U središtu priče je Vera, gastarbajterica iz Hrvatske koja u Njemačkoj već dvadesetak godina radi na crno i tako prehranjuje obitelj. Jednoga jutra, u hamburšku pekaru upadaju njemački specijalci na čelu s Trajom, policajcem romskog porijekla. 
Veri slijedi izgon do granica Schengena. Na tom putu pratit će ju Trajo koji gazdama želi dokazati da će „jednom od njega postati pravi njemački policajac“... San o Europi bolno će se raspasti, a dvoje luzera ostaju na vjetrometini propalih šansi.


GODINA PROIZVODNJE: 2014

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 1

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 1

DODATNA NAPOMENA: drama je praizvedena na njemackom jeziku, u Theateru TKO u Koelnu (u stuednom 2014.)

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.



U bijelom svijetu:

VERA, radnica gerilka

TRAJO, radnik reda i poretka



Sreli su se jedne zore, dok se miris kruha osjećao...



1

Mrak. Satni alarm. Mlaz svjetla. Vera se uspravi na madracu. Sjedne na pod. Jede iz konzerve. Pere zube u hodu. Navuče kaput.



2

Mrak. Rotacijsko svjetlo. Trajo čisti policijsku kacigu od pljuvačke i trulih krumpira.



3

Zora. Ono osjetljivo doba kad je kruh najhrustaviji i najljepše miriše. Vera u bijeloj kecelji, ima tanke higijenske rukavice na rukama. Obrazi su joj malo brašnjavi. Slaže kruh na police. Nježno ona postupa s tim veknama. Svaku pomiluje, šapne joj nešto, kao da djecu budi...


VERA: Zora je, dječice, spavalice moje, vrijeme je za ustajanje. I ja sam se jedva probudila.  Bogme, stislo jutros, nula je ali s Baltika neki vjetar udario, sve kosti škripe... Još malo da se tišine nauživamo dok gladni ne navale. Tako, sad ste mi baš kao bebice u rodilištu. Sve čekam kad ćete zakmečat, srca moja topla...


Prenula se, kao da se malo postidila.


VERA: Joj, da me gazda vidi, opet bi podivljao. Ide mu to jako na živce. Neki dan se izderao na mene: „Brže, šta mrljaš po tom kruhu, nije ovo salon za masažu!“ Ništa on, jadan, ne razumije. Samo grabi proklete pare, dabogda se ugušio u njima. Ko da će ih u grob ponijeti. Nema on pojma da vi sve osjećate, da kruh ima dušu kao i čovjek...

Pažljivo pakira kifle u papirnate vrećice. Orasi, sezam, kim... katkad se koji odruni s peciva i padne na dasku. Bit će za ptičice ako naiđu.


VERA: Ne zamjerite, malo sam jutros cmizdrava. Danas moj najmlađi ima rođendan - osamnaest godina. Viši je za glavu od mene. A trepavice ima ljepše od mene, kunem se, evo ne pomakla se više ako nije tako...

Dobro pazi da joj suza ne pobjegne. Nije red da se pecivo raskvasi prije nego do mušterije dođe.


VERA (zapjeva): Laži, laži Vere, laži koj ke lažeš

Samo mene Vere, nemoj da me lažeš

Jas si imam Vere, lele jas si imam

Jas si imam Vere, do tri bolesti...



4

Trajo sjedi na zemlji. Umorna leđa naslonio je na patrolni terenac. Puši.


TRAJO: Krepan sam, jebeno se osjećam. Mislim da me i gripa hvata, kao da svaki mišić po žiletima vučem... Ali neka, ne žalim se. U današnje vrijeme imati siguran posao, nije mala stvar. Najbolje prođem kad me šef rasporedi u akcije po turskim kvartovima. Lele, šašavog naroda! Nikad ne jauču dok ih mlatimo, ovi Turci, ni da pisnu. Dobro je to, tako mi bude jednostavnije za ispuniti normu. Olakšaju mi posao i brže sam gotov. Lud narod, šta su uopće dolazili ovamo. A Vijetnamac je najgori. Ma, nisam ga još ni taknuo, tek sam pendrek otkopčao,  a on odmah urla kao da mu kožu gulim. Takva dreka nastane da je to neopisivo. U glavi mi odjekuju milijuni sitnih eksplozija. Danima ne dođem sebi nakon deportiranja Vijetnamaca... Dolaze u čamcima, u hladnjačama, vise ispod vagona, na hiljade ih dolazi... Žuti mravi, kaže moj šef. Zbog njih bi nam morali udvostručiti staž. To bi bilo fer. Još da mi je desetak racija ko ova noćašnja i možda me šef predloži za čin narednika ili barem za odlikovanje. Ne govorim napamet, nešto se izgleda kuha. Jučer me  je pozvao u kancelariju i važno objavio: „Čini mi se Trajo, da bi od tebe još mogao ispasti pravi njemački policajac. Pratim ja tebe godinama. Samo tako nastavi, momče!“ I hoću,  matere mi moje. Ne zna šef šta je Trajo u stanju izgurat. Jedino, na kraju radnog dana, dok ležim u mraku, posjećuju me njihova lica, nikad ih ne mogu zaboraviti, onako oblivena krvlju, svačije jebene oči sam negdje spremio na svoje dno. Samo, nije to kada pa da izvučeš čep. Ali to je već moj problem. Najbitnije da je posao gotov.



5

Vera razvrstava kruh u sanduke za dostavu.


VERA (pjeva): Vtora bolest, Vere, lele, vtora bolest

Vtora bolest, Vere, v tugina ke odam...


Predahne. Skine higijenske rukavice. Obriše dlanove krpom. Iz torbe izvuče par crvenih boksačkih rukavica.


VERA: Majka njemu kupila za rođendan...

Udahne miris rukavica. Uživa kao da obraze sina dodiruje.


VERA: Čini mi se da je prava koža. Nepoderive. Takve niko nema... Samo da mi smjena prođe, i odmah žurim na poštu, poslat ću preporučeno. Šta košta da košta. Njemačke pošte su najbrže na svijetu, nema boljih. Pa, da ih što prije dobije, Kruno moj... Boks trenira, uh da mi je vidjeti njegovo lice kad otvori paket... Plemenita vještina taj boks. Usadi nešto dobro u čovjeka. Naučiš ostati na nogama, puno je to. Gdje ćeš bolje nauke...


Zamukne. Opipava boksačice sa svih strana. Nešto kao da važe u sebi.


VERA: Nije da sam ja najsretnija njegovim izborom. Majka ko majka, ipak se bojim, udarci su to u glavu, ali on je tako zaljubljen u boks, ne možeš mu oteti nešto što voli...


Trajo je tu. U punoj bojnoj opemi. Vizir je spustio. Oči mu ne vidiš.


VERA: Dobro jutro! Oprostite, malo sam se zanijela!


Ona i dalje ne ispušta boksačke rukavice. Nelagoda u njenim očima. Trajo podigne vizir. Kuha se pod kacigom. Trepće od znoja.


TRAJO: Dobro jutro. Mislio sam da je ovo pekara.


Vera brzo gurne rukavice natrag u torbu.


VERA: Ha, ha, ha! Zezate vi mene u ranu zoru... Naravno da je pekara , i to najbolja u gradu. Imamo mušterije čak iz Berlina!  Njima dostavljamo naš čuveni kiseli kruh.


Pritegne kecelju.


VERA: Čime vas mogu poslužiti?

TRAJO: Neću ništa.

VERA: Kako ništa? Možda komad tople pite od jabuka? Danas imamo posebnu akciju: jednu platite, a druga gratis!

TRAJO: Ništa, hvala. Na dužnosti sam.

VERA: Ne valja vam to. Od toga se rak najprije navuče. Kad se ne jede.


On skine kacigu i objesi ju za držač na pojasu. Provjerava nalog. Ona gleda na ulicu.


VERA: A vaši kolege? Ni oni neće ništa?

TRAJO: Ne.

