Dežgracija

Vis, 2012. godina
Senkotu Karuzi,
fola zauvik!

Osobe:
MIKULA, ....................... gostioničar, 45 godina
ZANA, ............................. prognanica i kuharica kod Mikule, 35 godina
ERVIN, ........................... Zanin sin, 9 godina
VISKO, ........................... umirovljeni ribar i težak, 71 godina
HANI, ............................. novinarka, 30 godina
GRADONAČELNIK, .. 51 godina
OLGA, ............................ pročelnica gradske uprave, 47 godina
PISMOR, ........................ pasovajuć bacelo i pisme kanto

U gradiću na otoku Isu,
jednog od onih zimskih dana pod gregolevantom,
u doba ovog našeg Ne-vremena.

Mikulina gostionica je predstavljena kao stilizirana gajeta s jarbolom i lantinom, koja je na sceni postavljena dijagonalno, s pramcem prema publici. Kako na lantini nije ormano jedro, tako ona zajedno s jarbolom više podsjeća na raspelo. Na jarbolu visi otpušteni flok. Jarbol na gajeti je vezan i učvršćeni sartijama, a na bočnim konopcima, prema publici, pričvršćen je kolut za spašavanje na kojem piše: 'Misto za fumažije'. Po krmi od gajete bačeno je veliko sidro koje je vezano jakim konopom za gajetu. U prostoru, lijevo od gajete, nalazi se nekoliko brodskih stolova i stolica iz onog vremana kad su Jadranom plovili 'pjesnici'. Nad scenom visi, u obliku velikog polukišobrana, ona strana ribarske mreže na kojoj se nalaze olovnice. Drugi kraj mreže, na kojem se nalaze putnice, skupljen je kao lepeza u lijevom kraju scene. Trup od gajete je šank gostionice, iz kojeg se tijekom predstave izvlači gradonačelnikov uredski stol, koji se poslije preoblikuje u šentadu na rivi. Scena je u mraku, samo je u pravilnim razmacima obasja bijeli bljesak lanterne. Čuju se valovi mora.

I.
Jutro u Mikulinoj gostionici. Visko sjedi za stolom i nezainteresirano lista jučerašnje novine. Zana za šankom priprema tursku kavu, sjetno pjevušeći. S radija se čuje vremenska prognoza koja najavljuje loše vrijeme.

VISKO:
Zane, izgasi to radio! Puno je lipje tebe slušat kako pivaš...!

Zana gasi radio i nastavlja pjevušiti.

ZANA:
A eto, pjevam, bolje nego da plačem.

VISKO:
Tako te volin čut, od plakanja ionako nema ništa!

Visko zapali cigaretu, a Zana nastavlja pjevušiti.
VISKO (za sebe):
Eee, ali non ovo vrime ostaje po gregolevantu, pok ćemo sagnjit od ovi vražji umideci...
ZANA:
Grego-levant, umi-deca...? Ma ko bi vas razumio kad govorite ko da ste Talijan...?!

VISKO:
Pomalo, ima vrimena, razumit ćeš ti već... A vidiš, umideca ti je velika vlaga koja dojde s vitron i kišon s mora po gregolevantu, to je ono vrime kad se čovik ćuti gnjilo...

Zana donosi Visku kavu.

ZANA:
Jest, vala, trulo neko vrijeme, pa truli i ljudi! Evo kafe!


VISKO (uljevajući kavu):
Hvala ti...! Je, je, ma ti se ne puštaš lako ovon vrimenu di su judi poludili, a ne samo krave i kokoši, a sad štijen i prajci, pok nije ni čudo da je i priroda učinila rebaltaduru.

ZANA:
Šta vam je sad ta rebalta...? (Sjedne za stolom do Viska.)

VISKO:
...dura. Preokret, Zane, preokret...!

ZANA (s gorčinom):
Jes, vala, kad bi to bilo moguće, pa da se iz one njihove Dajtonije ponovno vrati ona moja Bosna ponosna! Jaoj, Bosno moja, više nikad onog pravog ćeifa u tebi!?

VISKO:
Ma čo nikako ne možeš poć tamo?

ZANA:
A đe ću? Dokumente sam dobila, al kud ću jadna, kad mi u kući drugi žive...? (Ogorčeno.) Ma džabe sam ja ono govorila da se zemlja raspada i dijeli, a onamo vjerovali u Jugoslaviju... Jebala ih Jugoslavija! Umjesto da smo sve prodali i otišli... (Kroz zube.) Uff, jebemti život i šejtane...!

VISKO (tješeći je):
Ala lipa moja, umiri se, sad si na sigurno... Imaš krov nad glavon, posal i, ča je najvažnije, svoje šolde...

ZANA:
E, da se ono nisam izvukla iz kampa, bila bi' se utopila... Života mi!

VISKO:
Ma ča to govoriš divlje riči?! Još je utakmica i igre prid tobon koliko god hoćeš!

VISKO (srkne kafu):
Ča ti je joka kafa... Ma slušaj, evo Mikula je stari mladić..., ma ča ti ni nimalo drag!?

Zana šutke odlazi postavljati aranžmane suhog cvijeća po  stolovima.

VISKO (više za sebe):
Eee, on ti je ka cipal od porta. Znaš, teško ga je ulovit, ali ako se ima dobru ješku i njega se može privarit. I kako...!

ZANA:
Ma njega ne mo’š ufatit čvrsto ni za onu stvar...

VISKO:
Eee, ta ti je dobra! Ali lipo je imat svog čovika uza se. Evo, i ja san udovac... Ovo je već treća godina da je Jube partila. E koliko je među nama bilo tejotra, ali uvik s miron...


ZANA:
Puno ste je voljeli?

VISKO:
Ma to ni bilo za pokazat! Znaš, ovdje su ti judi grezi, viču i beštimaju, ali pod kožon su isto od krvi i mesa...

ZANA:
Skontala sam ja to. Samo, bolan, ovdje isto ima više magaraca nego ljudi!

Zana za šankom

VISKO (srkne kafu):
Ma slušaj, slušaj… (Dajući joj znak da priđe bliže.) Eto, ja san ćapa lipe godine... Iman kuću i penziju, ali san osta sam. A znaš i sama da je grubo bit sam...

ZANA:
Pa imate po ostrvu udovica kolko oćete! Valjda možete pronać jednu za sebe?

VISKO:
Svakako da mogu! E, ali nema prave prigode, a ja san ti još u forci i meni je potribna jedna ovako prava žena...! Evo jušto... ovaka ka ča si ti!

ZANA (trgne se i histerično smije):
Ha, ha, ha..., kako ja, bolan?

VISKO:
E, kad bi me ti vazela, učini bi te krajicon. Znaš, ne bi me trebala puno trpit, jer ja nisan od velikih potribi, a ono kad ja partin, sve bi ti moje uživala...
Zana slatko poljubi Viska u čelo.

ZANA:
Šjore Visko, nemojte bit smiješni...
VISKO (uhvati Zanu za ruke):
Bože moj, lipo ćemo se gledat. Znaš, ti bi se opet skućila. Imala bi svoga čovika, a ja bi' tako i dite dobil... (Zana se odmakne za šank, a Visko sebi u bradu.) Eee, kako bi kuntenat bil da imon tebe za ženu... A tolicima bi zubi somo vodu činili…


II.

Ulazi Mikula s vrećicama spize. Zana za šankom, a Visko sjedi za stolom. Mikula je čuo zadnje Viskove riječi.

MIKULA (prekidajući ga):
Ca je, Visko, opit bi se se ženil, a ne možeš se već ni poć popišat ako ti ga ne izvadidu?!
Mikula daje Zani vrećice. Ona ih odnosi u kuhinju koja se nalazi desno od šanka.
VISKO:
Eee, pizdunu, a koji kokot ne bi zakukuriko na ovako vridnu i šesnu žensku!?

MIKULA:
Ti još možeš somo rovat kako stori tovor, ma ne možeš već pardecat! (Zove Zanu.) Aneee!
Zana se javlja izlazeći iz kuhinje. Visko lista novinu i pjevuši.

ZANA (glumljeno ljutito):
Koliko sam ti puta već rekla da nisam Ane, nego Zana, jebo te konj ludi u glavu!

MIKULA:
Ma izjebo je on mene već odavno... Nego slušaj, onu ribu iz terine treba stavit lešat za ručak...! I  uredi sobu za novinarku?

ZANA:
Naravno, samo još treba stavit peškire! (Odlazi u kuhinju.)

VISKO (pjevuši listajući novine):
Na sriid kulfa si, moraa Jadranskog, zaagaarljen botimaa i siikimaa... Čo novinarka gre?

MIKULA:
Je, Visko, pisat će obo ovoj našoj rigotini.

VISKO:
A ku non je kriv da kusomo ča smo somi zakuholi!

MIKULA (ironično):
Zafol svomu drugu Titi!

VISKO:
Govor ti ča te voja! Ma dokle je on bil živ, cili svit je prima nami imol krejonci i bili smo gospodori svoga, a pari mi se da ćemo opita postat sluge, i to na svojemu.

MIKULA:
A rebambito stori, nikad nećeš pamet ucinit za ovu novu vrime!

VISKO:
Čo, jo?! Da jo imon (Pokazujući sebi na glavu.) ovu pamet i tvoju mladost, jo bi dosle imol otel, a ne ovo bokun gostioni, kako ti!

MIKULA:
Lako je tebi palamudit kal ti je socijalizam, uz kuću koju si imol, dô stan i penziju.

VISKO:
Ma ča to bališ! Pok znoš i som da je Jube bila dobila stan ol Trikotaži, a sve drugo son jo
lavuron i trudon, po moru i poju, pošteno i karvovo zaslužil!
MIKULA:
A je, je...! (Posprdno mu pjevajući na melodiju partizanske koračnice.) Po šumaamaa i
gooraamaa… znol si doobro liizat guzice!

VISKO (ljutito):
Oštija, puno manji nego ča se danas liže i podmazije! Ali tuko znat da se u moje vrime i dovalo, a danas bi se somo vazimolo...

