati knjige.
PROLAZNIK: Ovo prvi put čujem.
ZABECIB: Kad si sam, oko tebe su anđeli.  Kad su oko tebe ljudi, nema više ničega, zavlada  prava pustoš. I ovo prvi put čuješ?
PROLAZNIK: Odakle ti to?
ZABECIBA: Iz neke knjige.
PROLAZNIK: Pamtiš rečenice iz knjiga. Znaš ih mnogo?
ZABECIBA: Znam na stotine.
PROLAZNIK: Reci još neku.
ZABECIBA: Rezultat turbulentnog kretanja zraka je međusobno djelovanje
zračnih slojeva različitih brzina. Proučavanje turbulencije kao pojave u
mehanici fluida dovelo je do teorije kaosa.
PROLAZNIK: Uuu, to ti je s faksa. Studiraš nešto.

ZABECIBA: Ne, idem u osnovnu.

PROLAZNIK: Baš si slatka, ne znam jesi curica ili odrasla, mogao bi' spavat s tobom da provjerim..
ZABECIBA: Ja ne izdajem krevete, idi u sklonište za beskućnike, pa spavaj s njima.
PROLAZNIK: A  ti ne spavaš tamo?

ZABECIBA:   Za sada ne.

PROLAZNIK: Znači, imaš gdje spavati.

ZABECIBA:  Ako sjedim na zidiću,  to ne znači da nemam gdje spavati.

PROLAZNIK: Pa zašto uopće sjediš tu?

ZABECIBA: Čitala sam knjigu. A sada novine. I to bi bilo za sada sve.

PROLAZNIK: Ima nešto zanimljivo u novinama?

ZABECIBA: Ima svašta.
PROLAZNIK: Pa što piše?
ZABECIBA: Mohamed bin Sakr bin Mohamed al Kasimi, šeik iz Abu Dabija,
prijestolnice Ujedinjenih Arapskih Emirata , najavio je ulaganja firmi iz
ove prebogate zemlje u poljoprivrednu proizvodnju naše presiromašne
zemlje...
PROLAZNIK: Zvuči primamljivo. Daj još nešto.

ZABECIBA: Baš te jako zanima'

PROLAZNIK: Nisam dugo čitao novine.

(Izvadi mobitel i slika je.)Šta ima još  tu unutra?

ZABECIBA: Tko ti dopustio  da me škljocaš? Miči taj mobitel (Čita) Pedofil se smuca parkovima i vrbuje nedorasle djevojke.

( On je škljocne, a ona mu radi grimase. "Čita") I još. Gradom luta djevojka od dvadesetak godina sa ružičastim ruksakom i plišanim životinjama i usamljene prolaznike muškog spola zarezuje po licu grlićem razbijene staklene boce...A onda nestaje.
PROLAZNIK: Ma luda si. Daj da vidim to.

ZABECIBA:. Misliš uživo?

PROLAZNIK: Ma ne nego novine.

(Ona pije iz svoje boce i zlokobno ga gleda)

Skroz si  munjena.  Hoćeš reći da si ti ta...koja nestaje?

ZABECIBA: Jel vidiš ružičasti ruksak? Sa slonićem?

PROLAZNIK: Pa vidim.

ZABECIBA: I moje plišiće?

PROLAZNIK: Vidim i plišiće.

ZABECIBA: Onda se miči odatle, tko te zvao. I izbriši slike!

PROLAZNIK: Baš ću sjesti tu da vidim hoćeš li me zarezati.
ZABACIBA: Aj kvragu, tko te treba, tu ja sjedim.
PROLAZNIK: Što, samo ti smiješ biti ovdje?

ZABECIBA: To je moje mjesto. Ja nikog ne diram i nikom ne smetam. Odstrani se iz mog dometa, jer ćeš onjušiti moju bočicu...
PROLAZNIK: Ma da ne bi, baš ti vjerujem…
ZABECIBA: ( Popije sok do kraja i uzme bocu za grlić, kao da će je tresnuti o zid kako bi je razbila). Čuo si što piše, gradska rubrika ne laže.
PROLAZNIK. Policija će te uhvatiti.
ZABECIBA: Pa vidiš da ne znaju tko je. A i što ti vrijedi  ako me uhvate, kad
ćeš imati pola nosa odrezanog. Moj najbolji savjet za tebe je: ajd adio, vrag te odnio!

PROLAZNIK: Dobro, idem, ali ako se vratim i još te nađem tu, dobit ćeš
zaušnjak.
(Odlazi.) Koza blesava...sa zamazanom njuškom…
ZABECIBA: Čim ti se približi neki ljudski stvor, odmah reži i napada… I još  se čude što se sklanjam i nestajem…(Grli plišiće) Samo ste vi meni dobri i nikad mi  ništa nažao ne činite...

3.SLIKA

(Ordinacija Savjetnice integrativne psihoterapije Anđelke.

Tata Matija je kod nje)

TATA: Eto, moja kći Elizabeta nikako ne želi taj razgovor. Pobjegla je kad smo trebali poći k vama.

SAVJETNICA: I to ne prvi put.

TATA:  Baš uvijek nestane kad imamo s njom neki plan.  Ona od nas ne prihvaća ništa  osim novaca i ne želi nikuda ići s nama. Došao sam ja, kad već imamo termin, možda i to može biti od koristi. Jer kad bolje pogledate, i ja sam žrtva njenog ponašanja.

SAVJETNICA: Jasno, kad je u obitelji jedan pacijent, svi su stradalnici. Ovo je obiteljska terapija, trebate svo troje doći.

TATA: Danas nije išlo, ali idući put ćemo smisliti način .

SAVJETNICA: Da, to svakako učinite. Reći ću vam nešto o terapiji.

TATA: Ukratko, jer ste već rekli mojoj ženi, a ona mi je prenijela.

SAVJETNICA: Znam da muškarci uvijek vole slušati sve samo ukratko. Dakle, Ce Energetics je tjelesno-orijentirana psihoterapija koja prilazi čovjeku holistički s ciljem integracije tjelesnog, emotivnog, mentalnog, voljnog i duhovnog aspekta  njegovog bića.

TATA: Dobro, jasno, to je znači tako, shvatio sam.

SAVJETNICA: Također, integrativna psihoterapija se bavi radom na šoku i traumi, a metoda Konstelacije (Family Constellations) je takva, da osoba postavlja u prostoru ljude koji  predstavljaju članove obitelji, te  sa distance dobiva jasniji uvid u problematiku odnosa unutar obitelji.

TATA: O pa to je sasvim dobra metoda, sigurno jako pomaže.

SAVJETNICA: Da, jer vrlo često i sami sudionici nisu svjesni potiska koji ih tjera da se ponašaju na određeni način.

TATA:  Sigurno, njima nije jasan taj potisak.

SAVJETNICA:Ta oku nevidljiva sila koja djeluje unutar obitelji je "poredak ljubavi"- skupina moćnih principa  iz kojih rezultira životna snaga koja omogućuje članovima obitelji življenje punog potencijala, zdravlje i uspješnost - ukoliko se poštuje, a u protivnom može dovesti do teških bolesti, nesreća, neuspjeha, pa i smrti.

Ta sila utječe na sudbinu svih članova obitelji kroz mnoge generacije.

TATA: Velika je to sila, mrvi ljude kroz naraštaje.

SAVJETNICA: I pomaže im da se održe. Ta obiteljska povezanost je najmoćniji sustav. Zato je i najvažniji.

TATA:  Jasno, pa nije valjda  sustav za navodnjavanje najvažniji.

SAVJETNICA: U obiteljski sustav pripadaju: sva djeca – uključujući mrtvorođene, posvojene, polubraću i polusestre,  te pobačenu djecu (spontano i namjerno); roditelji i njihova braća i sestre; prijašnji partneri roditelja...

TATA: Ma zamislite, i oni!

SAVJETNICA: Bake i djedovi i njihovi prijašnji partneri; prabake i pradjedovi.

TATA: Cccc...zar dotle to seže?

SAVJETNICA: Pa čak i osobe koje su pretrpjele gubitak ili su oštećene od strane određene obitelji, npr. one osobe kojima je netko od predaka obitelji otuđio zemlju.

TATA: Zemlju? To je stvarno dubok pristup.

SAVJETNICA:  Svakako.  Postoji velik broj različitih načina pomoću kojih pojedine članove naše obitelji isključujemo iz srca i obitelji.

TATA: Ne mogu zamisliti da i to rade.

SAVJETNICA: Možemo potisnuti tugu ili zaboraviti one koji su mladi umrli, možemo lagati posvojenoj djeci, prešućivati pobačaje ili šutjeti o preljubima, možemo isključiti člana obitelji zbog seksualne orijentacije, političkih pogleda, nesretnog događaja ili neslaganja općenito. Posljedice takvih isključenja mogu osjetiti pojedinci nadolazećih generacija bez da toga budu svjesni.

TATA: Malo je to zaguljeno, ali mi zvuči prepoznatljivo, da.

SAVJETNICA: Kako da ne. Svako pojedinačno biće ima posebnu ulogu u obiteljskom sustavu i u određenoj je korelaciji s drugim članovima.

TATA: U to sam  skoro  siguran,- pogotovo sad  kad  vi to kažete…

SAVJETNICA: Postavljanjem vlastite obiteljske konstelacije imamo priliku dobiti jasniju sliku odnosa u obitelji, uočiti obrazac koji se generacijama prenosi unutar naše obitelji.

Treba saznati što je uistinu u podlozi nekog problema koji nas muči, pa se osloboditi sila nevidljivih obiteljskih dinamika koje nam onemogućuju da živimo svoj puni potencijal.

TATA: Da, da, ovo je potpuno  prihvatljivo,- ma  gotovo je neminovno.

SAVJETNICA: Kako biste opisali ulogu vaše kćeri u vašem obiteljskom sustavu?

TATA: Pa eto, njena uloga je sporedna, jer ona ne želi nikakvu ulogu u tom sustavu a ni u jednom drugom. Ne odgovara na očekivanja bližnjih, sve radi po svom, ne želi nikakve dužnosti.  Ona sasvim drugačije osjeća stvarnost nego drugi .Svi oko nje su tipični, a ona jedina netipična. Kad joj kažemo:“ Moraš odlučiti što želiš biti u životu“, ona  odgovara: „ Pa to je već odlučeno. Zašto bih bila nešto drugo nego što već jesam?“

Pitam se koja je svrha tog bića na ovome svijetu? Svi joj se čude. Ljudi očekuju da Eliza počne hodati cestom na rukama. Govore da nema kućni odgoj, a mi ništa drugo ne radimo nego nju odgajamo. A ona se igra lutkicama i položila je samo jedan ispit na fakultetu.

SAVJETNICA: Što ono studira?

TATA: Biologiju. Htjela se upisati na filozofski ali nije primljena. Cijelo vrijeme je zbog toga kivna i razočarana.

SAJETNICA: Zašto nije primljena na željeni fakultet?

TATA: Prešla je bodovni prag, čak je imala prilično visok broj bodova, ali su je prešišali neki koji su dobili dodatne bodove na privilegije i zasluge svojih očeva. I oni su je izgurali.

SAVJETNICA: Mora opet polagati prijemni!

TATA:  Nema više  volje za to, jer misli da  bi se opet ponovilo isto. Privilegirani nadiru i dalje, kaže.

SAVJETNICA. Malodušna je i besciljna?

TATA: Točno tako, dobro ste to  procijenili.

SAVJETNICA: S njom se stvarno treba raditi. Ako ona odustaje, nemojte vi. Morate je dovesti.

TATA: Ali kako? Na lancu, na povocu? Da je uspavam Zoloftom i donesem?
SAVJETNICA: Ja mogu raditi s njom i kod vas u vašem stanu.

TATA: Možete stvarno?

SAVJETNICA: Da, a  i vi biste trebali sudjelovati  u psihodrami, -mislim vi i vaša supruga.

TATA:  Pa mi svi već jesmo u psihodrami!

SAVJETNICA:  Ovo bi bila terapijska. Svatko bi igrao ulogu, zapravo više njih,  mijenjali bi se u ulogama…

TATA:  To bi bila kao neka gluma?

SAVJETNICA:  Moramo probati  sve dostupne načine ako želimo pomoći vašoj kćeri.

TATA: Da, pa nemam ja ništa protiv. Glumio sam ja  u srednjoj… Samo trebamo nekako nadmudriti  malu jer ona sigurno ne bi na to pristala…Dođete kad je ona kod kuće,  a ona nema pojma da ćete doći... Samo kako to postići?

SAVJETNICA: I kako je zadržati  da ne ode, kad shvati da sam ja integrativna psihoterapeutkinja?

TATA: Da, kako, kad  je ona sklonija… dezintegraciji ?

4.SLIKA

( Tata u neodređenom prostoru govori neodređenoj osobi. Kojoj? Ne zna se. Možda govori uprazno, kao što i inače govorimo  većinu stvari: ututanj, bez odjeka i bez veze.)

TATA:O. E. U. A. I? Ta žena baš živi u svome vremenu. Kakva prilagodba: integrativna psihologija. Toga nije bilo prije desetak godina.  Pojavilo se, pa si ona to prisvojila i tako dobila identitet.  Životni smisao je postignut. Dao ti ga profesor ovaj ili onaj. To se zove plivati  u životu kao riba u vodi.  A moja kći kaže: " Ovo nije moj svijet, ja samo živim u njemu i to na jedvite jade. Kao da si sjeme datulje zasadio na vrh Velebita- može li se to primiti?"

Ne, Eliza ne prihvaća ništa što joj izvana dolazi. Ne dopušta da joj itko pomogne u odabiru životnog cilja. U tumačenju pojava. ' Ajd' se samo usudi nešto je naučiti. Dobit ćeš najzgađeniji  izraz njenog lica od kojeg je prezriviji samo onaj, što si ga dobio  prošli put. Pa i Sandra. I ona. I moja žena živi, -što ja znam,- negdje drugdje. U mojoj dimenziji nje nema. A  ja ? Tko sam ja, što sam ja, gdje sam ja? Bogamu, ja sam ovdje i sada. A gdje ste vi? A zašto bi mene, na koncu krajeva, bilo briga za sve njih? Što sve one meni rade, a ja sve to trpim i šutim? Zašto? Zbog ljubavi?  Zbog iluzija? Zbog dužnosti? Trebalo bi to razgraničiti…

5. SLIKA

( Elizabetino / Zabecibino/"sklonište". Mala soba - ostava ruševne kućice djede Gradimira-Dedomira. Sirotinjski, staro, jadno,- ali ima puno knjiga.
Zabeciba  u polu-ležećem stavu čita na kauču, a s njom "čitaju" Medo, Patka, Majmun i Žirafa, koji su joj, zapravo, podupirači za glavu i ruke. Skida sa ušiju slušalice i razgovara sa plišanim lutkama.)
ZABECIBA : Središnje pitanje je: kojom moći se vrši uvid u božansko?.
PATKA: Zahvaljujući principu intelektualne intuicije nadrastasta se jaz dvaju
svijetova, jaz između materije i duha.
MEDO:Pozitivna filozofija treba shvatiti Boga i njegov samorazvitak u svijet.
svijet.
MAJMUN: Pardon, štucnuo sam.
ZABECIBA: Nema veze.
PATKA: Ništa nema veze.
MEDO: Sve ima veze.

MAJMUN: Bog je apsolutni identitet.
PATKA: Bit je u tome da se u mnoštvu različitosti svijeta pronađe ono zajedničko, opće, koje je vezano preko ideja za božansko...
MAJMUN: Ideja je ta koja vrši distribuciju božanskog.

ŽIRAFA: Ja bih rekla nešto o sebi: ja sam ovdje gošća, strankinja, nitko me nije zvao ovamo. Sama sam sebi izdala vizu za ovaj svijet, ali ovdje je sve kaos i zbrka.  Rado bih da netko malo obrati pozornost na  mene.

MEDO: Ovdje sad nije riječ o tebi.
ŽIRAFA: Nikad i nigdje nije riječ o meni. To sam baš i htjela reći. A kad će biti?
MAJMUN: Za svakog postoji neki prostor i neki oblik bivanja koji je pogodan za njega. Ako ga nađe, uspjet će u životu, ako ga ne nađe, od njega neće biti ništa, kao da i nije postojao.
PATKA: Zamisli, rodio si se, a nije te, zapravo, uopće bilo.

ŽIRAFA: Ja ne želim da me to zadesi.

MAJMUN: Ne želi nitko, ali malo tko uspije izbjeći zaborav.

