Jana i Fran su učenici osmog razreda koji će uskoro završiti svoje osnovnoškolsko obrazovanje. Obični tinejdžeri koji će u sklopu jednoga običnoga dana dok budu pisali zadaću iz fizike otkriti puno toga o sebi. Kroz razgovor o planovima za budućnost, o tome kako (previše)koriste društvene mreže otkrit će međusobno svoje poglede na život i jednu dugu skrivenu simpatiju.



GODINA PROIZVODNJE: 2018.

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 1

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 1

DODATNA NAPOMENA: Bit drame je da likovi cijelo vrijeme malo malo gledaju na mobitele sve do zadnjeg čina kada prestaju gledati na njih i krenu zapravo potpuno obraćati pozornost jedno na drugo. To stvara raspoloženje da do zadnjega čina likovi komunikaciju vode prilično automatski i suhoparno.

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana. 


Likovi:

1. Fran ( 14 godina)

2. Jana ( 14 godina )

 

VRIJEME RADNJE: Sadašnjost.

 

Kroz cijelu dramu između dva lika komunikacija iako na prvu izgleda dobro i sadržajno zapravo je dosta nezainteresirana. Oba lika svakih par trenutaka gledaju na mobitel pa pričaju dalje međusobno. Mobiteli im odvlače punu pozornost pa komunikacija izgleda automatska i besmislena. Takvo raspoloženje vlada sve do zadnjeg čina drame kada likovi prestaju gledati na mobitel i zapravo krenu pravo obraćati pozornost na ono što međusobno govore.

 

Čin 1.

 

Radnja se događa u maloj dječačkoj sobi. Klasična, ugodno uređena soba za dječaka u tinejdžerskim godinama, s krevetom u kutu, radnim stolom pokraj njega na kojemu se nalazi računalo, ormarom s druge strane sa raznim predmetima u vitrini i malim stolićem nasuprot kreveta na kojemu stoji stari televizor .

Fran sjedi za računalom i gleda nešto po internetu. Zadubljen je u to i ne reagira puno na okolinu. U jednome trenutku u sobu ulazi Jana, Franova prijateljica.

 

FRAN: ( Trzne se ) Oh! Pa brza si. Tek smo se maloprije čuli.

Jana žvače žvaku cijelo vrijeme dok priča.

JANA: Time flies when u'r having fun. Ili bolje rečeno leti kad igraš igrice na kompjuteru? Nego šta ima?

FRAN: Ništa, šta bi bilo. Isto kao i danas u školi.

JANA: Šta ja znam, možda ti se nešto zanimljivo dogodilo. Možda si upoznao neku zanimljivu curu. Hah!

FRAN: Imao sam isto puno sreće u ljubavi kao i ti.

JANA: Ja za razliku od tebe imam više iskustva u tim stvarima, to je sigurno.

FRAN: Aha, jedino možda u dopisivanju preko messa.

JANA: Čuj ja se dopisujem sa tipom koji je na drugoj godini faksa, mislim da to govori dovoljno samo za sebe.

FRAN: Druga godina faksa? Je li on normalan? Da li on zna da ti imaš 14 godina?

JANA: Naravno da ne. Slagala sam mu i rekla da imam 18. Nisam blesava da misli da sam neka balavica.

FRAN: Ali ti jesi balavica. On ima 20 godina, barem, a toliko matematike znam. Možda da bolje postavim pitanje. Jesi ti normalna?

JANA: Što ne bi bila. Pa malo se zezam samo, samo se dopamo. Nije ni da ćemo se ikad vidjeti. On je na drugom kraju države. A uostalom ni ne sviđa mi se tip nešto. Imam drugoga koji mi se dopada.

FRAN: A da? A koga to?

JANA: Ha! Da ti ne bi rekla.

FRAN: De ajde…. E pa kad se već hvalimo sa dopisivanjem sa starijima imam i ja jednu stariju s kojom se čujem.

JANA: A da? A kako se zove?

Malo iznenađeno, razmišljajući.

FRAN ( zastajkujući ) : Mmm, pa…, ček da se sjetim.

JANA: Dopisuješ se sa starijom ženskom, a ne znaš kak se zove?

FRAN: Pa znam sam ček sad sam baš zaboravio. Iva Ivić. E tako se zove.

JANA: Aha. I koliko godina ima?

FRAN: 20. Isto druga godina faksa.

JANA: Aha. Lijepo. Baš simpatično ima ime i prezime zar ne?

FRAN: Pa ima zapravo da.

JANA: E, znaš šta?

FRAN: Šta?

JANA: Ajd ne laži.

FRAN: Pa ne lažem!

JANA: Da lažeš. Sad si ju izmislio. Ajde da joj vidim profil ako ne lažeš. Ajde.

FRAN: Pa neću ti je pokazivati šta te briga tko je!