MIKULA:
Ma ne govor pizdarije. Nego, ca ćeš popit?

VISKO:
Doj moliga! Hod, hod, popri se s malo lavura dobro živilo, a danas je sve fermalo. Ča ne vidiš da non je vinarija ostala bez grožjo i vina. Sardine su non zavargli tamo na Moravu. A i hoteli non klečidu... Eee, na škoju je doša vražji život i velo muka je vodi. Borzo će bit veći pijanih i drogironih nego triznih i svisnih!
Mikula natoči konjak Visku, a sebi rogačicu. Visko dođe za šank.

MIKULA (ironično):
E moj Visko, a mi kako brovi somo blejemo dokle nos žestoko jebu u ovo malo mozga ca non je još ostalo...!

VISKO:
A čo učinit, kal već nikoga ni briga za ovu našu dežgraciju? Slipi smo i gluhi na zdrave oči i uši. Svak gledo somo sebe i misli kako će se tako iškapulat. Čovik se ruvinol do ti miri da smo postali gori ol beštijih. E, jebeš ti to!

MIKULA:
Ma pari mi se da si i ti u zodnju vrime nikako propol?

VISKO:
A di neću, samoća me mori...! (Pije konjak.) Eee, cili život trudiš i mučiš se, a na zolnju doživeš ovakovi dešperacjun...

MIKULA (ironično):
Ajde, ajde, otvorit će se i tebi kraljevstvo nebesko…

VISKO:
A, e…

MIKULA:
Pok ćeš zavaršit u Starački dom!

VISKO (ljutito):
Oštija, nemoj me činit beštimat! Dobro je dokle se još ufon, jerbo je boji odma umrit nego tamo finit. E, a ti misliš da ćeš ostat za sime? Čekoj, čekoj, i tebi će past krila. I kako…

Visko uvrijeđeno odlazi do prozora, prema publici, i gleda vani.

MIKULA:
Ajde, nisi ni ondjel...! Ca ne vidiš da si dvo paša do kopošonta, a ženil bi se sa ženon koja
ti unuka može bit...!
VISKO (za sebe):
Eee, forcol je vitar, imat će trajekt posla danas. Hm, ćutit će gušte ovi ča partiju. Bit će rigoleta pun vapor. A pok koji vrog vos šaje po fortuni ovodi! Ča niste mogli stot doma...! Nego, slušoj Mikula, gledon te ovo niku vrime i mogu ti reć da nikako… boji izgledoš...

MIKULA:
Ma ni ti postol na tu nogu! Ca to hoćeš reć?

VISKO (za šankom):
Ma eto, pari mi se da olkal te ašesti ova tvoja novo kuharica, propja si nikako prosjol...

MIKULA (ironično):
Namoron si u nju, a pari mi se da ti je od škorma ostala somo bušta!?
VISKO (unese se Mikuli u lice):
Da jo imon čonci toti, ne bi se ti ni navonjo - bud sigur! (Prstom mu podbije nos.) Ali molojmo sal mene... (Šeta ispred šanka.) Slušoj, jo mislin da si nji drog, a koko vidin, i ti si tepal. Pok kvragu, nemoj da vos vonka rasprovjaju i olajovaju...!

MIKULA (ljutito):
Neka svak gledo svoja posla...!

VISKO:
Ma znon, ali eno i onemu njezinimu molimu dica se rugaju po paizu...

MIKULA:
Co je...? Tovari, kako i njihovi doma!

VISKO:
Jo ti ovo govorin kako prijateju, a ti čin ča te voja... Ala da... (Iskapi moliga.)

MIKULA:
Hoćeš još jednoga moliga?

VISKO:
Neću, gren stavit kuhat obid. (Krene.) Jutros son na peškariju vazel šaku giricih, pok ću iskuhat fažola i maništri na brujet. Ala da, stoj mi dobro! (Izlazi.)

MIKULA (ispraćajući ga):
Bogato! Ala, živil ti meni!


III.

Mikula doziva Zanu, koja se nalazi u kuhinji.

MIKULA:
Ane, Aneee…!
Izlazeći iz kuhinje.

ZANA (ljutito):
Šta je, bolan...?! Nikako da utuviš u tu svoju blentaru da sam Zana, a ne Ane!

MIKULA:
Ma nisi mi rekla da se Ervinu djeca rugaju!?

ZANA:
Ko da je tebi stalo!

MIKULA (oštro):
Ma za gospu blaženu, kako mi nije stalo, a ko te izvukao iz kampa!?

ZANA:
Ma hajde, bolan, ko da me nisi doveo ovamo samo zato šta ti je trebala kuvarica, jer nikog drugog nisi ni mogo nać', kad kod tebe niko normalan ne želi radit za ovu crkavicu...

MIKULA (pomirljivo):
Pa vidiš i sama da nam posao slabo ide... Ali nisi ni gladna, ni žedna i, ne budi ti zla, (Zagledajući se u nju dok popravlja stolnjake.) za ženu tvojih godina, lipo si stavljena...

ZANA:
Eto, tebi je u životu sve samo zaebancija...

MIKULA:
Ane, a kako bi preživio bez toga?

ZANA:
Pa si mene našo...?! Ma ti si jedan magarac bez osjećaja. Eto, to si ti…

MIKULA:
E kako bi ti ovaj tovar pokazao svoj sentiment, samo kad bi mu dopustila da ti se malo približi...

ZANA (prema Mikuli):
Jok! Tebi je stalo do mene samo zbog tog šta ti visi međ nogama! A ta ti je stvar, bolan, prosta da ne može bit prostija...

MIKULA (umiljato):
Ane, šumijice, (Pokušavajući je zagrliti.) koliko sam samo govana radi tebe poguca?

ZANA (ljutito):
Govna si proguco? A ko te tjero? Ma, puštaj me, blento blentavi...! (Odlazi u kuhinju.)

Mrak. Pismor, nakon što svaki put orma flok na gajeti kojim ona plovi do sljedećeg prozora, uz gitaru pjeva, a kad započne sljedeći prizor flok na gajeti se ponovno otpusti i samo mlohavo visi na jarbolu. Pismor pjeva 'Partencu',[1] spuštajući se među publiku u kojoj se izgubi.
IV.
Za šankom Mikula poslužuje Gradonačelnika travaricom.

GRADONAČELNIK:
Ma danas dolazi ona novinarka Hani, pa bismo tribali odradit taj posal...

MIKULA:
Ostat će dva-tri dana?

GRADONAČELNIK (ironično):
Je, a more bit i duže ako jahači rumene kadulje budu zadovoljili rasnu ždrebicu.

MIKULA (obazirući se):
Ne bali svašta...! A ko to plaća?

GRADONAČELNIK:
Zna se, račun će platit čitatelji, a Grad kad bude imâ šoldi.

MIKULA:
Nemoj me zajebavat! Dosta mi vas je svih: komunista, hadezejaca, seljaka, nezavisnih, nesvrstanih...! Razumiš, svih! Svi bi se jebali, ma ne platit! A ko će meni platit: porez, letriku, vodu, smeće, puste fondove...! Neka vas svih skupa vrag nosi!

GRADONAČELNIK:
Čekaj, pomalo, pa na večeri ćemo bit samo ja, Olga i novinarka...

MIKULA:
A lipo ste to dogovorili! A ovamo će oko sedan uri doć na razgovor oni buzdo iz Kazališne družine, ona kukviža iz Doma i oni redikul iz Turističke zajednice.

GRADONAČELNIK:
Arca ti, a ko je njih zvâ?!

MIKULA:
To je, koliko san razumil, Hani jučer dogovorila.

GRADONAČELNIK:
A meni ni riči o tome, a? Sad će Olga doć, pa ćemo vidit. (Sjedne za stol.)

MIKULA (ironično):
Ne možeš se već ni popišat bez Olge!

GRADONAČELNIK:
Ne prdi! Ostavi se ti Olge i ne stavljaj nos di ti ni misto! Imaš svoj bosanski lonac, pa ga kusaj, e...! Ajde, daj još jednu travaricu...!

MIKULA:
Eee, pokusat ćeš ti svoje kad ti ovi nesvrstani namiste trapulu na onoj prenamjeni poljoprivrednog zemljišta!?
GRADONAČELNIK (pokazujući srednji prst):
Arca ti, jê ti to mene onako ufino, a!?

MIKULA:
Ja, sačuvaj bože, takvog apetita neman?!


V.

U gostionicu uđe Olga. Mikula za šankom, a Gradonačelnik sjedi za stolom.

OLGA (ulazeći):
Za škoj - spremni!

MIKULA (ironično):
Bište gaće - posrat ću se...!

OLGA (trljajući ruke od zime):
Uhhh, ovaj levanat mi se uvuka u kosti... (Sjedne za stol do Gradonačelnika.) Mikula, kamilicu!

MIKULA (ironično):
Olga, a ca si štumak ruvinala? (Priprema kamilicu.)

OLGA:
Je, je, teško me ovi put prisiklo...!

GRADONAČELNIK (Olgi):
Hm, Hani je ovod večeras dogovorila razgovor s Milicom, Đinom i Šimon...

OLGA:
A i ona će mi dat sliku...! Ma Šime je ka’ naš ekspert iša na Sajam nautike u Zagreb... (Odmahujući.) A ti novinari čine samo konfužjun, a ionako napišu šta ih je volja.

GRADONAČELNIK:
Čekaj, pomalo, to ćemo iskoristit... Nećemo dozvolit da nam mutikaše kroje politiku.

OLGA (Mikuli):
A šta će bit za večeru?
Mikula poslužuje piće. Sjedne na susjedni stol i zapali cigaretu.

MIKULA:
A i ovi put ništo lipoga od ribe. Imat ćete: juhu od goluba na kiselo, pijanog kokota s njokima i urmašice za desert, a ja ću vam darovat pogaču od slanih crnjuli za predjelo.
Tako ćete s gušton jist i pit, pa će bit i lipo začinjena reportaža...

