Zamislite da možete birati državljanstvo bilo koje države. Nove Kaledonije, Svete monarhije Beli Manastir ili Ujedinjene svjetske države uzgajivača činčila? Koje god želite. Jer, uostalom tko je Vas pitao želite li biti Hrvat? Tko Vas je pitao da li želite davati više od pola plaće državi? Tko Vas je pitao želite li financirati sve te lopove i veleizdajnike? Tko je Vas pitao da li želite biti dužni 10000 Eura čim prvi put udahnete zrak? (Nije niti čudno da sve hrvatske bebe vrište čim se rode.) Zamislite da više ne morate biti rob te sulude ideje o nacionalnoj državi, da ne morate biti nesretnik od rođenja. Zamislite da možete živjeti kao čovjek. Dostojanstveno živjeti od svog rada, sretno i ispunjeno. Jer što je to država, ako ne servis, obična uslužna djelatnost? Ne bi li ona trebala služiti Vama – a ne Vi njoj? Zamislite da možete birati državljanstvo bilo koje države. Bilo čije države. Da možete možda i sami osnovati državu? K'vragu, zašto ne? 

Mislite li da bi Vam tada bilo bolje?







GODINA PROIZVODNJE: 2013. 

BROJ MUŠKIH LIKOVA: m5 (kasne 40te), m3 (kasne 20te), m5 (18-20)

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: ž4 (oko 45), 1ž (starica), 1ž (25)

NAPOMENA VEZANA ZA MJESTO RADNJE: mjesto radnje je širi teritorij grada Zagreba, tijekom drame se na pozornici izdrađuju zidovi, mostovi i prijelazi, potrebna je velika scena.

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.





LIKOVI:


VLADO

BIBA

SONJA

BAKICA

POLICAJAC (BLAŽ)

MUŽ (BOŽO)

ŽENA

ŠTEF

BRANKA

TOMEK

LUKA – ĐAMBO

BORNA – MAMBO

KREŠO – RAMBO

MARKO

PIPICA

3 LIJEVA

2 DESNA

ŽENA S DJETETOM

STATISTI


Ova drama zahtjeva izgradnju cijelog jednog svijeta. I to doslovce - scenografijom. Pa, ili svijet treba biti jako mali ili prostor za igranje treba biti velik. Dovoljno velik da, na primjer, u njega stane stotinjak gledatelja razbacanih po teritorijima raznih „virtualnih“ država među kojima će tijekom igre rasti napetosti, a time i zidovi. Niti mostovi preko tih zidova neće pomoći,  niti tuneli, ni zaobilaznice. Barem ne likovima. A i gledatelji bi se mogli naći zarobljeni, okruženi zidovima, bodljikavom žicom. Zbog atmosfere mora se ipak ponešto žrtvovati. Ako su to gledatelji, neka tako bude.

No, počnimo polako, u sredini, u mirnom, zaštićenom prostoru jednog običnog zagrebačkog dvorišta.


ZIMA

Profesor filozofije i njegova žena 1


Profesor filozofije i njegova žena (oboje u četrdesetim) čitaju novine u dvorištu. Kraj zime je. Oni sjede nakon ručka i pijuckaju pivice,  pokriveni dekama u vrtnim stolicama, uživajući  u prvim naznakama proljetnog sunca.

Vlado:             Jel vidiš ti to, molim te?!

Biba:               Koje?

Vlado:             Pa to - za struju.

Biba:               Opet će poskupjeti?

Vlado:             Ne, pojeftiniti, navodno. Možeš misliti, pojeftiniti pa onda –zum…

Biba:               Šta zum?

Vlado:             Pa dolaze ovi novi prodavači struje. Liberalizacija tržišta opskrbe električnom energijom!

Biba:               Pa?! Super! Nek dođu! Konačno nas ovaj HEP ne bude više mogao vozati kako mu se sprdne.

Vlado:             Ma daj, daj ne budi naivna. Misliš da će nam to ići u korist?

Biba:               Pa zašto ne?

Vlado:             A daj ti meni reci kako će ti drugi opskrbljivači davati jeftiniju struju. Zrakom?!

Biba:               Što kako, isto kako su telefone. HEP će im iznajmiti žice a oni budu slali svoju struju… Kao što i HT renta svoje žice svima, Iskonu i ovima, kak se to zove – Virtualni Operateri il kak?

Vlado:             Iznajmiti žice, ma da. A čije su to žice, koje bi trebao unajmljivati taj Virtualni Elektro-Opskrbljujući Operater?!

Biba:               Kako čije? Pa, HEP-ove – sam si rekao.

Vlado:             A čiji je HEP?

Biba:               Čiji? Pa naš. Mislim državni, ili privatni, ustvari, ne znam..

Vlado:             No da! TO ustvari nitko ne zna. Ali NAŠ nije – to ti mogu sa sigurnošću reći. Tvoj i Moj nije. Ti i Ja nemamo niš od tog što će HEP zrentat ovo il ono.

Biba:               To je sigurno! Pa zato i bolje da…

Vlado:             Ali 'ko je platio te žice koje će oni rentat, ha? To smo Mi platili. Ti i Ja! Moji Mama i Tata. I tvoji.

Biba:               Istina je – mi smo priključak za telefon bili platili valjda dva soma maraka. To bi bilo k’o sad dva soma eura ak’ ne i više.

Vlado:             Da i 'ko sad to prodaje i renta – Dojče telekom. Sve smo mi platili, a sad netko ubire pare.

Biba:               Joj, daj nećemo opet o toj temi, ne mogu više to slušat ni o tom razmišljat. Prodali smo sve što se ima – i gotovo.

Vlado:             Prodali SU sve, a ne SMO sve. Da sam ja prodavao, ja bi njih prodao! Cijelu državu!

Biba:               Kak’ to misliš – cijelu u paketu!? Kao – prodaje se Država!  2 miliona kvadrata, dosta uščuvana, priroda čista – industrija propala, s uhodanim turističkim sadržajima….

Vlado:             Ne, više sam mislio kao – prodaje se Državni Aparat - antikvitet, spor i neefikasan, treba dosta podmazivati ... Može i za dijelove.

Biba:               Da, to bi ti sigurno neko kupio.

Vlado:             Zašto ne, nikad ne znaš. Za one u Africi koji žive po tiranijama, ovo bi im bilo mila majka.

Biba:               Zamisli, stvarno, da si možeš tak kupit vladu.

K'o – ova mi je zastarjela, pokvarena. Skupi se nas 10-15 iz ulice, i skupimo lovu i kupimo si novu vladu. Ne mora bit niš veliko, neku recimo, Francusku Općinsku Vlast si kupimo, i onda nam vlada tu u ulici.

Vlado:             Ne, ne, još bolje. Ne moramo niš skupljat, nego si sva'ko svoju izabere. Virtualna Državna Vlast!

Biba:               Kak' to misliš?

Vlado:             K'o ovi Virtualno Opskrbljivači Energijom. I Virtualni Operateri. Tak imaš i Virtualnu Državnu Upravu. Pa i država je uostalom samo „uslužna djelatnost“, zar ne? Zašto ne bi imali Virtualnu Državu? Fino se ispišeš iz Republike Hrvatske, i upišeš u kod mene u Virtualnu Državu!

Biba:               Ma daj! A šta mi nudiš?!

Vlado:             Nudim  - manje poreze, jednostavniju administraciju, osobne i pasoši su besplatni, legalizacija se obavlja u 2  minute…

Biba:               …nema lihvarskih kamata. Nema korupcije…

Vlado:             Osim na najvišim mjestima, hehe

Biba:               Nema seks skandala s predsjednikom…

Vlado:             Ima, ima.

Biba:               Onda ne može. Ne budeš mi neke tajnice navlačio…

Vlado:             Da tajnice! Balerine, glumice, maserke, medicinske sestre (uštipne Bibu – medicinsku sestru- od milja za guzicu ili neki drugi dio tijela). Pa ipak sam ja Otac Nacije.

Biba:               Ni manje ni više…

Vlado:             Ali, daj stvarno zamisli. Mogao bi izabrati bilo koji društveni sustav i od napraviti eksperiment. Onda bi se recimo moglo dokazati da li je Platonova država bolja od Moorove utopije. Ili bi mogli ispitati da li je Rawls-ova pravednost moguća, ili je Sandel u pravu…

Biba:               Gubim se sad u tvojim filozofijama.

Vlado (više za sebe nego Bibi):

Znaš šta ja mislim, ja mislim da bi to sve na kraju završilo na istom, jer država emeregira iz društva a ne obrnuto – evo komunizam ti je najbolji primjer… Mislim da bi se pokazalo da stara Hobbesova koja je, ako nisi možda znala, u stvari Platonova izreka – da je čovjek čovjeku vuk…

Biba:               Shvatila sam – ipak ja moram oprat suđe…

Vlado:             Sebičnost je draga moja inherentna!

Biba (šaljivo): Krasno – sebičnost je inherentna, država je emergentna, a Biba je budala, jel!

Vlado:             Ali bilo bi genijalno, bilo bi genijalno da se može isprobati…

Biba:               Slušaj ti Oče Nacije – odi isprobaj kako u toj tvojoj Utopiji radi onaj novi deterđent koji sam kupila…

Vlado:             To  je sramota – da se takvi intelektualci kao ja moraju baviti takvim prizemnim stvarima!

Ulazi Sonja.


Sonja:             Bok, starci kaj delate?

Biba:               Joj Sonja! Taman si došla još ti je ručak topli.

Vlado:             Je, taman si stigla. Daj si pojedi malo pa suđe operi poslije, nemaš puno!

Biba:               Vlado!

Vlado:             Ali ja sam Otac Nacije!

Sonja:             Starci kaj to bulaznite?!

Biba:               Tata ti je izmislio novi državni sustav!

Vlado:             Virtualni!

Biba:               Čistu utopiju!

Sonja:             Ne bi trebali pit preko dana!

Vlado:             Stvarno, super je ideja, odi da ti objasnim. Tebi bi se sviđala.

Sonja:             Aj buš drugi put, sad moram ić.

Biba:               Sonja! Kak’ možeš tak prema tati, znaš da je u osjetljivoj fazi i treba mu podrška!

Vlado:             Sam se vas dvije zajebavajte. Pokazat ću vam ja moć svoje ideje!

Sonja:              Bravo, tatice, imaš moju punu podršku!

Vlado:             Onda mi pokaži kako se koristi fejsbuk, pa da ti pokažem koja je moć ideje…

Sonja:              Joj, tata, aj pliz drugi put moram na grunt, imamo radnu akciju cijeli vikend.

Biba:               A ne buš ručala?!

Sonja:              Već jesam, ne brini. Dođem u ponedjeljak možda na ručak.

Biba:               Dobro, al javi se ujutro. Da znam.

Sonja:              Dobro mama.


Sonja izlazi. Vlado odlazi prati suđe i dovikuje Bibi…


Vlado:            Ali, moraš priznati da je ideja zanimljiva…Revolucionarna, a ne zahtijeva revoluciju.

Biba:               Samo birokraciju.

Vlado:             No da, potpišeš par papira i slobodan si od okova nacionalne države zauvijek!

Biba:               Ti si onda Otac Ne-nacije!


Vlado dolazi  iz kuhinje, briše ruke.


Biba:               Kaj si već gotov?!

Vlado:             Ostavil sam rajnglu da se namače…

Biba:               Uvijek imaš genijalne ideje…

Vlado:             Daj mi sad pokaži kak se to ulogira na taj fejsbuk da vidiš kaj je genijalna ideja…


Otvara se svjetlo na drugi dio scene gdje Marko i Sonja čitaju nešto s računala ili smartphonea. Očito je da su na facebooku i čitaju neku novu filozofsku teoriju.

Marko (čita):   Potpišeš par papira i slobodan si od okova nacionalne države zauvijek! Nije važno gdje si rođen, nego gdje želiš živjeti!

Sonja (gleda Marka):

I onda nitko ne bi želio živjeti u zlim državama, i samo bi dobre ostale!

Marko:            „Dobre“, hehe, što si slatka… s tom tvojom jednostavnošću. Ali da, tako nekako.

Sonja:             Ali kako bi imao državu bez teritorija?

Marko:            Evo, to su tipa baš pitali. Kaže tip, nema problema.


U dvorištu.


Vlado (piše):    Na primjer - ako ste slučajno vlasnik poslovnog prostora ili stana – vi ne morate mijenjati lokaciju. Samo dodijelimo tom prostoru državljanstvo i … vaš je posao/stan/kuća sad u virtualnoj Državi!

Sonja:             A zašto bi netko davao svoju kuću ili poslovni prostor drugoj državi? Pa to zvuči malo naivno.

Vlado:             Jer pripadnik virtualne Države ima prednost pri zapošljavanju u firmama registriranim u toj Državi! A vlasnik firme u virtualnoj Državi ima bolje poticaje, kredite i manje doprinose i poreze! Svima bolje!

okrene se Bibi

Jebote kak sam pametan. Imam odgovor na sva pitanja!

Biba (vješa veš):

Ma bravo, ljubavi! A da mi dođeš malo pomoć, umjesto da tu tipkaš…

Vlado:             Ček, na chatu sam!

Biba:               Na chatu! Molim te lijepo, a do jučer se nisi znao ni ulogirat!


Otvara se svjetlo na neke klince koji  sjede na klupici u parku i puše travu…

Mambo:          A kaj možeš izmislit i svoje zakone i to? Ono bilo kakve hoćeš?