MEDO: Kao na primjer: stajao je tamo u parku kod škole, spomenik nekom junaku, koji je poginuo braneći ljude od  zlih neprijatelja.  Bio je tamo desetljećima, a onda su mu spomenik digli u zrak, pa je ubrzo bager sve poravnao i gotovo: nema više junaka, nitko više nema pojma o njegovom žrtvovanju,  nikom ništa što se borio za spas  tisuća ljudi…

PATKA: A kako se zvao taj junak?

MEDO: Nitko više ne zna. O tome se i radi.

MAJMUN: Eh ta školska djeca, ruše spomenike da ne bi morala učiti povijest…

ZABECIBA: Tko briše svoje pravednike iz prošlosti, briše narodu  vrline.

(Dedomir kucne, pa otvara vrata , nosi lončić s čajem i malu vrećicu.)

DEDOMIR: Učiš naglas?
ZABECIBA: Čitam neke stvari koje me više zanimaju nego te što moram učiti za ispit...

DEDOMIR: Što su ti utrapili za ispit?

ZABECIBA:  Evolucija, Dedomire ! Pa to je čista  splačina...
DEDOMIR: Naravno. Evolucija, rotkve strugane. Točka, točka, točkica, gotova je glavica, crta, crta, crtica, narasla je kosica. pa još jedna crtica,- tu je gornja usnica, i još jedna crtica,-tu je  donja usnica, pa dvije točkice-. očice, pa kružić,- nosić, dva kruga,- dva uha, dv'je šibice- ručice, dv'je grančice nožice...Još crtica- pišica i gotov je naš Ivica. To bi bilo stvaranje po Ocu nebeskom, za 6 dana. A evolucija- sve to isto, samo između svake točkice i crtice- mora proći milijun godina..
ZABECIBA: Zaboravio si reći i da Ivica može opstati samo ako potamani sve one sa blijedim točkicama i krnjim crticama..
DEDOMIR: Neki krnji mu se sakriju pod krevet pa i oni opstanu, zamisli.

ZABECIBA: Ima stvari na tom studiju koje mi se sviđaju, ali cjelina, taj koncept postanka...Nisam pametna što ću s tim faksom. Nastaviti, ostaviti?

DEDOMIR: Imaš u sebi tigra sumnje i tigra vjere. Pobijedit će onaj koga više budeš hranila.To je iz nekog karate filma.

ZABECIBA: Zgodno! Jedan tigar mi je već sasvim sit, a drugi jako gladan... Samo što ne krepa.

DEDOMIR: Onda je sve riješeno. Čajić? Donio sam ti čajičak.
ZABECIBA: Ma prolit ću ga po knjigama.
DEDOMIR: Ako paziš nećeš. Stavio sam ti u limeni lončić, teže se prospe nego u šalici.
ZABECIBA: Što više pazim to prije prolijem.
DEDOMIR: A ti pazi manje.
ZABECIBA: Ne budi kao tvoja kćer.
DEDOMIR: U čemu?
ZABECIBA: U insistiranju.
DEDMOIR: TI si kao moja kćer: zadrta. Lakše ti je uzeti taj čaj, nego ovoliko o njemu diskutirati.

ZABECIBA: Pa znaš da ja volim diskusije. Daj čaj. Jesi opr'o lonac od prošlih čajeva i juhica?
DEDOMIR: Ne baš sasvim, šteta bacit': imaš miks od jučerašnjeg taloga metvice, od vrbovice  prije 3 dana, kantariona od prošlog tjedna i gljivine juhe iz 1990 godine. A ima unutra i taj crvić koji se tu udomaćio od 2003.godine, a i familija mu se u međuvremenu namnožila, pa se čaj malo mrda.
ZABECIBA: ( uzima i pije čaj) Uh, pravi si Remark. A čaj je remarkabl. Lipin?
DEDOMIR:  Znam ja tvoje favorite.  Svi su mi u prvom redu, odmah iza čela.
ZABECIBA: Istina je, ti mene stvarno i slušaš i čuješ.
DEDOMIR: Iako sam nagluh. Napravio sam ti jednu lutku. Sa'š vidit'.
ZABECIBA: Samo da nema ljudski lik.

DEDOMMIR: Baš ne voliš ljudske likove.

ZABECIBA: Ja njih volim ali oni mene ne.
DEDOMIR: Nije tebe lako voljeti.
ZABECIBA: Znam. A koga jest? Fina žabica! Hvala, gdje si našao krpicu tako nalik boji žabe?
DEDOMIR: Bila je to marama tvoje bake koju mi bilo žao baciti.
ZABECIBA: O da. Njena marama...Sad će me Žaba svaki put podsjećati na nju...Ma  preslatka je, samo što ne zakrekeće...
DEDOMIR: A u jednom filmu, znaš...neki tip pokazuje svoje čizme drugom tipu i pita ga: Sviđaju ti se moje nove čizme? A ovaj mu kaže: Aha, kao da su žive !
ZABECIBA: Dobro pamtiš te fore iz filmova! Puno ih gledaš?

DEDOMIR: Gledam filmove i slušam kako mi se hladi krv, smanjuje kisik u mozgu, suše kosti, stanjuju mišići, krive zglobovi. Gubim sluh, gubim vid, gubim sve a ništa ne nalazim, čak ni 10 kuna na zemlji. A i da su dolje, ja ih ne bih vidio. Prisjetio sam se Ayurvede kad sam danas gledao svoju sliku od prije 50 godina: sasvim mlad, sasvim drugačiji, druga faca, drugi lik, drugi čovjek, a ipak- to sam ja.

ZABECIBA: To si ti, dok god upravljaš starim autom. Kad mu se skroz izližu kočnice i on krene sam bez smjera i cilja, onda...
DEDOMIR: Onda promijenim auto, jer vozač i vozilo nisu jedno te isto!

ZABECIBA: Promatramo svoje tijelo, ali mi nismo to tijelo, nego samo promatrači...

DEDOMIR: Dobro ti leže stare knjige, Zabecibo.

ZABECIBA: Dobro mi leže i stare i nove, naslanjam ih na moje plišiće. Jedino ti me zoveš Zabeciba. Samo ti poštuješ moju volju. I ne rugaš mi se zbog lutkica.
DEDOMIR: Zato mi voliš doći.
ZABECIBA: Volim. A i bježim od njih, naporni su. Sad traže za mene psihologa, pedagoga, andragoga, hoće me na neke terapije vući, žele mi poslagati daske u glavi. Smatraju me priglupom, jer ne izvršavam svoje dužnosti, čupaju si kosu zbog mene. Boje se da nikad neću diplomirati, zaposliti se, udati se, imati djecu.
DEDOMIR: Prerano donose zaključke. Što su tako nestrpljivi?

ZABECIBA. Slabi su im prihodi, ja sam im teret.

DEDOMIR: Kažu ti da je to u pitanju?

ZABECIBA: Na okolišni način. Pa vidim i sama kako stoje stvari, mama nema posla a i  tata nešto slabo...Ipak bih morala ovo polagati i završiti faks što prije...

DADOMIR. Da, da, nema ti druge. Idem onda, pa uči. Pusti muziku na glas, ne moraš slušati preko slušalica.
ZABECIBA: Dedomire. Reci mi nešto.
DEDOMIR: Znam što ćeš me OPET pitati, ali ja ti ništa neću reći. Ništa više nego što ti kažu oni. Ni oni ni ja ne želimo te u tu temu uvlačiti i stvarati ti psihičke muke i dileme oko nečega što s tobom nema nikakve veze. Hoćeš ovdje ostati spavati?
ZABECIBA: Pa mogu. Već je kasno.
DEDOMIR: Samo im se javi telefonom da znaju. Obavezno.
ZABECIBA: Dedo. Oni ne znaju da ja ovamo dolazim.
DEDOMIR: Ne znaju? Ti potajno dolaziš?
ZABECIBA: Jer su mi oni to zabranili. Još odavno. Pa rekla sam ti.
DEDOMIR: Mislio sam da su možda popustili.
ZABECIBA: Nisu.
DEDOMIR: Da, da. Ali...pa ni ja nisam popustio. Niti hoću. Idem, laku noć Zabeciba. Spremit ću ti za doručak "ono žuto mljackavo"..
ZABECIBA: Palentu? Tako sam je zvala kad sam bila točkica. Fino, bajno, s jogurtom! Kakva će to biti gozba, jedva čekam jutro! A jedva čekam i uvaliti se u krevet, ovaj kod tebe  mi je najslađi, iako bi imao muzejsku vrijednost da pripada nekom stilu! Laku noć, Dedomire.
DEDOMIR: Laku noć unuko. A krevet pripada UNRINOM stilu, sada znaš.
ZABECIBA: Unrin stil? Tako nešto sam i mislila. Izbjeglički stil...

DEDOMIR: Široko  zastupljen na ovim prostorima, u svim vremenima.

(Izlazi)

ZABECIBA:( Otvori knjigu, ali primijeti nešto neugodno na podu)

Fuj, fuj, bubo, marš žohare ogavni! (Gura ga papirićem) Da se nisi vratio, jer ću primijeniti mjere samoobrane, gnjusu jedan!

6.SLIKA

( Mama Sandra je kod Psihijatra)

.

MAMA: Ja nikako ne mogu dovući tu moju kćer na razgovor s nekim stručnjakom;  pristane, pa onda nestane. Sad sam digla ruke od nje i došla sam zbog sebe. Pomoć mi zaista treba, jer sam ja njena žrtva, prava mučenica. Treba me spasiti od nje.

PSIHIJATAR: Od kćeri?

MAMA:  Pa od nje.

PSIHIJATAR:  Znači, vaš  problem je vaša kćer. A što je s njom problem?

MAMA: Elizabeta me sistematski uništava od kad je stala na noge, znači od svoje prve godine, znači ukupno  dvadeset.

PSIHIJATAR:  To je mnogo godina sistematskog uništavanja. Znači, vas muči vaša kćer Elizabeta.

MAMA: Ne daj Bože da me čuje kako je zovem, ne smijem je zvati po imenu koje smo joj dali. Potpuno je  naopaka, lijena, lažljiva, tupa, sebična, ma čak i...priglupa. Studira a ništa ne polaže...Nemojte mi samo  govoriti o pogrešnom odgoju jer sam je odgajala pravilno, a i završila sam višu pedagošku!

PSIHIJATAR: Srećom da imate samo to jedno dijete. Kako biste da ih imate troje kao ja?

MAMA: Vi valjda znate kako s njima izaći na kraj. Ipak ste psihijatar.

PSIHIJATAR: Jedno živi s bakom, drugo je u Australiji,  treće je doma, ali nije nikad doma.  Kao ni ja.

MAMA: Kao ni moj muž. Ni kćer. Ona se kojekuda smuca, imamo veoma slab uvid u to gdje je, nekad ni ne spava kod kuće.

PSIHIJATAR: Bilo bi dobro da dođete na razgovor svo troje.

MAMA: Neće oni! Neće ni muž, bio je jednom, a sad više ni čuti! Oboje su primitivni, ne žele nikakve savjete ni pomoć ni sa koje strane! Eliza nas ne podnosi, a ni mi nju! A muž i ja se stalno svađamo zbog nje, to nam je sav sadržaj braka u ono malo vremena koliko provodi kod kuće!

PSIHIJATAR: U  vašoj porodici nitko nikog ne podnosi?

MAMA: Ma kad su oboje ludi!  S njima se uopće ne može razgovarati! Deru se kao da si ih nagazio na rep, ili šute kao mumije! Ne znaš što je gore! On ne zna razgovarati, a ona neće!  Naš brak je u krizi zbog nje ! A i inače…Mislim da se on, kao bajagi, ide na fitnes relaksirati, a ustvari se relaksira kod neke žene koja nema djece.

PSIHIJATAR: Teško, jer takve bez djece su veoma rijetke. Usput, one misle da su jadne i dolaze se meni žaliti na svoje osjećanje uzaludnosti…

MAMA:Možda i mojoj kćeri fali nekakvo dijete! Igra se igračkama, pere lutkicama  suknjice i špilhozne, medvjedićima mašnice vezuje i presvlači majmune...

PSIHIJATAR: Ona ne želi odrasti.

MAMA:  Možda se i tako može gledati na tu stvar.

PSIHIJATAR: Petar Pan?

MAMA: Ma ne, ne čita  ona dječje knjige, - koliko ja znam.

PSIHIJATAR: Mislio sam na sindrom Petra Pana, to je termin u suvremenoj  psihologiji za one koji žele zauvijek ostati djeca i...

MAMA: A da, znam to, učili smo, zaboravilo se.  Ali ništa mi ne pomaže ako ima taj sindrom. Što s njim? Znate što: ona je nedonošče, možda zato ne može odrasti.

PSIHIJATAR: Nedonesena djeca znaju prestići normalno rođenu. Nekad imaju i višu inteligenciju od njih.

MAMA: Moja sigurno ne. Kao dijete, crtala je po zidovima stana flomasterima, skidala pločice i štekere, čupala cvijeće, tukla se s djecom, odrasle  ispravljala kad nešto kažu. Vikala bi s balkona na ljude koji bi prolazili  i bacala na njih koštice od  šljiva. Razbijala je ljudima stvari, pa smo stalno plaćali nekakve štete i odštete i slušali od svih da ne znamo odgojiti dijete. Nije voljela vršnjake,  jedino je životinje voljela. I te igračke.. Da se treba promijeniti i postati drugačija, sluša od svojih malih nogu, ali ni makac,- uvijek ostaje ista. Djevojčicama koje se zovu Elizabeta, obično skraćuju ime na Eli, Iza, Liza, Eliza, Beta, Eta. Ali ona ga je skratila onako kako ni jedna druga nije:  svi su je morali zvati Zabe.

PSIHIJATAR: Pa i to je od Elizabete.

MAMA:  Ali onda je vidjela neku životinju, cibetku, koja joj se veoma svidjela jer živi samotnjački , nekad živi u paru, ali nikad u grupama, pa je Zabi dodala i Ciba, skraćenu cibetku. I ne odaziva se kad je zoveš drugačije.

PSIHIJATAR:  A momci?

MAMA: Mislim da to ide teško. Kakav bi to klipan morao biti da se za nju zagrije. Sve djevojke se stalno smiju, a ona je povazdan mrka. I radi si kovrče ioako ima prirodno ravnu kosu, a kovrče danas nitko ne može smisliti.

PSIHIJATAR:  Ako je nikad nema kod kuće, možda ipak  provodi vrijeme  s nekim  mladićima?

MAMA: Možda s nekim probisvjetima . Da ima pristojnog dečka, nitko ne bi bio sretniji od mene, ali to sigurno nije slučaj, tko zna s kim je vani, nemam pojma, ništa ne znam o  tome.

PSIHIJATAR:  Malo koji roditelji znaju.  Ali vi i nemate zašto paziti na nju, pa punoljetna je.

MAMA: Mi je hranimo i plaćamo  joj studije!

PSIHIJATAR: Najbolje bi bilo da se odseli i živi sama. Očito više nije za život s roditeljima.

MAMA: Ne, nego za život s lutkicama.

PSIHIJATARA: Problem stvarno imate, ali možda biste ga ovako riješili.

MAMA: Da je izbacim iz kuće?

PSIHIJATAR: Ako joj vi plaćate stan, niste je izbacili.

MAMA: Mi joj plaćati stan?

PSIHIJATAR:  Potrošili biste nešto novca više, ali biste sačuvali živce i brak.

MAMA:  Mi jedva imamo za osnovne životne potrebe !

PSIHIJATAR: Može dijeliti sobu s nekom prijateljicom, pa podijeliti trošak.

MAMA: Ma ne bi ona ni sa kim stanovala, ne bi ona ništa s nekim dijelila. Uostalom, toliko sam željela dijete, zar da ga sad gurnem od sebe? Što sam se onda mučila sa potpomognutom oplodnjom? To nije užitak nego muka i bol!

PSIHIJATAR: Problem je u tome što vi niste željeli OVO dijete...

MAMA: Pa kad je to neko čudo, a ne dijete! Kad je bila mala, odjednom je počela gnjaviti da joj kupimo nekavu "malu harfu"! Stalno je vikala, i po kući, i po cesti, i gdje god smo bili: Hoću malu harfu! Hoću malu harfu! Probijala nam je uši s tim, tjerala nas u ludilo: Hoću malu harfu! A nekakva "mala harfa" uopće ne postoji! Nije je nigdje mogla vidjeti! Jer toga uopće nema! Ima samo velikih harfi!

PSIHIJATAR: Možda ipak postoji neka mala harfa. Vaša kćer je to morala negdje vidjeti.

