Mamutica, veliki stambeni kompleks izgrađen u vrijeme socijalzima u Novom Zagrebu mjesto je stanovanja gotovo 5000 ljudi. Drama se usredotočuje na četveročlanu obitelj koja živi na trinaestom katu. Iako svatko od njih sanja o promjeni i bijegu od zadane rutine, ne mogu se pomaknuti iz svoje tromosti. Dino ne želi biti kao njegovi roditelji koje je život prožvakao i ispljunuo. Posao, banka, kredit za stan. On mašta o bijegu u divljinu i opsjednuto čita o Chrisu Superskitnici . No, je li doista moguće pobjeći od vlastitog života?


GODINA: 2013.

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 3

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 5

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.


Likovi:

Luka, 60 godina

Sanja, 56 godina

Dino, 28 godina, sin

Ena, 24 godine, kći

 

Gospođica Mirjana, 47 godina, radi u kvartovskoj kladionici

Slavko, 28 godina, njen sin

Iva, 17 godina, susjeda

Lana, 26 godina, Enina prijateljica

1,5 – soban stan uređen u smeđim tonovima. S ulaza se vidi uska kuhinja i mala blagovaonica sa stolom i četiri stolice,  na nju se s desne strane nastavlja dnevni boravak u kojem dominira veliki televizor i kauč na razvlačenja na kojem spavaju roditelji. Uz taj zid je na desnu stranu mala soba s radnim stolom i krevetom na kat na kojem spavaju Dino i Ena. Kraj ulaza mala kupaonica s tuš kabinom.

Osim stana koji je čitavo vrijeme na sceni, postoje još četiri prostora koji se pojavljuju po potrebi: kladionica, kafić, lift, teretana. Ti prostori su prikazani na drugom dijelu scene i bitno je da su uvijek maleni i skučeni.


Zvuk violine iz susjednog stana.

SANJA: Nema vam kod nas nekih promjena, nama je sve ravno. Živimo isto kao i svi drugi ljudi u ovoj zgradi. Puno nas je i zato smo nebitni. Rutina. Svaki dan buđenje, tuširanje, za doručak crna kava koja ponekad prekipi iz džezve i nekoliko čajnih keksa. Posao od osam do četiri i to je sve. Za ručak čušpajz od poriluka uz komad sušenog mesa. Svugdje je tako. Tijekom zime ni ne vidimo sunce, već je mrak kad se vraćamo s posla u svoje spavaonice. Tijekom ljeta gušimo se od vrućine u toj limenci. Zimi se magle prozori. I tako iz godine u godinu. Nasukali smo se kao veliki kit na livadu, eto to vam je ta svakodnevica. Biti nasukan. Rutina. Kad se ne možete ni pomaknuti, kao ogromni mamut.

 

 

  1. 1. PRIZOR – STAN – SANJA, LUKA, DINO, ENA

 

Mama kuha ručak. Tata čita novine. Tipičan opis obiteljske situacije iz školskih čitanki. Ena spava. Dino gleda televiziju.

SANJA: Teletina! Za stol!

Nema odgovora.

SANJA: Jeste me čuli? Danas je teletina!

Sanja odlazi do vrata kupaonice gdje Luka sjedi na wc-u i čita novine.

SANJA: Luka, izlazi van.

LUKA: Mh...

SANJA: Dobit ćeš hemeroide.

LUKA: Bez brige, nisu zarazni.

SANJA: Ručak je. Te – le –ti- na.

LUKA: Pa no, stvaram si mjesta za jelo.

SANJA: Nisi već pročitao novine?

LUKA: Nedjeljni prilog.

SANJA: Dobro, za koga ja kuham?

Sanja odlazi u kuhinju. Luka se diže s wc-a i mrmlja za sebe.

LUKA: Čovjek u ovom stanu ne može na miru ni novine pročitati. A kamo li posrati se.

SANJA: (dere se iz kuhinje) Operi ruke!

Luka je taman krenuo prema umivaoniku, ali na Sanjinu rečenicu odustaje. Izlazi iz kupaonice.

SANJA: Jesi oprao ruke?

LUKA: Nisam.

SANJA: Stvarno misliš da si smiješan. Dino, odi sestru probuditi!

DINO: Ne da mi se.

Sanja ga mrko pogleda. Prilazi televizoru i gasi program.

DINO: Fakat si nabrušena otkako si u mirovini.

SANJA: Nisam ja nabrušena, nego tek sad vidim da se vi po cijele dane izležavate.

DINO: Nedjelja je!

SANJA: Nedjeljom se odmaraju oni koji ostatak tjedna rade. Pozovi sestru.

DINO: Ena!!!

SANJA: Nemoj se derati, nego odi do sobe.

Dino odlazi u sobu.

LUKA: Dino je lijena bitanga.

SANJA: Ena spava do podneva!

LUKA: Pusti nju, učila je do kasno.

Zvuk violine iz susjednog stana.

SANJA: I ti Marići! Mogli bi malo utišati svoju kćer.

LUKA: Neka, mala je talentirana.

DINO: Ena će sad doći. Što je za ručak?

SANJA: Teletina.

DINO: Pa to nikad nemamo.

SANJA: Danas je poseban dan.

DINO: Čekaj, to vi slavite jer su vam rekli da ste umirovljenici?

SANJA: Prestani me zvati umirovljenicom! Ne umirem.

DINO: Pa blizu.

SANJA: Dino!

LUKA: Dino, ne gnjavi mamu. Mama je danas napravila teletinu i mi imamo pravo nakon toliko godina staža proslaviti. Ovo je velika promjena za sve nas i ja smatram....

Dolazi Ena u pidžami.

ENA: Govor, govor!

SANJA: Probudila si se.

ENA: Oprosti, prekinula sam te. Kako ono ide? Ti smatraš da su radne navike temelj....

LUKA: (ne shvaćajući da ga Ena ismijava) Da su radne navike temelj života u zajednici.

ENA i DINO: ....u zajednici. Živjeli!

LUKA: Samo se vi zezajte. Valjda i mi imamo pravo proslaviti završetak jednog poglavlja života i početak novog.

SANJA: Ena, operi ruke.

LUKA: Ti i tvoje pranje ruku!

SANJA: Ko djeca! Na sve vas moram upozoravati.

DINO: Nitko te nije tražio.

SANJA: Velika djeca. Koja bi trebala brinuti za druge, a ne da drugi brinu za vas. Još ćete dobit neku boleštinu, i gdje smo onda?

ENA: Tata, vodokotlić se opet pokvario!

SANJA: Ubit će nas ovaj stan.

ENA: I mravci puze po pločicama.

SANJA: Mrave smo prošli mjesec špricali!

ENA: Eto ih opet. I kak da sad pustim vodu?

SANJA: Molim te, ovaj put zovi majstora.

LUKA: Ne mogu svaki put dati dvjesto kuna za to što on petnaest minuta neš sprčka.

DINO: Da, najvažnije da čovjek ima diplomu, jel tako tata?

LUKA: Ti šuti i počni raditi.

SANJA: Dosta, dosta. Danas smo veseli.

DINO: Da, danas smo jako, jako veseli.

SANJA: Dino!

Sanja svima stavlja hranu na tanjur. Dolazi Ena i donosi parizer sa sobom.

SANJA: Što je to?

ENA: Parizer.

SANJA: Dobro, za koga ja kuham?

ENA: Tek sam se probudila.

SANJA: Doručak je odavno prošao. Izvoli sad ručati s nama.

ENA: Nemoj mi se derati na uho.

SANJA: Za koga ja kuham?

ENA: I prekini ponavljati rečenice!

SANJA: Ja ću poludjeti s vama. Poludjeti. Pa ovo je novi recept onog britanskog kuhara. Teletina. Mučim se za vas...

ENA: Nitko te nije tražio.

SANJA: Kako možete živjeti na sendvičima? Ja ću vam prestati kupovati taj parizer!

LUKA: Ena, pa jel ti znaš koliko smeća oni u to stavljaju?

ENA: Ionako kažeš da je kriza. Ja sam jeftina za uzdržavanje.

SANJA: Ali htjela sam da danas proslavimo.

DINO: A što imamo slaviti? Što cijela država propada? Ili to što su vas potjerali u mirovinu prije vremena?

LUKA: Mama se potrudila, ja sam kupio vino. Mogli bismo barem...

DINO: Pretvarati se da smo sretni.

SANJA: Ako ti je tako teško biti sretan, a ti se onda pretvaraj!

Sanja sjeda i jede. Ena gleda u tanjur.

ENA: Ti znaš da ja ne jedem gljive.

SANJA: Pa makni gljive i pojedi teletinu.

ENA: Zagađena je.

SANJA: Zagađena?

ENA: Da, tim gljivastim okusom. Riga mi se od toga.

SANJA: Kila teletine je sedamdeset kuna! Jel ti znaš kolko je to? Sedamdeset!

ENA: Drugi put nemoj staviti gljive.

SANJA: Dobro, kome ja kuham?

ENA: Mama, daj si nađi neki hobij. Aranžiraj cvijeće, planinari. Nešto. Samo nas ostavi s tom hranom.

SANJA: Morate jesti.

ENA: Znamo i sami otvoriti frižider.

SANJA: Sedamdeset kuna.... nezahvalnici jedni.

Sanja ustaje od stola. Donosi kuharicu.

SANJA: Evo, tu si izaberi. Da više ne kažete da kuham ono što ne jedete.

ENA: Daj mama, pusti me.

SANJA: Što ćemo sutra kuhati?

ENA: Ne znam. Nisam sad gladna.

SANJA: Ali sutra ćeš biti.

ENA: Onda ću sutra razmišljati o tome.

SANJA: Dino, daj ti reci. Što ti se jede?

DINO: A kaj ja znam...

LUKA: Ja bih pekinšku patku. (namigne Dini)

SANJA: Odakle mi pekinška patka?

LUKA: Ne znam. Pitala si me što želim.

SANJA: Molim te lijepo, kad si ti jeo pekinšku patku?

LUKA: Kad sam bio u Pekingu!

SANJA: Dobro, jel vama tako teško donijeti odluku?

DINO: Evo, ovo.

Dino nasumce otvara knjigu.

SANJA: Tripice u umaku od vina. Da vidim...

LUKA: Eto, tako je malo potrebno da usrećite mamu.

