Tags: 2F 4M



GODINA PROIZVODNJE: 2010.

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 2

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 4

AUTORSKA PRAVA: sva prava pridržana



LIKOVI:

MINA
IVAN
BARBARA
OTAC
TOMO
ROKO
KURT, pas


Jezik:
Neknjiževan, suvremeni splitski govor, osim Mine, djevojke iz Bosne, i Oca, koji se razlikuje utoliko što pripada nešto starijoj generaciji Splićana.

Scena:
Marjanska šuma.

Vrijeme:
Svaki od četiri prizora - plus epilog - događa se u vremenu koje se pretvara da je istrgnuto iz zbilje: dakle "fikcionalno" je vrijeme jednako "realnom". Pored toga, svaki od prizora događa se u svom godišnjem dobu, od proljeća prema zimi, i to u vremenskom rasponu od početka '90-ih do danas - kraja 2000-ih.


1. ZEMLJA, PEPEO

(proljeće, prva polovica 90-ih)

(Na Marjanu smo, "samotnoj planini, pored Spljeta, pored živa grada...". Neveliko brdo naslonilo se uz urbanu cjelinu, bijući joj istodobno i sastavnim dijelom i granicom. I mada se na prvi pogled može doimati kultiviranim i pitomim, Marjan je ipak dovoljno divalj i šumovit da može, posve intimno, sakriti ono što dolje, u gradu, ne želi biti viđeno, iz tko zna kojeg razloga.

...Pa tako i sada MINA, djevojka-izbjeglica iz Bosne, nekako starinski lijepa dvadesetogodišnjakinja, s nečim tužnim trajno utisnutim u lice, kleči u šumi, na zemlji, sama. U ruci su joj nož i žlica, kojima kopa zemlju, a odmah pored nje je pohabana limenka. Djevojka pjeva, i to lijepo. Predvečerje je.)

Mina. (Pjeva.) "Svadili se orli i sokoli,

Više Žepča na Jeleč-planini.

Orli vele: "Naša je planina!"

A sokoli: "Naša djedovina!"

Kol'ko su se ljuto zavadili,

Sve su bistre vode zamutili!

Ne mogaše bistra Kiseljaka,

Njega čuva trista djevojaka..."*[1]


(Tužna je ovo pjesma i čini se da bi Mina htjela plakati, no suza nema. Iza leđa joj se, dok pjesma dolazi svom kraju, polako pojavljuju mladić i djevojka. To su IVAN i BARBARA, oboje Minini vršnjaci. U njegovoj je ruci joint, a po raspoloženju mladog para može se zaključiti da je isti već bio konzumiran. Kratko promatraju Minu, sve dok Ivan ne prekine pjesmu.)

Ivan. 'Alo!

Mina. (Prepala se.) 'E...

Ivan. Šta radiš?

Mina. Gdje?

Ivan. Pa tu. Na Marjanu. (Smijeh Barbare i Ivana, gotovo svo vrijeme.)

Mina. Ništa. Došla.

Ivan. Došla? (Kratka stanka.) A to? Taj nož? I žlica... Ono, ka', skuvala si juhu? E, jel' ima i za nas? Jesi nan šta narizala? (Smijeh.)

Mina. Šta? Ne, ne...

Ivan. Sve si izila? I glavno jelo i...? (Smijeh.)

Mina. Šetala sam. Pa... stala.

Ivan. I malo pročeprkala po zemlji? (Smijeh; Mina šuti. Stanka.)

Barbara. Lipo pivaš.

Mina. Hvala.

Ivan. Ovo je inače, ka', naše misto. Nismo očekivali da će ne'ko tu bit'. Ono, s juhon i... (Smijeh.)

Mina. Idem ja ionako...

Barbara. Nemoj ić'. Bolje da nas je više. Da smo, ka', zajedno. Na ovi dan.

Mina. Kakav dan?

Barbara. Ol' nisi čula?

Mina. Ne, šta...?

Barbara. Umra je.

Mina. 'Ko?

Ivan. (Kao da preuzima štafetu.) Kurt Cobain. (Kratka stanka.)

Mina. Od čega?

Ivan. Šta od čega?

Mina. Od čega je umro?

Ivan. Ubija se. Puškon u glavu. Bam! (Kratka stanka.) Za sve je kriva droga. (Povuče dim.)

Barbara. Našli su ga u stakleniku, kraj kuće... S oproštajnin pismon... Napisa' je da će nji'ovoj 'ćeri bit', ka', bolje bez njega... Courtney je, ono, bila je u klinici za odvikavanje u Los Angelesu, kad se to dogodilo. Angažirala je privatnog detektiva da ga, ka', nađe. Koji je to talent bija! (Kratka stanka.) Taj pritisak i sve... Bija je prevelik. (Kratka stanka.)

Ivan. (Ponudi Minu jointom.) Jesi za dim?

Mina. Ne bi', hvala. Odo' ja. (Mina ne ide nikamo; stanka.)

Barbara. (Pruži joj ruku.) Ja san Barbara.

Mina. (Rukuju se.) Mina, drago mi je.

Ivan. (Mahne.) Ivan. (Kratka stanka.)

Barbara. Mina ovdi nije, ka', ono, često ime...

Mina. Emina, zapravo. Al' me zovu Mina. (Kratka stanka.)

Barbara. Odakle si?

Mina. Iz Žepča.

Ivan. O, Bosna. (Kratka stanka.)

Mina. Nikad prije nisam bila u Splitu.

Barbara. Tamo je totalno sranje, 'a?

Mina. Je.

Barbara. I mog starog su tili poslat' gori. Izvuka' ga je stric. (Kratka stanka.) Kurtu su se isto, ka', ubila dva strica. To je to, ono, samoubilački geni. (Kratka stanka.) Stari je reka' da neće ratovat' u Bosni, jer da ako tamo ratuje da mu onda, ka', više ništa nije jasno...

Ivan. Jesi tu kod nekog svog?

Mina. U hotelu sam, "Marjanu". S drugim izbjeglicama.

Ivan. Sama?

Mina. Da. (Kratka stanka.) Tata mi je poginuo. Odmah, na početku.

Barbara. Užas. Koje je ovo vrime došlo. Dobri ljudi umiru. Ubijaju se. Ubijaju i'. (Kratka stanka.) Triba ić' ća odavde. Ivan i ja idemo u Italiju, u Rim, ono. Možda i ostanemo tamo. Zauvik. (Kratka stanka.) Imat ćemo dvoje dice. I pasa. Pasa obavezno. (Kratka stanka.)

Mina. Imate sat?

Ivan. (Pogleda na sat.) Šest i po.

Mina. U sedam je večera. U hotelu ne vole kad kasnimo, onda...

Ivan. (Prekine je.) Sigurno ne''š dim? Šta te triba, ono, ka', nagovarat'? (Kratka stanka.)

Mina. Ne treba. (Uzme joint, povuče dim i vrati mu ga. Po načinu na koji ga drži i uvlači, jasno je da nije puno puta bila u ovakvoj situaciji, zbog čega je njena iznenadna odlučnost još neobičnija. A možda i nije.)

Barbara. (Mini.) A mater? Ona je, ka', s tobon? (Kratka stanka.)

Mina. Može još malo? (Kratka stanka.)

Ivan. Obično ide u krug. Ono, demokracija i to... Al' dobro, aj', more i priko reda, da ne rečeš da smo negostoljubivi. (Pruži joj joint; ona povuče još jednom.) Stigla iz Maroka, neki dan. Čovik bi mislija da je sad, kad je rat, ka', teže nabavit'... A nije. Lakše je. (Stanka. Barbara promatra limenku. Ili je to činila i prije.)

Barbara. Šta ti je u konzervi? (Kratka stanka.)

Mina. Ništa. Prazna.

Barbara. Šta će ti prazna konzerva u šumi? Nešto, ka', skupljaš?

Mina. Šišarke.

Barbara. Šišarke?

Mina. Da ukrasim sobu. (Kratka stanka.) Ljepše je.

Barbara. Tribala si uzet' nešto veće. Neku kesu.

Mina. Znam. Nisam imala. (Kratka stanka.)

Ivan. (Barbari.) Vi''š da laže. Zakopaje neko blago. 'Ko zna koliko je, ka', ovaki' konzervi sakrila po šumi. U svakoj, ono, ka', po marka, dvi, pa ti vidi... (Mini.) Jesan pogodija?

Mina. Jesi. Skont'o si me. (Kratka stanka.) Nećeš nikome reć'?

Ivan. To je, ono, naša mala tajna. (Barbari se ovo ne svidi; kratka stanka.)

Barbara. Šta puše. (Mini.) Odavde se čini ka' da Split, ono, ne postoji.

Mina. Zbog šume? Da, možda... Ima je i oko Žepča. U proljeće, kad...

Barbara. (Prekine je.) Zato i volimo ovo misto. Lako je zamislit' da si negdi drugo. Ka' u Rimu, u nekon od oni', ka', nji'ovih parkova. (Kratka stanka.) Poslala san in svoj book, jednoj od najvećih talijanski' agencija... Odgovorili su da su, ka', zainteresirani. Slavenska je ljepota sad, ono, baš "in", zbog rata i, ka', to... (Ivanu.) Znaš da je moja stara neki dan išla zapalit' sviću za Rim, da uspijemo?

Ivan. Rekla si mi. (Mini.) Split ti uvik po'ide svoju dicu, razumiš, ono? I rođenu i posvojenu, ka' oni Goyin Saturn. Ima, ka', ona velika usta... Ne po'ide ih do kraja, nego ono, ka', prožvače i pljune. Pa kud koji... Vidi' ćeš. (Stanka.)