JANA: Nitko jer je nema. Lažeš, lažeš! Ajde da vidim, ajde ako ne lažeš.

Natežu se oko računala.

FRAN: Dobro lažem. Nema nikakve Ive.

JANA: Eto je li to bio toliki problem? Ne znam šta izmišljaš takve stvari.

FRAN: Ne izmišljam. Samo ne zove se tako, drukčije se zove.

JANA: A da? Kako ide onda?

FRAN: Marija Marić.

JANA: Šta bulazniš, pa ta te je ženska nekidan odbila kad si joj poslao zahtjev za prijateljstvo!

FRAN: E nije!

JANA: E je!

FRAN: E nije!

JANA: E je je je! Cura koja ide u gimnaziju, crne kose, uvijek dotjerana. Tata joj je onaj poznati doktor. Jedino što nisi lagao u toj priči je da je starija to ti priznajem. Ajde priznaj da si lagao i kvit.

FRAN: Dobro ajde jesam. Eto . Zadovoljna sad?

JANA: Ne znam zašto to jednostavno radiš? Kakav gušt imaš u tome?

FRAN: Pa krivo mi je da od tolikih cura kojima se javim nijedna me ne ferma baš nešto. Luka, Vilim i Filip se svaki dopisuju s barem pet odjednom i to sve s nekim odlikašicama, a ja jedino s kime se mogu dopisivati je ona prištava Mirna iz b razreda.

JANA: Gle, ne znam šta se brineš toliko oko toga. Doći će vrijeme i za tebe.

FRAN: Znam ja u čemu je problem. Svi oni izgledaju starije od mene, Luka, Vilim i Filip. Zato ih cure više i gledaju. Ja sam ono što mi moja stara uvijek govori, bejbi fejs.

JANA: I šta se žališ? Ti kad budeš imao 20 oni će izgledati kao da imaju 30. A onda ćeš biti i za one mlađe, a i one malo starije koje neće opet neke didove. Duže ćeš izgledati mladoliko to ti je super. ( Lupi ga prijateljski po ramenu )

FRAN: Misliš?

JANA: Znam, vjeruj mi. De moram ovo žvaku baciti više negdje, gadi mi se, de mi neki papirić da ju zamotam.

Dobije neki papirić pa u njega zamota žvaku. Ostavi ju negdje u kutu stola.

FRAN: Nego hoćemo mi krenuti pisati tu zadaću više?

JANA: Ajde ja tebe čekam.

FRAN: Jesi žedna? Hoćeš da nam soka napravim?

JANA: Pa može ajde. Kakvog imaš?

FRAN: A klasika, bazga, limun, višnja.

JANA: Ma daj mi bazgu ko i uvijek.

FRAN: Džabe pitam kad uvijek isti odgovor bude. Ajde donijet ću i nekih grickalica znam da ću pošiziti kad to krenem raditi. Da imam nešto žvakati.

JANA: Idem ja dotle u WC.

Oboje iziđu iz sobe.

 

Kraj 1. čina

 

 

Čin 2.

 

Jana se vraća prva u sobu. Liježe na krevet te gleda po mobitelu. Nakon nekog vremena u sobu također ulazi Fran. Na pladnju nosi sokove i nekakve grickalice.

 

FRAN: Evo ti sok i ima tu nekakvih grickalica. Hoćemo onda? Šta sad na tom mobitelu toliko zvirlaš?

JANA: Ma evo samo da pregledam instać na brzinu. Došla mi je obavijest da je Maja stavila neki novi story pa da vidim.

FRAN: Maja? Otkad tebe zanima šta ona radi? Pa ti nju uopće ne podnosiš.

JANA: Pa baš zato. Hoću da vidim šta se kod nje dešava. Pff. Vidi je što se naslikava. „ Odlično društvo, odličan provod.“ #Volim te tata. Slikano u Londonu. Pa možeš tako pisati kad te tata ima love tamo voditi preko vikenda. Ja sam sretna da preko ljeta odem par dana na more i to tamo živiš na kruhu i vodi jer ti sve ode na put i smještaj. A ona ode tako preko vikenda u London. Ma uff! Sad sam samo živčana.

FRAN: A gle, nije ona kriva što joj stari ima love.

JANA: Ma šta nije. Vidi je još kako radi duckface. Dobro da ga i stari njezin nije napravio. Ne znaš tko je blesaviji od njih.

FRAN: Ma daj ajde zato ja ni nemam instagram. Dovoljno mi je na fejsu što vidim slika sad da odem tu samo da njih i gledam. Pa to i nema nikakve druge svrhe osim slikanja, a znaš da se ja ne volim slikati niti sam lud da gledam slike drugih.

