Duško je, poslije moždanog  udara, gotovo  nepokretan, oduzeta mu je moć govora ali je svjestan svega oko sebe. Njeguje ga supruga Ivanka. Žive sami.

Ivanka Duška okrivljuje za smrt prvog djeteta koje je umrlo jer je rođeno prerano. Poslije toga sve im ide nizbrdo.Duško Ivanku tuče i ponižava, a ona trpi jer prema vani želi prikazati sliku složne obitelji koja je uspjela u životu.

Duškovom bolešću Ivanka napokon dobiva moć nad njim pa se divljački osvećuje mučeći ga glađu. Više nije žrtva i zarobljenik tog braka. Postaje zlostavljačica.




GODINA PROIZVODNJE: 2018

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 3

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 3

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana




LIKOVI:

DUŠKO (63) – čovjek koji je doživio moždani udar, lijevu ruku teško pomiče, desnu nikako, oduzet mu je govor, povremeno mumlja. Sjedi u invalidskim kolicima. Na sebi ima kućni ogrtač i pidžamu a preko nogu mu je prebačen karirani prekrivač. Pokunjen je osim kad mu dođe sestra  i kad se spominje ili pojavi hrana.

IVANKA (55) - Duškova supruga, godinama živjela u strahu od Duškovog maltretiranja, sada, ohrabrena njegovom nemoći, pretvara se iz žrtve u progonitelja. Duška muči glađu i zanemarivanjem dok se prema vani prikazuje kao talac Duškove bolesti, kao požrtvovna supruga i mučenica. Obučena je u žarko crvenu pripijenu haljinu dubokog dekoltea koja na njoj naglašava sve ono što bi, u njenim godinama, trebalo prekriti.

ANDRO (25) - Ivankin i Duškov sin, odselio, ima obitelj, povremeno ih posjećuje. Obučen je u sivo odijelo. Pristojan, obziran prema majci, suzdržan prema ocu. Najiskreniji je s tetom Bepom.

TETA BEPA (70) - Duškova sestra, radni vijek provela kao učiteljica u Trilju, povremeno dolazila u posjete, sad umirovljenica. Stanuje u blizini pa navrati kad joj odgovara, ali malo i nimalo pomaže Ivanki oko Duška. Velika je vjernica i strastveno prakticira vjeru pa se stječe dojam da je dobra osoba. Sama sebi je uvijek na prvom mjestu. Obučena je u bezličnu haljinu smeđe ili sive boje, udobne ali izgažene cipele. Torbica joj je ofucana i bezoblična, očito natrpana svim i svačim.

IKO (67) – susjed, godinama s Duškom radio u brodogradilištu, Duško kao direktor, on kao čistač brodskih tankova. Voli čašicu pa redovito, i po nekoliko puta dnevno, svrati u posjet. Dobroćudan je i iskren. On i njegova žena Mira su svjedoci brojnim modricama koje je Duškova šaka ostavljala na Ivankinoj koži

KLARA (srednjih godina) - patronažna sestra, dolazi svakodnevno u pripomoć

Događa se tri dana prije Božića, između 16.38 i 19.38.

Mrak. Čuje se otključavanje vrata. Pali se svjetlo u hodniku, na lijevom kraju pozornice. Silueta žene koja ulazi, pruža ruku i pali svjetlo u kuhinji.

IVANKA (55) u crvenoj haljini izazovnog ali, za njene godine i figuru, nepristalog kroja. U crvenim cipelama s visokim potpeticama. Frizura postojana.

Kuhinja. Stol na sredini. Pored njega invalidska kolica. U kolicima DUŠKO (63). Zgrbljen, glave uvučene među ramena. Gleda u stol.

IVANKA: Ajme, oprosti. Mislila sam da ću se brzo vratit.

Zastane, gleda prema stolu pa kad na kraju stola, očito izvan Duškovog dohvata, ugleda daljinski upravljač, uzima ga i pritišće dugmad.

IVANKA: Ovde je hladno. Opet si prčka po daljinskom? Sto puta san ti rekla … ma, ko može s tobom! Uvik isto!

Duško podiže glavu i gleda u Ivanku bez riječi. Ivanka stavlja na kuhinjsku radnu ploču dvije pune vrećice. Izvadi paket od šest limenki piva.

IVANKA: Uzela sam pive za onoga nesritnjaka. Znam da će Mira poludit kad joj dođe doma nakićen, ali nije tebi svaki dan rođendan. Triba to zalit.

Vadi bočice i stavlja jednu po jednu na radnu površinu.

IVANKA: Jedva sam našla ovo maslo za tijelo. Rekla mi je Jasna da je njoj najbolje. Nije baš ni skupo. (čita deklaraciju s bočice) Učvršćuje kožu. Dvadeset posto. (uzdahne) Kad ne može jače, dobro je i to.

Nastavlja vaditi bočice i slagati ih na radnu ploču.

IVANKA: E, Ivanka, Ivanka, da si barem upola mlađa. Ili da je sila teža upola manja. (uzdahne) Uzela sam ti kupku. Nikad jeftinije. Prelit ću u lipu bočicu da ne misli sestra Klara da štedim na tebi.

Nasmije se kiselo i nastavi  prekopavati po vrećici.

IVANKA:  Čekaj, čekaj, evo ga! Kolonja posli brijanja. Nisam tila uzimat one skupe. I tako ne izlaziš nigdi niti će se više ženske skupljat na tebe, je li tako? Obrijat će tebe tvoja Ivanka posli. Zarasta si ka pustinjak. (zastane, okrene se prema Dušku, vrti glavom) Kako si ti nekad bija zgodan! Crne rice, brkovi, pravo muško. Zaljubila sam se u te čim sam te vidila. A gledaj sad! Jad i nevolja, moj Duško, jad i nevolja.

Vadi još paket papirnatih maramica pa prelazi na drugu vrećicu. Vadi omekšivač.

IVANKA: Vamo omekšavaj, namo učvršćuj, ovo je sve ludo. (okreće se prema Dušku) Je li, Duško? Šta ti kažeš? Briga tebe. Samo daj izist i prominit pelenu, a?

Vadi još jednu bocu i pokazuje je Dušku.

IVANKA: A vidi ovo. Solna kiselina. Mogli bi nas dva popit po čašu, šta misliš? Ka Romeo i Đulija. Skratit muke. Ne bi to bilo loše, je li? Andro bi nas lipo pokopa, uselija ovde, ne bi bija više podstanar, a može bit da bi ti i sestru žalost prikinila, pa bi mali dobija i njezinu garsonjeru za iznajmljivat turistima.

Potrpa natrag u vrećice sve osim boce s kiselinom i paketa piva. Kiselinu ostavlja na radnoj plohi, pivo sprema u frižider, a vrećice uzima i izlazi iz kuhinje.

IVANKA: Iden ovo odnit u zahod.

Duško snuždeno sjedi. Ivanka se vraća, sjeda na stol, prekriži noge, pa jednu ispruži i vrti u gležnju.

IVANKA: Vidi šta sam našla na rasprodaji. Jel’ da su famozne? Baš se veselim šta ću ih večeras nosit. Jesam ti rekla? Kad tebe legnem, idem se vani provest. Mora neko obilježit tvoj rođendan a kako ti više ne možeš, red je da ja nastavim tradiciju. (uhvati Duška pod bradu i lagano mu zatrese glavom) Je li, mišu, šta ti govoriš na to?

Duško šuti. Opet pogne glavu.

IVANKA: Jesi mi se načeka, bidan? Bija je red u frizera, pa slabo vatala pitura, pa dok me ostrigla. Bolje da ti ne pričam koje sam muke podnila za lipo izgledat. Nemaš ti pojma a i kako ćeš. Oli si me ikad gleda ka ženu.(uzdahne) Šta je, tu je. (silazi sa stola)  Sad ćemo mi večerat …

DUŠKO ( naglo podigne glavu i krikne neku nerazumljivu riječ)

IVANKA: … ali će tebe tvoja Ivanka najprije prisvuć. Šta ti misliš? Ne bi bilo lipo da na svoj rođendan sidiš u ovu zgužvanu robu.

Izlazi. Duško opet zaroni glavom među ramena. Ivanka se vraća s odjećom. Svlači Dušku kućni ogrtač i baci ga na pod.

IVANKA: Ovo ćemo skinit da ne smrdiš ljudima kad dođu. (otkopčava gornji dio pidžame) Neće niko reć da si ti stari prasac nego da ja ne vridim kad te ne znam sredit.

Baca gornji dio pidžame na pod i uzima čisti pa ga navlači na Duška.

IVANKA: Ajme meni, šta si ukočen. Daj malo živosti. Ne tražim od tebe da budeš Nurejev, ali mrdni se malo. Tako, bravo! Vidiš da možeš kad oćeš.

Zakopčava mu pidžamu pa sa stola uzima kućni ogrtač. Duško drhtavo pruža lijevu ruku.

IVANKA: Daj ruku! (nervozno) Drugu. Vidiš li di sam? (uzima mu desnu ruku i gura je u ogrtač) Je li meni ovo triba? (smirenije) Evo, sad sam avancala. Sad sam njegovateljica, fizijatrica, medicinska, još malo pa doktorica. Baš ti fala.

Ne mijenja mu donji dio pidžame. Samo provjeri jesu li mu papuče dobro nazuvene. Duško opet potone glavom među ramena.

IVANKA: Eto ga! Sad si ka grdelin. (malo se udalji) Vidi mi ga. Ka Brando. Još ti samo cigara fali. Ne bi niko reka da si bolestan.

Prigne se prema kolicima, odgrne prekrivač koji mu je prebačen preko koljena i onjuši pa zagladi prekrivač.

IVANKA:  Dobro je. Nisi se kakija. Bravo, lipi moj! Bilo bi dobro da tako i ostane dok gosti ne odu jer nemam vremena sad ti još i pelenu presvlačit.

Ivanka s poda kupi Duškovu odjeću i izlazi.Vraća se s kozmetičkom torbicom. Vadi brijaći aparat i brije Duška.

IVANKA: Tako! Znaš da će te barem Bepa ljubit. Triba bit uredan. Sad ću te malo pošpricat s kolonjon.

Vadi bočicu i namaže Dušku lice, a onda malo polijei  po prekrivaču. Vadi češalj i češlja Dušku kosu.

IVANKA: Koju si ti kosu ima! Ko zna koliko si ženskih uvatija na nju. A vidi te sad! Na šta si spao, moj Duško!

Potrpa stvari u torbicu, iziđe i vrati se s ogledalom.

Stavlja ogledalo ispred Duška.