Vlado:            Naravno, samo se treba ipak držat nekih svjetskih zakona, UN povelje o ljudskim pravima, pa ne možemo baš uvesti žrtvovanje djevica. Ali ako se držite osnovnih ljudskih prava, mislim da ne bi trebalo biti problema.

Đambo:           Žrtvovanje djevica, mmmmmmm…

Rambo:           Bilo koje zakone?! Misliš, kao može žiža bit legalna, na primjer?

Vlado:             Na primjer.

Rambo:           Jebeno. Jebeno. (Pauza – duboko razmišlja, duboko potegne dim – u očima mu se reflektira praznina. Konačno zasija.) A kaj se ne bi i mi odcjepili i ono, napravili, ono, kofi šop državu!

Đambo:           Ti si jebeni genijalac!


U dvorištu.

Biba:               Dobro, ali za osnovat državu treba ti ipak nekakav teritorij, kaj ne?

Vlado:             Ha čuj, zakoni neke države jesu vezani za njen teritorij. Tako da ti treba bar malo zemljice, kakva lokva il neš.

Biba:               Lokvu bome imamo. Kad buš nasul tu zemlju?


Kod Marka.


Sonja:             Zemlju imamo. A mogli bi imati i državu. Svoju slobodu. To bi bilo prekrasno.

Marko:            Ti si prekrasna.

Sonja:             Ajmo tražit referendum!


U dvorištu.

Vlado:             To nije lokva, to je temelj za bazen! Ne možemo imati državu bez bazena!

Biba:                    Pristajem na državu, al samo ako ja mogu biti predsjednica! Dosta mi je rintanja.

Vlado:             Ma možeš biti i kraljica!

Biba:               E sad mi se već sviđa što pričaš! Kako da se ja upišem u tu vašu državu, kak se zove…

Vlado:             Utopija se zove, Čista Utopija! Odite, gospođo, da vam pokažem di da potpišete.


Vlado se potapše po krilu kao znak Bibi da sjedne.


Biba:               Joj, baš ste vražji.


Biba mu se sjedne u krilo i da mu poljubac.


Vlado:             Hmm koji potpis! Čestitam – sad ste državljanka Utopije!

Biba:               Utopijka!

Vlado:             Utopijka!

Biba:               Dajte da proslavimo!!!

Vlado:             Ma što ne bi!!!


Natoče si čašu pive i krenu nazdravljat.


Biba:               Živjeli!!!

Vlado:             Živjeli!!!

Biba:               Živjela Utopija!

Vlado:             Živjela Utopija!


Na drugom kraju scene počinje okupljanje na prosvjedu, prilično masovnom. Svi nose transparente i pjevaju, viču, sretni su, puni entuzijazma i nade. Odvratno.

Marko i Sonja:

Živjelo Samoodređenje!

Đambo:           Živjela Sloboda!

Rambo:           Živjela Žiža!

Sonja putem skrene kući promijenit majicu.


Sonja:             Starci! Kaj radite? Idete s nama?

Vlado:             Sonja, kaj nisi na gruntu?!

Biba:               Kam da idemo?

Sonja:             Na prosvjede. Tražimo Samoodređenje.

Biba:               Upravo to i slavimo! Mi smo se već odredili! Za monarhiju!

Sonja:             Joj, starci kaj ste glupi. Pa kaj niste čuli za ovaj novi sustav? Samoodređenje! Di vi živite?

Vlado:             Da čuli?!

Biba:               Izmislili!

Sonja:             Joj. Vama je uvijek sve sprdnja. Ali ovo je važno. Ma tko vas šiša…


Na prosvjedu.


Marko i Sonja:

Živjelo Samoodređenje!

Đambo:           Živjela Sloboda!

Rambo:           Živjela Žiža!


Na drugoj strani scene Biba i Vlado gledaju prosvjede (kao da su na televizijskom prijenosu).

Biba:               Čuj, Vlado. Ja ovo ne mogu vjerovat – svi su ludi za tom tvojom idejom.

Imao si pravo, ljudi su to fakat popušili!

Vlado:             Pa kad je genijalna. Još sam ju i odlično razradio. Imaš genijalca za muža!

Biba:               Pa dobro, da te kuži tvoja filozofska ekipa to je ok. Mislim u teoriji je fakat fora, ali u praksi…

Vlado:             A u praksi ko zna šta bi bilo…

Biba:               A možda stvarno je genijalna!

Vlado:             Genijalna je jer oni idioti s katedre misle da sudjeluju u stvaranju nove paradigme.

Biba:               S tvoje katedre na filozofiji?

Vlado:             Pa evo ti ih ovaj lijevi za govornicom, to je Bezinović, on mi je doktorat odbio. Veli da Machiavellija još samo na političkim prihvaćaju. Ne,ne, nikog ne zanima istina - traže se nove Utopije – suludi neodrživi sustavi bazirani na krivim pretpostavkama. Glavno da je novo, originalno…

Biba:               I ti od onda tražiš nešto novo?

Vlado:             A sad sam našao!

Biba:               A sad si bogme našao!

Vlado:             Eto im novi sustav! Pa nek vide kuda će sve to odvesti. Baš se veselim. Ti njihovi „dobri“ ljudi koji će stvoriti „dobre“ i „pravedne“ države! Jedva čekam da vidim gdje će to završiti. S „dobrim“ i „pravednim“ državama neće sigurno. To ti ja garantiram. I onda će se opet čudom čuditi – Ohoho, kako to da nismo dosegli pravedno društvo?!!

Biba:               I kaj, sa' ćeš tražit doktorat?! S javnom isprikom?

Vlado:             Ne treba mi doktorat. Dovoljno mi je slatko gledati Bezinovića kako mi se divi. Makar ne zna da sam ja.

Biba:               Mogla sam si mislit da je tebi samo do taštine…


Pauza. Biba ga zapanjeno gleda. Na prosvjedima počinju skandirati TMore! TMore!


Vlado:             Gle ih, gle ih samo! TMore! TMore!

Biba:               Šta to viču?

Vlado:             TMore! ThomasMore to mi je nadimak na netu!

Biba:               Thomas More, otac Utopije lično! Stvarno nemaš mjere!


Vlado se podrugljivo pridružuje skandiranju iz svoje fotelje.


Vlado:             Eto vam ga sad, papčine jedne…TMore! TMore!

Biba ga zabrinuto gleda.

Biba:               Plašiš me.


U isto vrijeme, otvara se nova scena. Stan Bakice, građanski, uredan, star. Bakici zvoni netko na vrata. Ona polako dolazi do vrata da otvori. Kad otvori na vratima je prosjakinja malim djetetom. Je li ona ista koju smo malo prije vidjeli na prosvjedima?

Prosjakinja:    Daj nešto za dijete. Gladno mi je dijete, daj nešto.

Bakica:           Joj, nemam vam ništa.

Prosjakinja:    Daj bar mlijeka malo… Komadić kruha.

Bakica:           Evo pričekajte.


Bakici ostavlja vrata pritvorena i odlazi u kuhinju. Na prosvjedu ljudi skandiraju sve glasnije.

Prosvjednici:   …TMore! TMore!

Taman na vrhuncu zanosa, prosjakinja ulazi za bakicom u stan  i opali ju s bebom (koja je, izgleda, lutka) po glavi. Sve utihne.

Bakica pada.

Biba (Vladi):   Dobro, a šta ako ovo stvarno prođe? Šta ako uspije?

Vlado:             To nikada neće uspjeti.

Profesor filozofije i njegova žena 2

Sonja je na gruntu s Markom zove starce.

Sonja:             Uspjeli smo! Ste čuli!? Uspjeli smo!

Biba:               Je, upravo.

Sonja:             Hrvatska je imala najviše glasova na referendumu! U cijeloj Evropi – ne možeš vjerovati! Kako sam ponosna! Ne mogu vjerovati da Hrvati…

Vlado:             Ne mogu ni ja.

Sonja:             I otpisat će nam vanjski dug! Toj jednoj državi na kontinentu, koja može pristupiti eksperimentu Samoodređenja, toj se državi briše sav vanjski dug!

Vlado:             Pa normalno. Nemaju ga od koga naplatiti, kad uskoro više neće biti Republike Hrvatske.

Sonja:             Ali možda je tako trebalo i biti! Jer, priča se da je TMore Hrvat! Tip koji je sve ovo izmislio!

Biba:               Ma nemoj! (Pogleda Vladu prijekorno.) Pa onda je jedino i pošteno da baš Hrvati dobiju Samoodređenje.

Sonja:             Pa jel'da? Mi ćemo odmah osnovati svoju državu…

Biba:               Hoće li TMore osnivati svoju državu? Da mu se odmah preselimo kad je tako pametan.

Sonja:             Mama, zašto si tako skeptična?! Pa ovo je super. Ovo je prava Sloboda!

Biba:               Ma nisam skeptična. Samo se malo brinem. Možda ipak treba malo razmisliti. O osnivanju države i to. Ipak je to odgovornost.

Sonja:             Ma nemaš se šta brinut mama. Imamo zemlje proizvodit ćemo hranu, šta je tu komplicirano?!

Vlado:             Da, Sonjica, sam vi kopajte i ne bute imali problema.

Sonja:             Mama reci tati da je bezobrazan.

Vlado:             Čuj, Sonja. Ljudima je trebalo par tisuća godina da uspostave ovo društvo. Zar ti stvarno misliš da će u tjedan dana svatko moći napraviti svoju Utopiju?

Sonja:             Pa OVO društvo očito i nije neko.

Biba:               Ajde nemojte se svađat, sve bu dobro. Nazovi koji put da čujemo kak vam ide.

Sonja:             Budem mama. I dođite nam u posjetu…

Biba:               Budemo.

Sklopi slušalicu.


Na dvorištu

Biba:               Dobro i kaj bumo sad?

Vlado:             Kak misliš kaj bumo?

Biba:               Pa ti si to zmislil.

Vlado:             Pa nisam ja prosvjedovao.

Biba:               Pa dobro, al svejedno.

Vlado:             Pa kaj bi trebal radit?

Biba:               Pa kaj ja znam, osnovat neku državu. S egalitarnom demokracijom il kak se ono zove kaj si mi objašnjavao...

Vlado:             Misliš po Rawls-u?! Kaj ti pada napamet, pa neću se valjda s državama zajebavat. Znaš da sam ja teoretičar…

Biba(u sebi):    Pa možemo kod Sonje, uvijek.

Vlado:             Ma ne idem kod vegetarijanaca da mi je zadnje u životu.

Biba:               Možda bu i bilo…


Biodinamički grunt 1


Na biodinamičkom gruntu, Sonja i Marko ulaze u skladište.

Sonja:             Kak mi ide na živce stari.

Marko:            Ma oni se sam brinu. Sve bude bilo dobro. Gle - krumpira imamo.

Sonja:             Ma imaš pravo. Krumpira imamo dosta, i luka.

Počnu prebrojavati vreće i preslagivati ih.

Sonja:             Imamo i zimnice još. Uskoro će bob i grašak. Nemamo brige.

Marko:            Di su Maja i Boris?

Sonja:             Oni dočekuju ljude. Lidija i Denis ih raspoređuju. Zorica i Krešo kuhaju, klinci postavljaju stolove i peru. Sve je pod kontrolom.

Marko:            Super.

Sonja:             Al fakat ih ima. Znaš kolko!

Marko:           Znao sam da će doći. Znao sam.

Sonja:             Pa svi normalni su došli k nama. Šta ti ne bi?

Marko:           Koje su im druge opcije? Komunisti? Crkva?

Sonja:             Svi su nama došli. I sad ćemo pokazati da ljudi mogu živjeti drugačije. Da mogu živjeti u miru. Ako su normalni.

Marko:            Svi su nama došli, svi normalni. A znaš šta to znači?

Sonja:             Šta?

Marko:            Da su oduvijek htjeli doći. Ali ih je bilo strah. Bilo ih je strah ostaviti ono što imaju.

Sonja:             A sad vide. Vide da je to što su mislili da imaju iluzija.

Marko:            Ali vidiš nema smisla ljudima objašnjavati, to sam ti ja govorio. Moraju sami shvatiti.

Sonja:             Imao si pravo.

Marko:            A kad  shvate doći će.

Sonja:             Doći će ih i previše, morat ćemo se širiti.

Marko:            Pa širit ćemo se. Širit ćemo se dok se ne spojimo sa Goricom, sa Siskom, a Požegom, sa svima…           Jesam ti govorio. Nemoj brinut, ovo ima smisla.

Sonja:             Rekao si mi.

Marko:            Rekao sam ti da će doći. Da će biti sretni da imaju gdje doći.

Sonja:             Došli su k nama. Svi normalni su došli k nama.

Marko:            Pa normalno. To je jedina normalna stvar koju su mogli napraviti.

Sonja:             Mi smo jedini normalni.

Marko:            Bez ideologije. Bez religije. Bez aditiva. 100 posto priroda!

Sonja:             Bez religije, bez aditiva, hehe… Imaš pravo religija je aditiv. Ideologija je aditiv.

Marko:            Zakačiš se na to. A bezveze. To ti ne treba. Ne treba ti kad imaš zemlju. Plodnu crnu zemlju.

Sonja:             Kad šljakaš k’o konj od 6 ujutro. Onda si zdrav, zdrav u glavi…. (Pauza) Ovo će bit super. Ima pun kufer ljudi.

Marko:            Ali spremni smo. Krumpira imamo.