JANA: Pa ti si ionako zaglavio u vremenu. Fejs i messenger polako postaju stvar prošlosti znaš… Skoro svi ti danas imaju instać. A nije da se ti sad moraš slikati malo malo. Ne moraš uopće. Eto ja ponekad opalim koju fotku, ali rijetko. Više mi služi da gledam tako što drugi objavljuju.

FRAN: Kao Maja pa da ih onda ogovaraš.

JANA: Pa… tako nekako. Gle, moraš ići u korak s vremenom. Prvo je došao viber i skoro svatko ga je imao, pa onda wapp, i sad je viber praktički mrtav, većina ljudi se služi wappom. Istina messenger je još uvijek dosta popularan, ali ni on nije više što je nekad bio.

FRAN: Ma meni je to sve previše za zapamtit. Fejs i mess su mi dovoljni i na njima imam sve što mi treba. Ionako već previše vremena visim na njima. Ako budem imao i ta ostala čuda neću vidjeti svjetla dana osim svjetla sa ekrana.

JANA: Čuj, rekla sam ti, ili ideš u korak s vremenom ili te pregazi.

FRAN: A znam… Šta misliš da ga napravim onda a?

JANA: Pa šta te košta? Ako ti ne bude pasalo uvijek ga možeš obrisati.

FRAN: Oke oke, ajd idem probati.

Uzme mobitel pa počne po njemu prčkati.

FRAN: Znači, Google Play, instagram, instaliraj. ( Pjevuši ) Evo ga instalirao se. Šta sad?

JANA: Pa ništa. Sada otvori pa se registriraj.

FRAN: Aha. Dobro. Ček, šta sad. Piše da se spojim preko fejsa ili da upišem email i lozinku?

JANA: Pa možeš da ako hoćeš da ti spoji podatke sa fejsa ili da registriraš profil na čisto da nema veze s time.

FRAN: Pa šta ti imaš?

JANA: Ja imam na čisto. Nisam htjela da mi se spoji sa fejsom. Imam svako zasebno neću da tamo gledaju šta ovdje radim ili obrnuto.

FRAN: Ajd onda ću i ja tako.

Pjevuši i prčka po mobitelu.

FRAN: Evo registriran sam kao. Valjda je to sve. Šta sad?

JANA: Sad pratiš ljude da vidiš šta objavljuju.

FRAN: Kako to?

JANA: Pa odeš u tražilicu, upišeš nečije ime i jednostavno klikneš prati. Vidjet ćeš.

FRAN: Ček idem tebe probati. Mhm. Pa nema te. Ček, jesi ovo ti? Neka Ja2004Na?

JANA: Da. To mi je username.

FRAN: A ja svoje stavio ime i prezime obično. A dobro šta sad. I sad kliknem na ovo plavo prati a?

JANA: Da. To ti je to.

FRAN: Evo ga. I sad znači vidim sve što ti objaviš a?

JANA: Tako je.

FRAN: Ajd super. De da vidim kakve slike imaš na profilu.

JANA: A daj nemoj ih gledati sad dok sam ja tu.

FRAN: Pa šta je li te sram?

JANA: Pa nije, al ono, glupo mi. A mislim gledaj baš me briga u biti.

FRAN: Pa dobro ni nemaš ih baš nešto puno. I sve neke umjetničke a?

JANA: Pa da, tu se volim tako slikati jer mogu raditi što hoću. Zato je i napravit instać pa ono.

FRAN: O pa vidi. Ima tu zanimljivih stvari i kanala. Ko na jutubu. Još bi se mogao i naučit na ovo.

JANA: Pa eto jesam ti rekla da nije loše. Samo de hoćemo krenuti mi sa fizikom već sam skoro pola sata kod tebe, a nismo ni krenuli.

FRAN: Pa kad vrijeme leti ko blesavo. Ajd idemo onda poslije ću se ja sa tim zezati.

Fran vadi iz stola bilježnice i knjige i razni pribor te sve stavlja na stol. Jana uzima torbu te iz nje vadi svoje knjige i pribor te ih stavlja pokraj Franovih stvari.

FRAN: E čekaj zaboravio sam ti otići po stolicu. Sad ću ja nabrzaka.

JANA: Ajde.

Fran odlazi iz sobe, a Jana ostaje sama vadeći stvari iz torbe.

 

Kraj 2. čina

 

 

Čin 3.

 

Fran se ubrzo vraća u sobu sa stolicom za Janu dok ona čačka po mobitelu.

 

FRAN: Evo. Idemo sad više na tu prokletu fiziku, zlo mi je čim je se sjetim.

JANA: Ajmo.

Sjedaju na stolice uz stol i pripremaju sav pribor i bilježnice.

FRAN: Znači imamo od 3.10 do 3.19 zadatke. A majke ti 9 zadataka pa to ćemo tri dana radit.

