U selu je istraga o misterioznoj transformaciji izvjesnog Stevice u svinju te njegova smrt…


GODINA: 2007.

NAPOMENE: drama ima dvadesetak likova, ali je zamišljena tako da samo nekoliko njih odigra sve uloge

AUTORSKA PRAVA: sva prava pridržana


LIKOVI

Mariška
Manda
Kata

Vesna
Marin

Mika Sonća
Stari Sonća
Mali Sonća

Taša
dica

popa
doktor
časna

Anuška Čatalinceva
Tuna Čatalinac

Marko Ivić

Joška Komparoš


Obišli smo cili Stevicin sokak, od kuće do kuće, i pitali čeljad zašto je Stevica Čatalinac odlučio postat svinjče. S nama su se 'tile divanit sam' babe. Pokrile bi se maramom, ušmrkale nos u maramku i otrisale oče. I svaka od nji' je šapćala, ko da se boji da će ju ko god čut.

ULICA OSLOBOĐENJA 25

MARIŠKA
Odviše čudno dite… Stalno je nigdi jurio na ti njegovi bicigla. I svi, kad ga vidu, omak zaključavu kapiju.

MANDA
Ma 'ajde, moljim ti, sam' ti još on triba u dvoru!

KATA
Bogati, pa malu dicu su plašili da će je, ako ne budu dobri, odvest Stevica Čatalinac.

MANDA
Jest, bome! Da će je metnit u papreni džak i odnet. Dica su se više bojala njega neg' čergara.

MARIŠKA
Mi nismo imali posla š njim. I bolje.

MANDA
Žo mi sam' njegove majke i dade. Sramota je to.

Tako su divanile one zadrte, što su metale trajnu čim su se udale i ostajale take, izgorite, i kad su došle dva metra pod zemlju; na istinu.

ULICA OSLOBOĐENJA 31

Tri kuće dalje, prema groblju, sreli smo mladu mamu Vesnu kako raskaljava višnje na sokaku. Pored nje je gumu na bicigla pumpo njezin sin, Marin.

VESNA
Kod nas je bio. Išo je u škulu s našim Marinem. Jel', Marine?

MARIN
Jest, mamo.

VESNA
Pa, oš njim ti onda reć' kaki ti je bio drug?

MARIN
A šta ja znam? Ni' bio kako triba.

VESNA
Ni' se naš Marin mlogo družio š njim, makar je iz istog sokaka. A i slabo je on učio, jel' Marine?

MARIN
A šta ja znam! Di sam metnio kapicu od ventila?

VESNA
Vidi tu na pendžeru…
Naš Tuna ga je vidio kako priskače našu kapiju. Ukro nam je malog zeca iz zečnjaka. Jel', Marine?

MARIN
A, jebem ti zečnjak, nema mi tu kapice!

VESNA
Nismo 'tili zvat miliciju, već sam ja rekla njegovoj majki šta je bilo pa nam je ona vratila zeca. Nisam joj ništa 'tila reć'; vidim da je ženi sramota. A, bome, znalo se da Stevica volji ukrast.

A Marin je tu napumpo biciglu, sio i krenio. Mater Vesna mu se sam' proderala.

VESNA
Neka dugo! Užina će brzo!

MARIN
Nisam gladan!

Nije puno hajo Marin.

VESNA
Kako 'š se srdit na tako čeljade? Nije on bio loš. Al' bio je čudan. Ni sa kim se taj ni' družio. Uvik sam. I uvik na bicigla. Siroma'… Tragedija je to. Zašto je odlučio postat svinjče? Ne bi' znala reć'. Nisu to moja posla.

Vid'lo se da ženi nije do divana. Ostavili smo ju da raskaljava višnje.


ULICA OSLOBOĐENJA 28

Priko puta, u maloj, siromaškoj, zemljanoj kući, živio je Mika Sonća. U kući su još živili i njegovi mama i tata, i njegovi dvoj dice što su mu ostali od pokojne žene Đule, koja je nedavno umrla od raka. Našli smo ga kako u dvoru pije pivo i ciplje drva.

MIKA SONĆA
Stevica Čatalinac? Jeste, bio je kod nas.

Vid'lo se da ni njemu ni' do divana. Trisko je sikirom po onim panjevima ko da mu od toga ovisi život. Onda je iz ganka provirio Mikin dada.

STARI SONĆA
Mika, 'ko j' to?

MIKA SONĆA
Ni'ko, dada! Vratite se unutra!

STARI SONĆA
Jesu to opet oni što bi kupili morfijum što je osto od Đule?