GRADONAČELNIK.
Hoće, ako bog da!
Piju i šute.

OLGA (Gradonačelniku):
Ma jesi čuo da je otkrivena nika pronevjera u Policiji?

GRADONAČELNIK:
Arca ti, znači i u Policiji, a...!?

MIKULA:
Ma šta se čudite, a šta nî pronevjereno u ovu državu!? Oli nî i vama revizija utvrdila da ste više pinez dali za lokanje i žderanje nego za svu kulturu i sport u mistu?

GRADONAČELNIK:
Ne zajebaji! Šta ti imaš komu govorit? Ka da se ne zna da si ovod gostija bankare na žderačinu i lokačinu za dobit povoljne kredite. Još je samo falilo da im namistiš Ukrajinke.

MIKULA:
To je bi moj problem! A vi sve šta učinite, i to s našin pinezima, uglavnom je bespravno i za ruglo ovoga škoja...! (Ustane i odlazi za šank.)

OLGA (ljutito):
Ma šta smo mi to protupravno izgradili a da ni bi opći interes?

MIKULA:
A šta niste...? Kad vam odgovara, onda zovete u pomoć pravnu državu, a kad ste vi investitori, onda tražite da se jedno oko zatvori... Ka‘ da niste bez korti gradili letriku, telefoniju, mule, ceste, kanalizaciju...

Gradonačelnik ljutito ustaje i zauzme stav s rukama na stolu kao da je za govornicom.
GRADONAČELNIK (prekidajući ga):
Čekaj, pomalo...! Mi tu nismo bili ni investitori...! Znan ja, lako je tebi zajebavat sa šanka! Vidija bi ja tebe na mojem mistu, kako bi se usra u gaće!? (Ljutito sjedne.)

MIKULA:
Ja se ne bi moga nać, ni pod razno, na tvoje misto...

OLGA (ljutito):
Zato jer nisi sposoban! Samo znaš kritizirat, šempijo divji!

GRADONAČELNIK (ljutito):
Arca ti karonjskog!

OLGA:
To nan je fala za naš trud!

MIKULA (ironično):
A je, je…, za reć pravo, u zadnje vrime lavurate ka ludi, pa ste vas dvoje uveli i noćnu smjenu u Općinu.

OLGA (uzrujano):
Tako je, jer radimo (Zajedno sa Gradonačelnikom izgovori.) za dobro škoja...! (Klimajući glavom.) Aaa, bilo bi boje da smo novinarku smistili u hotel, a ne kod ovog kampjuna...

GRADONAČELNIK (smirujući situaciju):
Čekaj, pomalo, to smo već dogovorili za ovod...!

OLGA (provokativno Mikuli):
Ali to Zani neće bit po guštu...

MIKULA:
To bi nju trebalo pitat.

OLGA:
Ja to znan i bez pitat... Nego, gremo poteštote, Otočko vijeće je u jedanaest uri! (Ustaje od stolai krene.)

GRADONAČELNIK (zabrinuto):
Je, tribamo rješit kanalizacijsko pitanje.

MIKULA (sarkastično):
A teško da ćete nać toliku fonju za liberat se svih naših govan.

GRADONAČELNIK (zbunjen krene za Olgom):
Ne prdi! Nego,  koliko san dužan?

OLGA (dobaci):
Sve ćemo to stavit na račun večeras!

GRADONAČELNIK:
Je, sve ćemo stavit na račun večeras!

MIKULA (dovikujući za njima):
Adijo brodi!  (Za sebe.) Sve ćemo ovo stavit na račun večeras!
Mrak. Pismor ponovi radnju s flokom i uz gitaru pjeva 'Iz libra',[2] gubeći se u publici.

VI.
Ervin sjedi za stolom, rukama je podbočio glavu. Njegova školska torba odložena je na stolici. Zana za šankom pere posuđe.

ZANA:
Ervine, vrijeme je da pođeš!

ERVIN:
Mama, ja ne bi' pošo tamo...


ZANA:
Pa znaš da sva djeca moraju ić u školu...

Zana ostavlja posuđe i krene prema Ervinu.
ERVIN:
Ljepše bi mi bilo ostati ovdje s tobom…

ZANA:
Sine, pa šta ti je sad odjednom da nećeš u školu?

ERVIN (plačljivo):
Zato jer mi se tamo rugaju...

ZANA:
Ma šta ti se to rugaju?

ERVIN:
Svašta... I govore mi da, da sam, ono tamo, neki mulac iz Bosne...

ZANA (poljubi ga):
Ti si mamino sunce, a oni koji ti se rugaju su mulci, i to obični...! Ajd sad, poći ćemo zajedno u školu... Sve će bit dobro.

ERVIN:
A šta su to mulci?

ZANA:
Ufff, Ervine, kud si navro sad s tim...!? Jaoj..., to su ti, ono, djeca koja nemaju..., ma imaju svog babu, al im je on nepoznat..., pa onda...

ERVIN (prekidajući je):
Ali mama, ni ja isto, ono, nemam... svog tatu!

ZANA:
E jebi ga sad...! Sine, nije ti to sve isto... Gledaj, ti imaš svog babu, ali on je, ono... poginuo u tom ratu...

ERVIN:
A kada je poginuo, onda je umro?

Zana sjedne do Ervina i zagrli ga.

ZANA (ogorčeno):
Jes, umro..., nego šta! Ufff, jebem ti život vaki...!

ERVIN:
Mama, opet govoriš te ružne riječi... Znaš, ja ne razumijem baš sve to...


ZANA (sa suzama u očima):
Ko da ja razumijem... Samo znam da smo puno tog izgubili u toj našoj fertutmi... Al opet, ostali smo mi i to je sad najvažnije... Sine, samo ne bi mi bilo pravo da zbog te naše situacije ti bilo koga mrziš. Jel jasno?!

ERVIN:
Jasno! Ali...

ZANA (prekidajući ga):
Šta opet ali?

ERVIN:
Pa to... da ja nikoga, ono, ne mrzim. Nego, je li ovo... sad i naša kuća?

ZANA (bolno):
Znaš, sine, imamo mi svoju kuću u Bosni, al se bojim da tamo više nikad ne ćemo imat svoj dom...

ERVIN:
Mama, ali ni ovdje nam nije tako loše, samo što ne volim baš ono ići u školu...

ZANA:
Ma sve je to samo privremeno… Znaš, dok se ne sredi ova naša situacija... Ali evo, tu sam, pa možemo krenut...

ERVIN (razdragano se nadovezujući):
Pecati? Pitat ću Mikulu da mi dâ onu njegovu mrežu na štapu za hvatat ribe.

ZANA:
Sine, al ja ne znam pecat ribu. Pitaj šjora Viska, on je ribar... Al prije tog moraš poć u školu...

ERVIN (ustajući):
Mama, pa nismo mi baš, kako ono ti kažeš, sjebani... I ne brini, poći ću u školu!

Ervin uzme torbu. Zana mu pomaže da je stavi na leđa, a onda ga zagrli i poljubi.

ZANA:
Hajde sad, budi dobar i samo uči!

ERVIN (izlazeći):
Doviđenja, mama!
Izlazeći iz kuće Ervin naleti na Pismora koji, ponavljajući radnju s flokom, uz gitaru pjeva 'Južinu'. [3]
VII.

Mikula za šankom priprema čaj. Čuje se kako netko povraća u WC-u koji se nalazi straga.
Čuje se zvuk vodokotlića. Hani iscrpljena izlazi iz WC-a i sjedne za stol. Mikula joj donosi
aspirin i čaj.
MIKULA:
Ajde, ajde, popij taj aspirin, bit će ti lakše...!

Hani stavi aspirin u usta i srkne malo čaja.

MIKULA:
Ma ne dolazi se ovamo po fortuni juga...! (Vrati se za šank.)

HANI:
Ovaj otok je stvarno bogu iza nogu...

MIKULA (nastavlja):
Na kojem se živi sporo, a umire brzo... (Zapali cigaretu.)

HANI (živne):
Izumrijet ćete kao dinosauri? A kak ti toj demografiji pridonosiš, hm?

MIKULA:
A eto, jebem sve živo, a ni meni, boga mi, ne ostaju dužni! Ali jedan naš rebambijeni pjesnik kaže: Da živimo u sjeni sebe samih, a uvijek podne...
HANI ironično):
Fakat, da... Nego, čujem da si izgubio i poziciju vodeće kuhinje na otoku. Kaj je to zbog ove nove kuharice?

MIKULA:
E kad ti vjeruješ reklamnim bonkulovićima, koji spizu medijski eksploatiraju kao modu i od toga tusto žive, a o mojoj kužini sudi kad budeš odlazila...

HANI:
Zakaj se odma pjeniš? Davno si mogao otići odavde, samo da si htio...

MIKULA:
Hm, sve ovo šta imam na dug je napravljeno i sve je to pod hipotekom. I sada bi sve ovo trebalo ostavit, dignut sidro i otić?! Ma iša san ja odavno u pizdu materinu...! (Hani se smije.) Šta se ceriš, Hani? I ti ćeš pisti o nama kao egzotičnim domorodcima koji samo ritualno revu dok vapori prolaze.

HANI:
Pa kaj niste takvi?

MIKULA:
Nas je u tu situaciju dovela jebena politika! Oni prije su nas žrtvovali za rat još u miru i zatvorili u rezervat. A ovima više nismo interesantni ni u predizbornim vremenima, jer im
ova šaka glasača ništa više ne znači. Pa ovamo još uvijek šalju policjote po kazni… A onda
nije ni čudo da živimo u kazni…

HANI:
Cccc, a zakaj si sami ne pomognete?

MIKULA:
Mogu li američki Indijanci ponovno postati ono šta su nekad bili?!

HANI:
E Miki, Miki, svaki put kad te sretnem, sve si ogorčeniji. Daj, život je lijep, opusti se malo.  

Hani krene prema šanku, za kojim je Mikula.