JANA: Ma najteže je krenut, kad se uhodamo ići će to nama. A uostalom nije fizika toliko ni dosadna. Gora mi je matka, ovo barem radiš nešto što opisuje stvari iz pravog svijeta, a ne matka, tamo neke iksove i ipsilone. Imaš više slova nego brojki. Jesmo na matematici ili hrvatskom?

FRAN: Pa baš. Al nije meni ni fizika baš nešto. Općenito nije meni računanje nešto što me zanima.

JANA: Fran de da te pitam, jesi ti razmišljao šta ćeš poslije sad osmog razreda?

FRAN: Misliš koju srednju upisati?

JANA: Da.

FRAN: Pff. Pa da ti budem iskren baš ni nisam nešto o tome razmišljao. Onako okvirno da, ali nema baš nečega što me posebno interesira.

JANA: Baš ništa?

FRAN: Pa mislim volim kompjutere i te stvari, tehnologiju i šta ja znam, ali nisam siguran da sam ja baš za to. Moji mi govore da upišem Elektro pa bi mogao ići za kompjuteraša, ali nisam ti ja za to siguran. Znam da tu ima puno računanja i fizike i šta ja znam čega, a ne da mi se baš sa tim puno zezati. Ne znam, možda bi čak probao gimnaziju, barem ću imati 4 godine duže da razmislim. Nadam se da ću tada znati bolje čime se želim baviti u životu.

JANA: Kad gledaš to je sad još malo. Dok se okrenemo biti ćemo fazani. Sjećam se dok smo jučer kretali u prvi razred, a evo sad već završavamo osmi. Strašno…

FRAN: A ti? Što s tobom?

JANA: Pa nisam ni ja baš sto posto sigurna. Ali znam da bi se voljela baviti fotografijom ili tako nečim. Mislim znam da se danas pola mladih voli slikati i objavljivati to na instaću i svuda, ali ja volim i više od toga. Volim i stvarati prave slike sa nekakvom porukom. Nije to igra kako velika većina smatra kužiš?

FRAN: Kužim da.

JANA: Samo to je dosta teško upisati. Nema puno takvih škola kod nas, a i kod onih koje postoje nema velikih razreda, teško je upasti. Mislim logično je, nije da ima baš potrebe velike za nekakvim fotografima zar ne?

FRAN: Pa dobro, ali ako to stvarno voliš probaj, šta te košta.

JANA: Pa vjerojatno i hoću samo kažem nisam sigurna ni da je to nešto čime se želim baviti, sve je to nešto o čemu još uvijek samo razmišljam.

FRAN: Šta misliš onako baviš se time i napraviš svoj jutub kanal? I onda tamo to objavljuješ i objašnjavaš svakakve stvari? Tebi bi to dobro išlo, znaš dobro pričati i znaš dosta toga.

JANA: Ma ne s time se ne bih nikada bavila. Jednostavno me to ne privlači. Danas svaki klinjo od 6 godina ima svoj kanal. Ne volim biti dio mainstream publike. A i slikanje mi je puno zanimljivije od snimanja ne znam eto, jednostavno je tako.

Trenutak tišine.

JANA: Nego, idemo. Kako ide prvi zadatak da vidim? Znači, put koji je neko tijelo prešlo iznosi 500metara, a prešlo ga je brzinom od 43.3 m/s. Koliko je vremena bilo potrebno tijelu da ga pređe? Dobro ovo je lagano, ovo znam napamet formulu. Znači v = s/t. Onda iz toga izvedemo t koji je jednak s/v. I dobijemo da je t = 11.54 sekundi. Kužiš ?

FRAN: Nemam blage šta si ti tu sad radila. De malo sporije da pohvatam oke?

JANA: Dobro gle. Znači imaš put koji je tijelo prešlo i on iznosi 500 m, dobro?

FRAN: Kužim.

JANA: E onda imaš brzinu kojom je tijelo prešlo taj put od 500m, i ona iznosi 43.3 metara po sekundi. Oke?

FRAN: Dobro, razumijem.

JANA: E i sad ti trebaš izračunati koliko je dugo to tijelo tom brzinom prelazilo put od 500 m brzinom od 43.3 m/s. Imaš formulu koju možeš, a i ne moraš znati napamet, a ide ti da je brzina jednaka putu kroz vrijeme ili ti v = s/t. I sad iz toga izvedeš t jer to tražiš.

FRAN: Aha mislim da sad kužim.

JANA: E ajde sad probaj sam izvesti t da vidimo šta ćeš dobiti.

FRAN: Ajde. Znači prvo radim ovo. ( Piskara nešto u bilježnicu ) Pa onda ovo, pa onda ovo sa ovim, i onda napokon ovo sa ovim. Evo mislim da je to to.

JANA: De da vidim. Mmm, ne, ne valja.

FRAN: Kako ne valja?!