Mina. (Barbari.) Ti si... manekenka?

Ivan. Više, ka', model...

Barbara. I glumica. (Kratka stanka.) Nosila san, ka', neke revije i to...

Ivan. Snimila je jednu reklamu.

Mina. Da? Koju?

Barbara. Za jedno maslinovo ulje. Ne virujen da si je vidila, brzo su je, ka', makli. Firma je otišla u stečaj.

Mina. Ja volim maslinovo ulje. Mi bi' s mora uvijek donijeli barem dvije litre. Prije.

Barbara. Moja mater sve kuva na maslinovon ulju. Direktor je ukra' neke novce, ulje in je inače bilo okej. Dobila sam dese' boca. Ka', ono, umisto honorara. (Kratka stanka.)

Ivan. (Mini; nakon što je pripalio joint i sam povukao dim.) Jesi za još je'an dim? (Kratka stanka; Mina uzme joint te povuče dim.)

Barbara. Ne mogu virovat' da ga više nema! Ne ide mi to u glavu... razumiš...

Ivan. (Mini.) Spalit' ćemo njegovu fotku.

Mina. Zašto?

Ivan. Ono, ka', ritualno. Zato smo ovdi. (Iz džepa izvuče presavinutu fotografiju Kurta Cobaina; pokaže je Mini.) Sa zadnje turneje po Americi.

Mina. (Promatra fotografiju.) Ima lijepe oči. Duboke.

Barbara. Najlipše. Ivan ima iste.

Mina. Da?

Ivan. E, to svi, ka', kažu... (Kratka stanka; Mini.) Koja ti je njegova stvar najbolja? (Kratka stanka; Mina, čini se, baš nije slušala "Nirvanu".)

Mina. Ne znam. Ne slušam baš... to.

Ivan. A šta slušaš?

Mina. Neke naše pjevače... I grupe. Neke vaše... Sve pomalo.

Ivan. Sve pomalo... (Stanka.)

Mina. Vi ste baš iz Splita?

Ivan. Ja baš. Ono, stari mi je iz Geta, a mater iz Velega Varoša. Dida mi je drža' brijačnicu, doli, prema Baćama... Sa' je tamo "salon za uljepšavanje", tako se zove. Sve su srušili, čak su i katrige pobacali. (Kratka stanka.) A bile su iste ka' u "Velon mistu". (Shvati da Mina ne zna o čemu govori.) To ti je serija. Stara. Ono, "Velo" i "Malo misto"...

Mina. Ja sam volila "Bolji život". Ovo nisam gledala.

Ivan. A šta se ja čudin, Barbara je, ka', ono, iz Splita pa jedva zna o čemu pričan. (Kratka stanka.) Doduše, ona nije "baš" - ona je, ono, Vlajina, razumiš?

Barbara. (Ovo je im je očito čest način međusobnog podbadanja i svađe; Mini.) Ja san se rodila na Village of Pujanke.

Ivan. (Citira.) "U sjevernom i istočnom dijelu grada nalaze se Kacunar, Brda, Kila, Kamen, Visoka, Mejaši, Pujanke, kvartovi uglavnom naseljeni ljudima iz Dalmatinske zagore, Vlajima, koji se nisu u potpunosti asimilirali s domaćim urbanim stanovništvom, što se osim u običajima osjeća i u izgovoru i načinu gradnje..."

Barbara. Dobro, je, ka', i...?

Ivan. (Nastavi.) "U starim dijelovima grada oko gradske jezgre, kao što su Marjan, Lučac, Radunica ili Varoš, došljaci nisu ostavili značajan utjecaj te je tamo donekle sačuvan duh staroga Splita."

Barbara. (Mini.) Radija je ka' turistički vodič pa je to prodava' Nijemcima i Česima, zamisli! Ka' da je nji' briga di su Kila i Kamen. Samo 'oće vidit' palaču i biž' ća odavde!

Ivan. (Mini.) S brda su se uvik spuštali 'vamo doli, k nama. Vi ste samo još jedna smjena.

Mina. 'Ko, "mi"?

Ivan. Izbjeglice. Mi odlazimo, vi dolazite. Smjena. (Barbara promatra limenku; Mina je podigne k sebi. Stanka.)

Barbara. Ne''š nan reć' šta je unutra?

Mina. Rekla sam vam.

Barbara. Dobro, dobro, ako nan ne viruješ... (Ivanu.) A da mi njoj otkrijemo našu tajnu?

Ivan. Misliš?

Barbara. Ono, ka', tajna za tajnu.

Ivan. Aj', ti prva. (Kratka stanka.)

Barbara. (Podigne majicu i pokaže Mini tetovažu koju su joj napravili negdje na trbuhu, malo postrani od pupka. Na tetovaži piše "Ivan"; Mini.) To smo napravili neki dan... (Ivanu.) Aj', pokaži joj sa' ti svoju. (Ivan podigne rukav. Po čitavoj podlaktici mu je istetovirano "Barbara".) Jel' ti se sviđa?

Mina. Sviđa.

Barbara. Ivan ima ludilo kožu za tetoviranje. Ono, ka', elastičnu. Bavija se plivanjem.

Ivan. (Mini.) Presta' san zbog srca. Nešto, ka', s klijetkom i pretklijetkom. Jedna veća, druga manja, razumiš? Ono, nego šta bi tribalo. Zabranili su mi da se dalje takmičin.

Barbara. Sve bi i' bija ostavija iza sebe, da si moga' nastavit'. (Poljubi ga; Ivan je privine uz sebe. Ljube se, pri čemu Ivan gleda Minu. Barbara to primijeti; odmakne se od Ivana.) Šta je gledaš? (Kratka stanka.)

Ivan. Koga?

Barbara. Nju.

Ivan. Šta ti je, 'ko je gleda'? (Kratka stanka.)

Barbara. Kako moreš bit' takvi?

Ivan. Kakvi?

Barbara. Stalno postavljaš neka pitanja. Koja, ono, ne znače ništa. (Kratka stanka.) Ja to ne razumin. Razumiš, ne razumin. (Mini.) Trava me uvik...

Mina. Jesi dobro?

Barbara. Odlično. Ti?

Mina. Nikad bolje. (Kratka stanka.)

Barbara. Jel' imaš nekoga, ono, ka', momka...?

Mina. Imam. Imala sam... Ne znam.

Barbara. Šta je, osta' tamo?

Mina. Da. (Kratka stanka.)

Barbara. A brata ili sestru?

Mina. Imam sestru, stariju. U Stocholmu je, već dugo.

Ivan. Kako to da nisi kod nje?

Mina. Baš se rastala, traži stan. Kod prijateljice je. Kud će sa mnom? Samo joj još ja falim.

Ivan. A mi, ka', imamo kud s tobon?

Barbara. Ostavi je na miru. Jeba' te tvoj "čisti Split"! (Kratka stanka.)

Ivan. (Mini.) Meni je to u redu, da se razumimo. Ja san se ovdi nakonobarija, neman ništa protiv da preuzmeš posa'. Nije ti baš, ka', neki izbor, al' gužva je, brale, velika! (Kratka stanka.) Moja mater je prije dva miseca završila na cesti... Inžinjerka, ku''iš, ono, 25 godina staža. Bit ćeš jon zdrava konkurencija na tržištu rada. Dobro došla! (Stanka.)

Barbara. Inače je svaka sto maraka, al' ako uzmeš tri odjedan put, dobiješ popust na količinu.

Mina. Količinu...?

Barbara. Tetovaže. (Ivanu.) Aj', pokaži jon i drugu. (Kratka stanka. Ivan, mada mu nije do toga, podigne majicu. Preko rebara mu je istetovirana riječ "Split".) Dobili smo sve za 250. (Kratka stanka.)

Mina. To je... dosta jeftino. (Kratka stanka.)

Ivan. Pojača' je vitar. Sa' bi bilo lipo zaplovit' na jedra prema Visu. (Mini.) Moj stari je pomorac. Ka' mali san često bija na brodu. Stavija bi mi svoju kapu na glavu, pa su me svi zvali "kapetane". Ala, brale, kako bi onda bija sritan!

Barbara. (Prekine ga; Mini.) 'Oćeš nam konačno reć' šta ti je unutra?

Mina. (Ivanu.) Čula sam da je na Visu prekrasno.

Ivan. E, da sa' imamo brod... uhuuu!

Barbara. (Mini.) Čuješ? (Kratka stanka.)

Ivan. Kurt nije triba' to napravit'. Otić' samo tako. Ljudi su ga, ono, volili, razumiš? (Kratka stanka.) Ova '94. baš i nije neka godina. (Barbari.) Iduća će bit' bolja. 

Barbara. Mina?

Mina. Moram ić', stvarno. Moram ić'. (Odjednom, Ivan iz Mininih ruku uzme limenku.) Ne!

Ivan. (Barbari) Evo je, ljubavi.

Mina. (Ivanu.) Ne... Vrati mi to...

Ivan. Kad ovi Vlaji sebi nešto uvrte u glavu, postanu zajebani. Bolje in je to odma' dat', razumiš? (Pruži Barbari limenku, kao da joj daje neki poklon. Ona ne zna bi li je uzela ili ne.)

Mina. Nemoj! (Pokuša uzeti limenku i pritom je sruši na zemlju. Ova se pri padu otvori; iznutra izađe nešto što izgleda poput pepela. Ili je to upravo pepeo. Mina kao da je ukopana. U njoj nema snage ni za jedan jedini pokret, niti glas; vjetar raznosi to prosuto nešto po šumi.)

