Adio pameti

Gašperov Ružica, Gašperov Ružica

Ivan Pelegrini je, unatoč svojim visokim godinama, osoba živa duha i oštra i iskrena , ponekad i bolno iskrena, jezika. Njegovi pokušaji da iziđe iz dosadne kolotečine često rezultiraju skandalom koji , poput požara, dotakne sve stanare zgrade. Tek na kraju shvatimo da je Ivan, unatoč živosti koja vlada oko njega, jako osamljena i tužna osoba koja se teško snalazi u životu bez svoje pokojne supruge Marte.
GODINA: 2010.
BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 5 ( 50,52,80,78,22)
BROJ MUŠKIH LIKOVA: 3 (82,81,46 )
AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana

LIKOVI:
Ivan Pelegrini, (82), umirovljenik
Biserka Pelegrini, (50), njegova kćer, neudata, pravnica
Stela Pelegrini, (52), njegova kćer, neudata, umirovljenica
Danka Marić, (80), susjeda iz stana ispod, domaćica
Ecija , (78), sestra Ivanove pokojne žene, udovica bez djece
Frane, (46), susjed iz prizemlja, neoženjen
Danijela, ( 22), Dankina unuka
Jure Marić, (81), Dankin muž, umirovljenik

I čin
Mrak. Na sredini pozornice se nazire pravokutnik vrata koja izlaze na balkon. Svjetlost se polako pojačava, tek toliko da se mogu nazrijeti kretanja po pozornici.
Ulazi visoki mršavi lik. Oprezno se šulja prema balkonu. U ruci mu štap kojega, kada iziđe na balkon, podiže ispred lica . Začuje se par slabašnih pucnjeva iz zračne puške. Lik se polako i smireno okreće i , sa puškom u ruci, izlazi iz prostorije.
Izvan pozornice se čuju mukli udarci predmeta, a zatim zatvaranje ormarskih vrata.
Lik se vraća na pozornicu. Pali svjetlo. Sada vidimo da je starac. Kosa mu je nepočešljana. Kućni haljetak visi preko zgužvane pidžame iz čijih nogavica vire mršave gole noge. Na njima su šlape koje vuče po podu dok hoda sporim koracima.
Prostorija je kuhinja. Na sredini je stol sa četiri sjedalice. S desne strane je kuhinjska niša. Može biti samo naznačena otvorom u zidu. S lijeve strane je komoda na kojoj su telefon, televizor i radio aparat sa kazetofonom. Kazetofon je bitan, jer starac cijelo vrijeme pušta muziku sa glazbom iz šezdesetih godina prošlog stoljeća. Poviše komode visi ogledalo u zlatnom kičastom okviru. Pored njega visi slika koja prikazuje dvoje mladenaca skromno i svečano obučenih, glava priljubljenih. To je jedna od onih slika koje su se izrađivale prije pedesetak godina, u landskape formatu, a visjele su poviše bračnog kreveta.
Iza stola su balkonska vrata. Kroz njih se , preko antena na krovu susjedne zgrade, vidi vrh Marjana.
Starac prilazi komodi. Podiže slušalicu staromodnog telefonskog aparata. Vrti brojčanik.
IVAN : Alo, Božena ! (govori tiho) Ovde šjor Ivan sa trećeg kata. (malo zastane) Ma, nije se ništa dogodilo. Šta bi se dogodilo ? Samo san ti tija reć da imaš u dvoru dva golubića. ( stanka, sluša) Lipo ti to svome Marku na tingul. Samo nemoj okolo ništa govorit. ( stanka, sluša) Zračnon puškon, gospeti ! Nisan valjda praćkon. Nego, slušaj! Nemoj Maribelu ! Ona ti je starija od Danke. Ostavi je kvragu ! ( stanka, sluša) Ništa mi se ne zafaljivaj. Bit će toga još. Ajde bog i jesi li zapantila šta san ti reka ? Nikome ništa !
Ivan polako spušta slušalicu. Češe se po kosi. Gleda sliku.
IVAN : Šta je ? Šta me gledaš ? ( govori slici) Sad bi ti meni ( progovara visokim glasom koji imitira ženski) „Nemoj moj Ivane činit škandal ! Šta ti je potriba sijat zlu krv među susidima ? „ ( vraća sa na svoj glas ) Ti bi puštala da ti svak sere po glavi samo da se ne triba svađat, a ja nisan takav. Ne mogu podnit da neko čini budalu o' mene. Njezini golubovi su mi se ovde ( udari se dlanom po čelu ) popeli. Kvragu je daj , nju i nji'! Jebe se tebi ! Ti si se lipo smistila ispod čempresa, a mene ostavila ka' mulca da se ovde štrapaciran. Jučer me dovelo iz Doma, a već bi se vratija natrag. (uzdahne ) Jadni Ivane, šta si dočeka pod stare dane ! Ma je li ovo Bogu plakat ! Samo se ti smiji! Da mi nisi tako draga , sad bi te okrenija prema zidu. ( uzdahne ) E, Marta moja, kako si mi mogla ovo učinit ?
Okreće se i odlazi prema balkonu. Gleda vani.
IVAN : Danas bi moga bit' interesantan dan. Gren skuvat čaj dok ne počne prestava.
Odlazi prema kuhinjskoj niši. Premeće po posuđu. Lupa loncima. Psuje.