Sonja:             I luka. To su super ljudi. Dobri ljudi, normalni…

Hrvatski Leskovac 1


Muž (Božo) sjedi za stolom, žena mu služi ručak. Pričaju. Na kraju i ona sjedne kraj njega.

Muž:               Ovo je moje.

Žena:              Je vraga tvoje. Imamo dve hipoteke na imanje.

Muž:                To je moje. Od mog oca, i dede i pradede. To je Hrvatska. Ne zove se bezveze Hrvatski Leskovac.

Žena:              Kaj onda ne ostanete u Republici Hrvatskoj.

Muž:                Boli me kurac za Hrvatsku.

Žena:              Kaj onda ima veze kaj je ovo Hrvatski Leskovac.

Muž:                Ima veze. Ovo je Hrvatska. Ono nije Hrvatska. Ono su sve prodali, opljačkali, pokrali, pička im materina.

Žena:              A ovo je naše.

Muž:                Ovo je naše, ovo je Hrvatska i nikom je ne dam, pička im materina izdajnička.

Žena:              A otkud nam lova za Hrvatsku?

Muž:                Koju jebenu Hrvatsku, njima ne dam ni lipe. Ovo je Republika Hrvatski Leskovac.

Žena:              Ti nemaš ni lipe.

Muž:                Kad su nam sve pokrali pička im materina.

Žena:              Nisu nam niš pokrali. Mi smo digli kredite.

Muž:                Al su nas sjebali. Sjebali su nas s poticajima, s cijenama, s tržištem. Sve su nas pokrali, jebo im pas mater.

Žena:              Otkud nam lova za državu?

Muž:                Boli me kurac, neš bumo smislili.

Žena:              Uzet će nam sve. Banke će nam sve uzet. Pazi kaj ti velim.

Muž:                Boli me kurac za banke. To su strane banke, ja ne priznam strane banke.

Žena:              Al ni one ne priznaju tebe. Bu ti murju poslali.

Muž:                Sam nek šalju. Dočekal bum ih s kalašnjikovom.

Žena:              Jesam ti rekla da se riješiš toga.

Muž:                Rekel sam ti da bu nam trebal. Znal sam ja da to ne bu tak brzo gotovo. Znal sam ja, da ne nam ne bu dali našu Hrvatsku. Pička im materina evropsko-američko-srpska. Ovo je Hrvatska, ovo je Hrvatski Leskovac, za to sam se boril, i opet bum se boril.

Žena:              Ti nisi normalan. Daj pričekaj još dve godine, i bumo se izvukli iz kredita. Onda bumo osnivali državu, kad ne bumo nikom niš dužni. Ovak bu nas uništili.

Muž:                Ne bum ja niš čekal. Ja sam se preveć načekal. I kaj sam dobil – kurac. Kaj ti misliš da bu nas oni pustili sam tak. Oni ne bu sretni dok nam sve ne zemu.

Žena:              Daj ne pretjeruj. Imamo još sam dve godine…

Muž:                Ti si kokoš naivna.

Žena:              Ti si luđak. Najebali bumo zbog tog.

Muž:                Boli me kurac.

Žena:              Daj razmisli malo. Prespavaj.

Muž:                Nemam kaj razmišljat. Već sam se sve dogovoril sa Štefom i Blažom.

Žena:              S njima bumo u državu?

Muž:                S njima sam se boril na Kupi. S njima bum se boril i sad.

Žena:              Vi niste normalni.

Vukomeričke  Gorice 2


Marko:            Svi su ljudi normalni. Samo su vremena nenormalna.

Sonja:             Zakačili su se na aditive.

Marko:            Kod nas će im biti dobro. Kod nas nema aditiva. 100% prirodno.

Sonja:             Bit će super. Sve će bit super.


Klinci 1


Klinci hodaju gradom i duvaju. Očito idu kod nekog zvanog „Pipica“.

Rambo:          E, ovo je super!

Đambo:          Iz Hercegovine! 100% prirodno!

Mambo:          Kaj misliš da bude Pipica pristo na plan?

Đambo:          Najbolje da ne! KofiŠop država, ej – tko ne bi pristo!

Rambo:          Oće - neće. Ak neće idemo nekam drugam.

Mambo:          A kam drugam? Kod moje bake?


Hrvatski Leskovac 2


Štef i Blaž u maskirnim uniformama leže u grmlju s puškama.

Blaž:               Zima mi je.

Štef:                I meni.

Blaž:                Kad sam sinu dal podjaknu.

Štef:                 Ja ju imam pa  niš ne pomaže.

Blaž:                Do kad mi moramo ovak stražarit?

Štef:                 Do 5.

Blaž:                A ko bu onda došel?

Štef:                 Pojma nemam, to Božo sređuje.

Blaž:                A zakaj mi tu uopće ležimo?

Štef:                 Pa stražarimo.

Blaž (okrene očima na tako očit odgovor):

Al zakaj tu stražarimo, zakaj ne pod mostom? Svi dolaze prek mosta.

Štef:                 Ne znam tak je Božo rekel.

Blaž (vidi se da baš nije uvjeren u Božino vodstvo):

Ja bi trebal ić ranije malo.

Štef:                 Ma budem i ja. A kaj ideš na posel? Na policiju?

Blaž:                Ma ne imam neš za obavit u gradu.

Štef:                 Dobro. Idem i ja onda ranije malo. Sutra bumo bili do kraja.

Blaž:                To bumo se još dogovorili.

Štef:                 Ne mremo Božu zajebat.

Blaž:                Pa ne bumo Božu zajebali.

Štef:                 Ipak nam je on spasil život.

Blaž:                Ne bumo ga zajebali. S njim ćemo se dogovorit. Al sad moram ić.


Blaž ode i pojavi se na vratima kod Pipice taman kad su stigli Klinci.

Klinci 2


Izbacivač (Blaž):

Bok, dečki kam ćete?

Rambo:          Kod frenda.

Izbacivač:       Pasoš.

Đambo:          Kakav pasoš? Kaj's ti neka murja?

Mambo:          Kuiš, to je ono kaj smo pričali, sad kad mu velimo za ideju, neće više bit ovakvih sranja.

Izbacivač:        Jesam. Pogranična murja države Ganjatopija.

Rambo:           Koji k…?

Izbacivač:        Iza ovih vrata leži država Ganjatopija. Moram vam provjeriti pasoše ako mislite ući.

Mambo:          Imamo samo osobne.

Đambo:           Pa neću mu valjda pokazivati osobnu.

Rambo:           Da, nema šanse.

Đambo:           Kaj nije to onaj murjak koji nas je neki dan legitimiral u parkiću?

Mambo:          Ma baš me briga, ja ću mu dat osobnu. Idem tranu zapalit.

Izbacivač:        Čekaj da te pretresem.

Mambo:          Kaj sad?

Izbacivač:        Nema unošenja oružja, nema unošenja svog dopa, nema unošenja svoje cuge.

Mambo:          Ne brini, niš nemam. Zato sam i došo.

Izbacivač:        Ok. Pokaži pet banki.

Mambo:          Kaj?!

Izbacivač:        Nema ulaska bez pet banki. Nećemo žicanje u Ganjatopiji. Takav je zakon.

Mambo:          Ma daj me nemoj jebat.

Izbacivač:        Pet banki ili moraš dofurat dva komada. Ali zgodna, ne neke rugobe.

Mambo:          Evo ti, vidiš da imam pet banki. I pusti me više.


Unutra kod Pipice, sve je uređeno s listovima trave, nargile posvuda. Neki komadi rade na improviziranom šanku. Vrti se neka VJ projekcija na zidu.

Pipica:                        Bok, dečki, kaj ima?

Mambo:          Ma niš.

Pipica:                        Kaj ste došli, ak’ nema niš?

Đambo:          Došli smo se neš dogovorit s tobom, al sad nema veze.

Pipica:             Da pogodim – došli ste mi predložit da osnujem državu? U kojoj se može duvat.

Rambo:           Vidim da si se već tog i sam sjetil.

Pipica:             Vi ste već dvadeseti danas.

Rambo:           Hmm, da. Nego jel možemo mi duvat.

Đambo:           Mene više zanima jel možemo mi državljanstvo dobit.

Pipica:                        Ak’ hoćete državljanstvo, morate radit neš.

Mambo:          Može, kajgod, samo da ne moramo doma.

Pipica:                        Nisam reko da možete živjet tu, samo da možete dobit pasoš.

Đambo:          Dobro, a kaj oćeš.

Pipica:                        Niš, sam da dostavljate, cugu, dop i to.

Rambo:          Pa dobro to nije bed. Di treba potpisat.


Pipica mahne rukom, a njegovi pomoćnici nose papire. Rambo, Mambo i Đambo potpisuju.


Mambo:          Daj sad neš za zapalit.

Pipica:                        Imate na šanku za kupit.

Rambo:          Kaj nećeš počastit?

Pipica:                        Kad dofurate prvu pošiljku, počastim vas.

Đambo:          Kul.

Rambo:          Kul.

Mambo:          Ulku.


Odlaze prema šanku.


Rambo (dečkima):

Jebote koja pička, da nije mogo' počastit.

Đambo:          Pa ne zovu ga Pipica bezveze.

Mambo:          Moro bi nazvat baku.


Bakica 1

Bakici zvoni netko na vrata. Ona polako dolazi do vrata da otvori. Gleda kroz ključanicu.

Bakica:           Tko je?

Policajac:       Policija je, gospođo.


Bakici otvara vrata na lanac. I gleda, policajac pokazuje značku. Bakica otvara vrata.

Bakica:           Evo pričekajte.

Policajac:        Dobar dan, došao sam provjeriti kako ste. Ja sam bio ovdje prošli mjesec, kad su vas opljačkali, sjećate se?

Bakica:           Je neka gospođa s malom bebom. Ja sam joj htjela mlijeka donijeti. A ona me s nečim opalila po glavi i srušila sam se. Ovak – tu sam pala. Biserka me našla, pozvala je policiju, moja sestra, patronažna, me našla. Sva sam se ugruvala. Mislila sam da sam mrtva. Da sam bar mrtva. Sve mi je uzela. Ništa nemam.

Policajac:       Je sve znam, već ste mi ispričali na uviđaju.

Bakica:           Sve mi je uzela. Ništa nemam. Nikog nemam.

Policajac:       Ne biste smjeli nepoznatima otvarati vrata.

Bakica:           Vama sam otvorila vrata.

Policajac:       Meni možete ja sam policajac.

Bakica:           Nekom moram otvoriti vrata.

Policajac:       Ne biste smjeli živjeti sami.

Bakica:           Nemam nikoga. Osim unuka. Ali dugo ga nisam vidjela. Jeste mi vidjeli unuka?

Policajac:       Niste spominjali unuka, kako se zove, vaš unuk?

Bakica:           Borna. Ne, Matija. Ne, ne,  Matija mi je sin. Borna, Borna se zove.

Policajac:       Borna kako?

Bakica:           Molim? Što kako?

Policajac:       Kako se preziva?

Bakica:           Tko?

Policajac:       Borna.

Bakica:           Koji Borna.

Policajac:       Vaš unuk.

Bakica:           Moj unuk. On se zove Matija. Ne,ne,ne, Matija mi je sin. Borna, Borna se zove.

Policajac:       A kako se Borna preziva?

Bakica:           Pa šta ste blesavi, isto kao i Matija valjda. To mu je sin.

Policajac:       Berković znači. Borna Berković.

Bakica:           Ne, nije Berković, tako mi se sin preziva. Borna je od kćeri – Elene. Ona se udala ima sina Bornu. Ne mogu se sjetiti kako se preziva.

Policajac:        Znači imate sina i kćer. I unuka.

Bakica:           Sina? Ne nikog nemam, oni… Oni su otišli, nema nikoga.


Fini ljudi, inženjeri 1


Susjeda Branka je u gostima kod Bibe.

Branka:          Čuj Biba, kaj da ti velim… Tu se sam mučimo.

Biba:               Pa da, al tak ste dugo gradili tu kuću.

Branka:          Znam, al ova legalizacija bu nas ubila. Posisala – namrtvo. Još nismo ni  kredit otplatili.

Biba:               Pa kaj niste imali građevinsku još pred 20 godina.

Branka:          Ma jesmo. Ovo je sam za garažu.

Biba:               Dobro i kolko bi vas to došlo.

Branka:          Pa, brat bratu 10 tisuća.

Biba:               10 tisuća kuna?

Branka:          Eura.

Biba:               Eura? Za garažu?

Branka:          Ha čuj, kat ima 200 kvadrata, i još potkrovlje.

Biba:               Pa jel to kat il garaža?

Branka:          Garaža na katu.

Biba:               Aaa, zato imate onu rampu prek cijelog dvorišta! Ja sam mislila da ti je to Luka montirao za skejtbord.

Branka:          Pa bome je Luka jedva dočekao.

Biba:               A kaj on veli na sve to?

Branka:          A kaj bi reko? Kaj se to njega opće tiče, već ga tri dana nema doma. Ne znam ni s kim je, ni šta je.

Biba:               Pa dobro ne bude mu bilo svejedno, kad odjednom skuži da živi u KonzUtopiji.

Branka:          Nek on onda zmisli 50 tisuća eura odnekud. Da on neš radi, možda bi nam bilo lakše, al on je trut k’o i njegov stari. Već je dva faksa promijenil i niš.

Biba:               Pa mlad je još.

Branka:          Je jako. Ja sam s dvajstčetri imala već 2 godine staža.

Biba:               No dobro, i kaj onda kad potpišete?