MAMA:  Gdje ? Nije mogla! Nigdje! Imala je 4 godine! Nikad nismo bili ni na jednom koncertu do tada, pogotovo ne s njom! Eto, ja ni sada ne znam da li to postoji, a  ne živim  ni u pećini ni u podmornici!?

7.SLIKA

ZABECIBA: Ja nisam  malu harfu izmislila. Ona postoji, ali ne kod nas. Ja je poznajem, jer sam  je svirala.

Godinama sam  ja bila harfistica.

Jedna žena me slušala svaki dan i ozdravila je od grudobolje.

Bilo je to davno. O, odavno.

Is cláirseach ceilteach cláirseach beag.

8.SLIKA

PSIHIJATAR: Znate, mi danas imamo veliku mogućnost postavljanja najrazličitijih dijagnoza, dijagnostički priručnik za mentalne poremećaje ne može se ni mjeriti s onima od  prije  pedesetak  godina.

Slušajte, pa mi danas poznajemo preko 900 vrsta poremećaja ljudskog ponašanja!

Stoga se može reći, da je linija između normalnosti i abnormalnosti danas već iznimno tanka. Znanstvenik Allen Frances smatra da se događa "patologiziranje normale", jer psihički zdravih ljudi  gotovo više i nema.

S obzirom na količinu dijagnoza, zaključak je jasan: sve u našem okruženju s vremenom mora postati podložno dijagnozi  i tretmanu.

Samo dođite psihijatru, psihologu, psihoanalitičaru,-i  budite sigurni da ćete od njega otići s papirom na kojem piše da ste psihički bolesnik i s receptima za lijekove.

Vidite, dijagnostika mentalnih poremećaja uključuje čak i promjene raspoloženja, ili  poremećaje pažnje, a aktivnosti kojima se ljudi vole baviti, -smatraju se ovisnošću. Čak i negativne posljedice društvenih pojava kakve su siromaštvo, nepravda, nezaposlenost, ili rat, percipiraju se kao medicinski problemi pojedinca i liječe se kao takvi : depresija, PTSP...

Imate, na primjer, dijagnozu "ODD"- "Oppositional Defiant Disorder": to će reći " opozicijski prkosni poremećaj", odnosno: neposlušnost uzrokovana bijesom protiv autoriteta, dominantne društvene paradigme ili socijalnih normi.

Ključ liječenja je u uključivanju u tekući društveni život  i prihvaćanju pravila  sustava, kroz terapiju medikamentima. Ako pacijent to ne želi, tada mu  se napiše „odbija liječenje“ i više nitko nema nikakvu odgovornost prema njemu.   Takav pacijent se onda iz svega isključuje.

MAMA: Slušajte, pa to nikako ne možemo dopustiti. Ipak smo  mi roditelji. Naša je dužnost da  je  natjeramo na liječenje.

PSIHIJATAR:  Ne, ne- nikakvo natjeravanje…

MAMA:  Pa što onda?  Silom ne može, milom neće?

9.SLIKA

( Kabinet za evolucijsku genetiku .
Elizabeta polaže ispit pred Profesorom.)

PROFESOR:

Mi daleko vidimo jer stojimo na ramenima divova. To je odavno rekao Isaac Newton, a ovim sjajnim riječima mi možemo označiti i svoju ljudsku i svoju znanstvenu poziciju, upravo zato što stojimo na ramenima najvećeg znanstvenog diva, moćnog Charlesa Darwina. Hvala mu što mi danas vidimo tako daleko i u prošlost i u budućnost, što nam je objasnio kakva je ljudska vrsta i kako je nastala, a to je, znate i sami, najvažnije i temeljno pitanje nas ljudi, dakle,- čovječanstva.

Dakle, postoji evolucija u prirodi,  najjača prirodna snaga, koja materiju od prostih čestica pretvara u viša bića sve do čovjeka. Evolucija prirode, koja se uspinje do vrhunca stvaranja ...Nastavite kolegice.

ZABECIBA: ...Dogodila se u kratkom vremenu, kada je dotadašnjem čovjeku, nama nedokučivom i nespoznatljivom voljom i manipualcijom neke više inteligencije usađena svijest i savjest.

PROFESOR: Kolegice, vi polažete ispit u kabinetu za evolucijsku genetiku.

ZABECIBA: Da,  vidjela sam što piše na vratima. Čovjeku se ne mijenja ni tijelo ni duh, svi su  vazda  jednaki,  životinje ostaju uvijek iste životinje, a ljudi  isti ljudi kakvi su  bili oduvijek. Najveća djela ljudskog duha napisana su prije 1000, 2000 i više godina. Najmudrije knjige Vede, su najstarije knjige.  Da je evolucija istina, te bi Vede bile napisane od strane nekih  polumajmuna, koji su se jednom rukom češali jer su ih grizle buhe, a drugom drljali Upanišade… „Dnevnik jedne šopingholičarke" bio bi mudriji od Biblije jer je nastao sada, kad smo se toliko razvili.

PROFESOR: Imao sam jednog studenta koji je slično govorio. Ali nije završio ovaj fakultet.

ZABECIBA:  Znate li gdje je, taj mi treba, to je čovjek moj.

PROFESOR: U Rusiji je već odavno.

ZABECIBA: Šteta što nije bliže, nemam za kartu do Rusije.  U mom kvartu živi  neki bjelobradi čovac  koji je likom isti Platon. Što se taj nije promijenio za te 2500 godine, što nema barem jedno uho više nego Platon? Što nema dva nosa? Što  nema neku jaču filozofiju, koja bi nas bolje objasnila nego ona stara? Ne, nego on priča dok čeka u redu na blagajni marketa: „Evo kupio sam blitve, skuhat ću je po dalmatinski: ulja, češnjaka, krumpira, zdrav ručak, sretna crijeva.“ Ma nemoj! A kakva je to blitva po međimurski? Ili po bosanski? Pečena s kiselim kupusom  i struganim rotkvama u  pećnici  ? Ne zna nitko kako se sprema blitva, nego je svi spremaju pogrešno?  Na  aljaski način?

Gdje nam je naš Platon, pametniji od  onoga  iz Atene? Sve čekam kad će nam početi rasti dodatne ruke, jer su nam ove dvije premalo.

Djeca ne nasljeđuju karakterne crte ni osobine od roditelja, niti ih razvijaju sami. Mozart sigurno nije kao beba odlučio da će sa  4 godine početi komponirati. Rađamo se sa svim svojim  osnovnim osobinama, a roditelji su samo kanal kroz koji dolazimo na svijet. Moraju se o nama brinuti jer im je dodijeljeno roditeljstvo kao društvena obaveza, ali najčešće, svojoj djeci ostaju duhovni stranci dok god su živi, a i djeca njima.

PROFESOR: Ovo mi je svakako zanimljivije slušati nego vazda ista ponavljanja istih naučenih rečenica, ali, kolegice, nažalost...
ZABECIBA: Najvažnija promjena se dogodila za  malo vremena, kad su ljudi dobili vatru i znanje uzgoja biljki, kretanja zvijezda, kroćenja  životinja…Dobili su znanje , nisu ga razvijali mic po mic milijunima godina.

PROFESOR: Mitologija se polaže na drugom fakultetu. Ovdje se predaje znanost.

ZABECIBA:  Znanstvene spoznaje se  često mijenjaju.  Stalno dolaze nova saznanja koja su  ponekad sasvim suprotna dotadašnjima.  Ili se ljudi  stoljećima drže nekih  očitih besmislica  samo zato što su „naučno dokazane“

PROFESOR:   Teorija evolucije je besmislica?

ZABECIBA:  Stopostotna. Ne može ljudski mozak dokučiti  postanak svijeta.  Sa svojih 7% mozga koji je u funkciji kod  svih nas, mi ne možemo doći do nekih golemih otkrića. A tih 7% se ne povećava, mozak ostaje uvijek isti. To je, uostalom i najbitniji podatak za  protivnike teorije evolucije.

PROFESOR: A Nikola Tesla?

ZABECIBA: Rekao je da  nije ništa sam smislio, dobio je  ideje od nepoznatih entiteta koji su izvan njega.

PROFESOR: Današnja visoka tehnologija odudara od vaše teorije.

ZABECIBA: Nije tehnologija  bitna  jer u onom suštinskom ne mijenja ni nas ni naš život. I pored svih računala, telefona i aviona, Dostojevskog još ni jedan pisac nije nadmašio, a  Biblija  je još uvijek  najmudrija knjiga. Aristotel? Nula tehnologije! Nije imao mobitel! Ni Pitagora nije imao laptop! Sokrat je živio jako odavno i vi biste zbog toga trebali biti pametniji od njega. A i ja...

Gotov ispit.

PROFESOR: Kolegice, ja ne mogu odobriti ovakve stavove. To nije znanje, nego fantazije i uvreda mene kao profesora, koji to predajem već 30 godina.

ZABECIBA: Nisam drugo ni očekivala, ali pokušala sam . Ja ne znam zašto, pa svi vi imate isti mozak kao i ja, ali ja nikad ni od koga nisam naišla na odobravanje. Znala sam da neću ni sad, ali rekla sam vam svoje mišljenje, jer ne mogu ponavljati to što piše u udžbeniku, a kosi se sa mojim zdravim razumom. To se zove, recimo, intuitivna spoznaja.

PROFESOR: Ma dobro, znam ja sve te teorije, nije to sasvim nemoguće, pa i danas se velike sile i umovi poigravaju sa malim narodima i grupama ljudi i vrše pokuse, koji mijenjaju ljudima psihu i ponašanje. U nekim regijama, ljudi iznenada postaju agresivni, u nekim drugim- sasvim pasivni. Neki se pobune iznenada, neki trpe desetljećima najgora tlačenja. Nekom narodu potpuno izbrišu moral, nekom osjećaje, nekom stvaralačku energiju, sve to oni ispituju, isprobavaju, što im možeš, ne možeš im ništa, jer ništa ne znaš pouzdano. A i da znaš. To što učimo- pa, takav je dogovor da se to tako uči. Što ja tu mogu, rado bih vam dao pet zbog svoje simpatije za vašu hrabrost što se usudite misliti izvan protokola, ali ipak vam moram dati jedan, jer niste točno odgovorili na pitanje.

ZABECIBA: Pa hvala, jedan je više od nule.

PROFESOR: Baš ja teško zarađujem svoj kruh. Hajde, evo ocjene, obavimo to,  pa ako hoćete ovo i dalje studirati i ponovo izaći na ispit,  govorite kako ovdje piše, a ako ne možete, upišite nešto drugo ili idite u Rusiju, imaju tamo na stotine fakulteta i instituta za proučavanje svega suprotnog od onoga što tvrdi današnja  svjetska znanost...

(Upiše joj ocjenu)

ZABECIBA:  Znači, padoh.

PROFESOR: Mislili ste dobiti peticu? Naučite i dođite opet, možda je i dobijete.

ZABECIBA:  Zašto bih trebala  učiti ono što znam?

PROFESOR: Naučite ono što ne znate!

ZABECIBA:  Ne bih traćila vijeme na gluposti od kojih mi se diže želudac.

( Profesor daje indeks Zabecibi)

PROFESOR: Dobro razmislite pa dođite opet, ja sam tu.

ZABECIBA:  Ja uopće ne razmišljam. Stvari se  pokazuju same, misli i ideje dolaze spontano, a ne od naprezanja mozga. Sve ti samo padne na pamet, razmišljanje ne postoji.

PROFESOR: Uuuu, kolegice. Pa ne možete vi doći na fakultet, govoriti što vam  padne na pamet  i očekivati  odobravanje i prolaz.

ZABECIBA: Onda bolje da sljedeći put i ne dođem.

PROFESOR: Možete doći, ali  ne pod vašim uvjetima, nego pod mojim. Mislim- nisu oni moji, nego- općeprihvaćeni, je li.

10. SLIKA

( Gradska ulica, suton, kiša, vjetar, povremeno sjevne. U uglu mračne ulice,
pod nekom nadstrešnicom, Zabeciba, s kapuljačom na glavi i ruksakom na
leđima, čeka da stane kiša. Iz ruksaka viri Žirafina glava i Mačkin rep.)

ŽIRAFA: Pada mi kiša iza ušiju, daj je makni, nisam navikla na kišu, smeta mi.

ZABECIBA: Kad si radoznala, pa izvlačiš glavu van.

ŽIRAFA: Što mogu kad imam dugi vrat.

ZABECIBA: Ma dobro, nagurat ću te unutra, a kišu ja ne mogu zaustaviti. Nemoj samo kukat' da sam ti presavinula vrat.

(Gura Žirafu u ruksak.)

MAČKA: Meni kisne rep.

ZABECIBA: Vrlo važno za rep. Nije bitan.

MAČKA: Nije važno ono što se zakači mačku o rep, a rep je sam po sebi dragocjen!

ZABECIBA: Kad smi mi ljudi onomad genetski redizajnirani, rep nam je deinstaliran.

MAČKA: Ma što će vama to, ljudi. Rep je meni kormilo za ravnotežu. Bez njega bih se polomila kad padnem odnekud! A i pričam pomoću njega!

ZABECIBA: Pričaš repom, a jezikom ližeš šape i dupe.

MAČKA: Pa vama se to sviđa. Pogotovo kad vas ližem.

ZABECIBA: Uvaljuješ nam se ližući nam znojave face i prljave ruke. To je jedino kako znate komunicirati. Psi su mnogo jači u tome!

MAČKA: Mačji mozak je sličniji ljudskom nego psećem!

ZABECIBA: Ma dobro, ne gnjavi, smotat ću ti taj rep, pa ga drži unutra!

MAČKA: Pazi kako ćeš ga složiti! U mačjem repu je vrlo osjetljivi dio repne kralježnice, mišići, ligamenti, hrskavice, krvne žile i živci!.

ZABECIBA: Dobro, k'o da nisam znala. Evo, polako...Spremljen rep. Sejvan.

( Proviri ŽABA)

ŽABA: A meni je dojadilo čamiti u mraku.

ZABECIBA: E sad ste svi uzeli zanovijetati. Mučite tamo, u mraku ste najsigurniji. Ne valja biti izložen.

SOVA: Meni je baš fino u ovom mrakiću.

ŽABA: Ma nije samo to. Moram ti reći: Žirafa se jako gura. Ona će mene istisnuti van iz ovog skloništa!

ZABECIBA: To bi bilo ono da jači opstaju a slabiji -van iz ruksaka. E ali nećemo tako. Ja sam vam šef i važni ste mi jednako, pa se brinem o ravnoteži. Bez brige.

(Nagura Žirafu u ruksak, a iz džepa izvadi malu vrećicu u kojoj je perec, pa tako oslobodi prostor za ŽABU i stavi nju u džep, a svoj perec stane grickati.)

ŽABA: Hvala gospodarice. Klanjam ti se do zemlje.

ZABECIBA: Pa sad sam te spasila da ne padneš na zemlju!

(Pojavi se Poslovna žena i gleda Zabecibu sa strane. Procjenjuje može li joj prići).
POSLOVNA ŽENA: Manijak na kiši. Opasno izgleda, oči mu zlokobno sijevaju ispod patološke kapuljače. Kakav je to luđak koji se moči po mračnoj kiši. Bolje mi se maknut odavde.
(Odmiče se.)
Malo sam bojažljiva, ali život nije papirnata vrećica koju ćeš tek tako pustit' da ti je netko pukne i spljeska.

(Zabeciba se odmakne od nje i sakrije iz stupa)

Nestade! Pa ovog časa je bio tu ! I on se mene uplašio! Ja njega a on mene! A možda mi se pričinilo...Ma nije tu nikoga ni bilo. Samo taj stup. Možda i vi mislite da ste ga vidjeli a ustvari niste. I mislite i da mene vidite, a ja uopće nisam tu. Stvarno... ja i nisam ovdje. Evo, sad ćemo provjeriti jesam li tu ili nisam...
( Ona se sakrije, a Zabeciba se pojavi i gleda gdje je Poslovna. Onda se ugledaju.)

Ja samo čekam da stane kiša i ništa drugo, ali ako imaš 5 kuna, ne bi bilo loše za mene. Baš naprotiv, bilo bi to neopisivo perfektno.

ZABECIBA: Imala sam ali sad više nemam.

POSLOVNA ŽENA: Ajme, ženski glas. Onda si valjda i ti žensko. Jesi ti kišna žena?

ZABECIBA: Što ti je, kakva te kišna žena spopala.

POSLOVNA ŽENA: Lutaš sama po kiši.

ZABECIBA: Pa i ti lutaš po kiši, kakva si onda ti žena.

POSLOVNA ŽENA: Ja sam tu poslom.