IVAN : Jeben ti gospin riđipet i onin mojin ludin ćerama ! Ne može čovik u svoju kuću ništa nać. Uvik nikog vraga primeću.
U prostoriju ulazi Stela, žena srednjih godina. Obučena je u jednostavnu sivu suknju i malo svjetliju majicu. Kosu je počešljala u zategnuti konjski rep.
STELA : Kojega si se vraga uzlupa ujutro najranije ?
IVAN : Kuvan čaj.
STELA : Ajde sedi ! Ja ću ti skuvat.
Ivan izlazi iz prostorije. Stela puni dva lončića vodom i stavlja ih na štednjak. Za to se vrijeme čuje žuborenje vode. Zatim dva poduža ispuštanja vjetrova. Zatim uzdah olakšanja.
IVAN : (glas izvana) Kuna manje likaru.
STELA : (zgađeno) Uvik isto ! ( poviče) Zašto ne zatvaraš vrata od banja ? Ne želimo svi slušat tvoje unutarnje razgovore.
Ivan se vraća. Zavezuje pojas haljetka. Sjeda za stol. Stela mu donosi šalicu sa čajem. Sebi donosi kavu. Sjeda mu nasuprot.
IVAN : Užgi radijo !
Stela ustaje , pali radio i vraća se za stol. Ulazi Biserka, žena srednjih godina. Kosa joj je raščupana. U spavaćici je. Stela ustaje, odlazi do štednjaka, nalijeva još jednu šalicu kave i donosi je na stol.
Biserka prolazi pored komode. Gasi radio.
IVAN : (svađalački) Šta si ga ugasila ? Brzo vrati natrag !
Biserka se ne obazire na njegovu galamu. Sjeda za stol.
BISERKA : Dobro jutro !
IVAN : Drž' ga kad ti je dobro , Gestapo !
Biserka srkne kavu. Otvori knjigu i zadubi se u čitanje.
Stela izlazi iz prostorije. Za par trenutaka se vraća i sjeda za stol.
IVAN : Jesi li otključala ?
STELA : Jesam.
IVAN : Dobro. Dodaj mi križaljku.
Stela ustaje i dodaje mu križaljku sa komode. Ivan namješta naočale. Rješava križaljku.
IVAN : (sam za se) Služi za pranje donjeg dijela tijela . ( upisuje riječ) Kâda, gospe ti. Jesu i oni ludi.
Stela u par gutljaja ispije kavu, pa ode u kuhinjicu.
U prostoriju ulazi mladi muškarac u trapericama i pripijenoj majici kratkih rukava. Promrmlja „dobro jutro“. U par koraka prijeđe preko prostorije i iziđe na balkon.
Samo Biserka podigne pogled.
Muškarac prekorači ogradu balkona i nestane iz vidokruga.
Biserka pogleda Ivana, pa prema kuhinjici i nastavi čitati.
IVAN : Baš me zanima sa čijega će balkona izlazit na skelu kad mi odemo u naš cimer fraj.
BISERKA : Kakav cimer fraj ?
IVAN : Objasnit ću ti poslin. Čekaj nek' rješin križajku !
BISERKA : ( zlovoljno ) Jučer si se vratija i već si počeja smišljat gluposti . ( vrti glavom) Zašto ti ne možeš malo mirovat ? Je li ti i sam naziv mirovina govori da tribaš mirovat , a ne ludesat okolo i nas izluđivat ?
IVAN : Meni se ne miruje još ovo malo života šta mi je priostalo. Imat ću kad mirovat kad oden na oni svit. Da san zna da je ovde tako dosadno, ne bi se ni vraća iz Doma. Krepa bi tamo, pa neka vas savjest peče šta ste me strpale di mi nije misto.
Stela izlazi iz niše. Briše šalicu kuhinjskom krpom.
STELA : Ne bi mi tebe nikad dali u Dom da nisi biža od kuće.
IVAN : Kad san ja biža ? Otiđen u šetnju, a vi dignete paniku.
BISERKA : Koju šetnju ? Je li te zadnji put dovela policija ? Nisi zna ni kako se zoveš, ni di stanuješ.
IVAN : To san ja nji' malo zafrkava da me vozaju po gradu. Još san ih zamolija da užgu sirenu, ali nisu 'tili.
STELA : Obraz mi je otpada dok mi je policajac govorija da moramo bolje pazit na tebe. Ka' da smo te nas dvi istirale na cestu.
Ivan nastavlja rješavati križaljku. Biserka nastavlja čitati. Začuje se zvono.
IVAN : (podiže glavu) Aha ! Evo je !
Stela odlazi otvoriti vrata. Vraća sa sa Dankom, staricom sijede kose i bistrog oka.
DANKA : ( bučno i nasmijano) Šjor Ivane moj, lipi i šesni, nisan se jučer uspila napričat s vama od pustoga svita. ( sjeda za stol) Govorila san ja njima dvima da di su vas strpale, da ćete tamo uvenit bez svojih najdražih. Je mi drago da ste opet s nama. Puno mi je bilo grubo bez vas. Ka' da pô svita u kući fali.
IVAN : Znan da ti je bilo puno grubo bez mene. U dvi godine si me došla vidit jušto tri puta.
DANKA : Ča ćete , moj šjor Ivane , ostarila san. Ne mogu ni ja više ča san nekad mogla. Noge me više ne slušaju.
BISERKA : Nećete se sad svađati. Niste se vidili dvi godine i odma' nastavljate di ste stali.