Branka:          A niš. Naš kuća prelazi u teritorij KonzUtopije, legalizacija je automatska. Čak se priča da su nekim ljudima preuzeli kredit ako je ostatak glavnice bio manji od 20000 eura. Što nama je. Neki vele da to ovisi o veličini zemljišta.

Biba:               To se obavezno raspitajte prije. Nemojte da vas zeznu.

Branka:          Ma naravno da budemo.

Biba:               Al kuća ostaje vaša, ne? Mislim vlasništvo.

Branka:          Da, naravno, možemo ju prodat il kaj god hoćemo. Mikići su navodno za svoju dobili 2 milijuna bodova.

Biba:               Bodova?

Branka:          Multi-karti bodova. To je tam valuta kaj ne znaš? To ti je k’o dva milijuna kuna.

Biba:               Pa to je 250000 eura?! Mikići! Za onu straćaru?!

Branka:          Pa velim ti.

Biba:               Pa onda stvarno nemate kaj čekat.



Profesor filozofije i njegova žena 3


Čitaju novine u dvorištu, sunce još je hladnjikavo ali ugodno. U dnevnom tisku sve je puno reklama za nove države.

Vlado:             U KonzUtopiji nema čega nema! A čega nema već se sprema!

Biba:               Nemoj živjeti u rupi, Atlantidi ti pristupi!

Vlado:             Samo Bog zna, kako se radi Država! Čovječe – čak i crkvenjaci rimuju – užas!

Biba:               A slušaj ovo! Ak' ti se duva, ak’ ti se šmrče, ti ne daj svugdje da te prče, dođi kod nas – bit ćeš k'o doma, tu ima i gljiva i bombona! Pa ovo je prestrašno.

Vlado:             A ovu – Bad Blue Boyse niko ne kači, i od murje mi smo jači! Kakve sad pak murje ak’ imaju svoju državu? Šta će oni uopće bez murje? Izgubit će identitet.

Biba:               Samo Mi smo pravi Hrvati! Srbima ulaz zabranjen – Prva Prava Čista Hrvatska Državna Utopija! Katastrofa. Jel ti vidiš koja je ovo katastrofa! Imao si pravo, ovo bu loše završilo. Svaki manijak može osnovati svoj državu.

Vlado:             Šta, pa još bolje. Svi manijaci će se iselit iz naše države i bok. Možda ovo na kraju krajeva i nije tako loša ideja.

Biba:               Da dok ne započnu rat.

Vlado:             Ma daj ne pretjeruj, pa za rat ti treba vojska, to je samo šačica idiota.

Biba:               Ne znam, brinem se za Sonju, pomalo.

Vlado:             A kaj ovi njeni nemaju slogan u novinama?

Biba:               Ne, oni idu samo na usmenu predaju.

Vlado:             Pametno. Ma pametni su oni, bit će O.K. Uostalom uvijek se može vratiti doma.

Biba:               Da, to uvijek može. Ma bit će valjda sve O.K.

Vlado:             Sto posto. Ne brini brzo će to proć. Skužit će ljudi da to ne ide tak lako, i kasnije će biti pametniji kad će trebati glasati i živjet u jednoj državi. Gledaj to k’o praktično obrazovanje iz politike.

Biba:               Pričala sam s Brankom jučer. Razmišljaju preć u KonzUtopiju. Zbog legalizacije.

Vlado:             Pa ne čudi me. Oni jesu ljudi koji će nasjest na – tamo nema čega nema…

Biba:               ..a čeg nema, već se sprema. Nema ona pojma šta joj se sprema.

Vlado:             I šta si joj rekla na to?

Biba:               Pa niš. A šta da joj kažem?

Vlado:             Već te vidim. (Imitira njen glas.) Je Brankica, imaš pravo, pa da, a šta drugo napravit?

Biba:               Pa da, a šta drugo? Kad mi niti ne bi poslušala.

Vlado:             A poslije ćeš se grist, ak im ne bude dobro, a nisi joj niš rekla.

Biba:               Valjda im bude bilo dobro. Pa možda to i nije tako strašno. Za ljude poput njih.

Vlado:             A jesi pitala koje je tamo društveno uređenje. Pogađam – monarhija, apsolutizam.

Biba:               Zaboravila sam, pričale smo o kreditima i to.

Vlado:             Kak’ si TO zaboravila? To je najzanimljivije.

Biba:               Ma joj, tak svejedno. Sam da im bude O.K.

Vlado:             Ma njima će bit. Neće oni ni skužit kakvo je uređenje. Još će bit sretni da ne moraju ići glasati.

Biba:               Ma valjda bude sve O.K.


Pauza. Biba se diže i kreće u vrt.


Biba:               Idem posijat mrkvu. Trebat će nam.


Hrvatski Leskovac  3


Muž sjedi na čelu stola obučen u redenike, kalašnjikovim pored sebe. Ispred njega Mambo, Đambo i Rambo, Policajac Blaž i Štef im stoje s lijeve i desne strane. Očito je da su ih priveli.

Muž:               Kaj je dečki? Kaj to nosite.

Đambo:          Niš. Kaj to vas briga.

Muž:               Pa briga me. Prolazite prek naše države i oćemo postotak od tog niš.

Mambo:          Pa postotak od niš je niš.

Štef:                Pametnjaković neki, je ovaj tu…

Blaž:               Bumo vidli kolko je pametan kad ga malo stelefoniramo…

Rambo:          Jebote, na svakom koraku neka država. Koja je sad pak ova?

Muž:               Ovo je Nezavisna Utopija Hrvatski Leskovac!

Mambo (Đambu):

E, kaj nije to onaj murjak od Pipice?

Đambo:          Utopija ha?

Štef:                Jesam ti rekel da je to glupo ime, svi se smiju…

Muž:               Tiho! No dobro da vidimo di je taj niš.

Rambo:          Ne mremo vam to dat. To nije naše.

Mambo(Blažu):

E, pa ti si od Pipice, ti znaš da ne mremo…

Blaž (ga odvali kundakom u rebra – vrlo je očito da ne želi da njegovi susjedi saznaju da se bavi izbacivanjem po drugim državama):

Začepi, sad gazda priča!

Muž:               Dobro onda, ovaj put bum vas pustil, platite samo prolaz za civile.

Đambo:          Kolko je prolaz?

Muž:               Pet banki za svu trojicu. Ovaj put. Al drugi put ćete morat platit carinu.

Mambo:          Al mi smo samo u tranzitu.

Muž:                Onda bute morali na tranzitni šalter. A tam vam radi moja žena, ona nije tak dobrohotna kak’ ja.

Mambo:          A kaj do kud vam je ta vaša Nezavisna Utopija?

Muž:                Skoro cijeli Leskovac. Granice još uvijek nisu sasvim jasne. To ovisi o Iveku.

Rambo:           Niš, onda bumo drugi put prek Brezovice.

Muž:                Možete probat. Al u njihovoj državi bute svakak' gore prošli. Sretno!

Profesor filozofije i njegova žena 4


Čitaju novine u dvorištu, toplo je, piju limunadu.


Biba:               Bila je Sonja ujutro. Donijela nam je tikvice i paradajza.

Vlado:             Super. Šta kaže kako je?

Biba:               Kaže da super. Da ljudi rade, ima puno djece – zezaju se, pjevaju, nitko se ne svađa.

Vlado:             Ajde bravo. Baš mi je drago. Bio sam malo skeptičan, znaš, al valjda ipak postoji način da se ljudi dogovore u miru.

Biba:               Ali možda ipak ima načina.

Vlado:             Možda ipak ima. Priznajem. Dijete nam je pametnije od nas.

Biba:               Aj da TI to kažeš! Hvala bogu da si shvatio!

Vlado:             Držim im fige jer možda budemo morali i mi uskoro k njima.

Biba:               Zašto, šta je bilo?

Vlado:             Tu piše da se u prvih 3 mjeseca iselilo više od 50% građana Republike Hrvatske.

Biba:               Ozbiljno?! Isuse, pa propast ćemo!

Vlado:             Ha, navodno, nam ide bolje nego prije. Nemamo vanjski dug, a navodno se iseljava proporcionalan broj svih kategorija društva pa ravnoteža nije narušena.

Biba:               Hm, malo sam sumnjičava prema tim njihovim podacima.


Pauza.


Vlado:             Jesi ti posadila tu svoju mrkvu?

Biba:               Jesam.

Vlado:             Dobro da smo postavili solarne ćelije.


Osjećajući se sigurnije nastave čitati novine.

LJETO

Ovdje je trenutak da vam napomenemo da su, dok vi niste pazili, svugdje po sceni izniknule razne granice, ograde i nadzemni prelazi (obično u obliku ukradene fosne prislonjene na štogod) iz jedne države u drugu. Još uvijek to nije nemoguće pratiti, još uvijek su ograde tek do pasa.

Fini ljudi, inženjeri 2


Branka priča preko ograde s  Bibom. Ograda im je do struka.

Biba:               I kak’ je tam?

Branka:          Čuj super, kaj da ti velim. Riješili smo legalizaciju. Izgleda da budu nam i kredit preuzeli.

Biba:               Kaj? Budu vam zatvorili kredit?Joj pa to bu vam super.

Branka:          Je zatvorili budu s bankom pa ćemo njima bit dužni. Al bude i manja kamata i sve. Otplatili bumo ga za 2 godine i onda smo na konju.

Biba:               Aj super. Baš mi je drago. A kak’ je sad Tomislavu na poslu?

Branka:          Još je ostao u Končaru. Nije nikom rekao tam. Ali priča se da bude Brandeschi iz Atlantikozije kupio Končar, onda bu to nezgodno. Makar to navodno ne bi trebalo imati veze. Ma ne znam, ali ima posla u KonzUtopiji, ne brinem se ja. Ima Tomek par kolega kaj imaju i po duplo veće plaće. Tak da bu to sve dobro. Možda se i ja u Plivu vratim. Budemo vidli.

Biba:               Ma baš mi je drago.

Branka:          Joj, čekaj malo, baš sam se sjetila, nekaj sam ti spremila. Dobili smo poklon paket za prvi mjesec boravka.


(Branka odlazi u kuću po dvije velike Konzutopijske vrećice pune hrane.)


Biba:               Ma joj, pa ne treba stvarno. Imamo sve šta nam treba.

Branka:          Ma daj uzmi. Dobili smo 4 kutije hrane, nećemo moći to pojesti ni za godinu dana.

Biba:               Ah dobro onda hvala.


(Biba uzima vrećice preko ograde.)


Branka:          A kaj vi? Jeste razmišljali kam ćete?

Biba:               Ma ne znam. Čuj Vlado radi u školi, ja u domu zdravlja. Kam ćemo mi? Pričekat ćemo još malo.

Branka:          Dobro, al nemojte predugo čekat. Priča se da će uskoro početi postavljati oštrije uvjete za imigraciju. A osim toga, ak’ vas dovedemo, dobijemo i mi i vi 10000 bodova na Multi-Karti kartici! To ti se super isplati – Akcija traje do kraja mjeseca, tak da si razmisli malo…


Hrvatski Leskovac 4


Muž  ženi pokazuje novce koje skuplja na stolu.

Muž:               Eto, viš. Sam ti rekel da bu sve dobro, imamo love kak’ pljeve.

Žena:              Ne znam. Niš mi se to ne sviđa. To je obična pljačka.

Muž:                Ono kaj Brezovčani rade – to je pljačka, zato svi i idu prek Leskovca. I još sam im uvel pokaze za ove iz Demerja. Pet banki celi mjesec kaj to nije fer?

Žena:              Ne znam, Marica se opće više neće razgovarat z menom. Niš mi se to ne sviđa.

Muž:                Ma joj, tebi nikad niš ne valja…

Blaž:                Oprostite šefe, kaj smetam. Al opet smo ulovili one klince. Probali su se provuć kroz šikaru uz granicu.

Muž:                Hehe, kaj kroz Brezovicu im se nije sviđalo pa su se nama vrnuli?

Blaž:                Valjda.

Muž:                Dovedi ih.


Blaž uvede dečke.


Muž:                I dečki? Kaj imate za mene?

Mambo:          Niš.

Muž:                Opet, niš? Kaj sam se šećete?

Đambo:           Da.

Muž:                No, dobro. Razgledavanje prirode – stotka.

Rambo:           Prošli put je bilo sedamdeset. Svaki put sve skuplje.

Muž:                Čuj, patimo od inflacije. Kaj možeš, teško je imat svoju državu. Al ovaj put dobijete i orehnjaču.

Mambo:          Ne treba nam orehnjača samo oćemo proć.

Muž:                Ajde, kud vam se žuri. Kad ste već platit stotku. Možete se malo i opustit. Pogledajte tu prirodu. To vam je krasan kraj. Pojedite malo orehnjače – moja žena je vrhunska kuharica.


Blaž i Ivek laganim pritiskom ruke spuste dečke u stolice. Žena donese orehnjače. Dečki sjede i jedu s tupim izrazom lica.


Mambo:          Moro bi nazvat baku.


Bakica 2

Bakici zvoni netko na vrata. Ona polako dolazi do vrata da otvori, gleda kroz ključanicu, ništa ne vidi.

Bakica:           Tko je?

Biba:               Biserka je.

Bakica:           Odlazite. Ništa nemam.

Biba (glasnije):

Biserka je, gospođo Berković. Patronažna sestra. Donijela sam vam mlijeka.

Bakica:           Nemam mlijeka, ni kruha nemam. Odlazite ništa nemam.