MIKULA:
Ma kako možeš misliti pozitivno o ovako jebenoj stvarnosti?

HANI:
Eto tako, ta terapija fenomenalno šljaka i ljudi joj se kolektivno priklanjaju...

MIKULA:
Ma koji ljudi!? Brovi…!

HANI:
Ima nas i plemenitijih. Znaš da mi je prije tri meseca umrla mama?

MIKULA:
Žao mi je, nisam znao...

HANI:
Nego..., (Iz torbice izvadi nekoliko fotografija) među njezinim stvarima pronašla sam i ove fotke... (Daje Mikuli fotografije.) Čini mi se da su ovdje, na otoku, snimljene?

MIKULA (gledajući fotografije):
Je, ovo je Medvidina... A ovo je Dobra luka... Asti Gospu..., (Iznenađeno pokazujući na fotografiji.) a ovo ti je mama !?
HANI:
Da. A tko je ovaj muškarac pored nje?

MIKULA (iznenađano i zbunjeno):
Pa ja sam je onda poznavao...! Ali nisam znao da si ti njezina ćer... (Zastane.) Majke ti
Božje...! (Ponovno gleda fotografije.) Čekaj, čekaj, lipo boga mi...! Ma je, ovo je on...! A kad je ovo slikano?

HANI (okrenuvši fotografiju):
Tu piše sedamdeset prva. (Pokazujući na fotografiji.) A ti znaš ovog čovjeka?

MIKULA:
E, odavno je to bilo...!? Ja sam tad imao... sedamnaest - osamnaest godina... Koliko znam,
ona je bila na otoku samo to ljeto. Toga se dobro sjećam, jer je stanovala ovdje, u našoj staroj kući...

HANI (iznervirano):
A ti poznaješ tog čovjeka ili ne?!

VIII.
Iz kuhinje izlazi Zana.

ZANA:
Pardon, ručak je gotov! Mikula, može se postavit stol.

MIKULA:
Dobro je, evo, sad ću ja...! (Odlazeći u kuhinju, više za sebe.) Hm, ma jesi vidi kako je svit moli, a...?
HANI (Zani):
A kaj ste to spremili za ručak?

ZANA:
Riblja supa i lešada od pauka.

HANI: (provokativno):
A znate li da je pauk vrlo otrovna riba?

ZANA:
Pa šta onda, postala sam otporna kolko sam ih već skuvala...!

HANI:
O, nisam znala da već imate takvo iskustvo...! A jeste li usitnili ribu za juhicu?

ZANA:
Sad će vam bit servirano, pa ćete sami vidjet.

HANI:
Dat ćete mi recept?

ZANA (podrugljivo):
Jašta ću. (Izlazeći, za sebe.) Dabogda se udušila s dračama!

Mikula iz kuhinje donosi tanjure i pribor za jelo na stol. Čuo što je sebi u bradu promrmljala Zana. Hani sjedne za stol, a Mikula njoj servira juhu.
HANI (ironično):
Miki, kako to da je danas riblji ručak, a u posljednje vrijeme specijaliziraš se za orijentalnu kuhinju?

MIKULA (servirajući):
Lešo pauk je najbolji za rekuperat se od puta. A danas u kužinavanju malo egzotike ne
škodi.

HANI:
Vidim da si još uvijek žestok kad su u pitanju žene?

MIKULA (odlazi iza šanka po salvete):
Ma vraga, u zadnje vrijeme sve mi se slabije diže...

Hani ustane i krene prema Mikuli.

HANI (koketno):
O, jadniček moj mali... Pa kaj se više ne sjećaš one naše uvalice od prošlogodišnjeg babljeg ljeta, hm...? Tam nisi imal tih problema...

MIKULA (ljutito je prekidajući):
Ma zaboravi na tu Mondanovu već jednom! (Uzmičući.)
HANI (zanosno za njim):
Znači sječaš se, hm… Ono cijelu noć na toplom pijesku, a u zoru nismo mogli otjerati ni gušterice koje su ono plazile po nama… A joj, sva sam se naježila…

MIKULA:
Ma to je prošlost... Jebe mi se za sve to kad živin ovu redikulijadu di mi mriže stojidu priko mriž. Ma već mi je svaka dlaka počela smetat...!

HANI (izazovno):
Moje ti dlačice neće smetat... (Mazno ga pipkajući.)
MIKULA (braneći se):
Daj, fermaj, netko može doći!

HANI:
Pa kaj onda? To bi ti podiglo rejting kod domorodaca. (Strasno ga mazi i ljubi.) Mmm..., znaš, ridikuliću, one noći ja sam s tobom ostala...


IX.

Visko bane na vrata i zatječe Mikulu i Hani u zagrljaju. Oni ga ne primjećuju.

VISKO:
Hm, judi moji, ala kurbaluka danas! (Za sebe.) A jebte se, nećete kal ostarite!

Mikula se zbunjeno odmiče od Hani i odlazi za šank. Hani sjedne za stol.

MIKULA:
Za gospu blaženu, nisi imol kad doć nego sad!

VISKO (nelagodno):
Ma znoš čo, ostol son bez konšervi za brujet, a butiga se je već zatvorila, pok son mislil...


MIKULA (ljutito):
Ma kurac si ti mislil, jer da si mislil, ne bi ostol bez konšervi! Cekoj...! (Odlazi u kuhinju.)

VISKO:
Ma ča je potriba tako rovat… (Podboči se na šanku.) A vi ste je, ta novinarka?

HANI (jedući juhu):
Jesam, da…

VISKO (gledajući je):
A je, je, viđa san vas kad ste ono pri hodili po škoju... A bit će te rigoli u kanalu?
Hani ga začuđeno pogleda. Mikula se vraća iz kuhinje s limenkom pelata.

MIKULA (dajući limenku Visku):
Evo ti! Sad kad si već doša, može moli?

VISKO:
Fola, neću, gren doma! (Odlazi.)

MIKULA (Hani):
Znaš, ovo ti je čovjek kojemu nisu dragi novinari, ali su mu drage Zagrepčanke.

VISKO (se okrene):
Ma ča to ćurlikoš?

HANI (Visku):
Ne morate se zbog toga brinuti. Ni meni moje kolege ništa naročito ne znače.

VISKO:
Znan, znan, ali mene brine upravo ta vaša nebriga... Pust me stot, reka bi naš svit. Eee, to će nas doć glave. (Okrene se i odlazi.)
HANI:
A što bi to trebalo napraviti kad je cijelo društvo postalo ravnodušno i apatično?

VISKO (se okrene):
Rebaltaduru!

HANI:
Kaj vam je to…?

MIKULA (ironično dobaci):
Revolucija!

HANI:
Vi ste ludi!

VISKO (krene prema njoj i sjedne na stol):
Jesan, ćerce, ja san lud! (Gorko se nasmješi.) A vi pametni ča trpite ove laži i obmane
okolo nas, a! Ma zato nan je i potribna jedna velika i prava rebaltadura… (Pokazuje, s
konzervom u ruci, na glavu i srce.) Samo da je imat soli i force za to...

HANI:
Pa kaj nam nije bilo dosta ratova i revolucija...!?

VISKO (ogorčeno):
Ma ča ni boje izgorit nego se usmrdit u ovoj našoj šporkici, a?! (Udari s konzervom po stolu.)

HANI (uvrijeđeno):
Zakaj se vi derete na mene? Kaj sam vam ja to grdo napravila?

VISKO (prema njoj):
Ali ćete svojin pisanjem to učinit! Reklamirajuć sebe, izbelecat ćete nas...!

HANI:
A kaj biste vi to željeli da napišem? (Sarkastično.) Možda, kako ste mrtvo umorni od života...?

VISKO (prekidajući je):
E, upravo to, jer mi još možemo samo plakat ili lagat i sebi i drugima!

HANI:
To je vaše mišljenje. Većina otočana se ne bi s vama složila.

VISKO (bijesno iznad nje):
Oštija, ča ćete vi učinit, to mene zanimo!? Jeste ovamo došli somo morbinat, a nos  naješkat i imbrojat ili obo nami pisat tvordo i karvovo, a?! A sal mi slobodno zamirte ča son vos smetol, baš me briga...! (Ljutito odlazi.)

MIKULA:
Cekoj, Visko, di ćeš!

VISKO:
Ne mogu, zagorit će mi brujet...!

MIKULA :
A konšerva?

Visko se zaustavi, a Mikula mu dobaci konzervu.

VISKO:
Kvragu ti i konšerva ! (Izlazi.)

HANI (začuđeno):
Koji lik, bokte ! Je l’ on to smrdi na pišalinu ?

MIKULA:
Ovo je onaj čovjek s tvojih fotografija...!
Iznenađena Hani se zamisli. Mrak. Pismor ponavlja radnju s flokom i uz gitaru pjeva
'Garbin',[4] nestajući u gledalištu.
X.
Kasno popodne u uredu Gradonačelnika. Iz trupa od gajete izvučen je uredski stol koji se postavlja u prvi plan. U pozadini se tek nadziru jarbol i lantina od gajete. Na stolu, uz odložene radne materijale, stoje zastavice: Grada, Hrvatske i EU. Gradonačelnik, s čašom pića u ruci, sjedi za stolom, a Olga zamišljeno gleda kroz prozor - prema publici.

OLGA:
Bilo bi najboje Milicu i Đina izostavit s večere... Znaš, (Prema Gradonačelniku.) Đino bi moga pizdit da Kazalištu dajemo malo šoldi, a opet, ta Milica će palamudit o Domu starih,
a bez nas ne može ni prnut...

GRADONAČELNIK:
Ali se novinarka već s njima dogovorila.

OLGA (prema stolu):
Ti ništa ne brini, ja ću to sredit. Đinu ću obećat dat deset iljada kuna za kazališnu družinu, kod sljedećeg rebalansa proračuna, ako se ti slažeš, a Milicin reizbor ionako ovisi o nama...

GRADONAČELNIK (iskapi piće):
Hm, daj mu dvanaest... A šta ćeš reć novinarki?