DANKA : (poskoči) Kad smo se to mi svađali ?
Zazvoni telefon. Stela ustaje. Ivan skoči. Uperi prst prema Steli i poviče.
IVAN : Da se nisi mrdnila ! Stoj di jesi ! Moja je kuća. Moj je telefon. Ja ću se javit.
Podiže slušalicu. Dok stoji pored komode, gleda se u ogledalu i popravlja frizuru.
IVAN : (viče u slušalicu) Alo ! Ko je ? ( sluša) Ne. Sam sam kod kuće. ( dok sluša zaglađuje obrve) Ja sam maloljetan. ( sluša i kesi zube prema ogledalu. Okreće glavu na jednu stranu pokušavajući se vidjeti iz profila) Nema nikoga. Mama i tata će doći tek navečer. Rade. ( okreće glavu na drugu stranu, gleda se i sluša) Dobro. Reć ću im. Doviđenja.
Spušta slušalicu i vraća se za stol. Zadovoljno se smješka.
BISERKA : Ko je zva ?
IVAN : Ni'ko.
BISERKA : Kako ni'ko ?
IVAN : Đulijano.
DANKA : Koji Đulijano ? Bit će iz Doma ?
IVAN : Ne znan ga ja. Iz neke agencije. Čini anketu.
STELA : Pa si mu reka' da si maloljetan ?
IVAN : E, dosadni su. Uvik zovu i ispituju. Tako i' se lipo rješin.
DANKA : Ajme ča ste pametni ! Nego, recite vi svojoj Danki, kako van je bilo tamo.
IVAN : Boje da ti ne govorin !
DANKA : ( nagne se prema Ivanu) I ? Jesu li potpisale ?
IVAN : Ko potpisale ? Šta potpisale ?
DANKA : Biserka i Stela. Jesu li potpisale da morete otić ?
IVAN : Oli bi triba bižat da su potpisale ? Izaša bi ka' gospodin čovik, a ne ka' harambaša.
DANKA : Kakvi harambaša ?
IVAN : Misliš ti da je uteć' iz Doma kruva masla ?
DANKA : (zainteresirano) Niste valjda bižali priko krova ?
IVAN : Ma, kojega krova ! Ajde kvragu ti i Ranbo i oni glupi filmovi šta su ti cilu pamet iščučali !
DANKA : Jeste li rekli da ste bižali ?
IVAN : Biža san, ali lipo. Elegantno. Taktički.
DANKA : Taktički ? Kako se to biži taktički ?
IVAN : ( nervozno ) Tebi sve triba nacrtat. Smislija san strategiju.
DANKA : Kakvu strategiju ?
IVAN : Kako ću ih ispizdit.
STELA : ( stoji na vratima niše i briše čašu) Ma kako si posta' tako divlji ? U što si se to pritvorija ? Prije si uvik bija pristojan, tih, ozbiljan. Nikad nisi zabeštima.
IVAN : Kad san bija pizda od čovika.
STELA : Pogledaj se sad ! Svaka druga ti je beštima ili šporka rič. Koji ti je vrag ?
IVAN : ( zadovoljno se izvali u sjedalici i ispruži noge ) Ništa mi nije. Samo san doša pameti pod stare dane.
Stela zakoluta očima. Biserka se posprdno nasmije ne podižući pogled s knjige. Na Dankinom se licu pojavi zadovoljan smiješak.
BISERKA : ( ne podižući pogled s knjige ) Ako je to pamet, onda ja ne znan šta je ludost.
IVAN : Je, je, Bise moja. Puno san ja tamo ima vrimena za razmišljanje. I prikoviše. Isprva san poludija. Skida san i boge i gospe i sve svece s neba.
DANKA : ( snebiva se ) Bogu mili !
IVAN : Onda san reka sebi „ Ivane, za ovo si cili život žgombava. Koliko noći nisi oka sklopija od puste brige šta će ti bit sa dicon, sa ženon, sa stanjen i imanjen ...“
DANKA : ( upada Ivanu u riječ ) Imate pravo ! Koliko smo se samo straja napatili zbog naše dice. Gospe moja, kad se samo sitin !
IVAN : ( nervozno ) Danka, ne prikidaj me kad govorin ! Onda san ja još malo razmišlja. I opet san reka sebi „ Misliš da te je koje dite poslušalo i poštivalo tvoju žrtvu ? Sin ti otiša u pope, umisto da ti lozu produži ...“
DANKA ( upada ) : Nemojte tako ! Bog će vas pokarat.
IVAN : ( obrecne se ) Opet ona ! ( nastavi povisujući glas) „ ... umisto da ti lozu produži. Starija ćer ti rodila unučad, pa pobigla s njima kad ih dida više nije triba čuvat. Ne dâ in ni da te dođu obać ... „
DANKA : Ja ne znan kako van je mogla to učinit !
IVAN : ( povišenim glasom, strjeljajući Danku pogledom ) „ Druge dvi ćeri ti ostale stare cure. Umisto da zajebaju muževe, one zajebaju tebe. Sprašile te u Dom, pa se po tvojin trudima raširile ka' zaraza.“
STELA : ( zgranuto) Tako si ti razmišlja ?
IVAN : Jesan, bogića mi ! Ijadu puti san se promislija, kad bi se ponovo rodija, nikad se ne bi da zarobit. Činija bi šta me voja...
BISERKA ( upada) : Ka' da sad ne činiš šta te volja !