ENA: Jel ti opće znaš kaj su tripice?

DINO: Nikad čuo.

ENA: Crijeva!

DINO: Ne seri.

SANJA: Dino, ne govori o sranju za stolom.

DINO: Kakve veze ima?

LUKA: Dosta, dosta.

SANJA: Za mojim stolom...

LUKA: Ajmo promijeniti temu. Možemo pričati o nečem veselom.

ENA: Kad ćete dobiti otpremninu? Meni trebaju čizme.

LUKA: Vesele teme! Blago meni što tebi trebaju nove čizme.

SANJA: Morat ćeš se strpiti.

ENA: Ak je dobijete na proljeće, onda mi čizme više ne trebaju.

LUKA: Dobit ćemo kad je dobijemo. Treba poštivati neku proceduru.

ENA: Ali meni čizme trebaju sada!

LUKA: Sad nemamo novaca. Uostalom, mogla bi sama nabaviti nove čizme.

ENA: Kako? Da ih ukradem?

SANJA: Ena!

LUKA: Dobro, vi nikad niste čuli za rad, poštenje, štednju....

DINO: Stari, prošla su ta vremena.

LUKA: Ja ću vas jednog dana izbaciti na ulicu, tolko mi idete na živce. Rekao sam neke veselije teme, a ne prepirke.

DINO: Imam ja jednu smiješnu priču. O poštenju. Sjećate se onog čovjeka što se tu bacio s našeg nebodera?

LUKA: Kako je to veselija tema?

DINO: Pazi ovo. Čovjek je došao tramvajem skroz iz Maksimira tu do Mamutice da bi se bacio. Letio je sedamdeset metara u dubinu. Danas je pisalo u novinama da su mu u džepu našli tramvajsku kartu. Poštenjačina! Ide se ubiti i kupi kartu za posljednju vožnju u lunaparku.

Dino umire od smijeha, Sanja ga blijedo gleda.

SANJA: Dobro, ne vidim što je tu smiješno?

DINO: Kako ne kužiš...ako se išao ubiti kaj je kupovao kartu. Da su ga kontrolori uhvatili, ionako sutra ne bi bio živ da plati kaznu.

SANJA: Ponekad se stvarno pitam što nije normalno s tobom.

Sanja ustaje od stola i odnosi jelo.

 

LUKA: Sjećam se tog dana, točno se sjećam. Kad su me pozvali, jeo sam lignje za gablec. Bio je petak, a petkom svi jedemo lignje s pomfrijem. Vidite kako je to, sjećam se točno što sam jeo prije trideset godina, sjećam se kako su lignje bile slane, tartar je imao previše češnjaka, a da me sad pitate što sam jučer imao za ručak, ne bih vam znao reći. Komisija me pozvala u ured, sjeo sam za veliki stol nasuprot njih trojice. Kad su mi uručili tu kuvertu.... drhtao sam, ruke me nisu slušale. Rekli su „Druže, vrijedan ste i pošten radnik.“ Bijela kuverta, baš je bila od kvalitetnog papira, bila je teža od onih plavih. Unutra je pisalo da je komisija odlučila riješiti naše stambeno pitanje. Dodijeljeno nam je pedeset kvadrata. Naših pedeset kvadrata u Mamutici.

 

 

  1. 2. PRIZOR  - LIFT – DINO, IVA

 

Dino ulazi u lift. Pritišće gumb. Vrata se zatvaraju, Iva gura ruku i gura se unutra. Na leđima joj je kovčeg za violinu.

IVA: Bok!

Dino ne odgovara.

IVA: Sigurno se pitaš jesam li ja to tebe slijedila.

DINO: Ne pitam se.

IVA: Misliš da nemam pametnijeg posla nego da čekam na hodniku kad ćeš ti izaći iz stana? Ako te baš zanima, idem na violinu.

DINO: Rekao sam da me ne zanima.

Šutnja.

IVA: Pa dobro. Slušala sam kraj vrata. Točno prepoznajem kad ti otključavaš bravu.

DINO: Ma je li?

IVA: Imaš kao neki grif, šprancu po kojoj zveckaš ključevima. Prvo par sekundi udaranja ključeva na kolutu, onda udarac kad ih prebaciš u drugu ruku, naglo guranje u bravu, pa trenutak pauze i zatim dva puta okreneš.

Dino šuti.

IVA: Misliš da nisam normalna?

DINO: Malo si munjena.

IVA: I to ti se sviđa.

DINO: Nisam to rekao.

IVA: Okej. Ali sviđa ti se što sam tako izravna.

DINO: Ne.

IVA: Sam ne znaš prići curi?

DINO: Znam.

IVA: Zašto onda nemaš curu? Nije valjda da voliš dečke?

DINO: Mala, prošeći.

IVA: Gdje? U ovom malom liftu?

Šutnja. Iva puca balone od žvakaće.

IVA: Možemo se držati za ruke i šetati po liftovima. To će biti naša romantična fora. Svaki par ima svoju romantičnu foru.

Dino i dalje šuti.

IVA: Znaš, mogla bih sad pritisnuti ovaj crveni gumb i zaglavili bismo u liftu. U mraku. Mmmm... što kažeš. Onda bi bio prisiljen družiti se sa mnom.

Dino šuti.

IVA: Okej, onda ću ga pritisnuti.

DINO: Ne, ne ćeš.

Iva pritišće gumb za zaustavljanje lifta.

IVA: Zovem se Iva, a ne mala.

Dino se naglo okreće s rukom u zraku. Iva odskoči unatrag.

IVA: Jesi ti to mene sad htio udariti?

Dino šuti. Iva počinje plakati.

DINO: Nisam te mislio udariti.

IVA: (kroz suze) Zašto si onda digao ruku?

DINO: Samo sam htio da se makneš. Oprosti. Ajde, nemoj plakati.

Iva se naglo iskesi.

IVA: Budalo! Uopće nisam plakala. Znam da me nikad ne bi udario.

DINO: Glupačo!

IVA: A jesi naivan. Padaš na ženske suze.

DINO: Drugi put ću ti stvarno lupiti šamarčinu.

IVA: Ne, ne ćeš. Jer sam ti draga.

DINO: Koji kurac meni ovo treba?

IVA: Hoćeš da ti nešto odsviram?

DINO: Ne.

IVA: Pa da, ti bi meni trebao svirati pod prozorom, a ne ja tebi.

DINO: Ajme, što si naporna.

Pritišće gumb.

IVA: Sad se moramo voziti skroz do vrha. Test vožnja. Ja znam sve o liftovima.

DINO: Ajde me pusti na miru i prestani trošiti moje vrijeme.

IVA: Ionako ne znaš što bi sa svojim vremenom. Mogli bismo se ljubiti na krovu zgrade.

Dino šuti.

IVA: Ideš do dućana?

Dino ne odgovara.

IVA: Super. I ja trebam kupiti pola kruha.

DINO: Mislio sam da ideš na violinu.

IVA: To usput.

DINO: Ne idem do dućana i ne, ne možemo zajedno.

IVA: Svejedno idem s tobom.

DINO: Ne možeš sa mnom.

IVA: Zašto? Aha. Znam. Ideš po travu.

DINO: Molim?

IVA: Dino ide po travu! Dino ide po travu!

DINO: Začepi!

IVA: (pjevuši) Trava, marica, joint...

DINO: Ti si iritantnija od moje sestre.

IVA: Baš ti hvala!

DINO: Ajde, briši sad.

IVA: Hoćeš dati i meni malo? Možemo se napušiti i smijati. Možemo se onda i ljubiti. Ha? Šta kažeš? Možda ti dam i da mi diraš sise.

DINO: Ne bih te ni štapom dirao.

IVA: Hoćeš reći da sam ružna?

DINO: Da, ružna si! Makni se.

IVA: Znam da nisam. U školi se svi dečki žele ljubiti sa mnom.

DINO: Što se onda ne ljubiš s njima?

IVA: Ti si mi zanimljiviji.

DINO: Gle, Iva, ne možeš se tako ponašati. Ne možeš proganjati dečke koji su duplo stariji od tebe i nuditi im se kao kurva.

IVA: Pa kaj ti misliš da se ja nudim okolo? Debilu! Pričam s tobom jer si mi drag. Stvarno si kreten!

Iva pritiskom gumba zaustavlja dizalo.

IVA: Radije ću pješke!

 

DINO: Bilješke. Napraviti radikalnu promjenu u životu. Aljaska. Divljina. Radost življenja dolazi od novih iskustava. Riješiti se indoktrinacije. Biti nomad. Lutati. Bez mogućnosti povratka. Odbaciti karijeru. Karijera je izum dvadesetog stoljeća. Čovjek gradi sebe kroz borbu s prirodom.

 

 

  1. PRIZOR – KLADIONICA – GOSPOĐICA MIRJANA, LUKA

 

MIRJANA: Svake jeseni razmišljam kako moram kupiti nove čizme. No zapravo, za time uopće nema potrebe. Dovoljne su mi i ove plitke. Dolazim na posao liftom! Nije li to zgodno? Dovoljno je da se spustim u podnožje svoje zgrade i tu sam. Tri trgovine, dvije ljekarne, pošta, banka, dvije pekarnice, krojač, knjižnica... nema čega nema. To vam je Mamutica. Ne morate nikamo ići, ne morate putovati, tu je apsolutno sve što vam treba. Pet tisuća ljudi! To vam je kao manji grad, kao Pazin. Samo što se u malom gradu svi znaju, susjed pozdravlja susjeda na ulici. Ovdje se svatko drži svoja četiri zida. Prevozimo se liftovima u šutnji.

Luka ulazi u kladionicu u kojoj radi gospođica Mirjana, plave kose i bujnih grudi. Štrika.

MIRJANA: Gospon Luka, kako vi tako rano?

LUKA: Eto, sad mogu.

MIRJANA: I još bez kravate.

LUKA: A da...

MIRJANA: Je, čula sam da ste sad u mirovini.

LUKA: Al ja sam vam u prijevremenoj. Nisam ja tako star.

MIRJANA: Je, je, vidi se, vidi, ne brinite. Ali kravata vam je jako lijepo stajala.

LUKA: Da, sad sam u civilu.

Neugodan smijeh.

LUKA: Što je čovjek bez kravate... Kravata drži čovjeka uspravnim, sad kao da sam se slomio u kičmi.