IVANKA: Pogledaj kako sam te lipo uredila. Ka novi. (prilazi Dušku iza leđa, pa se prigne, nasloni glavu na njegovo rame) Vidi nas, jadni ti smo. U šta nam je život otiša? Dok si bija zdrav, ja sam ti bila teret. Sad sam ti dobra ali si ti meni teret. Ne valja kako god okreneš. (uzdahne) Šta mi se korist žalit, oli će me ko spasit.

Ispravi se. Makne ogledalo ispred Duška.

IVANKA: Dobro, nisam ja ni sad za bacit, pogotovo kad se sredim. (vrti se ispred njega još uvijek držeći ogledalo) Vidi ove bokove. Šteta šta si ti to vidija samo dok me nisi oženija. Poslin ka da si na njih oslipija. I na puno drugih stvari. Je li, mišu?

Zvono na vratima.

IVANKA: Ovo je sigurno Andro. (izlazi i dok žuri, viče) Evo me. Stižem.

Čuju se glasovi.

IVANKA: Uđi, Iko moj. Cili dan te čeka.

Ulazi susjed Iko (67).

IKO: Nisan moga jutros. Bija san u likara. Dobra ti večer, dobri moj Duško.

IVANKA: Znam da si bija. Reka si jučer sto puta. Šta je reka likar?

IKO: Bolje pitaj šta je učinija.

IVANKA: Šta?

IKO: Bolje da ne znaš. Nije za pričanje.

IVANKA: Nije nešto opasno?

IKO: Nije, samo ne daj Bože nikome.

IVANKA: A i ti se bacija na šifre. Najprije počneš pa nećeš rečeš. Jel’ ti činija neku operaciju?

IKO: Još gore.

IVANKA: Reci kad si počeja.

IKO: Gurnija mi prst u, da prostiš, šupak, kad baš sve moraš znat.

Duško polako pomiče ruku po stolu dok ne napipa daljiski upravljač od klime pa lagano njim kucka po stolu.

IVANKA: Jesi i ti razmažen. Kako će ti drukčije prigledat prostatu?

IKO: Nisan ja to zna. Šta mi nisi rekla da je tako, pa ne bi iša.

IVANKA: A jeste vi muški svi isti!

IKO: Lako tebi govorit.

IVANKA: Je li šta naša?

IKO: Đava će ga znat. Ne govori ništa, samo me posla na još pregleda.

Duško ponovo lupka daljinskim.

IVANKA: Takvi su ti likari. Šta manje govore to izgledaju pametniji. (uzima Dušku daljinski iz ruke i stavlja ga na sredinu stola, ljubazno) Je, Duško moj, znam ja. I ti si bija na pregled prostate.

IKO (u svom filmu, ne primjećuje igru s daljinskim): Sad ga đava odnja, jel’ bi mu jezik otpa da je reka šta je vidija?

IVANKA: Misliš šta je napipa?

IKO: Vidija, napipa, sve isto.

IVANKA: (smije se) Ne bi ja rekla. (zastane, kao da se tek sjetila) Znaš ti da je Dušku danas rođendan?

IKO: Znan, kako ne bi zna. Zato san i doša. Govorin ja mojoj Miri da iđen nazdravit s Duškon.

IVANKA: Da mu nisi dava pit. Ne smi.

IKO: Ma šta ne smi! Ko nama more zabran’t? Je l’ ti nju čuješ, Duško?

Ivanka ustaje, vadi bocu i čašicu. Stavlja ih pred Iku.

IVANKA: On je bolestan, a i tebi bi bilo bolje manje.

IKO: Je li ti to Mira napunila uši? Ih, da je vama obuć gaće!

IVANKA: Znaš ti dobro da je meni tvoja Mira učinila više dobra nego mater i ćaća zajedno.

IKO: Ja se samo tako malo šalan.

IVANKA: Nije meni do šale.

IKO: Ajde, daj čoviku bićerin da ne nazdravljamo izboce.

IVANKA: Samo ti pij. Duško će kad ozdravi.

Ivanka otvara bocu i nalije jednu čašicu. Stavi je pred Iku pa zatvori bocu.

IKO (Dušku): Ova tvoja gora od moje. Zašto ne bi smija popit jednu? Šta ti više ima bit?

Ispije i odmah nalijeva drugu.

IKO: Živija ti meni sto godina i ja ti bija na sprovodu.

Ispije i drugu.

IKO: Čuješ ti nju, Duško? Spasila je Mira. A jesu žene blesave!

IVANKA: I ti si me puno puta spasija i obranija, ali da mi nije bilo Mire, ubila bi se.

IKO (ozbiljno): Bija bi ja učinija i više, ali, znaš … bilo je nezgodno… on mi je bija diretur.

IVANKA: Ma, razumim ja da se nisi smija mišat. I to šta ste me sakrivali dok se on ne bi smirija, meni je bilo puno.

IKO: To je nekako ispadalo da si išla plakat kod pretelj’ce, ali ja … ja nisan smija progovorit, a znaš da san ima šta reć. (okrene se prema Dušku) Razumi li on šta mi govorimo?

IVANKA: Nema ti on više veze s mozgom a volila bi da razumi. Da ga barem malo bude sram za ono šta me tuka ka tovara.

IKO (ozbiljno, vrti glavom): Baš te tuka. Svaki put san mislija da ćeš ga ostav’t.

IVANKA: Šta ću kad sam ga volila! A i poslin bi mi bija ka med i mliko. Dok opet ne bi poludija.

Duško kucka člancima prstiju o stol.

IKO: Je. Zna je baš bit čov’k.

IVANKA : A zna je bit i govno.

Zvoni telefon. Ivanka ustaje.

IVANKA: Opet ga zovu iz poduzeća. Svaki čas, di je ovo, di je ono.

Izlazi. Čuju se nerazumljivi glasovi iz hodnika.

IKO (Dušku): Neće one nama komandirat. Sutra ću ja tebe odvest u Čađe. Pojist ćemo po porciju kiselog i telet’ne. Ja baš nikidan bija s Jozon. Nije ni skupo a lipo je skuvano. I onda ćemo pit kol’ko nan se bude tilo. Nisu one najpametnije.

Ivanka se vraća u kuhinju. Iko je upitno gleda.

IVANKA: Bepa zvala da je prispala.

IKO: Šta spava usrid dana? Oli je bolesna?

IVANKA: Jutros je došla s puta.

IKO: Di je bila?

IVANKA: U Rimu. Išla vidit papu.

IKO: Di je đava nosa okolo? Posli će kukat da je sve boli.

IVANKA: Šta će bidna! Oli ima šta od života.

IKO: Jadan ti je čov’k kad ostari. Dobro je dok možeš sam o sebi, ali da mi se, ne daj Bože, dogodi ka Dušku, odma bi se ubija.

IVANKA: Ne govori tako. Svak voli živit.

IKO: Srića da  ima tebe.

IVANKA (uzdahne): … a nije zaslužija. Ti to najbolje znaš.

IKO: Znan, ali šta ćeš s njin, muž ti je. Nega, slušaj ovo, nas dva smo se dogovor’li dok si ti tamo lajala s Bepon.

IVANKA (nezaineresirano): Jeste se dogovorili?

IKO: Izvest ću ga sutra na balote.

Ivanka ide do sudopera. Otvori bocu s kiselinom pa malo nalije u odvod. Sprema bocu u sudoper. Uzima krpu i glanca.

IVANKA: Ne znam, moj Iko, straj me da se ne priladi.

IKO: Di će se priladit. Reklo da će sutra sunce. Dobro ga obuči.

IVANKA: Nije meni to drago. Tri miseca nije izaša iz kuće. Osjetljiv je.

Iko ustaje.

IKO: Šta osjetljiv? On osjetljiv? Vidi ga. Ka krik.(udara Duška po ramenu)

IVANKA: A je baš ka krik.

IKO: Držat ću ti ja njega na sunce ka staroga guštera, budi bez brige.

IVANKA: Vidit ću još. Nije mi to drago.

IKO: Iđen se zalet’t do abulante po uputnice.

Ivanka ostavlja krpu i čeka.

IKO: (ide prema vratima) Onda smo se dogovor’li za sutra?

IVANKA: Ako mi se priladi, neće ti bit lako.

IKO: Čuvat ću ti ga, samo mu naštelaj kočnice. Ako se zapijemo.

IVANKA: Da niste slučajno! I ne daji mu ništa jist. Znaš da je na dijeti.

IKO: Samo se šalan.  Iđen sad pa ću se vrat’t.

IVANKA: Ajde, ajde.

Ide za Ikom prema vratima.Vrati se za nekoliko trenutaka. Sklanja bocu i čašicu sa stola.Pere čašicu, briše je i stavlja na mjesto. Vadi kiselinu iz sudopera i ponovno je nalijeva u odvod.

IVANKA: Volila bi vidit koliko bi nas bija željan da nije boce. (Dušku) Baš ti je puno prijatelja ostalo. Di su oni šta si s njima arčija i bančija? E, moj Duško! A, s druge strane, ne mogu reć da ne zovu. Zovu oni, zovu. Ne mogu reć da ne pitaju kako direktor, ali ne čekaju odgovora. Di je ovaj spis, di je onaj spis, ali niko nije doša vidit di je Duško. Triba li mu šta. I? Ko ti je osta? Luda Ivanka i Iko šta nikad nije omastija brk na direktorskoj večeri, jer je u trbuju broda tuka ruzinu. Aj, moram bit poštena. Ostala ti je i Bepa. Šta će bidna Bepa! Nema nego tebe. Brat si joj.

Zvono. Zatvara bocu i odlaže je na sudoper.

IVANKA: Bit će ovo Andro. Šta si se tako pokunjija? Glavu gore. Rođendan ti je.

Odlazi otvoriti vrata.

Ulazi Andro (25). Stavlja kutiju s tortom na stol. Ivanka iza njega.

ANDRO: Tata, sretan rođendan! (ljubi Duška)

IVANKA (otvara kutiju): Šta si triba trošit, znaš da mi puno i ne držimo do rođendana.

ANDRO: To je da se malo zasladite. Umjesto dara. Nisam imao pojma što bih mu kupio.

IVANKA: Bit ćeš dâ više od dvista kuna. Moga si samo doć čestitat. Mi smo stari. Ne triba nama više ništa. Samo malo pažnje.

ANDRO: Marina je rekla da će ispeći, ali malome rastu zubi. Po cijeli dan joj je na rukama.

IVANKA (raznježeno) : Aaaaa, mišonja nonin. Da mogu ja bi joj svaki dan došla, ali vidiš kako mi je. Muče li ga puno zubi?

ANDRO: Nervozan je. Sve bi grizao.