Biba (još glasnije):

BISERKA JE. JA VAMA NOSIM MLIJEKA. I KRUH VAM NOSIM.

Bakica:           A Biserka! Uđite Biserka.

Biba:               Evo vam, gospođo Berković, kruha i mlijeka i malo parizera sam vam donijela. I juhice malo.

Bakica:           Hvala vam Biserka. Ali ja vam ne mogu ništa platiti dok mi ne dođe mirovina. Lopovica mi je sve odnijela. Sve što sam štedjela.

Biba:               Nema veze, bakice.

Bakica:           Ne mogu vam ništa platiti. Ništa nemam.

Biba:               NEMA VEZE, BAKICE.

Bakica:           Jel mi došla mirovina?

Biba:               Nije još. Dolazi desetog.

Bakice:            Hoćete li ići pogledati?

Biba:               Hoću, hoću, desetog. Donijet ću vam mirovinu.

Bakica:           Onda ću vam platiti. Sad nemam ništa.

Biba:               Nema veze bakice. Ne morate mi platiti.


Pred bakičinim vratima, Biba odlazi, Policajac dolazi.

Policajac:        Dobar dan.

Biba:               Dobar dan.

Policajac:        Vi ste rođakinja od gospođe Berković?

Biba:               Ne, ja sam patronažna sestra.

Policajac:        A da? Možete li mi dati osobnu iskaznicu molim i nekakav dokaz da ste medicinski djelatnik.


Biba vadi dokumente.

Biba:               Evo izvolite. U čemu je problem?

Policajac:        Problem je u tome što su nedavno opljačkali gospođu Berković. A gospođa je malo dementna, pa pazim da se oko gospođe ne motaju sumnjive persone.

Biba:               Nedavno! Pa to je bilo prije 4 mjeseca! Ja sam je našla i ja sam vas zvala. Dva dana vam je trebalo da dođete.

Policajac:        Oprostite, ali znate, ja sam hrvatski policajac, nije nam lako. Ima nas malo, sve manje, a sve više pljački i razbojstava. U Hrvatskoj ostaju još samo kriminalci i bakice. Trudimo se ali ne stignemo sve.

Biba:               Znam. Oprostite. Nije niti nama bolje.

Policajac:        Da, nema veze. Hmm, vi se onda brinete za gospođu Berković.

Biba:               Da kad stignem, trudim se doći svaki dan ali ne stignem. Možda bi vi mogli doći koji dan, na primjer ponedjeljkom i srijedom. Da je obiđete. Donesete joj malo kruha. Mlijeko joj obično traje dva tri dana.

Policajac:        Budem, budem ako stignem. Potrudit ću se.

Biba:               Hvala vam. Doviđenja.

Policajac:        Doviđenja.


JESEN

Ovdje je vrijeme da Vas podsjetimo da ograde rastu, a nadzemni prolazi postaju sve viši, čvršći i učestaliji. Tko se još snalazi  u tom kaosu, svaka mu čast.

Biodinamički grunt 2


Čuje se pjesma, pucketanje vatre. Slavi se kraj žetve, svi su pijani i sretni! Sonja odlazi u grmlje pišati. Prepadne se kad ugleda trojicu klinaca…

Sonja:             Aaaaahhh!

Mambo:          Oprostite gospodična niš vam nećemo.

Sonja:             Tko ste vi, kaj radite tu?

Đambo:           Sonja, susjeda Sonja?!

Sonja:             Luka, Luka Benčić, jesi to ti?

Đambo:           Pa kaj ti radiš tu?!

Sonja:             Pa tu živim! Odite slavimo žetvu! Odite na piće!

Đambo:           Rado bi al se moramo vratit u Zagreb.

Sonja:             U Zagreb… Bome ste hrabri.

Đambo:           Moramo, nemamo izbora.

Sonja:             Uvijek imate izbora. Ostanite tu s nama. Tu je mir. A ni susjedi nisu gadni. Okolo je uglavnom još Hrvatska.

Mambo:          Koja?

Sonja:             Republika Hrvatska. Ona stara.

Đambo:           Ne seri, jel ima murje okolo?

Sonja:             Čisto sumnjam. A šta vam to smeta? Napravili ste nešto?

Mambo:          Ne, nema veze. Hvala, mi ćemo ići sad samo nam pokaži gdje treba.

Sonja:             Tamo vam je sjever. A na koji hoćete most?

Đambo:           Na dvajstpeticu.

Sonja:             Koji je to?

Đambo:           Onaj koji izlazi iza zadnje hale Velesajma.

Sonja:             Onda idite ravno na sjever. Kad dođete do Odre, zaobiđite ju pa odite kroz Lukšić, pa lijevo do vodocrpilišta, kroz Klaru je ok, ali rađe prođite kroz Siget jer je Trnsko postalo gadno zadnjih dana.

Rambo:           Tenks. Aj bok.

Sonja:             Molim, i sretno…

Bakica 3


Bakici zvoni netko na vrata. Ona polako dolazi do vrata da otvori, gleda kroz ključanicu, ništa ne vidi.

Bakica:           Tko je? Borna, jesi to ti?

Crkvenjaci:     Mi smo iz Crkve, gospođo.

Bakica:           Iz Crkve? Evo , samo malo.

Crkvenjaci:     Hvaljen Isus, gospođo.

Bakica:           Na vijeke vjekova.

Crkvenjaci:     Došli smo vidjeti da li vam treba pomoć, gospođo.

Bakica:           Pomoć. Vi ste Hitna Pomoć? Ne treba mi hitna pomoć. Treba mi mirovina.

Crkvenjaci:     Živite sami?

Bakica:           Da. Ne. Moj unuk živi sa mnom. Jeste li mi vidjeli unuka?

Crkvenjaci:     Nismo ga vidjeli. Osim ako ide u Crkvu.

Bakica:           U Crkvu? Ne bih rekla. Makar, kad je bio mali išao je u Crkvu. Evo tu negdje imam njegovu sliku s pričesti. Aha, evo je…

Crkvenjaci:     Je, presladak je. Djeca su budućnost. Tako su nevina.

Bakica:           Koja djeca?

Crkvenjaci:     Vaš unuk?

Bakica:           Moj unuk je odrastao. On je već jako visok. Ovako otprilike. Ima smeđu kosu, jeste li ga vidjeli, možda?

Crkvenjaci:     Vaš unuk se dugo nije pojavio?

Bakica:           Molim?

Crkvenjaci:     Kad ste zadnji put vidjeli vašeg unuka?

Bakica:           Hmmm, ne znam. Jučer valjda. Ne jučer ga nije bilo. Zvao je neki dan. Jučer, ja mislim. Ne znam. Ne mogu se sjetiti.

Crkvenjaci:     Ne biste smjeli živjeti sami.

Bakica:           Ne živim sama. Tko ste vi, i šta hoćete?! Ništa nemam. Ostavite me. Rekao mi je policajac da nikome ne otvaram vrata. Molim vas idite, umorna sam. Ne mogu više razgovarati. Tko ste vi?

Crkvenjaci:     Mi smo iz Crkve. Nemojte brinuti, došli smo vam pomoći.

Bakica:           Pomoći? Kako biste vi meni pomogli?

Crkvenjaci:     Mi bismo vam nosili hranu, i lijekove… Dok Vam unuk ne dođe. Vi ne možete sami.

Bakica:           Hranu?

Crkvenjaci:     Evo imamo juhu i pečenu piletinu. I kolača.

Bakica:           Kakvog kolača?

Crkvenjaci:     Biskvit.

Bakica:           Je li s pekmezom od marelica?

Crkvenjaci:     Od šljiva.

Bakica:           I šljive su fine.

Crkvenjaci:     Možemo vam svaki dan nositi hranu.

Bakica:           Svaki dan biste mi nosili kolače?

Crkvenjaci:     Ne svaki dan, samo nedjeljom. Ali juhu bi vam nosili svaki dan, i meso.

Bakica:           I meso?!

Crkvenjaci:     I meso.

Bakica:           A mirovinu?

Crkvenjaci:     Mirovine vam više nema bakice. Nema novaca. Hrvatska vam nema novaca više.

Bakica:           Kako to mislite nema novaca. Pa ja ću umrijeti od gladi ako ne dobijem mirovinu. Smrznut ću se.

Crkvenjaci:     Nećete bakice. Samo potpišite ovdje i mi ćemo se brinuti za vas. Nosit ćemo vam hranu i plaćati grijanje, i struju.

Bakica potpisuje.

Crkvenjaci:     Taaako. Bravo, evo jedan primjerak vama i dva idu nama.

Bakica:           Hvala vam, hvala vam, vi ste tako dobri ljudi!

Crkvenjaci:     Sve je to u službu Isusovu! Hvaljen budi!

Bakica:           Hvaljen budi!


Crkvenjaci odlaze, Policajac dolazi.

Policajac:        Dobar dan, gospođo Berković.

Bakica:           Dobar dan.

Policajac:        Tko je to bio? Jesam li vam rekao da ne otvarate vrata nepoznatim ljudima.

Bakica:           Nisu oni nepoznati. Oni su iz Crkve, oni će mi pomoći. Evo tu sve piše.

Policajac:        Što ste to potpisali gospođo Berković! Dali ste im stan!

Bakica:           Ali oni će mi nositi hranu i plaćati grijanje. Nema više mirovina.

Policajac:        Gospođo Berković, pa Biserka vam je nosila hranu. Sad nemate više ništa.

Bakica:           Morala sam, nema mirovina, a ja nikog nemam. Ništa nemam.

Klinci 3


Izbezumljeno prelaze nadvožnjake podvožnjake i razne sklepane konstrukcije po sceni.

Mambo:          Dobro di smo sad u pičku materinu?!

Đambo:          Velim ti da se vrtimo u krugu.

Mambo:          Mislim da tamo trebamo.

Rambo:          Ne idem tamo, kaj ti je, tam su nas psi napali.

Mambo:          Ne to je bilo iza ovog ugla.

Đambo:          Jesam ti rekao da isprintaš nove granice, nema šanse da se sad vratimo.

Mambo:          Pa jučer sam ih sprinto.

Đambo:           E pa danas nije jučer. Viš da se sve mijenja.

Mambo:          Kaj nisi ti sprinto, samo me jebeš. Tko ti je uopće rekao da si ti šef.

Rambo:           Za koji kurac ljudi uopće grade te fakin nadvožnjake.

Đambo:           Pa nama bi recimo jako dobro došao jedan preko Leskovca.

Mambo:          Jebote – gle! Naš parkić!



Profesor filozofije i njegova žena 5


Vlado čita novine na ipadu, Biba čita knjigu.

Vlado:             Slušaj ovo. Grčkoj. Evo Frankfurter Algemaine Zeitung piše o nama. Veliki problem državama na teritoriju republike Hrvatske predstavljaju izgnanici. Kako su teritoriji novih država, takozvanih Utopija, vrlo skučeni, otvaranje i održavanje zatvora se čini vrlo zahtjevno. Zato Utopije često primjenjuju kaznu izgona. Izgnanici lišeni svih građanskih prava, konstantno su izloženi progonu i maltretiranju pa su se najčešće prisiljeni skrivati na teritoriju Republike Hrvatske.

Biba:               Užas. Pa kak’ to mogu? Izbaciti samo tako jadne ljude iz države... To je nehumano.

Vlado:             Meni je to jako zanimljivo. Ustvari logično…. Mislim izgon je nekad bio najnormalnija stvar. Jedino – tada je bilo puno slobodnih „teritorija“

Biba:               Tebi je to zanimljivo?! A jadni ljudi…

Vlado:             Ti „jadni ljudi“ su uglavnom kriminalci i nasilnici.

Biba:               Pa nisu svi nužno kriminalci, ti uvijek u ljudima vidiš zlo…

Vlado:             Baš me zanima što će sad bit. Pretpostavljam da će kad tad počet osnivat bande, a onda smo nadrapli. Ako već nemaju gdje s njima, onda neka bar plaćaju Republici Hrvatskoj smještaj tih ljudi u zatvorima.

Biba:               Samo ne znam tko će ih natjerati na to. (Pauza) Užas jedan. Pa nisu ljudi smeće da ih se tako baca.


Odjednom doleti vrećica smeća u  njihovo dvorište.


Vlado:             Šta je sad ovo?

Biba:               Smeće.


Vlado se diže. Dolazi do ograde, pogleda preko – vidi Klince s druge strane ceste svi nose po dve vreće sa smećem, osim Ramba koji nosi jednu.



Vlado:             Kaj je dečki?! Kam bežite! Jeste vi bacili ovo smeće?!

Đambo:          Nismo mi striček Vlado. Kunem se! Evo mi svoje smeće nosimo!


Vladu više ne vidimo, pratimo samo klince…


Klinci 4


Đambo:          Jesam ti reko da ne bacaš tu.

Rambo:          Pa nisam znal da ti je to sused.

Đambo:          Normalno da mi je sused kad je ovo moja ulica, moronu!

Rambo:          Pa mislil sam da je možda neki, ono debil od susjeda.

Đambo:          Ma ti si debil. Kaj nisi mogo pričekat do iza ugla.

Rambo:          Tko će nosit tak daleko…


Pobacaju smeće i dođu do svog parkića. Smotaju džoint i zapale.

Đambo:          Jebem ti sve. Kaj sve radimo za tog Pipicu i na kraju opet duvamo u svom parku.

Rambo:           Ne da mi ga se gledat i one njegove face. Ko' da nas optužuje da mu krademo dop.

Mambo:          Pa kad i krademo.