MIKA SONĆA
Nisu, dada! Nekate se mišat!

STARI SONĆA
Dobro, dobro… Sam' neka larmat. I neka njim dat jeftino, čuješ?

Stari Sonća se opet izgubio negdi u 'ladovini ganka. Mika je ostavio sikiru, latio novu bocu piva i otvorio ju na bravu od kapije.

MIKA SONĆA
Bio je taj mali Stevica dok je Đula umirala. Ušunjo se jednu noć dok smo svi spavali.

Taman je otpio i latio se divana, kad je kroz kapiju unišo njegov mali sin sa štapem za pecanje i kantom vode.

MALI SONĆA
Vidi, tata! Dvi sam u'vatio!

MIKA SONĆA
Odlično! Aj idi kod babe da ti da užinat, pa mi pričekaj u kujni da ti pomognem napravit domaći.

MALI SONĆA
Dobro.
Al', vidi! Imam jednu deveriku i jednu babušku! Male belice sam d'o mačkama. Oš mi je ispeć za večeru?

MIKA SONĆA
'Oću. Daj babi nek' je očisti.

Mali Sonća, svaj srićan zbog dobrog ulova i priznanja, protrčo je u kuću kroz jato kokoša.

MIKA SONĆA
Di sam st'o?
Jest, kažem, bio je tu noć prija neg' što će Đula umrit. Mi smo svi spavali i najedanput smo čuli kako se Đula smije. Toliko se smije da cila kuća grmi! A davali smo joj morfijum i već je bila na kraju; sam' smo čekali da zapaljimo sviće kraj nje. Već se deset dana ni' ona ni budila! A onda smo ju čuli kako se smije i otrčali kod nje u sobu: Stevica stoji kraj nje, ćuti i gledi ju, a ona se smije ko nezdrava. Mi smo stali ko ukopani, gledimo – ne možemo virovat da se smije! A Stevica se skupio i izašo.
Sutra poslipodne je Đula umrla a da se nije pristala smijat.
Ništa iz kuće nije falilo. Ništa ni' ukro.

Kako nam je to ispripovido, tako je latio zatvarat kapiju prid nama.

MIKA SONĆA
Nemam vam više ništa za kazat.

A svinjče? Zašto je odlučio postat svinjče? Kako je to bilo?

MIKA SONĆA
Ne znam vam ja ništa. Pitajte popu i doktora. Oni su mu bili.

Prija neg' što smo se odlučili spušćat sokakem dole, do kuće Čatalinaca, odlučili smo se prvo vratit skroz gore do crkvenskog dvora.


PRID CRKVOM (ULICA OSLOBOĐENJA 1)

Isprid crkvenskog dvora, na jednoj od klupa u dugačkom redu platana, sidio je mesar Taša sa dva mlada momka od petnajst, šesnajst godina. S obzirom da je bilo lito i nije bila sezona klanja, Tašu se svakodnevno moglo srest pijanog kako zabavlja dicu svojim glupostima.


DICA
Tašo! Tašo, jel' jebeš šta?

Taša bi stiso oči, razvuko usne i mudro odgovorio mljackajući suvim ustima.

TAŠA
Boys! Boys, pička nije meso! To triba znat.

Dica bi se cerekala i zadovoljno ga tapšala po ramenu.

TAŠA
Boys, dajte mi cigaretli.

Nakon što je zapaljio cigaretli, bio je više neg' spreman divanit se s nama.

TAŠA
Sad ću vam ja reć' šta je on mene napravio…
Jednu noć sam se vraćo iz kurvanja; neću vam reć' iz čije kuće. Izlazio sam kroz pendžer (a vid'li ste kako su kod nas visoki pendžeri!), a taj mali Stevica je stajo pod pendžerem. I šta je bilo?! Uplašio sam se, spo i pokido nogu! Eto.

DICA
Tašo, pa ni za kurvanje više nisi!

Onda je Taša izgubio živce. Došlo mu, negdi iza alkoholni' para, kako baš i nije više ponosan i mlad.

TAŠA
'Ajde, marš u pičku materinu!

Dica su se digla i uz podrugljivi cerek nastavila niz platane.

TAŠA
Nije ni to najgore. Ležo sam tamo s pokidanom nogom, a „gospođin“ muž je od nikud istrčo i tako mi izmlatio kolcem da mi i danas triba sat vrimena da se dignem iz kreveta!
A malog Stevice nigdi. Ko da je ispario.

Činilo nam se da bi Taša, ko mesar, o svinjama mogo dosta znat.