JANA: Fino, ne valja. Uopće nisi dobro izvukao t da bi ostalo ti moglo valjati, gle ovako ide. Prvo pomnožiš v sa t. Onda ti ostane v * t = s. Zatim pošto hoćeš t njega s lijeve strane ostavljaš samog i znači s dijeliš sa v. I nakraju dobiješ t = s / v. Jednostavna formula koju moraš malo kombinirati.

FRAN: A rekao sam ti da mi to ne ide. Jedva sam lani prošao fiziku ne znam kako ću ove godine. Još ima više svega, koliko se sjećam mislim da je ovo gradivo od prošle godine.

JANA: Pa i je, baš zato bi to trebao znati. Pogotovo izvlačiti jedan podatak iz drugog. To je osnova za svaki zadatak. De mi reci jesi skužio sad barem kako ovaj ide?

FRAN: Pa jesam zapravo da. Evo nakraju sam dobio ko i ti.

JANA: Ajd super. Nema veze polako i doći će ti to, kažem ti.

FRAN: Vidiš dobro ti ide fizika, mogla bi ti upisati fiziku negdje šta kažeš a?

JANA: Ma de jezik pregrizao! Ne bih to išla ni da je zadnje na svijetu, cijeli život gledati u brojeve, to se baš moraš roditi za to.

FRAN: Pa dobro, ali ide ti to šta hoćeš.

JANA: Pa ide mi dovoljno da prolazim bez problema. Ne da bi sad bila Stephen Hawking.

FRAN: Pa nisam to ni rekao. Ali mogla bi to i završiti kad bi htjela.

JANA: De ti shush. Neću o takvim glupostima da pričamo uopće, ajmo mi dalje. Evo gledaj drugi je skoro kao prvi, samo imaš druge podatke i isto se traži. Njega ti neću ništa ni pomoći probaj ga ti sam.

FRAN: Auu jesi ti normalna pa kud ću ja to sam.

JANA: Ajde ne cmizdri probaj.

FRAN: Uff ajde. Znači ( Mumlja nešto u sebi dok čita ) pa ovo, pa ovako. Aha kužim valjda. Idem probati izvesti. ( Piskara nešto u bilježnicu i mumlja sebi u bradu )

JANA: Ide? ( Gleda dotle po mobitelu dok on rješava )

FRAN: Mhmm. Onda ovo uradimo s ovim, pa ovo. Mmm pa tebe s tobom i ovako. Eh, mislim da je to to de pogledaj.

Jana odlaže mobitel pa gleda u zadatak. Gleda par trenutaka u tišini pa progovori.

JANA: Za čudo božje valja!

FRAN: Juhu! Nije moguće da sam ja to riješio sam i to točno.

JANA: Moguće , moguće. Je da ti je za taj sitni zadatak trebalo samo 10 minuta, ali ajde nije važno vrijeme ako si došao do cilja.

FRAN: Ma da sam tri dana rješavao koga briga. Ajde idemo dalje dok sam sad zagrijan.

Nakon toga zadataka nešto piskaraju jedno vrijeme i nešto govore sebi tiho međusobno. Radnja se zbiva u relativnoj tišini, ali obadvoje dokle god pišu malo malo svejedno gledaju na mobitele.

Odjednom…

FRAN: A ne mogu više čovječe dosta mi je.

JANA: O čemu ti pa tek smo pola riješili, a već si gotov.

FRAN: Ma ne mogu više i neću. A i mi blesavi ima sve riješeno na netu iz zbirke, a mi idemo rješavati. Pametni su odavno se toga sjetili.

JANA: Pa šta ti vrijedi prepisivati kad poslije nećeš znati!

FRAN: Ma de baš me briga. Poslije ću misliti i plakati o tome, sad ne želim umirati radi toga. Ionako je zato neko već riješio pa šteta da se ne koristi zar ne?

JANA: Ma imaš pravo. Ja to ionako manje-više znam, a samo gubim vrijeme. Što se tebe tiče to je tvoj problem dalje.

FRAN: E ajmo. Gugl prijatelju stari ajde nađi mi zbirku iz fizike. Ah! Evo je. Ajde sad to što nama treba. ( Miče kotačić na mišu gore dolje ) Brm brm!

JANA: De ne glupiraj se i traži to.

FRAN: Evo ga. To je to. Ma vidi ljepote kad neko drugi to uradi mjesto tebe. Ništa hajmo na posao i prepisivana.

Obadvoje se bace na posao i uhvate prepisivati rješenja zadataka sa monitora računala u bilježnice. Rade to neko vrijeme manje-više u tišini, opet svakih par trenutaka pogledavajući u mobitele.

FRAN: Uff. Napokon i deveti gotov. A majke ti nikada kraja. Zamisli ti sad da smo mi to sad pješke išli pa ne bi nikad bili gotovi.

JANA: Bogami tu se slažem sa tobom. Ona zadnja dva su se pravo razvukla.