Rambo:          Nije to krađa – smotat džoint. To je uračunato u cijenu.

Đambo:          Ma jebem ti ja to sve.

Mambo:          Al najljepše je u našem parkiću, da ga jebeš.

Rambo:          Priroda, sunce, da nam je još piva hladna.

Mambo:          E da nam je piva…

Đambo:          Kad su nam razjebali kiosk. Tko zna di je prvi dučkas..

Mambo:          Sve su razjebali. Nekak je i u parku pusto…

Rambo:          Pa kad nema mami s djecom…Da ih malo plašimo.

Mambo:          E, kak su skrivale djecu od nas, ko od crnog vraga.

Đambo:          A mi tak dobri - pitomi…

Rambo:          Baš je pusto, nekak.

Mambo:          Al mirno… Totalni gušt…(Povuče dug dim)


Odjednom iz mraka doleti boca.

Lijevi 1:          Evo ih, evo pičaka!

Mambo:          Koji sad kurac!

Rambo:          Ne brini, to nema veze s nama.


Čuje se iz mraka kako se ekipa s jedne strane parka prepucava s ekipom s druge.


Lijevi 3:          Šta je pičke, sad ste desni, a?!

Desni1:¨         Uvijek smo i bili desni!

Lijevi2:           Ne ti, pederu. Lukica, Lukici govorimo!

Desni2:           Kaj te boli kurac čiji sam!

Lijevi1:           Izdo si ekipu.

Lijevi3:           Izdo si ekipu, pederu!

Desni2:           Imam pravo bit koji hoću.

Lijevi1:            Imaš pravo, imaš ako si izdajica! Ako si čovjek osta'ćeš na strani ceste na kojoj si se rodio!

Lijevi2:            Samo izdajice prelaze cestu!


Klinci duvaju i komentiraju situaciju.

Mambo:          Koji ovima kurac!

Đambo:          Ma pusti, debile, vode rat između dve strane ulice!

Mambo:          Zakaj?

Rambo:          Zato kaj su debili!?

Đambo:          Tak se kolju već mjesec dana.


Lijevi 3:          A kazna za izdaju je smrt!

Desni1:           Aj prijeđite cestu pa da vidite kaj'je smrt!

Lijevi2:           I preći ću, mi'š da me mo'š spriječit!

Desni 2:          Naši zakoni su strogi. Ako na našem terenu ubijete nekog od naših – gotovi ste –

Desni1:           Ulovit će vas i onda strijeljanje…

Desni2:           …ne možete nam ništa.

Lijevi1:            To je zato jer se pičkice ne usudit preć cestu, kod nas vas nitko neće strijeljat, mi ćemo vas sami ubit!

Desni1:           Boli nas kurac, nećemo prelazit.

Lijevi2:            Preći ćete preko parka jednom. To je RH – tamo ste najebali! Čekamo vas, čekamo.

Desni2:           Samo vi čekajte.


Mambo:          A kak vi to znate da se kolju već mjesec dana? (Šuti, razmišlja, najedanput mu sine) Išli ste duvat bez mene!

Đambo:          Aj vrijeme je da krenemo, sa' će šora.


Lijevi3:            Čekamo vas u parku, pičkice.

Lijevi2:            Ak se ne usudite u park, pošaljite nekog tko se usudi.


Klinci krenu, kad čuju da ih netko zove.

Lijevi3:            Ej, vi, dečki! Kam ste krenuli?


Fini ljudi, inženjeri 3


Branka i Biba pričaju preko ograde. Ograda je za pol metra viša nego prije.


Biba:               Kaj ste digli ogradu?

Branka:          Ma da propisi. Nije to zbog vas da ne bi mislili.

Biba:               Ma ne, pa nisam zato pitala.

Branka:          Makar mi je taj propis, što se Cindrića tiče dušu dao.

Biba:               Ja, oni su vas baš bili tlačili.

Branka:          Ta Marica kad jednom počne, ta ne prestaje.

Biba:               Znam, sve znam. A kaj nisu i oni u KonzUtopiji?

Branka:          Ne, oni su u Atlantikoziji. Znaš da 'ko je u Končaru mora bit tam' ili dobije otkaz. Nije osobno vele, al Brandeschi daje svojim firmama porezne olakšice samo za one zaposlenike koji su građani.

Biba:               A kaj, Tomek, kaj je i on dobil otkaz?

Branka:          Pa je. Bili smo 3 mjeseca bez novaca, zato se nismo baš ni javljali. Ali sad je sve OK, sad  radi u RIZ-u.

Biba:               Pa kaj niste rekli, bi vam mi pomogli…

Branka:          Ma nije uopće problem. U Supermarketima imamo odgodu plaćanja i do 6 mjeseci. Da nismo u KonzUtopiji ne znam kako bi.

Biba:               Pa u Hrvatskoj bi primali socijalnu pomoć. Ne bi se morali zaduživati.

Branka:          Ma da. K'o da to uopće više i funkcionira. Pa jel ti uopće dobijaš plaću više?

Biba:               A, nama su uveli pola satnice. Pa tako dobijemo i pola plaće. Vlado daje instrukcije. Snalazimo se.

Branka:          Je pa, o kakvoj onda socijalnoj pričaš?

Biba:               Ma imaš pravo, tko zna jel to uopće postoji još. A priča se da će i nas prodati.

Branka:          Pa to bi vam možda bilo i najbolje. Ak se to desi nadam se da će Bodović kupit domove zdravlja, pa da budemo skupa. Onda možemo ogradu srušit.

Biba:               Ma ni sama ne znam kaj da mislim. Ni čemu da se nadam.


Klinci 5


Izbezumljeno prelaze nadvožnjake podvožnjake i razne sklepane konstrukcije po sceni.

Mambo:          Dobro di smo sad u pičku materinu.

Đambo:          Velim ti da se vrtimo u krugu.

Mambo:          Mislim da tamo trebamo.

Rambo:          Ne mrem više ovo trpit.

Mambo:          Jel moš ti bar jedan dan to sprintat kak se spada.


Klinci krenu, kad čuju da ih netko zove.

Glas iz tame:   Hej vi? Kud ste krenuli?


Bakica 4


Bakici zvoni netko na vrata. Ona polako dolazi do vrata da otvori, na vratima Crkvenjaci.

Crkvenjaci:     Mi smo. Iz Crkve, gospođo. Nosimo vam hranu.

Bakica:           Iz Crkve? Evo , samo malo.

Crkvenjaci:     Hvaljen Isus, gospođo.

Bakica:           Na vijeke vjekova.

Crkvenjaci:     Jeste se spremili?

Bakica:           Spremila? Sve je pospremljeno. Bila mi je Biserka malo mi je pomogla.

Crkvenjaci:     Ne, mislimo, jeste li se spakirali.

Bakica:           Spakirala?

Crkvenjaci:     Pa dogovorili smo se da ćete s nama na ljepše mjesto.

Bakica:           Ja ne idem nikuda.

Crkvenjaci:     Ali ne možete samo ostati. Pa, pali ste neki dan. Znate da smo se dogovorili.

Bakica:           Ali ja ne živim sama. Što ako dođe Matija, moj unuk? Gdje će on živjeti?

Crkvenjaci:     Mislite, Borna. Za to ne morate brinuti, on se odselio.

Bakica:           Nije, nije, jučer me zvao. Zvao je da dolazi.

Crkvenjaci:     Ne brinite, ako dođe reći ćemo mu gdje ste. Naći će vas bez problema.

Bakica:           Ja ne bih išla. Ja bi pričekala Bornu.

Crkvenjaci:     Žao nam je, ali dogovorili smo se. To mora biti danas. To je za vaše dobro.

Bakica:           Nikog više nemam, ništa više nemam.


Rasplače se.


Klinci 6


Dotrče ko manijac i skriju se iza zida. Potpuno su izbezumljeni.

Mambo:          Jebote, bacili su ga!

Đambo:          Ma sam je pao.

Mambo:          Bacili su ga. Stigli su ga i bacili su ga.

Đambo:          Ne seri! Bacili su ga?!

Mambo:          Ima bar 10 metara dole. Nema šanse da je živ.

Đambo:          Jebote ubili su ga!

Mambo:          Zbog malo trave.

Đambo:          Jebalo te pol kile trave!

Mambo:          Isus ti mater nisu normalni.

Đambo:          Oni sebe zovu Božja Utopija?!

Mambo:          Koj je njima kurac?!

Đambo:          Štite djecu od dilera?!

Mambo:          Trebalo bi djecu zaštitit od njih! Jebo im pas mater religioznu!!!

Đambo:          Jebote Rambo…

Mambo:          Ovi su fakat najluđi.

Đambo:          Si ziher da je mrtav?

Mambo:          Ziher? Nisam ziher. Al bacili su ga s 10 metara visokog nadvožnjaka. Kakav bi bio?

Đambo:          Da se vratimo?

Mambo:          Ja se ne vraćam. Mrtav je velim ti.

Đambo:          Jebote Rambo. Koj se kurac išo svađat s njima.


Pauza. Izbezumljeno gledaju ispred sebe.

Mambo:          Kaj ćemo sad?

Đambo:          Pojma nemam.

Mambo:          Kod Pipice ne mremo.

Đambo:          Zakaj?

Mambo:          Trava je kod Ramba.

Đambo:          A, joj, da. Kaj da se ipak vratimo?

Mambo:          Ja se ne vraćam. Jebeš travu, jebeš Pipicu. Neću poginut zbog tog.

Đambo:           Kaj ćemo onda? Kod  svojih se ne vraćam. Kad sam odlazio ukro sam im svu zlatninu, mama će me ubit.

Mambo:          Idem nazvat baku. Idemo kod nje.


Mambo zove na telefon.


Mambo:          Bakica?


Biodinamički grunt 3


Sonja se zove starce na telefon javlja se Vlado.


Sonja:             Mama?!

Vlado:             Sonja?!

Sonja:             A ti si tata…

Vlado:             Pa kaj ima? Kak je tam kod tebe?!

Sonja (neuvjerljivo):

Super, super je.

Vlado:             Kaj si trebala mamu nekaj?

Sonja:             Ma niš posebno, sam da vidim kak ste.

Vlado:             Mi smo super. Niš novog.


(preko ograde doleti smeće)


Sonja:             Super.

Vlado:             Svrati nam malo.

Sonja:             Evo budem, čim zimnicu završimo.

Vlado:             Da, to je bitno. Pa onda kad završite – dođi.

Sonja:             Budem.

Vlado:             Veselim se.


(pauza)


Sonja:             Tata?

Vlado:             Molim?

Sonja:             Volim te, tata!

Vlado:             I ja tebe volim, ljubavi, i ja tebe.

Sonja:             Vidimo se onda skoro.

Vlado:             Vidimo.


Klinci 7



Mambo spušta slušalicu.


Đambo:           Kaj je bilo?

Mambo:          Nema je. I nju su ubili.

Đambo:           Kak’ je nema?

Mambo:          Ne znam. Javila se neka ženska, veli da je stan dobila od Božje Utopije. Isus ti…, i nju su ubili…

Đambo:           Ma sve je OK. Valjda su je otfurali u dom il neš…

Mambo:          Je, il na nadvožnjak…

Đambo:           Ma daj ne brij. Negdje je na sigurnom, sto posto. Naći ćemo ju.

Mambo:          Misliš? Moram je nać.

Đambo:           Idemo. Samo moramo prvo nać di ćemo spavat.



Biodinamički grunt 4


U kući, u uredu, pričaju Marko i Sonja.

Sonja:             Krumpira imamo dosta, i luka. Pobrali smo šljive, ali jabuke su nam propale. Ne znam, Marko, nećemo imati dosta.

Marko:            A brašna?

Sonja:             Pa znaš da je to ništa šta mi imamo. Morat ćemo u Hudi Bitek po brašno.

Marko:            U Hudi Bitek?! Nema šanse. Oni su potpuno ludi tamo.

Sonja:             Onda u Goricu. Ali u Hudom Bitku je jedino prirodno brašno. U Gorici je izbijeljeno.

Marko:            Onda nećemo imati brašna.

Sonja:             Marko, nećemo imati dosta hrane. Da nam je kukuruz bolje rodio, možda, ali ovako nema šanse, previše nas je.

Marko:            Preživjet ćemo. Svi su razmaženi. Šta moraju jest kruh svaki dan? Nek jedu griz, žgance šta me briga.

Sonja:             Marko, kruh ili griz ista stvar. Znaš da nemamo dosta žitarica.

Marko:            Zašto nemamo dosta? Trebalo je biti dosta da su svi radili kako se spada. Ja sam sve izračunao. Ali kad se zabušava i na pljevi, onda normalno da sve propada. Kukuruz nam je slabo rodio i jabuke. Normalno kad se niko ne brine o tome. Svi samo blebeću o ljubavi i pjevaju a kad treba radit nitko ništa.

Sonja:             Nije istina. Ljudi rade. Ali previše nas je  niti nema posla za sve.

Marko:            Onda bi trebalo biti još lakše, a ne teže. Ako ima puno ljudi posao bi trebao biti gotov za čas.

Sonja:             Posao je gotov, ali nema dovoljno.

Marko:            Zašto je onda kukuruz podbacio.

Sonja:             Ne znam, bilo je previše kiše.

Marko:            Nije, nego zato jer niste se trudili.

Sonja:             Marko, sve i da je rodio. Mi nemamo svojeg žita, bar ne dovoljno, nemamo uljane repice, nemamo soje, nemamo ječma. Šta da radimo? Imamo djece, djeca moraju jesti. Nemamo više ni sojinog, ni raženog mlijeka.