IVAN : Sad je kasno. Pobigli su konji iz štale. Da mi se vratit u mladost ...
DANKA ( upada) : Dobro vi govorite, moj šjor Ivane...
IVAN : ( otresa se na Danku ) Opet ona mene prikida. Najprije me sto puti pita da joj rečen kako mi je bilo, onda mi ne dâ doć do riči. Oćeš li ti pričat , ili ću ja ?
DANKA : ( uvrijeđeno ) Pričajte ! Ko van brani !
IVAN : Di san sta ? An, bravo ! Živija bi kako me voja. Ne bi se za nikoga žrtvova, niti ga izvodija na pravi put. Ko kaže da san i ja izabra pravi put ? Šta je to pravi put ?
DANKA : To je kad živite po božjin zakonima.
IVAN : ( ne obazire se na Dankin komentar ) Onda san ja još malo mislija, pa san se sitija da triban pobić iz Doma. To je bilo ka' da san se ponovo rodija.
DANKA : I, tako, vi lipo pobigli.
IVAN : Nisan odma. Najprije se nisan tija kupat. Smrdija san ka' kuga. Onda više nisan moga izdržat smrad, pa san se opra', ali san prista' jist.
DANKA : Štrajkali ste glađu ? Ajme ča ste moderni ! Ma kako van je samo palo na pamet ?
IVAN : Nije bilo pravog efekta sve dok nisan počeja pušit u posteju.
Ivan se smije. Od smijeha se zagrcne i počne kašljati. Jedno vrijeme ne može povratiti dah. Stoji kao zamrznut. Oči mu iskolačene.
Biserka polako ustaje od stola i prilazi mu s leđa.
DANKA : ( panično skače sa sjedalice ) Ajme meni, majko moja ! Evo će umrit.          ( viče) Brzo ! Učinite nešto ! Zovite Hitnu ! Gospe moja ! Šjor Ivane moj ! Sveti Ante, pomozi !
BISERKA : ( mirno ) Neće mu bit ništa. Sad ću ja njega resetirat.
Udara Ivana dlanom po leđima. Dah mu se vraća. Vadi maramicu iz džepa i briše usta. Sprema maramicu i nastavlja pričati kao da se ništa nije dogodilo. Biserka se vraća na mjesto. Ponovno uzima knjigu u ruke i čita.
IVAN : Ko zna bi li me i onda potirali da nisan zadivija Tonku i Maricu ?.
DANKA : Kako ste i' zadivili ?
IVAN : Bogati ! Kako ću ih zadivit ? Pokaza san in muškost ?
DANKA : Ča muškost ?
IVAN : Onu stvar.
DANKA :   ( zgraža se ) Gospe moja ! Da onu stvar !
STELA : ( izlazi iz niše. U rukama joj kuhinjska krpa i tanjur ) Evo ti marenda. Nemoj više tetu Danku gnjavit sa svojim gadarijama.
Prostire krpu na stol pred Ivanom. Na nju stavlja tanjur. Vraća se u nišu i donosi kruh i vilicu.
Ivan se priginje nad tanjur i miriše jelo. Malo zavrti glavom. Uzima vilicu u ruku.
IVAN : ( govori Danki ) Ja bi te ponudija da je štagod boje.
DANKA : Samo se vi komodajte !
IVAN : Ma vidi ti šta su me se zaželile moje ćere ! Dva jaja na oko za doček. E, moj Ivane, kako si ih razmazija ni ne zaslužuješ boje. ( Odlama komadić kruha i umače u tanjur. ) Nego, Danka, jeste li svi dobro ?
DANKA : Koji svi ? Ja i Jure .
IVAN : A di je ona mala od ćere ti Vesne ? Oli se vratila u Njemačku ?
DANKA : Nije . Ovde je. Samo, ko je vidi, moj šjor Ivane ! Po danu spava, po noći lunja. Baš san joj jučer rekla da ću je vratit materi i ćaći ako tako nastavi.
IVAN : Ima ona i godina ?
Namače komadiće kruha u jaje i halapljivo mljacka.
DANKA : Dvadeset i dvi.
IVAN : ( punih usta ) E, moja Danka, ne možeš ti više ni dici od dvi godine zapovidit, a kamoli od dvajstidvi. ( zastane sa komadićem kruha u ruci ) Nisan se ošerva. Je li još 'raniš one leteće pantagane ?
DANKA : Koje leteće pantagane ?
IVAN : Golubove, gospe ti.
DANKA : ( raznježeno ) Ča će bidne beštije ! Da nije mene , krepali bi o' gladi po susidima. Ja uvik govorin , ko ne voli beštije, ne voli ni jude.
IVAN : A je. Šta je, je ! Samo, Danka moja, imaš ti beštija šta su ka' judi, a opet imaš judi šta su gori od ijedne beštije.
JURE : ( glas izvana, viče ) Danka, boga ti lajavog, evo će ti sve izgorit !
Danka skače sa sjedalice i viče prema balkonu.
DANKA : Evo me, Jure moj ! Odma' ću ja. ( Ivanu ) Moran bižat. Zadržala san se više nego ča san mislila. Stavila san kuvat malo gulaša mome Juri. On to voli. Gren dovršit. Svratit ću ja popodne. Moran vas ništo pitat.
Danka dolazi do kuhinjskih vrata.Naglo se okrene i upita spuštenim glasom.
DANKA : ( stišanim glasom ) A jeste li čuli da se Ćela vratija ?