FRAN: Mislim da smo zaslužili pauzu. Ajde uzmi malo ovih grickalica.

Obadvoje sjednu na krevet i krenu mlatiti po grickalicama i soku.

 

Kraj 3. čina

 

 

Čin 4.

 

Obadvoje leže na krevetu, nogama okrenuti prema glavi. Čačkaju po mobitelima i pričaju.

 

FRAN: De mi lajkaj sliku na instagramu.

JANA: Kakvu sliku?

FRAN: Nas kako pišemo fiziku.

JANA: Kad si to slikao?

FRAN: Dok si ti rješavala onaj zadatak nisi ni skužila da sam slikao.

JANA: Onda sam ja na toj slici, a ne ti. Znači JA kako pišem fiziku. Što je i istina. De da vidim. Čuj, za prvu sliku nije ni loše ispala. Vidim već si se uvježbao sa filterima i ostalim gadostima a?

FRAN: Brzo se skuži sve. Jesi vidjela. Hešteg #Phyisics is fun kada ti ne rješavaš.

JANA: Jesam. Dobar ti je opis, ima istine u njemu.

FRAN: Već sam zapratio pola instagrama ne znam kad ću to sve pregledati. Imam milijun storija jedan za drugim majko moja. Jel pratiš neki kanal MemesAreLife?

JANA: Ne. Hvala bogu znam što su mimovi pa ne želim imati nikakve veze sa time.

FRAN: Halo ej ne možeš tako. Vrijeđati mimove? Pa to je grijeh ženo.

JANA: To su čiste gluposti. Ja ne znam kako nekome to može biti zanimljivo. Čisto silovanje nekih glupih folova i slika iznova i iznova pa do besvijesti.

FRAN: Pa u tome i je fora, to jesu mimovi. Kao što neko gleda anime ili sitkome tako je to i ovo. Ne znam meni to nije loše vidiš.

JANA: Morat ću ja tebi pokazati prave stvari šta da gledaš, a ne te nebuloze.

FRAN: Kao šta?

JANA: Evo ti primjer. Ajd odi na jutub. Jesi čuo kad za ASMR videe?

FRAN: Baš mi i ne zvoni neka zvona.

JANA: Ajde upiši to u tražilicu.

FRAN: Jesam i?

JANA: Evo klikni na ovaj video. ( Pokazuje po ekranu mobitela ) Uzmi sluše i gledaj.

Fran prvo kratko traži slušalice za mobitel pa ih šteka u njega. Stavlja u uši te kreće gledati.

FRAN: A u čemu bi to sad trebala biti fora?

JANA: Pa ničemu. Stvar je u tome da ti likovi koji to rade pričaju tako nekako jako tiho i ciljano da ti kao da kopaju po mozgu. Baš je fora. Ja takve stvari često gledam.

FRAN: ( Prvo vadi slušalice iz ušiju ) Da ti budem iskren meni to i nije nešto. Radije ću ja i dalje gledati mimove. To mi je bolje nego ovo.

JANA: As you wish! Samo ne znam, ne moraš nužno to nego bilo šta drugo da gledaš manji ti je gubitak vremena nego da gledaš te gluposti koje sad trenutno gledaš. Gubiš vrijeme bez veze.

FRAN: A kao da ga imam gdje potrošiti.

JANA: Pa ono bolje ulažeš u tako neke svoje vještine koje će ti možda zatrebati nekad. Nikada ne znaš. Ja bi voljela naučiti jezike nove samo to košta, a i uzima dosta vremena. Nisam sigurna da uz školu i ovo što radim imam vremena još i za to.

FRAN: Ti eto barem imaš nekakav cilj u životu. Ja ovako ležim po cijele dane, surfam po netu i to je to. Škola, komp i to mi je sve. Još dok ste ti i Luka bili u ulici onda smo išli po vani i zabavljali se, a sad nikad ništa ne radimo. Dosađujemo se po cijele dane realno i samo se dopisujemo preko tih mreža. Da ti kažem često i o tome razmišljam. Ja znam da ja previše vremena provodim na tome, ali ne mogu si pomoći kad me to jednostavno vuče.

JANA: Znam kako ti je. Nisi ti jedini. Imaju doktori već sad za to i nazive medicinskih stanja, to je praktički već bolest. Ovisnost o mobitelima i tehnologiji.

FRAN: Znaš koliko mi se puta dogodi da mi se učini kao da sam čuo mobitel ili da svjetluca lampica na njemu, a nije bilo ništa. I stalno tako očekuješ nešto, non stop gledaš po njemu.

JANA: E pa baš o tome i mislim da i ima neki naziv! Ček idem sad probati proguglati. ( Gleda par trenutaka ) A ne znam sad ne mogu naći, ali znam da ima nešto baš za to što tako ti se čini da ti je stigla poruka, a nije. Koliko se je puta to i meni znalo desiti.