MIRJANA: Nemojte tako. I kak vam je sad?

LUKA: Kako mislite?

MIRJANA: Pa u mirovini.

LUKA: A to.... ne znam. Valjda je dobro.

MIRJANA: Joj, ja jedva čekam. Da imam svo vrijeme ovoga svijeta samo za sebe. Za čitanje...

LUKA: A vi čitate?

MIRJANA: Je, ja vam jako volim one Glorijine ljubavne romane. To ne propuštam.

LUKA: Lijepo, lijepo.

MIRJANA: Bilo bi divno u mirovini.

LUKA: Nije vam to baš tako. Ja otkako sam u mirovini, ne znam što bih sa sobom.

MIRJANA: Je, pa uvijek možete doći tu, k meni.

LUKA: Da.

MIRJANA: Ja se ionako dosađujem. Počela sam štrikati. Pravim džemper za sina.

LUKA: Slavko je dobro?

MIRJANA: Ja ga skoro i ne vidim. Stalno je negdje vani, tko zna jel s Dinom ili...

LUKA: Ni ja svojega ne vidim.

MIRJANA: Je, tako vam je to.

LUKA: Klipani jedni.

MIRJANA: Ma dobri su oni. Slavko je moja jedina radost.

LUKA: Dino je moja jedina briga. Nikako da se odseli, da nađe posao, neku curu...

MIRJANA: Nije lako današnjoj generaciji. Kriza je.

LUKA: Kriza, kriza. Stalno je neka kriza. Mi smo i rat preživjeli bez da smo kukali oko krize. Oni su razmaženi. Taj moj Dino je niškoristi.

MIRJANA: Nemojte tako! Dino je jako pametan dečko, čak je i studirao. Uvijek sam govorila Slavku da se ugleda na vašeg sina.

LUKA: Studirao, studirao. Samo je vrijeme trošio! I što će sad s gimnazijom? Ja sam mu našao vezu za pripravnika, ali ne, on je ponosan. Ponosan dok jede iz mog frižidera.

MIRJANA: Neka, neka, lijepo je da su djeca još uvijek s vama.

Šutnja.

LUKA: I? Štrikate?

MIRJANA: Je, džemper.

Kratka šutnja.

MIRJANA: Sad su otvorili još tri kladionice. Sve u Mamutici.

LUKA: Vidio sam. Ali ja uvijek kod vas uplaćujem.

MIRJANA: Pola mušterija mi je otišlo. E, kad ove nove kladionice imaju velike ekrane. Je, je, uplaćuju ljudi stalno.

LUKA: Može se na tome dobro zaraditi.

MIRJANA: Moj Slavko stalno, ali stalno gubi.

LUKA: Znate kako kažu....kome ide u ljubavi, ne ide mu na kartama.

MIRJANA: Kad bi se on barem oženio!

LUKA: Ja ne znam što je njima dvojici.

MIRJANA: Vaš Dino ima neku curu?

LUKA: Ma kakvi. Nikad ni jednu nije doma doveo.

MIRJANA: Ja si mislim, možda je mojem Slavku sve to naštetilo. Ipak, nije imao očinsku figuru...

LUKA: Niste vi krivi.

MIRJANA: Je, nisam, ne, sudbina. Sve je to sudbina. Ali mi dođe tako ponekad... sve crno pred očima.

LUKA: Čovjek se mora nekako zaokupiti, naći neku zanimaciju. Tako da ne misli na crno.

MIRJANA: Je, je. Zato ja štrikam. Eto, blago vama kad ste već u mirovini.

LUKA: Prijevremeno.

MIRJANA: A budete neku otpremninu dobili?

LUKA: Čekamo još rješenje, da se dogovore ovi na vrhu. Pričaju da budemo.

MIRJANA: Budem se ja pomolila svetom Anti. Njemu se uvijek obraćam. Samo da mi se Slavko oženi, to sam se zavjetovala.

LUKA: A vi...

MIRJANA: Ja?

LUKA: Vi se nikada niste udali?

MIRJANA: Nisam. Miro je obećavao, pa nema se novaca, pa nam se Slavko dogodio, pa je onda rat došo i tako... nije vam to bilo vrijeme za praviti svadbe. I tak sam ga pokopala prije nego sam se udala.

LUKA: Moja sućut.

MIRJANA: Je, je. Tak se to kaže.

LUKA: A poslije?

MIRJANA: Što poslije?

LUKA: Poslije vam se nitko nije svidio?

MIRJANA: Ah susjed, puno ih je bilo oko mene. Al nitko od njih nije mislio ozbiljno, pobjegli bi čim bih spomenula Slavka.

LUKA: Je, sudbina je to. Sudbina.

 

 

  1. 4. PRIZOR – KAFIĆ – LANA, ENA

 

LANA: Studirala sam pravo sedam godina, to je ionako neki prosjek. Ostao mi je bio još samo jedan ispit. Profesor Vranjec. Priča je jednostavna, tražio je tisuću eura, znate kako to ide. Rekla sam mu da nemam, a on se nasmijao, iskesio svoj zlatni zub i rekao „Ali imaš nešto drugo.“ I tako sam shvatila koliko to drugo vrijedi. Dobila sam diplomu. Mama ju je odmah uokvirila i objesila na zid u dnevnom boravku. Svaki put kad je vidim, imam osjećaj da mi se profesor Vranjec smije svojim zlatnim zubom.

 

Lana i Ena sjede u kafiću i piju kavu. Lana iz vrećica izvlači skupe krpice, čipkasto donje rublje.

LANA: Evo, i ovo.

ENA: Daj da vidim.

LANA: Nemoj tu nasred birca. Netko će vidjeti. Jel ti se sviđa?

ENA: Lijepo je, baš je glatki materijal pod rukom.

LANA: Al to...donji veš...to još nije ništa. Pokloni on meni i nakit, bunde...

ENA: Bunde?

LANA: Ma da, al ja to ne nosim. Stavim na sebe jednom, da me on vidi, pa poslije prodam. Pričaj mi o Stephenu. Kako je prošlo?

ENA: Jako mi se svidio.

LANA: Ja sam ti rekla da je on jedan džentlmen.

ENA: I stolicu mi je pridržavao, i vrata otvarao... ma sve... baš onako, kao na filmu.

LANA: Nije on ko onaj tvoj Marko s faksa.

ENA: Nemoj mi njega spominjati.

LANA: Gle, svi ti frajeri ispod trideset i pet još ne znaju ni gdje im je glava.

ENA: Znam. Imam brata doma.

LANA: Samo smrde i drkaju. Stephen je ipak nešto drugo.

ENA: A kak to da se zove Stephen?

LANA: Ma on ti je rođen u Australiji, došo je tu za vrijeme rata i uložio lovu...

ENA: Za vrijeme rata? Pa zbog čega?

LANA: Sigurno ne iz domoljublja! Bila je povoljna situacija, a on je imao kapital jer su njegovi zaradili na proizvodnji vina. A to Stephen...to ti je zapravo Stjepan, naše ime. Sam kaj ovi Australci nisu to znali izgovoriti pa su ga jednostavno zvali Stephen.

ENA: Kako ti to sve znaš? Sa mnom nije baš puno pričao. Nekako je povučen.

LANA: A čuj, malo guglaš, malo sam pitala neke frendice... i tak. Moraš ipak znati s kim se nalaziš, radi sigurnosti.

ENA: Kakve sigurnosti?

LANA: Pa vlastite! Samo pazi na sigurnost i sve će biti dobro.

ENA: Aha, znam ja to sve. Marko i ja smo uvijek koristili kondome i uvijek ih imam u torbici i...

LANA: Ma nisam mislila na kondome, al dobro. A to s Markom što prije zaboravi. Gle, važno je i kog pogledaš, a ne samo s kime izlaziš. Ja ti na primjer izbjegavam eye contact.

ENA: Zašto?

LANA: Prvo pogledam dole, a onda ako frajer prođe test, onda tek gledam dalje.

ENA: Dole? Ali kako vidiš...znaš....

LANA: Ma ne, ne to. Pogledam cipele.

ENA: Aha.

LANA: Ak frajer ima tenisice, više ne gledam dalje. Mislim, u teretani može, al nemreš mi po gradu hodat u onom platnenom smeću. Druga točka provjere – remen. Frajer mora imati remen. To je klasika. E sad, treća točka je opcionalna.

ENA: Opcionalna?

LANA: Pa da. Ovisi što tražiš. Lijeva ruka – vjenčani prsten. Onda tek prelaziš na osmijeh, i tek onda eye contact.

ENA: Stephen nema prsten.

LANA: Nema. Al čuj, to će ti biti jako teško. Mislim, ne kažem da je nemoguće. Eno, Sandra se na kraju ipak udala za Viktora. Dobro, to joj je uspjelo jer je Viktor bio u nekoj krizi, al svejedno. Nemoj se time zanositi. Čim kreneš misliti na te filmske gluposti, postaneš neoprezna. A frajeri ti mrze cure koje im kompliciraju život. Ti trebaš biti slobodna i namirisana, depilirana kad god te on pozove, a te filmske gluposti ostavi Hollywoodu. Jesi zapamtila?

ENA: Ti se nikad nisi zaljubila?

LANA: Jesam. I skoro sam ispala iz igre. Od tad biram samo one fakat ružne. Oni uostalom daju bolje stvari.  Kužiš, svjesni su pravila igre.

ENA: Stephen je zgodan.

LANA: Da, je.

ENA: Malo me podsjeća na mog prvog dečka.  Ljetna ljubav. Punker iz Češke.

LANA: Punker?

ENA: Upoznali smo se na Krku, nismo se čak ni poljubili, a on mi je još šest mjeseci slao pisma u žutim kuvertama.

LANA: Čekaj, kakve veze imaju punker iz Češke i uspješan poslovni čovjek iz Australije?

ENA: Ne znam...nešto dobro u očima.

LANA: Ti si jedna od tih! O Bože! Prestani mu gledati u oči! A da bih ti lijepo odmah na početku srušila sve iluzije, Stephen je galantan, ali... uživaj u vremenu koje imaš i nemoj očekivati nikakva pisma jednom kad to završi.

ENA: Kak to misliš?

LANA: Tako kako sam rekla!

ENA: Ali... Sad si ovo rekla ko da smo neke kurve.