IVANKA (sjetno): Sićan se. Takav si bija i ti, a ja po cili dan sama s tobom.

ANDRO: Kako sama? Bila je nona.

IVANKA (zastane, pogleda Andru, zaškilji): Je, je, bila je. Koliko te puta pričuvala?

ANDRO (ne želi svađu, mijenja temu): Tata, onda bi mogli načeti tortu.

IVANKA: Ajme, nemoj, molim te. Još  nije večera. Ako se najede slatkoga, sve će mu se poremetit.

DUŠKO (podiže drhtavu ruku, pokazuje prstom prema torti i mumlja).

ANDRO: Samo jednu malu feticu. Vidi kako se veseli.

IVANKA: Ne znaš ti, moj sinko, kakve ja muke imam s njim. Sve mu triba dozirat ka maloj bebi. Dat ću ti pola pa odnesi doma.

ANDRO: Neću. To sam vama donio.

IVANKA: Oćeš, oćeš. Vi ste mladi. Šta je vama pola torte. Mi to ne bi izili za sedmicu dana, a šteta da se pokvari. Okinit ću ti sad jednu fetu. Ja ću pričekat tetu Bepu.

ANDRO: Neće valjda sad doći? Mrak je. Zima je. Čekaj, nazvat ću je pa ću otići po nju autom.

IVANKA: Bolje nemoj. Znaš ti nju. (uzdahne) Gospe moja, da mi je imat njezinu snagu. Umornija se dignen nego legnen.

ANDRO: Mama, jesi li razmišljala o Domu? Nije tamo tako loše. Stručni su i imaju sve prilagođeno ovakvim bolesnicima. Posjećivati ćemo ga svaki dan.

IVANKA (oštro): Ma kakvi! Ne dolazi u obzir dok sam ja u snazi. Nije meni teško. Uvatila sam ruku.

ANDRO: Kako ti nije teško. Ne možeš, fakat, nigdje maknuti.Koliko puta dnevno mu presvlačiš pelene? Kupaš ga…

IVANKA (skrušeno): Svaki dan kupam i masiram da ne dobije dekubitus.

ANDRO: Kuhaš mu posebnu hranu.

IVANKA: Navikla sam se. Posli ručka ga legnem pa se malo i ja odmorin. Nemojmo više o grubim stvarima.

ANDRO:  Samo ne bih htio da se i ti razboliš.

IVANKA (gladi Andru po nadlanici): Ne brini. Jaka sam ja. Bit će njemu bolje.

ANDRO: Onda me poslušaj. Neka bude u Domu samo nekoliko mjeseci. Dok ne bude bolje.

IVANKA (odlučno): Ne, ne. Misliš da će pazit na njega ka šta ja pazim? Svaki dan dva puta mu radim kašice od voća. Sve friško. Sve kripno.

ANDRO: Samo mjesec, dva.

Duško nervozno kucka člancima prstiju po stolu.

IVANKA (pokazuje na Duška): Vidiš kako se buni. (Dušku, s osmijehom) Neće tebe tvoja Ivanka u Dom. (Andri) Znaš li ti da iz Doma niko nije iziša živ?

ANDRO: Mama, to su predrasude. (uhvati je za ruku) Samo mi obećaj da ćeš pristati ako osjetiš da ti je previše.

IVANKA: Dobro, dobro.

ANDRO (pogledava na sat):  Pričekati ću tetu. Nisam je vidio odavno.

IVANKA: E, moj Andro, stalno trčiš. Znam ja da ste mladi i da vam sve triba. To ti je novo odijelo?

ANDRO: Kupio sam ga prije dva tri mjeseca.

IVANKA: Nisan ga do sad vidila. Baš je lipo.

ANDRO: To mi je za posao. Ne mogu imati samo jedno.

IVANKA (naglo ustaje): Ajme, ti si s posla. Nisi ništa izija. Čekaj, sad ću ja tebi napravit sengvič.

DUŠKO (nerazumljivo mumlja).

ANDRO: Nemoj. Marina će me čekati s večerom. Što bi ti, tata?

IVANKA (odmahne): Ma, ništa. Pusti ga. (uzdahne) Znam je dobro kako je to čekat s večerom. Ka da sam se malo načekala. Reci mi, je li tebi banka plati ta odijela?

ANDRO: Ne. Zašto?

IVANKA: A šta ja znam. Mislim se, ako kavana može platit konobarima điletin i gaće, da bi mogla i tebi banka platit odijelo.

ANDRO: Ne ide to baš tako.

IVANKA: E, fali im para. Kako ih nije sram. Ja sam njihov štediša, pa isto svako slovo šta ga potroše na mene platim. Od ove jadne plaće. Može ih bit sram.

Ivanka se vraća za stol i sjedne.

ANDRO: Mama, plaća mi je dobra. To je najvažnije. I nisi štediša, nego si klijent.

IVANKA: Pa šta da nisam štediša. Ka da sam ja kriva da sam u minusu. Sve su oni to skuvali. Ubacili nas u minuse, pa se ti čupaj. Neću ih se riješit ni kad umrem.

ANDRO: Upala si u minus?

Skače na noge i maše rukama.

IVANKA: E, upala sam u minus. Jesam i ne sramim se. Neka bude sram ove koji su nas do toga doveli. (upire prstom u pravcu prozora) Ka da mi je lako. Nas dvoje, jedna plaća i to još bolovanje.

Duško zacvili i pogne glavu.

IVANKA: Evo, sad se rastužija. I to baš na rođendan.

ANDRO (ne obraća pažnju na Ivankinu rečenicu, vidi se da kalkulira hoće li ili neće ponuditi novac, uzdahne): Ja ću vam dati nešto novca.

IVANKA: Ti ćeš nam dat! Ajde, moj sinko! Umisto da mi dajemo tebi, ti bi dava nama. Fala ti, ali ne triba. Snalazim se ja i s ovo sirotinje.

Ponovno sjedne.

ANDRO: Mama, stvarno. Nije mi problem.

IVANKA: Ne triba. Fala ti.

Zvono. Ivanka poskoči sa sjedalice. Andro ustaje i odlazi otvoriti vrata. Čuje se razdragano pozdravljanje. Ivanka namješta Dušku ovratnik i rukom mu zagladi kosu.

IVANKA: Neće tebe tvoja Ivanka u Dom. Neće. Neće. Tribaš ti još svojoj Ivanki.

Ulazi TETA BEPA (70). Andro za njom.

TETA BEPA : Di ste mi, moji dragi! Svugdi pođi, kući dođi. ( razdragano viče dok prilazi Dušku) A vidi mi moga brata! Sretan ti rođendan, brate! (ljubi ga, Duško je tužno gleda)

DUŠKO (tužno cvili).

TETA BEPA (miluje ga po obrazu, briše mu suze): Zlato moje, nemoj plakati. Ozdravit ćeš ti nama. Molim ja svaki dan za tebe. I po noći se probudim i izmolim krunicu. Dat će Bog. Bit ćeš ti dobro.

IVANKA: Naravno da će ozdravit. Samo triba vrimena.

TETA BEPA: Oće, ufam se ja u Boga. Sjećaš se  pokojnoga šjor Grge? I njega je ovako šlagiralo, samo puno gore. Šta sam se ja smijala kad bih vidila kako ga šjora Anka ponovo uči čitati iz unukove početnice, ali, bome, se oporavio.

Sjedaju za stol.

IVANKA: Kako se ne bi sićala! Prohodao je na štake, a i progovorio.

TETA BEPA: Istina, neka ga nisi mogao razumjeti njanke riječi, ali je govorio.(Dušku) I tebe će, moj Duško, dragi Bog ozdraviti. (pokrije mu ruku svojom)

IVANKA : Bepa moja, ako tebi ne usliši molitve, ne znam kome će.

TETA BEPA (usklikne i počne prekopavati po torbici) Čekaj, čekaj, tu je negdje.

Vadi crnu knjižicu i stavlja je na stol

TETA BEPA: Molitvenik.

Vadi još jednu knjižicu i nju stavlja na stol.

TETA BEPA: Suze majke Božje.

Vadi krunicu na koju su se zakačili ključevi. Ivanka podiže krunicu i otkači s nje ključeve.

IVANKA: Baš ti je lipa krunica.

TETA BEPA: To mi je nova. Iz Rima. Da ste vidili, svitu moj, ljepote. Aha! Evo je!

Vadi bočicu i skida čep.

TETA BEPA:  Sveta vodica. Papa je svojom rukom blagoslovio.

Namoči palac pa Dušku na čelu napravi znak križa.

TETA BEPA: Rekli su svaki dan ga pomazat svetom vodom  i izmoliti Oče naš. Oče naš, koji jesi …

ANDRO : Teta, poslije ćemo. Sad nam malo ispričaj kako ti je bilo u Rimu. Moram brzo kući.

TETA BEPA : A kako mi je moj mali Duje? Baš me Bog blagoslovio s njim. I s tobom i s njim. (zaneseno) Najprije teta, a sad i teta baka.

ANDRO: Moraš ga doći vidjeti. Već bi htio sjediti. Ajde, ispričaj nam. Što si vidjela, gdje vas je vodilo?

TETA BEPA: Vidila svašta. Vodilo nas, Bože prosti, ka ovce. Noge sam satrala. Nabila kal na taban. Ajme meni, šta me boli.(otpuhuje) Kao da me bodeš u oko. Ali, nije mi žao. Vidila sam papu. Jo, koji čovik! Jo, koja svetost! Molila sam se za sve vas, a najviše za moga Duška.

ANDRO: Bila si na audijenciji?

Duško kucka rukom po stolu. Ivanka nervozno ustaje, otvara ladicu, vadi gumeni kolut za vježbanje i utiskuje ga Dušku na dlan pa mu oko njega sklopi prste.

IVANKA: Ajde malo vježbaj!

TETA BEPA: Sitna sam ja riba za njega ali sam gledala s trga kad nam je mahao. Prošli su me ježuri po cijelom tijelu. Ne usudim se ni promisliti šta

bi bilo da me primio osobno.

IVANKA (smije se): Pala bi u nesvist.

TETA BEPA: Može bit da i bi. Koja je snaga u tome čovjeku! Jednu je ženu skoro kolpalo. Polijevali smo je vodom. Jedva došla sebi.

ANDRO: Bit će bila gužva?

TETA BEPA: Da gužva! Jedan na drugome. Ali je isto bilo veličanstveno. (zaneseno, sklopi ruke i gleda prema plafonu) To se doživi samo jednom u životu.

ANDRO: Jeste li razgledavali ili samo molili?