OLGA (obilazeći oko stola):
A bogati, da Đino mora imat probe za Festival kazališnih amatera, a Milica da pati od migrene pod ovin gregolevantom...

GRADONAČELNIK:
Olga, jesi vražja, ma šta bi ja bez tebe, a!?
Gradonačelnik pokuša uhvatiti Olgu za ruke, a ona mu se vješto izmakne.

OLGA:
Ajde, ajde, ni ti nisi za bacit... (Na prozoru.) Samo, vidiš da onaj lajavi Mikula sumnja da se među nama nešto kuha...?
Gradonačelnik ustaje i dolazi do Olge kraj prozora.

GRADONAČELNIK:
I ona moja je nešto dočula, pa je počela pizdit... (Zagrli je oko struka.)

OLGA:
Bogati, pa ja jesan lutrija u odnosu na nju! (Izmičući mu se.) Ali strpi se, sokole, i ne čini pizdarije, jer je čistačica još u zgradi!

GRADONAČELNIK:
Arca ti, ka da je lako tebi odolit! Ali, sokolice moja, kad omastimo brke, možemo partit
gori za Zagreb, a ovamo bismo lipo dolazili na lito ka sav normalan svit.

OLGA:
Ma već san ti sto puti rekla da se radi dice ne mislin rastavit... (Mazno oko njega.) Ali šta nan fali i ovako, sokole moj, a? (Hvatajući ga za testise.) Činimo posal i guštajmo...

GRADONAČELNIK (strasno):
Eee, sokolice moja jedina...

Mrak. Nakon što ponovi radnju s flokom, Pismor uz gitaru, među publikom, pjeva 'Šetebandjere'.[5]
XI.
Zana mijesi tijesto na šanku. Hani se nakon popodnevnog odmora spusti iz sobe na katu.

HANI:
A tu ste...! Oprostite, mogu li dobiti kratki espreso sa šlagom?

ZANA (zauzeta s tijestom):
Sačekajte...! Osim ako ne želite tursku, malo prije sam je skuvala?

HANI (u neprilici):
Pa ne volim baš tursku.. Ustvari može, ali s više mlijeka.

ZANA (pokazuje rukom):
Eto mlijeko tu, pa se poslužite.
Hani ulijeva kavu iz džezve i nadolijeva mlijeko, a zatim sjedne za stol i srkne kavu.
HANI:
To pravite neki kolač?

ZANA (ironično):
Aha, od slanih ribica za večeras...

HANI:
Mislite na pogacu? A Mikula sjajno pravi pogaču... To je sigurno po njegovom receptu?

ZANA:
Jašta, bona! Nemore bit loša!

HANI:
Ne znam, ali ona današnja lešada i riblja juha od pauka bile su vam dobre, a i tufahije su bile, ono, okej...
Zana mijesi tijesto, a Hani pije kavu. Šute.


ZANA:
Hoćete mi dodat tu sô! (Pokazujući soljenku na stolu.)

HANI:
Ova je prazna. Zaboravili ste je napuniti. (Dodajući drugu soljenku.) Evo, izvolite!

ZANA:
Fala! A vi došli malo kod nas, a?

HANI:
Pa eto, poslovno... Samo me prati ovo grdo vrijeme...

ZANA:
Al vam to ništa ne smeta da spajate ugodno s korisnim i da još dobijete pare za to. Ufff,
para na paru, uš na fukaru.

HANI:
Kak to mislite?

ZANA:
Pa eto, vama uz švaleranje poso dođe tek onako usput... Baš vas briga šta pritom ljude samo trošite.

HANI:
A, to vas svrbi...!? (Ustane.) E vidite, tu vam nemrem pomoć... Uostalom, zašto bi vama polagala račune, kad vi ne biste ionako ništa shvatili... (Kao da će otići.)

ZANA:
Jes, bona, a tebi je ispod časti imat posla s običnom kuvaricom, i to još iz Bosne... A ovdje je sve drukčije otkad si se ti pojavila!

HANI (isprovocirano):
Hm, i treba biti…! Ali, ženo božja, ak si Mikulina kuharica, to ti ne daje za pravo da ga ti kuhaš. Jer, vidiš, možda je i meni stalo do tog komada...

ZANA:
Ufff, jebemti tu tvoju igricu bez granica i odgovornosti u kojoj drugi nastradaju!

HANI:
Ma o kakvoj odgovornosti i stradavanju govoriš? Pa vidim kak si se lijepo ugnjezdila i raskokodakala ovdje?!

ZANA (bijesno):
Šta to, bona, laprdaš...? Baš si mene našla, a...?! (Dođe s vanglom do nje.) Evo ti na... (Zaspe je brašnom.) za odgovornost, a ovo ti je za stradavanje...! (Zaspe je brašnom.)

HANI (iznenađena):
Ma evo i tebi...! (Uzme joj vanglu, pa na Zanu baci tijesto i brašno iz vangle.)

Zana joj otme vanglu i baci je na pod. Dohvate se rukama i ćupaju za kosu.
ZANA:
Sad ćeš ti vidjeti svoga boga, nakinđurena zagrebačka gusko!

HANI:
Kvočko jedna bosanska! Ma ostavi me na miru...!

ZANA:
Šta je...? Šta ti znaš o belaju... ?
Hani zastane, a Zana to iskoristi i sruši je na pod, a onda sjedne na nju držeći joj ruke iznad glave.

HANI (koprcajući se):
Ma pusti me, budalo…! Svak nosi svoj križ...!

ZANA (bolnom gorčinom):
Al moj križ je moj sin… kojeg su mi napravili i ostavili… oni (Pusti je i ostane sjediti na podu.) koji su se, ono tamo, na meni iživljavali…, dok sam gledala u svog ubijenog čovjeka... Niti ne znam ko je malome otac…

HANI (sjedeći na podu):
Ni ja nisam upoznala svog oca…
Obje sjede na podu, šute i gledaju se. A onda slomljene prasnu u smijeh...
ZANA:
A vidi je... Ufff, jebem ti vaki život!
Hani pomogne Zani da se digne. Jedna drugoj otresaju brašno s odjeće, smijući se. Mrak. Zvuk usisavača koji, nakon što Pismor ponovi radnju s flokom, prelazi u njegovu  pjesmu 'Perušće besid'.[6]
XII.
Sumrak. Uredski stol je sad preoblikovan u šentadu na rivi, koja dolazi u prednji plan scene. U pozadini se nazire gajeta s jarbolom i lantinom. Na šentadi sjedi Visko i zamišljeno puši. Čuje se žamor i galama djece koja se vraćaju iz škole, a onda i njihovo skandiranje: „Muslić balija - mulac alavija!“ Visko ustaje i ljutito rastjeruje djecu.
VISKO (vičući):
Ben von nega neću boga, ćaćina i materina, molojte tega moliga na miru...!

Visko za ruku uzima uplakanog Ervina, doprati ga do klupe i tješi. Sjednu.
VISKO:
Ajde, mišu moj, ne plači... Ma ko je to vidil plakat takovog junaka...

ERVIN (brišući suze):
Na plačem, barba Visko, to mi suze same idu...
VISKO:
E moj sinko, i meni suze naviru kad promislin ča smo ovo doškoli...

ERVIN (pogrešno razumjevši Viska):
Ali barba Visko, ni ja ne volim ovaj svoj put do škole...

Visko se samo sjetno nasmiješi i pomiluje Ervina po kosi.

ERVIN:
Obećali ste mi..., ali nikako da me, ono, naučite pecati?

VISKO:
Sinko, ma već san ti napravi tunju... Kad bude vrime, gremo na more...! Samo bojin se da ćemo slabo ulovit, jer su nike guloze hobotnice izmuzle i more i čovika...

ERVIN (ushićeno):
Ma ne brinite, mi ćemo upecati te hobotnice!

VISKO (s gorkim osmijehom):
E mišu moj, velike su to beštije, a mi smo mali ribari za njih... Znaš, naše more je nekad bilo pitomo i puno ribe, ali ga je nepamet uništila... Ali kad te ja naučin, onda ćeš ti poć lovit ribu tamo daleko, na to debelo more Zelandije, di ćeš s gušton lovit ka pravi čovik.

ERVIN (nelagodno):
Hladno mi je... i ja bih išao kući... (Ustane.) Ma, vi ste kao i moja mama..., kad je ja ono nešto pitam, onda ona govori tako..., tako da je ja ništa ne razumijem…

VISKO (ustane):
E moj sinko, ni ja sebe već ne razumin u ovon inbroju... Samo da znaš, tamo na moru Zelandije može se nać i zlatnih riba...

Zagrli Ervina preko ramena i krenu.

ERVIN:
Stvarno?

VISKO:
Hm, kad ih uloviš, ispunit će ti svaku želju.

ERVIN (zastane):
Jupi! Onda sutra idemo pecati?

VISKO:
Za gospu, ma već san ti reka, strpi se, kad učini vrime... Ala da, gremo doma...! (Krenu.)

ERVIN (ponovno zastane):
Barba Visko, a kako se može doći tamo do te Zelandije?

VISKO (vukući Ervina za ruku):
Ajde, mišu moj, pričat ću ti... (Odlaze.)
Sijeva pred neveru. Visko i Ervin prođu pokraj Pismora koji, ponavljajući radnju s flokom, uz gitaru pjeva 'Metropolu', [7] među publikom.

XIII.

U gostionici gori kamin koji se nalazi na lijevoj strani i zaklonjen je ribarskom mrežom. Iz kamina se vidi odsjaj vatre. Za stolom sjede i čavrljaju: Gradonačelnik, Olga i Hani. Mikula rasprema stol nakon večere, a Zana mu pomaže za šankom.

GRADONAČELNIK:
Onda, gospođice Hani, kako je legao pijani kokot...?

HANI:
Kod Mikija uvijek fantastično.

GRADONAČELNIK (Mikuli):
A njoki su bili za prste polizat. Ova tvoja Turkinja strašno kuha!
Zana, radeći za šankom, čuje ove komentare na koje je pomalo ljuta, ali joj gode.