LANA: Ne budi smiješna. Pa ne primamo mi novac.

 

 

  1. PRIZOR – STAN – LUKA, SANJA, DINO, ENA

 

SANJA: Evo, tu je ta fotografija. Dino je osvojio pehar na teniskom turniru, evo, tu ga drži u ruci, cijelo lice si je sakrio tim zlatnim peharom. Pa smo se onda svi skupa slikali tu na platou, pred našom zgradom, evo točno se vidi i naš balkon. To je ta jedina fotografija pred Mamuticom, inače smo se uvijek slikali u stanu. A vidi Enu, kako je smiješna s tom palmicom na glavi. Te godine je krenula u školu, to je tad bilo moderno, a kako danas palmica izgleda smiješno. Ispred naše zgrade. Već su je tad zvali Mamutica, tako ružno. A dok se gradila, trebala je biti Tratinčica. Od Tratinčice do Mamutice, eto, tako je to.

 

Sanja i Luka u dnevnom boravku gledaju televiziju. Ena je u kupaonici na telefonu, priprema se za izlazak. Dino u svojoj sobi čita knjigu.

SANJA: Grozno, kako samo muljaju, ma grozota jedna.

LUKA: Ugasi televizor.

SANJA: Nekog vraga moram znati kaj se vani događa.

LUKA: Onda si sama kriva.

SANJA: Ipak živimo u društvu.

(Šutnja.)

SANJA: Kaj oćeš da ti skuham?

LUKA: Svejedno.

SANJA: Kak je svejedno?

LUKA: Samo da ima mesa.

SANJA: Eto, ko vuk si. Dobro, dobit ćeš grah i kobasicu.

LUKA: Svejedno.

SANJA: Pokušavam ti nekako ugoditi.

LUKA: Idem van.

SANJA: Kamo ćeš sad?

LUKA: Ne znam, nekamo. Moram prošetat, gušim se u ovom stanu.

SANJA: Gušiš se?

U kupaonici Ena razgovara na telefon.

ENA: Ne, Lana, ne mogu. Dobro, možda nisam trebala. Donio mi je cvijeće. Ogroman buket, trebala si to vidjeti, bilo je bar pedeset ruža. A kaj bih napravila? Rekla sam hvala. Da. Morala sam, pa ne smiju mi starci vidjeti cvijeće, i za onaj parfem su me pitali otkud mi. Sjedila sam na ljuljački u parku i razmišljala kako bi super bilo da imam svoj stan i da mogu donijet cvijeće kad god hoću. Ostavila sam buket u parku. Je, baš mi je bilo krivo.

U dnevnom boravku.

SANJA: Trebamo parkete promijeniti, i kompletnu kupaonicu. Zidove bi trebalo okrečiti.

LUKA: Strpi se da dobijemo otpremninu pa ćemo onda urediti.

SANJA: Ako je ikad dobijemo. Pa čuo si što pričaju na televiziji. I ove stare prozore zamijeniti plastičnima. Pa jel ti znaš kolko mi trošimo na grijanje samo zato što nam prozori dihtaju?

LUKA: Budemo.

SANJA: Uvijek to budemo. I taj balkonski prozor, ne da se otvoriti. Nema zraka.

LUKA: Ti si tražila da zagradim balkon da dobijemo još dva kvadrata stana.

SANJA: Ti znaš da se ja bojim visine. Ja sam ti odmah rekla da ne želim živjeti tako visoko.

LUKA: Nisam ja kriv što su nam dodijelili trinaesti kat.

SANJA: Ali ovo je trebalo biti privremeno rješenje. Kod tebe sve završi na pustim obećanjima. I ti mravi...

LUKA: Rekao sam ti da sam ih zašpricao.

SANJA: Stvarno se čudno ponašaju. Mislim, inače mravi hodaju u koloni, imaju neki svoj put, traže hranu. Ovi ko da su poludjeli. Svaki za sebe i samo bauljaju uokolo. Vidiš da ne idu na mrvice.

LUKA: A ti njih hraniš?

SANJA: Proučavam što rade. Poludjeli su, nema nekakvog reda među njima.

LUKA: Mutirani mravi.

SANJA: U ovoj zgradi sve je mutirano.

LUKA: Dobro, idem po sprej, budem ih opet zašpricao.

SANJA: Opet će sve smrditi.

LUKA: Odi van!

SANJA: Što ti vrijedi špricati kad sigurno nisu samo u našem stanu.

Dolazi Ena.

ENA: Tata....imaš neš para?

LUKA: Nemam.

ENA: A daaaaj...

LUKA: Ena, maltretiraj mamu.

ENA: Mama! Daš mi nešto para?

SANJA: Pitaj tatu.

ENA: Kaže da pitam tebe.

LUKA: Čuo sam i sam. Nemam.

ENA: Ali treba mi.

LUKA: Treba i meni. Kaj sad!

ENA: Ali meni jako treba.

LUKA: Objasnili smo ti financijsku situaciju. Dok ne dobijemo otpremninu...

ENA: Ako je ikad dobijete!

LUKA: Ako ikad dobijemo! Šta vam to znači? Babe jedne, urok bacate! (smiri se) Dok ne dobijemo otpremninu, morat ćemo se naviknuti na novi standard i to uključuje sve članove obitelji.

ENA: Standard! Baš!

Ena odlazi.

SANJA: Vrata ćeš strgati! Eto, i vrata trebamo promijeniti. Luka, ja više nemrem ovako.

LUKA: Moramo se strpiti.

SANJA: Do kad?

LUKA: Dok ne dobijemo otpremninu.

SANJA: Ja više nemrem!

LUKA: Onda se čudiš kaj je Ena na tebe.

SANJA: Znaš što, bezobraznik jedan, mjesto da budeš zahvalan! Cijeli život sam strpljiva, neka druga bi davno otišla!

LUKA: Je, a kamo?

SANJA: Bilo gdje! Ko da ja moram ovo trpit.

LUKA: A ja? Iz svoje kože se nemre.

U sobi.

ENA: Kaj se starci opet svađaju?

DINO: Sjedi i slušaj.

ENA: Nemam vremena. Sam da ga opet ne potjera da spava na mom krevetu.

U dnevnom boravku.

SANJA: Pa ja ni svoju sobu nemam!

U sobi.

ENA: Dino, imaš nešto para?

DINO: Dobro kaj su svi mene našli žicat! Ja sam nezaposlen.

ENA: Al uvijek nešto imaš.

DINO: Šta nisi tati rekla da ti treba za faks. Sigurno bi dao svojoj maloj, pametnoj glavici koja će jedina u obitelji imati diplomu.

ENA: Debilu! Subota je navečer.

DINO: Kaj to znači? Da moraš piti koktelčiće?

ENA: Ziher, nemam ni za mineralnu. Moram platiti upad u klub.

DINO: Tko nema para, nek ostane doma. Vidiš da ja nikam ne idem.

ENA: Ne, nego nemaš nikog.

DINO: Ena...

ENA: Daj mi ili ću reći starcima da si postao pedofil!

DINO: Molim?

ENA: Vidjela sam te s onom klinkom od susjeda Marića.

DINO: Vidiš kako si zla. Taman sam ti mislio dati, al sad ti ne dam.

ENA: Onda ti ja ne dam papirić!

DINO: Kakav papirić?

ENA: Srela sam je na hodniku, dala mi je neko ljubavno pismo. Dino ima curu! Dino plus Iva! Dino plus Iva!

DINO: Glupačo, nije mi cura. Mala si je zabrijala, ne znam kako da je se otarasim.

ENA: E pa vidi kaj ti je napisala...

DINO: Daj to ovamo!

Dino joj otima papirić. Ena mu se ruga.

ENA: „Starci mi odlaze na more za vikend...“

DINO: Mala nije normalna!

ENA: Bome si se ti uvalio.

DINO: Nisam se ja niš uvalio.

Dnevni boravak

LUKA: Daj se sjeti kak je ovdje bilo dobro kad smo tek došli. Stanovi za mlade, moderne obitelji, blizina škole, friški zrak...

SANJA: Ma daj molim te! Socijalistička propaganda ti je popila mozak. Friški zrak, kak da ne. Ko da među oblacima živimo, veš mi je pun vlage, nikako da se posuši. To si nikad neću oprostiti kaj sam pristala živjeti u neboderu. Pa ti znaš da se ja bojim visine! A bojim se i liftova!

LUKA: Ti se svega bojiš.

SANJA: Kad dobijemo otpremninu, prodat ćemo stan.

LUKA: Zašto?

SANJA: Da si kupimo kućicu s vrtom.

LUKA: A?

SANJA: Ena i Dino su odrasli, a mi smo uvijek govorili da kad odemo u mirovinu, da ćemo onda živjeti u kućici, na miru samo ti i ja, uzgajati domaće povrće...

LUKA: Kad smo to govorili?

SANJA: Kad smo bili mladi.

LUKA: Joj Sanja... svašta.

U sobu ulazi Ena, izazovno je odjevena i našminkana.

SANJA: Kam si ti krenula?

ENA: Van.

SANJA: Tako obučena?

Luka koristi priliku i iskrada se iz sobe.

SANJA: Izgledaš kao prostitutka.

ENA: Baš ti hvala mama! Sve cure danas izgledaju tako.

SANJA: Odakle ti te čizme?

ENA: Kupila sam ih.

SANJA: Ne, nisi. Jer ti ja nisam dala novce. Uostalom, te čizme izgledaju malo preskupo.

ENA: Dobro, Lana mi ih je posudila.

SANJA: Tko je Lana?

ENA: Frendica s faksa.

SANJA: S njom učiš?

ENA: Da, s njom učim.

 

 

  1. PRIZOR – TERETANA – SLAVKO, DINO

 

SLAVKO: Moj tata je poginuo u ratu. To mi piše na svim papirima. Svi na kvartu znaju; to je Slavko, njemu je tata poginuo u ratu. Na svakom šalteru, na svakom papiru, na svakom dokumentu; tata mu je poginuo u ratu. Mislim, ja se starog slabo sjećam, nije on baš živio s nama, nikad nisam kužio tu priču između njega i moje stare. Donio bi mi čokolade iz Bosne, mama bi poslije samo rekla da uvijek kupuje najjeftinije. Pravo kad razmislim, ne sjećam se ni kakvog su okusa bile. Stara bi siktala „Škrtica, na vlastitom sinu štedi. Drugi muškarci donose ženama cvijeće, a on ništa.“ Poslije... ja sam dobio njegovu mirovinu i stara više nikad nije spomenula da je stari kupovao jeftine čokolade, uvijek je pričala da je bio najbolji na svijetu.