TETA BEPA:  Razgledavali moleći i molili razgledavajući. Ne mogu ti sve to opisati na brzinu. Imam jednu tekicu. Unutra sam zapisala. To mi ostalo od škole. Četrdeset godina voditi dnevnik, mora to čovjeka obilježiti.  To ti se zove profesjonalna deformacija.

Ivanka ustaje, uzima krpu i nezainteresirano briše stol.Očito je da se dosađuje i da su joj ovakve priče poznate.

ANDRO: Znam, teta.

TETA BEPA: Jesam i ja luda. Nisi više mali Andro. Sad si pametniji od mene.

Dušku kolut ispada iz ruke. Ivanka se saginje i ponovno mu ga stavlja u ruku.

ANDRO (smije se): Tete moja, nekad je bolje imati manje pameti.

IVANKA (dok briše sudoper): Ili se barem pravit glup.

ANDRO: Uvijek ću ja za tebe biti mali Andro. Koliko si me samo puta vodila na kupanje preko školskih praznika.

TETA BEPA: Na Zvončac. Baš nam je bilo lijepo. Ti se još toga sjećaš?

ANDRO: A na ćevape?

TETA BEPA: I na pašte smo išli. (zaneseno) Kad se samo sjetim koja su to vremena bila.

IVANKA: Onda bi doša doma i ne bi tija ručat. Baš se imate čega sićat!

TETA BEPA: A znaš li ti da se ja sjećam kad ti se otac rodio?

Dušku ponovno ispada kolut. Vrti se po podu pa se smiri.

IVANKA: Naravno da ćeš se sićat. Bilo ti je sedam godina.

Teta Bepa ustaje i podiže kolut. Vrti ga, gleda.

TETA BEPA: Šta je ovo?

IVANKA: Ma ništa. To mu ja dam da vježba ruku. Daj, namistit ću mu (uzima kolut i stavlja ga Dušku u ruku)

TETA BEPA (sjeda za stol i nastavlja priču): Je, moj Andro, sjećam se kao da je bilo jučer. Bili smo onda sustanari u Kavanjinovu. Šest soba, tri familje, jedan zahod. To meni bilo normalno. Bila sam dijete. Oli sam šta znala.

IVANKA: Bilo je tako svima. Nije ni meni bilo lako.

TETA BEPA: Je, mi smo barem imali zahod u kući.

IVANKA: Zahod je bija najmanji problem. Nas je bilo puno.

TETA BEPA: Bila si mi najbistriji učenik i uvijek sam se čudila kad si stigla naučiti. (Andri) Znaš da sam ti mami bila učiteljica?

ANDRO (smije se): Znam. Sto puta si mi pričala. I kako si je dovela u srednju, i kako si je upoznala s ocem, i kako su čekali da navrši osamnaest.

Kolut pada na pod. Duško nervozno kucka po stolu. Ivanka podiže kolut i opet mu ga utiskuje u ruku.

IVANKA: Ajde vježbaj, znaš da moraš.

TETA BEPA: Nisam ja rebambila da se ne sjećam da sam ti pričala, ali kad mi se uvijek drago toga spominjati. (hvata Andru za ruku) Oprosti svojoj staroj teti. Malo je postala pekmezasta. Šta sam ono počela da ću reć?

ANDRO: Kako vas je bilo puno u Kavanjinovu.

TETA BEPA: To je bio uvod, a htjela sam reći nešto drugo. Tri sam dana plakala kad je pokojna mater otišla. Onda me jedno jutro pokojni otac obukao da idemo u rodilište po nju. Čekali mi tamo na skale. Puhala bura. Otac nosio buket karanfila. Malo ga je sakrio iza leđa pa, kad je mater došla, dao joj ga.

ANDRO (smije se) : Meni nema gore stvari nego kad trebam Marini kupiti cvijeće.

TETA BEPA: Jeste vi muški naopaki! Radije bi nosili ne znam šta nego cvijeće. Imala sam ja jednoga korteđanta. Uvijek je sa sobom nosio kufer.

ANDRO: Stvarno? Nisi nam to nikad pričala. Ti imala momka?

Kolut se opet kotrlja po podu. Nitko se ne osvrće.

TETA BEPA: Nije bio momak. Samo smo se lijepo gledali.

IVANKA (koja je očito ovu priču slušala više puta): Bepa, oću stavit kavu?

TETA BEPA: Ništa, ništa, kasno mi je. Ne bih cijelu noć zaspala. Samo ću se malo popričati s vama. Zaželila sam vas se.

Ivanka sjedne.

ANDRO (smije se): Stvarno je nosio kufer na spoj?

TETA BEPA: Je. Svaki put. Otišli bi prošetati na Marjan, sjeli na klupu, onda bi on otvorio kufer i dao mi cvijeće.

ANDRO : Vidi ti moje tete Bepe. I što ste radili na klupi?

TETA BEPA: Sram te bilo. Samo smo se pričali.

ANDRO: I? Kako je završilo?

TETA BEPA: Otišao s pokojnom Cvitom. Nećeš je se ti sjećati, ali mater bi mogla. Ivanka, sjećaš se ti pokojne Cvite?

Andro pogledava na sat.

IVANKA: Ne sićam.

TETA BEPA: A je, tako je. Brzo je bidna umrla.

ANDRO: Pa je li ti se onda taj tvoj vratio?

TETA BEPA: Nije, niti bih ga primila.

ANDRO: Tko bi rekao da si bila tako vražja.

TETA BEPA: Okretali su se momci za mnom, ali meni je moje poštenje bilo najvažnije na svijetu. I škola. Volila sam učiti, a nije u tome stanu nikad bilo mira. Uvijek su se svađali. Najviše oko zahoda. Onda bih ja sjela na skale od šufita i učila.

Andro polako ustane i stoji pored stola. Duško kucka po stolu. Ivanka podiže kolut i utiskuje ga nervozno Dušku u ruku. Duško nervozno trzne i kolut opet pada na pod. Tu i ostane.

ANDRO : Teta, baš mi je žao otići sad kad si se raspričala. Tko zna što bih sve mogao doznati (smije se), ali moram ići. Marina me čeka.

IVANKA : Čekaj. Skoro sam zaboravila tortu.

Reže tortu, pa jednu polovicu izvadi na tanjur , zatvori kutiju i pruži je Andri.

ANDRO: Bit će Marini drago. Hvala ti. (ljubi je pa pomahne) Bog, tata. Bog, teta Bepa.

TETA BEPA: Pozdravi mi Marinu.

IVANKA: Poljubi mi moga Duju.

ANDRO: Ne trebaš me pratiti. Sam ću.

Ivanka uzima lončić i ulijeva vodu.

IVANKA: Isto si mogla pô čikare kave?

TETA BEPA: Hvala ti kao da i jesam.

IVANKA: Kad nećeš kavu, izist ćeš  fetu torte.

TETA BEPA: To bih mogla.

DUŠKO (maše rukom i nešto nerazumljivo viče).

TETA BEPA: Dat će Ivanka i tebi.

IVANKA: Ne smim njemu. Već je izija jednu veliku s Androm, a nije još večera.

TETA BEPA: Rođendan mu je. Vidi kako te gleda.

IVANKA: Moja Bepa, gleda on tako čim vidi spizu. Dat ću mu posli večere, pa neka gušta.

TETA BEPA: Puno mi je mršav.

IVANKA: A je, mršav je, ali koliko izi, triba bi bit ka prasac. Bit će mu to od moždanoga.

TETA BEPA: Može bit da i je. Tko će ga znati. Isto mi se čini da malo bolje izgleda nego kad sam došla. Dat će Bog. Je li, Ivanka? Šta se tebi čini?

IVANKA: Je, je. Fala ti, Bepa moja. Da znam da će pomoć, ja bi mu donila cilu demežanu svete vode.

TETA BEPA: Znam ja da će pomoći. Izgleda mi kao da se malo smije.

IVANKA (nakrivi glavu, odmjerava Duška): Ma evo i meni, kad ga malo bolje pogledam, ka da mu se pô usta podiglo, ono, ka tija bi se nasmijat. (glumi sažaljenje) A ne može bidan. Pola mu je tila oduzelo, a i ono drugo je zaništa.

TETA BEPA: Tko bi rekao da će se baš njemu ovo dogoditi. Nije on to zaslužio.

Ustaje, vadi rupčić iz džepa i briše Dušku usta.

TETA BEPA: Malo mu curi slina niz ovu stranu s kojom se ne smije. Evo ga, sad si kao novi! (sjeda ponovo za stol)

IVANKA: Slini ka mala beba. Zna i zagucat kad jede. Digod se probudim u srid noći pa slušam je li diše. (ozbiljno, hvata Bepu za ruku) Straj me, Bepa moja.

TETA BEPA: Ja se tebi divim kako sve podnosiš. Bidna ti. Cijeli život žrtva.

IVANKA: Takve san ti ja sriće. Jedan put žrtva, uvik žrtva.

TETA BEPA: Znam ja da ti nije bilo lako ni s našom materom.

IVANKA: Šta ćeš! Takva su vrimena bila.

TETA BEPA: Da sam ja mogla ostaviti posao …

IVANKA: Sve ja znam, Bepa moja.

TETA BEPA: Nisam mogla ni dolaziti iz Trilja kad bi mi se prohtjelo.

IVANKA: Ne tribaš mi govorit.

TETA BEPA: A ti nisi radila i izgledalo je normalno da je vas dvoje uzdržite.

IVANKA: (nervozno) Za reć pravo, ja sam je uzdržala. Duško je uvik radija.

TETA BEPA: Bogumili, nije ni njemu bila laka. Sve je bilo na njegovim leđima.

IVANKA (mrmlja): Moga je on i manje radit da je mene pustija da nastavim.

TETA BEPA: Andro ti je još bio …

IVANKA (upada joj u riječ) : Ali šta je korist govorit jednome tovaru. On uvik po svome.

TETA BEPA: Nemoj tako, moja Ivanka. Bog će te pokarat. Nije on ništa loše mislio. Samo je htio da se ti ne mučiš, da budeš doma uz svoje dijete …

IVANKA: I njegovu mater.

TETA BEPA: I to.

IVANKA (posprdno): E, bidan, ka da mu je bilo lako izdržat sve te puste večere i službena putovanja.

TETA BEPA (naivno): A šta će! Žrtvovao se kao za svoju familju.

IVANKA (prezirno): Je, baš se žrtvova.

Duško mrmlja kao da se buni. Ivanka podiže kolut s poda i energično ga utrpava Dušku u ruku.

IVANKA (nervozno) : Na! Vježbaj kad sam ti rekla!

TETA BEPA: Meni je bilo najteže ne spavat u svojoj postelji kad bih išla s djecom na ekskurziju.