VERA: Imamo popust na grupe.

TRAJO: Drugi put.


Šute.


VERA: Aha, shvaćam. Biće da je neka gadna gužva u kvartu, čim ste se u te oklope uvukli... Pa još „marica“ s rešetkama. Kao da ste u rat pošli.  Ja više ne znam, šta je to u ljude ušlo?

TRAJO: Vi ste Vera Marić?

VERA: Da, ja sam.


TRAJO: Radnu i boravišnu dozvolu, molim.

VERA: Gadan kruh, taj vaš policijski. Ne bi vam bila u koži. Stalno glava u torbi, narod sve luđi, a plaća nikakva...

TRAJO: Trebam vašu radnu i boravišnu dozvolu.

VERA: Nemam sad ovdje. Ako sutra navratite...

TRAJO: Nemate ih uopće.


Ona brzo posegne za torbom i opet izvuče boksačke rukavice.


VERA: Baš dobro da ste naišli, trebam savjet. Vi ste muško, pogledajte, šta kažete?! Jesu dobre?! Ja se ne razumijem u te stvari, prodavač ih je nahvalio na sva usta, kaže da su prave šampionske, ali nikad s njima ne znaš, trgovci su đubrad, začas te obrlate, mater bi rođenu prodali! Ša kažete, hoće li valjat?!

TRAJO: Ostavite sad to, nemamo vremena.


Vera se razigra oko njega, sve ne bi li ga zatravila.


VERA: To je za mog najmlađeg, Krunu, boks trenira, lud je za boksom, čudo neviđeno! Nije mu teško ni u četiri ujutro ustajat kad ima trening, i po suncu i po snijegu! Jel volite vi boks? Moj muž ne voli, ni stariji sinovi ga ne vole, a meni je baš nekako srcu prirastao, zbog Krune. Ostalo mi valjda nešto i od matere, i ona je boks puno cijenila. Ni jedan meč nije propustila na televiziji. Takva nam ženska loza...

TRAJO: Dosta!


On joj grubo istrgne rukavice i baci ih na pod. Ukočila se Vera, bljeđa je od onog brašna na obrazima.



TRAJO: Primili smo anonimnu prijavu protiv vas.


Bijes je jači od straha. Otkoči se ona, srdžba joj ugrije obraze.


VERA: Znam ja čije je to maslo! Šljam pakosni, samo lažu i podmeću poštenim ljudima.  Čim marljivo radiš i gledaš svoja posla, odmah nekom staneš na žulj. I vi se na to obazirete? Na obične tračeve?! Krasna policija! I to u Njemačkoj, zemlji discipline i reda. Mora ovaj svijet propasti, nema druge.


Trajo rutinski isporučuje nalog. RoboCop.


TRAJO: Naša je dužnost ispitati svaku indiciju. U prijavi se tvrdi da u ovom objektu radite već pola godine ali da nemate ni radnu ni boravišnu dozvolu. Čime definitivno kršite zakone Savezne Republike Njemačke.


Vrijeme je za prkos. Dosta je bilo poricanja.


VERA: Nemam, pa šta?! Mi to više ne moramo imati! Mi iz Hrvatske, sada kad smo se napokon vratili u Europu. U našu vjekovnu kolijevku, tamo gdje smo oduvijek bili.

TRAJO: Niste dobro informirani.

VERA: Ko nije?! Pa nisam mutava!

TRAJO: Hrvatska je i dalje u tranzicijskom razdoblju unutar kojeg se njenim građanima sprečava slobodno zapošljavanje na teritoriju drugih članica Europske unije. Ovo ograničenje može trajati i do sedam godina. Prvo morate ući u režim Schengena, pa ispuniti još niz uvjeta...

VERA: Koji crni Schengen?! Sve ovo je sad moja država, i Njemačka je moja država, i sve...!

TRAJO (uhvati je za rame): Nema potrebe za panikom. Idemo na policiju. Tamo ćemo sve razjasniti.


Ona je na koljenima. Grli mu čizme. Preklinje.


VERA: Molim vas, to je neka zabuna... Samo me danas pustite,  ovo mi je prvi put, neće se ponoviti, kunem se...

TRAJO: Ne pravite budalu od sebe.

VERA: Nabavit ću papire, preklinjem vas. Nemojte mene, djeci šaljem, ne znate kako je... Sredit ću, obećajem!

TRAJO: Žao mi je. Zakon je tu jasan.

Vera skoči poput očajničke životinje. Pobjegne u drugi kut pekare.


VERA: Nikud ja ne idem! Nisam kriva! Idite hapsite one teroriste a ne pošten svijet!


Policajcu ipak pukne film. Nasrne na nju, spretno ju uhvati u klinč i obori na tlo. Brutalno joj navuče lisice.


VERA: Gade! Pusti me!


Trajo odvuče Veru van.

Boksačke rukavice leže ostavljene na podu.  Kruh diše.


6.

Murjak poštuje pravila službe. Piše zapisnik nakon racije.


TRAJO: Jedva smo je utovarili u maricu. Ritala se gore od kobile. Morao sam zaprijetiti da ću joj razmrskat koljena i onda se jedva smirila. Dok smo se vozili prema stanici, nije više rekla ni riječi. Sjedila je među nama, gledala nas je drčno i podrugljivo, kao da ona nosi pancirku i kacigu a ne mi. Čudna žena. Nisam nikada vidio ništa slično. Toliko.



7.

Ogoljena soba u policijskoj stanici. Jedna od onih rupa bez prozora, gdje se izvlače priznanja. Metode su razne. Trajo bulji u zid s jednosmjernim ogledalom. Šefovi su negdje iza stakla. Vera sjedi za stolom. Pije vodu iz papirnate čaše. Ruke su joj sapete lisicama. On protrlja umorne oči i okrene  se prema njoj.


TRAJO: Idemo ispočetka. Ime, prezime, zanimanje, bračno stanje...

VERA: Gledaju nas?

TRAJO: Nitko nas ne gleda.

VERA: Znači, gledaju nas.

TRAJO: I ne prekidajte me više, jer ovako nikad nećemo završiti. Dva dana se već natežemo s vama.

VERA: Ne možete mene farbat. Znam ja kako to ide, vidjela sam u filmovima. Tamo su, iza onog lažnog ogledala. Jadnici bezmudi...


Puna je prezira. Trajo oklijeva, nesiguran je... Ipak ga šefovi drže na oku. Rijetko da obični policajci dobiju ovakvu čast i obavezu.


VERA: Evo pogodba: ako me pustite, oprat ću vam ta stakla. Kad ste ih zadnji put očistili, prije sto godina? Sramota jedna koliko je od muha zapljuvano. Kakav je to red?

On ne odgovara na njen mali traktat o neredu. Ona bljesne očima prema staklenom zidu, naceri se voajerima.


VERA: Šta je, momci, nemate para za peep show?! Strpite se, sad će i striptiz, samo što nije!

TRAJO: Jezik za zube!


Sjedne na stolicu nasuprot njoj. Podboči glavu šakama i napeto zuri.


VERA: Bolje ispravite leđa. Zgrbili ste se gore nego kakva baba.

TRAJO: Odgovarajte samo ako vas nešto pitam.

VERA: A nekad su njemački policajci bili pojam.

TRAJO: Dosta izmotavanja!

VERA: Iako, nisu ni sve babe iste. Moja baba Zlata se i u devedesetoj držala uspravno ko jelka. Drva sama cijepala.

TRAJO: Ime, prezime, zanimanje, bračno stanje...

VERA: Zašto pitate? Ionako sve znate.

TRAJO: Ime, prezime, zanimanje...

VERA: Vera Marić. Domaćica. Udana.

TRAJO: Državljanstvo?

VERA: Hrvatsko.

TRAJO: Točan datum ulaska u Njemačku?

VERA: Kojeg ulaska?

TRAJO: Znači bilo ih je više?


VERA: Imate u kartoteci, pa izbrojte.