 

Dino i Slavko stoje ispred umjetne stijene. Odjeveni su u odjeću za penjanje, s tenisicama penjačicama na nogama. Mažu ruke, postavljaju konope i penju se.

SLAVKO: Mogli bismo za vikend u neku akciju.

DINO: Akciju?

SLAVKO: Pa da... nešto. Samo da ne trulimo na kvartu. Skupit ćemo ekipicu...

DINO: Imam neke instrukcije za vikend.

SLAVKO: Daj ajde.

DINO: To je jedino kaj radim.

SLAVKO: Postao si jebeno dosadan.

DINO: Neka sam.

SLAVKO: Svi pitaju di si.

DINO: Evo, tu sam, penjem se s tobom. Treniram.

SLAVKO: Nisam tako mislio. Nema te. Jebiga, prije si bio dio ekipe.

DINO: Čovjek se treba izvući iz zajednice, prestati slijediti kolonu i osamiti se, spoznati samoga sebe.

SLAVKO: Jel to iz one tvoje knjige?

DINO: Je.

SLAVKO: Slijediš to ko Bibliju.

DINO: Pripremam um. I tijelo.

SLAVKO: Da, da, jebeni Velebit. Ko da je to nešto! Ti i tvoje spoznaje.

DINO: A ti bi na umjetnoj stijeni došao do spoznaje?

SLAVKO: Umjetna stijena – umjetna spoznaja.

DINO: Ovdje jedva stanemo nas dvojica, a kamo li još spoznaja.

SLAVKO: I kaj onda misliš po cijele dane razmišljati?

DINO: Nije stvar u razmišljanju, baš suprotno. Stvar je u borbi. Borbi za preživljavanje.

SLAVKO: A s kime bi se ti borio?

DINO: S prirodom, sa samim sobom.

SLAVKO: Jebote, ja se borim s računima za režije.

DINO: Borba s kapitalističkim zvijerima. Ja tu borbu ne želim voditi.

SLAVKO: Lako je tebi govoriti dok starci plaćaju račune.

DINO: Ma, njih je sve to progutalo. Vidiš da im je firma propala. I što sad imaju od života?

SLAVKO: Kad se ti misliš zaposliti?

DINO: Nemoj me još i ti gnjaviti.

SLAVKO: Bio je tvoj tata kod moje stare u kladionici... brine se.

DINO: O jebote.

SLAVKO: Ok, nisi završio faks, nema veze. Ali trebao bi si nać nešto, odseliti se od njih...

DINO: Bome se ni ti nisi odselio!

SLAVKO: To je drugo. Ja pazim na staru. I zarađujem!

DINO: Kaj paziš, da si ne nađe nekog?

SLAVKO: Alo! Pričaš o mojoj mami!

DINO: Dobro, dobro, nisam tako mislio. Al možda bi žena malo slobode.

SLAVKO: Kad si tako pametan, šta ti svojima ne daš malo slobode?

DINO: Uskoro.

SLAVKO: Dobro, i kad se vratiš s tog Velebita...

DINO: Možda se ne vratim.

SLAVKO: Daj ne brij. Jednom se moraš vratiti. I kaj onda? Vraćaš se starcima? Kupuješ stan?

DINO: S kojom lovom? Vidiš, to moji starci ne kuže. Da više nije ko u njihovo vrijeme kad su se stanovi dobivali preko firme i u toj istoj firmi si radio do kraja života.

SLAVKO: A što je tebi alternativa?

DINO: Biti sam sebi dovoljan. Ako je Chris mogao preživjeti s dvije kile riže...

SLAVKO: Opet ti... Znaš, ekipa s kvarta već misli da si lud.

DINO: Neka misle što hoće.

SLAVKO: Ne možeš tako. Uostalom, kaj nije taj tvoj Chris umro?

DINO: Pa... je. Umro je na kraju. Al prije toga je živio skroz normalno u divljini.

SLAVKO: Dino, zabrijao si. Aj se ti bolje preseli na Havaje pa tamo živi u divljini. Kud si zapeo za taj Velebit.

Dino se penje.

DINO: Dodaj mi kukicu.

Slavko mu pruža alat. Skuplja hrabrost.

SLAVKO: Dino, kolko ti zaradiš na tim instrukcijama?

DINO: Šezdeset kuna sat.

SLAVKO: Je li?

DINO: Šta, trebaju ti instrukcije?

SLAVKO: Pitao je Veco hoćeš s nama u biznis? Ulaganje.

DINO: A kakav to biznis može smisliti idiot kao što je Veco?

SLAVKO: Ima neke frendove koji uzgajaju...

DINO: Rekao sam ti da se ne petljaš s njima.

SLAVKO: Ti isto pušiš. Koja ti je onda razlika?

DINO: To kaj ja radim sam sa sobom je moja stvar. Al da sam ja odgovoran što su se neki klinci tu s kvarta nakačili, to ne bih htio.

SLAVKO: A jesi sav neki ispravan.

DINO: Danas čovjek mora sam sebi izgraditi neki sustav vrijednosti kad ne postoji moralna vertikala koja bi bila pouzdana.

Dinu se posklizne noga na umjetnoj stijeni.

SLAVKO: Pazi da ne padneš s te vertikale.

 

DINO: Bilješke. Ne gledati na sat, ne bilježiti u kalendar. Vrijeme je nebitno. Smrt istine u svakodnevici. Promijeniti rutinu. Roditelji nas ne posjeduju, mi pripadamo svijetu. Svatko je odgovoran za sebe. Samoća donosi mir. Misterij ljudske smrtnosti. Prolaznost je jedino što nas obilježava. Pobijediti planinu znači pobijediti društvo. Prigrliti planinu znači osloboditi sebe kao ljudsko biće.

 

 

  1. PRIZOR – LIFT – DINO, IVA

Dino čeka lift. Vrata se otvaraju. Iva u liftu svira violinu.

DINO: Opet.

IVA: Jel ti to mene slijediš?

DINO: Ne mogu ni iz stana izaći.

IVA: Sori, al ja sam tu prva bila.

DINO: Što radiš?

IVA: Ne čuješ?

DINO: U liftu?

IVA: Starcima idem na živce pa su me potjerali iz stana. Ne shvaćaju da ću ja jednoga dana svirati u Metropolitaneu.

DINO: A kako bi se mi trebali voziti?

IVA: Pa sa mnom.

DINO: A što ako se meni ne sviđa vozikati s tobom?

IVA: Svim susjedima se sviđa. Neki su mi čak i dali novaca, bombona.

DINO: Munjena si.

Dino pritišće gumb. Iva svira.

IVA: Znaš da malo ličiš na Noela Gallaghera?

Dino je ignorira.

IVA: Pljunuti si on. Samo da si malo kosu skratiš. Mislim, i on je malo obraso, al ti se nisi već mjesecima šišao. Dobri su ti zulufi, samo ono, bolje bi bilo da malo šiške skratiš da ti kosa ne ide u oči.

DINO: Kolko ti možeš mljeti.

IVA: Znaš da imam njegovu sliku na zidu? Podsjeća me na tebe.

DINO: To si iz Okeja izrezala?

IVA: Budalo!

DINO: Kaj se odmah vrijeđaš. Ko mala beba si.

IVA: Zato si ti glup!

DINO: Ako sam glup, nemoj mi prilaziti.

IVA: Ali mi se sviđaš.

(šutnja)

IVA: Kad ćemo se mi ljubiti?

DINO: Kad navršiš osamnaest!

IVA: Starci mi odlaze za vikend.

DINO: Da mi više nisi slala poruke!

IVA: Mislila sam da ti sestra nije dala. Bila je bahata prema meni. To vam je valjda u obitelji.

DINO: Nemaš ti što razgovarati s mojom sestrom, a to slanje poruka, to ti je za osnovnoškolce.

IVA: Pa kad mi ne daš broj mobitela.

Šutnja.

IVA: Znaš, pročitala sam onu tvoju knjigu.

DINO: Koju moju knjigu?

IVA: Onu koju stalno nosiš sa sobom, o Chrisu McCandlessu, Superskitnici.

DINO: Aha.

IVA: I? Ne ćeš me pitati što mislim o knjizi?

DINO: Ne.

IVA: A baš mi se knjiga svidjela.

DINO: Ozbiljno?

IVA: Ima dobrih filozofija, samo je nekako crna. Mislim, ne zato što Chris umre. Nego zato što misli da mora pobjeći od svih. To mi je onako, verterovski.

DINO: Ma nemoj?

IVA: Bijeg u prirodu, neshvaćenost...

Dino šuti.

IVA: Kao i ti. Stalno izigravaš nekog kauboja. Ono, robija, vestern, grickaš grančicu i odlaziš sam u suton. Ti i tvoj konj. A ja bih rekla da si magarac.

DINO: Nisi ti ništa shvatila.

IVA: Shvatila sam. Chris je okej dečko, samo se nikada nije zaljubio.

DINO: Ne shvaćaš, on je bio iznad zaljubljenosti. On je odlučio ne zaljubiti se.

IVA: Ne možeš to odlučiti.

DINO: Naravno da možeš.

IVA: Dobro, onda je to logično objašnjenje.

DINO: Kakvo objašnjenje?

IVA: Zašto se ti nisi zaljubio u mene. Ali to ti je glupo. Chris je zapravo bio jako osamljen. Mogao je na tu Aljasku otići u društvu neke lijepe cure i sve bi mu bilo puno lakše. Kupali bi se u potocima, vodili ljubav u zelenom autobusu, brali bobice...

DINO: To je divljina!

IVA: Pa što! I ja znam planinariti.

DINO: Ne idem na izlet.

IVA: A ti nekamo ideš?

DINO: Nije tvoja briga.

IVA: Kamo?

DINO: Daleko od tebe.

IVA: Nije valjda da bježiš od mene?

DINO: Ne bježim od nikoga. I nemoj mi  prodavati tu jeftinu psihologiju.

IVA: Da, ti si mnogo kompliciraniji.

(Šutnja.)

IVA: Aljaska?

(Dino šuti.)