TAŠA
Svinjče? Ma kako svinjče? Kurac moj se on pritvorio u svinjče! Sad ću ja vama reć': taj mali nije jebo i to je njega zajebalo! Ne možeš ti u tim godinama sam' fantazirat po selu, a ništa ne jebat. I još krade, bogati! Dobro, mene nije ništa falilo; nije mi ništa ukro onu noć. Al' ko da jeste!

Kroz ogradu crkvenskog dvora smo spazili popu i doktora kako za malim stolem sigru šah. Pa smo se oprostili s Tašom i dali mu cvonjak da ispere grlo. Bio je zahvalan.

Popa i doktor su pili špricere, sigrali šah i bili suzdržani prema nama. Ponudili su nam špricer i vratili se šahu.

POPA
A šta vas toliko briga za Stevicu Čatalinca? I 'ko je vas poslo u selo da čeprkate? Jel' nemate pametnija posla?

DOKTOR
Ti si na potezu.

POPA
Jesam? Hm…
A di mi je lovac?

DOKTOR
Nema ga više.

POPA
O, Bože, Bože! Šta ćemo sad?!

Rekli smo njim da znamo da su bili kod Stevice dok se pritvaro u svinjče. Kako je to izgledalo? Jel' nešto reko? Kako je izgledo?

POPA
Nekate natezat vraga s tuđom nesrićom. Pušćite Stevicu na miru i vratite se tamo otkud ste i došli.

DOKTOR
Reci njim' za barjak.

POPA
Mani se barjaka!

Ni pod koju cinu nismo tili odustat od toga barjaka. Popi je tribala litra špricera da nam to ispriča.

POPA
Cili divan oko tog malog Stevice je da je ukro crkveni barjak. Onaj što se nosi u povorki kad sa'ranjivamo ljude. Eto, to je sve. S njegovom majkom i dadom smo pritražili cilu kuću i nigdi ga nismo mogli nać'. A sve drugo što je ukro se omak vratilo il' kasnije našlo. Jedino taj barjak… Sad, eto, sa'ranjivamo brež njega.
I to je cili divan.

U tom času je dotrčala časna.

ČASNA
Velečasni, velečasni! Eno dica opet kradu šeptelije!

POPA
Opet? Vrazi jedni!

Popa se naglo digo i otrčo prema voćnjaku. Špricer ga je već do'vatio pa mu nije bilo lako. Ostali smo sa doktorem i časnom na kojoj se vid'lo da na srcu nosi nešto što popa nije 'tio ispovidat.

ČASNA
Nikom nije 'tio reć' šta je vidio kod Čatalinaca. Ja sam ga ispitivala, al' ništa. Čula sam da ni njima, kad je izlazio iz Stevicinog svinjca, nije reko ni riči. Sam' se okrenio i ošo. Lako njemu za barjak…

DOKTOR
Lakše, časna, nasrdit ćete popu.

ČASNA
A i vi, doktore! Baš ste i vi mogli šta god reć'! I vi ste ga vid'li!

DOKTOR
Svašta sam ja u životu vidio, časna. I ne željim se toga ni sićat, a kamoli divanit o tom'.

ČASNA
Badava vam sva ta vaša medicina i likovi!

Doktor se digo i krenio napolje.

DOKTOR
Recite popi da ćemo nastavit partiju sutra.

Doktor nije bio otvoren za nagovaranje. Nije se okreto.

ČASNA
Odite vi kod njegove majke i dade. To vam je najbolje.
Oni će vam kazat. Ni'ko neće š njima da se divani! Njegovoj majki će srce puknit; ni sa'ranu mu nije napravila. Kod nje odite!

Popa se vraćo iz voćnjaka, i časna je, kad ga je vid'la, ućutila i latila skupljat čaše od špricera sa stola. Nismo 'tili više smetat.


ULICA OSLOBOĐENJA 10

Na naše veliko čudo, majka i dada Stevice Čatalinca su nas lipo ugostili. Sili smo u dvor, ispod duda, jili gibanicu od maka i pili rakije od krušaka. Stevicin dada, Tuna Čatalinac, je pio rakiju, ćutio i nemirno gazio dudove što su prizrili i spali na zemlju. Majka, Anuška Čatalinceva, je pripovidala i trisala oče maramkom.

ANUŠKA ČATALINCEVA
Ni'ko ne zna šta mu je bilo. Jedno jutro sam se digla i vid'la da ga nema u njegove sobe. Mislila sam da je očo do sela; reko' brzo će se vratit. Posli sam vidila da mu je bicigla u ganku i ondak sam se malo i zabrinila: nikad on ne iđe brez bicigla. Pitala sam Tunu jel' ga moždak vidio…
Jel', Tuna?