TRAJO: Koliko?

VERA: Ja sam odavno prestala brojat.

TRAJO: Kad ste prvi put došli u Njemačku?

VERA: Devedeset treće. Dobar staž, a, golube? Da ste pravi, već ste mi mogli i penziju dodijelit.

TRAJO: I sve ste na crno radili?

VERA: Crno da crnje ne može.

TRAJO: Nije vas stid?

VERA: Čega?

TRAJO: Upravo ste besramno priznali da preko dvadeset godina kršite zakone Savezne Republike Njemačke.

VERA: Šefe, ne radim ja to iz obijesti, nego što me nužda natjerala.

TRAJO: Siromaštvo ne smije biti alibi za anarhiju.

VERA: Alibi, jel to ono iz krimića?

TRAJO: Zašto prkosite zakonima ove zemlje?! Kako se usuđujete?!

VERA: Ih, svašta se usudiš kad si pred zidom, samo tjeraš pa dokle ide... Mogu li još malo vode dobiti?


On joj nestrpljivo sipa vodu u čašu. Prolijeva.


VERA: Šteta vode.

Žedno ispije.


TRAJO: Pitao sam vas nešto.

VERA: Stvar je vrlo jednostavna. Ja nemam para da na državu bacam. Ostavim si za najnužnije, da imam za kruh svaki dan, ono, da baš ne krepam od gladi i to je sve. Jer, da sam prijavljena, koliko bi mi samo požderali za poreze, za sve te radne dozvole, prijave boravišta, zdravstvena i mirovinska osiguranja... Odakle mi?! Krv da propišam, ne bi mogla nasmagati! A meni je svaka marka uvijek ko kuća bila. Onda marka, danas euro. Da mogu slati mojima u Hrvatsku. Muž mi ne radi, tri sina treba na put izvest, nije lako...

TRAJO: Majka hrabrost dva.

VERA: Molim?

TRAJO: Tužna sudbina. Sve mi suze naviru.

LENKA: Nisam ni očekivala. Debelokošci ste vi...


Dosta je gnjavaže. Trajo naglo ustane sa stolice. Opako kruži oko nje. Šefovi gledaju, nije šala.


TRAJO: Zbog podrivanja ustavno-pravnog poretka Savezne Republike Njemačke možete dobiti i višegodišnju zatvorsku kaznu, najmanje pet godina, može ići i do deset...


Ona u panici zastruže lisicama po stolu.


VERA: Ne u zatvor, nemojte, molim vas! Ne smijete...! Kako ću jadna, mojima će srce puknuti!

TRAJO: Postoji i druga mogućnost. Ali morate biti maksimalno kooperativni.

VERA: Da, da, sve ću učiniti! Samo recite!

TRAJO: Koliko nam je poznato, vi gastarbajteri držite se zajedno i jako ste dobro povezani. Idete u te vaše klubove, u iste birtije, kuglane, sastajete se po crkvama...

VERA: Ne znam za druge, ali ja se slabo krećem...

TRAJO: Pustite da mi to procijenimo. Nama će svaki podatak biti itekako koristan.


VERA: Kakav podatak? Ništa vas ne razumijem.

TRAJO: Sve što od vas očekujemo jest da dobro razmislite i sjetite se svih onih koji su u sličnoj situaciji kao vi: rade ilegalno, neprijavljeni, u crnoj zoni, mimo zakona... Dakle, reći ćete nam njihova imena, adrese po mogućnosti, ili gradove u kojima su stacionirani, opisat ćete nam njihove obiteljske prilike, imaju li bračnih problema, kakve su im veze s matičnim državama... Sve što vam se učini neobičnim, nama može biti dragocjeno u daljnjoj obradi.

VERA: Tražite da cinkam jadnike kao što sam ja.

TRAJO: Ne bih ja to tako opisao.

VERA: Nego kako?

TRAJO: Riječ je o korisnoj suradnji koja će itekako pomoći u socijalizaciji ove osjetljive društvene skupine.


On kao da na trenutak traži potvrdu od šefova iza ogledala. Zatim joj se povjerljivo približi.


TRAJO: U ime dobre volje, spremni smo izbrisati vaš dosje i odustati od kaznenog progona.


Tišina.


VERA: Sjetila sam se nekih ljudi...

TRAJO: Izvrsno.


On privuče stolicu, sjedne i nagne se prema njoj.


TRAJO: Slušam.


Vera mu pljune u lice. On u šoku poskoči sa stolice, a zatim joj razvali šamar. Krv brizne iz  rasječene usne. Trajo briše obraz od pljuvačke. Kao da kacigu briše.


VERA: Proklet bio...

TRAJO: Kuš, zube ću ti razbit!


Prvi put je ženu udario. Ovako jedan na jedan. Drugo je rutinski rad u masama, u bunilu racije i oblacima suzavca, kad ni ne zna koga je čizmom smlavio.


VERA: To je sve što znaš, mlatiti svezane žene.

TRAJO: Ti si mi prva.

VERA: Čestitam. Neka je sa srećom.

TRAJO: Marš!


Murjak se nervozno ušeće po sobi.


VERA: Kad izađem odavde, prijavit ću te. I tebe i tvoje šefove. Imam i ja valjda neka građanska prava.


Njen otpor grize ga jače od kiseline.

VERA: Odakle si, crnjo?


U tom času kao da mu je užareni žarač u srce zabila. Pograbi ju za kosu. Jedva se svladava...



TRAJO: Šta si mi to rekla?! Još jednom samo pusti jezičinu i, kunem se, polomit ću te!

Gurne ju na stolicu. Ona halapljivo grabi dah.


VERA: Biće... biće da si neki Arapin ili iz tih krajeva bogu iza nogu... Zato i jesi tako vrijedan, jel tako, moraš se dobro gazdama uvući u dupe. A što se mora, nije teško. Nije mala stvar, mislim, kako peglaš tuđinke, bolje nego neki Švabo rođeni.

TRAJO: Drska si. Nećeš dugo.

VERA: Šta mi više možete.

TRAJO: Iznenadila bi se.


On izađe.


VERA: Da sam barem na poštu stigla otići... Jadni moj Kruno, neće svoje rukavice  dočekati. Sigurno će danima ispitivati poštara jel ima šta za njega, gdje treba potpisati, sav je važan moj Kruno kad dođe paket iz Njemačke a on ga preuzme i potpiše. Uvijek mi on nekako izvisi, siroče moje. Kad se sjetim da nije prošlo ni sedam dana nakon što sam ga rodila, a već sam natrag u Njemačku žurila. Tada sam na jednoj benzinskoj pumpi radila, na autobanu. Zaposlilo me, nit me ko šta pitao za papire, ni prijavu, samo šljakaj curo... Prvi mjesec je najgori za dojenče, kad to pregrmiš onda si na konju. Svake noći sam zvala Branka da mu objasnim kako da za malog bočicu pripremi, kako da laktom izmjeri temperaturu vode kad ga kupa... Ajde, barem su ona dva starija tada malo otfrknula, s njima je Branko mogao lakše na kraj... Valjda nisam bila loša mater. To me muči. Ne bi htjela da me pamte po zlu. Moji sinovi.



8.

Trajo iza ogledala.


TRAJO: Pogledajte, razgovara sama sa sobom. Čudna žena, rekao sam vam šefe. Žilavija od kamena. Tu svoju opasku unio sam i u zapisnik. Da ju nekim čudom Brecht sretne, načisto bi ju obožavao... Onaj pisac, šefe, sigurno ste čitali... Niste čitali? Morate, prvom prilikom. Nemate vremena za gluposti? Jasno mi je, dužnost je to odgovorna,  ne čudim se da ne stignete... Jesam danas bio primjeran, šefe? Hvala, hvala, dao sam sve od sebe, puno mi znače vaše pohvale, priznajem, nije bio lagan zadatak... Molim? Stvarno to mislite? Da bi me uskoro mogli ubaciti u postupak za narednika? Uh, blagoslovljene bile vaše riječi! Ne, vi mora da se šalite, ne mogu vjerovati da bih ja mogao postati narednik njemačke policije, baš ja, Trajo Sefer, doseljenik?! Neka vas obasja milost nebeska što ste mi otvorili ove prostore nade!... Dobro, smirit ću se. Nisam euforičan, neće se ponoviti, šefe, znam da euforija šteti razumskom prosuđivanju policajca... Slušam pažljivo... U redu, krećem ujutro. Apsolutno, odgovaram svojim životom! Kakva čast, šefe, i teško breme. Kunem se da ću prije poginuti nego da ne izvršim ovu misiju!