IVA: Pa dobro, mogu s tobom i na Aljasku.

DINO: Ne idem na Aljasku.

IVA: Svejedno mogu s tobom.

DINO: Ne, ne možeš.

IVA: Ti se stvarno ne želiš zaljubiti.

DINO: Žena je jedini razlog zašto muškarac odluči kupiti stan, zaposliti se, imati djecu i biti rob banke od koje je uzeo kredit.

Iva šuti.

IVA: Kladim se da bih na Aljasci izdržala duže od tebe.

DINO: Duhovita si.

IVA: To je prva lijepa stvar koju si mi rekao.

DINO: Nisam tako mislio.

IVA: Nemoj se sad izvlačiti.

Iva ga naglo poljubi. Vrata lifta se otvaraju.

IVA: Malo si se zaboravio ljubiti. Ali već ću ja tebe naučiti.

 

 

  1. PRIZOR – STAN – SANJA, LUKA, DINO, ENA

 

(Luka razgovara na telefon.)

LUKA: Dobar dan. Da, dobro veče, zapravo. Da, da, jesam. Ovako, to vam je jednoiposoban stan, godina gradnje je sedamdeset i četvrta.  Grijanje je putem gradske toplane. U blizini je dućan, banka, pekara, odlična lokacija. Da, da, u blizini javnog prijevoza, imate i bus i tramvaj. Al tu vam je sve blizu od škole do ambulante, idealno za obitelj. Instalacije su u redu. Pedeset metara kvadratnih s balkonom. Trinaesti kat. Da, da, ima lift, naravno. Aha, dobro.

Luka prekida razgovor.

SANJA: Znaš ti da u hotelima nemaju trinaesti kat? Jednostavno, nakon dvanaestog dolazi četrnaesti.

LUKA: Glupost.

SANJA: Ljudi su praznovjerni. Možda zato nismo imali sreće u životu, jer smo cijeli život igrali na broj trinaest.

Dolazi Ena.

ENA: Ja samo hoću svoj dio od prodaje stana.

LUKA: Svoj dio?

SANJA: A da se ti ipak strpiš da mi umremo?

ENA: Ne mislite me valjda izbaciti na ulicu?

LUKA: Mislili smo da bi mogla potražiti mjesto u domu.

ENA: Domu za nezbrinutu djecu?

LUKA: Studentskom domu!

DINO: Opet vi o stanu i o prodaji.

ENA: Dino, oni me žele smjestiti u dom!

DINO: Niš se ti ne brini, nema šanse da prodaju. Pa pogledaj tržište nekretnina, sve je to mrtvo. Uostalom, tko bi tu htio živjeti?

SANJA: Možda nitko ne bi htio, ali ipak ljudi tu žive!

LUKA: Dino, kad ćeš naći posao?

SANJA: Mi smo se za vas i predugo brinuli. Umjesto da se vi sad kad smo u mirovini brinete za nas, da nas razveselite unučićima...

DINO: Mama, molim te.

SANJA: Vi očekujete da od te male mirovine uzdržavamo i vas.

LUKA: Ja sam te Dino upozorio da će se neke stvari morati promijeniti. Ena će se lako zaposliti, pravnici se uvijek traže, ali ja ne znam što ti misliš.

DINO: Nemoj opet počinjati.

LUKA: Slušaj, pričao sam sa svojim bivšim kolegom, kaže da se kod njih otvorilo mjesto. U banci.

DINO: Ne želim raditi u banci!

LUKA: Ne traže fakultet, dovoljna je gimnazija. Nema tu puno računanja, to je na šalteru, samo trebaš biti ljubazan...

DINO: Ne želim biti ljubazan.

LUKA: Krasno! A gdje misliš živjeti kad mi odemo? Od čega ćeš plaćati račune? Instrukcija? Da si završio taj svoj faks, možda bi i našao posao. Ali ovako... pa ti ni ne tražiš!

DINO: Za mene ne brinite, imam ja plan.

SANJA: Ozbiljno? Hvala Bogu!

DINO: Odlazim.

SANJA: Gdje?

DINO:  Daleko odavde!

Dino odlazi.

SANJA: Gdje? Dino, o čemu ti to?

LUKA: Dino, vrati se ovamo! Zapisao sam mu ovdje broj kolege, pa nije samo tako povući tu vezu. Jel on uopće shvaća koliki bi ljudi sve dali za posao u banci? Barem si na toplom, sjediš.

ENA: Mislim da to njega nimalo ne interesira.

SANJA: Baš me briga dal ga interesira ili ne! Ovako više ne može! On se mora odseliti, krenuti u samostalan život.

ENA: Da... al on stvarno odlazi. Trenira svaki dan.

SANJA: Ma što trenira?

ENA: Penjanje.

SANJA: Kakve to veze ima?

ENA: Velebit.

LUKA: Kakav Velebit?

ENA: Dino je čitao neku knjigu...

SANJA: Ma Dino opet bulazni. Svašta!

LUKA: Slušaj Ena, Dino je... nema se tu što reći. Ali zato ti... Koliko ti je još ispita ostalo?

ENA: Četiri.

LUKA: Eto, taman ih stigneš položiti dok mi prodamo stan.

SANJA: I onda se možeš zaposliti i naći neku garsonijeru. A jel imaš dečka?

ENA: Daj mama, kakva su to pitanja.

SANJA: Što se sramiš. I to treba planirati.

LUKA: Nama bi bilo drago da imaš.

ENA: Nemojte me daviti.

LUKA: Samo ti polako. Prvo diploma, a onda udaja, jel tako?

SANJA: Ajde Enice, samo ti uči. Što hoćeš da ti skuham?

ENA: Mama....

SANJA: Kad doneseš diplomu, lijepo ćemo je uokviriti i staviti na zid u dnevnom boravku. Ha, što kažeš? Lijepa budućnost ti se smiješi.

Ena odlazi.

LUKA: Trebaju se oni malo trgnuti. Nisu više djeca.

SANJA: Samo da prodamo taj stan.

LUKA: Nije to baš tako jednostavno.

SANJA: Vidjet ćeš, još ćemo morati spustiti cijenu zbog trinaestog kata.

LUKA: Ako uopće prodamo.

SANJA: Ako prodamo, ako dobijemo otkupninu... tko sad baca uroke? Vidim ja da ti zapravo ne želiš prodati. Zato tako bezvoljno pričaš na telefon.

LUKA: Ovdje imamo sve što nam treba.

SANJA: Što ćemo ovdje? Ja nemam više svoju rutinu, ja se tu davim u dosadi. Jedino po cijele dane kuham.

LUKA: Ja sam mislio da te to zabavlja.

SANJA: Da, ma baš me zabavlja! Baš me zabavlja osmisliti ručak za dvadeset kuna za četveročlanu obitelj. Sve ove recepte koje gledam na televiziji, sve te artičoke i nojevo meso, ma običnu svinjetinu ja ne mogu imati.

LUKA: Misliš da će nam tamo biti bolje?

SANJA: Ja hoću svoj mir.

LUKA: Dobro, a s kime ćemo se tamo družiti?

SANJA: A ovdje se kao s nekime družim? Ne znam kad su mi prijateljice zadnji put bile na kavi. Sramim ih se dovesti u stan da ne vide nakupine kamenca i vlagu u kutovima. I te proklete mrave!

LUKA: Misliš da na selu nema mrava?

SANJA: Dobro, ti onda idi gdje hoćeš! A ja ću lijepo uzeti svoj dio novaca!

LUKA: Baš krasno!

SANJA: Cijeli život ti ugađam, cijeli život čekam. I cijeli život ništa. Umorna sam više. Kad će doći red na mene?

LUKA: Eto, to ti je obitelj. U istim smo govnima, u istom kreditu.

SANJA: Baš utješno!

LUKA: Ajde, Sanja...

SANJA: Ma pusti me. Idem skuhat ručak. Grah i zelje, da znaš. Danas nema kobasice!

U sobi. Luka bojažljivo kuca na vrata.

LUKA: Dino! E...

DINO: Kaj?

LUKA: Ovaj...

DINO: Kaj?

LUKA: Čitaš?

DINO: Očito.

DINO: Kaj trebaš?

LUKA: Čitaš?

DINO: Vidiš i sam.

LUKA: Jel imaš...jel...

DINO: Opet?

LUKA: Ja sam tebi dao kad nisi imao.

DINO: Navuko si se.

LUKA: Nisam. Samo, Real igra, zicer je.

DINO: Stari, nemoj se igrati. Skužit će te mama.

 

DINO: Bilješke. Planina pripada svima, ali rijetki k njoj dolaze. Ipak, ona strpljivo čeka. Ne slijediti utabane staze, divlje životinje pronalaze nove puteve. Udisati miris bilja kako bi se pročistio um. Bosim stopalima doticati travu, to je sloboda. Ostaviti sve bez puno buke, buka zagađuje. Čovjek je uvjeren kako mu trebaju nepotrebne stvari. Spakirati ono najosnovnije. Odbaciti odijelo i prigrliti novu kožu. Svatko sam gradi svoju sreću. Odgovorni smo samo za sebe i napredak svojeg bitka.

 

 

  1. PRIZOR – KLADIONICA – MIRJANA, LUKA

Luka ulazi u kladionicu,  iza leđa skriva cvijeće.

MIRJANA: O, gospon Luka. Pa danas ste ujutro bili. Nije vam to još odigrano.

LUKA: Znam, znam da nije.

MIRJANA: Vi ćete cijelu svoju mirovinu potrošiti.

LUKA: Ne, ne. Da se na tome lijepo zaraditi.

MIRJANA: Joj gospon Luka, pa ja vam radim tu. Vidim.

LUKA: Znam ja, znam ja sve. Al ja sam si tako prije deset godina prvi motor kupio.

MIRJANA: A što si sad hoćete kupiti?

LUKA: Slobodu.

MIRJANA: Je pa, nemojte tako, gospon Luka.

LUKA: Kad bih imao novaca, otišao bih od svega.

MIRJANA: Nemojte da vas gospođa čuje!

LUKA: Vjerujte, otišla bi i ona. To vam je tak.

MIRJANA: A gdje biste otišli?

LUKA: Ne znam. Negdje daleko od Mamutice. Čitao sam u novinama da Amerikanci jednom kad odu u mirovinu masovno sele na Floridu.