TUNA ČATALINAC
Jesi.

ANUŠKA ČATALINCEVA
I ondak sam krenila na'ranit svinje. O'šla sam do kočaka, i onda sam ga, eto, vidila…
Koca, dite, po kočaku međ' svinjama! Pa, reko', Stevice, šta to radiš? A on mene kaže: mama, ja ću bit' svinjče!

TUNA ČATALINAC
Jest'.

Tuna je isto imo šta god u njemu, što ni popi nije mogo ispovidat. On i časna bi se dobro razumili…

ANUŠKA ČATALINCEVA
Zvali smo i doktora i popu, al' ništa ni pomoglo. Obadvoj su brez riči izašli iz kočaka i ošli. Ni jedne jedine riči mi nisu rekli.
I tako j' Stevica i osto tamo. Nismo znali šta bi, pa smo mu, eto, stavili tamo malo čiste slame. I Tuna je svaki dan čistio da mu tamo baš ne bude ko u kočaku. Jel', Tuna?

TUNA ČATALINAC
Jesam.

A onda se Anuška gorko rasplakala.

ANUŠKA ČATALINCEVA
Tamo je, Bože dragi, i umro. Tražio je da ga zakoljemo i pojidemo za Božić, al' nismo 'tili. Po cile dane je sam' o tom' divanio: da ga pojidemo, pa da ga pojidemo! Dite moje jadno! Pa di ćemo ti pojist, Bože dragi! Ne možemo! A on sam' pojist, pa pojist…
Jel', Tuna?

Tuna se naglo digo i krenio u zadnji dvor.

TUNA ČATALINAC
Nisam kerove na'ranio.

ANUŠKA ČATALINCEVA
Ti' dana smo držali kapiju zaključanu i izlazili sam' do dućana po kruv. Umro je posli Nove Godine. Nije više 'tio ni jist.
Mi ga nismo tili pojist! Jadno moje dite, Bože dragi! Dali smo ga Marku Iviću za kerove.

Bilo je strašno slušat Anušku Čatalincevu. Ostavili smo ju tamo na stolcu, brez riči se pokupili kroz kapiju i polako zatvorili vrata. Još dvi kuće dalje se čulo koliko plače.

Posli smo saznali da taj Marko Ivić uzgaja vučjake i da, kad nekom crkne svinjče, onda ju du Marku da š njom 'rani kerove. Al' kako taj Marko jedini u selu ima bircuz u kojem se prodaju pljeskavice, onda se divani da te svinje, u stvari, završu u pljeskavicama. To ni'ko ne zna. To je mit.


ULICA OSLOBOĐENJA 100

Nismo gubili vrime, već smo omak očli u bircuz Marka Ivića. Našli smo ga kako u bokserskim rukavicama udara u veliki bokserski džak.

MARKO IVIĆ
Svinja, kad crkne sama od sebe, onda ju ljudi ne jidu neg' ju du mene pa ja to meso iskoristim da na'ranim kerove. To je to. Nema se tu više ništa za dodat.

Kako je udaro u onaj džak – ne bi mi ništa više ni pitali! Cili bircuz je bio nakitit s nagradama što su je dobili njegovi vučjaci. Al' je onda u bircuz unišo Tuna Čatalinac. Nije nas pozdravio, pozdravio je samo Marka. Sio je na stolac.

TUNA ČATALINAC
Marko, de mi napravi jednu pljeskavicu. I daj mi jedno 'ladno pivo!

MARKO IVIĆ
Može, Tuna. Od jutros se 'ladi.

Marko je pružio bocu da ju Tuna pipne.

TUNA ČATALINAC
Dobro je.

Onda je Marko otvorio jedna vrata što vodu iz bircuza u kuću i prodero se.

MARKO IVIĆ
Marija! Pljeskavicu jednu ispeci!

A onda je zatvorio vrata ko da se ništa ni' desilo.

TUNA ČATALINAC
De uključi da gledimo utakmicu.

Marko je ošo do televizije i uključio ju.

Vid'li smo da se nešto glasno događa makar je bilo toliko tiho da se čula svaka muva u bircuzu. Sili smo i pravili se da i mi gledimo utakmicu. A onda je Marko iza oni' vrati dono pljeskavicu u tanjuru i metnio ju prid Tunu. Tuna ju je podigo i zagrizo a da nije skinio oče s utakmice. Nas rezultat nije zanimo. Digli smo se i izašli. Iza nas smo ostavili glasnu utakmicu koja je obuzimala Marka i Tunu, i pljeskavicu koja je, istovremeno, bila i spretno i nehajno jidena.