9.

Izgon iz raja. Murjak prenosi presudu. Ilegalka sluša.


TRAJO: Radi ilegalnog boravka i mogućnosti počinjenja teškog kaznenog djela dobili ste izgon i doživotnu zabranu ulaska u Saveznu Republiku Njemačku. Mjera se podjednako primjenjuje na području svih članica Europske unije... Kao službenik zadužen za izvršenje deportacije ja ću vas sprovesti do vanjske granice Schengena. Očekujemo vašu maksimalnu suradnju, kako bismo cijeli postupak priveli kraju bez neugodnih međunarodnih incidenata i na obostranu korist obiju strana.

VERA (naceri se): Znači, spašena sam. Nemaš me gdje izbacit, golube! Ako sam dobro shvatila, ne možeš me ni u Hrvatsku otjerat... Zaboravio si da smo mi ušli u tu prokletu uniju?

TRAJO: Ukalkuliran je jedan ulazak u državu rođenja.

VERA:  Đubrad. Na sve ste mislili.


Ona pokušava izmasirati okovana zapešća.


VERA: Ima li šanse da mi skinete ovu gvožđuriju?

TRAJO: Nema.

VERA: Pitam gluposti, jel da?


Utihnuše.


TRAJO: Moram vas upozoriti da na vaš teret pada i podmirenje računa.

VERA: Kakvog sad računa?

TRAJO: Za troškove privođenja, boravka u pritvoru i deportacije. Tri tisuće eura.

VERA: Aha, već jurim u banku dok nisu zatvorili. Samo recite koliko treba, pa da odriješim kesu. Jeste pobenavili?! Odakle mi?

TRAJO: U nemogućnosti podmirenja duga od strane okrivljenika, primijenit će se prisilna naplata putem ovrhe.

VERA: Jebite se!



10.

Na pola puta. Motel. Trajo i Vera jedu zagorjele hamburgere. Ona je umrljana kečapom. Lisice joj smetaju.


VERA: Kao da ugljen jedem.

TRAJO: Jeo sam i gorih.

VERA: Nisam ni ja neka izbirljivica. Meni je dosta komad kruha i konzerva sardina za cijeli dan, i ja mirna. Ali šta nas truju lopuže?!

TRAJO: Šuti i jedi. Da krenemo dalje. Moram još benzin natočiti.

VERA: Baš me zanima je li tu ikad neka sanitarna inspekcija nosa promolila? Bolje da ovakve rupe zatvarate nego što lovite pošten svijet. U šta se ova Njemačka pretvorila, moj Bože!

TRAJO: Dobra je ona, kakvog se smrada tu navuklo.

VERA: Čekaj kad mene nogirate, malo ćete prodisat...

TRAJO: Imamo još puno toga za obaviti.


Ona ga proučava.


VERA: Voliš svoj posao?

TRAJO: Raditi se mora.

VERA: Znači, voliš ga.

TRAJO: Ljudi poštuju policijsku uniformu. To mi puno znači. Ili me se boje. Nema trećeg. Naučio sam živjeti s time.

VERA: Sad si me baš podsjetio, kakvu sam ja uniformu imala u Baden-Badenu! Jedan zemljak, iz babinog sela, našao mi posao. Biće da se zagledao u mene.

TRAJO: Ne čudim se.

VERA: Šta hoćeš reći?

TRAJO: Ništa, to ja onako... Nastavi.

VERA: Čovječe, kakva premija, ni danas nemam pojma kako me je tamo ugurao. Radila sam kao sobarica u hotelu s pet zvjezdica, to je onaj u centru, ako si bio, izgleda kao dvorac...

TRAJO: Nisam.

VERA: Na kutama smo imale zlatnu dugmad, a rajfovi za kosu bili su nam izrađeni od prave slonovače, majke mi! Jest da nas je spavalo i po dvadeset cura u sobi u podrumu, ali nema veze, imale smo dopuštenje da nakon ponoći dolazimo u kuhinju i počistimo sve šta je ostalo u tepsijama... Čudo jedno šta gosti ostave na tanjurima. I to da se baca u smeće, kako ih nije Boga sram! Znaš koliko to znači, puno uštediš na hrani, više ti ostane para za slat kući. A za Božić nam je uprava dijelila posebne paketiće, s onim malim sapunima i šamponima i plišanim papučama... Bilo je divno dok me nije otkucala jedna drolja rumunjska. Nije im dosta što nam ruše cijene satnice, nego još i cinkaju. Te Rumunjke, Ukrajinke, Moldavke... oči bi rođenoj majci iskopale za prekovremeni sat. Imala sam sreću da šefovi ipak nisu zvali policiju, samo su me otjerali.


On ima svoju kontru.


TRAJO: Ne volim hotele. Tužni su.

VERA: Hoteli da su tužni? Svašta!

TRAJO: Meni jesu. Čim se popnem u sobu, kao da sam se izgubio. I svaki put, kad se okrenem prema zidu, prije nego zaspim, pomislim da je prekasno. Da se više nikada neću pronaći.

VERA: Ništa ja tebe ne razumijem.

TRAJO: Ne čudim se.

VERA: Moji dečki i danas ponosno nose tu sliku u novčanicima: vidi se kako ja usisavam veliki plavi perzijaner u restoranu na prvom katu. Plav kao nebo. U hotelskom prospektu piše da ga je onaj šah poklonio kad je jednom bio na odmoru, jel se šah kaže, onaj što mu ime zvuči ko baklava...?

TRAJO: Šah Reza Pahlavi.

VERA: E, taj! Baš si pametan, sve znaš.

TRAJO: Nije baš tako.


Zašute. Jedu.


VERA: Gdje smo sad?

TRAJO: Otprilike na pola puta. Još nekih sedamsto kilometara. Dug je put do Balkana...

VERA: Moja zemlja nije na Balkanu. To si vi izbijte iz glave. Zato i jesmo tu gdje jesmo, jer nas stalno trpate s tim ološem u isti koš!

TRAJO: ... A ne želim voziti preko 130. Tako se troši puno goriva. Ne bi bilo ni zgodno da policajac bezglavo juri.

VERA: Zašto nismo avionom išli? Kad je bal nek je bal. Mislim, kad mi već derete kožu, da barem kao gospođa putujem.

TRAJO: Iz sigurnosnih razloga.

VERA: Šta ti ja dođem, Al-Qaida?

TRAJO: Više Baader-Meinhof.

VERA: Nikad čula.

TRAJO (nasmije se): Zaboravi.

VERA: Pa, ti se znaš i smijati...


Uvuče se on odmah, u svoju ljušturu.


TRAJO: Ne znam.

VERA: Trebao bi se stalno smijati. Imaš lijepe zube.

TRAJO: Ništa posebno.


VERA: Moja baba je imala sve svoje zube do smrti, a umrla je u devedesetosmoj.

TRAJO: Događa se.

VERA: Takva nam ženska loza.

TRAJO: Znam, rekla si mi kad sam te hapsio.

VERA: Možda.

TRAJO: Sigurno. U zapisniku je.


Autoput buči tamo vani.


VERA: Gust promet za ovo doba godine.

TRAJO: Da.

VERA: Moji dečki svi položili od prve.

TRAJO: Molim?

VERA: Vozački.

TRAJO: Aha.