IVAN : ( Ivan naglo okrene glavu prema Biserki ) Nisan. Ovo mi je prva. Kad se vratija ?
DANKA : Ima dva dana. Pričat ću van poslin. Gren ča dok Jure nije poludija. Bog van !
Danka izjuri.
Stela uzima novčanik iz komode.
STELA : Iden ja kupit kruv. Triba li još što ?
IVAN : Meni triba dvi škatule golduna.
STELA : ( podvikne ) Tata !!!
IVAN : Šta je „tata“ ? Pravi muškarac uvik triba imat zaštitu uza se. Ko je kriv tebi i sestri ti da nemate pojma šta je pravi muškarac.
Stela ljutito izjuri iz kuhinje. Biserka , zadubljena u knjigu, okrene stranicu. Ivan izlazi na balkon.
IVAN : ( viče ) Je li, Biserka, baš je nekako mirno u susistvu.
BISERKA : Bilo je dok ti nisi doša.
DANKA : (glas izvana ) Ča je , šjor Ivane ? Ča vičete ?
IVAN : ( naginje se preko ograde i pjeva ) Niti šumprešaje, niti inkolaje, vengo sa balkona mene zajebaje.
DANKA : ( glas izvana ) Ča ste se uzrevali ?
IVAN : Jučer san doša, a već bi se vratija nazad. Ti sve moraš znat.
DANKA : ( glas izvana ) Samo san pitala . Oli ne smin ni pitat ?
IVAN : Šta te briga za tuđe posle !
DANKA : ( glas izvana ) Ča van je ? Oli van trava nije na mistu ?
IVAN : Glavno da je tebi jezik na mistu.
Ulazi u kuću. Nervozno šeta oko stola. Pali televizor. Odmah ga gasi.
IVAN : Asti gospe, šta je dosadno. Dosadnije nego u Domu. Nikad dan proć.
BISERKA : Izađi malo u dvor. Lip je dan.
IVAN :   Šta ću u dvoru sam ka' ćuk ?
BISERKA : Možda ne'ko naiđe.
IVAN : Oće govno naić ! Svi se zabili u kuću. I lako šta su se zabili, nego su i ponistre zatvorili. Vrag odnja i erkondišn i ko ga jei izmislija.
Zvono. Biserka odlazi otvoriti i vraća se sa Dankom. Danka je uznemirena.Baca se na sjedalicu i stavlja ruku na grlo.
DANKA : Ajme meni majko moja, ovo će susvita !
IVAN : Šta je sad ? Oli ti je izgorija obid ?
DANKA : Ma kakvi obid ! Nadolila san vode. Eno ga. Kuva se. Došla san ja zbogradi drugoga.
IVAN : A šta to ima važnije od obida u našin godinama ? Koliko ja znan, jedino je važnije moreš li ić na stranu.
DANKA : Blago vama kad se takvin glupostima bavite ! Ne znate vi koja se nenadinja meni dogodila.
IVAN : Ajde, reci više !
DANKA : Ne pitajte ništa, moj šjor Ivane ! ( konspirativno se naginje prema Ivanu ) Ćela doveja crnca.
IVAN : Aj kvragu, ti i crnac ! Ja mislija da se štagod Juri dogodilo. Šta i ti činiš monade ! Oli nikad nisi vidila crnca ?
DANKA : Jesan , ali me nikad nije jubija.
IVAN : (zainteresirano ) Jubija te ?
DANKA : Je, moj šjor Ivane, ali san se ja odupirala.
IVAN ( smije se ) : Šta me nisi zvala da i ja vidin to čudo ! Ima bit da je to stvarno neki ludonja kad gre tebe jubit iz čista mira.
DANKA : ( uvrijeđeno ) Samo se vi rugajte. Kad nan donese zarazu, pivat ćete borbene.
IVAN : Kako si baš ti uspila naletit na njega ?
DANKA : Kako ? Išla san bacit škovace.
IVAN : I ? Kakvi je bija ?
DANKA : Pravi pravcati crnac. Crn ka' tava.
IVAN : Di ga je doveja ?
DANKA : Kod sebe u stan.
IVAN : Šta će mu crnac ?
DANKA : Mene pitate ? Bit će peder. Ko će više znat ! Ovo je sve poludilo.
IVAN : I ? Šta govori crnac ?
DANKA : Ima bit da je mutav. Ćela mu ništo govorija u šiframa, a on skočija na me.
IVAN : ( smije se ) Baš skočija ?
DANKA : Je, očiju mi. Stîska me. Manta' sa mnom. Ja mislila da će me otrest niza skale.
IVAN : Šta govori Ćela ?
DANKA : Reka da se crnac zove Šime.
IVAN : Baš Šime ?
DANKA : Šime. Šimun. Majmun. Ča ja znan više ! Dobro da san i živa.
IVAN : Ajme , da mi je to bilo vidit , pa umrit !
DANKA : Samo se vi smijte ! Isti ste moj Jure. Neću van više ništa doć govorit. Iden ća da mi obid ne izgori.
Danka odlazi. Biserka je prati. Ivan ostaje za stolom i smješka se. Biserka se vraća.
IVAN : Amo jednu na karte !
BISERKA : Ne dâ mi se.
IVAN : Tebi se nikad ništa ne dâ.
BISERKA : Nije me volja sad igrat na karte.