MIRJANA: Ma nemojte mi reći! Na Floridu?

LUKA: Tam vam je uvijek toplo! Ni prevruće, ni prehladno.

MIRJANA: Nisam to znala.

LUKA: Tamo imaju sve što im treba.

MIRJANA: A djeca?

LUKA: Što djeca?

MIRJANA: Je, pa gdje su im djeca?

LUKA: Djeca su drugdje. Rade. A oni uživaju. Vide se za blagdane.

MIRJANA: Ne bih ja to mogla.

LUKA: Vi mislite uvijek ostati u Mamutici?

MIRJANA: Meni je tu dobro. Ne bih svog Slavka ni za što ostavila. Ako sam nešto u životu dobro napravila, onda sam njega odgojila.

Šutnja.

LUKA: A vi još uvijek štrikate?

MIRJANA: Je, je. Još samo lijevi rukav. To je za mog Slavka.

Neugodna šutnja.

MIRJANA: Hoćete uplatiti nešto ili ste rezultate došli gledati?

LUKA: Gledati. Došao sam gledati.

Luka i dalje gleda u gospođicu Mirjanu.

MIRJANA: Gospon Luka, pa niste valjda mene došli gledati.

LUKA: Ovaj...ne, ne ma kakvi.

MIRJANA: A što to imate iza leđa? Ste na placu bili?

LUKA: Da... ovaj... aha... bio sam.

MIRJANA: Kako ste vi dobar muškarac. Je, po tome se vidi. Po kućanskim poslovima i odlasku na plac. Eh, da sam bila pametnija dok sam bila mlada...

LUKA: Niste vi krivi što je bio rat.

MIRJANA: Je, je, nisam ja kriva.

Šutnja.

MIRJANA: Ma moj Miro, Slavkov tata... nije on bio dobar čovjek. Ja sam Slavka s devetnaest godina rodila. Skroz sama. A Miro... on je volio tučnjavu, samo je čekao... pa kad nije bilo koga, onda bi dohvatio mene. Jedva je dočekao taj rat. Je... ponekad si pomislim... možda je baš dobro, možda je baš dobro što je otišao. Što je sve baš tako bilo.

LUKA: Ja... nisam ja znao. Žao mi je.

MIRJANA: Je, je.

LUKA: Ja sam... ja sam vas htio razveseliti....

Luka iza leđa izvlači buket cvijeća.

MIRJANA: Gospon Luka!

LUKA: Rekli ste da volite cvijeće. Onaj dan kad sam dobio na Sparti.

MIRJANA: Joj da, sjećam se. Častili ste sve dečke.

LUKA: A vas nisam.

MIRJANA: Joj, kad vam ja ne volim pivo.

LUKA: Ali volite cvijeće.

Šutnja.

LUKA: Sviđa vam se?

MIRJANA: Je, krasno je. Al kako ću ja to... pa to je ipak malo nezgodno.

LUKA: Nezgodno? Da...ovaj...

MIRJANA: Mislim, gdje ću staviti cvijeće? Pa tu ipak... nemam vazu, nemam vode.

LUKA: Da, da...nisam na to mislio.

MIRJANA: Al baš ste krasni, ko da jeste.

Luka zbunjeno stoji.

LUKA: Al kaj ću sad onda... s cvijećem?

MIRJANA: Najbolje da ga odnesete doma.

LUKA: Doma?

MIRJANA: Pa da. Gospođa će se sigurno veseliti.

Mirjana nastavlja štrikati.

 

 

  1. PRIZOR – KAFIĆ – ENA, LANA

ENA: Nas su odgajali da volimo lijepe stvari, da volimo kupovati i da volimo sve što dolazi iz vana. Kad se otvorio prvi McDonald's, ljudi su stajali u redovima da probaju te specijalne hamburgere sa zapada. Imati najkice bila je najvažnija stvar na svijetu, tko ih nije imao, zezali su ga da nosi majmunkice. Moraš učiti, radne navike, završiti fakultet, naši su roditelji kopali krumpir, radili u tvornici, svaka generacija mora napredovati... sve što smo mi htjeli bilo je kupovati. Kupovati na kredit, na rate, imati, pokazati se.

 

ENA: Jel ti se javio?

LANA: Ena, daj prestani.

ENA: Ne shvaćam.

LANA: Jebiga.

ENA: Zvala sam ga tisuću puta, ne javlja mi se.

LANA: Ja sam ti rekla da uživaš dok možeš.

ENA: Ne kužim, imao je tako dobre oči.

LANA: Naći ću ti ja nekoga s dobrim cipelama.

ENA: Ali... on...ja... Ja sam mislila da bi od toga moglo nešto biti.

LANA: Ena, ne kužiš. Da oni žele da od toga nešto bude, onda ne bi tražili mene da im namještam cure koje nemaju para, nego bi si sami našli neku ravnopravnu. Za početak, njihovih godina.

ENA: Znam... ali mislila sam...

LANA: Da bi se mogla preseliti kod Stephena i da će sve biti super?

ENA: (sramežljivo) Da.

LANA: Dobro, kužim te. Sve smo to prošle.

ENA: Mislila sam, ako već ne završim faks....

LANA: Koliko ti je još ispita ostalo?

ENA: Ne znam ni sama.

LANA: Pa izguraj još malo.

ENA: Ne mogu ja to.

LANA: Nisi glupa.

ENA: Ma ne znam ni zašto sam upisala to pravo, ionako me ne zanima.

LANA: I što ti je onda plan?

ENA: Moja mama hoće ili diplomu ili unuke, svejedno.

LANA: I ti si mislila sa Stephenom imati djecu?

ENA: Sviđao mi se...

LANA: Ena, ne budi tuka! Lijepa si. Već su me neki frajeri pitali za tebe.

ENA: Lana!

Lani zvoni mobitel.

ENA: Stephen?

Lana prekida poziv.

ENA: Zašto se ne javiš? Možda želi doći do mene.

LANA: Ne, Ena, ne želi. Stephen i ja idemo za vikend u Beč.

ENA: Ne razumijem.

LANA: Što ne razumiješ? Ide na službeni put i treba mu pratnja na tim domjencima i seminarima. Još ako je pratnja lijepa...veće su šanse za sklapanje poslova!

ENA: Ali...

LANA: Ali zašto nije zvao tebe?

ENA: Da.

LANA: Zato jer si mu dosadila. Jer voli s vremena na vrijeme uzeti novu pratilju.

ENA: Koja si ti gadura!

LANA: Nemoj sad dramiti. Nisam ti otela dečka.

ENA: Ali Stephen je... on me gledao...

LANA: On te gledao kao što gleda bilo koju drugu. Rekla sam ti da na početku da si ne umišljaš.

ENA: Tri mjeseca se nalazio sa mnom!

LANA: Sve je to biznis. Oni nazovu, a mi idemo.

ENA: Kako se ne gadiš samoj sebi?

LANA: A ti si drugačija? Slušaj, rekla sam te da su me već pitali za tebe. Ovo nije razlog da odustaneš.

ENA: Meni se Stephen sviđao.

LANA: Žao mi je, draga.

Šutnja.

LANA: Slušaj, sve smo to prošle.

Šutnja.

LANA: Sve ima svoj rok trajanja.

ENA: I što sad?

LANA: Htjela sam ti reći.... ja uskoro odlazim.

ENA: Kamo?

LANA: U Ameriku. Još par mjeseci i imam dovoljno za kartu i prvih par mjeseci.

ENA: Ali... zašto?

LANA: Krećem ispočetka, gdje me nitko ne zna. Možda i promijenim ime, što kažeš? To bi bilo baš simpatično, nešto kao Cate ili Lily.

Šutnja.

LANA: Pa sam mislila... zato što si mi draga, prebacit ću ti sve svoje mušterije.

ENA: Mušterije?

LANA: Imat ćeš dovoljno frajera da ugodno živiš.

ENA: A rekla si da nismo kurve.

 

 

  1. PRIZOR – TERETANA – SLAVKO, DINO

Slavko krvav na podu, Dino ga pokušava dozvati k svijesti.

DINO: Ubit će me tvoja mama. Slavko! Daj, Slavko! Što ću reći teti Mirjani? Slavko!

Slavko dolazi k svijesti.

DINO: Dobro, što tebi ovo treba? Zašto?

SLAVKO: Nije mi ništa.

DINO: Nije ti ništa? Krvava ti je majica.

SLAVKO: To je samo malo. Idem nazad.

DINO: Buncaš. Ne ideš nikamo dok te ne očistim. Što će ti reći mama?

SLAVKO: A što je tebe briga? Nisi mi pomogao.

DINO: Tko te nosio preko pola kvarta? Ja sam te sklonio!

SLAVKO: Napravio si od mene pizdeka.

DINO: Imali su noževe!

SLAVKO: Šta je to, malo krvi? Nije mi ništa.

Slavko pokušava ustati, zatetura.

DINO: Čovječe, nije ti dobro.

SLAVKO: Ako si mi htio pomoći, trebao si ići sa mnom kad sam te zvao.

DINO: Ne vjerujem u nasilje.

SLAVKO: Prestani mi citirati tu svoju glupu knjigu.

DINO: To nije iz knjige. Da idem tuči nekoga iz čiste gluposti?

SLAVKO: Dilali su na našem teritoriju!

DINO: Ljut sam na tebe što si uopće išao u sve to s Vecom.

SLAVKO: A tko si ti meni da ti imaš pravo biti ljut?

DINO: Ja sam ti prija...

SLAVKO: Jebeni intelektualac! Kao da ja ne znam... gledaš na mene kao na idiota! Da teta Mirjana, pomoći ću ja Slavku oko matematike, da teta Mirjana, učimo engleski...

DINO: Nemoj, Slavko.

SLAVKO: Ja sam tvoj glupi prijatelj, je li? A imam tri put više novaca od tebe! Da znaš, kupio sam mami novu šivaću mašinu!

DINO: Krvariš, molim te sjedni.

SLAVKO: Ti si meni našao pametovati... a kad ti treba za pušit, onda dođeš mene pitati.

DINO: To je jedno, a klinci su drugo. Kako ne kužiš da će i tebi tu klinci ići u vrtić?

SLAVKO: Ma koji jebeni klinci, mi smo izumrla vrsta, nema nama produžetka.

DINO: Nije moralno.