VERA: Stalno se svađaju koji će od ćaće uzet opela... Znaš kako je, cure navaljuju, lijepi su mi ko slike, sva trojica, nije što su moji, a benzin skup... Bogme, sedamnaestu godinu preturio, naš opel. Ništa mu ne fali. To sam prvo uštedila.

TRAJO: Šta rade sinovi?

VERA: Još se školuju. Najmlađi Kruno će maturirati na proljeće, u gimnaziji. Zlatko je na drugoj godini medicine, a najstariji, Mišo, je na trećoj godini prava. On će braniti majku, jednog dana... Da ih vidiš kakvi su, ko lipicaneri, ... čekaj imam ih ovdje, da ti pokažem sliku...


Prtlja po džepu. Onako vezana. Izvadi zgužvanu fotografiju i gurne mu pod nos.


VERA: Vidi, šta kažeš?!

TRAJO (pogleda): Zgodni momci.

VERA: Nema ih zemlja!


Ona poljubi sliku i vrati je u džep.


VERA: Imaš ti djece?

TRAJO: Nemam.

VERA: Ne valja to.

TRAJO: Ovisi...

VERA: O čemu, života ti?!


Povlačenje. On ju uhvati za ruku.


TRAJO: Vrijeme je. Idemo.

VERA: Čekaj, sila mi je.

TRAJO: Kakva sila?

VERA: Moram na vece.

TRAJO: Opet?

VERA: Ovo je drugo... Uuuuh!


Iskrivila je lice u bolnom grču.


TRAJO: Nije ti dobro?

VERA: Panika mi je!

TRAJO: Baš sad, šta ćemo...

VERA: To je od prokletog hamburgera.


U Traji je prekipjelo. Pograbi Veru i odvuče ju prema toaletima.


TRAJO: Gubi se i budi brza!

VERA: Ali, moraš mi skinuti lisice. Ovo neću moći ako su mi ruke okovane, znaš, trebam se pošteno obrisati, lakše je kad piškim...

TRAJO: Dobro, ne zanimaju me detalji... Samo bez nekih trikova, inače, zube ćeš skupljati po pločicama.


Preko volje joj otključava lisice. Ona protrlja nažuljane zglobove i nestane u kabini toaleta.


TRAJO: Imaš pet minuta!

VERA (off): Sad ću, uuuh...!


Tišina. Trajo pogledava na sat. Nestrpljivo šeće. Izvadi auto-kartu iz džepa od hlača. Provjerava nešto. Spremi kartu.


TRAJO: Jesi gotova?!


Nema odgovora.


TRAJO: Ulazim, upozorio sam te!


Mučni muk.


TRAJO: Vera!


Razvali nogom vrata toaleta. Uleti unutra.


11.

Motelska soba. Upada Trajo. Nosi Veru prebačenu preko leđa. Ona divlje mlatara nogama.


VERA: Pusti me, siledžijo! Govno fašističko!


Istovari ju na pod. Jednu joj ruku lisicama pričvrsti za cijev radijatora. Veže joj noge užetom.


VERA: Bolje mi pucaj u glavu nego što me mrcvariš.

Trajo ode u kupaonicu. Šumi voda. Vraća se mokrog lica.


TRAJO: Voda je puna hrđe.


Spuzne na pod do nje. Nasloni se na zid.


VERA: Ajde, više, prekrati mi muke. I riješio si i sebe belaja. Možeš me i objesit na luster. Kao, ludača se sama objesila. Baš bi neko ispitivao šta se dogodilo, možeš mislit... Jedna manje. Još bi ti odlikovanje dali.


Šutnja.


VERA: Šta je, nemaš muda?


Trajo skida čizme.


VERA: Nemaš, naravno.


TRAJO: Marš!


Ona se teško gnijezdi uz radijator. Razapeta.


VERA: Eh, samo da sam se uspjela prebaciti preko rijeke, ne bi me više nikad vidio.

TRAJO: Kujo prevarantska.

VERA: Nisam imala izbora.

TRAJO: Cijelu lokalnu policiju sam zbog tebe morao alarmirati.

VERA: Kukavice bijedne, čak ste i njemačke ovčare pustili na mene. Cijeli čopor na jednu ženu. Fuj!

TRAJO: Dao sam psima da onjuše moje ruke. Nešto tvog mirisa se zadržalo. To im je bilo dovoljno da osjete trag. Nevjerojatne životinje.

VERA: Jel vas imalo pred Bogom sram? Mogli ste i tenkove pokrenuti, ništa me ne bi začudilo... To je ta vaša politika, samo udri, nek se dobro vidi ko drži pendrek.

TRAJO: I da znaš, sve ove nepredviđene troškove zbog izlaska policijskih snaga na teren, također ćemo tebi zaračunati.

VERA: Briga me. Nažderite se, đubrad pohlepna.


On ustane i priđe prozoru. Briše zamagljeno staklo.


TRAJO: Još se večeras ova prokleta magla spustila. Sad zaista ne vrijedi da nastavljamo dalje.

VERA: Pametno. Bojiš se da ti usput ne zbrišem negdje u magli a još jednom to ne bi podnio.

TRAJO: Začepi!


VERA: Nego, golube, bolje pripazi da se ti ne izgubiš do jutra. Mislim, spavaš u motelskoj sobi, a kako si mi povjerio...

TRAJO: Ne seri!

VERA: Neću više, ne brini.


Ona se usiljeno cereka. On se još više natmuri.


TRAJO: Prostakušo.

VERA: Nemaš smisla za humor.

TRAJO: Slabo.

VERA: Jetru ćeš si izjest.

TRAJO: Briga te.

VERA: Nije baš tako. Pa, ja se za tebe brinem na putu. Trenuto nemaš nikog drugog.


Mučaljivo. Trajo pušta tišinu da traje. On bi mogao tako dovijeka.


VERA: Gladna sam.

TRAJO: Nemoguće.

VERA: Ogladnila sam u prirodi.

TRAJO: Opet počinješ...

VERA: Evo, ozbiljna sam.

TRAJO: Uostalom, brbljaj šta te volja. Ja te i ne slušam.

VERA: Da odemo do restorana?

TRAJO: Ne dolazi u obzir. Više me nećeš navući. Tu ćeš ostati svezana dok ne krenemo dalje.

VERA: A možda imaju poslugu u sobu?


Šuti on. Ubija pogledom.


VERA: Donesi mi kruha, molim te.

TRAJO: Najradije bih te zadavio!


Navlači joj lisice na obje ruke. Čvrsto joj omota uže oko prsa i priveže ju za radijator. Obuje čizme. Izađe.


VERA: Sad će Trajo. Samo što nije.



12.

Trajo se vraća. Nosi kruh, dva kuhana jaja, bocu vode i papirnate salvete. Rasprostre salvete na pod i poslaže hranu.


TRAJO: Jedi.

VERA: Kako ću?

TRAJO: Sranje!

VERA: Ili me odveži...


Prtlja u nedoumici, uzme kruh, odlomi komad... Ima nešto dječački i svetački u njemu dok pruža kruh njenim usnama.


TRAJO: Ajde... I bez trikova.


Vera halapljivo žvače.


TRAJO: Polako, ugušit ćeš se... Šta ću onda s tobom?


VERA: Šef bi te u top stavio, ha?

TRAJO: Automatski otkaz. Subverzija izvršenja misije. Zadatak nije izvršen do kraja.

VERA: Niste vi normalni, majke mi. Gore nego oni esesovci.


On odlomi komad kruha i za sebe. Jede. Ljušti jaje i hrani ju. Smiješni su nekako. A opet, nisu...


VERA: Kao mala... Nisam htjela bjelanjak da me ubiješ... Sad sve volim.


On svuče čizme.


TRAJO: Hoćeš vode?

VERA: Može.


Otvori bocu. Pridržava joj glavu dok pije. Ne ide mu to baš od ruke. Ispolijeva ju po vratu i grudima.


VERA: Pazi, polio si me!