Marko:            Nek piju majčino mlijeko.

Sonja:             Ali već sad imamo premalo dojilja na previše djece. 5 ih je izgubilo mlijeko od gladi. Ako im stavimo i veće klince na sisu gotove su. Nitko više neće imati. Daj da nabavimo kravu…

Marko:            Nema šanse. Životinje nećemo mučit.

Sonja:             Molim te. Nećemo ju mučiti samo ćemo ju malo pomusti i dobro. Tko hoće mlijeko nek daje svojoj djeci, tko neće ne mora.

Marko:            Ma boli me kurac više radi šta hoćeš. Kupi kravu, idi u Goricu po brašno, al mene više nemojte ništa pitati. Ako ne želite ustrajati. Ako ne želi pokazati da se može. Čitav život smo čekali ovu šansu, da pokažemo ljudima da to funkcionira, i sad nakon toliko muke nakon toliko rada, ti bi sve izdala…

Sonja:             Ali ne funkcionira. Ja bih htjela da funkcionira, ali ne ide. Zašto ne dođeš sam vidjeti, nisi se pojavio niti na jednom sastanku već mjesec dana. Dođem ovdje da te pitam za savjet, a ti…

Marko:            Nisam se pojavio jer ne mogu to slušati. Od vašeg defetizma mi se riga. Nadao sam se da ti još imaš snage u sebi, ali sad vidim da ste svi izgubili vjeru. Odmah na prvoj prepreci ste posustali, umjesto da sad dokažemo…

Sonja:             Jebi se idiote!!! Nemaš šta dokazivati – nitko ne može prehraniti 1000 ljudi na 3 jutra zemlje. Nitko, nitko – ni Isus jebeni Krist! Šta ti misliš tko si ti?! Djeca su gladna. Ljudi su nervozni. A nije još ni počela zima. Ljudi će poludjet…

Marko:            Jebe mi se. Izdala si me….


Sonja ljuta izlazi.

Biodinamički grunt 5


Ljuta Sonja nalijeće na Mamba i Đamba koji taman izlaze iz šume.

Sonja:             Opet vi?

Mambo:          Eto nas.

Sonja:             Opet švercate nešto.

Đambo:           Mi? Ne. Ovaj put smo došli da ostanemo.

Sonja:             Ne može.

Mambo:          Kako ne može. Zvala si nas da dođemo. Sad smo došli.

Sonja:             Nema više mjesta.

Mambo:          Šta ćemo sad, mi nemamo gdje.

Sonja:             Niste jedini.

Đambo:           Kako nema mjesta?! Gle kolka šuma.

Sonja:             Nikog ne primamo.

Đambo:           Sonja, pa susjedi smo bili, nećeš nas valjda ostaviti na cjedilu.

Sonja:             Nemamo hrane.

Mambo:          Nabavit ćemo hranu.

Sonja:             Nabavite mi kravu i možete ostati.

Đambo:           Nema beda.

Sonja:             Ne vraćajte se bez krave.


Profesor filozofije i njegova žena 6


Vlado čita novine na ipadu, Biba bere jabuke.

Vlado:             Slušaj ovo. Opet nova tužba na međunarodnom sudu! U Božjoj Utopiji bacili dilera s nadvožnjaka, Krešo F. (22). Nesretni mladić je pao na automobil državljanina KonzUtopije, koji je u tom trenutku prolazio prometnicom ispod nadvožnjaka, koja pripada Republici Hrvatskoj. Srećom vozač je preživio sraz s tijelom nesretnog mladića, no njegovo vozilo pretrpilo je značajnu štetu. Vozač je pokušao tužiti Božju Utopiju za za pretrpljeni strah i štetu, no odvjetnici Božje Utopije se pravdaju da šteta nije nastala na njihovom teritoriju, stoga za nju nisu odgovorni. U Republici Hrvatskoj, pak,  tvrde da je njihova prometnica bila na tom mjestu i prije nego što se izgradio nadvožnjak, te da građani Božje Utopije nemaju pravo linčovati ljude iznad njihovog teritorija. Vozač mora tražiti pravdu od Međunarodnog suda.

Hahaha, ovima na međunarodnom sudu sad sigurno više nije smiješno što izvode eksperimente na nama.

Biba:               Nije ni meni smiješno.

Vlado:             Eto im sad na – a nas su zajebavali da sporo rješavamo postupke… Sad bu oni vidli kak se Hrvati tuže…

Biba:               Super sad nam još i ljude ubijaju na našem teritoriju! Mi smo jedna velika raka, eto šta smo. Kanta za smeće, groblje i zatvori. To je jedino šta još radi. Šta ova Vlada radi – di su oni?!

Vlado:             Šta di su? Ti su već davno zbrisali, na Karibe il Sejšele. Država radi po inerciji, to sam ti uvijek govoril da političari opće ne trebaju za funkcioniranje države.

Biba:               Ti ovo zoveš funkcioniranjem?!


Doleti jedna vreća smeća preko ograde. Biba i Vlado je iritirano pogledaju, jer očito je da se to sad već dešava na regularnoj bazi.


Vlado:             Ovo je stvarno prešlo sve granice!

Biba:               Ali trebali bi biti sretni da nam bacaju smeće! Jer da ne – od čega bi živjeli naši građani, šta bi jeli?! Ovako ne moramo kopati po kantama, samo nam ubacuju u dvorišta. Dostava tople hrane! Kako lijepo.

Vlado:             Nisam mislio da će ovako daleko to otići…

Biba:               A da ne bi morali jesti smeće, sad nam dostavljaju friške leševe!

Vlado:             Možda bi se i mi trebali iseliti!

Biba:               A ne! Nema šanse! Mene neće istjerat. Mogu sve kupit al ja se ne dam….

Vlado:             Pa znam Biba, ni ja ne bih. Ali uskoro će nam ponestati hrane…

Biba:               Jest ćemo tapete k’o u Sarajevu za vrijeme rata, ili smeće ili leševe. Baš me briga, ali ja ne idem nikamo! Napravit ću pekmez od jabuka i to ćemo jest! Možda Sonja pošalje nešto.

Vlado:             Biba, otkud ti sad taj revolt…

Biba:               Otkud? OTKUD?!Ja ne mogu ovo više trpiti… Bakicu, bakicu su mi uzeli! Otjerali je iz stana. Odveli su je negdje, tko zna gdje… Bila sam jučer kod nje, i nije je bilo, neki drugi ljudi žive u njenom stanu. Tko zna što su joj napravili… (zarije mu glavu u njedra i plače kao ljuta godina)Vlado, Bakicu su mi odveli…

Klinci 8


U šumi uz rub polja Mambo i Đambo stoje k’o tuke.

Mambo:          Di ćemo nać kravu?

Đambo:           Pojma nemam. Ovo je selo, valjda ćemo ju nać negdje. Tu je neka štala.

Mambo:          Evo je.

Đambo:           Ima dve.

Mambo:          Kako ćemo znati dal je krava?

Đambo:           Pa valjda po sisama. Krava ima vime, a bik jaja.

Mambo:          A jeli uopće bitno, meso je meso?

Đambo:           Kakvo meso? Pa valjda joj treba krava za mlijeko.

Mambo:          A ti misliš da ona hoće živu kravu?!

Đambo:           Pa valjda.

Mambo:          A ja sam shvatio mrtvu.

Đambo:           Ja mislim živu.

Mambo:          Ja sam za to da je ubijemo, neće nam radit buku.

Đambo:           A kako ćemo je onda nosit ako je mrtva? Šta, vući ćemo ju 15 kilometara?

Mambo:          Imaš pravo. Idemo je odvest živu, pa nek si ju ona sama ubije ak’ hoće.

Đambo:           Ajde, ali samo tiho…


Hrvatski Leskovac 5


Žena utrčava u kuću. Muž se pakira.


Žena:              Jankec, Jankec neko nam krade kravu! (Zastane jer vidi muža da se pakira) Kaj to delaš?

Muž:                Kaj me briga za kravu, ne bum je sa sobom pelal valjda.

Žena:              Kaj delaš, kam ideš.

Muž:                Idemo skup. Kod Marka u Njemačku.

Žena:              Kad si meni mislil reć?!

Muž:                Evo sad. Odi mi pomogni. Zadnji vlak za Njemačku kreće za dva sata. Nakon tog nema više vlakova iz Hrvatske. Gotovo je, kaput, nema nam više spasa ak’ ga ne vlovimo.

Žena:              Pa kaj ne idemo s autom?!

Mež:                Auto su nam zrešetali.

Žena:              Kaj su nam?! K'o nam je zrešetal auto?!

Muž:                Brezovčani. Di su nam pasoši?

Žena:              Kaj ja znam. Kaj ih nisi predal kad si registriral državu?

Muž:                Ma koje registriral državu, kaj je tebi. Da im ne bi još biljege plaćal. A tu su. Pakiraj se kaj gledaš.

Žena:              A kaj bumo s kravom?

Muž:                Pa kaj nisi sad rekla da su ih ukrali.

Žena:              Sam jednu. Druga je još…

Muž:                Pakiraj se i pusti kravu van. Bu ju već neko našel. Ajde – odma kad sam rekel! Da si brže tu neg tam!

ZIMA

Sad su ograde već tako visoke, da gledatelji ne mogu vidjeti prijeko. Srećom, Vama, čitateljima ograde ne predstavljaju nikakav problem. Tako i tako ih sami  zamišljate.


Fini ljudi, inženjeri 4


Branka i Biba pričaju prozorčić u ogradi. Ograda je sad 3 metra visoka.

Branka:          Biba, Biba, odi malo sim.

Biba:               Kaj je Brankica. Kaj ste tu ogradu tak digli?

Branka:          Propisi su 3 metra. I električna žica.

Biba:               Tak svaka Bodovićeva kuća mora imat?

Branka:          Ne svaka, nema veze. Čuj, htjela sam te pitat jel imaš kave.

Biba:               Naravno. Al zakaj ne dođeš na kavu? Nismo se skupa sjele, ne pamtim.

Branka:          Ma rado bih, al ne mogu sad.

Biba:               Ma daj, dođi na pet minuta, pa da se napričamo. Pa ne možemo pričat preko ovog prozorčića.

Branka:          Ma ne mogu.

Biba:               Daj naljutit ću se. Dolazim ja k tebi.

Branka:          Ma joj moram ić sad…

Biba:               Ne zanima me.


Branka dolazi iza ograde i vidi da tamo nema kuće, nego samo šator.

Biba:               Branka!! Šta je ovo?!

Branka:          Niš. Morali smo sve prodat.

Biba:               Pa zašto niste prodali cijelu kuću nego ste je srušili.

Branka:          Aha, kuću. Mislila sam da pitaš za vrtnu garnituru. Kuću smo morali srušiti jer nije bila po propisima.

Biba:               Pa bila je legalna i sve.

Branka:          Je bila je. Ali je bila previsoka, nije po sigurnosnim propisima.

Biba:               Pa zašto niste samo kat srušili?

Branka:          Nismo imali novaca za platiti, pa smo sami morali rušit. Tomek je slučajno pogodil noseći zid, pa je malo pošizil pa je onda sve srušil…

Biba:               I kaj bute sad.

Branka:          Pa niš. Sad smo malo u šatoru. Dok Tomeku ne odobre kredit, a onda budemo sagradili manju kuću valjda.

Biba:               Pa zakaj ne prodate zemlju, pa kupite stan.

Branka:          Ne možemo kupiti stan za zemlju. Stan košta 5 puta više nego zemlja.

Biba:               Kak’ je to moguće?

Branka:          Sve prodaje jedna agencija – Bodovićeva i ona određuje cijene.

Biba:               Ma jebeš takvu državu.

Branka:          Nemoj tak glasno.

Biba:               Daj se ispišite iz te države i vratite se u Hrvatsku.

Branka:          Ne možemo. Ne možemo van iz države dok ne platimo dugove.

Biba:               Ne možete van iz države?!

Branka:          Ne možemo.

Biba:               I zato nisi mogla na kavu?

Branka:          Pa da.

Biba:               Ma, ti nisi normala. Kak’ bi oni znali da si otišla na kavu?


Branka pokaže na ogrlicu na vratu, očito joj na taj način kontroliraju lokaciju.

Biba:               Branka!! Kaj je to?


Branka se rasplače.

Biodinamički grunt 6


U kući, u uredu, Sonja stoji pred stolom , Marko sjedi za stolom ima pištolj ispred sebe i igra se s njim.

Sonja:             Marko, šta to radiš?

Marko:            Ne tiče te se.

Sonja:             Istina, ne tiče me se. Ali možda se tebe tiče da su vani ljudi potpuno poludjeli.

Marko:            Ne tiče me se. Nisu bolje ni zaslužili.

Sonja:             Nisu bolje ni zaslužili! Ti pičko dvolična, kako te nije sram…

Marko (maše s pištoljem prema njoj):

Pazi kako se razgovaraš sa mnom!

Sonja:             Zašto? Jer ćeš napraviti šta? Nemaš ti muda ništa napraviti. Da imaš sad bi se digo i riješio to sranje vani.

Marko:            To nije moj problem.

Sonja:             Jer ti imaš važnijih problema?!

Marko:            Baš me bri…


Luka i Borna upadaju u ured svi krvavi, i zaključavaju vrata, iza se čuje buka.


Luka:              Sonja idemo!