ZABECIBA: Poslali su te moji starci da me uhodiš?
POSLOVNA ŽENA: Što ti je, kakvi starci su tebe spopali?
ZABECIBA: A što se motaš oko mene i pratiš me?

POSLOVNA ŽENA: Ma ne motam se, ne pratim nikoga, ne znam kamo i kuda idem, nemam pojma kome, kada, kako i zašto?

ZABECIBA: Pa zašto?

POSLOVNA ŽENA:  Tako me zadesilo. Ovakvo vrijeme nije moj izbor. Ništa na svijetu nije moj izbor. Ako se bojiš da se ne prehladim, možeš me odvesti u kafić na čaj s rumom.

ZABECIBA: Ne vodim ja nikoga po kafićima.

POSLOVNA ŽENA: Može i bez ruma.

ZABECIBA:  Šta si se navrzla na mene? Što si ti meni?

POSLOVNA ŽENA:Netko tko treba tvojih 5 kuna.

ZABECIBA: Ma nemoj. Mrzim ljude koji navaljuju. Rekoh ti da nemam novaca. Ni 5 kuna, ni 4 kune, ni kune bez  repa. Okani me se. Nema čovjek nigdje mira, svakakvi  ošinuti  sumnjivi  subjekti se smucaju po pljusku, a ja sam samo bila na promociji nove Mandine knjige u kulturnom centru, i kupila sam Dedomiru kruha i jogurta za večeru, a sebi perec. Adio, neću s tobom imat' ništa!

POSLOVNA ŽENA: Pa upravo si ti ošinuta. Imaš neke igračke u toj torbi.

ZABECIBA: Šta tebe briga moja torba?

POSLOVNA ŽENA: Pričaš s njima i mijaučeš.

ZABECIBA: Pa što? Jel' zabranjeno? Netko je odredio da se ne smije? Čitala si u Ustavu?

POSLOVNA ŽENA: Nije to baš normalno.
ZABECIBA: Ma idi ti skitaro dronjava u Mp3 i u domaći oblik penisa koji je isti i u književnom i u narodnom jezičkom izričaju!
POSLOVNA ŽENA: Ti misliš da sam ja skitnica pa me vrijeđaš, a ja sam poslovna žena i ne zaslužujem takve poruge.

ZABECIBA: Pa idi onda u kancelariju, što si mene zajašila. I nisam znala da poslovni ljudi vode biznis skupljajući po pet kuna od prolaznika.

POSLOVNA ŽENA: Ja sam imala prodavnicu mješovite robe, ali su otvorili megamarket sto metara od mog dućana, pa sam ostala bez kupaca i morala zatvoriti.

ZABECIBA: Joj, žao mi je, ispričavam se što sam bila gruba i...baš mi je žao! Ja sto puta više volim te male  trgovinice  nego supermarkete!l

POSLOVNA ŽENA: A dok je dućan radio, u tri godine su ga četiri puta opljačkali.

Zabeciba: Ajoj, a ja onako nadmeno s vama…

POSLOVNA ŽENA: Jedan pljačkaš me s leđa udario  po glavi  staklenom bocom i nanio mi tešku ozljedu…

ZABECIBA: Jadni vi, stvarno se ispričavam što sam vam ono rekla, molim vas, oprostite mi!  I poslije svega toga, vi  morate prositi po ulicama!

POSLOVNA ŽENA:  Ja ne prosim, ja sam poslovna žena u biznisu sakupljanja metalnih novčića. Jer papirnate ne da nitko.

ZABECIBA: Pa  skupi li se barem nešto tih novčića?

(Vadi novčić i daje joj).

POSLOVNA ŽENA:  Prvobitna akumulacija kapitala. Za sto pedeset  godina ću postati kapitalist.  Hvala ti, Bog ti vratio.

ZABECIBA: Nadam se da će mi vratiti više od  ovoga.  Gdje baš mene nađoste…Pa ja sam  sigurno veća sirotinja od vas.

POSLOVNA ŽENA: Čovjek nikad ne zna što je drugome u džepu.

ZABECIBA:  I onda ih vi pitate.  Ali to je malo drsko, možda čak i donekle nasilno.

POSLOVNA ŽENA: Ne bih mogla drugačije preživjeti.

ZABECIBA: Možda bi se dao naći neki bolji način…

POSLOVNA ŽENA: Napravi mi spisak tih boljih načina, unaprijed sam ti

doživotno  zahvalna..

ZABECIBA: ( čulji uši)  Neka lijepa glazba...Netko i nešto svira, ali tko i gdje?
Možda mi se samo čini. Tko bi svirao po kiši? Pokvarila bi mu se sviraljka.
POSLOVNA ŽENA: Tamo negdje pozadi… Netko  čeka da stane kiša  pa svirucka od dosade kao što i mi pričamo…

ZABECIBA: Dosta čekanja. Ja imam svoj zadatak, stari je gladan, čeka me. Ja znam kuda i kamo idem. Što ti mene zbunjuješ? Kamo, kome, kada, kako, kuda, zašto? Ja idem Dedomiru. Ideš tamo-vamo, što drugo da radiš s nogama? Samo žene imaju noge, muškarci imaju kotače. Kišna žena, kako tebi mozak radi bezveze. To je valjda od udarca  flašom  u glavu. Ja sam sve samo ne autistična, baš suprotno od toga. Smanjila se kiša, odoh ja, zbogom...  Ne možeš ni s kim progovorit' ni riječi, a da ti ne prisjedne.

POSLOVNA ŽENA: Bogami sam se ja naradila za taj tvoj cvonjak. Misliš da sam uživala u druženju s tobom?  Skoro pa stres.
( Zabeciba ode na jednu, a Poslovna žena na drugu stranu. Žirafina glava je opet ispala van. Zabeciba je gurne nazad unutra)

ZABECIBA: Vraćaj se u brlog. Drugi put ostaješ kod kuće, to će i za tvoje kolegice biti bolje, a umjesto tebe ide koala. Ta još nikad nije bila u provodu izvan kuće. Nije ni Zeko. Provod, haha.

(Gurne Žirafu unutra. Izviri Žaba)

ŽABA: Provod je tamo gdje si ti, šefice. Pogotovo ako je u blizini još i svirka! Baš fina kišna zabavica!

ZABECIBA: Fino tebi kad si unutra.

(U dubini scene- SVIRAČ. Izvodi melodiju na flauti. Taj SVIRAČ pojavljuje se u pojedinim scenama ili između njih. To je ili silueta muškarca, ili velika lutka ljudske veličine, koja svira nježnu, diskretnu,sanjarsku glazbu, na flauti, oboi, usnoj harmonici i ( ili) gitari- kako u kojem prizoru)


Najljepša je kiša kad se s njom pomiješaju zvuci  glazbe…

(Pjevuši odlazeći u nekom pravcu).

11. SLIKA

(Dedomirova neugledna izba.

On pije jogurt iz boce od pola litre, već je pri kraju, pa naginje bocu i viri unutra, da vidi ima li još.

Ulazi Zabeciba, skida mokar ruksak i jaknu, vadi Žirafu, Mačku i druge životinje, pa ih slaže da se suše).

ZABECIBA: Dobro veče dedo. Bajagi je nepromočiv, ali pušta. Mokri su plišići, neka se zasuše ovdje.

(Daje djedu vrećice s jogurtom i kruhom. Dedomir vadi namirnice van).

DEDOMIR: Živa mi bila. Jadni Stvorići, snuždili su se, baš mi ih je žao. Nitko ne voli pokisnuti. Jedino su biljke lude za kišom, kako smo svi mi različiti.  A imamo isti genetski kod.  I  kukuruz i glista i  Bill  Gates. Glavno da je kruh suh, to je u ovom času najvažnije.
ZABECIBA: Dobre su te plastične vrećice iako tvrde da će one uništiti čovječanstvo.

DEDOMIR: Uz malu pomoć drugih prijatelja raznih etiologija. Pomišljao sam da nečeš doći, kišurina je razvaljivala. Pa nisi se trebala gnjaviti, znaš da imam krumpira i kvekera.
ZABECIBA: Znaš da ću doći kad sam ti rekla. Samo sam malo čekala da se smanji pljusak. Krumpiri su ti ionako proklijali. Kvekeri su ti malo predaleko, a krekeri su ti stari.
DEDOMIR. I ja sam, pa nikom ništa.Nisi njima rekla da ideš k meni?
ZABECIBA: Pa znaš da ne smijem, to se nije promijenilo.
DEDOMIR: Nisu ti ništa objašnjavali u vezi s tim...
ZABECIBA: Ne, samo su rekli da me oni hrane i školuju, pa moram biti na njihovoj strani a ne na tvojoj. Teško mi je više slušati da moram o svemu misliti isto kao oni, jer su me oni odgojili i podigli.
DEDOMIR: Baš sam sretan što hoćeš doći k meni iako ti oni to ne dopuštaju. Zamjenjuješ mi čitav svijet, puno mi pomogneš.
ZABECIBA: Ma ništa to nije.
DEDOMIR: Kako nije? Tko bi mi po onakvom pljusku došao. ( Jede) I kruh si od kiše sačuvala. Tako je fin, ukusan, ništa na svijetu ne miriše ljepše od kruha.
ZABECIBA: Integralni.
DEDOMIR: Ti si bolja od sveg kruha ovoga svijeta i integralna si!
ZABECIBA: Mama me tjera da idem na nekakvu integrativnu terapiju, a ja sam,
eto, već integralna, samo ona to ne kuži. Ni tata. Oni misle da sam rašrafljena.
DEDOMIR: Kad spomeneš tvoju mamu ili tatu, ja ne komentiram ništa.
ZABECIBA: A zašto mi ti ne kažeš što ste se razišli?
DEDOMIR: Rekoh što sam htio. Imamo ja i ti drugih tema.
ZABECIBA: Uvijek. Ali...trebao bi mi to objasniti.

DEDOMIR: Ne želim na mladu generaciju prenositi naše neizglađene sukobe koji se nikad neće riješiti.

ZABECIBA: Zar nema nikakve šanse da se pomirite?

DEDOMIR: Ne radi se tu o svađi nego o različitim svjetovima. Možemo se mi i pomiriti, ali bi svatko i dalje mislio isto. Možemo se i viđati, ali zbog toga ne bi bilo više ljubavi među nama.

ZABECIBA: Nitko mi neće ništa reći, pa ne znam tko je u pravu a tko u krivu.
DEDOMIR: Baš zato ne trebaš znati.
ZABECIBA: Imaš probleme s bližnjima kao i ja, a i misliš da se oni ne mogu riješiti, kao i ja.

DEDOMOIR: Probleme s bližnjima rješavam tako, što se od njih udaljavam pa mi prestaju biti bližnji. A tako prestaje i ratovanje s njima.

ZABECIBA: Da, istina:  rat prestaje ako se udaljiš, a ne ako se približiš...

(Dedomir pije jogurt)

DEDOMIR: Mmm, fini  jogurt...Zato sam ja napustio posao tri godine prije pune mirovine.

ZABECIBA: Bio si najbolji profesor sociologije. Da nisi otišao, bio bi dekan.

DEDOMIR: A ovako sam drekan.

ZABECIBA:Ne bi smio biti toliko siromašan.

DEDOMIR: Nitko ne bi smio biti. Piše u novinama da ovdje 85 posto ljudi živi u siromaštvu. Kažu: nisu na rubu, nego su ušli.  Unutar bijede. Ja jedem, a ti? Ne pitam te jesi li i ti gladna?

ZABECIBA: I da jesam, ne bismo se oboje najeli od jednog kruščića i jednog jogurta.

DEDOMIR: Onaj naš Prijatelj, učinio je to jednom i nikad nitko više.

(Odlomi joj komadić kruha)

Ali nikad ne znaš da li će se iznenada,  poslije tolikih godina odjednom opet  ponoviti taj slučaj. Zato mi svi  živimo od nade.  Uzmi to.

ZABECIBA: Ma neću, pojedi sam, ja sam sita. Bila sam na promociji nove Mandine knjige, i tamo je bilo čalabrcunga.

DEDOMIR: Što je bilo?

ZABECIBA: U knjizi?

DEDOMIR:  Na stolu.  Znam kako  Mandić piše. Najbolji je, najhrabriji, najpametniji i to je tako u svakoj njegovoj knjizi.

ZABECIBA: Bio je veliki popust, ali ipak nisam imala dosta novca za novu knjigu. Uzet ćemo u knjižnici.

DEDOMIR: Hvala Bogu da  to postoji. Tko kaže da je svijet loš? Svijet pun knjižnica i nije za bacit'.  A pun je i pladnjeva.

ZABECIBA:  Bile su nekakve sojine kockice, tofuići, ćevapi, pohane kozice, kanapeići sa nečim naštrcanim narančastim, smeđim i žutim, kolači medvjeđe šape i princezice, - nisam ti mogla ništa donijeti, nije bilo prilike da uzmem a da nitko ne vidi,  bio je skučen prostor.

DEDOMIR: Nema veze.

ZABECIBA: Kupila sam zato njegovu  stariju knjigu, ta je bila veoma jeftina.

(Vadi je iz velikog džepa jakne i daje Dedomiru. On je lista i malo čita)

Nije nimalo pokisla.

DEDOMIR: Za ovu nisam ni znao.

ZABECIBA:  I ja sam jedva  čula za nju.  Nekako su je zataškali.

DEDOMIR: Doneseš mi kad pročitaš?

ZABECIBA: Tu ću je čitati, pa ću je tu i ostaviti.

DEDOMIR: Može.(Odloži knjigu) Možda je pročitam prije tebe.

ZABECIBA: Kao i obično. Sinoć sam bila na večeri kineske kulture. Isto nisam mogla uzeti nešto za tebe, sve neke zdjelice, štapići, mekano, umočeno, ništa konkretno. Doduše, kokosovi kolačići i čips od luka, ali...

DEDOMIR: Ma pusti, rekao sam ti da mi ne donosiš sa domjenaka. Što novoga kaže Konfucije?
ZABECIBA: Sve ono isto što i prije. Nametati svoju volju drugima je nasilje, a nametati samog sebe vrhunac je nasilja.
Ne trebaš raditi na popravljanju sebe, nego biti ono što si... A ja uvijek želim biti nešto više od same sebe.
DEDOMIR: Važno je otići tamo, gdje se osjećaš najbolje, tamo onda možeš biti najbolja.

ZABECIBA: Hm. Gdje. U mojoj sobi, kad nikoga nema doma. Ili ovdje?

DEDOMIR: Naći ćeš i bolje.

ZABECIBA: Ja, zapravo, i ne želim bogznašto. Nemam baš nekih iluzija...

DEDOMIR: A naći dobrog dečka?

ZABECIBA: Dečka? To nije loša ideja, to mi se sviđa. Imati dečka, svog dečka…to je nešto najbolje što možeš imati!  Ma vraga, pa ne možeš imati SVOG dečka. Na svakoga nasrću i bacaju mu se oko vrata i druge ženske. Na svakom koraku. A zašto bi ih momci odgurkivali?   Ne vide  razloga za to. Zašto bi odbijali djevojke? Jedino ako su jele češnjak.

DEDOMIR: Imala si ih i ti nekoliko, jedno četiri-pet, koliko ja znam.

ZABECIBA: Ali  ne odjednom.

DEDOMIR:  Imala si jednom i dva dečka odjednom. Misliš da sam zaboravio.  Samo su sve tvoje veze kratko trajale. Jedino s Jakovom je trajalo malo duže. Čak si ga i ovamo dovodila.

ZABECIBA:  To je potrajalo dok nisam saznala da ima rezervnu curu. To jest, ona je bila glavna, a ja sam bila pričuva.  Jakov je čitavo vrijeme bio i s njom i sa  mnom.

DEDOMIR: Bio je toliko lijep, da si ga morao stalno u facu gledati.

ZABECIBA: Svi su dečki danas nažalost lijepi, nema više ružnih. I svi su bigamisti, svaki ima po dva komada, a najčešće i tri: trenutnu  curu,  bivšu s kojom se još viđa i buduću, s kojom  je već započeo romansu. A  ona u sendviču bi htjela biti jedina , i to biva samo dok ne sazna da nije. Uđeš u vezu i onda počinje rat koji nikada ne prestaje: borba da svog dečka  prisiliš na predaju, tj monogamiju.

DEDOMIR: Malo koja  u tom ratu pobijedi.

ZABECIBA:  To sam već shvatila. Ja više neću imati dečka dok ne upoznam nekoga koji se zove Lemil.

DEDOMIR: Podsjeti me.