MIKULA (Gradonačelniku):
Bolje van je manje balit, jer ne znate šta vam je moglo bit u pjate!

GRADONAČELNIK (pružajući praznu bocu Mikuli):
Ne prdi, nego daj još jednu bocu...

OLGA (se umješa):
Ma, donesi mu tursku...!

Mikula odlazi za šank, a Hani izvadi diktafon i blok. Sijeva.

HANI:
Ovaj..., kad smo ovako fino večerali, mogli bismo nastaviti naš razgovor...

OLGA:
Svakako, da nas nevera ne zatvori ovdje.

HANI:
Gradonačelniče, spomenuli ste infrastrukturu kao limitirajući faktor, a istovremeno mislite graditi aerodrom?

OLGA (se umiješa):
Ako struka kaže da za iskorak iz masovnog turizma moramo biti zračno povezani sa svijetom, naravno da ćemo i tu mogućnost iskoristiti.

HANI:                                                                                                                                  Da, ali što mislite o tezi da je budućnost ovog otoka sadržana upravo u valorizaciji njegove
prebogate prošlosti? Gradonačelniče!

GRADONAČELNIK:
Vidite, u tom smislu smo u fazi izrade projekta revalorizacije kompleksa antičkoga grada, koji smo prijavili UNESCO-u. To bi bila nova supstanca kvalitetnog razvojnog iskoraka kroz kulturološki vid turizma...

MIKULA (donoseći kavu):
Mi ni kino nemamo, a palamudi se o kulturi...! (Odlazi za šank.)

GRADONAČELNIK (Hani):
Ispričavam se. (Ustaje i dolazi Mikuli za šank.) Konobari i ne zabadaj nos di ti nî misto!
OLGA (nadovezujući se):
Razvijajući povijesni vid turizma planiramo ponovno postaviti bistu Šumskog maršala, koju smo svojedobno bili pohranili…

MIKULA:
Jer bi je inače bili digli u ariju...!

HANI:
Gospođo Olga, ma je li istina da su vama neki dan probušili sve gume na automobilu?

OLGA (uzrujano):
Ma to su napravili neki divljaci!

MIKULA:
E, sad su to divljaci, a kad su se ono kuće i spomenici minavali, gorili brodi i muzeji, kad se perušalo srpske vikendice, onda su bili domoljubi!?

GRADONAČELNIK (žučno):
Arca ti, rat je bio!

MIKULA:
Kako za koga...!?

HANI (Gradonačelniku):
Govorili ste da rješavate krupne infrastrukturne probleme. Što je na tom planu, konkretno, dosad učinjeno?

GRADONAČELNIK:
Već sam vam kazao da smo uz veliku pomoć Vlade pri kraju dovršavanja kanalizacijskog sustava, kojim ćemo trajno riješiti problem zbrinjavanje otpadnih voda...

OLGA:
Na području cijele uvale istaknut ćemo plavu ekološku zastavu.

MIKULA:
Je, je, modra bandira će vijorit u valu, a mijori nautičara će i dalje srat u more!

Sijeva. Uz grmljavinu nestaje struje. Samo odsjaj vatre iz kamina osvjetljava prostoriju.

HANI:
Što je ovo...?

MIKULA:
Ovo ti je letrika od paučine! En ti gospu blaženu...!(Zove Zanu.) Ane, di su šterike?

ZANA (izlazeći iz kuhinje sa svijećama):
Šta ti je to?

MIKULA:
Bogati tvog bosanskog, eto to, (Pokazuje.) svijeće!

ZANA:
Tako reci, jebo ga ti, da te cijeli svijet razumije! (Gostima za stolom donosi svijeće.) Evo za prvu ruku...

GRADONAČELNIK:
Ajde, malo romantike ne škodi...  
Zana pali svijeće. Svi ritualno gledaju. Sijeva, grmi i počinje kiša. U gostionicu bane pokisli Pismor i s vrata dobaci.

PISMOR (teatralno):
Pasovajuć bacelon i pisme kanton!

MIKULA:
Ooo, Pismoru, naša legendo! Može jedon lajovac…? (Mikula mu natoči čašu plavca.)

PISMOR:
A vrozi vos lojkoli…! Ca ne vidite da smo se rasušili, popucoli non obruci i partijemo u duge…! (Pije plavca.) Ali ovo je prigoda za brindižat s nazdravicon: (S čašom u ruci.)
Radosno mi sal trepeće
živo sarce u parsima
i krez justa moja izmeće
u prezencu vodi svima
nazdravicu mi starinsku
od stori moji užonci
naturalno i po našu
punu žeji i šperonci
da vos Bog poživi puno lita
i ocuvo od zla destina
da von cvate cvitno kita
da budete živi i zdravi
neka mi se ova žeja izvorši
vaš oganj ol jubavi
neka von se nikad ne izgosi.
Živili! (Nazdravlja i iskapi čašu.)

Hani napravi nekoliko fotografija. Za stolom se plješće i nazdravlja, a Pismor šmugne kroz vrata i nestane. Za stolom se razgovor nastavlja.
GRADONAČELNIK:
Jeste vidili šta je kultura, a?!

HANI (začuđeno):
Ali gdje je nestao? Baš je bio simpa...

OLGA:
Ma pustite tog redikula, mi imamo važnijeg posla.

HANI (Olgi):
Nego,  pred novom ste investicijom u Domu umirovljenika?

OLGA:
Da. U fazi smo projekta dogradnje postojećih kapaciteta za još pedeset štićenika. Važno je napomenuti da u Domu imamo i neposredno ulaganje naših iseljenika...
Dok Olga odgovara, bane pokisli Visko s kišobranom.
VISKO (dobaci):
Koji će se vratit za umrit ovodi...!

GRADONAČELNIK:
Arca ti, još nan je samo ova komunjara falila!?

VISKO:
Dobra večer i zdravi bili!

MIKULA:
Živil, Visko! Može moli?

VISKO:
Moli može uvik! (Sjedne za šank.)

Mikula natoči Visku konjak, a Gradonačelnik nastavlja.

GRADONAČELNIK:
Znate, u izradi je i projekt velikog akvaparka na prostoru propale tvornice za preradu ribe, u kojem bi se izgradio i veliki morski akvarij, kao jedan od naših rariteta...

VISKO:
Ma bravo, tamo bi bilo najboje da uz pišikonte plivaju naše zlatne ribice: tajkuni bez šoldih, i političari bez obraza...! (Zapali cigaretu.)

OLGA (ljutito Visku):
Ma šta ti imaš koga vriđat...! Tvoje vrime je pasalo... Adijo i nikad više! A uskoro će i tebi bit potribna kućna njega, pa ćemo vidit ko će ti onda pomoć...!?

MIKULA (se umiješa):
Olga, ma nimaš se razloga žešćit, pa ti nisi političarka...

OLGA:
Nemoj ga ti branit! Znan ja na koga je on mislil, e...! (Prema Hani.) A šta se tiče akvarija,
to će omogućiti svekoliku promidžbu našeg otoka i novo zapošljavanje, posebno mladih!

HANI:
Dobro, a kakvo je trenutno stanje sa zapošljavanjem mladih otočana?

OLGA:
Tko hoće i želi raditi, neće ostat gladan. Samo, znate kako je, mladi bi željeli s malo rada - puno para...

MIKULA (teatralno):
Zato nam je virtualna stvarnost obećavajuća...!

VISKO:
I kako! Toliko je trave posađeno da su se i tovari počeli drogirat…

GRADONAČELNIK:
Nismo mi krivi šta nan je komunizam skuhao kašu koju sad svi moramo kusat. Nama je bio uskraćen razvoj, a zbog toga najviše ispaštaju mlade generacije...

MIKULA:
E ma da su Slovenci imali naše škoje, bili bi još u škurici puno boje riješili: infrastrukturu, brodske veze, školstvo, zdravstvo, socijalu, i šta ti ga ja znan ...!

GRADONAČELNIK (ustajući i ljutito ga prekidajući):
Arca ti, ma ne spominji mi te ksenofobične Slovence...! Na kraju će ispast, boga ti tvoga karonjskoga, da su ti i četnici prijatelji!

Olga ljutito ustaje i stane kraj kamina. Gradonačelnik sjedne i iskapi čašu vina.

MIKULA:
Jebe se meni za Slovence, Srbe i Hrvate! Meni su judi prijatelji!

GRADONAČELNIK (Mikuli):
Daj, fermaj više...! (Hani.) Gremo ovo privest kraju...

HANI:
Dakle, vjerujete da je moguće osigurati sredstava za ovakav ambicijozan razvoj?

OLGA (dolazi do stola):
Ako se država ne isprsi, mi nećemo biti odgovorni za nazadovanje ovog otoka!

VISKO:
Ma kupuju nas mizerijon...! Više šoldi dobije vrtal od beštiji u Zagrebu nego ča država investira na ovon škoju!

GRADONAČELNIK (ljutito):
Arca ti, ma šta mišaš nas i zoološki vrt? Mi nismo šumije! (Ponosno ustane.) Evo, ja vas uvjeravan da ćemo ako ni zbog čega drugog, a onda iz dišpeta dokazat da našom politikom
možemo osigurat prosperitet ovom otoku.

MIKULA:
Je, je, tako ga je jedon iz dešpeta bil osikal, po kad se pokajol, već je bilo kasno!
Sijeva i grmi, uz jaču kišu. Hani kupi i sprema svoje bilješke i diktafon.

GRADONAČELNIK:
Mikula, ne pizdi, nego daj još jednu Petegulu!

MIKULA:
E, hoće von se, pijandore! (Odlazi u kuhinju po vino.)

GRADONAČELNIK:
Vanka nevera, a mi guštamo ka miši u bumbaku! Ma,ča nan fali...!?

Na vrata ponovno bane Pismor s gitarom u ruci.