IVAN : ( pomirljivo ) Ajde, nemoj se sad dišperavat. Šta te briga da se vratija ! Možeš ti nać deset puta boljega.
BISERKA : O čemu ti ?
IVAN : O ničemu. Ajmo nas dva malo Danku zajebavat.
BISERKA : Dosta mi je Danke.
IVAN : Ajde bogati, Bise, pusti plakanje ! Plači sutra ! Sad ćemo nas dva Danku ispizdit.
BISERKA : ( nervozno ) Pusti me više sa Dankon !
IVAN : Ajde ! Smijat ćeš se. Samo ti lipo otiđi do vrata, tiho ih otvori i pozvoni, a ja ću se pravit da si mi došla u vižite.
BISERKA : ( krsti se ) Isuse Kriste !
IVAN : Ja ću vikat ka' da nan je ne'ko doša , a ona će popizdit jerbo nije vidila ko.
BISERKA : A, to misliš !
Biserka izlazi. Začuje se zvono. Ivan izlazi. Vraćaju se.
IVAN : Sad ti dobro gazi oko stola. ( viče ) Majko moja, otkad te nisan vidija ! Nisi mi tribala ništa nosit. Baš ti hvala. Sedi ! Je li ono opet ne'ko zvoni ? Ajde, Bise, otvori !
Biserka i Ivan tiho izlaze, pa se za par trenutaka bučno vrate.
IVAN : Uđi ! Uđi ! Vidi ko je ovde. Past ćeš na guzicu.
Dolazi Stela.
STELA : Šta skačete po kužini ?
IVAN : Dolaze nan vižite. Zajebajemo Danku.( Biserki ) Sad ću ja, a ti otvaraj.
BISERKA : Koliko će ih još doć ?
IVAN : Šta više, to bolje.
Ivan i Biserka se šuljaju iz kuhinje. Začuje se zvono. Ivan stupajući iziđe i vrati se za par trenutaka s Biserkom.
IVAN : ( ljutito ) Ko je tebe zva ? Baš si mi danas mora doć kad iman posla ! Ajde ulazi !
STELA : ( krsti se ) A, ludoga čovika !
IVAN : ( Steli ) Ajde ti malo u kužinu klapaj sudima ka' da nan kuvaš kavu.
STELA : Nisan poludila !
IVAN : Bolje ti je. Znaš kakvi san ja sa sudima. Bit će sitna.
BISERKA : ( uživljeno ) Ajde , Stela ! Ja mislin da joj Jure već nosi vodu i cukar.
Stela nevoljko odlazi u kuhinjsku nišu. Lupa posuđem. Ivan i Biserka odlaze, pozvone i vraćaju se.
IVAN : ( viče prema balkonu ) Je mi drago da si doša ! Past će ti kolap kad vidiš ko je još ovde.
Ivan pali kazetofon. Stela lupa žlicom po tanjuru.
IVAN : Sad ćete vas dvi ka' malo plesat.
Stela i Biserka skaču po kuhinji. Smiju se. I Ivan se smije. Stišaje muziku i sjeda za stol.
IVAN : Ajme meni šta san se uznojija. Bome ste se i vas dvi dobro nagimnasticirale. ( okrene se prema balkonu i viče ) Udunit ćemo muziku, pa ćemo malo pričat. Nećete virovat kad ovo čujete.
Sjede za stolom i tiho se smiju.
IVAN : Šta će poludit ! Koliko ih je prošlo , a ona ni jednoga nije vidila .
Ivan najednom podigne glavu i njuši zrak.
IVAN : Je li ovo vama nešto izgorilo ?
JURE : ( glas izvana ) Jeben ti gospu, tebi i tvojin ćakulama ! Šta ću sad obidvat ?
IVAN : ( naslađuje se ) Asti majke ! Izgorila joj je večera. Ajmo mi sad brzo ispratit naše goste.
Biserka, Ivan i Stela stupaju iz kuhinje. Iz hodnika se čuju povici.
IVAN : (viče ) Nemojte nas sad zaboraviti !
BISERKA : (viče) Drago mi je da san vas upoznala.
STELA : ( viče ) Pazite kako vozite !
BISERKA : ( promjenjenim glasom ) Tribate jedan put doć kod nas.
IVAN : Doć ćemo čim zatopli . Oće li bit koji janjac ?
BISERKA : Adio van !
STELA : Bog ! Bog !
Vraćaju se u kuhinju. Ivan trlja ruke i smije se. Biserka i Stela padaju jedna drugoj u zagrljaj i smiju se.
IVAN : Tiše, vraga izile ! Drugu nediju ćemo opet.
STELA : Zaboravila san ti reć. Zvala je teta Ecija sinoć.
IVAN : E, šta oće teta Ecija ?
Ivan i Biserka sjedaju za stol. Stela odlazi prema kuhinjskoj niši.
STELA : Doć će te vidit .
IVAN : Šta će me gledat ?
BISERKA : Zašto si takav ? Da ne dođe, grinta bi kako joj nije stalo do tebe. Krv bi joj popija.
Stela postavlja stol. Donosi lonac i stavlja ga na sredinu. Ivan se nadviruje.
IVAN : Šta ovo imamo ?
STELA : Manistru usuvo.
IVAN : ( Biserki ) Glavu će mi napunit svojin glupostima. Da oden malo prileć poslin obida ? Ti reci da san umoran. Oli da iman gripu.