ZABECIBA: Dečko iz Singerove priče, prilično  trknut ali jako drag, dirljivo smiješan.  Sjećaš se, priča "Lemil i Cipa"?

DEDOMIR: Da, nešto se sjećam...Bila je to dječja knjiga?

ZABECIBA: Ne, bila je za onoga tko je čita. Izgubila sam je, ali priča mi se začahurila u glavi.

DEDOMIR: I nećeš drugog mladića dok ne upoznaš takvog kao Lemil?

ZABECIBA:  Ne želim ni čuti za drugoga.

DEDOMIR: Ali toga imena nema ovdje. Možda da pođeš u Ameriku ili u Izrael.

ZABECIBA: Ako ga ne bude ovdje, idem dalje.

DEDOMIR: Pa dobro, neka je sa srećom! Da Bog da našla Lemila, on se razveo od žene i oženio se tobom!

ZABECIBA: Što bi morao imati ženu?

DEDOMIR: Sama si rekla da su svi uvijek zauzeti. Jedino da nađeš nekog od 15 godina!

ZABECIBA: Pa makar takvoga, ako ne bude išlo drugačije.

DEDOMIR: Onda neka bude tako, nađi dijete Lemila, budite sretni i imajte i vi dijete!

ZABECIBA: A ne, djeca ne dolaze u obzir! Nikako! To meni ne treba!

DEDOMIR: Zašto?
ZABECIBA: Jer ja ne bih željela nikoga odgajati! To mi je nezamislivo! Odgajati nekoga! Pa to je dobrovoljno uzimanje Sizifovog kamena na leđa!

( Ona pusti glazbu da svira i uzme knjigu, a djed izlazi).

.

DEDOMIR: Da sam tako razmišljao ne bi tebe bilo...

.

12.SLIKA

TATA: (Pokazuje Zabecibi ručni tlakomjer) Vidi, vidi, tlak. Koliki je? Hajde, pročitaj.
ZABECIBA: Pa veliki je.

TATA. I što bi ti rekla, tko je za to kriv?

ZABECIBA: Kriva sam ja. Za tvoj tlak, za  mamine bolove, za zagrijavanje Antarktika,  zato što će u narednih 10 godina izumrijeti  100 vrsta riba.

TATA: Kad si odsutna, nikad mi ne skače tlak.
ZABACIBA: Onda odoh van.
TATA: Ne sad.

ZABECIBA: A zašto ne sad?

TATA: Jer ne.

ZABECIBA: Onda će ti i dalje biti visok tlak.

TATA: Bit će i ako odeš protiv moje volje.
ZABECIBA: I meni srce lupa kad ste ti i mama blizu. Bolesni smo jedni od drugih. Onda bolje da se udaljim, da se ne bismo svađali..

TATA: Kamo si ti uopće krenula?

ZABECIBA: Pa ne znam baš.

TATA: Ne znaš kuda ideš?

ZABECIBA: Znat ću kad stignem.

TATA: Ne pravi budalu od mene i reci mi: kamo ti stalno ideš? Gdje god te tražimo, ne možemo te naći!

ZABECIBA: Sklanjam se od ljudi jer me živciraju.

TATA: Od ljudi se ne možeš skloniti. A da, ti ideš u Zoo vrt. Gledati majmune i cibetke. Ljudi te ne zanimaju, a oni su kruna stvaranja.

ZABECIBA: Pa znaš da studiram biologiju.

TATA: Pala si ispit iz evolucije!

ZABECIBA: Mora se nekad i pasti.

TATA: Ti padaš stalno i svuda! Imaš li ti neki cilj u životu? Kreni već jednom k njemu!
ZABECIBA: Bio je baš isti kao tvoj, ali si ga ti već zauzeo.

TATA: Loša šala. Ako prihvaćaš samo mrvice, imat ćeš upravo to.
ZABECIBA: Samo mrvice želim. Ti si želio veliko i mnogo si se trudio,a sve ti je propalo jer su se promijenile vanjske okolnosti za koje ti nisi kriv i na koje nisi imao utjecaja. Zato je meni  komično imati ambicije jer nikad ne znaš kamo  se stvari kreću.

TATA: Strašno je kad ovako govori netko do 20 godina. Ne misliš to valjda ozbiljno?

ZABECIBA: Ma šalim se. Hajde dobro, tata. Hajde, sjest ću tu i ti me odgajaj. Da vidim što ćeš me ti naučiti. Hoću li nakon tvog nauka postati jadnik kao ti, ili ćeš me uputiti da radim sve suprotno od tebe, pa se možda provučem kroz život bez sagibanja i puzanja?
TATA: Ja se sagibam i pužem?
ZABECIBA: Možda imaš još nekih položaja, ne znam...
TATA: Baš ti tako djelujem?
ZABECIBA: Kao visibaba. Svima povlađuješ i sa svima se slažeš.
TATA: A možda mislim isto kao i oni? Ili sam svjestan da su sukobi iluzorni, jer svatko ionako ostaje pri svome, a živci se gube! Nisi pomislila da je to možda nužnost opstanka? Da je to mudrost?
ZABECIBA: Misliti kao svi drugi, - to je mudrost?

TATA: Ne, nego da misliš svoje, e ne gubiš vrijeme na sukobljavanja i uvjeravanja! A to što misliš, iskažeš tamo gdje se može, ako se može!

ZABECIBA: Dobro,  uzmimo da si u pravu. Ali ja ne mogu živjeti pod stalnom kontrolom.

TATA: Nema takvog života nigdje! Bez kontrole! Svatko je pod kontrolom! I pas dobije kost samo ako je poslušan! Ne možeš ti živjeti pod mojim krovom i živjeti svoj, sasvim neovisan  život!  Dolaziti kući tako kasno, ili -tako rano! Gdje si noću, nisi pred kavezom nilskog konja!

ZABECIBA: Nisam nigdje.

TATA: Gdje je to nigdje? Ne možeš biti nigdje?

ZABECIBA: Jednostavno nestajem. Nema me. Pretvorim se u svoju negaciju. Onda uskrsnem kad mi to dosadi.
TATA: Vidi nju. Nestane pa uskrsne. Ne može to biti. Samo jedan je jednom uskrsnuo.

ZABECIBA: Ako je mogao jedan, onda može i dvoje.

TATA: A ti si taj drugi ? Mislim da ti nemaš tih zasluga. Ni ovaj jedan život ne obavljaš kako treba. Što bi onda dobila još jedan?

ZABECIBA: Spadam u istu vrstu kao On.

TATA:  A  ta vrsta je…?

ZABECIBA: Pa recimo...buntovnička.

TATA: Uh,  kako ti sebe visoko smještaš. Ma znaš što, kćeri, dosta je tog tvog naklapanja, dosta je bilo studiranja uprazno, moraš naći posao ili muža, odredit ću ti rok, i onda- nemoj više na nas računati. Pa onda te nećemo više ništa pitati, radi što hoćeš, živi kako želiš, ali ako želiš živjeti po svome, to moraš sama plaćati.
ZABACINBA: Onda idem sad odmah.

TATA: Pa kuda ćeš?

ZABECIBA: Naći vani neku kost. Moji i tvoji putevi nisu isti.

TATA: Ti si roknula s Marsa. Treba ti zabraniti da govoriš.
ZABECIBA:Jedini ljudi kojima treba nešto zabraniti, su oni koji drugima brane da budu ono što jesu.
TATA: Ja sam ti otac i nećeš činiti  što god hoćeš dok te ja hranim. A možda ćeš jednom imati očuha. Pa neka te on hrani uludo. To nije sasvim nemoguće, jer ću se ionako s tvojom mamom razvesti.
ZABECIBA. Zašto ćeš se razvesti?
TATA: Zbog tebe.
ZABECIBA: Zašto zbog mene, pa nikad nisam tu?
TATA: Jer se zbog tebe stalno gložimo. Neću si više uništavati život zbog
tebe. Anica je posvojena, a bolje se slaže s roditeljima.
ZABECIBA: Slaže se i s nećacima, koji joj uopće nisu nećaci.
TATA: Vidjeli su te neki da skupljaš okolo boce. Zašto ti to radiš.

ZABECIBA: Pa da zaradim nešto.

TATA: Koliko si zaradila?
ZABECIBA: Nešto malo.

TATA: I i što si kupila?
ZABECIBA: Knjigu.

TATA: Knjigu.

ZABECIBA: Na popustu. Odoh sad.

TATA: Evo ti papirić i tu mi zapiši adresu, telefon i ime osobe kod koje ideš.
ZABACIBA: Ne može to.

TATA: Zašto nećeš?

ZABECIBA: Ne volim istražne radnje.
TATA: Onda nećeš nikud ići. Ti si grozna osoba. Mentalno si neuravnotežena, nekorisna, drska, nepristojna, užas. Sve što sam ikad investirao mi je propalo, ali ti si mi najgora akvizicija. Neki tvrde da je investicija u djecu jedina isplativa. Ne znam tko ih plaća da to govore, ali lažu. Mama i ja izvršavamo svoje obaveze prema tebi. Ti svoje ne. U dužničkoj si krizi, kćeri. Iseli se već sutra. Ne možemo više s tobom. Nije stvar naše zle volje i surove odluke, nego,- ne ide to. Ne može se više. Nema se.

ZABECIBA: Još mi samo reci: zbog čega si sa mojim djedom prekinuo odnose?

TATA: Taj stari živi kao pračovjek u brlogu i ne želi se promijeniti, i ima svoje stavove koje mi ne želimo prihvatiti.

ZABECIBA: Koje stavove?

TATA: To je sve što imam reći. I nikad ti neću reći više o tome. Ti meni nećeš reći svoju tajnu, a ja tebi neću svoju i kvit smo...

13.SLIKA

( Zabeciba je namjestila svoje plišance kao đake u školi, a ona je učiteljica, predaje im ispituje ih).

ZABECIBA: Djeco, treba učiti! Učiti, učiti i samo učiti! Nema bez toga napretka. Danas o Waldenu.  Slušam. Guska.

GUSKA: Ako čovjek ne ide u korak sa svojim prijateljima, možda je to zato što čuje drugačijeg bubnjara?

ZABECIBA: Dobro je, pet.  Žirafa?

ŽIRAFA: Većina ljudi vodi život tihog očaja.

ZABECIBA: Dobro, pet. Mačak?

MAČAK: Starost nije ništa pozvanija za učitelja od mladosti, jer nije stekla toliko koliko je izgubila.

ZABECIBA:Sjajno maco i tebi pet. Hajde ti, Kravo.

KRAVA: Čovjek koji se kreće sam može krenuti danas, a onaj tko putuje s drugima, mora čekati da  i drugi budu spremni.

ZABECIBA: Ma evo i tebi petica. Sve znate. Mandril?

MANDRIL: Kakvu snagu ima mnoštvo? Uvjeriti me mogu samo oni koji se pokoravaju višim zakonima nego ja.

ZABECIBA: Veoma sam zadovoljna. I  tebi pet. Medo?

MEDO:  Za ljubav nema lijeka, već valja još više ljubiti.

ZABECIBA: Dobro je, pet. Još ti,  Magare.

MAGARAC: Ja bi' iš'o  van piškiti i usput  bi' pogrick'o  jabuku.

ZABECIBA:  To nije rekao Henri Toro ( Henry Thoreau). Svi su dobili pet a ti ćeš dobit jedan.

MAGARAC: Aj' dokaži učiteljice da on to nije rekao!

ZABECIBA: Nije napisao !

MAGARAC: Ja nisam ni rekao da je napisao.

ZABECIBA: Dobro, dobiješ dva.

MAGARAC: Učila si nas sofizam, a kad Magarac pokuša biti sofist, jedva dobije dva. To je zato, učiteljice, što i ti imaš predrasude.

ZABECIBA: Istina. Svi smo mi samo smrtnici a svi smrtnici su  ograničeni. Hvala što si me upozorio. I magarcu je dopušteno da bude filozof ako on to želi. Zar je on kriv što ga je magarica rodila? Mora li zbog toga cijeloga života ispaštati i vući identitet koji mu ne odgovara? Tko mu ima pravo  odredit' da do smrti  bude glup jer  je magarac?  Evo i tebi pet.

MAGARAC: Hvala učiteljice. Ako tražiš pravdu za sebe, moraš i ti biti prema drugima pravedan.

14. SLIKA

MAMA:

Ja sam pogledala na sat i vidjela da mi život prolazi. Još jedan sat je prošao i još jedan dan je otišao, a ja nisam ništa bliže svojoj sreći. Još uvijek je čekam, iako više ne vjerujem u nju. 
Meni je muka od mog života. Ako se za oduzimanje života dobija kazna onda bi se za davanje života trebala dobiti nagrada a ne isto tako- kazna.

Što baš meni najčudnije dijete? Što meni kazna?

Kad si imala 13 godina dolazila si kući u tri iza ponoći i nisi htjela reći gdje si bila! A sada hoćeš biti dijete! Igraš se igračkama, nosiš pidžamu na sloniće i bebi cipele s trakicom, u dućanu kupiš bebi čokolino, šalicu s pilićima, dječji šampon,  pušeš u maramice s malim Indijancima, imaš 17 lutkica Hello Kitty raznih veličina. Mi te nikad nismo tako odgajali! Prestali smo ti kupovati  igračke kad si pošla u školu!
Kako da se ja spasim od svega toga? Duševnu bol i traume moraš u nešto unijeti da ih samelješ i sastružeš. Ali kako? S čime? Ni tvoj otac mi ne može pomoći, kad je i on nesretan!

Kumina posvojena kći Anica voli više svoju lažnu majku nego moja kći svoju pravu. Kako možeš ne voljeti roditelje koji su te stvorili?

Svi te gledaju raširenih očiju i načuljenih ušiju jer očekuju što ćeš izvesti! Da li ćeš uzletjeti ili početi hodati iznad zemlje!

Ne možeš ti roniti svemirom, ti si na zemlji, a tu se radi! Tu se preživljava radeći! Osim ako nemaš sluge, u redu, možeš imati i sluge, ali njih treba platiti! Ponašaš se kao da si se juče rodila, zazireš od ljudi kao da si među njih pala s Mjeseca, kao da ne  živiš među njima već 20 godina. Tražiš tumačenja za stvari koje su odavno objašnjene.

Zar bi više voljela da te nisam ni rodila? Zašto ljudi žele djecu? To se ne pita! Kako ćeš postojati ako te nitko ne rodi?

Ma sve to skupa...ti si jedan takav neuhvatljiv miks svega i svačega...

Zašto ti mene ne voliš, Liza? Ti me primijetiš samo kad je tvoja mačka na mome krilu!

Nemoj mrziti mamu, Elizabeta. Htjela bih biti dobra mama, bolja nego što jesam, bolja, još bolja, najbolja mama. Ali ne znam to biti. Radim greške, to je jasno. Ali nemoj me mrziti kao što sam ja ponekad moju mamu. I moga oca...Oni bi bili bolji da to znaju biti. I ja bih. Pa svi bi roditelji htjeli biti dobri, svi bi htjeli biti najbolji, ali čovjek ne zna što da radi i kako bi to postigao…

Ne znamo kako, Eliza...

Dali smo ti tako lijepo ime, a ti...što ti činiš s njim...

Ne voliš svoje ime jer ne voliš mene...

15.SLIKA





( Tata uvodi u stan integrativnu terapeutkinju Anđelku).

TATA: Dobro došli, uđite, sjednite, samo...one vam nisu kod kuće!
SAVJETNICA: Ali dogovorila sam se s vašom ženom !
OTAC: To je bilo prije tri dana, a jutros je otišla raditi! Kako je bez posla, to jest na čekanju, zovu je da uskoči kad se netko razboli! Sinoć su je zvali!

SAVJETNICA: O, to je baš šteta.

TATA: Pa sad...Nadali smo se da će barem Eliza biti tu  jer je rano, ali- nje nema u krevetu! Čini mi se da nije noćas ni spavala ovdje!

SAVJETNICA: Sve je to tako nestabilno...

TATA: Eto vidite. Sjednite, skinite taj...Što je to -šal, marama, ogrtač...
SAVJETNICA: Zašto vi muškarci ne volite koristiti izraz pončo? ( Skidaju ga zajedno, a Matej je veoma nježan, što njoj nimalo ne smeta).
OTAC: Ne raspoznajemo to. Donesem vam kavu i sok?

SAVJETNICA: (Sjeda na trosjed) Šogod hoćete, znam da će biti fino i ukusno...

TATA: Evo odmah, imam gotovu kavu jer sam vas očekivao.Sad ćete morati samo mene integrirati.