Barbara. Šta ti je to? (Mina šuti; stanka. Sve se nekako stišalo i usporilo. I Mina i Ivan i Barbara.) Šta ti je to? (Kratka stanka.) 'Alo, čuješ? (Stanka.)

Ivan. Izgleda ka', ono... (Stanka.)

Mina. (Klonula je, u toj nepoznatoj šumi.) Mama... (Uzima zemlju u ruke. I pepeo s njom.) Mama... (Plače. Konačno.)

Barbara. Mina... (Kratka stanka.) 'Alo, Mina...

Ivan. (Barbari.) 'Amo... (Kratka stanka.) Ha...? (Kratka stanka.) 'Amo ća.

Barbara. (Mini.) Oprosti... (Kratka stanka.) Oprosti. (Mrak.)


2. ČETIRI - TRI - TRI

(ljeto, druga polovica 90-ih)

(Ponovno smo na Marjanu; od prve slike prošlo je otprilike pola desetljeća. U marjanskoj su šumi sad OTAC i TOMO, njegov sin. Prvi je na sebe obukao staru trenirku i tenisice, u kojima djeluje kao trener nekog niželigaškog njemačkog kluba iz '70-ih, dok je drugi u kratkim hlačama i tenisicama, za trening spreman, jer isti je upravo u tijeku. Otac je, naime, sina doveo u prirodu, gdje ovaj pod njegovim budnim okom radi seriju vježbi - u ovim trenucima, trči na mjestu. Otac, smješten negdje pored sina, pije pivo iz limenke, ne krečući se puno; blizu njega je kesa s još nekoliko limenki.)

Tomo. (Vježbajući.) Ne mogu više...

Otac. 'Ajmo, još tri kruga! (Otpije gutljaj piva.) Sve će ti se to, sinko, vratit' na terenu. Imaš slabe natkoljenice. One moraju bit' ka mramor, kamen i željezo! Presvilen si, razumiš. Aj', aj'... (Tomo vježba.) I još ćeš napravit' deset sklekova, za kraj...

Tomo. 'Oćeš ti da ja umren ovdi?

Otac. Ja 'oću od tebe napravit' čovika. Čovika i sportaša. (Tomo predahne prije sklekova.) Šta si sta'?

Tomo. Moran uzet' zraka.

Otac. Moraš uzest' zraka? Poanta je u tome da ostaneš bez zraka! Misliš da će na terenu ne'ko čekat' da ti uzmeš zraka!? Nema toga, tovare!

Tomo. Na treningu nikad ne radimo vježbe tako da se ugušimo.

Otac. E, zato i jeste tu di jeste. Bivši klub, pokojni klub, sjena od kluba! I to ću reć' ton vašen treneru u facu! Di su ga, čoviče, našli? Ču' će me sutra, ja ti govorin!

Tomo. Ma 'ko će te čut', nećeš ti ništa, razumiš... I ne viči tako.

Otac. Nemoj mi govorit' da ne vičen!

Tomo. Dobro, onda viči. Samo izvoli.

Otac. To si pokupija od matere! Tako mi i ona, kad mi se najviše viče, govori da ne vičen!

Tomo. I oči sam pokupija od matere. A njenima si piva da su najlipše na svitu. (Kratka stanka.)

Otac. (Otpije gutljaj piva.) Jesam, ne poričen. Tvoja mater je imala lipe oči. E, i još uvik i' ima. 'Al to ne znači...

Tomo. (Prekine ga.) Šta mu imaš govorit'? Sve se vidi na terenu.

Otac. U normalnin zemljama i normalnim klubovima se sve vidi na terenu! Ovdi - ne.

Tomo. Jel'? Nego šta?

Otac. Ovdi triba porazgovarat' s trenerom. Ukazat' mu na neke... evidentne propuste, ka' si ti u pitanju. (Kratka stanka.) On gura momčad u "3-5-2", i onda tebe ne triba, jasno, al' ka' bi igra' "4-3-3", onda bi mu vridija zlata! (Kratka stanka.) Imaš strašnu livu nogu, a to šta ne uklizaješ, to je... malo si povučen, jesi, e, nije da nisi.. respektiraš nogu protivnika, e, zato jer si pošten. Ne mogu reć' da to danas nije mana, al' se da ispravit'... Nije se nik'o rodija polivalentan...

Tomo. Mama uvik govori da si triba' bit' trener, da brodovi nisu za tebe.

Otac. Pusti me više s ton ženon, ovdi se govori o balunu! O "Hajduku", čoviče! Ovo je između mene i tebe... I "Hajduka". A on je svetinja, on nije zajebancija! (Kratka stanka.) Tomo, predobar si da igraš za drugu momčad.

Tomo. Ti meni govoriš o svetinji? 'Ko ovdi igra u "Hajduka", ja ili ti?

Otac. Ti bi triba igrat' u "Hajduka", al' ne igraš, sinko, ne igraš jer ti oni majmun ne da šansu, jebalo ga "3-5-2"! I to ću mu reć', pljuni me u brk ako mu ne rečen!

Tomo. I stvarno misliš da će me stavit' u momčad samo zato jer si mu ti to reka'?

Otac. Triba provat'. Da '91. nismo provali...

Tomo. (Prekine ga.) Nemoj mi sad s '91., molim te. '99. je. Rat je završija. (Kratka stanka.)

Otac. "Latentna opasnost za protivnička vrata", tako je upisa' tvoj trener u tvoju knjižicu u kadetima. A ti čovik je bija stara škola, a ne ka' ovi, ovi nema veze!

Tomo. Umoran san. Večeras iman trening i triba bi'...

Otac. (Prekine ga.) Znan ja da imaš trening, o čemu cilo vrime pričamo! (Stanka.)

Tomo. I tako neće razgovarat' s tobom. Di bi doša' kad bi sa svima vama razgovara'.

Otac. Nisan ja svi! Ja san studira' fizičku kulturu!

Tomo. Da' si dva ispita. (Kratka stanka.)

Otac. Bila su teška vrimena! Ti si bija na putu, tribalo je radit', a ne glumit' studenta... Zbog tebe sam prikinija studije, a ovo sa' mi je fala! (Kratka stanka.)

Tomo. Tata, 'ajde doma, molin te, to je najpametnije.

Otac. Ma nemoj. A 'ko će tvojoj materi objasnit' da u balunu postoje druge momčadi i rezerve? Ona misli da se negdi drogiraš, ka' te ne vidi na terenu. (Kratka stanka.) Bulji u tu televiziju ka' da jon ide najdraža serija. A prije, ka' bi' ja gleda' balun, ne bi tila ni povirit' u sobu... Ka' san ti kupija dres o' "Hajduka" ka' si se rodija, ovolicni, s brojen 10, e, rekla je, "Makni to ća, ne''š mi od diteta napravit' bolesnika!"

Tomo. Daj pusti me s tin pričama. Neman pojma 'ko će joj objasnit'. Objasni joj ti, ja san tvoj projekt. (Kratka stanka.)

Otac. Ništa ja njoj neću objašnjavat', objasnit ću onome tamo...

Tomo. (Prekine ga.) Tata, vrime te prigazilo. (Kratka stanka.)

Otac. Lipo, e, je. Dotle smo došli, mene je prigazilo vrime, aha. (Kratka stanka.)

Tomo. Postoje ljudi iznad trenera. Važniji ljudi. (Kratka stanka.)

Otac. Misliš da si mi sad otkrija toplu vodu? Uvik su postojali ljudi iznad trenera.

Tomo. I uvik su oni slagali momčad?

Otac. To nisan reka'.

Tomo. E, vidiš. A sad je slažu. Prema tome, trener ti je - sve ka' bi te i sluša', a neće - krivi čovik. Svoje bi taktičke zamisli triba' izložit' na drugome mistu... Di te neće primit', sve ka' bi i kampira isprid stadiona. I baš i' briga koji ti je broj na članskoj iskaznici od "Torcide". (Kratka stanka.) Danas ne moraš zalivat' masline?

Otac. Nemoj me sad s maslinaman! Ja sam navijač "Hajduka"! Ja san tvoj otac! (Kratka stanka.) Ti si mi jedino dite. (Stanka.)

Tomo. Neki dan su se navijači "Hajduka" i "Dinama" pocipali na nekoj pumpi na auto-putu. Na po puta između Splita i Zagreba, 50 naših protiv 50 "Boysa". Uglavnom naoružani šipkama. Navalili su jedni na druge i udri. Bilo je svega. Krvi i... otvoreni' prijeloma... (Kratka stanka.) Jesi to i ti radija, ka' si bija mlađi?

Otac. Šta, tuka se? Je, tuka san se, jesan, e... Al' ne toliko s ovima iz Zagreba, s njima smo se više, ono, e, ka', zezali. Vodili bi' gori tovara na kojen je pisalo "Ćiro Blažević" i pustili bi ga da pase travu po Zrinjevcu, e. Inače smo pivali "Dinamo i Hajduk dva su kluba bratska..." I prije svake utakmice bi' otpivali "Lijepu našu" zajedno, pedeset pet iljada ljudi, čoviče, doli panduri ne smiju mrdni', koji je to bija osjećaj, 'ajme meni! (Kratka stanka.) A "Delije" i "Grobari", e, s njima je bila druga priča. S njima smo se, je li, e...

Tomo. (Prekine ga.) Lupali šipkama po glavi. (Kratka stanka.)

Otac. Ne znan, ne sićan se. Bija san mlad. (Kratka stanka.)

Tomo. Kad čujem takve stvari, sve mi se zgadi. Još više.