Stela vadi svakome u tanjur. Ivan pohlepno mljacka. Špageti mu lete oko usta. Povremeno se obriše rukom. Stela i Biserka kao da ne primjećuju ili su navikle na ovakvo ponašanje.
BISERKA : Samo probaj ! Tu ćeš sidit i bit ćeš pristojan !
IVAN : Kad ja nisan pristojan ?
BISERKA : Da nisi spomenija letenje na metli ili bivše muževe ! Jesmo li se razumili?
IVAN : Evo mi je odma' obid prisija. Ionako nije bija nešto, a ti si ga još začinila. Kvragu ona i njezini muževi ! Ko i' je mislija spominjat !
Ustaje od stola. Baca vilicu u tanjur.
IVAN : Gren u dvor. ( posprdno ) Nemoj me zaboravit zvat kad dođe tvoja osjetljiva tetica.
BISERKA : Da se nisi svađa sa susidima. I da nisi biža. Pratit ću sa balkona.
Ivan izlazi. Stela ustaje od stola i odnosi tanjure.

II čin
Dvorište. Na desnoj strani je zgrada. Vide se vrata Franinog prizemnog stana i jedan dio građevinske skele. Ispred vrata je dio dvorišta ograđen kantama od boje u kojima raste kržljavo zelenilo. Unutar ograđenog prostora je par starih sjedalica zguranih jedna na drugu i rasklimana ležaljka za plažu razvučena po sredini.
Na ležaljci je Frane, stari momak, masan i neuredan. Obučen je u kupaće gaćice. Ima na glavi sunčane naočale.
Na lijevoj strani dvorišta je drvena klupa.
Dolazi Danka i nešto traži oko Franinog dvorišta. Frane podiže glavu.
FRANE : Teta Danka, šta tražite ?
DANKA : Evo, Frane moj, ništo tražin.
FRANE : Mogu li van pomoć ?
DANKA : Samo se ti sunčaj ! Nije ništa važno.
Danka odlazi iza kuće.
Dolazi Ivan. Obučen je u štofane hlače i košulju kratkih rukava. I on ima sunčane naočale. Sjedne na klupu. Raširi ruke po naslonu.
IVAN : ( dovikuje ) Sunčaš se ti, Frane .
Frane podiže glavu.
FRANE : O, barba Ivane, izišli vi malo na zrak.
IVAN : Evo jesan. Malo osunčat stare kosti.
FRANE : E, i ja bi tija uvatit malo boje.
IVAN : ( sam za sebe ) E, moj Frane, kako si okretan, bojin se ja da ti ta boja neće ni malo pomoć kod ženskih.
Frane se maže kremom i ponovno vraća u ležeći položaj.
Vraća se Danka . Traži nešto iza Ivanovih leđa. Najednom se prigne i krikne .
DANKA : Kankari ga rastočili ko je ovo napravija ! ( nariče ) Maribela mojaaaaa, zlato mojeeeee ! Proklet dušmanin koji je uzeja tvoj nevini živooooot ! Sime mu se zatrlo ! Kako ću ja živit bez tebe, Maribela mojaaaa !
Frane skače sa ležaljke. Ivan i dalje mirno sjedi.
FRANE : Šta se dogodilo ?
DANKA : Ubili mi Maribelu, Frane moj ! Sto kolpi mu palo, ko je ovo učinija !
IVAN : ( mirno ) Ajde Danka, ne čini teatar ! Dođi ovde sest i smiri se.
Danka dolazi plačući. Briše suze rukavom kućne haljine. Sjeda pored Ivana.
IVAN : Šta si se uzrevala ? Krepala, krepala. Svi ćemo mi za njon. Ni'ko neće za sime ostat.
DANKA ( kroz plač) : Nije krepala . Ubili su je.
IVAN : Daj Danka, budi pametna ! Bila je starija od Vučedolske golubice. Ja bi reka da je poznavala i Dioklecijanovu mater.
DANKA : Bila je stara, ali nije tribala umrit.
IVAN : A šta bi ti tila ? Da su ti živi svi oni golubi šta si ih mâtala, mogli bi poć kvragu. Cila zgrada, zajedno s njima.
DANKA : Žaj mi moje Maribele. Bila je pitoma. U kući s nama živila.
IVAN : Boje da je krepala samoincjativno nego da ti je Jure bekija.
DANKA : Ča je vama ? Di će je Jure bekit ? Bila mu je ka' ćer.
IVAN : Znan ja koliko je puti oštrija nož. Svaki put kad bi se ti okrenila.
DANKA : Ajde, nemojte uvik gluposti govorit ! ( poviče Frani ) Frane moj lipi, moga si mi je zamotat u malo karte, pa ću je pokopat. Da je maške ne izidu.
Frane ulazi u kuću. Izlazi sa novinom.
FRANE ( uvrijeđeno ) : Uvik mene dopadnu grubi posli. Ne bi me se sitili zvat na obid, ali kad triba pokopavat beštije, tu je ludi Frane.
IVAN : E, bravo ! Kad se već spominje obid, šta je ono danas tvoj Jure vika ? Je li ono tebi nešto izgorilo ?
DANKA ( nevoljko ) : Je. Malo mi je gulaš zaplanija. Poslin mi bilo žaj ča ga nisan pustila da izgori skroz.
IVAN : Zašto ?
DANKA : Reka mi da ja jedino mogu kuvat za vatrogasce i to samo kad se vraćaju sa požarišta. To mi je fala ča ga držin ka kap vode na dlanu. Zapamtit će on kad je zadnji put izija gulaš ča mu ga je Danka skuvala !