IVANKA: Drugo je to. On je iša svaki dan. Nikad nisam znala ni di je ni s kim je.

TETA BEPA: Eto vidiš.

Ivanka naglo ustane. Nervozno se uzvrti po kuhinji.Uzima krpu i briše bez ikakvoga reda. Očito da se iznervirala ali ne želi pred Bepom pokazati.

TETA BEPA: To ti je nova haljina? Malo precrvena za moj ukus, ali nije loša.

IVANKA: Kupila na rasprodaji. Govorim ja sebi, rođendan je Dušku pa da i ja budem malo svečanija.

TETA BEPA: Je, je, svečana je, samo bi tu naprijed trebalo prišiti malo čipke ili nešto. Puno je otvorena.

IVANKA: (gužva krpu u ruci, naslanja se jednom rukom na stol i okrene prema Bepi, govori polako, trudi se ne izderati na Bepu) Znaš šta, Bepa, dosta mi je više sakrivanja i zatvaranja. Cili život gledam da se nikome ne zamirim. Kad ću živit?

TETA BEPA: Ma samo sam rekla. Nisam ništa loše mislila.

IVANKA : O’š još jednu fetu?

DUŠKO (maše nervozno, cvili, kolut pada na stol, Ivanka mu ga vraća u ruku)

IVANKA (obrecne se): Nemoj mi ablat. Rekla sam ti da ću ti dat posli večere. Pitala sam Bepu. (smiri se pa nastavi umilnim glasom) Baš je ka malo dite. Ako ga ne prikinem, izludi i sebe i mene. Mogla si još jednu malu, a?

TETA BEPA: Ne mogu. Hvala ti.

IVANKA: Ona je bila za Duška. Sad jednu za Nildu. I njoj je danas rođendan.

Ivanka naglo sjedne i zaroni glavu među ruke. Teta Bepa počne plakati.

TETA BEPA (plače): Zlato moje, da sam je bar živu zatekla.

Ivanka šmrca.

TETA BEPA: Mislila sam, rodila se ranije, stavit će je u inkubator, bit će dobro.

IVANKA: Ništa ne bi prominila.

TETA BEPA: Znam da ne bih.

IVANKA: Ne znaš ti, moja Bepa, kako je to pod srcem nosit dite devet miseci, a onda … onda… onda (zajeca i zamukne)

TETA BEPA: Ne znam, tugo moja, ali znam kako je izgubiti nekoga tko ti je značio cijeli… (naglo prekine i uzdahne iz dubine duše)

IVANKA (jednoličnim glasom, gleda pred sebe kao kao da je odlučila po bilo koju cijenu izbaciti sav taj jad iz sebe): Vidili su odma šta je i dali su mi da stojim kraj inkubatora. Čet’ri sata sam je gledala. Cili njezin život u čet’ri sata. Sitna je bila. Zatvorene okice. Mali anđel. Mali mirni anđel. Sidila sam i gledala je kroz plastiku. Nije se micala. Samo je spavala. Aparati su otkucavali i onda … najedanput … mir. Moja Nilda i ja … same na svitu… sve je stalo… ništa više nije imalo smisla. Zlato moje malo! Sve mi je otišlo s njom.

Kolut pada na pod.

TETA BEPA (tiho): Nemoj tako. Bog ti je poslao Andru poslije dvanaest godina.

IVANKA (nastavlja kao da je nije čula): Došli su … ugasili aparate … izvadili je iz inkubatora … i dali mi je … sve onako zamotanu ka štručicu. Ljubila sam je. Još je bila topla. Gledala sam to malo spokojno lice i molila Boga … da … nije sve gotovo. Nikad ga nisam tako preklinjala… obećavala nemoguće… pogađala se. Nema te stvari koju ne bi bila učinila … samo da mi je vrati. Virovala sam kako će otvorit oči i nasmiješit mi se. Nije još sve gotovo … mislila sam … čuda se događaju.

TETA BEPA (tiho): Bog dao, Bog uzeo.

IVANKA: Kad je … došla sestra po nju … nisam je tila dat. Kričala sam … vikala … preklinjala … da nas … ostave na miru. Želila sam je stavit …  na prsi … udahnit joj svoju ljubav … svoju snagu … svoj život.

Teta Bepa stavlja Ivanki ruku na rame. Ivanka se prene kao probuđena iz transa.

IVANKA: Ne znaš ti kako je kad ti ostanu samo ta čet’ri sata, kad moraš pustit iz naručja cili jedan život, sva veselja i nade, vrtić, školu, fakultet, unuke, kad ti ostanu samo nikad korištene pelene i benkice, a muž biži, sakriva se po birtijama, vata ženske i pred svima glumata muža koji nikad ne bi diga ruku na ženu.

Duško oštro kucka po stolu, cvili, mumlja.

TETA BEPA: Nemoj tako. I njemu je bilo teško. Svima nam je bilo teško.(pokazuje na Duška) Vidi kako je i sad tužan.

IVANKA (skoči na noge i vikne) : Ne brani ga, Bepa ! Nikad ti nisam rekla jer mi je bilo žaj da se razočaraš, ali tvoj brat je gad.

TETA BEPA: Ma šta to govoriš? Jesi li poludila?

IVANKA: On je kriv šta sam izgubila Nildu.

Duško lupka člancima prstiju po stolu.

TETA BEPA (hvata je za ruku, pokušava smiriti): Ajde, moja Ivanka, smiri se. Nitko nije kriv.  Bog je tako htio.

IVANKA ( gnjevno): Kako možeš bit takva! Ti i tvoj Bog! Prikini više s njim! Komu se moliš? Sve, baš sve mi je uzeja a ti stojiš sa strane i mirno gledaš. Plakala si i ti. Nemoj mi sad lagat da nisi plakala.

TETA BEPA (uzdahne): Još ja plačem. Trideset i sedam je godina prošlo, a nema dana kad je se ne sjetim.

IVANKA: Pa šta onda petljaš s Bogom? Priznaj da nije pravedan.( sjeda na stolicu, slomljena je, plače kao da traži od Bepe pomoć)  Priznaj barem jednom da mi nije smio uzest Nildu. Ostala sam sama.

TETA BEPA: Imala si Duška.

IVANKA (bijesno udari šakom o stol): Bolje bi bilo da nisam.

TETA BEPA: Ne govori tako. Nije on kriv šta je bio na putu.

IVANKA (viče): Naravno da nije kriv. Nikad on nije kriv. Jesi li čula šta sam ti malopri rekla? Pobiga je od mene. Po … bi … ga! Pravija se da se ništa nije dogodilo isto ka šta ste se ti i tvoja mater pravile da ništa ne vidite. Je li to muž? Je li to čovik?

TETA BEPA: Nemoj tako. Ljuta si pa govoriš šta ne misliš.

Duško pojačava kuckanje po stolu, mumlja, trza se, cvili. Ivanka uzima kolut i utiskuje mu ga u ruku.

IVANKA (polako se smiruje, kao da je iz nje isisana sva snaga): Oprosti. Imaš pravo. Nema od toga koristi. (Dušku, tiho) Ajde vježbaj!

TETA BEPA: Svima je teško, ali dat će Bog. Prepusti malo tereta Bogu. Ne moraš sve sama nositi.

IVANKA: Znam ja to, moja Bepa, ali ne mogu. Svašta ti mene muči. Malo pomalo, postala sam gora od njega.

TETA BEPA: Od koga njega?

IVANKA: Od Duška.

TETA BEPA: Ma šta to govoriš? Kako gora?

IVANKA: Mislim, postala sam nepokretna, (razmišlja) kako bi rekla …. nekako zakočena.

TETA BEPA: Bože sačuvaj da bi ti bilo kao njemu! (krsti se) Ne daj, Bože, nikome!

IVANKA: Blago tebi, Bepa.

TETA BEPA: Zašto?

IVANKA: Ti imaš svoju vjeru.

TETA BEPA: Bogumili, šta to govoriš? Imaš i ti vjeru.

IVANKA: Sve manje. Izdali su me, napustili, ostavili. I Bog i ljudi.

TETA BEPA: Ajme, nemoj tako. Treba ti snage, a tko će ti pomoć ako neće Bog.

IVANKA: Nema Boga, Bepa. Nema ničega. Samo usrane pelene i čekanje.

TETA BEPA: Ujmeisusovo (krsti se), ti si skroz poludila.

IVANKA (mirno): Stojim tu, u ovom stanu punom uspomena. Stojim, sjedim, ležim, perem, kuham i razmišljam kako bi sve izgledalo da sam ga ostavila.

TETA BEPA: Zašto bi ga ostavila? Vjenčani ste pred svijetom i pred Bogom.

Kolut pada na pod. Bepa ustaje i stavlja Dušku kolut u ruku.

IVANKA: Baš zbog toga. Sakrivam prid svitom svoju sramotu, ali Bog vidi sve i nije prstom maka da me zaštiti.

TETA BEPA: Od koga?

IVANKA: Od ovoga ružnog života.

TETA BEPA: Ozdravit će Duško. Vidi kako vježba.

IVANKA: Oće, nego šta. Ozdravit će i opet će bit sve po starom.

TETA BEPA: Eto, vidiš!

IVANKA: Blago tebi, Bepa! Ništa ti ne vidiš. Blago krotkima, oni će …

TETA BEPA: … baštiniti kraljevstvo Gospodnje. Ajde, moja Ivanka, smiri se. Sve će biti dobro.

Ivanka naglo ustane, odlazi do sudopera, uzima krpu i energično trlja sudoper.

TETA BEPA: Zašto držiš taj otrov kraj sudopera? To je opasno.

IVANKA: To ću posli sebi i Dušku skuvat čaj.

TETA BEPA: Ajme meni, šta to govoriš! (krsti se) Nemoj se niti šaliti s tim. Sjećaš li se kad je u novinama pisalo za onu šta je popila …

IVANKA (prekida je): … deterđent.

TETA BEPA: Aj, molim te, meni za ljubav, spremi tu kiselinu u sudoper. Sva se naježim.

Ivanka uzima bocu i sprema je u sudoper.

TETA BEPA: Puna je tebi kapa svega.

IVANKA: Nemaš ti pojma kako je meni. Ti staviš roze očale i friga ti se za cili svit.

TETA BEPA: Oporavit će se Duško. Ja baš nekako vjerujem da će biti dobro.

IVANKA: Oće, oće. Bit će. (Dušku) Ajde, moj Duško, gnječi taj kolut, (smije se) nabildaj mišiće. Znaš kako su te nekad dobro služili.

TETA BEPA: Sjećaš se kako je izgubio glavu kad se dogodilo ono s Nildom?

IVANKA (energično trlja sudoper): Nije se dogodilo. Umrla je.