Otac. Ma, koje stvari? Navijači se tuku i šta sad? Ti bi minja svit? (Kratka stanka.) Osim toga, ne rade to svi. To su ovi šta bi se tukli i onako. Pusti to, 'aj'mo mi sva'ko svoj posa', ti se potrudi da ojačaš, ja ću razgovarat' s trenerom, a navijači nek' se tuku, koga je briga, gospe ti. (Otpije gutljaj piva; kratka stanka.)

Tomo. Ne odustaješ?

Otac. Od tebe, sine? Ni mrtav. (Stanka.)

Tomo. (Prestane trčati. Nešto želi reći Ocu, možda i svo vrijeme, no ne zna kako bi to učinio...) Tata...

Otac. E?

Tomo. (...pa onda, opet, kaže nešto drugo.) Jesi šta bija doli?

Otac. U škveru?

Tomo. E.

Otac. Nisan. Rekli su da će nas zvat' ako in budemo tribali. (Kratka stanka.)

Tomo. A šta ti i mater radite, gori, na zemlji, po cile dane? (Kratka stanka.)

Otac. Zalijemo masline. (Kratka stanka.) E, puno brige tribaju ta stabla.

Tomo. Mater uživa, to znan. Ona nikad nije volila živit' u gradu. (Kratka stanka.) A ti? Ne fali ti Split?

Otac. Ne.

Tomo. Lažeš.

Otac. Ne sićan se da sam te to učija, da se starijima govori da lažu!

Tomo. Oprosti. (Kratka stanka; opet počne trčati.)

Otac. E, fali mi, je. Fali mi za popizdit'! Ne mogu se ja snać' s ton prirodon. Ne zna' odit' po njon... 'Al to zbog matere, ona uživa, e. (Kratka stanka.) A i sve je jeftinije, kad si... vanka grada.

Tomo. Moreš kod mene doć kad 'oćeš, prispavat' i to.

Otac. To je tvoj stan, zaradija si ga svojin nogama. Uživaj u slobodi, dok si mlad, šta ću ti ja smetat', gospe ti, tek si nas se riješija! (Kratka stanka.) Jesi još s onon curom?

Tomo. S kojom?

Otac. Ona plava. Kako se zove, Mirela?

Tomo. Marela. Nisan.

Otac. Nisi, e? A baš je bila simpatična.

Tomo. Kako znaš ka' je nikad nisi vidija?

Otac. Rekla mi je mater. Ona zna procijenit' ljude. Puno bolje nego ja, e. (Kratka stanka.) Nema veze, nać' ćeš drugu... Ima lipi' cura. Splićanke su... e, je li! (Smije se; ponosan je.) Bar s tim nemate problema, vi nogometaši! (Kratka stanka.) Kad sam bija tvoji' godina, e, 'vamo gori san dovodija cure...

Tomo. Na Marjan?

Otac. E. Gori, u šumu. (Kratka stanka.) Volin gledat' Poljud odavde. Lako je zamislit' da se, evo, sad, doli igra neka važna utakmica. Da je, na primjer, '80-ta, "Hajduk" - "HSV"... Kad...

Tomo. (Prekine ga.) Samo sam čeka' kad ćeš počet' s tin!

Otac. (Nastavi.) ...kad nas je "HSV" izbacija u četvrt-finalu Kupa prvaka, vidija sam ljude kako side na sri' ceste i plaču... A znaš zašto su plakali? Ne zato šta smo izgubili, gubija je "Hajduk" i prije, a o poslin da ne govorin... Nego zbog šanse. Ljudi su osjećali da je to...

Tomo. (Nadoveže se.) ..."povijesna šansa".

Otac. Rugaj se ti, rugaj. Povijesna šansa, e. Ali šta, nisam još ni uša na stadion, a Švabe vode 1:0! I onda Zlatko Vujović izjednači, i odma' iza toga sudac sudi penal na Šuri, ludnica, erupcija, i Boro Primorac uzme balun i... Majke ti, kako ga je puca', ka' ti meni...

Tomo. (Opet se nadoveže, jer sve je to već mnogo puta izgovoreno.) ...kad san ima tri godine.

Otac. E, lagano u livu stranu. Očajno! Pripa se, pripa se, pripali smo se sami sebe, ka' i '73. protiv "Leedsa", i '75., i '76., i '78. "Austria", i '84. "Tottenham", i '86., i uvik, uvik ti vražji stra'! E, a imali smo i'! Imali smo i'! Koprcali su se ka' špar na tunji. Najbolje drugo poluvrime ikad, razbili smo Švabe. A onda muk, 3 : 2, pobjeda, a pedeset pet iljada ljudi šuti, moga si komarca čut'. Sveta, duboka tišina. A  prije toga ludilo, cila ulica crta "Hajdukov" grb, ukra' san materi dva lancuna od bračnoga kreveta, 'naš koliku smo zastavu sašili... I cili dan se pivalo, uteka' san iz škole nakon prvog sata i izgubija san bija glas totalno i... Split je bija ka'... ka' da će poletit'... I Gospe mi, i letija je... letija i piva.

Tomo. (Zapjeva.) "Druže Tito, mi ti se kunemo, mi ti se kunemo..."

Otac. Umukni! Umukni, jesi čuja!?

Tomo. (I dalje pjeva.) "...da sa tvoga puta ne skrenemo, puta ne skrenemo..."

Otac. Začepi više! (Tomo utihne; kratka stanka.) Jesi poludija...?

Tomo. Pa na "Hajduk" - "Zvijezda" ste to pivali, ili, ka', niste?

Otac. Nismo! Reka' san ti sto puta da su to namontirali na televiziji!

Tomo. Ljudi su otvarali usta, lipo se...

Otac. (Prekine ga.) Samo par papaka! Mi ostali smo mučali.

Tomo. Aha. Je, jeste, niste više posli' mogli otvorit' usta, koliko ste mučali. Mučali ste ka' jato gauna...

Otac. To su ti materine metode, al' ne''š me isprovocirat'! Ono šta 'oću reć' je da je "Hajduk" '80. izbacija sam sebe... Švabe nisu tribali ni dolazit' na utakmicu... mi smo sami davali golove i sebi i njima.

Tomo. (Prekine ga.) Znan, tata. Znan napamet tu utakmicu, pušta' si mi je sto puta...

Otac. (Nastavi.) ...i neću da se to tebi dogodi. Klasična splitska priča, razumiš, da sam sebe izbaciš iz utakmice...

Tomo. O čemu ti pričaš?

Otac. Nježan si, sinko. Prenježan. A sport... traži fajtere. Ne samo sport, svaki uspjeh. Triba žestoko jurišat' na cilj, a ne...

Tomo. (Prekine ga.) Iden ća iz "Hajduka". (Kratka stanka.)

Otac. Molin?

Tomo. Posuđuju me u drugu ligu. Na neodređeno vrime. Tiraju me u "Solin". (Kratka stanka.) Već od nedilje. (Stanka.)

Otac. (Nešto olovno iznenada mu je sjelo na pluća.) U drugu ligu?

Tomo. E.

Otac. Zašto?

Tomo. (Prestane trčati.) Zato jer nisan dovoljno dobar. (Kratka stanka.) I ne moraš ni pokušavat' s nekin razgovarat', sve je dogovoreno i potpisano. (Otac otpije gutljaj sve gorčeg piva; stanka.)

Otac. Zašto mi to nisi prije reka'?

Tomo. Nisan ima' živaca sve ovo slušat'.

Otac. To je zato jer se nisi dovoljno borija!

Tomo. Tata...

Otac. Bojiš se uklizat', ka' da si curica, a moderno krilo se ne smi'' bojat' uklizat'! Dobar si tehničar, imaš i brzinu, al' ne moreš samo na...

Tomo. (Prekine ga.) Moran ić'. Iman još neki dogovor prije treninga. (Stanka.)

Otac. Moraš ić'? Kažeš mi 'vak'u stvar i onda moraš ić'? Misliš da se to tako radi?

Tomo. Ne znam kako se to radi, prvi put me izbacuju iz kluba! (Kratka stanka.)

Otac. Iduće godine će "Solin" igrat' u prvu ligu, a onda ćeš davat' golove "Hajduku", nabijen i' sve, kratkovidne! (Stanka.) Mislija sam da ćemo još radit' trbušnjake...

Tomo. Drugi put. (Otac i sin se promatraju bez riječi; stanka.) Reka' si da si prista' pušit'. (Kratka stanka.)

Otac. Pa prista' sam.

Tomo. A šta će ti onda te cigarete? U džepu... (Kratka stanka.)

Otac. A to, e, to mi je valjda ostalo. Dugo nisam nosija ove gaće. (Kratka stanka.)

Tomo. Di si parkira?

Otac. Doli, kod rampe. (Kratka stanka.) 'Ali ne iden ja još. Ostat' ću još malo...

Tomo. Šta ćeš tu?

Otac. Sist' ću negdi. Popit' još koje pivo. Gledat' Poljud. Volim ga gledat'. Kad muči, kad ovako spava, e, onda mogu sanjat' s njime... (Kratka stanka.) Nije loše u ovoj šumi. Otkad su se sve hijene spustile u grad. Ovdi se pari ka'... (Kratka stanka.) Stvarno moraš ić'? Odma'? (Stanka; Tomo šuti.) A novci? U "Solinu" će te, 'ka, ono, manje plaćat', jel' tako? (Kratka stanka.) Puno manje, e. (Kratka stanka.)

Tomo. Iden ća. U petak ću doć' do vas, da vidin mater. (Kratka stanka.)