TRAJO: Donijet ću ručnik.


Evo njega s ručnikom. Stoji prilično zbunjen. Bi li je obrisao?


TRAJO: Uh, krv mi piješ!


Bijesan sam na sebe, tutne joj ručnik u šake. Oslobađa je užeta. Lisice ne skida. Ona se briše. Dugo, predugo za njegov pojam.



TRAJO: Dosta lickanja. Vrijeme je za spavanje.


Trgne ju za ruke, hoće ju opet privezati za radijator.


VERA: Nemoj me više za radijator!

TRAJO: Bit će ti toplije. Soba je ko hladnjača.

VERA: Čekaj, vrati mi na trenutak mobitel. Da se javim kući.

TRAJO:  Ne dolazi u obzir.

VERA: Imam pravo na jedan poziv! Vidjela sam u filmovima.

TRAJO: Kad si sve te filmove gledala?

VERA: Dok se nisam udala. Branko i ja smo se i upoznali u kinu.

TRAJO: Branko je...?

VERA: Moj muž.

TRAJO: Aha.

VERA: Ja sam kidala karte na ulazu, a on je došao s grupom svojih montera iz tvornice. Za vrijeme filma mulci nikako da se smire, dobacivali su koješta nekim curama. Ja uzela baterijsku lampu i pravac njima za vrat. „Hoćete začepit ta pogana usta ili da zovem policiju?“ zaprijetila sam, i bogme se dečki stišali. Do kraja filma ni zucnuli nisu. Branko me sačekao nakon filma, dok sam počistila dvoranu, htio se ispričati... Odveo me na ćevape i tako...


On iz džepa izvadi mobitel. Umetne bateriju u njega.


TRAJO: Zovi.

VERA: Ako bih mogla u kupaonicu...  Kako ću pred tobom razgovarati s mužem?

TRAJO: Ne može.


On sjedne na krevet. Okrene Veri leđa. Ona nespretno prebire po telefonu. Lisice joj zagorčavaju život. Osluškuje uzaludnu zvonjavu mobitela, tamo daleko...


VERA: Ajde, Branko, javi se... Prokleta sekretarica se uključuje, baš sad, ni prije ni kasnije...


Svrne pogled prema Traji. On ne reagira.


VERA: Ja sam. Ne znam gdje si u ove kasne sate, valjda negdje s klapom na pivu. Neka, nije meni žao... Ne bi ja ni voljela da ne ideš van. Muško je muško. Nego, htjela sam ti javiti, ja sad putujem kući, sutra popodne bi trebala stići, ne znam ti reći baš točno u koliko sati, jer me voze autom... Dobila sam iznenadne slobodne dane u pekari, sve ću ti objasniti kad se vidimo. Ništa ne brini, vozi me jedan Arapin, da vidiš što taj poštuje propise na cesti, čudo jedno, a ne ko oni Turci kad se vraćaju, ciglu na gas...


Trajina leđa miruju. On gleda u zid.


VERA: Ima još nešto... Ne volim ovako preko telefona, nije red, ali, mislim, da i ti malo mućneš glavom, pa da vidiš šta ćemo. Muči me to gadno, još otkad sam bila za prošli Uskrs. Zaboravim na par dana, pa mi opet ne da mira. Sjećaš se onu noć kad smo sjedili na verandi, pred moj polazak, jesmo se mi držali za ruke, ali nekako nisam više osjećala da su to baš tvoji dlanovi, tvoji prsti, koje bih nekad i slijepa prepoznala među milijunima tuđih. One ruke, promrzle od rijeke, koje sam poljupcima grijala kad si dolazio s pecanja. I znaš šta je najgore, nekako mi je svejedno bilo što ih ne prepoznajem. Potpuno ravno. Ne znam koji je to vrag, jel to normalna pojava kad su ljudi godinama daleko jedno od drugoga? Kao da stalno podgrijavaš grah, prvo bude dobar, a onda jednoga dana izgubi okus. A tu je on i još ga ima, pun lonac, ali ne kipi više... Tako valjda i ljubav. Možda da pitamo nekog stručnjaka, postoji valjda neka pomoć za to, neki doktori... Ko vukovi smo postali. Neću da mi bude svejedno. Grozan je to osjećaj. Eto, vidimo se uskoro. Izljubi mi dečke...

Prekine vezu.


VERA: Gotova sam.


Trajo se približi, uzme mobitel od nje. Izvadi bateriju i strpa je u džep.


TRAJO: Nisam Arapin.


Gleda ona nekud kroz njega.


VERA: Šta?

TRAJO: Rekla si mužu da te vozi Arapin.

VERA: Prisluškivao si?

TRAJO: Nisam. Profesionalna deformacija.

VERA: Pa, golube, ne znam koji si, ali čisti Švabo baš i nisi.

TRAJO:  S Balkana sam, isto kao i ti.

VERA: Rekla sam ti već da ja nisam s Balkana...

TRAJO: Rođen sam u Skopju. Ja sam Rom. Možemo i na tvom jeziku dalje...

VERA: Cigan, opa, igra mečka! Još ćeš mi i u dlan gledat.


Golema je njegova šutnja.


VERA: Majke ti, reci kakva mi se sudbina sprema? Nešto ludo, sto posto, neki milijuni na lotu, sreća u ljubavi, ajde, gataj mi!

Pruža ruke prema njemu.


VERA: Šta je, ne vidiš ništa? Mutno, golube? Smeta ti ova metalurgija? Ih, koji si ti šarlatan. Baš sam se poradovala, sad će meni murjak detaljno opisati budućnost.

TRAJO: Ako si završila s pljuvačinom, umukni zauvijek.


Udara jastuke na krevetu.


TRAJO: Moramo na spavanje. Da što ranije krenemo.

VERA: Oprosti, zezam se malo...

TRAJO: Jezik ti je ko u zmije.

VERA: Nisam ništa loše mislila.

TRAJO: Ne znaš ti šta je loše.

VERA: Ne, ti znaš.


On čučne pored nje.


TRAJO: Nemaš pojma kako je kad ti kožu četkama ribaju. Onim žičanim četkama, za pod. Klinci u trećem osnovne. Cijeli razred. I dečki i cure. Drpili četke od podvornika, skinuli me do gola, pa sve viču: „Sad ćemo okupat Traju! Koža mu je prljava! Mama ga rodila u katranu! Trljajte, djecoooo!“ Nisam ni suze pustio. Samo sam čekao da prestanu. Mislim, umorit će se jednom, djeca su to... Dva mjeseca mi je majka njegovala rane, dva mjeseca sam ležao na samrti... Naravno, mene su izbacili iz škole. Nisam imao pravo upisa godinu dana. Nigdje u Makedoniji. A gdje bismo i selili. Majka me je podučavala tu godinu, samo da ne zaostajem... Brali smo gljive u šumi i tako smo se prehranjivali, sapun je sama kuhala od pepela, snalazila se kako je god znala, ali meni je knjige kupovala...

VERA: Žao mi je...

TRAJO: Ma da, vidim, prava Samaritanka.


On sjedne na krevet. Tišina ljepljiva.


VERA: Znaš, kad si upao u pekaru, odmah sam opazila da nekako učeno govoriš.

TRAJO: Čudo neviđeno za jednog Cigana, jel da?

VERA: Nisam to htjela reći.

TRAJO: Ali si mislila.

VERA: Nisi ti običan murjak.

TRAJO: Kako se uzme.

VERA: Nešto tu ima drugo...

TRAJO: Okej, ako baš moraš znati, glumu sam diplomirao u Beogradu.

VERA: Opa!