TETA BEPA: Bog je uzeo sebi za anđela.

IVANKA: Jedino tako bi imalo smisla.

TETA BEPA: I poslije. Kad si bila noseća s Androm. Ponašao se kao lav u kavezu.

IVANKA: Ja sam bila u kavezu, a on je radija šta ga je volja.

TETA BEPA: Snalazili ste se kako ste znali. Nije bilo lako čekati, ali se na kraju sve dobro svršilo.

IVANKA (sarkastično): Je. Baš dobro.

TETA BEPA: Eto vidiš. Oćemo izmolit krunicu zajedno?

IVANKA: Moja Bepa, kad bi bilo koristi, molila bi ja po dvi.

Dušku opet ispada kolut na pod. Ivanka nervozno baca krpu u sudoper, podiže kolut i utiskuje ga Dušku u ruku.

IVANKA: Ne moraš ti vježbat ako nećeš. Samo nemoj poslin kukat i cvilit šta ne možeš ništa.

TETA BEPA: A šta će bidan! Nije mu lako.

IVANKA: A meni je lako? Po cili dan vatan njegovo vražje kolo. Više ja učinim gimnastike nego on.

Zvono.

IVANKA: Bit će se Iko vratija.

Izlazi i vraća se s Ikom.

IKO: Bonasera, sinjora!

TETA BEPA (smije se): Već ti je Ivanka rekla. Dobra večer i tebi.

IKO: Lipo je tebi. Naputovala se i namol’la.

TETA BEPA: Jesam, fala Bogu. A gdje si ti bio po ovoj zimi?

IKO: Zaletija se do abulante po uputnice.

TETA BEPA: Šta ti je? Nisi valjda bolestan?

IKO: Ma nisan. Nako, iša se malo prigledat.

TETA BEPA: Ja svake godine učinim sistematski. Šta si pregledavao? Srce?

IKO: Iša sam se, da prostiš, prigledat malo doli.

TETA BEPA (neugodno joj je): Je, je, razumijem.

IKO: Nije da mi je potriba, nega čov’k svašta čuje. Eno nikidan Frani okinilo jaje.

IVANKA: Ajme meni, bidan čovik.

IKO: Nije mu ništa.

IVANKA: Kako to nije mu ništa?

IKO: Rekli su da će sve bit u redu.

TETA BEPA: Tako su rekli i Božici pa eno je sad pjeva u raju.

IVANKA: Kojoj Božici?

TETA BEPA: Nećeš se ti nje sjećat. Ona ti je čistila na Općini. Jedna, onako, nije puno visoka. Nosila je naočale. Tako, mojih godina.

IVANKA:  Ko će svakoga znat.

TETA BEPA: Može biti da si je digod i vidila. Svijet je malen.

IVANKA: Može bit da i jesan. Umrla je, je li?

TETA BEPA: Je, bidna. Patila se više od godinu dana. (krsti se). Pokoj joj duši. Umrla ka tić.

IKO: Tako van to iđe. Nikidan, jedan šta ga znan sa balota, samo se uvatija za prsi i ode.

TETA BEPA: Gdje ode?

Kolo se opet kotrlja po podu. Ivanka ga podiže i stavlja Dušku u ruku.

IVANKA (mrmlja): Vrag odnja i kolo!

IKO: Di? Bogu za kurira. Dok je doša doktur on već zabilija očima. Odma su rekli da nema tu ništa. I Joskan pokojnog Blaža Ante Jokina. Otvor’li ga, zatvor’li, poslali kući.

IVANKA: Dobro. Dobro. Nećemo danas o grubim stvarima. Dušku je rođendan.

TETA BEPA (ponosno): Je, je, pune šezdeset i tri.

IKO : Ko bi reka da ćemo nas dva pod stare dane slav’t rođendane skupa.

Iko i Ivanka sjedaju za stol.

IVANKA: Bome ih niste slavili skupa kad ste bili mladi.

IKO: A nismo. Nismo mi bili iste fele.

TETA BEPA: Bogumili, kako se to sve izokrene.

IKO: Da izokrene! On bija ka bik, ja jado jadni. A vid’ nas sad.

TETA BEPA (tužno): Tako ti je to.

IKO: Nega. On na posal limuzinon, ja nanoge.

TETA BEPA: Dobro se ti držiš za svoje godine.

IKO: Đavla se dobro držin. Ja bi tija a ne mogu.

IVANKA: Uvik si bija mršav ali žilav.

Kolo opet pada na pod, Ivanka ga podiže i stavlja Dušku u ruku.

IVANKA (Dušku): Ako ga još jedan put baciš, zavezat ću ti ga špagom.

IKO: Sićaš se kad ste nalivali ploču na vikend’cu? Jesam li ja najviše nalija?

IVANKA: Bome jesi. I ploču i glavu.

IKO: Više san mašura zamiša nega svi zajedno.

TETA BEPA: Dobro tebi u penziji.

IKO: Đavla mi je dobro. Mučimo se, stiskamo, nikako dočekat prvi.

TETA BEPA: Udebljao si se.

IKO (udara se po trbuhu): Sad ga đava odnja kad je ovo od dobre spize. Sve ti je to svinjet’na na akciju. Moja Mira govori da je zdrava. Đavla crnoga, da je to zdravo, ne bi bilo po dvajst kuna kil. Od toga ti se ja, moja Bepa, debljan.

Kolo se kotrlja po podu. Nitko ne obraća pažnju.

IVANKA: Gledala sam da Kinezi tuku samo po svinjetini , a jesi vidija kako su meškinjasti. Reka bi čovik da to živi od zraka.

IKO: Nji’ ti ima dvista miljuna a ko će dat tol’ko svinja. Pojide svaki po zalogaj dva.

IVANKA: Malo si reka. Meni se čini dvi miljarde.

IKO: Isti đava. Reka sam ja mojoj Miri: Samo ti mene kjukaj škovacan. Ka da ne znan da jedva čekaš da me spremiš u novčanik.

TETA BEPA: Muko Isusova, koliki je to novčanik?

IKO: Penziju, Bepa. Čeka ona moju penziju.

TETA BEPA: Ajde, nemoj tako. Vrijedi tebi Mira zlata, nego si ti zapeo za svinjetinu. Šta ne jedeš kokoš?

IKO (gadljivo): Đava ti je odnja. Kad je vidin kako se raspada na pjatu, sve bi povratija.

Ivanka ustaje. Donosi tanjur s ostatkom torte na stol.

IVANKA: Iko, moga si malo torte.

IKO: Neću ja torte. To je za dicu i kurbe.

TETA BEPA: Bogumili, ajde, ajde, bolje pripazi malo na jezičinu?

IKO: Tako se reče.

IVANKA: Bepa, mogla si ti još jednu feticu.

Duško nerazumljivo mumlja i maše rukom.

TETA BEPA: Ne mogu više, hvala ti. Jedna feta meni dosta.

IKO: Daj ti nama po rakij’cu da nazdravimo.

IVANKA: Ne smi Duško rakijicu, a i tebi bi bilo bolje pripazit.

IKO: Ma šta ne smi! Ko mu može zabran’t? Samo ti nama daj dva bićerina, mi ćemo se dalje sami snać. Je li tako, Duško?

Udari Duška po leđima.Duško drhtavom rukom pokazuje prema torti.

IKO: Nega šta! Nazdravit ćemo nas dva pa orilo gorilo.

TETA BEPA: Ivanka, koja će bit ura?

Ivanka pogleda na sat.

IVANKA: Šest i kvarat.

TETA BEPA (žurno ustaje): Ajme meni, zakasnit ću na misu.

IVANKA: Kad ti je misa?

TETA BEPA: U šest i po.

IKO: Sidni još malo s nama. Neće misa pobić.

TETA BEPA: Neće tebi.

IKO: Ja ću ovde mol’t s mojin preteljen, je li tako pretelju? Nalizat ćemo se kâ majke.

Ivanka vrti očima. Teta Bepa otvori torbicu, izvadi krunicu i stavi je u džep.

TETA BEPA : Idem ja pomalo.

Dolazi do Duška, ljubi ga u čelo.

TETA BEPA: Lijepo se ti meni zabavi večeras. Doći ću ja za koji dan pa ću ti sve ispričati.

DUŠKO (pokazuje rukom prema torti)

Teta Bepa se polako gega prema vratima. Ivanka za njom.

TETA BEPA: Laka vam noć.

IKO: Laku noć, Bepa.

Ivanka i teta Bepa izlaze. Iz hodnika se čuju nerazumljivi glasovi.

IKO: Ostavi ona nas dva brez rakije. Jadni mi muški, moj Duško.

Duško sjedi zgrbljen. Ruke spustio u krilo.

IKO: Sad će one uru vrimena u hodniku, a meni počinje Dnevnik.

Duško se ne miče.

IKO (nervozno): Sad ga đava odnja, šta si tako škrt. Natakarija se tude u ta kolica ka da ćeš vozit trke.

Iko ustaje i otvara ormarić pored sudopera.

IKO: Kâ da Iko ne zna.

Vadi bocu. Otvara gornji ormarić i vadi dvije čašice.

Iko sjedne za stol, otvara bocu i nalijeva pa jednu čašicu stavi pred Duška a drugu pred sebe.

IKO: Ona tvoja gora od moje.

DUŠKO (pokazuje prema torti)

IKO: Neću ti ja toga, moj pretelju. Iki dosta bićerin dobre rakije, a te kreme za brijanje može i vrag odnit šta se mene tiče.

Kucne čašicu o Duškovu pa ispije i odmah nalije drugu.

Ivanka se vraća u kuhinju.

IKO: Duško mi reka di je pa se ja sam poslužija.

IVANKA: Kâ da ti ne znaš di je.

IKO: Znan, ali nije red u tuđu kuću. Ne bi ja da Duško nije manija rukon.

IVANKA: Ajde, ajde, neka si se poslužija.

Iko nalije još jednu čašicu pa je podigne visoko.

IKO: Neka nam živi naš Duško još puno lipi’ godina. Živija!

IVANKA (bez previše uzbuđenja): Živija.

IKO: Ne može nasuvo. Di ti je bićerin?

IVANKA: Umorna san. Ne mogu sad rakiju.

IKO: Ma šta ne možeš?  Nema bolesti koju rakija ne izliči.

IVANKA: I dobro pere prozore.

IKO: Ih, sad ti mene zajebaješ. Moja pokojna mate’ prid smrt o samoj rakiji živila. Da nije bilo rakije, davno bi je đava odnja.

Iko gleda na sat.

IVANKA: Koliko je živila o rakiji?

IKO: Brat bratu, jedno misec dana.

Iko ustaje.