Otac. Bit će jon drago. (Stanka. Tomo krene prema ocu kako bi ga zagrlio, ali ovaj se odmakne. Tomo ga promatra bez riječi; potom se okrene i ode. Otac gleda za sinom, a onda...) Tomo... (...no Tomo je otišao. Otac ostane sam. Neko vrijeme ne čini ništa, a zatim sjedne na neki panj, zagledan ni u što. Kretnjom iskusnog pušača iz džepa izvuče cigarete te zapali jednu. Puši. Mir marjanske šume neizdrživ je u svojoj ravnodušnosti. Ubrzo se pojavi BARBARA, djevojka iz prvog prizora. Na leđima joj je ruksak, a u naručju nešto zamotano u pokrivač. Drugačija je od djevojke otprije pet godina: ljepota se povukla pred razočaranošću, ponajviše utisnutom ispod očiju.) Dobar dan. (Stanka.)

Barbara. 'Oćete mi pomoć'? (Kratka stanka.)

Otac. Pomoć'? (Više namjerom, nego doista, krene prema tome što Barbara drži u naručju.) S tin...?

Barbara. (Odmakne se.) Ostavite! (Otac ustukne; stanka.) Misec dana je bija u bolnici, mislili su da ima šum na srcu... A njega nema. Nigdi. (Kratka stanka.)

Otac. Koga nema? (Barbara šuti; stanka.)

Barbara. Tu je nekad bija, ka', botanički vrt...

Otac. Ne tu. Na onu stranu šta gleda na Šoltu. 'Oćete pivo? Iman...

Barbara. (Prekine ga.) Na kojen katu živite?

Otac. Molin? (Kratka stanka.) A, u kući smo, žena i ja, e.

Barbara. Mi smo u podrumu. Ukopani. (Kratka stanka.)

Otac. (Pruži joj limenku s pivom, mada ona to nije tražila.) Evo, na, uzmite. (Barbara spusti zavežljaj i uzme limenku. Otac promatra zavežljaj, pazeći da to ne čini preočito.)

Barbara. Vlažno je. I mračno. Al' zato stan, ono, nije skup. (Kratka stanka.)

Otac. Koliko plaćate?

Barbara. 200 eura, 40 kvadrata. Dosta za nas dvoje. Ka', ono, soba i kužina. (Kratka stanka.)

Otac. Oli' nećete pit'?

Barbara. Šta?

Otac. Pivo.

Barbara. 'Oću. (Ne otvara limenku; stanka.)

Otac. (Gleda zavežljaj.) Pari teško.

Barbara. Težak je, je. A bija je tako mali. Nisi ga, ka', ima šta vidit'. (Kratka stanka.)

Otac. I sad ćete...

Barbara. (Prekine ga.) Zakopat ću ga.

Otac. Di? (Kratka stanka.)

Barbara. Tako je tija.

Otac. 'Ko?

Barbara. Jan. Moj mali sin. Zoven ga "franja". Kad ga stisnen uz sebe, onda, ono, bude takav... ka' franja. (Kratka stanka.)

Otac. I ja iman sina. Velikog. Vaši' godina. (Kratka stanka.) Di mu je otac, Janu...? (Kratka stanka.) Kopanje je posa' za...

Barbara. (Prekine ga.) U Italiji, negdi. (Kratka stanka.) Nemamo za bolji stan. Ja sam bila, ka', model. I glumica. (Kratka stanka.) On nam ništa ne šalje.

Otac. E, ja san mislija da se to dobro plaća...

Barbara. Bilo nas je jako puno. U Rimu. Ono, vagoni cura. Jedna mlađa od druge. Jedna mršavija od druge. (Kratka stanka.) Ni'ko vas neće, ka', trudnu. (Kratka stanka.) On je osta'. Pustija me da se, ono, ka', vratim. S njim u drobu. (Kratka stanka.)

Otac. Talijan?

Barbara. Hrvat.

Otac. E, žalosno, da su i naši momci takvi. (Kratka stanka.) Šta radi tamo?

Barbara. Lažne vešte s Kinezima.

Otac. Lažne...?

Barbara. Ka', "Dolce&Gabbana" koji, ono, nije "Dolce&Gabbana". Prodaš ga za 500 eura, a sašija si ga, ka', za 20. (Kratka stanka.) To je radija ka' sam ga zadnji put čula. Ono, prije godinu dana. (Kratka stanka.) Šta da kažem sinu? Di mu je otac? (Kratka stanka.) Šta bi' mu vi rekli?

Otac. Ja? Ne znam. (Kratka stanka.) Da je na putu, e. Da će doć'.

Barbara. Al' neće doć'. (Kratka stanka.) Ka', lagali bi' mu, ono? Svome ditetu?

Otac. Bi'. I njemu i sebi. (Stanka; niz Barbarino lice teku suze.) 'Oćete da vas negdi odveden?

Barbara. (Ponovno se odmakne.) Makni se! (Kratka stanka.) Makni se, biž' ća, čuješ!?

Otac. Smirite se, samo san...

Barbara. Di bi ti mene vodija, 'a!? Je li!?

Otac. Ma, nigdi... Mislija san, ako 'oćete popit' kavu, da dođete k sebi...

Barbara. Ostavi me na miru, jesi čuja! (Kratka stanka.)

Otac. Sram te bilo. Dan ti pivo, gospe ti, 'oću te odvest' na kavu, a ti... (Kratka stanka.)

Barbara. Misliš da ne znan, ka', šta to znači?

Otac. Šta bi značilo? Moga' bi' ti bit' otac!

Barbara. Kakve to ima veze? U Rimu su po meni slinili i puno stariji tipovi od tebe.

Otac. E, pa nismo u Rimu!

Barbara. 'Oćeš reć' da je ovdi, ka', drugačije? (Kratka stanka.)

Otac. Ništa ja neću reć'. Zaključija san da tribaš pomoć, e. (Stanka.)

Barbara. Šta ti radi sin?

Otac. Igra balun. (Kratka stanka.) U "Hajduka".

Barbara. Kako se zove?

Otac. Tomo. Tomislav Duplančić. Ka' Ivić, razumiš, Tomislav...

Barbara. Nikad čula za njega.

Otac. Čut ćeš, e. Još je mlad. (Otac promatra zavežljaj; stanka.)

Barbara. Danima je zavija', nije tija ist'. Veterinar je reka' da, ka', ono, kad su tužni, da... (Kratka stanka.) Na kraju mu je stalo srce. Sve... ode u srce. A ono... Samo tako, stalo je. Jan ga je... Naša' ga je... Reka' mi je, "Mama, ne mogu... ne mogu probudit' Kurta." (Mrak.)


3. KIŠA

(jesen, prva polovica 2000-ih)

(I dalje smo na Marjanu, ili - ponovno smo tamo. Večernji su sati, mrak je. Negdje, u šumi, mladić i djevojka se

ljube. Ona je MINA, djevojka iz prvog prizora, a on TOMO, mladić iz drugoga. U jednom trenutku, nakon

što su izmijenili nekoliko dugih poljubaca, mladić krene otkopčavati djevojku. Ona se odmakne.)

Mina. Ne mogu... (Kratka stanka.) Ne još. (Kratka stanka.)

Tomo. Nešto san... krivo...?

Mina. Nisi. Samo mi je... prerano. (Kratka stanka.)

Tomo. 'Oćeš da idemo ća odavde?

Mina. Neću. Meni je lijepo, ovdje... Tebi nije?

Tomo. Je. Lipo je. (Stanka.)

Mina. Tomo?

Tomo. Molin? (Krene skidati svoju jaknu.) Je li ti 'ladno? (Kratka stanka.)

Mina. Zaljubila sam se u tebe. (Kratka stanka.)

Tomo. Kad?

Mina. Otkud da znam kad? Nekad.

Tomo. Znamo se tjedan dana, zato... (Kratka stanka.) I ja u tebe. (Stanka.)

Mina. I šta ćemo sad?

Tomo. S čin?

Mina. S tim.

Tomo. Ništa. Bit ćemo zaljubljeni. (Kratka stanka.)

Mina. Samo tako?

Tomo. U čemu je problem? (Kratka stanka.)

Mina. Ić' ćemo u kino? Pit ćemo čaj? Dolazit ću ti na utakmice?

Tomo. Ne moraš mi dolazit' na utakmice, ako ti je dosadno. A kino i čaj, to more. (Kratka stanka.)

Mina. I kad budem bolesna, donijet ćeš mi mandarine?

Tomo. Šta bi bila bolesna?

Mina. Svi budu bolesni, nekad.

Tomo. 'Oću, donit ću ti. I kekse. I novine. I ono...

Mina. Novine ne trebaš. (Kratka stanka.) Ima ona jedna čokoladica, s rumom... Pokazat ću ti.

Tomo. Dogovoreno. Iden odma' kupit' sto komada, da ne nestane. (Ona mu se, odjednom, baci u zagrljaj. Grle se.)

Mina. (Napipa nešto u unutrašnjem džepu njegove jakne.) Šta je to? (Kratka stanka.)

Tomo. Kazeta.

Mina. Kakva kazeta?

Tomo. VHS.

Mina. Opljačk'o si videoteku?

Tomo. Još gore. Staroga.

Mina. Šta je, snimio te da oblačiš sestrine haljine?

Tomo. Neman sestru. (Kratka stanka.) Na kazeti su utakmice.

Mina. Tvoje?

Tomo. Ne, stare "Hajdukove". Dvi, iz '80-ih, protiv "HSV-a"... U Hanburgu i ovdi.

Mina. Skidaš fazone?

Tomo. Tija san je bacit'. Ali sad, kad smo već tu... I tako je nisan moga' samo tako ostavit' u prvon kontejneru.