NA KOMPI

Bez riči smo odlazili iz sela. A pošto je selo poznatije po svojmu ataru nego po ljudima što živu u njemu, zaputili smo se kroz cigansko naselje, kroz koje se mora proć' kad se iđe na kompu. Ta kompa vodi priko kanala iza kojega se nalazi najčudesnija šuma na svitu. Misto na kojem čeljade postane toliko glasno da, jednostavno, nestane.

JOŠKA KOMPAROŠ
Evo ga! Sad ću!

Viko je Joška Komparoš s druge strane kanala i vuko kompu na našu stranu. Bio je glasniji od šume ujutro, što se savijala pod jakim vitrem.

JOŠKA KOMPAROŠ
Vas sam čeko! Sad ću ja, za minut!

Joška Komparoš je bradati pijanac koji vuče kompu. Brzo nas je ukrco.

JOŠKA KOMPAROŠ
Jel', bogati, jeste vi oni koji se raspitivu za Stevicu Čatalinca?

Bio je jako glasan i od njega nisi mogo pobić. Čeljade sa vode…

JOŠKA KOMPAROŠ
Ko Bog da ste došli! Ja sam ga sinoć vidio!

Ni' ga tribalo tirat da nastavi.

JOŠKA KOMPAROŠ
Sinoć, ležim u moje kolibe na druge strane, kad mi kera počne lajat! Izađem i vidim na druge obale ne'ko zvoni s onim zvonem na bicigla. I ja (šta ću?), latim klipak i kompom na drugu stranu. Ne znam, možda je nikaki hitni slučaj!

Uzbudito je divanio i jako vuko kompu.

JOŠKA KOMPAROŠ
I dođem tamo, kad vidim nikako dite na bicigla! Drži motku za pecanje u ruka. Nasrdio sam se pa sam mu svašta naviko. A on – ni pet, ni šest – nego uguro biciglu na kompu. I ništa ni' divanio! Ćuti, i st'o na kompu ko kaki gospodin. Ondak mi je palo na pamet da možda baš i ni' svaj kako triba, pa sam latio klipak i odvuko ga na drugu stranu.
Vučem ja kompu i divanim mu, a on ništa. Ćuti i gledi u vodu. I kad smo došli priko, uzmem ja pa ću vezat kompu. Zavežem, okrenem se, a njega već nema. Dreknem! Ništa.
I ondak vidim na kompe da je ostavio motku za pecanje. Latim ju – kad ni' to ni motka, bogati! Razmotam ju i imam šta vidit: barjak! Crkveni barjak za sa'rane što ga je mali Čatalinac ukro! Dreknem još jedanput – od malog ni traga, ni glasa.
Omak sam 'tio it vratit velečasnom barjak. I 'oću krenit – nema mi klipka! Ukro mi Stevica Čatalinac klipak! Pa kako ću sad kompu privuć?!
I tako sam osto tu dok mi nisu doneli novi klipak.

Kad smo u tom momentu stigli na drugu stranu, bradati pijanac Joška Komparoš je vidio da mu ništa ne virujemo. Strašno se nasrdio.

JOŠKA KOMPAROŠ
Šta je? Ne virujete mi? Misliš da izmišljam? E, pa sad ćeš vidit!

Dok smo silazili sa kompe, Joška je unišo u svoju malu kolibu da bi se vratio za dvi sekunde sa velikim crkvenim barjakem.

JOŠKA KOMPAROŠ
Evo ga! Gleđ! Jel' vidiš sad? A?

Razmavo se tim posmrtnim barjakem ko da je zastava.

JOŠKA KOMPAROŠ
A? Šta kažeš?

Naše uzbuđenje je bilo ko nikad do sad!

JOŠKA KOMPAROŠ
Nije se vrać'o! Nikad ga više nisam vidio.

Možda ipak?!

JOŠKA KOMPAROŠ
Pa nisam valak lud pa da ne znam jesam ga vidio il' nisam! Nikad više! Prišo je kompu, ošo u šumu i više ga nema. Kaput. Frštenzi?

Ostali smo sidit na jednoj drvenoj klupčici pored Komparoševe kolibe. I tresli smo se od znatiželje. Čekali smo cilu noć. I cili dan.

Eto. Još smo tu.



Facebook! TwitThis