( Ide u kuhinju po kavu)

SAVJETNICA: Sa zadovoljstvom, ionako mi je pun kufer ženskadije. O, muško, samo kod kuće, a puno šarma i mirisa koji mi odgovara,  a savija se oko mene kao crna pantera...Bolje reći: crni panter…

TATA: ( Viče iz kuhinje) Što kažete? Ne čujem, evo odmah ću...
( Dolazi i nosi kavu i sokove) Mi maloj nismo ni rekli da ćete doći, a ona je ipak otišla od kuće, tko zna zašto, tko zna kamo i tko zna kad, što i inače čini, bez obzira koga tu ima ili nema, i tko će doći ili neće i kada i zašto.. .Pa ne mogu je zaključavati, što ću…

SAVJETNICA: Sigurno ima dečka pa ga tajno posjećuje i ostaje kod njega preko noći.

TATA: Nema razloga tajiti momka! Pa mi joj ne branimo imati dečka!

SAVJETNICA: Možda je neki nepodoban tip, - premlad, prestar, narkoman, alkoholičar, lopov, nezaposlen, neškolovan, invalid, bolesnik,  neke nacionalnosti koja vam se ne sviđa, a možda u stvari i nije dečko...Što ako ona ima djevojku?

TATA: Ne, ne, imala je već mladiće, vidjeli smo kako se ljubi s njima, a jednog smo zatekli i u njenom krevetu.
( Mateju je Anđelkino prisustvo veoma ugodno, pa je sjeo vrlo blizu nje. A ona se uopće ne odmiče).

SAVJETNICA: I što ste tada učinili?
TATA: Vi sada možda pomišljate da smo mi na to loše reagirali?

SAVJETNICA: Ne, uopće ne. Sigurno ste s dečkom i s Elizom popili kavu kad su ustali...

TATA: Pa naravno. Mama je to učinila, jer sam ja prije toga otišao na posao. I doručak su dobili. Jer je rekla mami da magarac studira medicinu.

SAVJETNICA:  A u stvari?

TATA:  A u stvari je bio magarac.

SAVJETNICA:  A ta vrsta baš nema običaj studirati  teže fakultete.

TATA:  Kad bolje razmislite... ne vole ni lakše.

SAVJETNICA: Možda je ona s tim dečkom još u vezi ali  ga više ne dovodi  jer se otkrila "zabuna",  pa boravi kod njega i uživa s njim potajno...

( Dodirne mu glavu iza uha i malo ga pomiluje) Imate veoma malo sijedih za vaše godine. Mora se čovjek dobro zagledati da neku uoči.

TATA: Slobodno se zagledajte, to mi nekako prija, a i poboljšava mi krvotok.
SAVJETNICA: Nije baš pristojno, muškarac i žena u najboljim godinama, sami na kauču, a svaka takva prilika je izazov kad su i kemija i fizika sukladne.
TATA: Vi ste meni bili izazov i kad nismo bili na kauču, a ovu priliku je moja žena blagoslovila, to jest neka Perićka koja je dobila stomačnu virozu!
SAVJETNICA: Malo grijeha čovjeka veseli, mada zagrliti čovjeka koji ti se sviđa, pa makar to bio i nečiji muž, možda i nije grijeh, ako žena ne sazna, hahaha! Jer meni i tebi nije, znači- može biti samo njoj!!
TATA: Danas se žene i muškarci skoro više i ne razlikuju u pristupu ovim svarima. To je meni super.
SAVJETNICA: Meni je samo žao što sam bila tako uzdržana kad sma bila mlađa, stalno sam se nešto nećkala... Dugo mi je trebalo da se upustim u ovakve stvari...Da se predam onome što želimo i on i ja, a usuđuje se samo on...Nas žene su najviše oslobodili i razvezali američki filmovi; ne samo u ovome... ( Uzima za ruku Mateja, prelazi preko njegovog tijela, uroni mu lice u vrat).

TATA: (Malo se odmakne) Ma što ja to radim...To nije zgodno...Nije u redu...Ne, ne, ne mogu ja to...
SAVJETNICA: Ma da, nema smisla...( odmakne se) Nismo mi takvi divljaci... Što je meni?
TATA: Nije ni čednost loša stvar. Osjećati se čisto i čvrsto, jer odolijevaš iskušenjima...

SAVJETNICA: Kad bi čovjek bio siguran da je i ona druga strana takva. Bilo bi glupo biti vjeran, a za to vrijeme,-čovjek nikad ne zna,- njegova žena, ili muž, je li,- ljubuje na sve strane. Jedna moja prijateljica...mužu je priznala dva dečka prije njega a ni jednog za vrijeme njega, a u stvari ih je imala
pedesetak- što prije što za vrijeme muža.  I ništa ne fali njihovom braku, jer on nema pojma.
TATA: Kad je samo stigla toliko...Ajme, da to nije moja žena?
SAVJETNICA: Ma ne. Rekla sam "prijateljica". Sandra mi je samo poznanica.
OTAC: O dobro, ispade mi trn iz srca...Da nam je znati što nam sve rade iza leđa...
SAVJETNICA: I mi njima...

TATA: Sad si mi ucijepila sumnju, koja me više nikada neće napustiti...Dođi ovamo čiki.

( Počinju nježnosti,- fino, polako, suptilno. Matija se odmakne).

Želim da bude dobro. Želim da bude veličanstveno. Ovdje ne može tako biti, neka od njih ipak može banuti, tko zna...To bi bila katastrofa u svakom pogledu. Možemo otići na neko bolje i sigurnije mjesto...
SAVJETNICA.: Imaš neko  u vidu?.
TATA: Imam, budi bez brige. Čovjek mora imati neko sklonište.

SAVJETNICA: Sklonište? Od čega?

MATIJA:  Pa od familije, je li. I od njene psihodrame. " Osloboditi se sila nevidljivih obiteljskih dinamika koje nam onemogućuju da živimo svoj puni potencijal."- jesi ti to tako rekla?

SAVJETNICA:  Skoro do riječi! Pa ti  si vrlo pažljivo pratio što ja govorim!  Ne samo da sve što sam rekla dobro povezuješ, nego ti to i primjenjuješ !  Živi li  moja poznanica Sandra u neznanju o tome što njen muž radi u svom skloništu?
TATA: Neznanje je dobro za psihičko zdravlje i za brak. Uzmi pončo.

( Anđelka uzima pončo, Matija jaknu i ključeve, pa polaze van).
SAVJETNICA: Naši bližnji i ne slute da provode život sa potpunim strancima...

TATA: Slute...

(Izlaze)

16. SLIKA

ZABECIBA: Što Elizabeta, to ime meni ne odgovara. Ima na stotine tisuća Elizabeta na svijetu, to su neke druge osobe, to nisam ja. Zašto bih se ja zvala po nekome. Ovo sam ja: Zabeciba. Tako se zovem samo ja i nitko više.  Ukucajte na Gugl: Zabeciba. Nema  nikoga i ničega pod tim imenom.

Ono „Zabe“ je od:  E-li-ZABE-ta. Izdvojeno po mojoj volji. A ono cibe nije ni od Cibalije ni od Cibone, nego od cibetke, koja nije ni iz Vinkovaca ni iz košarkaškog kluba.

Eto.

17. SLIKA

ZABECIBA:Znate što se ja pitam: zašto te Bog stvori takvim kakav si, a onda te kažnjava što si takav.  A i drugi te kinje zbog toga što im se čini da  nisi onakav kakav bi trebao biti. A kad pitaš nekog pojedinačno: kakav bih ja trebala biti, svatko bi ti rekao nešto drugo!  Neki ljudi moje ponašanje tumače kao glupost, zaostalost,  naivnost; neki kao autizam. A taj autizam je poremećaj mozga, koji oštećuje komunikaciju i društvene vještine. Autisti kao žive u svojem svijetu. A ja živim i u svojem, i u vašem, i u vanjskom i u još nekoliko svjetova. Zađem i u poneki paralelni. Hajd' neka mi netko zabrani. Živim gdje god hoću u svojoj glavi i naokolo. Pokušavam se snalaziti u raznim svjetovima, da vidim što sve mogu prije nego sasvim odrastem...Kakva sam ja? Kao svi drugi, samo malo suprotno. Nešto u meni tinja, ali se još ništa nije zapalilo. U meni se sve kreće, žubori, komeša, žamori, svakakvim osjećajima sam krcata iznutra kao televizor, ali nemam ekran da se vidi. Oči su mi kao neki displej, ali to je premaleno za neke sveobuhvatnije panorame...

18.SLIKA

ZABECIBA: Pitate se što će meni sedamnaest  Hello Kitty mačkica- lutkica kad su sve iste? E pa nisu sve iste: neke su male, neke veće, neke još veće. Jedna ima roza suknjicu, druga plave špilhozne, jedna ima taškicu, a druga ruksakić, treća sladoled. Jedna ima jagodu, druga ima štraftaste trifrtaljke, treća čipkaste bermude, jedna tuniku na ovčice, jedna ima golo dupe, jedna ima kostimić pčele, jedna ima lubenicu, jedna gumilastik, jedna palačinku, a jedna drži miša za rep.  Šta iste. I mašnice su im različite boje. Jedna i nema mašnu nego kravatu.

I što bih ja bila djetinjasta. Pola vas takozvanih odraslih muških čita stripove, a druga polovica igra igrice na PC-u. A mnogi i jedno i drugo...A odrasle, zrele žene? Dobar dio života probulje u lutke u izlozima. Pa što ako su veće od najveće Hallo Kitty? Veličina je tu nebitna.

19.SLIKA

ZABECIBA: Pa dobro, možda i  jesam prema svojim roditeljima ponekad grozna. Priznajem da nekad izgleda kao da ih i ne volim.

Nekad mi dođe da poželim nestati, koliko mi zna biti neugodno od same sebe zbog njih. Meni je ustvari njih žao što imaju mene. Mislim da to i nije neki veliki zgoditak.

Tužno mi ih je gledati i slušati, oni nisu ono što su htjeli biti, ni oni ne znaju kako živjeti. Što onda traže da ih slušam? Čemu me to mogu poučiti? Kako živjeti,- a ni oni ne znaju kako.

Ne mogu gledati u njih kao bogove samo zato što su me rodili. Sva sreća da me oni nisu i stvorili, jer bih ispala hermafrodit,  majka je željela kćer a otac sina. Kakav primjer mi daju, kakvu obitelj, kakvo društvo su stvorili?

Zar da idem njihovim putem? Da ih slijedim? Kamo? Oni su tako jadni, imaju dugove, nisu sretni, ne razumiju se…

I  još me žele natjerati nekim " stručnjacima za sreću i normalnost" koji primaju plaću da preobrate čudake u standarde.

Ma možda ću i otići kod tog nekog psihologa, samo da ih više skinem...

Nije da ja ne želim priznati, eto, slažem se sa njima: ja sam čisti mrak, ja sam promašaj, ja sam strava...Ali što ću, kad moram postojati...

20.SLIKA

ZABECIBA: Mama, kako možeš i pomisliti da te mrzim. Kako ti to uopće može pasti na pamet. Znam da netko može misliti: ta žena ne zaslužuje ljubav svog djeteta, jer je ona odbacila svoga starog oca, čovjeka koji je stradao od svih režima i politika i koji živi polugladan u straćari. Bio je Gradimir, sada je Dedomir, borio se čitav život za mir, ali je izgubio i bitku i rat. Ali... nije moje da sudim. Ne znam pozadinu, ne znam pravu istinu, a tako je možda i bolje. A i za djeda je možda bolje ovako kako je...

Nema veze. Da vidimo mene. Što ja to i tu uopće radim?

21.SLIKA

ZABECIBA: Za sitne novce šetam tuđe pse, čuvam starice i djecu, zalivam cvijeće, čupam korov, berem jagode, prenosim mačke kod veterinara, volontiram, statiram, prodajem čarape i sladoled, kupujem nemoćnima namirnice, pomažem nositi invalidska i dječja kolica uza stube, umjesto...da učim kemiju.

A mogu li ja uopće naučiti kemiju? Ikada u životu? Može li pas naučiti mjaukati?

Ma što ja to govorim?? Sve same gluposti. Pričam sa praznom sobom. A možda mi soba i nije prazna, možda ima u njoj nekih entiteta od prije pa me oni slušaju...Ali što  to vrijedi kad nema povratne informacije...

22.SLIKA

ZABECIBA: Kad sam sjedila u čekaonici kod ortopeda, bilo je jedno 30 ljudi i samo sam ja čitala. Svi drugi samo sjede i blenu. Tako je svuda gdje god se čeka nešto.

I neka žena mi kaže: kako ste vi čudni. Slobodno mi recite da sam naopaka, kao što mi svi govore: zato što čitam Ota Vajningera (Otta Weiningera) u čekaonici kabecea ( KBC).  Žena mi onda kaže da i ona ima neobičnu kćer i da pogledam test koji se može naći na interentu ili u Udruzi Indigo ljudi. Njoj je taj test, kao, pomogao,- da bolje shvati svoju Izabelu.

Hajde, Medo, ti ispričaj.

MEDO: Ova tu Zabeciba je pravo čudovište i ona je možda Indigo djeca.

ZABECIBA: Indigo dijete. Kakva su to čudovišta, Medo?

MAČKA: Mijau?

MEDO: Naopaka su, sve pokvare. Nikad nisu spokojni ni sretni. Uvijek sve zabrljaju. Sve rade krivo, stalno izluđuju ljude oko sebe. Roditelji indiga su jako nesretni što su rodili tog indiga, čupaju si kosu zbog toga.

ZABECIBA: Moram tati i mami pokazati taj test.

MAČKA: E  pa mjau, hvala bogu.

23.SLIKA

( Tata je u naslonjaču, gleda TV. U uglu je nekoliko razbacanih lutkica, među njima i Duško Dugouško. Uđe Zabeciba.)

ZABECIBA: Halo folks.

TATA: Halo, bog.

ZABECIBA: Tata, kako si, trebalo bi mi nešto novaca.

TATA: Dobro sam ako imaš dobre vijesti, a valjda imaš, čim tražiš novce?

ZABECIBA: Ma da, novci mi trebaju za neku literaturu za faks.

TATA: Zar ti još ideš na faks? Polažeš nešto?

ZABECIBA: Pa nešto sam polagala...

TATA: Prije 6 mjeseci koliko ja znam. Imaš nešto svježije?

ZABECIBA: Maaa...nešto imam...

TATA: Što? Da nisi položila ispit u disko klubu?

ZABECIBA: Nisam bila u disku najmanje pet mjeseci.

TATA: Pa gdje si onda navečer? Nadao sam se da ideš tamo gdje i sva normalna  mladež.  Trebao bih znati gdje si, imam pravo znati kamo ideš, ako ti dajem novce za to!

ZABECIBA: Tata, ja ne radim ništa kažnjivo i sumnjivo, ja nisam zla i pokvarena djevojka. Samo je moja priroda malo neobična, jer sam ja... Indigo dijete.

TATA: Ma kakav indigo, o čemu ti to? Pa ti si skroz drugačija,  a indigo preslikava identične kopije!

ZABECIBA: Nisu to kopije. Evo ti isprintano, pročitaj o Indigo ljudima, vidjet ćeš kakvi su...

TATA: I što s tim?

ZABECIBA: To objašnjava mene.

TATA: Tebe objašnjava prazan indeks...
ZABECIBA: Čitaj, imam sve osobine Indigo ljudi.

TATA: (Površno čita) "Svijet doživljavaju sasvim drugačije od ljudi koji ih okružuju..."Stalno tragaju za višom svrhom i imaju osjećaj da ovaj svijet  nije stvoren za njihovu vrstu"..." Imaju snažnu intuiciju o stvarima, koja je jača od znanja..." Usamljeni su u svojim uvjerenjima".."Ni od koga ne dobijaju odobravanje, svi ih pokušavaju promijeniti "...." Neshvaćeni su od strane vlastite obitelji."...Ma neću to više čitati! Što da radim s ovim?

ZABECIBA: Shvatiti tko sam.

TATA: I što ćeš ako shvatim da si ovakva? Učiti i polagati ili se ispisati s faksa?

ZABECIBA: Možeš učiti, ali nikad nećeš naučiti ono za što nemaš sklonosti...

TATA: Slušaj, ELiza, ja sam se namučio dok nisam našao fakultet na kojem imam dobru vezu: upisali su te jer mi je netko tamo bio dužan uslugu, inače bi te i tu prešišali tatini sinovi. Važnije je znati ljude nego znanje, što mogu kad je tako kod nas, ja to nisam stvorio. Zar ćeš me tako osramotiti i napustiti studij? Moraš se malo više potruditi!