Mina. Nego?

Tomo. Zakopat ću je. To je bolje. Da ima, ono, ka', pogreb, tu, u šumi... (Mina se odmakne od njega; kratka stanka.) Šta ti je?

Mina. Što?

Tomo. Ne znan, odjedan put si... (Kratka stanka.)

Mina. To su neke specijalne utakmice?

Tomo. To su "povijesne šanse" koje moji preci nisu iskoristili. Njihove pirove pobjede. Nešto, ka'... san iz kojeg su i' probudili... neki let s kojeg su i' oborili... (Kratka stanka.) Svaku nedilju poslipodne stari bi me sija' i pušta' mi ove, ili neke druge, propuštene "povijesne šanse". "Da mogu nastavit' tamo di su oni stali." Moj stari... (Kratka stanka.)

Mina. Šališ se?

Tomo. Ni u ludilu. (Kratka stanka.)

Mina. I kad si je mislio... zakopat'?

Tomo. Bilo kad. (Kratka stanka.)

Mina. Zato si htio da dođemo ovamo? Zbog kasete?

Tomo. Ne... Tija san da budemo sami. (Stanka.)

Mina. Ptice su se raspričale.

Tomo. Koje tice?

Mina. U drveću. Ne čuješ ih? Predvečer se uvijek raspričaju. Dok pada mrak. To je njihovo doba. (Kratka stanka.) Slušaj. (Stanka. Mladić i djevojka slušaju ptice.)

Tomo. 'Oćeš mi pomoć'? Da je... (Kratka stanka.)

Mina. Sad?

Tomo. Već san davno to triba' napravit'. Spalit' je, zakopat', bilo šta... samo da nestane s ovoga svita.

Mina. Misliš da će nestat' s ovog svijeta ako je zakopamo? (Kratka stanka.)

Tomo. Čudna si ti.

Mina. Što?

Tomo. Drugačija si.

Mina. To je kompliment il' uvreda?

Tomo. Ne znan. Ni jedno, ni drugo.

Mina. Ni ti ne izgledaš k'o nogometaš. Nježan si.

Tomo. To je uvreda, pretpostavljan.

Mina. Kompliment.

Tomo. Fala. (Kratka stanka.) Za treću ligu sam dobar. Valjda.

Mina. Rek'o si da igraš u drugoj ligi.

Tomo. "Solin" me 'oće prodat'. Čekaju početak 2002. da me se riješe.

Mina. Ma daj, šta bi te prodavali... (Stanka; Tomo krene prema nekom drvetu.)

Tomo. (Sagne se i opipa zemlju.) Tu je dobro. (Rukama krene otkopavati zemlju. Pogleda prema Mini; ona mu priđe i pomogne mu. Kopaju zajedno.) Tvrdo je.

Mina. Na Marjanu je svugdje tvrdo za kopanje.

Tomo. Kako znaš?

Mina. Šta?

Tomo. Da je na Marjanu svugdi tvrdo. Za kopanje. (Kratka stanka.)

Mina. Ne znam. Valjda jest. (Kratka stanka.) Izgleda k'o da smo potonuli u more.

Tomo. 'Ko?

Mina. Marjan i mi. (Kratka stanka.) Sve je plavo. Od noći. (Kratka stanka.) Brdo pod morem. (Kratka stanka.)

Tomo. Možda i mojima konačno krene, kad ovo zakopamo. Možda in pa'ne kiša.

Mina. Šta će im kiša?

Tomo. Za masline. Ove godine dugo nije padalo, sad je krajnje vrime. (Kratka stanka.) Puno brige tribaju ta stabla.

Mina. Od toga žive?

Tomo. E. (Tomo kopa dalje; stanka.)

Mina. Mislila sam da će mi moji, kako sam starija, sve manje falit'. A fale mi sve više.

Tomo. Di su pokopani, tamo?

Mina. Tata da. A mama... (Kratka stanka.) Ona je ovdje.

Tomo. (Prestane kopati.) U Splitu? Kad je umrla?

Mina. Prije sedam godina. U proljeće '94. (Kratka stanka.) Kol'ko ćemo imat' djece?

Tomo. Kakve dice?

Mina. Ti i ja. (Kratka stanka.)

Tomo. Aha. (Kratka stanka.) Ne znan. Deset?

Mina. Mora bit' neparan broj.

Tomo. Zašto?

Mina. Ako će jedni htjet' bit' muslimani, a drugi katolici, da ih ne bude pola-pola, nego neparno...

Tomo. Zbog čega?

Mina. Kad dođe do glasanja - glasovanja, 'oću reć' - da se mogu preglasat'... (Kratka stanka.)

Tomo. Onda jedanaest, nema druge.

Mina. Može. A spol? Mislim, spolovi. Ti bi sigurno da svi budu momci, da imaš svoju nogometnu ekipu.

Tomo. Ne, ja bi baš da su sve ženske, tako da izbjegnemo svaku mogućnost da neki 'oće postat' nogometaši.

Mina. I žene igraju nogomet.

Tomo. To je zdravo. Sport ka' i svaki drugi. (Kratka stanka.) Šta, ol' ćemo se ženit?

Mina. Možemo. (Kratka stanka.) U katoličkoj crkvi, il' u džamiji? Ima ovde neka džamija?

Tomo. Najbolje na neutralnom terenu, u općini.

Mina. Tvom tati će to bit' okej? Da se poslije ne ljuti na mene.

Tomo. 'Oće. Objasnit ću mu. I materi isto. (Kratka stanka.)

Mina. A šta ćemo s kišom?

Tomo. Kako to misliš?

Mina. Kad sam bila mala, vjerovala sam da pjesmom možeš prizvat' kišu. K'o Indijanci. Oni su prizivali kišu. Onda sam molila mamu da mi pjeva...

Tomo. I? Je li padala?

Mina. Onako. (Kratka stanka.)

Tomo. 'Oćemo provat'?

Mina. Pjevat'?

Tomo. E. (Kratka stanka.)

Mina. Ima jedna pjesma... (Počne pjevati.)

"Kiša pada, trava raste,

Gora zeleni;

I gora se s listom sasta,

A ja nemam s kim."

(Iza leđa Mine i Tome pojavi se mladić. Kratko ih promatra bez riječi. To je ROKO.)

"I gora se s listom sasta,

A ja nemam s kim."*[2]

Roko. (Zaplješće, prekinuvši ih.) Baš lipo! (Pjesma utihne.) Spremate se za Splitski festival? (Kratka stanka.) Skužajte, znan da nisan baš taktičan, ulijećen, brale, ka' bizon... To mi je velika mana! Da vas ostavin, ka', još malo same? Mogu prošetat' po Marjanu, lipa je večer...

Mina. Tomo...

Tomo. (Mini.) Vi se znate?

Mina. (Tomi.) Morat ću ić'.

Tomo. Di? Koji ti je ovo?

Mina. Ni'ko. Poznanik. (Kratka stanka.) Imamo... nekog posla.

Tomo. Ne razumin.

Roko. Šta ne razumiš? Cura bi tila krenit', a nije joj ugodno samoj ić' po šumi. Po noći se po Marjanu, ono, motaju svakakvi sumnjivi tipovi. (Mini.) Čujen da si me tražila na Baćama i u "Po noge"?

Mina. Bila sam i tamo, da...

Roko. Jesan ti reka' da se ne raspituješ za mene okolo?

Mina. Nisi mi se javlj'o na telefon...

Roko. Ako se nisan javlja', ima' san razloga za to. (Kratka stanka.) Neće roba uteć. Ona je uvik tu negdi.

Tomo. (Mini.) Kakva roba?

Mina. Nikakva.

Roko. (Tomi.) Inćuni. Imam izvrsne inćune. I slane srdele. U domaćen maslinovon ulju. 'O''š?

Tomo. Neću.

Roko. Kako 'oćeš. Ako se predomisliš, Mina ima moj broj. Uvik sam dostupan. (Pruži mu ruku.) Ja san, ka', Roko. (Tomo ne pruža ruku; kratka stanka.) Ne rukuješ se s ribarima? Ka', brale, smrde ti?

Tomo. Dida mi je bija ribar, odrasta' san na kaiću. (Kratka stanka.) Nije ima' tako čiste nokte ka' ti. Ribarenje je malo teži posa' od ovoga šta ga ti radiš.

Roko. Opa! Pun si predrasuda. A koji ja to posa' radin?

Tomo. I ti i ja znamo koji. (Kratka stanka.)

Roko. A ti? Šta ti radiš?

Tomo. Igran balun.

Roko. (Prasne u smijeh.) Ma nemoj!? To je, ka', ozbiljan posa'? Protiv koga?

Tomo. Za "Solin".

Roko. Bravo! Čestitan. (Kratka stanka.) Je, vama je, brale, stvarno teško, vama i rudarima... Kad ti stalno pune mrižu, napucavaju te, zajebavaju se s tobon... A tebi, brale, ne ide, pa ne ide. (Stanka.)

Mina. Tomo, idi... Molim te.

Roko. Čuješ šta ti cura govori? Nećeš joj ispunit' želju?

Tomo. Mislin da neću. (Kratka stanka.)

Roko. 'Alo, borac - to je za tvoje dobro... Di si baš nju naša'? (Kratka stanka.) Do heroina je danas lako doć' kad imaš lovu, al' kad je nemaš... Mislin, ono, ni onda nije teško, samo... Razumiš? 'Oćeš pokupit' neku bolest? Pariš mi, ka', zdrav, nemoj se zajebavat'!

Mina. (Tomi.) Možemo se nać' neki drugi dan, ako... ako... imaš vremena. (Kratka stanka.)