IKO: Onda smo se dogovorili za sutra?

IVANKA: Aj, dobro kad si navalija.

IKO: Ja ću doć u podne.

IVANKA: Moga si još jednu rakijicu.

IKO: Ne smin, Mira će popizdit. Iđen sad. Počet će mi Dnevnik.

Ivanka skoči, vadi tanjurić iz ormarića.

IVANKA: Čekaj, poslat ću Miri fetu torte.

Duško mumlja i maše rukom. Iko pogleda prema Dušku.

IKO: Reć ću ja njoj da si joj ti posla. Ne brini.

IVANKA: Hvala šta si mu doša čestitat. Vidiš kako se veseli.

IKO: Nega da se veseli. Bija mu pretelj i sestra. Šta čov’ku više triba.

IVANKA: Ajme! Kupila sam pive za te i skroz zaboravila.

IKO: Ima dana. Bog, Duško! Sutra ćemo nas dva na balote.

Iko izlazi. Ivanka ga prati.

IVANKA: Pozdravi mi Miru.

IKO: Nu, šta ću je pozdravjat. Ako ti je do toga, vikni joj priko skala.

Ivanka odmahne rukom. Izlaze.

Ivanka se vraća, makne bocu, čaše i tanjuriće sa stola. Skine šareni stolnjak pa prekrije stol bijelim, postavi tanjure, pribor za jelo i platnene ubruse. Pogleda na sat. Podigne kolo s poda i spremi ga u ladicu.

IVANKA: Taman ćemo večerat dok dođe sestra Klara. Jesi mi gladan? Bi li izija malo gulaša?

Duško je apatičan. Ne reagira.

Donese dvije kristalne čaše, kruh i malu vazu s nekoliko ruža. Izvadi iz frižidera lonac, stavi ga na štednjak. Izvadi još jednu posudu pa i nju stavi na štednjak.

IVANKA (govori, više sama sebi, dok okreće dugmad na štednjaku): Gulaš ću stavit na tiho. Taman će se ugrijat dok pojedemo juhu.

Sjedne, zagladi još jednom stolnjak pa poskoči.

IVANKA: Mogla bi nam upalit sviće. Je li, Duško? Ti voliš romantiku. Koliko si puta večerava uz sviće? Priznaj.

Vadi iz ormarića mali svijećnjak s tri voštanice. Stavlja ga na stol. Pali svijeće pa se odmakne.

IVANKA (divi se): Aaaaa, baš je lipo. Nismo nikad nas dva uz sviće, je li? (zamisli se) Ček, čini mi se da jesmo. Jesmo, jesmo malo prije nego smo se vinčali. Kad si me vodija u Lipu Dalmaciju. Sićaš se? Kako si bija zgodan. (obgrli se rukama i zaneseno ljulja) Volila sam te ka Boga. Bija si vesel, duhovit, uvik si zna reć baš ono šta meni triba. (trgne se, otklopi posudu i promiješa sadržaj) Pripala sam se da će mi izgorit. Kumpir se odma zalipi. (smije se) Bija si ka kumpir. Lipija si se za me, nisam te se mogla oslobodit (raznježeno) a i nisam tila. Eeee, kad je to bilo.

Stavlja lonac na stol. Skida poklopac pa ga nosi u sudoper. Uzima kutlaču i vadi, najprije Dušku a onda sebi, juhu. Sjedne za stol i počne srkati.

IVANKA: Jedi! Šta čekaš!

Duško drhtavom rukom (lijevom) pokuša podignuti žlicu, ali mu isklizne i zvekne o tanjur. Ivanka jede s tekom.

IVANKA (preko zalogaja): Pazi!

Ponovno pokuša podignuti žlicu. Pomiče je ali ne uspijeva podignuti.

IVANKA (ustane, uzme njegov tanjur, pojede juhu, onako s nogu, i vrati ga natrag): Udebljat ću se ka prasica.


Donese posudu s gulašem, razdijeli jednom i drugom pa sjedne i s guštom počne jesti.

IVANKA: Mmm, šta mi je danas dobro ispa. Još je bolji sad kad je podgrijan. Jedi, oladit će ti se.


Duško uzima žlicu, brlja po tanjuru, slučajno zahvati malo gulaša, pokušava ga prinijeti ustima ali mu ispadne sa žlice. Ivanka jede.

DUŠKO (mumlja nemoćno i ljuto)

IVANKA: Ajde, ajde, potrudi se malo. Ne budeš li vježba, nećeš nikad ozdravit.


Duško ponovno kopa i zvecka po tanjuru pa frustirano spusti žlicu i pogne glavu.


IVANKA: Ne možeš više? Slabo jedeš u zadnje vrime.


Pruži ruku, uzme tanjur ispred njega, pojede gulaš i vrati tanjur. Sjede za stolom i šute. Duško je zavukao glavu među ramena. Ramena mu se tresu. Bezglasno plače.

Ivanka uzme vilicu pa njom lagano crta šare po stolnjaku.

IVANKA (tiho): Di smo nas dvoje falili? Ne možeš reć da se nismo volili. Ja sam bila luda za tobom. Bio si mi sve. A volio si i ti mene. Znam da jesi.(plače) Kako smo se samo smijali zajedno.(zastane) I šutili. Te šutnje su mi bile najdraže. Nismo tribali riči. Samo bi se uvatili za ruke, zajedno disali, zajedno sanjali, zajedno koračali, liva, desna, liva, desna. Povezani rukama i srcem, ti si bio ja a ja san bila ti. (podigne ubrus i ispuše u njega nos) E, moj Duško, jadni ti smo na šta smo spali. A mogli smo mi i bolje. Samo da ti nisi bija kakvi si bija.


Zvono. Ivanka se trgne.

IVANKA (obriše oči rukom) : Evo je.


Ustane, uputi se prema vratima, zastane, okrene se, baci pogled na stol.

IVANKA : Dobro je.


Rukama zagladi kosu, popravi haljinu na kukovima i iziđe.

IVANKA (glas izvana): Izvolite, izvolite, samo naprijed.


Ulazi KLARA (žena srednjih godina).

KLARA(veselo viče): Dobar dan. Kako ste mi danas ?

DUŠKO (molećivo je pogleda i zacvili).

KLARA: Vidim da upravo večerate.

IVANKA: Taman smo gotovi. Sad ću ja.

KLARA: Nema priše. Je li dobro pojeo ?

IVANKA: Odlično. Nikad nije imao problema s apetitom.

Ivanka užurbano odnosi tanjure u sudoper, lonce stavlja na radnu plohu, poklapa ih,cvijeće i još uvijek upaljen svijećnjak do njih,skida stolnjak. Otvara prozor. Izvani se čuje vjetar.

IVANKA: Ajme, meni šta dere bura. Tražit će  noćas zec mater.

KLARA (stavlja torbu na sjedalicu i otvara je, traži nešto unutra): Uvijek oko Božića učini nevrijeme.

Ivanka istrese stolnjak, zatvori škure i prozor.

IVANKA: Moj Duško je navika na stolnjak. (govori dok ga slaže) Meni i nije puno brige a on voli da je sve na svome mistu. Ali, nemam se pravo bunit. Znate, sestra Klara, ja sam ga na to naučila. Uvik stolnjak i salvete, juha ni hladna ni vruća, glavno jelo, desert. To vam je sudbina nas domaćica.

KLARA ( vadi tlakomjer i stavlja ga na stol): Kod nas ruča svatko u svoje vrijeme. Djeca u školi, mi na poslu. Ima dana kad se tek navečer okupimo.

IVANKA: Znam ja znam kako je kad se radi. Nema se vrimena za familju.

KLARA: A što ćete, trudim se koliko mogu.

IVANKA: Slomi to ženu. Stalno trči, nikad mira. Ali nije puno bolje ni kad ne radiš. Svačiji rob. Jadne mi žene.

Spremi stolnjak u ladicu. Cvijeće i svijećnjak vrati na sredinu stola.

IVANKA : Ajme, mogla sam stavit onaj šareni stolnjak. ( mahne rukom) Nema veze. Može i ovako. Znate, danas je mom Dušku rođendan.

KLARA: O, vidim ja da se tu nešto slavi.(prilazi Dušku pa ga pogladi po leđima) Barba Duško, sretan vam rođendan. (prigne se) Idući ćete slaviti na nogama, jel' da?

DUŠKO (uzdahne)

KLARA: Ne brinite vi. Bit će to dobro. Samo treba vremena. Prošlo je tek tri mjeseca.

IVANKA (slatkorječivo): I ja mu to govorim. Je li tako, Duško?

KLARA: Sve je mršaviji. Nije mi to drago.(uzima sa stola tlakomjer) Malo ćemo kontrolirati tlak.

Mjeri Dušku tlak.

IVANKA: To su takvi geni. I pokojni otac mu je bio mršav.

KLARA: Tlak je malo nizak, ali ništa zabrinjavajuće.

IVANKA: Pogledajte mene. Gotovo ništa ne jedem, a debljam se.(udara se po bokovima)

KLARA: Tako mi je i samoj. Uvijek na dijetu, nikad sita.  (uzdahne). Recite pravo, gospođa Ivanka, je li to pošteno?

Sestra Klara sprema tlakomjer u torbu.

IVANKA: Takav nam je horoskop.

Sestra Klara otkočuje kolica i hvata ručke.

KLARA: Idemo se nas dva presvući.

IVANKA: Ne tribate. Popodne sam ga okupala i sredila. Da se osjeća malo bolje.  Znate, dolaze mu čestitat. (okreće se prema Dušku i tepa) Je li tako? Ko je tebi sve doša čestitat?

Ivanka stavi lončić na štednjak.

IVANKA: Sestra Klara će popit kavicu i pojist bokun torte s nama. Je l' da oćete?

KLARA (sjeda za stol): Hvala. Baš će mi prijati.

IVANKA: Predahnite malo ! Težak vam je posao, sama bolest i starost.

KLARA: Navikne se čovjek. U današnje je vrijeme bilo koji posao dobar. Samo da je plaćen.

IVANKA: Naš Andro mu je donija tortu. Ove godine kupovnu. Mali Duje čini zube, zlato nonino. Nije nevista stigla ispeć. Inače ona pazi na te stvari.(uzima žličicu i okreće se prema štednjaku)

Ivanka nareže ostatak torte, stavi je na stol, donosi tanjuriće, stavlja šalicu s kavom pred Klaru, a zatim i pred Duška. Stavlja komad torte pred Klaru.

IVANKA : Izvolite, sestra Klara. Nisam je probala, ali oni uvik peču dobre torte.

KLARA: Baš vam hvala. Ja ispečem radi djece, ali, da vam pravo kažem, meni je kupovna najdraža.