TRAJO: Mama je umrla kad sam bio pred maturom. Naprosto se ugasila. Rekla mi je, još dok je bila pri svijesti: „Trajo, sine, obećaj mi da ćeš uzet neku diplomu.“ Obećao sam joj. Dok sam se švercao u vlaku za Beograd, upoznao sam neke cure što su išle na prijemni na glumu. Rekoh, ajde da i ja probam. Došao sam na prijemni, stao pred komisiju, a jedan od njih, inače slavni redatelj, šapne drugom: „Ovaj niger je idealan za Otela, ne treba mu nimalo tena stavljat.“ Čuo sam ga dobro šta je rekao. Cerekali su se i gledali me posprdno, i dali su mi znak da počnem, a ja im priđem, pljunem pred njih i odem. Godinu dana sam čistio ulice po Beogradu, a onda sam se vratio i prošao od prve.

VERA: I kako to da si u Njemačkoj završio?

TRAJO: Budala. Došao sam još početkom '91.

VERA: Znači, dvije godine prije mene. Oboje smo već zaslužili penziju.

TRAJO: ...Kad je kod nas krenulo progresivno ludilo. Mislio sam, idem, što ne bih, zapad je to, gomila mogućnosti, boli ljude briga šta si i odakle si... I čim sam stigao, obasuli me ponudama, lagao bih da nisu, o, da!

VERA: Eto vidiš, i još se žališ.

TRAJO: Jesi normalna, o čemu ti pričaš?!


Skoči s kreveta. Uznemireno se kreće po sobi. Kavez.


TRAJO: Mogao sam svaki dan igrati krezube Cigane otimače djece, pijane meksičke silovatelje, islamske teroriste, džeparoše u metroima, konjokradice...! Znaš koliko sam puta naletio na ljude koji te tapšu po ramenima, kao mi smo tolerantni, nas ne zanima boja kože, samo se vi opustite, svjetski smo ljudi... a istovremeno ti bacaju napoj kao za svinju. Egzotičnu svinju. Nude ti da budeš vlastita karikatura, da pljuneš sam sebi u lice, da gaziš po svom porijeklu i sjeni svoje matere... Zgadilo mi se sve, mislim si nosite se u majčinu i vi i vaši cirkusi. Radije ću govna čistit. Deset godina sam u kanalizaciji radio, pet godina na bauštelama, ali sam ostao svoj. A znaš šta je najgore? Recimo, upadne policija u autobus, neka racija bezvezna, ljudi milijardu unutra, jedan drugom na glavi, a oni nepogrešivo odmah na mene, vadi legitimaciju! Ja poludim, ne dam, pitam ih „Šta je to na meni tako posebno? Zašto mene jedinog zajebavate?“ Koliko sam puta prenoćio na policiji, ne znam ni izbrojat...


Sav je izgorio u jari svoga sjećanja.


VERA: Jesi završio?

TRAJO: Kako misliš?

VERA: Jesi gotov s jadikovkama? Grozno te je slušat. Naričeš ko neki pekmez. Šta si umišljaš, da su tvoji problemi najveći na svijetu? Da drugima samo med i mlijeko teku? Ponašaš se ko derište.

Srlja on, trenutno je slijep na tuđe muke.


TRAJO: Ne laj!

VERA: E, lajat ću. Možeš me samo mrzit.

TRAJO: Ništa ti ne znaš o poniženju. Nikad nisi doživjela da te gledaju u oči, sve slatko cifraju dok razgovaraju s tobom, sve neviđeni liberali, ali nosnice ih izdaju. Malo se rašire i zadršću od zebnje, kao da su smrad osjetile, traje to kratko, jedva nekoliko sekundi, ali uhvatim ja to. Izvježbao sam se godinama. Onda im kažem: „Šta je, gospodo, zaudaram? Frka od zaraze? Evo sad će ebola prsnut iz mene! Da me raskužite malo, za svaki slučaj? Barem sad tih sredstava ima koliko hoćeš, dajte navalite...“

VERA: Pitala bi te ja za duševne boli da si samo jedno matoro dupe švapsko morao oprat. Parajlija se popiša u gaće, smije se zubima od sto hiljada eura, a njegova milostiva zvecka narukvicama i još me vrijeđa da sam šlampava. Misliš da je meni lakše jer sam bjelkinja? Je, malo morgen! Ja sam za njih šuft ko i ti. Sva sreća da sam jaka kao kobila, Bog mi je podario dobro zdravlje. Nema, brate, izležavanja kad si bez zdravstvenog osiguranja. Ako mi se i desila koja od onih ženskih tegoba, onda bih pronašla nekog našeg doktora i na crno mu platila.


Šutaju se šutnjom njih dvoje. Prolazi vrijeme.


TRAJO: Muž ti je prilična kukavica.

VERA: Kako se usuđuješ?! Tko si ti da o njemu govoriš?

TRAJO: Samo primjećujem da je pustio ženu da robuje u tuđini. To se tako ne radi. Nije fer.

VERA: Gledaj svoja posla. Otkud ti znaš kako je bilo?



TRAJO: Znam samo da ja svoju dragu ne bih nikad pustio.

VERA: Stvari nisu trebale biti takve. Ukrivo je otišlo kad je Branko '93. dobio otkaz u tvornici. Mišo je taman pelene prestao nositi. Zlatko tek prohodao. Raskućili željezaru neki probisvjeti, sjeme im se zatrlo, dabogda! Ni šaraf nije ostao. Dvije hiljade radnika završilo na ulici.Tamo je sad golemi supermarket. Bilo je stani, pani. Djeca gladuju, cvile, srce mi kopaju... Rekla sam Branku: „Ovako više ne možemo. Idem ja u Njemačku. Lakše se žensko snađe, mogu čistiti po kućama, čuvati djecu, peglat...“ I tako sam pošla u arbajt. Ispratio me Branko na kolodvor, obojicu je držao u naručju, nisu ni plakali sirotanovići, od šoka... Vlak je odlazio a ja sam udarala glavom po stoliću u kupeu, sve da ne vrištim... Mislila sam, idem privremeno, dok se ne snađemo, ali malo, pomalo, i razvuklo se... Ode život, nisi ga ni primijetio. Branko nikad više nije mogao naći posao.

TRAJO: Nije to opravdanje. Kako god okreneš, on te je žrtvovao.

VERA: Ne zabadaj nos gdje ne treba. Jel tako i svojoj ženi pametuješ?

TRAJO: Nemam ženu.

VERA: Eto, šta sam rekla. Ni kučeta, ni mačeta, lako je onda filozofirat.


Tiho je... Samo se autoput čuje.

VERA (pjeva): Treća bolest, Vere, lele, treća bolest

Treća bolest, Vere, umiram za tebe...

TRAJO: Okud znaš tu pjesmu?

VERA: Čula sam jednom u nekim svatovima... I ostala mi u uhu. Divna je.

TRAJO: To mi je majka uvijek pjevala.

VERA: Svijet je mali.


TRAJO: Premali.


Ona klekne. Vrpolji se.


VERA: Morala bih... na vece...

TRAJO: Čekaj... Da mi ne bi opet izvela neku kretenariju...


Obiđe sobu, provjerava prozor i vrata. Zaviri u kupaonicu. Vrati se do nje. Oslobađa je lisica.


VERA: Ne moraš, nije sad velika...

TRAJO: Neka.


Izvadi pištolj.


TRAJO: Brzo.


Ona se izgubi u kupaonici. Trajo sjedne na krevet. Briše pištolj. Evo nje natrag. Stane pred njega.


VERA: Može lance, šerife.

TRAJO: Ne gnjavi. Sjedi tamo.

VERA: Oho, kakva čast! Čime sam to zaslužila? Dobro vladanje?

TRAJO: Hoćeš da se predomislim?

VERA: Neću, neću...


Sjedne na pod uz radijator. On spremi pištolj u futrolu.


TRAJO: Bio sam oženjen. Jednom davno. Erika se zvala. Upoznao sam je u kantini na baušteli. Radila je za šankom. Kad smo se vjenčali, unajmili smo podrumski stan. Neobično sunčan, s obzirom da je ukopan ispod razine zemlje, i baš jeftina stanarina je bila... Svako jutro, prije doručka, stajali smo goli u našoj kuhinjici i držali se za ruke. Voljeli smo promatrati brojne cipele kako na pločniku žure pred našim očima. Kao u nijemoj komediji. Smijali smo se dok nam usne ne bi utrnule. Imali smo svo vrijeme ovoga svijeta samo za sebe...