Tomo. (Mini.) Sad iman vrimena. Koliko god ti triba.

Roko. Al' jon ne triba, jesi čuja. (Mini.) Reci mu još jedan put, možda voli da mu se ponovi.

Mina. Ne treba. (Kratka stanka.) Pusti nas. (Kratka stanka.)

Tomo. Ne iden nigdi. Dok on ne ode.

Roko. Pogle'aj, brale, Split, kako doli svitli. Ka' božično drvce! Čin se spustiš, zaboravit ćeš na nas, ovdi, u mraku... A i bolje je, ka', da zaboraviš. Ono šta se dogodi u mraku, neka u mraku i ostane. (Mini.) Jel' tako?

Mina. Jest.

Roko. (Tomi.) Eto. Laku noć. (Stane uz Minu i primi je za ruku. Tako stoje pred Tomom, kao neki neskladni par koji ispraća gosta.)

Tomo. (Roku.) Makni se od nje. (Roko učini suprotno: prebaci ruku Mini preko ramena.) Čuješ?

Roko. Molin? Ne čujem dobro. Uši su mi se začepile. Od nadmorske visine.

Tomo. (Zgrabi neku granu sa zemlje i baci se na Roka.) Makni se od nje!

Mina. (Tomi.) Nemoj!

Tomo. Ma... (Roku u ruci škljocne nož "skakavac", čije sječivo u snažnom i kratkom ubodu završi u Tominom trbuhu. Nogometaš padne na pod, presvinuvši se.)

Mina. (Vrisne.) Ne! (Baci se na zemlju, pored Tome; Roko ostane stajati iznad njega.)

Roko. E, jeben ti mater da ti jeben. (Kratka stanka; Mini.) Jel' vi''š šta radin zbog tebe?

Mina. (Ne usuđuje se ni dotaknuti Tomu; on se sklupčao i otežano diše, nekako šušteći.) Tomo... (Kratka stanka; pridigne ga.) Tomo? (Mladić je klonuo u njenom naručju.) Pogledaj me. Pogledaj me, molim te... (Počinje padati kiša, lupkajući o krošnje marjanskih stabala.)

Roko. (Podigne pogled k nebu.) Evo ti na. Brale, još ću i pokisnit'. (Mrak.)


4. DUHOVI

(zima, druga polovica 2000-ih)

(Marjan, još uvijek. Mada je naizgled sve isto, promijenila se godina i promijenilo se godišnje doba: hladan je, vjetrovit zimski dan, jedan od onih kad se bura, usprkos drveću, uvlači u kosti i nevoljko izlazi odatle. Sviće. IVAN, mladić kojeg smo upoznali u prvome prizoru, sada lopatom otkopava rupu u zemlji. U potpunoj je panici: blijed je, ruke mu se tresu, dok govori, zastajkuje, gubeći tijek misli... Promrznut je i prljav. Očito je - dogodilo se nešto ružno. Pored Ivana je ofucana kožnata torba.)

Ivan. (Glasno, nekome koga ne vidimo.) Šta ako si ga ubija!? Šta ako si ga ubija, 'a...!? (Stanka. Odgovora nema. Samo bura.) Čuješ!? (Kratka stanka.) Di si? (Kratka stanka.) 'Alo, di si!? (I dalje nitko ne odgovara; Ivan nastavi kopati, no ubrzo ponovno zastane; glasno.) 'Ej... (I u tom času pojavi se ROKO, mladić iz trećeg prizora. I on je u sličnom stanju kao i Ivan, mada je njegova uznemirenost drugačija, bliža agresivnosti. Neprestano se osvrće, očito se pribojavajući da netko dolazi. U ruci mu je pištolj.)

Roko. Pssst! Tiše.

Ivan. Zašto si puca'? 'A? Jel' čuješ...!? Čovik nije bija...

Roko. (Prekine ga.) Ne postavljaj mi, brale, stalno ista pitanja!

Ivan. Najebali smo!

Roko. I daj ne cvili više! Ni moja baba nije toliko plakala kad su joj naživo namištali rame. A bilo je gadno, brale... Pala je s traktora, ravno u jarak. Al' sad je dobro, evo, nedavno je proslavila 93. rođendan. Sama je narizala tortu. (Pogleda rupu.) Jesi svršija?

Ivan. Ne ide! (Kratka stanka.) Zbog vapnenca...

Roko. Kojeg vapnenca?

Ivan. (Citira.) "Najveća masa vapnenca, okupljena na zapadu poluotoka, oblikuje brdo Marjan..." Radija sam ka'...

Roko. (Prekine ga.) Daj začepi više! (Ivan ušuti; Roko miriše vjetar poput psa.) Puna i' je šuma. Doveli su i pase. (Kratka stanka.)

Ivan. Zašto mi nisi reka' da imaš pištolj? Da si... ono... da... si... ka'... ono...

Roko. Jel' ti, ono, govoriš ljudima šta nosiš u džepovima? Dođeš, ka', u dućan i kažeš blagajnici, odma', s vrata, ono: "Samo da znate, gospođo, tu su mi ključi, ovdi su mi žvake, a ovdi su mi golduni."?

Ivan. Govorin o pištolju, čoviče! Iz kojeg si puca'!

Roko. Tiše, jesi lud!? (Kratka stanka.) Dugo te, brale, nije bilo, stvari su se malo prominile. Danas je pametno nosit' pištolj. Nije da mi nekad ne smeta, recimo, kad se, ka', ono,  igran s nećakom, pa puzin po podu, al' šta mogu, brale, takva su vrimena. (Kratka stanka.) 'Aj, 'aj, skidaj se...

Ivan. Molin?

Roko. Skidaj se. Zakopat ćemo i robu.

Ivan. Zašto?

Roko. Zato jer je nadzorna kamera snimila dva čovika, od koji' je jedan ima' sivu, a drugi zelenu jaketu, jedan crne, a drugi plave gaće. Lica nisu imali, jer su nosili kape i marame. Razumiš?

Ivan. I šta, spustit' ćemo se doli u mudantama i donjin majicama? Ravno isprid nji'...

Roko. Provat ćemo i' zaobić'. A ako ne uspijemo, ovako su nan veće šanse.

Ivan. Šta ćemo in reć'?

Roko. Da smo se napušili. I da smo se, ka', počeli svlačit', negdi u šumi. Ne znamo di, sve je, jebate, brale, isto... Izgubili smo se. Da smo pederi. Pa se, ka', brale, sakrivamo.

Ivan. Da smo pederi?

Roko. Imaš ti bolju ideju? (Kratka stanka.)

Ivan. Neman. (Kratka stanka.) Odma', sad? (Roko kimne; Ivan se počne skidati.) A ti?

Roko. Mogu, brale, guzit' i ovako. Ti se samo opusti. (Prasne u smijeh; Ivan je ozbiljan.) To ti ne bi triba' bit' problem, i tako si šupak! Di god uboden, dobro je!

Ivan. (Skinuo je jaknu i bacio je u rupu.) Bolje šupak, nego ubojica.

Roko. Jel'? Vidiš, ja nisan siguran. Šupak je karakterna crta, a ubojica je, ka', ono - splet okolnosti, uglavnon nesritni'. (Kratka stanka.) Ni sudac neće imat' razumijevanja. Suučesnik si, brale, to nije zajebancija. (Opet se počne smijati; Ivanu ni ovaj put nije do šale. Smijeh utihne.) I gaće.

Ivan. (Krene skidati hlače.) Nije ti prvi,  jel' tako?

Roko. Šta?

Ivan. Nije prvi šta si ga ubija?

Roko. Dok ne znamo da je mrtav, nisan ga ubija! S'vati to, jednostavno je! (Kratka stanka; Ivan stoji pred Rokom bez hlača.)

Ivan. 'Ladno je.

Roko. Imaš, brale, dobre noge. (Opet prasne u kratak smijeh, koji jednako naglo utihne. Ivan se trese.)

Ivan. Nemamo šanse...

Roko. Okružili su nas, ka', al' to ne znači da se ne more proć'. Ima načina... da in se odvuče pažnja. (Stanka.)

Ivan. Nisan ima' pojma... Da imaš pištolj... (Kratka stanka.)

Roko. Isti si, brale. Ka' da je vrime stalo, jebate.

Ivan. Šta?

Roko. Nikad nisi zna' stat' iza samog sebe. Preuzet' odgovornost. (Kratka stanka.) Sićaš se kad smo - s Tedijen i Ivon - kad smo s matematike bižali 'vamo, na Marjan?

Ivan. Sićam se, ka', e...

Roko. E, ka', pili smo, zajebavali se... Brale, da danas etilni alkohol pomišan s Cedeviton i to onako strusin u sebe, umra' bi, ono, na licu mista! (Smije se.) Ti si bija skroz za to, ono, ka', da palimo, razumiš, al' čim bi', brale, došli 'vamo, nekako bi potonija, ka' da bi se, ono, iznenadija, ka' da nisi ima' pojma da picajemo... I onda se, u stvari, nisi zajebava'. Tijelo ti je bilo tu, a glava doli, na satu. I onda mi se to činilo, ono, glupo. Jer, dobija si, brale, neopravdani ka' i mi ostali. Bez veze. (Kratka stanka.) Zna' si di idemo! Šta si, brale, mislija, s čin ćemo to izvest'!? S pračkon? (Kratka stanka.)

Ivan. Nisan mislija ništa.

Roko. O tome ti govorin, brale. Mora se mislit'. Pa makar i u krivo. (Kratka stanka.) Kapu i maramu. (Ivan skine kapu i maramu i baci ih pored jakne i hlača; sad je u cipelama, čarapama, gaćama i vesti.)