IVANKA: Vidite vi kako se ljudi razlikuju. Meni torta nije torta ako nema oraha u njoj, a ovi u kupovne stave pola kikirikija pola prezle.

Ivanka sjedne pored Duška i podigne šalicu.

IVANKA: Evo i tebi, ali samo malo. Vruća je. Ja ću ti pomoć.

Nježno prinosi šalicu Duškovim ustima, a on halapljivo srkne.

IVANKA: Polako (prošapće) Neće kava pobić. Podilit ću s tobom fetu popola. Puno si danas izija. Bit će ujutro svašta.

Uzima tanjurić, stavlja na njega komad torte.

IVANKA: Znate (okrene se prema Klari sa smiješkom) on tako voli kolače.

KLARA (smije se): Volim ih i ja a vole ih i moji bokovi.

IVANKA (uzdahne): Maštam kad će neko izumit tabletu. Staviš u vodu i eto ti ručka bez ijedne kalorije.

KLARA: Stalno gladna. Noge mi pucaju od visokih potpetica. Glava me boli od viklera noću. Zašto? Čemu?

IVANKA: Da bi se svidile muškarcima.

KLARA: Da bi bolje kotirale kod šefa.

IVANKA: Da bi nadmašile susidu.

KLARA: Ponekad sam umorna od tolikih ispraznosti.

IVANKA: Nekad su mi baš potrebne. Ima dana kad mi godi bol od visokih peta. Skrene pažnju s boli u duši.

KLARA: Meni pomaže nova frizura. Osjećam se lagašno. Kao da bih mogla osvojiti svijet.

IVANKA: Kad bi barem moglo potrajat. Ne govorim zauvik potrajat. Samo dan, dva, tri. Da osjetim da sam barem malo živila.

KLARA: Tako je to, moja gospođa Ivanka. Ispada da smo mi žene druga klasa ...

IVANKA (prekida je): Meni govorite? Uvik druga klasa a kad triba potegnit, ne možedu bez nas.

KLARA: Mi dobijemo tri sijede, odmah smo babuskare. Muški posijedi kao kunić, taman šarmantno prosijed, zavodnik, intelektualac. To njemu sijede od pameti. Bolje da ne govorim dalje. Samo se iznerviram. (smije se)

IVANKA (kucka žličicom po tanjuru): Čekaj, Duško! Nisi još ni to progutao. (Klari) Baš je ka malo dite.

KLARA: Sretan je što ima vas.

IVANKA (uzdahne): Ne znam kako bi priživila bez njega. On mi je sve šta imam.

Uzme žličicu i otkine malo kolača, strpa ga u usta i oblizne se. Duško zacvili.

IVANKA: Moja sestra Klara, koliko me puta naljutija a sad bi dala sve na svitu da se mogu s njim posvađat.

KLARA: Još će se on svađati s vama.

IVANKA (uzdahne): Iz vaših usta u Božje uši.

KLARA : Moram ići dalje.Puno je posla sad pred blagdane.

IVANKA: Znam ja kako vam je. Ne tribate mi ništa govorit. Dobro da sve stignete.

KLARA (ustaje): Hvala za tortu i kavu. Baš mi je prijalo.

IVANKA: Bilo mi je lipo s vama malo proćaskat. Fali mi razgovora.

KLARA: Grubo je to, ali proći će.

IVANKA: Znam i ja da oće, samo kad.

KLARA: Treba strpljenja. (okreće se prema Dušku) Barba Duško, idem ja. Lijepo mi spavajte. (okrene se prema Ivanki) Je li rano da ujutro dođem oko devet?

IVANKA: Kad god vama odgovara. Ja sam ga danas okupala. Samo mu nisam nokte odrezala. Slabo vidim pa me strah da ga ne isičem.

KLARA: Ostavite to meni. Poslije Božića ću mu ih ja lijepo srediti. Kako je ono crvenilo na stražnjici?

IVANKA: Još je crveno ali ja mu tri puta na dan mažem i masiram ga pa valjda neće biti štete.

KLARA: Tako treba. Samo da ne bi dobio dekubitus. Ne bi bilo loše i da što više leži, da ne opterećuje ta crvena mjesta.

IVANKA: Znam, znam, danas je iznimno. Ipak mu je rođendan. Sutra će sve do navečer ležat a večeras ću ga dobro izmasirat i namazat.

KLARA: Onda se nemojte ujutro mučiti presvlačit ga. Ostavite meni.

IVANKA: Ne bi meni bilo teško da nije vražjih leđa. Digod ne mogu na noge od bolova, a moram. Ko će mi?

KLARA: Nije vam lako. Ujutro sve meni ostavite a vi se odmorite.

IVANKA: Hvala vam, sestra Klara. Niko me ne razumi ka vi.

DUŠKO (podiže drhtavu ruku prema Klari i mumlja)

IVANKA : Bravo! Kako se ti lipo znaš pozdravit kad oćeš.

KLARA: Bit će to i bolje. Jel' tako, barba Duško? Laka vam noć.

Klara i Ivanka izlaze.

DUŠKO (srdito mumlja nerazumljive riječi).

Čuje se zatvaranje vrata. Ivanka se vraća.

IVANKA: Šta si se uzabla? Nemaš ti, moj Duško, više nikoga. Samo mene.

Ivanka iz ormarića uzima solnu kiselinu i stavlja je na stol. Sjedne pored Duška.

IVANKA: Oćemo li nas dva nazdravit? Ujutro će Iko doć na rakiju i mislit da sam išla u spizu pa će dolazit do popodne provjeravat jesam li se vratila. Onda će zvat Bepu, zvat će Andru. Skupit će se susidi. Doć policija. Vatrogasci. Rumbat će vrata i nać nas dvoje ka dva ljubavnika. U životu i u smrti, zauvik zajedno.

DUŠKO (maše nervozno rukom).

IVANKA: Ne bi ti tija umrit? Dobro, onda ću samo ja popit. Mene će pokopat, tebe stavit u Dom. Ne misliš da će Marina imat za tvoje mušice živaca ka šta sam ih ja imala?

DUŠKO (nervozno cvili i maše rukom).

IVANKA: Ne bi ti tija u Dom? Nema, moj Duško, više ne bi tija ovo, ne bi tija ono. Popuza si. Nikoga ti više ne možeš ni udrit ni pripast. Sad će ti bit kako ti ga ja skrojim, a nisi zaslužija ništa dobro. A nisan ni ja zaslužila umrit. Cili san život mrtva, nikad ništa nisam smila. Najprije ćaća, posli ti. Samo radit i slušat. Nije to, moj Duško, život. To je robija. Najbolje bi bilo da tebe nalijem. Dignit ćeš glavu, otvorit usta, a ja ću ti lipo nasut u grlo ka tiću. Za malo vrimena sve će bit gotovo. Još ću ti dat fetu torte i držat te za ruku. Je li, moj Duško? Je l' da bi tako bilo najbolje? (Duško šuti pa polako klimne glavom)

Ivanka gleda bocu, vrti je u rukama, šuti.

IVANKA (uzdahne): Srića tvoja da si se na mene namirija. Nemam ja hrabrosti za takve stvari. Da sam imala, odavno bi te ostavila. Sad je sve gotovo. Ne možeš više vikat, ni udrit me.

Ivanka naglo ustaje, uzima bocu, sprema je u sudoper pa se nasloni i prekriži ruke na prsima.

IVANKA:  Zašto bi robijala zbog tebe kad si ionako mrtav čovik. Nisi ti zaslužija ni da te pogledam a kamoli da trunem u zatvoru zbog tebe. Dosta je meni lanaca. Vrime je da i ja počnem malo guštat. Mogla bi nać kojega, šta ti misliš?

Vrti se oko sebe, podiže sise s obje ruke, zaglađuje haljinu preko stražnjice.

IVANKA: Ajme, sitila sam se da me više nije briga šta ti misliš. Ne plaća Bog svaki petak ali plaća.

DUŠKO (ljutito mumlja)

Ivanka odmiče kolica od stola.

IVANKA: Stavit ću te leć, a pelenu ću ti prominit kad se vratim.

Ivanka vraća kolica i naglo se baca u sjedalicu. Plače na glas.

IVANKA: Koga ja to zavaravam? Di ću ić vani? Za mene je samoposluga i ambulanta a ne kafić. Neman ni s kim izić. Di su mi prijateljice? Di mi je rodbina? Sve sam izgubila zbog tebe. Zarobija si me u ovom stanu, napravija od mene sluškinju. Sad mi ne možeš ništa a opet sam zavezana, okovana, osuđena na čet'ri zida ovog prokletog zatvora.

Ivanka ustaje, skida haljinu, baca je u kantu. Ostaje u kombineu. Vraća se za stol.

IVANKA: Satra si me, govno jedno! Ne možeš mrdnit ali jebe se tebi dok imaš svoju Ivanku. Znaš da Ivanka nema hrabrosti izić vani pit i sve do jutra plesat s čovikom kojega prvi put vidi a onda se vratit ovde i isprid tebe, ovde (udari šakom o stol) na ovome stolu, povaljat s njim. Znaš ti dobro da će luda Ivanka radije čistit i trljat usrani sudoper i bit žrtva tvoje bolesti, jer joj je stalo da ljudi misle o njoj sve najboje. Takva ti je tvoja Ivanka. Baš kakva si tija da bude. Dobro si je umisija. Ponaša se ka prava žena. Ali ne znaš da Ivanka ima u duši puno gnoja, puno žuči, cilu kantu govana.

Ustaje i odnosi sude sa stola u sudoper.

IVANKA: Sto puta mi je došlo uzest ove sude pa ih jedno po jedno bacat o zid, ali ne mogu. Nisam ja takva. Sve je kod mene pod kontrolom. Čak i tvoj život. Sutra će tebi tvoja Ivanka dat malo izist. Šteta bi bilo da joj umreš. Ima ona s tobom još puno računa za poravnat.

Vraća se za stol i sjedne. Gleda Duška. Duško gleda nju.

IVANKA: Nemoj me tako gledat. Znan ja da se  kaješ. Nisi mislija da ćeš ovako skončat. Sad bi ti sve prominija ali je kasno. Sad ja zapovidan.

DUŠKO: (tiho i pokajnički mumlja)

Ivanka ustaje, donosi tortu na stol. Sjedne, uzme žličicu, odlomi komad torte pa prinosi Dušku do usta.

IVANKA: Ajde, jedi. Sritan ti rođendan!

Grabi tortu pa, s istom žličicom, jedan zalogaj jede ona, drugi Duško. Svjetlo se polako gasi.


-       KRAJ –



Facebook! TwitThis