VERA: Gdje je sada?

TRAJO: Jednoga dana pobjegla je s kapetanom američkog razarača. Poslali su mi razglednicu s Floride. Šakama sam zakovao prstenje na prozorsku dasku i otišao.

VERA: Đubrad američka. Sve moraju ugrabit.

TRAJO: Šta se može. Dogodilo se.


Tajac.


VERA: Kakva je bila?

TRAJO: Tko?

VERA: Erika. Jel bila lijepa?

TRAJO: Kao vila. Vjeruješ da postoje vile?

VERA: Ne.

TRAJO: Ni ja nisam vjerovao dok nju nisam upoznao.

VERA: Blago njoj. Ja sam ružna ko stara taraba.

TRAJO: Nisi ružna.

VERA: Dobro je, nastavi...

TRAJO: Kosu je imala crnju od svemira, na rubovima je svjetlucala kao da su zvijezde po njoj popadale. Oči su joj bile dva gorska jezera. Za vjenčanje je sama sašila haljinu. Imala je čarobne ruke. Kupila je neko platno za plahte, da si ju samo mogla vidjeti, ne možeš vjerovati kako je ona to ponosno nosila, s kakvim stavom...

VERA: Pokaži mi.

TRAJO: Da ti pokažem?

VERA: Šta se čudiš? Ti si glumac

TRAJO: Ne dolazi u obzir. Nismo u cirkusu.

VERA: Daj, molim te, da se malo zabavimo!

TRAJO: Kasno je.

VERA: Nismo mala djeca pa da već moramo u krevet.

TRAJO: Neću.

VERA: Znaš šta, uopće ti ne vjerujem da si za glumca završio.

TRAJO: Ma, bez veze mi je to... Glupo se osjećam. Kako ću ja kao žensko? Pogledaj međeda.

VERA: Malo mašte.

TRAJO: Obećaj da se nećeš smijati.

VERA: Ni govora.



13.

On se napokon odluči. Uzme plahtu s kreveta, omota se oko bokova i prsa. Kreće se uznosito po sobi. Uzdigao se na prste kao da je na visokim potpeticama. Stanjuje glas.


TRAJO: Dragi, kako ti se sviđa moja haljina? Osjećam se u njoj kao princeza. Ovo je najsretniji dan u mom životu!


On napući usne kao da očekuje poljubac.



TRAJO: Poljubi me za sreću, dragi, prije nego krenemo kod matičara.


Vera ne izdrži. Prasne u smijeh.


VERA: Jao, puknut ću! Ne mogu više! Hahahaaaa!

TRAJO: Obećala si...


Bijesno strgne plahtu sa sebe.


TRAJO: A sad da vidimo i Branka. Da nam se ne bi uvrijedio, ako ga preskočimo. Idemo, ti si na redu.

VERA: Ne znam ti ja to...

TRAJO: Snaći ćeš se. Ne bojim se ja za tebe.


Ona oklijeva, smišlja strategiju... Zatim navuče njegove čizme. Raskorači se nasred sobe.


VERA (grubim glasom): Vera, ljubavi, kuvaj brže rakiju da se oporavim! Ona kurva rijeka muda mi zaledila. Imam pune gaće mulja a nisam ništa ni upecao! Taman da ću izvući soma, dva metra skoro u njemu bilo, kad se đavo istrgne a ja pljus na leđa!


Sjedne ona na dupe, a Trajo se sklupča do nje pod napadom cerekanja.


TRAJO: Aaahhhaaa! Luda si načisto!


Gledaju se. Duboko dišu. On prvi ustane.



TRAJO: Dosta je bilo. Ustajemo u zoru.


Vera svuče čizme. Uzme deku i jastuk. Namješta se za spavanje na podu.


TRAJO: Ne možeš na podu...

VERA: Ih, gdje sam ja sve spavala... Ovo je rajski.

TRAJO: Dođi na krevet.

VERA: Stvarno misliš?

TRAJO: Ne gnjavi.


On legne na jednu stranu kreveta. Okrene joj leđa. Ona se zguri na drugu stranu. Leđa im se jedva dodiruju.


TRAJO: Svjetlo ne gasim. Da me san ne prevari.

VERA: Nemaš onaj alarm?

TRAJO: Imam. Ovako je sigurnije. Spavaj.

San neće na oči.


VERA: Trajo...

TRAJO: Šta je sad?

VERA: Nikad nisam čula za ime Trajo. Jel nešto znači?

TRAJO: Život. To je život na romskom.

VERA: O jebem ti takav život.

TRAJO: Baš se prava javila.


Šute. Kaplje voda u kupaonici. Ona se uspravi i spusti mu dlan na rame.



VERA: Znaš, nisam ono ozbiljno mislila da si govno fašističko... Oprosti.


Trajo se okrene. Pogleda ju.


TRAJO: U redu je. Ni ja tebi nisam htio reći da si kuja prevarantska.

VERA: Eto... Sve je sređeno.

TRAJO: Kad si pobjegla, bila je smiješna situacija... Pružim ruke psima da te nanjuše, sačekam da odjure,  a onda zagnjurim nos u svoje šake. Da ni ja ne zaboravim tvoj miris... Ovi mjesni policajci su mi se smijali, kreteni.


Uzme njene dlanove u svoje. Udahne ih.


TRAJO: Laku noć.

VERA: Čekaj...


Zaklopi mu oči prstima. Poljubi ga u kapke, trepavice...


TRAJO: Ne smijemo...

VERA: Pusti...


Ljube se. On je počne svlačiti.


VERA: Ugasi svjetlo, molim te. Godinama me nitko nije vidio golu, ni muž... Ne stigne se, daleko smo...


Trajo ugasi svjetlo.



14.

Zora. Leže zagrljeni. Ona se prva budi. Miluje mu čelo.


TRAJO: Sanjao sam...

VERA: Nisi.


Oblače se.


VERA: Pusti me.

TRAJO: Ne mogu.

VERA: Možeš, moraš, srećo! Pokaži im jednom zauvijek da nisi njihov pas.

TRAJO: Ne smijem... Kad sam završio policijsku školu i onoga dana kad sam prvi put izašao u patrolu, osjetio sam da bi me ljudi po prvi puta mogli podnositi, ne da će me početi cijeniti, ali podnositi, to da... Bio je to veliki napredak, znaš. Ne mogu sad natrag.

VERA: Moraš, jebote! Pokaži im zube, sruši im njihove zakone, samo tako ćeš se smiriti, kunem ti se.


Tajac. I on se odluči...


TRAJO: Idi, da te ne vidim.

VERA: Srećo...


Ljubi mu ruke. Zagrle se i stoje. Zauvijek.

Ona obuje cipele, uzme kaput i ode. Trajo sjedne na pod. Nasloni glavu na krevet. Parajuća bol prođe mu tijelom. Uhvati se za prsa. Stenje. Prolazi vrijeme...

Vraća se Vera.


VERA: Trajo...


Primijeti njegovo tijelo na podu. Prileti mu.


VERA: Trajo, dušo, pogledaj me, mili...

TRAJO: Gdje si...?

VERA: Tu sam, golube, gdje bih bila... Vratila sam se. Ne mogu ja to. Idemo zajedno, i to je za ljude... Na put, ti i ja. Rezervoar nam je pun, baš nas briga...

TRAJO: Boli...

VERA: Gdje te boli, pokaži... Isuse, zvat ću hitnu, čekaj, sad će oni, Njemačka je to!

TRAJO: Neće...


On se ukoči u njenom naručju. Ode.


VERA: Trajo, Trajice, čuješ me...? Pogledaj me, kako ću ja... Gdje ću ja sad? Ne puštaj me, ljubavi...


KRAJ



Facebook! TwitThis