PISMOR (s vrata, teatralno):
Judi moji, ma kakov je ovo svit došal, a? Pari mi se da ovi koji dosle nisu poludili - nisu normalni! Ali evo von ništo prigodno... (Uz gitaru pjeva 'Obo moru'.[8])

Ostali prihvaćaju pjesmu ispod glasa. Visko se dolazi ugrijati uz kamin, a Mikula i Zana izlaze iz kuhinje za šank
.
ZANA:
Sva sam se iskilavila dok sam sve oprala i spremila. Još je samo to sa stola ostalo...

MIKULA:
Dobro je... Ja ću to pokupit. Ti možeš poć leć...

ZANA (ironično):
Jes, vala, a ti galebe, poletjet u svom visu...!

MIKULA:
Ane, pa ne mogu ljude sad ostavit same...

ZANA:
Znam ja dobro ko će ostat sam...

MIKULA:
Za gospu blaženu, pa ne ćemo se sad raspravljat!

ZANA (odlučno):
Upravo sad i gotovo! Možeš ti misliti šta te volja, al ovoj maloj je stalo do tebe...

MIKULA (zbunjeno):
Šta ti je odjednom? Skroz si popizdila!


ZANA:
Jes, vala! Al ne prekidaj me, jer ako ovo sad ne kažem, više i neću! Ma bar jednom budi
muško... Belaj si zakuho i vrijeme je da ga pokusaš.

MIKULA:
Ma čekaj, koji belaj?

ZANA (samouvjereno):
Evo ti Petegula i nosi, a ja ću, kad ovi odu, sve sama počistit i uredit. Hajde, pođi sad...!

Mikula zbunjeno nosi bocu na stol. Zana znatiželjno promatra iza šanka.

GRADONAČELNIK (preko jezika):
Ma ko to govori da se i od grožđa ne može napravit pravo vino? Evo, Petegula je naše vino za svit! (Ulijevajući u čaše.) Pravi gušt je napit ga se! Ajde pisma…!
Za stolom pjesma traje. Visko se vraća za šank. Zvoni mobitel. Gradonačelnik se diže od stola i kraj kamina razgovara na mobitel. Olga ide za njim.

GRADONAČELNIK:
Ooo, zdravi bili, šjor tajniče...! Da, bože moj, kako smo se dogovorili... Tako je, ono smo prenamijenili... Je, je, za tisuću dvjesto ležajeva... Samo još čekamo suglasnost... Ma, bravo, hvala vam! Ala da, stojte mi dobro i guštajte! Bog, bog, bog…! (Slavodobitno.) Evo, judi, napokon ćemo dobiti suglasnost za prostorni plan (Sjedne za stol.)

OLGA (nazdravljajući):
Eviva Gradonačelnik! Sad se možemo razvijat koliko smo dugi i široki! (Sjedne i podigne noge na stol.)

VISKO (rezignirano):
Pari mi se da će nos vaš razvoj toliko razbucat da ćemo bit prognoni na vlastitimu škoju. (Hani.) A jeste vidili ove naše poklade? (Pokazujući na Gradonačelnika i Olgu.)
Hani priđe šanku gdje sjedi Visko. Pismor nestane iz gostionice.

HANI:
Ali ovi vaši političari su, za razliku od vas, puni vjere i optimizma... Slobodno...?

VISKO (pokazujući da sjedne): Komodajte se, jerbo ja lajen, ma ne grizen!

HANI (pomirljivo):
To ćemo tek vidjeti...

VISKO:
A ovima (Pokazujući na Gradonačelnika i Olgu.) je ta vira i optimizam posal, ka i popima! Samo kad je to bez pokrića, onda sve to mogu obisit maški na rep!

HANI:
Ali ovaj je otok nedavno proglašen jednim od rajskih mjesta za život na Mediteranu. Sad to
treba samo pametno iskoristiti...

VISKO (odmahujući):
Ja ne razumin kako to da u ti raj niko neće da dojde živit, osim za uživat priko lita.

HANI:
Ali to nitko neće promijeniti osim vas - otočana. (Vadeći fotografije iz torbe.) Samo kod
vas je problem što imate kolonijalni mentalitet i čekate poteze odozgo... Molim vas,
pogledajte ove fotografije... (Pruža mu fotografije.)
VISKO (ignorirajući fotografije):
Ma na škoju niko nikome ne viruje i svak svakome drži roge u žepu. Više niko ne sluša nikoga, a kad se i slušamo, onda se ne čujemo. Zato mi sami sebi ne možemo već pomoć!

HANI (nervozno):
Dobro, hoćete li pogledati te fotografije...?

VISKO:
A ča je ovo...? (Približi svijećnjak i gleda fotografije.) Čekoj, čekoj… E bogati, koja su to zlotno godišća bila…! A spominjen se... ka da je jučer bilo... Asti gospu, kako se onda živilo i morbinalo...! A gledoj ovega cipla… Ča von se pari, a ? (Pokazuje Hani fotografiju.)

HANI:
To ste vi ?

VISKO:
E, a! Divici ti Mariji, koja se je onda riba lovila, altroke danas...!? A okle vam ove slike?

HANI:
To su bile mamine fotografije...

VISKO (iznenađeno):
Mamine?! Ovo je vaša mater…? (Pokazujući na fotografiji, prasne u smijeh.) A lipo, boga mi...!

HANI:
Da. Te fotografije sam našla kada je ona umrla...

VISKO:
Iskužajte, nisan zna...
Sijeva i žešće grmi. Kiši uz udare vjetra.

HANI:
Ma ništa, ništa... Vidite, mama je tog ljeta ostala trudna... Pa sam mislila... da ste, možda, vi... moj otac...

VISKO:
Jo? Nison. (Gorko se nasmješi.) To ni moguće... (Vraća fotografije.)
Hani razočarano sprema fotografije u torbu …

HANI (zbunjena) :
Oprostite… (Ustane, neodlučna da krene.)

VISKO (zbunjeno za sebe):
Eee, Visko, Visko, došal je vrog po svoje... (Hani.) Znate, sve ću van reć, pa kud puklo da puklo… Možete vi mislit ča vas je voja, ali ja bi bil bi kuntenat da san vaš otac… Ma onda, ne bi me bilo briga da se kokolojete okolo s tin… nesrićnin Mikulon… !

HANI (vraćajući se ljutito):
Pa što se onda brinete s kim ću se ja zabavljati!? Osim toga..., nosim njegovo dijete...

VISKO (izgubljeno):
Čo...?! Profundoj se zemjo...! (Više za sebe.) Čekojte, čekojte, ćutit ćete svoje gušte..., (Ustane.) somo da regulon ovo is mojin nevojnin mihuron...! (Kašljući odlazi prema WC-u.) Khm, khm…
Hani krene za Viskom, a onda ostane kraj kamina. Svjetlo se upali - došla je struja. S radija se čuje najava urednika u večernjim vijestima. 'U kronici dana izdvajamo: Prostornim planovima do dvijetisuće dvadesete na Jadranu se planira urbaniziranje još oko sedamsto kilometara obale... A kako doznajemo od Uskoka, zbog sukoba interesa i nezakonite prenamjene poljoprivrednog zemljišta protiv nekolicine dužnosnika Ministarstva zaštite okoliša pokrenuta je istraga...' Zana izlazi iz kuhinje gaseći radio i voštanice.

MIKULA (izlazeći iz kuhinje):
Ne gasi šterike! Ko zna hoćemo li opet ostat u mraku...

ZANA:
Tebi nijedno svjetlo ne može prosvijetlit mrak u glavi! (Odlazi u kuhinju.)

GRADONAČELNIK:
Olga moja, jesi čula ono na radio, a? Ona pizda, mi nije ništa rekla priko mobitela, a tamo
je izgleda nika velika makarunada otkrivena...

OLGA:
Asti boga, onda i ti možeš bit unutra radi one prenamjene poljoprivrednog zemljišta...!?

GRADONAČELNIK:
E, a ti ne!? Kâ da ti nisi asistirala…!

OLGA:
To se nigdi ne vidi, sokole moj... Ti si to potpisiva, ne ja. Ali smiri se, znaš da su kod nas afere samo predstave za uveseljavanje puka. A ako od toga i bude ništo, najprije ćeš šest miseci svirat kurcu i primat plaću, a onda ćemo učinit da zaminiš Milicu u Domu starih.

GRADONAČELNIK:
A lipo si me špedila! Pa ča san ja zaslužija rebaltat i svršit u Staračkom domu?

OLGA:
E lipi moj, pijančino, bolje vrabac u ruci nego golub na grani! (Ljutito.) A sad bismo ovu večer mogli privest kraju. Dosta mi je svega!
Gradonačelnik iskapi čašu vina, a Olga kupi svoje stvari i sprema se za odlazak. Mikula i Hani za šankom.

HANI (zabrinuto Mikuli):
Ova noć će biti za pamćenje...Vidi, Miki, već sam ti pokušavala reći, ali nije bilo prave prilike... Znaš, one noći u listopadu... ostala sam trudna i nosim tvoje dijete...

Mikula zbunjeno šuti.

HANI:
Mikula, zaboga, reci nešto! Bilo kaj...

MIKULA (zbunjeno):
Moje dite...?! Ti si skroz popizdila...! Pa mi to tek sad ovako kažeš...?

HANI:
Dobro da sam ti uopće i rekla...

MIKULA (plješće):
Bravo! Bravo Hani...!

HANI:
Od tebe ništa ne tražim… Tak da znaš... Dosta  mi je svega i zlo mi je! (odlazi u WC.)

MIKULA (dovikujući za njom):
Čekaj, jebi ga...! (Za sebe.) Eee, nison jo već ni za lov ni za strožu...

HANI (krikne iz WC-a):
Aaa...! (Izlazi iz WC prestravljena.)

MIKULA:
Za gospu blaženu, šta je bilo!?

HANI (prestrašeno):
Tam..., tamo u WC-u na podu...
Mikula brzo odlazi prema WC-u. Svi su u iščekivanju.