ZABECIBA: Uzalud, tata, afiniteti su nam dodijeljeni prije nego što smo se i rodili...

TATA: Znaš što: položi nešto i dobit ćeš novaca. Ili se ispiši, zaposli se i više mi ništa ne traži. Već sam ti to rekao i više neću ponavljati. Adio.

ZABECIBA. Adio tata.

( I Zabeciba ode van).

TATA; Ma kakav indigo. Ti si sve suprotno od bilo čije kopije, ne ličiš ni na koga na svijetu.

(Gleda Duška Dugouška) Evo, ovaj zec, on je indigo: ima sve isto kao i drugi zečevi, duge uši, dva velika zuba, grize mrkve i brzo juri. To je ono što je tipično.

DUŠKO DUGOUŠKO: Kompa, ne zovu se oni indigo po papiru za kopiranje. Nego po boji njihove aure.

TATA: Što? To ti pričaš, Duško?

DUŠKO DUGOUŠKO: Ja. Njihova aura je indigo boje, a kod drugih ljudi drugačija. Indigo boja je ona tamno plava, lijepa boja...

TATA: Aura? Moja kćer ima auru? Ono kao razni sveci ?

DUŠKO DUGOUŠKO: Imaju svi, kompa, ali je ova njena od rijetke vrste. To je neka posebna energija. Ti indigići su međusobno isti, a drugim ljudima stranci! I imaju drugačije vrijednosti od ostalih ljudi!

TATA: Što će joj onda moji novci?

DUŠKO DUGOUŠKO: Kad je cura u tijelu čovjeka a ljudima trebaju novci.

TATA: Ujoooj. Ma zar meni neki zec sašiven u Kini treba objašnjavati moju kćer?

DUŠKO DUGOUŠKO: Tog zeca voliš gledati u crtićima. Znam da sam ti omiljeni lik. Ali ja nisam tipičan, varaš se. Samo sam izvana takav, a inače- i ja sam Indigo. Jer kad si još vidio zeca od krpe, koji govori kao čovjek?

TATA: Eto ti ga na, Indigo zec. Ali znaj: indigo Štrumpf mi se sviđa više od tebe! I plav je!

(Duško pokrije oči ušima)

DUŠKO DUGOUŠKO: Ajmemeni, pa Štrumpfovi su svi isti...

.

24.SLIKA

ASTROLOG:  Znate, horskop ove djevojke je dosta zbrkan. Planeti su razbacani na sve strane. U nekoj kući jedan planet,  u rijetkima dva,  a u

nekima ništa. Samo kad se skupi više njih na jednom mjestu, u jednoj kući, tu se rađa izrazit i talenat, posebna sudbina, veliki čovjek. Ovdje toga nema. Osobu zanima mnogo toga, a ona zanima malo koga.

Prazna prva kuća znači da će se u početku pokušavati socijalno afirmirati  ali uzalud, jer je sudbina ove osobe da bude nevidljiva. Uvijek će nestajati a neće nikome nedostajati, osim po dužnosti.

Prazna Druga kuća- znači da će biti siromašna, što god pokušavala i koliko god se trudila. Tu joj je Saturn u lošem odnosu sa Marsom koji je u 8. polju, a to znači kontinuirani gubitak, bolest i  neimaštinu u svakom pogledu.

Naglašenu treću kuću  imaju ljudi, koji vole učiti i spretne osobe.Tu ona ima jedan planet, ali on nije naglašen.

Četvrta kuća se odnosi na  porodičnu situaciju, osjećaj  pripadnosti, vezanosti za bližnje, za naciju, za domovinu. Ta joj je kuća prazna, i osoba lebdi u zrakopraznom prostoru.

Peta kuća- ljubav, djeca, zabava, zadovoljstva, kreativnost. Jedan planet.   Dobar. Venera.

Šesta kuća- poslovna situacija. Naglašeno kod onih kojima je važan osjećaj odgovornosti, koji imaju orijentaciju na rad. Tu djevojka ima dva planeta.

Sedma kuća– odnosi se na kontakte s javnošću,  opisuje bračnog partnera. Jedan planet, osrednji.

Osma kuća: tajna znanja, opasnosti, ranjavanja, ozljede, podvale drugih, smrtna ugroženost. Na žalost, loša kuća   je jaka: 3 planeta su u neprijateljskom srazu.

Deveta kuća se odnosi se na spoznaju, duhovnost, religiju, filozofiju, potrebu za vlastitim razvojem, proširenjem svijesti, naprednim znanjima, slobodom Jaku devetu kuću imaju osobe bogate duhom,koje su u stalnoj potrazi za višim znanjima i vrijednostima i visoko su etične.. Ovdje imamo takvu, jaku kuću:  dva  dobra planeta u odličnom odnosu od 120 stupnjeva sa druga dva dobra planeta iz solidnih polja, ali osma kuća, koja sve ovo u devetoj može uništiti, jača je.

Da je ovdje Jupiter, kvalitete koje kuća daje bi se ostvarile; ali nije...

Deseta kuća pokazuje  visoke položaje, karijeru, reputaciju, autoritet, društveni status koji se  postiže u svojoj sredini.  Opisuje i oca, način na koji ga doživljavamo i kakvi su odnosi s njim. Kuća prazna.

Jedanaesta kuća se  odnosi  na pripadnost nekoj grupaciji, odnose s prijateljima, timski rad, sretne okolnosti, planove i ciljeve  koje možemo postići.  Ali ovdje-nema samoostvarenja. Kuća je prazna. Nema ničega.

Dvanaesta kuća odnosi se na sve što je skriveno i tajno,  snove, prošlost, zatvorene prostore, izolaciju, samostane, skrivene neprijatelje, gubitke, brige, žrtve, kronične bolesti, spoznaju kroz   patnju;  povoljna  je za one koji se posvećuju istraživanjima i duhovnim potrebama, ako je dobro aspektirana. Ova osoba tu ima  jedan dobar planet  koji je podržava  i jedan loš koji je napada.

Sve u svemu, neodređena sudbina koja nosi malo dobroga za ovu osobu kojoj sreća nije naklonjena, ali glavu gore: vidio sam ja i gorih horoskopa.

Ako bi se ova djevojka  jako vezala za neku drugu osobu s dobrim horoskopom,  koja bi je veoma voljela i željela joj  svo dobro ovoga svijeta i zaista se potrudila oko nje, taj netko mogao bi joj ublažiti sudbinu i pomoći joj. Kažem: pomoći, ali ne i spasiti je... Nju ne može spasiti ni dragi Bog, jer su zvijezde iznad njega...

Da nema ovu dobru Veneru,  Eliza bi jednostavno nestala u eteru, rasplinula se u ništavilu, progutala bi je stratosfera, odnio bi je zaborav, kao da  se nikad nije ni rodila,  kao da nikad nije ni postojala...

25.SLIKA

(Dedomir je nalakćen na ogradu prozora. Pored njega su dvije lončanice sa cvijećem. On čita iz novinskog isječka)

DEDOMIR: Iz Zoološkog vrta pobjegla je cibetka. Inače je to životinja iz reda zvijeri, rođakinja mačaka.. Cibetke i genetke su samotne životinje koje većinu vremena provode na drveću, a u održavanju ravnoteže pomažu im dugi repovi. Policija je nakon kratke potrage uspjela pronaći cibetku i vratiti ju u zoološki vrt u Melbournu. Odbjegla cibetka je uplašila motoriste koji su pomislili da na cesti vide panteru. Policajci su pronašli cibetku kako se odmara na drvetu. Zaposlenici zoološkog vrta sada pokušavaju saznati kako je cibetka uspjela pobjeći kako bi ju spriječili da to ponovno učini.

( Naišla je Baka Milana i gleda ga).

BAKICA: Zdravo, kolega, kome čitaš, lijevoj ili desnoj saksiji?

DEDOMIR: Ovoj, sukulenti, ona je izdržljivija.

BAKICA: A što visiš na tom prozoru u ovo vlažno i romantično predvečerje sa mirisom  prženog luka?

DEDOMIR: Pecam ribice takve kao ti.

BAKICA: Pa kako ide pecanje?

DEDOMIR: Pecanje ide dobro, ali mi je loš ulov.

BAKICA: A što na prozoru čitaš na glas iz novina? Da nemaš Alchajmera? Ima tog Švabu  kod kuće  nekoliko njih  s našeg bivšeg faksa...

DEDOMIR: Možda ga imam i ja,  nisam pretražio sve sobe. Čekam unuku, vježbam čitati članak koji sam za nju iz novina izrezao.

BAKICA: Što imaš vježbati, bio si profesor 30 godina?

DEDOMIR: Nije da više ne znam čitati, nego mi je slabija dioptrija na staklu nego na oku. A da ti pravo kažem, uželio sam se malo pričati ex katedra, pa mi je ovo nešto nalik na to. Tu me ionako nitko ne čuje.

BAKICA: To ti nedostaje? Bogami meni više nimalo. Imam dosta pedagogije kod kuće, na sve strane. I previše...A što joj izrezuješ članke o nekakvoj živini iz Zoološkog vrta?

DEDOMIR: Studira biologiju. A ovdje piše o njenoj omiljenoj zvjerčici cibetki.

BAKICA: Jedva da sam čula. Zašto joj je omiljena?

DEDOMIR:  Voli dreždati na drvetu, a Elizi je to nedostižan ideal.

BAKICA:  To joj je ostalo od evolucije. Svi imamo neke tragove primata.

DEDOMIR: Pa nije cibetka majmun.  Zibetkatze, vrsta divlje mačke. A što je s tobom?  Nisam te dugo vidio. Godinu, dvije?

BAKICA: Pa tako, možda malo više, možda malo manje.

DEDOMIR: Što je vrijeme za stare ljude? Ubrzani vlak za tunel, koji možda ima a možda i nema svjetlost s one strane. Sve se oko nas ubrzava, a mi smo sve sporiji.  Pipkavi smo, gmizavi, sve nešto ovako...oprezno strižemo nogama, bojimo se svakoga  koraka…

BAKICA: Ma da, to me tako živcira, a ako nismo pipkavi,  udarimo se ili srušimo nešto.

DEDOMIR: Vidiš ove biljke? To mi unuka donosi. Jučer su tu bile tri. A sutra će možda biti samo jedna.

BAKICA: Pazi ih, budi još pipkaviji. Šteta biljki, baš su ti lijepe.  Ova je kalendula.

DEDOMIR: Podvrsta kalendule, a zove se: osteo -spermum! Nju mi je Eliza donijela zbog zafrkancije! Koštano sjeme!  Na pravom je prozoru!

BAKICA: Što, pa prekrasna je, divnih ružičastih cvjetova, puna života...

DEDOMIR: A ovaj mali kaktus je u svoje listiće natrpao vodu i s tim živi dugo bez ičega drugoga, ne moraš ga zalivati. I imaju voštani zaštitni sloj po sebi, pa mogu preživjeti u svim uvjetima!

BAKICA: Imam i ja kod kuće tih raznih sukulenta...Drage, skromne biljke. I Aloe vera tu spada, znaš? Liječi nas a ništa ne traži zauzvrat, sama se brine o sebi.

DEDOMIR: Imam ja jednu aloju unutra. Hoćeš je vidjeti? Piješ kavu? Hajde, dođi gore! One moje ionako nema...

BAKICA: Kasni li mnogo? Kad je trebala doći?

DEDOMIR: Ma uvijek kasni, ali nema veze, uvijek stigne kad-tad. Od riječi je, doći će.  A možda i neće...  Zna ona da sam ja još sposoban brinuti se o sebi. Samo ne znam  kak' ću bez nje kad ostarim.

BAKICA: Misliš da još nismo ostarjeli?

DEDOMIR: Nismo, samo nam je davna godina proizvodnje. Dođi, curo.

BAKICA: Ipak si upecao ribicu? Ali ne za dugo.

DEDOMIR: Pa i ne treba mi dugo za ono što namjeravam s tobom. Neću te peći, ostat ćeš sirova. Nekad sam te milovao rukama i nogama, sada ću samo pogledom i riječima...

BAKICA: Baš šteta, hahaha. A da ti se nije unuka usput udala, a?

DEDOMIR: Mogla bi ona i tako nešto učiniti usput, da nije navjeća protivnica braka na svijetu.

BAKICA: Ne izdrži se dugo u tom protivljenju, hahaha!

Barem pola stvari koje sam činila i još činim u životu, bile su protivne mojim željama i uvjerenjima! Ma kakvi pola...Da je samo pola...

DEDOMIR: To što ideš k meni u goste, spada u onih deset posto stvari koje radiš zato što to želiš, je li tako?

BAKICA: Možda i ne, ali tvoj magnetizam je tako neodoljiv !

(Odu unutra).

26. SLIKA

( EMIL je rastvorio svoje malo lutkarsko kazalište koje nosi u kovčežiću i igra predstavu. Naišla je Zabeciba sa svojim ruksakom. Gleda predstavu.

Na vrhu malih stepenica sjedi lutka Ružica i pored nje lutka-dečkić Ivica. Ispod njih su lutani Mijo i Pero.)

LUTAK PERO: Pogledaj moju Ružicu

nježna je k'o jutarnja rosa,

vidi tu moju slatku lutkicu

kao u vile je njena kosa,

ona je najljepši proljetni cvijet

noću je ona u snovima mojim

u njenim očima vidim cijeli svijet

želim joj sreću u molitvama svojim.

.

LUTAK MIJO:Tvoja je žena gabor

na licu ima crne dlake

ispod brade ima nabor

glas joj je ko u svrake

oko oka ima šljivu

kosa joj je kao špaga

ona sliči na gljivu

i na mater malog vraga.

LUTAK PERO: Što ti je, zašto ružiš moju ženu, što ti je učinila?

LUTAK MIJO: Rodila je tvoga sina, koji mi je počupao rotkvice u vrtu i šutnuo Reksa!

LUTAK PERO: Onda viči na njega a ne na Ružicu!

LUTAK MIJO: Dobro! Sad će on vidit'! (Pođe uza stepenice prema Ružici i Ivici)

LUTAK PERO: Stani, đe's kren'o?

LUTAK MIJO: Tresnut' tog malog!

IVICA: Joj, tata, striko Mijo će me tresnit'!

(Pero pođe za Mijom i zgrabi ga za tur pa se počne hrvati s njim)

LUTAK PERO: Tresni ti svog ćaću, nećeš meni dijete tući, ja sam uživao kad sam ga pravio!

RUŽICA: Nećeš ti ni moje dijete tući, ja sam se namučila dok sam ga donijela na svijet!
LUTAK MIJO: Kako da tresnem ćaću kad nije tu!

LUTAK PERO: Pa 'ajde, onda prebi mene!

(Mlate se, ali Pero pobijedi i svali Miru na zemlju.)

Eto ti na! Nećeš ti nikoga tući, nego sam ja umlatio tebe, a slagao sam te da ćeš ti mene!

RUŽICA: A sad ćemo to proslaviti!

( Počne glazba, Ružica i Ivica plešu silazeći sa stepenica, pridruže se Peri i plešu malo naizmjenično, a malo zajedno.

Emil gleda publiku . Zabeciba mlako pljeska.)

EMIL: Nisam zaslužio jači pljesak?

ZABECIBA: Predstava je ljupka, ali nešto fali.

EMIL: Ma nemoj? Ovo se svima sviđa! Imaš ti neurozu ili celijakiju, mrzovoljna si zbog poremećaja štitnjače?

ZABECIBA: Zbog poremećaja tvoje etike.

EMIL: Pa ovo je predstava za klince. I što fali mojoj etici.

ZABECIBA: Mali Ivica je činio loše stvari i nikome ništa, a striko Pero je dobio batine samo zbog verbalnog delikta.

EMIL: Pa znaš da se djeci sve prašta jer ne znaju što čine. Kad odrastu i proradi im savjest, sami će sebi naplatiti svoja zlodjela.

ZABECIBA: To je istina. Ali ja bih dodala da mali Ivica zamoli Miju da mu oprosti. Time bi dobio humanost.

EMIL: A izgubio humor!

ZABECIBA: Ne znam, ali isprobaj tu varijantu, pa ćeš vidjeti.

EMIL: Dobro, hvala na savjetu, probat ću.

ZABECIBA: Ma nećeš.

EMIL: Možeš gledati sljedeću predstavu sa moralnim poučkom, idemo na drugu lokaciju. Imaš li ti kakvo ime?

ZABECIBA: Moji su me nazvali Elizabeta a ja sam sebi dala ime Zabeciba.