FRAN: Mislim mi nismo stari, relativno smo mladi kad gledaš, ali kao starci smo kakvi, samo po tome visimo. A kad gledaš ove mlađe klince mi smo još dobri. Oni čim se rode dobiju mobitel sad. Ja ga nisam dobio do prije par godina pa eto.

JANA: Pa moja mlađa sestra je eto sada treći razred pa je dobila svoj mob. Cmizdrila starcima i oni normalno najmlađa, najslađa i šta će uzmu joj. Ajde da su joj uzeli neku kantu šta ona zna već joj kupe čak i dobar mob. Bolji nego moj, e da se bar hoće mijenjati.

FRAN: Ma sve kužim.

Leže tako par trenutaka u tišini gledajući u strop, ovaj put nakratko odloživši mobitele.

FRAN: Ali kad gledaš da nema svega toga bilo bi nam dosadno zar ne?

JANA: Pa bi da.

FRAN: Mislim koliko god mi govorili da to ne spaja ljude nego ih razdvaja možda i jest istina, ali ipak ih i spaja na neki način. Mislim najbolji primjer ti je eno čestitanje rođendana preko fejsa. Ovako većini ljudi ne bi ni znao kad je rođendan, a preko fejsa barem znaš.

JANA: Ali tim ljudima kojima ne znaš rođendan, da li im je uopće vrijedno i čestitati ga?

FRAN: Pa zavisi. Nekima nije ako se ne družiš s njima, nekima je ako ih znaš, ali ne znaš kad su im rođendani. Sve zavisi.

Čuje se zvuk mobitela.

FRAN: Oh! Stigla obavijest! Prvi pratitelj na instagramu. Oho vidi ti to, to je tvoja zakleta neprijateljica Maja. Zapratila me.

JANA: Molim?!

FRAN: A čak ja nju ni nisam. Idem i ja sad nju da vidim šta ima sve na profilu.

JANA: ( Ljutito ) E bolje ti je da joj nisi lajkao ni jednu sliku. Ako samo igdje budem vidjela tvoje ime nadrapao si!

FRAN: Alo de se smiri. Šta ti smeta toliko ona?

JANA: Pa nije da mi smeta samo ono, ne volim ju… Lajkaj koju god hoćeš samo nju nemoj molim te.

FRAN: Dobro Isuse, ako ti to toliko znači.

JANA: Znači mi.

Trenutak tišine.

JANA: Gle nisam bila u pravu. Nije da mrzim curu samo krivo mi je kad vidim šta sve ima u životu i šta joj sve njezini mogu priuštiti, a mnogi uključujući i mene nemaju i za mnogo pametnije stvari. Znam da nije ona kriva što ima samo kažem da tako djeluje na mene to. Krivo mi je što sam se derala na tebe. Oprosti.

FRAN: Ma ništa. Razumijem kako se osjećaš. Tako ja često isto pomislim kad vidim kako neki imaju bolje kompove, bicikle, motore i šta ja znam. Ali gle tako je kako je. Ne možemo svi imati sve. A kad budemo stariji moći ćemo i mi sebi zaraditi za lijepe stvari.

JANA: Ma znam. To je najgore što tako tu vidiš svega pa budeš ljubomoran.

FRAN: A ne smiješ misliti o tome toliko. Iako je to teško, ali eto, mora se. Vidim popila si sok. Hoćeš još da odem napraviti?

JANA: Pa može ako ti nije problem. Dobar mi je pa ide.

FRAN: Evo sad ću ja brzo.

Ode po novu rundu soka. Jana ostaje ležati na krevetu.

 

Kraj 4. čina

 

 

 

 

 

Čin 5.

 

( U ovom činu likovi uopće ne gledaju na mobitel sve do trenutka kad je to naznačeno )

Fran se vraća sa novom rundom soka. Jana se odiže sa kreveta po čašu. On sjeda pokraj nje.

 

FRAN: Šta ćeš raditi sad kad dođeš kući?

JANA: Šta ja znam. Možda usisati sobu to sam trebala još jučer pa mi se nije dalo, pospremiti tako oko kuće i nemam pojma. Vjerojatno do spavanja biti na mobu i tako. Ti ?

FRAN: A vjerojatno na kompu biti cijelo vrijeme i eto. Ja ne moram na moju sreću ništa čistiti. Mislim mogao bi to mi stara stalno govori da počistim da mi je soba svinjac, ali meni je dobra tako da me baš briga.

JANA: Ti imaš sreće tebe ne gnjave tvoji puno. Mene stalno nešto traže. Mislim nije mi problem, ali ima nas tri sestre i sve uvijek moram ja. Ona najmlađa može barem svoje igračke počistiti, a ova starija ionako ništa ne radi. To mi tak ide na živce. Ti si jedinac, ti to ne možeš razumjeti.