Borna:            Odmah, bježi, kroz prozor…

Marko:            Tko ste vi? Šta je vama…

Luka:              Potpuno su poludjeli, ubili su je… Mi smo ih pokušali spriječiti, sad će i nas ubiti..

Sonja:             Kog su ubili?

Borna:            Rasčerečili su je, rasčetvorili, i sad će je pojest…

Sonja:             Koga će pojest?!


Netko izvana počinje nabijati po vratima.


Luka:              Kravu! Kravu su ubili…

Marko:            Kakvu kravu?

Sonja (okrene se Marku):

Kravu koja nam je davala mlijeko.

Marko:            TKO JE UBIO KRAVU?!

Borna:            Ovi luđaci vani. Nožem su je zaklali, sa će i nas jer smo…

Marko:            NEĆE VAS NITKO ZAKLAT! TKO JE UBIO KRAVU, MAMU MU JEBEM, SAD ĆE NAJEBAT…


Marko se diže sav bijesan i kreće prema vratima.


Sonja:             Marko, stani!

Luka:              Bježmo Sonja, bježmo dok smo živi….

Sonja, Luka i Borna bježe kroz prozor. Marko otključava vrata i držeći pištolj u ruci počinje se derati.


Marko (viče):  TKO JE UBIO KRAVU?!


Krvave ruke se pomole iza vrata i zgrabe ga i povuku.


Vlado, Biba i još par njih


Biba i Vlado sjede u dvorištu, ispred velikog kotla, pokriveni dekama i bulje u kotao.

Vlado:             To sam sve ja kriv.

Biba:               Jesi.

Vlado:             Jesam.

Biba:               Jesi.

Vlado:             Nisam mislio da će se to dogoditi.

Biba:               Ne, upravo si to mislio.

Vlado:             Mislio sam, ali nisam znao.

Biba:               Znao si.

Vlado:             Znao sam ali nisam razmišljao.

Biba:               Razmišljao si i znao si. Uvijek si govorio da će se upravo to dogoditi.

Vlado:             Znao sam i razmišljao, ali nisam zamišljao.

Biba:               Zamišljao nisi. To mi je jasno.

Vlado:             Nisam mogao zamisliti.

Biba:               Jer da si zamišljao, ne bi se ovako igrao s drugima.

Vlado:             Nisam se niti igrao. Ja sam samo sjedio tu.

Biba:               Ali si im dao ideju.

Vlado:             Dao sam im ideju, ali oni je nisu morali prihvatiti. Mislio sam da ne budu.

Biba:               Ali oni su je prihvatili.

Vlado:             Ali nije je moralo ispasti grozno. Pa nisu to djeca.

Biba:               Jesu djeca su. Svi smo mi djeca.

Vlado:             Nismo svi.

Biba:               Svi. Da nisi dijete ne bi objavio ideju.

Vlado:             Istina. Ja sam kriv.

Biba:               Ja sam kriva. Nisam te spriječila.

Vlado:             Nisi me ni mogla spriječiti.

Biba:               Možda sam mogla nešto. Nisam ti trebala pokazati kako se koristi fejs.

Vlado:             Sam bih to saznao. I svejedno bih napisao. A

Ja nisam zamišljao.

Biba:               Ja sam zamišljala, ali nisam razmišljala. Ja sam se nadala.

Vlado:             I ja sam se nadao.

Biba:               Ali tek kasnije.

Vlado:             Kad je vrag odnio šalu.

Biba:               A onda je bilo prekasno.

Vlado:             Sad više ništa ne možemo učiniti.

Biba:               Nešto moramo moć.

Vlado:             Možemo se samo nadati.

Biba:               Nadam se da je Sonja dobro.

Vlado:             I ja se nadam.

Biba:               Bojim se šta bi joj se moglo desiti.

Vlado:             Nemoj zamišljati.

Biba:               Ali ti si trebao. Ti si trebao zamišljati.

Vlado:             Ali ti nemoj sad, nema svrhe.

Biba:               I onaj tvoj glupi Machiavelli kaže – treba zamišljati. Zamišljati najgore.

Vlado:             Samo ako možeš nešto učiniti. Sad nema svrhe.

Biba:               Jebe mi se šta ti misliš. Ti si svoje pokazao. Ja idem po Sonju.


Biba se ustaje da krene. Kad na vrata dvorišta dođe Policajac Blaž.


Policajac:        Dobar dan.

Biba:               Dobar dan.

Policajac:        Ne znam da li me se sjećate.

Biba:               Sjećam vas se kako ne. Vi ste obilazili gospođu Berković.

Policajac:        Je to sam ja. Zato sam i došao. Nisam znao kome drugo da se obratim.

Biba:               Recite.

Policajac:        Našao sam gospođu Berković kako luta. Promrzla. Pa sam mislio... Znam da su teška vremena, ali nisam je mogao ostaviti. A vi ste bili tako dobri prema njoj. Mislio sam, ako bi ona mogla ostati…

Biba:               Našli ste ju! Našli ste Bakicu?!

Policajac:        Je evo je tu. Mislio sam ako bi Vi možda….

Biba:               Naravno! Naravno, samo uđite dovedite nam bakicu!

Policajac:        Evo, gospođo Berković, gospođo Berković!, Gdje je sad nestala. A evo je…

Bakica:           Kakav krasan vrt! Moja baka je imala takav vrt. Ja nikad nisam imala takav vrt. Ja ništa nemam, nikog nemam, ni bakicu svoju.

Biba:               Imate nas bakice, nas imate. Dođite gospođo!

Bakica:           Ja nisam bakica, moja bakica je bila bakica. Ja sam baka.

Vlado:             Naravno gospođo, dođite samo. Hoćete li čaja. Od šipka, domaći, tu iz vrta.

Bakica:           Mogla bih, mogla bih malo čaja. I kolača ako imate.

Biba:               Nemamo kolača, ali naći ćemo nešto za pojesti. Evo sjednite bakice, ugrijte se.

Vlado (policajcu):

Hoćete li vi čaja možda?

Policajac:        Hvala vam ali moram ići. Moram ići kući, obitelj me čeka.

Biba:               Naravno, naravno. Hvala vam. Hvala vam što ste doveli bakicu.

Policajac:        Nisam znao kamo bih je drugo doveo. Ali nisam samo zato doš…

Vlado:             Dobro ste učinili. Vidiš, Biba, ipak ima još dobrih ljudi.

Biba:               Ima još dobrih ljudi u našoj državi.

Bakica:           Jeste li mi vidjeli unuka?

Policajac:        Ustvari nema.

Vlado:             Kako nema?

Policajac:        Pa nema više dobrih ljudi. Nema više uopće ljudi. Vi ste zadnji.

Biba:               Šta zadnji?

Policajac:        Zadnji državljani Republike Hrvatske.

Vlado:             Kako to mislite, zadnji!?

Policajac:        Nisam samo zbog bakice došao. Došao sam i da vam predam ovo.

Biba:               Što je to.

Policajac:        To je državni pečat. I ključ od ureda.

Vlado:             Kako to mislite mi smo zadnji?! Kao – Biba i ja smo Posljednji Hrvati?

Policajac:        Posljednji.


Pauza.


Vlado:             I šta da sad radimo s tom državom? Šta uopće jest država?

Policajac:        Ne znam. Mislim da je sve prodano. Ali nisam siguran. Imate ključ. U predsjedničkom uredu sve piše. Odite tamo pa vidite. Ja sam pokušao, ali nije to za mene. Ne mogu se ja snaći u svim tim papirima.

Vlado:             Šta ako nam netko dođe? Traži nas pomoć? Traži državljanstvo, ili ima neki spor, ili nešto.

Policajac:        Ne znam. Ja to ne mogu, a vi ste posljednji. Žao mi je. Žao mi je ali moram ići, obitelj me čeka. Moram ih zaštiti….Doviđenja! Doviđenja i sretno!

Bakica:           Joj, nikog nema, nikog više nema.

Vlado:             Mi smo tu gospođo.

Bakica:           Ali policajac je rekel da nema nikog više.

Biba:               Nikog osim nas. Ali mi smo tu. I brinut ćemo se za vas. Ne brinite.

Bakica:           Da mi je bar moj unuk. Da mi ga je bar još jednom vidjeti. Jesti vi vidjeli mog unuka?

Vlado:             Nismo ga vidjeli. Ali potražit ćemo ga.

Bakica:           Borna, Borna se zove.

Vlado:             Potražit ćemo ga. Sutra ću ga ja ići potražiti.

Bakica (sva se uzbudi):

Borna se zove. Borna, Borna! Borna unuče moj!

Biba:               Smirite se gospođo, naći ćemo ga.

Bakica:           Evo ga, tu je Borna, Borna moj! Našao si me!


Borna, Luka i Sonja stoje na vratima dvorišta.


Biba:               Sonja, Sonja, živa si, dobro si. O, isuse bože, Sonja!

Sonja:             Mama! Tata!

Vlado:             Sonja!

Borna:            Bakice! Bakica mi je živa. Luka, Luka bakica mi je živa!


Luka je sretan što su se svi našli, al odjednom pogleda prema ogradi i sjeti se….


Luka:              Ja moram ići.

Biba:               Luka, kud moraš ići. Ostani. Isuse ti si ranjen!

Vlado:             I Borna, Borna isto.

Luka:              Nije nam ništa. To nije moja krv. Moram ići.

Sonja:             Nije ljudska krv…

Biba:               Kud moraš.

Luka:              Moram doma. Moram ići doma.

Vlado:             Nemoj, nemoj ići prijeko. Čekaj da ti objasnimo.

Biba:               Ako odeš. Nećeš se moći vratiti.

Luka:              Vratit ću se. Zašto se ne bih mogao…

Vlado:             Zarobili su ih. Oni ne mogu van…

Biba:               Čekaj da ti objasnimo.

Luka:              Ma o čem vi pričate?! Kako ne mogu prijeko?! TKO IH JE ZAROBIO?! KAKVA JE OVO JEBENA OGRADA, TKO JE POSTAVIO….

Vlado:             Luka smiri..

Luka:              MAMA!MAAMA! TATA!

Branka:          Luka, Luka jesi to ti?

Luka:              Mama, mama ja sam! Dolazim!

Branka:          Nemoj nemoj dolaziti. Nemoj prijeko.

Luka:              Evo me!

Tomek:           NEMOJ DOLAZIT!

(Tomek počne rušitit zid)

MI ĆEMO DOĆI TEBI!


Luka:              JA DOLAZIM K VAMA!

Tomek:           NEMOJ DOLAZIT! KAD TI VELIM! IMAŠ ME SLUŠAT! BAR JEDNOM U ŽIVOTU! MI DOLAZIMO K TEBI!

Tomek:           Ko im jebe mater nek nam uzmu grunt kaj nam mogu!

Branka:          Ja moram svog sina vidjeti!

Biba:               Dođite dođite brzo! (alarmi tule, sirena svijetli, Tomek pogodi sirenu kamenom, ona utihne).

Luka:              Mama, tata! Jeste dobro? Šta je bilo?

Branka:          Luka, sav si krvav! Jel te tata pogodio?

Luka:              Dobro sam. Nije moja krv.

Branka:          Šta je bilo, šta se desilo?

Luka:              Duga priča.

Sonja:             Jako duga.

Biba:               Dođite. Dođite, ugrijte se kod kotla. Sve nam ispričajte.

Sonja:             Mama, tata, šta to radite.

Vlado:             Pečemo rakiju! Evo taman će biti gotova.


Biba nosi čaše i svima toči rakiju iz kotla.


Biba:               Pazite vruća je.

Vlado:             To je prva. Ta najgore lupa. Pazite koliko pijete.

Sonja:             Mama! Tata! Pečete rakiju! Pa stvarno ste…

Biba:               A šta ćemo?! Grožđa nemamo, šljiva imamo. Pa nećemo valjda bez alkohola ostat.

Vlado:             Alkohola mora biti!

Borna:            Slažem se! U potpunosti!

Sonja:             A nije li zabranjeno peći rakiju u Republici Hrvatskoj, otkad smo u EU i to?

Biba:               Mislim da nije. Za vlastite potrebe. A bogme ih imamo.

Vlado (lagano pripit):

Ma šta je zabranjeno! Mi smo sada zakon! Mi donosimo zakone!

Biba:               Mi smo Posljednji Hrvati!

Vlado:             MI smo Posljednji Hrvati!

Biba:               A tata ti je Otac Nacije!

Vlado:             Biba, ne počinji…


Epilog


Svi su u dvorištu na dugačkoj klupi pokriveni dekama. Neki sjede,a neki leže, ali svi spavaju.  Svi osim Bakice i Vlade.


Bakica:           Svi spavaju.

Vlado:             Da.

Bakica:           A ti ne spavaš?

Vlado:             Ne mogu spavati.

Bakica:           Hoćeš da ti ispričam priču?

Vlado:             Hoću.

Bakica:           Priču koju je meni moja bakica pričala.

Vlado:             Hoću.


Duga pauza.


Vlado:             No, bako, hoćete li?

Bakica:           Što?

Vlado:             Ispričati mi priču?

Bakica:           Kakvu?

Vlado:             Što je vama baka govorila.

Bakica:           Što je meni bakica govorila?

Vlado:             Da.

Bakica:           Znaš što je meni bakica uvijek govorila?

Vlado:             Što je vama bakica uvijek govorila?

Bakica:           Moja bakica je uvijek govorila da je najbolje bilo za Franza-Jozefa.


KRAJ




Facebook! TwitThis