EMIL: A zašto se ne želiš zvati onako kako se zoveš?

ZABECIBA: Jer bi me zvali Liza.

EMIL: Zabeciba je bolje?

ZABECIBA: Tako se ne zove nitko osim mene na cijelome svijetu.

EMIL: A da, razumijem. Meni su dali ime Emil i ja sam ga zadržao jer mi se sviđa, a i nije tako često.

ZABECIBA: Emil? Ma nije moguće! Stvarno se tako zoveš?

EMIL: Tako i nikako drugačije. Zašto je to takvo čudo?

ZABECIBA: Jer to sliči na...na jednog Lemila. Mogu te zvati Emil-emil?

EMIL: Kad ćeš me zvati? Gdje ćeš me zvati? Tko si ti meni?

ZABECIBA: Ovako sam odlučila: kad nađem Lemila, ja ću si ga uzeti.

EMIL: A? Što si ti odlu...

ZABECIBA: I još nešto: nisi primijetio da ova lutka Ružica sliči meni?

EMIL: Ne, ona ima ravnu kosu, a ti imaš nekakve uvojke...

ZABECIBA: Prirodno mi je kosa ravna, ista je kao njena. A pazi ovo.

( Ona izvadi svoje lutke iz ruksaka. Jedan lutak je isti kao- Emil. Ona ga pokazuje Emilu. Emil je, naravno, zbunjen.

( Zagrmi i samo što nije počela kiša. Emil sprema svoje kazalište u kovčežić, a Zabeciba svoje lutke u ruksak. Pomažu jedno drugom i navlače jakne na glave pa se sklanjaju.)

27. SLIKA

( Dedomir ide ulicom i nosi vrećicu iz koje vire 3 banane . Odjednom zastane i začuđeno gleda oko sebe).

DEDOMIR: Gdje ja to odo'? Napravio sam krug oko ovih zgrada a nema mi moje kućice. Ni ova kuća ovdje nije ona što je blizu moje. Ni ona tamo mi nije poznata. A nije ovo ni moja ulica, drugačije se zove! Bogami ni ovaj kvart nije moj, ništa tu ne prepoznajem. Je li ovo uopće moj grad?

Kako ću se vratiti  kući...

Aha, evo neke mačke, to je valjda ona od susjeda  Novaka…Dođi da te pomilkim, kako se ono zoveš, znao sam...Lola? Lili? Lulu?

(On priđe mački i pomiluje je.) Ne bježiš od mene, poznaješ me. Takvi trebaju biti susjedi. Ja ću  za tobom. Samo ti idi. Sigurno je to blizu…Aha, sjetio sam se. Eno, tamo trebam ići. Ali za svaki slučaj, 'ajde ti a ja ću za tobom…Ne smijem više bazat' sam, više se moram osloniti na Zabecibu...A možda mi i Milana dođe još koji put …Ajd maco, idemo …

28. SLIKA

ZABECIBA: ( Govori na mobitel)

Dedomire, oprosti što ti jučer nisam došla. Rekao si da možeš i sam u dućan. Dogodilo se nešto bajno, upoznala sam Onog Pravog!

Ne ljutiš se? Pa naravno, ti si moj Dedo Medo, gdje bi ti meni zamjerio kad je u pitanju takav razlog!

Doću ću ja sutra, može? Dovest ću i Emilemila da ga upoznaš! Ma da, moj Emilemil, moj oduvijek, moj dečko, moj čovjek! Umjetnik je, nomad, a uz to i komad!

Uzet ćemo te za kuma!

29.SLIKA

( Na gradskom trgu, EMIL izvodi svoj program.

Sjedi na zidiću, svira usnu harmoniku i gitaru. Lutak Smetko mu je na ruci pa i on "svira" gitaru, ali više smeta. Zato ga Emil, pošto je Lutak dosadan, strpa u džep i zasvira sam. A tu je i Zabeciba, koja s Lutkom Emilom pleše uz glazbu.

Emil zatim zapjeva, a Zabeciba mu se pridruži).

EMIL:

Put je slobodan nemirnom kapetanu
on prema obzoru morem brodi
i posadu svoju u daleku luku vodi.

Putovi su njegovom srcu otvoreni
on plovi prema svjetlucavoj zvijezdi
i nebu tvoga oka što blista
tamo putuje njegova ljubav

duboka kao more i posve čista.

ZABECIBA:

Ja sam tebe prepoznala

čekala sam tvoje ruke i oči

sada sam te dočekala

znala sam da ćeš kad-tad doći.

Već sam odavno za tebe znala

sva sam iskušenja odbila

dugo sam na pragu stajala.

Vrijeme je prolazilo

kao rijeka duž obala

a ja sam čekala i čekala...

EMIL:

Na strpljivosti tebi hvala.

Sada si me dočekala.
Kapetana lutalicu

među krila primi

a misli neka ti se vinu

nebu i pučini.

Putujmo, oslobođeni stega

nesputani u mislima

slobodni od svega.

ZAJEDNO:

Lepršajmo kao leptiri,
cvjetovi ljubavi naša su utočišta,
od težine smo oslobođeni

oko nas se nebo blista.
Tko bih bio da nemam svoj cvijet?
Slijepi putnik, na tuđem brodu...
U potpalublju živio bih tek,
i čekao bolji svijet i slobodu.
Ali tebe imam, među krila me primi

a slobodne misli

neka ti se vinu nebu i pučini...

Putujmo, oslobođeni od svih stega

nesputani u mislima

slobodni od svega...

.

EMIL:


Čekaj me uporno i dalje,
jer moje putovanje, traje i traje...
Dižem jedra na starom jedrenjaku,
put je slobodan kapetanu
koji prema obzoru morem brodi
i posadu svoju u luku vodi.
Putovi su otvoreni

na sve strane

prema domu dalekom

moje srce jezdi

i putuje dalje ljubav

prema najsjajnijoj zvijezdi...

EMIL: Lijepo pjevaš  Zabocimka, glas ti je umilan i sluh ti  je pouzdan, ne vrluda! Bavila si se pjevanjem?

ZABECIBA: Samo sviranjem…Ma ne, nemam ja pojma o pjevanju, kao ni ti o mome imenu.

EMIL: Dobro: Zamecipa.

( Zabeciba dodiruje Emila, a on se malo snebiva.)

ZABECIBA: Naučit ćeš kad  budemo više zajedno.

EMIL: Ne znam hoće li biti prilike za to.

ZABECIBA: Zašto ne bi bilo? Zar ti nisi moj Emilemil?

EMIL:  Ne znam poruku toga…

ZABECIBA: Poruka je da te uzimam.

EMIL:Kao što uzmeš čokoladu s police u dućanu?

ZABECIBA:  Kao što kažeš u crkvi kad te svećenik pita: uzimaš li ovog čovjeka? I kao što odgovoriš matičaru: da, uzimam.

EMIL: Ti si neviđena djevojka, Zabecibo. Najčudesnija od svih koje sam sreo. Zaljubio sam se u tebe čim smo počeli pričati. Ti si moja cura. Ali samo još danas.

ZABECIBA: A od sutra sam ti žena? Ili za koji dan? A ti moj muž?

EMIL: Ja već jesam muž, draga.  Zato ne mogu biti tvoj.

ZABECIBA: Neka je stigla prije mene?

EMIL: Ti i ja smo stvoreni jedno za drugo. Ali moramo sačekati drugi život. Mali neposlušni lutak Ivica iz moje priče je moj sin, koji se zapravo zove Jurica. A lutka Ružica,- ima i svoj ljudski oblik i zove se... Alenka. Njih dvoje su sa mnom već 6 godina.

ZABECIBA: I to je neopozivo?

EMIL: Ti si veliko iskušenje, ali njih dvoje su stigli prije tebe.

ZABECIBA: A ja navalila. Sad me sram.

EMIL: Ne, dobro je sve to. Ali je pošteno i da odmah čuješ na čemu si.

ZABECIBA: Tako mlad si se oženio.

EMIL: Čovjek je nestrpljiv, krv uzavre, oni su bili brzi, pa sam i ja. Ali divno je imati svoju ženu. A i dijete.To je za mene sveti savez.

ZABECIBA: Sveti savez sa malim sotonicom Juricom koji mlati životinje i biljke?

EMIL: Ipak je to moj sin. To govoriš jer si razočarana.

ZABECIBA: Pa jesam,  zato što opravdavaš malog krmka iako je tako zločest ! Ali drago mi je ipak što sam te srela, jer sam upoznala muškarca koji može biti vjeran  samo jednoj ženi.

EMIL: Da, da, i to već čitavih 6 godina.

ZABECIBA: Baš zadivljujuće. Moj tata nije prepun vrlina,  ali i on je vjeran mojoj mami, a tako jaka vrlina nadjačava mnogobrojne mane koje on ima.  Nadam se da ću i ja naći takvog tipa. Imam dva dragocjena primjera da nešto takvo postoji.

EMIL: I meni je drago što sam tebe upoznao.  Baš si neobična djevojka. Dragocjen primjerak ljudske faune. A sada moram raditi i nešto zaraditi za obitelj.

(Ustane i započne lutkarsku igru.

Lutak pokušava prijeći Lutki s uvojcima koja ga mami i doziva i pokušava se odvojiti od Lutke s ravnom kosom.

Puše vjetar i gurka ga nazad i on se bori s vjetrom, te napreduje prema Lutki s uvojcima. I kad je još malo nedostajalo da u tome uspije, puhnuo je jači vjetar i otpuhao Lutka nazad prema prvobitnoj poziciji, blizu Lutke s ravnom kosom. Lutak se prestaje boriti i izgub bitku s vjetrom, te odustaje. Zatim Lutka s ravnom kosom pleše, na glazbu koju izvodi Lutak. Onu drugu Lutku s uvojcima, vjetar sasvim otpuše...)

30. SLIKA

( Zabeciba sjedi kod psihologa.)

PSIHOLOG: Znači, ti si Elizabeta.
ZABECIBA: Ja ustvari imam ime koje sam...Da, to sam ja.

PSIHOLOG: I što je tvoj problem?

ZABECIBA: Ne znam ni sama, došla sam na nagovor roditelja, nisu odustajali dok nisam pristala.

PSIHOLOG: Zbog čega oni misle da trebaš biti ovdje ?

ZABECIBA : Jer po njihovoj procjeni imam poremećaj ličnosti.

PSIHOLOG: A što ti misliš?

ZABECIBA. Ja mislim da po procjeni svakog čovjeka onaj drugi ima poremećaj ličnosti.

PSIHOLOG: Znaš koliko ima psihologa kod nas? Jako mnogo. Ne bi ih bilo toliko da nema velike potrebe za njima.

ZABECIBA: Možda ne bi bilo toliko potrebe, da nema toliko psihologa.

PSIHOLOG: Moja djevojko...Nemaš ti pojma što sve ljudi rade...Kakvi čudaci su svuda oko tebe- da ne kažem neku težu riječ.

ZABECIBA: A vi primate plaću da čudake strpate u standarde. Da ih spasite od njih samih.

PSIHOLOG: A i druge ljude od njih.

ZABECIBA: Ja mislim da je ta vaša znanost dosta proizvoljna.

PSIHOLOG: Dobro, pusti znanost. Čovjeku je potreban razgovor s nekim tko će ga pažljivo slušati. I u koga će imati povjerenje i...
ZABECIBA: Meni se ovdje sviđa ona lutka tamo. Lijepo janje. Sigurno je fino mekano.

PSIHOLOG: Zove se Sani. Djeca su mu dala to ime. Ponekad Sani govori umjesto mene, klincima se to sviđa.
ZABECIBA: Vi ste dječji psihijatar?
PSIHOLOG: Obiteljski psiholog.
ZABECIBA: Ja bih željela takvog plišića.
PSIHOLOG: Tvoja mama mi je rekla da imaš puno igračaka.
ZABECIBA: Nemam ni jedno janje. A dala bih sve da mogu imati ovakvo.

PSIHOLOG: Dobio sam ga od jedne zahvalne mame.
ZABECIBA : I moja mama je rekla da ste je očarali, uvjerena je da ćete i mene.

PSIHOLOG: Pa jesam li?

ZABECIBA: Hoćete ako mi poklonite to janje.

PSIHOLOG: Ne mogu, moram imati te lutke za rad.

ZABECIBA: Imate ih dosta.  Krava, magarac, pas... Molim vas, ako izađem odavde bez Sanija, bit ću strašno nesretna.

PSIHOLOG: Navikla si uvijek dobiti ono što želiš?

ZABECIBA: Ja još nikad nisam dobila ono što želim!

PSIHOLOG: Tvoja majka tvrdi da su te oni razmazili.

ZABECIBA:  Ma baš. Stalno se osjećam krivom pred njima. Oduvijek i u svakom trenutku.

PSIHOLOG: Ona misli da ti nju ne voliš.

ZABECIBA:  I ja mislim da ona mene ne voli.

PSIHOLOG: A u stvari...

ZABECIBA: U stvari...Pa volim ih.

PSIHOLOG: Onda im to reci.

ZABECIBA: Ne bi mi vjerovali.

PSIHOLOG: Možda ti poklonim plišanca ako terapija bude uspješna i ako budeš redovito dolazila.

ZABECIBA: A koliko to?

PSIHOLOG: Dva puta tjedno jedno šest mjeseci do godinu dana. Grupna terapija.

ZABECIBA: Grupna??? Toliko dugo bih morala dolaziti za to janje ???

PSIHOLOG: Moraš naučiti pravila života. Da se sve dužnosti moraju obavljati.

ZABECIBA:  I stalno biti u čoporu dok to učim?

PSIHOLOG: Manje-više.

ZABECIBA: Htjela sam jedno janje, a ne cijelo stado nekakvih...što ja znam kakvih.

PSIHOLOG: U toj grupi bi bila među sebi sličnima.

ZABECIBA: Meni sličnima? Mislite da imam poremećaj ličnosti i da je to osnov moje sličnosti s nekakvima?

PSIHOLOG: Među njima ćeš steći prijatelje.

ZABECIBA: Ja samo jednog prijatelja mogu imati: a to je samoća.

PSIHOLOG: Eliza, molim te, ne govori koješta.

ZABECIBA: To je rekao Toro. Ma ako vi meni ne date Sanija, ja ću istog časa odavde nestati!

PSIHOLOG:Nestat ćeš samo za mene, a sebe ćeš i dalje morati trpjeti…

ZABECIBA: Barem  oko mene neće biti stado u koje me želite ugurati. Adio doktore.

(Zabeciba izađe i zatvori vrata za sobom)

PSIHOLOG: Misli da je nešto  naročito, a takve dolaze ovamo svaki dan. Sve su to samo ovce koje žele  ovakvo ili onakvo janje.

A meni bi možda bilo bolje da sam stvarno pravi pastir i da slušam  pravo blejanje, a ne ovo  izvitopereno…

31. SLIKA

(Zabeciba sjedi  i čita knjigu koja joj se veoma sviđa. Izraz  lica odaje njenu očaranost tekstom).

ZABECIBA:  Ma koji Emilemil, ma kakav lutkar, obiteljski čovjek, sav u konvencijama, i ljudskim i  umjetničkim!

A evo knjige koju kao da sam ja napisala, evo pisca koji osjeća stvari kao ja, ima iste ideje, iste nazore, evo dečka za mene!

Nađoh  ovu knjigu slučajno, ali nije slučajno:  nešto me vodilo da uđem u knjižaru dok sam čekala tramvaj, iako nisam imala ideju o tome ni pet minuta prije toga! Tramvaj je nailazio, ali ja sam ga propustila!

I čim sam ušla, krenula sam pravo prema ovoj knjizi,- nešto me odvelo do nje, točno do nje, a da nisam tražila ništa drugo! I odmah sam je kupila, nisam ni  trena razmišljala! Nije, nije to slučajno! Jer ovo je moj dečko: Pavle! To je on! .

Moj Pavle!  I još živi u istom gradu! Neće ga biti teško naći!

DEDOMIR: Osim ako neka nije pročitala knjigu i našla Pavla prije tebe…

ZABECIBA: Zašto me sada obeshrabruješ,  Dedomire, ne očekujem to od tebe?

DEDOMIR:  Znaš  unuko moja,  možda si ti jedina Zabeciba na svijetu, ali to ipak nije tvoje ime…

Ime nam daju drugi, -što možemo,  a tebe su prozvali onako kako se zove još možda i čitav milijun ženskih bića, pa možda i više.  Iako je svatko od nas poseban, ipak: nitko nije ni u čemu jedini.  Srećom našom, ili nesrećom,- e to ne znam…

KRAJ



Facebook! TwitThis