FRAN: Dobro ja imam sreću što mene moji općenito ne tjeraju nešto puno da radim. Nekad nešto da pomognem, ali ništa previše.

JANA: Ma meni ti je najgore što uglavnom to budu neki glupi poslovi, koje su oni mogli sami obaviti ili ih je bolje ni ne obavljati. Pa onda ja moram fino gubiti vrijeme i glupirati se sa bedastoćama. Ahh, već bi mi bio red da idem, ali ne da mi se kući.

FRAN: Pa tko te tjera.

Obadvoje legnu jedno kraj drugoga gledajući u strop. U jednome trenutku Jana se okrene prema Franu i poljubi ga u obraz.

FRAN: ( Iznenađeno ) Šta je to sad trebalo značiti?

JANA: Ništa. Da li mora nešto značiti?

FRAN: Pa ne, ali …

JANA: Da li ti je smetalo?

FRAN: Pa nije, ali …

JANA: Onda šuti i lezi i uživaj.

Trenutak tišine.

FRAN: Jana?

JANA: Hmm?

FRAN: Taj tip… koji ti se sviđa. Tko je on?

JANA: Mislim da i sam znaš odgovor na to pitanje.

FRAN: Pa ono naslućujem, ali hoću da budem siguran.

JANA: Pa naslućuješ dobro.

FRAN: Znao sam! Znao sam da preko mene hoćeš doći do Luke!

JANA: ( Iznenađeno ) Molim?

FRAN: Znao sam da me koristiš da dođeš do Luke, znao sam da ti se on sviđa! Zar ne?

JANA: ( Još uvijek iznenađeno, sada više umornim pogledom ) Da, Luka, kako si samo pogodio!

FRAN: ( Tužnije ) Stvarno?

JANA: ( Energično ) Ne blesane! Ti mi se sviđaš! Ne Luka. Ti! Na Luku nikada nisam gledala kao na nekoga tko bi mi mogao biti nešto više od prijatelja. Zašto za sve uvijek misliš da je Luka. Zar stvarno misliš da je toliko bolji od tebe? To što je viši, izgleda starije ili se dopisuje sa sto cura na fejsu ne znači ništa da je bolji od tebe! Sve su ukusi kako se kome sviđa, a ti se sviđaš meni upravo takav kakav jesi. Samo to već dugo vremena ne primjećuješ.

FRAN: Oh…

Trenutak tišine.

FRAN: Pa nisam znao sorry.

JANA: Znam da nisi jer si zbunjola, zato ti i ne mogu ništa uzeti za zlo. Nikad ništa ni ne znaš, da nema mene ne bi prošao prva dva razreda.

FRAN: Hej! Nemoj tako… Ali dobro istina je.

Trenutak tišine.

FRAN: I koliko dugo to već tako osjećaš?

JANA: Pa dosta. Već godinu dana sigurno. Oduvijek si mi bio draži u društvu, ali nisam to gledala toliko kao što sad gledam. Sad te ipak gledam malo drugačije.

FRAN: I šta sad onda?

JANA: U vezi s čim?

FRAN: U vezi s nama?

JANA: Kako misliš?

FRAN: Pa jesmo sada prijatelji ili?

JANA: Čovječe, pa mi ćemo uvijek biti prijatelji, ne zaboravi to. A za ovo drugo ne znam. To nije samo do mene. Tu ti ne mogu dati odgovora.

Trenutak tišine. Oboje šute i krenu čačkati po mobitelima.

FRAN: Vidi neradi mi fejs.

JANA: Ni meni instagram.

FRAN: Ni meni!

JANA: Možda su im pali serveri.

FRAN: Ali baš obadvojima odjednom, to mora biti slučajnost…

JANA: A eto vidiš.

FRAN: Ne znam gdje bi to mogli vidjeti. Možda da odemo na twitter?

JANA: Nemam tamo profila.

FRAN: Ni ja. Pa napravit ću ga!

JANA: Ma jok. Tko je još vidio koristiti twitter. Šta je da je preživjeti ćemo bez njih neko vrijeme dok ih ne poprave.

Trenutak tišine. Odjednom se Fran digne i krene se spremati.

JANA: Gdje ti ideš?

FRAN: Spremam se. Ajde pokupi stvari u torbu i idemo malo do parka. Idemo se prošetati.

JANA: Ozbiljno? Odakle to sad odjednom?

FRAN: Eto došlo mi, ajde dok me nije prošla volja.

JANA: Evo, evo sad ću na brzinu.

Ustaju se i Jana krene spremati stvari u svoju torbu. Kada oboje budu spremni krenu izlaziti kroz vrata sobe. Fran uhvati Janu za ruku te izađu van. Vrata se zatvore. Na krevetu ostane ugašen Franov mobitel.

 

Kraj 5. čina

 

KRAJ



Facebook! TwitThis