Ivan. Roko... Ako se ti izvučeš, a ja, ka', ono, zaglavin...

Roko. Ne cvili, reka' sam ti. To me nervira za popizdit'. (Kratka stanka.)

Ivan. Obećaj mi da ćeš mu dat' moj dio. Njegov dio. Molin te.

Roko. Ima 10 godina, šta će s tin? (Smije se.) Počet će se drogirat', brale, znaš kakva su danas dica... (Kratka stanka.)

Ivan. Daj sve Barbari. Ona će najbolje znat' šta će s tim.

Roko. Jel'? Reka' si, ono, da je glupa splitska tuka.

Ivan. Reka' san ja, ka', svašta.

Roko. Čekaj, je li tuka ili nije? (Kratka stanka.)

Ivan. 'O''š se ti skinit' više? Da zatrpan to. (Kratka stanka.) 'Alo? (Roko šuti; uzme torbu. Ivanu je jasno: Roko se neće skinuti. Stanka.) Još malo pa će zora. U Italiji san u ovo doba pija zadnji čaj s Kineziman. Nji'ov zadnji... Cilu noć bi, ka', šivali, do ujutro. Vridni ljudi. I majstori za čaj. Skuvali bi ga i... Onda smo pivali, mo''š zamislit'... Oni, ono, cila familija... Skupe se i pivaju. To san volija gledat'.

Roko. Zašto, brale, pivaju?

Ivan. Da se razbude. (Kratka stanka.) Čudno, da to sad... ono...

Roko. Brale, bura gadno dere. (Stanka.)

Ivan. Spustit ćemo ga tu i... ka' da ga nikad nije ni bilo. Ako se, ka', ne vratimo po njega, pritvori' će se u prah...ono, pomišan sa zemljon. (Kratka stanka.)

Roko. 'Ko je reka' da ćemo ga spustit' u zemlju?

Ivan. Nego šta? (Kratka stanka.)

Roko. Slabiji otpada. Jači ide dalje. Jebi ga, brale. To je, ono, zakon opstanka. (Stanka.)

Ivan. Kad smo imali 12, 13 godina... 'tija san bit' plivač, sićaš se? A ti...

Roko. (Prekine ga.) ...ja san 'tija igrat' balun.

Ivan. E, bija si u juniorima "Hajduka"... Tražili su ti misto, od beka, priko krila, do zadnjeg veznog... Nigdi se nisi moga skrasit', ono, ka'... (Kratka stanka.)

Roko. (Uperi pištolj u njega.) Okreni se. (Ivan se ne okreće. Dvojica mladića se promatraju: silno su daleki jedan drugome.) Koji ti je kurac, brale, ovo tribalo? 'Ko te tira da mi se javljaš? Zna' si da te neću odvest' u luna-park.

Ivan. Stan.

Roko. Koji stan?

Ivan. Za Barbaru i Jana. (Kratka stanka.) Stalno se sele. (Kratka stanka.) Tija san da imaju balkon, ne triba bit' velik. Ono, da mogu sist' na sunce. (Kratka stanka.)

Roko. Koja si ti budala. (Stanka; Ivanove gaće postaju mokre.)

Ivan. U školi se nije parilo da će sve ovako završit'. (Kratka stanka.) 'Aj, pucaj. (Kratka stanka.)

Roko. Brale, popiša' si se.

Ivan. Mislija san da ću negdi doć', al'... Evo me opet ovdi. Iskopa' san sebi grob. (Kratka stanka.) Pucaj, čoviče... (Ivan spusti pištolj; stanka.)

Roko. Jel' ti stari još plovi?

Ivan. Umra' je. (Kratka stanka.)

Roko. A mater? Još uvik radi one fritule?

Ivan. S grožđicaman i limunovon korom. (Kratka stanka.) Tvoji su, ka', dobro?

Roko. Ono, penzići. (Kratka stanka.) Dobit ćeš pet, šest godina. Deset, ako je... To će, brale , brzo proć'. (Kratka stanka.)

Ivan. Daj mi duvan. (Roko ga ponudi cigaretom. Ivan je ne uzme, jer se pred dvojicom mladića pojavi KURT, neveliki pas križanac, ni po čemu poseban. Osim po tome što više nije živ. Ukoliko je to doista on.)

Roko. (Uperi pištolj prema psu.) Evo i'!

Ivan. Stani!

Roko. Šta...?

Ivan. (Kao da je vidio duha. Jer možda i jest.) To je Kurt...

Roko. 'Ko?

Ivan. Kurt...

Roko. Koji Kurt?

Ivan. Janov pas...

Roko. O čemu ti pričaš, brale!? Reka' si da je taj pas krepa'!

Ivan. (Kurtu.) To si ti...? Ej... (Pas dođe do njega.)

Roko. Čuješ!? Reka si da je taj pas krepa'!

Ivan. (Pomiluje psa po glavi.) Skita' si se, jel' tako, vidim ti po dlaki. Skita' si se svugdi, ono...

Roko. Barbara ga je otrovala, jesi to reka'? Da ti se, ka', osveti... Jer si ga ti poklonija malon. Kako to onda, brale, more bit' taj pas!? To je bilo prije kol'ko - sedan godina...

Ivan. (Kao da Roko više ne postoji; Kurtu.) Smrza' si se, 'a? Nikad nisi volija zimu. Ka' ni ja. (Pas i on se nekako skutre jedno uz drugo.)

Roko. Laju, brale. Tu su!

Ivan. (Kurtu.) Ka' san te naša', bija je dan ka' i ovi. I onda je puvala bura. Luta' si po luci, doli ispod Katalinka. Ja san se isto, ono, ka', vucara okolo, tražija san negdi dim... Bija je Badnjak...

Roko. (Ivanu.) Kad nestanen u šumi, počni pivat'! Glasno, da te čuju! Jesi razumija!?

Ivan. (I dalje Kurtu.) A kad sam vidija tebe, takvoga... Nešto, ka', živo... Pasić za Božić. (Kratka stanka.) Pozvonija san, ostavija te isprid vrata... i pobiga'.

Roko. (Ivanu, uperivši pištolj u njega.) 'Alo, jel' ti jasno!?

Ivan. (Kurtu.) Kako sutkinja more znat' kakvi san ja otac? Vidila me jedan put u životu. Ne moreš vidit čovika jedan put i znat' kakvi je. (Kratka stanka.)

Roko. (Uzme torbu i krene.) Pivaj, Ivane... Pivaj!

Ivan. (Roku, kao da se nakratko probudio.) Šta...?

Roko. Ništa, brale, svejedno je. (Ode, nestavši u šumi. Ivan se trese na hladnoći.)

Ivan. (Kurtu.) Ima jedna uspavanka, kineska... ono, o pasu koji sanja da je čovik koji sanja da je pas. (Kratka stanka.) Imaš li šta dice, 'a, Kurt? 'Alo, imaš dice...? (Kratka stanka.) Dica ne bi tribala... ne bi tribala... al' to nije uvik moguće, ka'... Nije. (Kratka stanka.) Ancona - Split, Split - Ancona... (Kratka stanka.) Sta' san sa strane, kad bi Jan igra' s dicon balun, iša' bi' iza njega ka' je iša' doma... Nije me vidija. Čet'ri, pet puta sam doša', ono, za vikend... Pratija bi i'. Jedan put, u gradu, na ribarnici... Parilo mi se da me Barbara ka'... da me... ono, ka', učinilo mi se. (Kratka stanka.) Bija san s vama, svo vrime... Bija san tamo, al' san bija... tu... ka'...(Kratka stanka.) 'Ladno je. Misliš da je njima, ka', toplo? (Kratka stanka.) A nama, ono, nama je dobro i ovdi... (Kratka stanka.) Ti i ja. (Kratka stanka.) Dva duha. (Počne pjevati kinesku uspavanku, potiho, samo joj mumljajući melodiju. Mrak.)


5. EPILOG

(svejedno kad)


(OTAC, sam. U marjanskoj šumi, u bilo koje doba godine i dana. Zagledao se prema Poljudu; sa stadiona se čuje huk navijača i pjesma "Marjane, Marjane...". Otac možda mumlja riječi pjesme, a možda i ne. Možda samo šuti. Iz džepa izvadi kutiju cigareta, iz nje izvuče jednu, stavi je u usta, no ne pripali, već je baci na tlo i snažno je pritisne stopalom, kao da je želi utisnuti što dublje u zemlju.)


KRAJ



[1]*"Svadili se orli i sokoli", bosanska sevdalinka; alternativni tekst: "Svadili se orli i sokoli, / Povrh Žepča na Jeleč-planini. / Orli vele: "Naša je planina." / A sokoli: "Naša djedovina." / Kako su se ljuti zavadili, / Sve su vode butum zamutili. / Ne mogoše pašina bunara, / Njega čuva pašinica mlada. / Na krilu joj dva blizanca sina: / Jednom ime Sunašce zlaćano, / Drugom ime Mjesečina sjajna."

[2]*"Kiša pada, trava raste", jedna od najranije zabilježenih sevdalinki; nastavak teksta: "Imam dragog na daleko, / U tuđoj zemlji, / Pa mu sitnu knjigu pišem: / "Dođi mi, dragi moj!" / "Ne mogu ti, draga, doći, / Ni za godinu; / Ja sam ti se razbolio, / Hoću umrijet'! / Ako Bog da, pa ozdravim, / Onda ću ti doć', / Samo će nas kabur zemlja, / Rastaviti moć'.""



Facebook! TwitThis