SLAVKO: Jebem ti taj tvoj moral iz knjiga! I tvoju jebenu Aljasku. Klinci će pušit i ovako i onako, prodavali im mi ili Aljaskanci. Idem, a ti ostani truliti.

DINO: Kamo ideš?

SLAVKO: Natrag ekipi. Šora još nije gotova.

DINO: Čovječe, krvariš!

SLAVKO: Jebeni dođoši. Oni će u mom kvartu, u mojoj Hrvatskoj dilat travu!

DINO: Ako ti je do domovine...

SLAVKO: Miči se.

DINO: Čekaj, šta sereš? Sad se kao ideš tući iz domoljublja?

SLAVKO: Rekao sam ti da se makneš.

DINO: Ti si Slavko lud. Kak to izgledaš? Jebote, mržnja ti sijeva iz očiju.

SLAVKO: Nema meni nitko pravo išta reći! Jesi li me čuo?

DINO: Ostani ovdje, molim te.

SLAVKO: Ne ću ostaviti ekipu.

DINO: Oni nisu tvoja ekipa.

SLAVKO: Ti to ne shvaćaš. Ovo je rat.

DINO: Rat?

SLAVKO: Za teritorij.

DINO: Za dilanje!

SLAVKO: Ne će nitko dilati na našem teritoriju.

DINO: Da, zato se tvoj tata borio. Da ti imaš slobodan teritorij za dilanje.

SLAVKO: Ostavi mog tatu na miru!

DINO: Slavko, daj budi pametan.

SLAVKO: Ti ništa ne shvaćaš! Misliš da si pametniji od mene? Nisi! Samo ne znaš gdje živiš, nemaš pojma ni o čemu.

Slavko kreće prema vratima.

DINO: Slavko, ostaješ ovdje.

SLAVKO: Miči se! Rekao sam ti dva put, treći put...

DINO: Šta? Treći put pucaš?

SLAVKO: Idiote jedan, trebao si nam se priključiti. Tko nije u ekipi, taj nema što tamo tražiti.

DINO: Pokušavam ti pomoći...

SLAVKO: Pomozi sebi! Sestra ti se kurva, a ti si meni našao pomagati!

DINO: Što si rekao?

SLAVKO: To što si čuo! Nitko ti nije imao srca reći. Sestra ti je s raznim mafijašima, prodaje se za nešto sitnih...

Dino ga udari svom snagom u lice. Slavko se uhvati za obraz.

SLAVKO: Vidiš kako je malo potrebno.

 

 

  1. PRIZOR – LIFT – DINO, IVA

 

Dino u liftu, dugo samo stoji. Ulazi Iva. Stoje u šutnji.

DINO: Najradije bih negdje pobjegao.

Iva šuti.

DINO: Bilo gdje. Samo da ne moram... biti... dio.

IVA: Na Aljasku?

DINO: Velebit.

IVA: I što ćeš tamo?

DINO: Hodati. U tišini.

IVA: Kao Chris?

DINO: Da, kao Superskitnica.

IVA: Chris je umro od gladi. I njegovi roditelji su bili jako tužni.

DINO: Mi ne pripadamo svojim roditeljima. Treba se otrgnuti.

IVA: Ja bih bila jako tužna.

Iva ga poljubi.

DINO: Iva, slušaj me. Makni poster Noela Gallaghera sa zida.

Iva pjeva „Don't look back in anger“. Voze se u liftu i ta vožnja čini se beskonačna.

DINO: Jednom. Jednom ću otići.

IVA: Budeš. Ali ne sad.

DINO: Ne sad.

Lift se zaustavlja.

DINO: Jednom.

 

 

  1. PRIZOR – STAN – SANJA, LUKA, DINO, ENA

LUKA: U mome životu sve je bilo čekanje. Čekanje da se riješi stambeno pitanje, čekanje na mogućnost podizanja kredita, čekanje na mirovinu, čekanje na otpremninu. Da smo barem kao mamuti, da izumre urok s nama, da ne prenosimo to prokletstvo čekanja na svoje potomstvo. Nasukali smo se na zelenu livadu kao veliki kit, eto to vam je svakodnevica, to je žrvanj rutine kojoj se sve pokorava. Vjetar glasno udara u prozore jednoiposobnog stana. Odlična lokacija, idealno za obitelj, dobra povezanost s gradom, tramvajska linija, lift, trinaesti kat. Naših pedeset kvadrata u Mamutici.

 

Ena je u kupaonici, šminka se. Dino i Luka gledaju Tv. Sanja kuca na vrata kupaonice.

SANJA: Ena, izlazi van!

ENA: Samo malo.

SANJA: Već si pola sata unutra.

ENA: Strpi se.

SANJA: A mogla sam imati svoju kuću, sa svojom vlastitom kupaonicom i svojim vrtom.

Sanja odlazi u dnevni boravak.

SANJA: Sedamdeset četiri kune! Kilo teletine. Jel možeš ti to vjerovati?

LUKA: Neka, neka. Naš je sin to zaslužio.

SANJA: Dino naš. Zaslužio je.

Sanja odlazi u kuhinju.

LUKA: Dino, dođi.

DINO: Nemoj me opet gnjaviti.

LUKA: Ne, ne, imam nešto za tebe.

Luka mu pruža paket.

LUKA: Ajde, otvori.

Dino otvara dar i izvlači kravatu.

DINO: Nisi trebao...

LUKA: Ne, ne, to se mora. Vidiš, to nije samo kravata, to je znak. Ja sam ponosan na tebe.

DINO: Daj tata, nemoj se pekmeziti...

LUKA: Ne, ne, ja....stvarno jesam.

DINO: Znaš da ja nisam za to...

LUKA: Znam Dino, ali tu su okolnosti. To se zove odrastanje. Da, okolnosti, to je odrastanje. Ajde, spremi tu kravatu, sutra ti je prvi radni dan, pa sam eto htio... da imaš.

DINO: Hvala tata.

Dino odlazi u sobu.

ENA: Kaj je buraz, jesu i tebe ugurali u odijelo?

DINO: Stari se sav raznježio.

ENA: Radne navike, temelj života u zajednici.

Ena se smije. Dino je gleda.

DINO: Ena...

Dino ušuti.

ENA: Što?

Dino uzima uokvirenu fotografiju sa stola.

DINO: Pogle... daj pogledaj kak si tu smiješna. S tom palmicom i još taj krezavi osmjeh, pa pola zuba nemaš.

ENA: Pusti to!

DINO: Ne, al stvarno, daj pogledaj na što sličiš... tu ispred Mamutice.

ENA: Dino, ne zezaj!

DINO: To je ono kad sam osvojio pehar iz tenisa. Možda sam mogao postati veliki sportaš. Možda. Sjećam se, ti si htjela biti manekenka, prešetavala si se ispred ogledala s palmicom na glavi!

Ena mu pokušava oteti fotografiju iz ruke.

DINO: Ne dam! Ne dam!

Oboje se smiju i padaju na pod.

DINO: Slušaj, Ena... nemoj se više družiti s Lanom.

ENA: Odakle ti sad to?

DINO: Nemoj joj prilaziti, nemoj odgovarati na njene pozive, nemoj uopće komunicirati s njom.

ENA: Kako...

DINO: Nije važno.

ENA: Ja...

DINO: Posveti se učenju. Jel može?

ENA: Ali...

DINO: Obećaj mi to. Ako ti treba što love, pitaj mene. Ajde, možeš ti još tih par ispita izgurati.

ENA: Ali...

DINO: Bilo bi stvarno šteta da nemamo barem jednu osobu s diplomom u obitelji. Obećaješ?

ENA: Dobro.

DINO: Samo to sam htio čuti. Ne ćemo više o tome.

ENA: Da.

DINO: I daj pomozi mami u životno važnoj odluci što će kuhati.

Oboje se smiju.

SANJA: Dino! Ena! Za stol! Teletina!

DINO: Ajde, idemo.

Dino joj pruža ruku i podiže je s poda.

ENA: Samo da nije stavila gljive.

Svi sjedaju za stol.

LUKA: Da nazdravimo.

ENA i DINO: Govor! Govor!

SANJA: Luka, hoćeš ovaj veliki komad.

LUKA: Nemoj me prekidati...

SANJA: Onda najveći komad za Dinu.

LUKA: Dino, sine...

ENA: Ajme, tata!

LUKA: Sine, ja se sjećam svog prvog dana na poslu, osjećaja ponosa, postignuća. Moji roditelji su kopali krumpir, a ja sam dogurao do ureda. Svaka generacija mora ostvariti napredak. I evo, sutra ti krećeš na svoje prvo radno mjesto.

DINO: Ne bih to baš nazvao napretkom.

LUKA: Pusti me da dovršim. Krećeš na prvo radno mjesto i postaješ odrasla osoba. Želim ti dobre kolege, kolektiv i želim ti da postaneš vrijedan dio zajednice.

ENA: Nema više spavanja do podneva.

LUKA: Živjeli.

SANJA: Živjeli!

DINO: Hvala.

SANJA: Izvolite, poslužite se. Teletina, pohana.

ENA: Nema gljiva.

SANJA: Nema.

ENA: Danas je i tata stavio kravatu!

SANJA: Dobro mu stoji.

LUKA: Što je muškarac bez kravate! Je li tako?

DINO: Već te dugo nismo vidjeli u odijelu.

LUKA: Nedjeljni je ručak.

SANJA: Teletina!

LUKA: I mama ima novu frizuru.

SANJA: Dobro da još primjećuješ.

Luka stavlja ruke u džepove sakoa. Pronalazi papirić.

LUKA: Gle ovo... nisam sako nosio od zadnjeg dana na poslu.

DINO: Što si našao?

ENA: Karta za tramvaj!

LUKA: Smiješno!

Pruža kartu Dini.

LUKA: Evo, da je imaš za sutra.

Kratka pauza.

DINO: Neka, ja ću pješke.

 

Njihov razgovor se prigušuje, svjetlo se sužava samo na stol za kojim obitelj ruča. Pale se svjetla na ostalim punktovima – vidimo Lanu koja pakira kofer, zatim Mirjanu i Slavka koji nosi džemper koji mu je ona isplela, Iva svira violinu, posve polagano. Slike ostaju sve dok scena posve ne utone u mrak. Još samo zvuk violine.

kraj

 

 



Facebook! TwitThis