MIKULA (uzrujano izlazeći iz WC-a):
Visko je slabo! Brzo, maknite sve to sa stola, pa ćemo ga toti leć! (Gradonačelniku.) Ovamo dojdi!
Pijani Gradonačelnik u pokušaju da otiđe do WC-a padne i prostre se po podu. Olga ga bezuspješno pokušava pridignuti. Zana rasprema stolove. Oduzeta Hani samo stoji. Mikula sam donosi Viska i uz pomoć Zane polegne ga na stol.

MIKULA:
Ane, nazovi doktora, neka odmah dođe!

ZANA (zbunjeno):
Šta ću doktoru kazat?

MIKULA:
Da je Viskotu slabo!

Zana telefonira. Hani slomljeno odlazi u WC povraćati. Olga Gradonačelnika posjedne za stol. Mikula opkorači Viska na stolu, masirajući mu srce.

MIKULA:
Jedon, dvo, tri, cetiri, pet... Ajde Olga, doj Viskotu ariji...!

OLGA (nelagodno):
Ne mogu, to mi se gadi…

Mikula sam daje Visku umjetno disanje - usta na usta.

MIKULA (nastavljajući):
Jedon, dvo, tri, cetiri, pet… Ajde Visko, doj sinjol...!

Nakon višekratnog pokušaja oživljavanja Visko ipak pokaže znakove života, grozničavo hvatajući Mikulu za prsa. Mikula ga primi za glavu

VISKO (s teškim naporom):
Oštija, okrojil si dežgraciju… (Hvatajući Mikulu oko vrata gubi mu se glas.)
Visko samo Mikuli čujno nešto prošapće i umre.

MIKULA (izgubljeno):
Visko, cekoj, di ćeš...!? Ma to ni mogući...!? Visko, ma ca me još i to tuko...

ZANA:
Ne mogu dobiti doktora, telefoni ne rade!

MIKULA (ogorčeno):
E, jebi ga, sve je sad bez veze...!
Mikula siđe s Viska. Hani se slomljeno vrati iz WC-a. Sijeva i grmi. Kiši uz udare vjetra.

HANI (uzbuđeno):
Zaboga, učinimo nešto za ovog čovjeka!

GRADONAČELNIK (pridižući se s poda):
Njemu… još jedino picigamort može pomoć… A šta ćemo…, umra je još jedan neproduktivac…


OLGA (prekriži se):
Ovo ti je šesti u sedan dan!
Pokisli Pismor bane u gostionicu i s vrata dobaci.

PISMOR:
E moj Visko, i tebe je dotukl ovi naš Poklod... (Uz gitaru pjeva 'Voršu'.[9])
Potištenost nakon Pismorove pjesme. Zana se vraća u kuhinju.

GRADONAČELNIK (pijano Pismoru):
Arca ti, ma… šta to pivaš, ridikulu jebeni!? Ako toneš, pa potoni, ko te drži…!? A nas, normalne, ostavi na miru! E…!

PISMOR:
Eee, ma past će sve binzere, pri ili posli, a onda će bit ajme i aboj…! (Udre akord na gitari i šmugne u noć.)

Olga pokušava Gradonačelniku obući kaput. Čuje se grmljavina.

OLGA (hvatajući se za želudac):
Ala, la-la-la, ca me je prisiklo! Ovo je siguro ol ovi paštroćoni kužini! (Brzo odlazi u WC.)

GRADONAČELNIK: (pijano):
Ala da, sutra ćemo uredit račune… (S naporom sjedne za stol, a onda mu klone glava.)

MIKULA (od muke):
U kurac ti i račun sad!
Hani vidno potresena stoji pokraj mrtvog Viska. Pored nje je izgubljeni Mikula.

HANI:
Kada sutra ide brod?
MIKULA:
Znaš…, ja bi' priznao to dijete i poštovao bi' sve, ali...

HANI (prekidajući ga):
Ali za ostalo se ja moram pobrinuti...! Kad je sutra taj brod?

MIKULA:
Ma, ovo moramo razmrsit i ne možeš sad otić... Trebamo ozbiljno razgovarat...

HANI:
Ak ti je stalo do razgovora, znaš gdje me možeš naći... A sad mi je dosta i tebe i ove krčme
i ovog jebenog otoka…! Svega…!  (Odlazi u sobu.)
Izgubljeni Mikula stoji. Zana sa svijećom izađe iz kuhinje i  stavi je pored mrtvog Viska.


ZANA:
Trebalo bi otić po grobara i obavijestit njegovu rodbinu...

MIKULA:
Nema on nikoga…
Mikula stane uz Zanu. Potreseni su.

ZANA (sa suzama u očima):
Jaoj, dobri moj, šjore Visko..., bili ste jedan od rijetkih koji me je volio na ovom ostrvu...

MIKULA (s gorčinom):
E Visko, maheru, nisu te mogli zajebat ni tvordi komunisti, ni žestoki nacijonalisti, ni samoća koja te je morila, ali te je dotukla moja šporko jebačina... E moj Visko, gledon tebe, a vidin sebe...


XIV.

Sijeva i grmi. Nevera se pojačava. Iz sobe na katu spusti se uplakani Ervin u pidžami, sa špurtilom u ruci. Mikula i Zana ga ne primjećuju.

ERVIN (prestrašeno):
Mama, mene je strah...!

ZANA (ide prema Ervinu):
Sine, tu sam, ne boj se...!
Zana uzme u naručje Ervina kojemu ispada špurtil na pod.

MIKULA:
Prijatelju, ma proći će ova nevera…(Za sebe.) Ali kako će rebaltat moja to ni Bog ne zno?

ERVIN:
Ma ja te ništa ne razumijem…(Pokazujući Viska.) Sad me, ono, nitko neće naučiti pecati…

ZANA (milujući Ervina po kosi):
E sine moj, to je samo ribar koji se umorio i zaspo...

ERVIN (uznemireno):
Ali on nije više živ!

Zana grčevito zagrli Ervina.

ZANA (ogorčeno):
Ufff, jebem ti…! Na šta će još izać ovaj belaj...?

ERVIN (viče i otima se):
Ma pusti me ! Opet govoriš to ružno…

Zana spusti Ervina na pod, koji stavi špurtil preko ramena i ode u gledalište.

ZANA:
Đe ćeš, sine?

ERVIN:
Idem pecati na ono more Zelandije... Tamo gdje ribe, ono, ispunjavaju želje...

ZANA:
Ervine, ma kud si navro po ovom kijametu!? Stani, čekaj me…! (Krene za njim.)
Zazvoni telefon. Zana zastane. Hani se s koferom spusti iz sobe. Mikula, za šankom, i Zana  je ne primjećuju. Telefon i dalje uporno zvoni. Zana ipak podigne slušalicu.

ZANA:
Halo…! Jest, zvali smo vas doktore, radi šjora Viska… Jes, vala, al on je već umro…

MIKULA (očajno i više za sebe):
Eee, ali imo je forci vrotit se iz martvih za mi reć i potvardit kako son jo njezin otac…

HANI (uznemireno):
Čiji otac?

MIKULA (dišperano):
Eto tvoj…

ZANA (ljutito spusti telefonsku slušalicu):
Ma užasna je ta tvoja zajebancija, jer to… prosto nije moguće…!

MIKULA:
E jebi ga, moguće je…! (Iskapi čašu pića.)

Hani se od slabosti sruši na pod. Zana joj priskoči u pomoć. Iz WC-a se vraća Olga.

OLGA (iznenađena uzvikne):
Šta je ovo, Kosovo polje…?
Gradonačelnik se za stolom prene.

GRADONAČELNIK (pijano zapjeva):
Zaboravmo sad sve brigeee..., ča nas tuču po plećimaaa..., e ke sera seraaa…!

OLGA (poviše Gradonačelnika):
Fermaj rovat, pijani tovare!

Gradonačelnik glavom ponovno klone na stol. Zana pridigne Hani i daje joj piti vode.

ZANA ( Hani):
Hajde, bona, ako je to istina, ima i gorih stvari od tog?! Važno je da si ti meni živa, a za ostalo lako ćemo…
Hani dolazeći k sebi samo zajeca.
ERVIN (iz gledališta viče):
Mama, ja te neću više čekati!
Na udar groma, umjesto zastora, padne dio ribarske mreže koji je visio nad scenom. Olovnice mreže tresnu o pod. Kraj lantine podigne se uvis, ali umjesto jedra podigne konop od sidra, na čijem se kraju nalazi omča, pa sve to podsjeća na vješala. Nestaje struje. Mrak. Samo svijeća treperi pokraj mrtvog Viska. Svi ostanu kao uhvaćene ribe u mreži. Čuje se pljuštanje kiše i huk vjetra pod neverom. Otpušteni flok od gajete izvija se na vjetru kao štraca. Crveno svjetlo lanterne u pravilnim razmacima obasjava scenu.
Pismor, mokar od kiše, prolazeći ispred mreže uz gitaru pjeva refren iz pjesme 'Vorša':
Na dno vrimena
potonuli smo,
na dno
vrimena
u voršu ol vrimena
potonuli smo,
potonuli smo
na dno.
Na izlazu kolporter prodajući današnje novine, uz ostale aktualnosti ovog našeg 'Ne-vremena', izvikuje: 'U rubrici Otoci, ključ hrvatskog turizma novog milenija! Otok Is - rebaltadura ili dežgracija!?'

FINIMENAT


[1] Tekst pjesme Ivica Roki i Senko Karuza, glazba i aranžman Senko Karuza.
2 Autor pjesme Senko Karuza.
3 Autor pjesme Senko Karuza.
4 Tekst pjesme Joško Božanić, glazba i aranžman Senko Karuza.
5 Autor pjesme Senko Karuza.
6 Tekst pjesme Joško Božanić, glazba i aranžman Senko Karuza.
7 Autor pjesme Senko Karuza.
8 Tekst pjesme Joško Božanić, glazba i aranžman Senko Karuza.
9 Autor pjesme Senko Karuza, koji je sve pjesme otpjevao i snimio kao demo snimke.