Ivan se smije. Frane zamotaje golubicu.
DANKA : Nego, isto je meni ništo sumljivo.
IVAN : Šta ?
DANKA : Nisan od jutros vidila Miću i Kiću.
IVAN : Koji su ti to ?
DANKA : Dva lipa mlada goluba.
IVAN : Mlada ?
DANKA : E.
IVAN : Otišli su ti oni tražit seksa. Najboje će čulit na balkonu i slušat tvoje gluposti.
DANKA : Iden ja. Boje mi je nego slušat vaše gluposti.
Danka ustaje i odlazi. Frane joj predaje zamotuljak i odlazi prema svojoj ležaljci. Ivan se ponovno nasloni na klupu i uživa.
IVAN : Ko ovo more platit !
Dolazi Danijela, Dankina unuka.
DANIJELA : Dobar dan, barba Ivane ! Kako ste ?
IVAN : Dobar dan ! Koja si ti, a ?
DANIJELA : Danijela, Dankina unuka.
IVAN : Aaaaa, mala Danijela. Gospe ti, šta si narasla. Prava cura. Ko bi te pripozna. Pari mi se da san ti jučer kupova lizalice. Sedi ovde malo kraj mene !
DANIJELA : Ne mogu. Žuri mi se.
IVAN : Vi mladi uvik žurite.
DANIJELA : Jeste li mi vidili babu ?
IVAN : Sad je otišla doma primat žalovanja.
DANIJELA : Kakva žalovanja ?
IVAN : Krepala joj Maribela.
DANIJELA : Je li ? Cilo je jutro tražila. Onda bolje da ne žurim doma. Bit će ljuta.
IVAN : Sedi ti ovde kraj barba Ivana, pa ćeš mi ispričat čime se baviš u životu. Šta oće reć da si došla živit s babon i didon ?
DANIJELA : Poslali me moji. Umislili, ono , da ću se tamo odat lošem životu, a da je ovdje sigurnije.
IVAN : Je li studiraš ?
DANIJELA : Tražin, ono, posal.
IVAN : Pa si se ovde došla zaposlit ?
DANIJELA : Ma nije. Usput idem, ono, na tečaj francuskog, pa će mi stari skuvat studij na Sorboni.
IVAN : Bravo ! Ma vidi ti nje kako pametno razmišlja ! Ko bi reka ! Studij na Sorboni sa tečajen francuskog ! Bogati ! A reci ti meni, kakva je ono galama bila noćas kod vas ?
DANIJELA : Oli ste čuli ? Šta je baba vikala ?
IVAN : Nisan ništa razumija. Kako ti ne znaš šta je vikala ?
DANIJELA : (odmahne rukom ) Razvalila san se sinoć. Bila na neki, ono, tulum. Neko je, ono, donija jebeni maraskino. Bili su neki likovi šta ih, ono, u životu nisan vidila, razumiš. Ubili smo se.
IVAN : ( začuđeno ) Ubili ?
DANIJELA : E, ubili se alkoholom.
IVAN : Bogati, nisan zna da se to sad tako reče.
DANIJELA : Ušuljala se ja , ono, u kuću. Sritna da me baba nije čula. Zapela nogon za jebeni tapet. Kako san se prosula po podu ! Da ste samo vidili. Odletili ključi u tri pizde materine. Mobitel se razjeba.
IVAN : Razjeba ?
DANIJELA : Diga se dida. Popizdija. Digla se baba. Počela vikat. Ludnica na kvadrat .
IVAN : ( smije se glasno ) Ahahahaha, da mi je bilo to vidit !
DANIJELA :Ja govorin „ Šta je ? Šta ste blenili ? Oli me nikad niste vidili razvaljenu?“ Onda baba, ono, popizdila da će me reć materi. Ja, ono, razumiš, mislin, ma ko jebe i tebe i nju. To je sve šta san, ono, uspila se jutros sitit.
IVAN : I razvalila se ti, a ? Nije mi baba ništa pričala.
DANIJELA : Iden ja, barba Ivane. Bit će se baba smirila.
IVAN : Tvoja baba ? Neće ona imat mira ni kad umre.
Danijela odlazi. Ivan vadi mobitel iz džepa. Gleda ga . Pritišće tipke. Prislanja k uhu. Ponovno gleda i pritišće tipke.
IVAN : ( sam za se ) Dâ ti svoj stari mobitel, pa misli da ti je Boga dala. Kupila sebi novi. Sad će ona odma' nać muža. Ajde moja Biserka, kad ga nisi mogla uvatit bez mobitela, ne'š ni s njin !
Podigne pogled prema Frani. Zatim pogleda u mobitel. Ponovno pogleda Franu. Pritišće tipke na mobitelu.
IVAN : Vidi jebaka šta se sunča ! Bogami ne'š sunčat tu mišinu dok je meni dosadno.
Začuje se zvono iz Franinog stana. Frane ustaje i odlazi u kuću. Zvonjava se prekida. Frane se vraća na ležaljku.
Ivan utipkava broj u mobitel.
IVAN : ( smije se ) Samo se ti lipo namisti. Poštar uvik zvoni dvaput. Ivan zvoni dok mu ne dopizdi.
Ponovno zvono. Ponovno Frane ustaje i odlazi u stan. Poslije par trenutaka zvono utihne. Frane se vraća na ležaljku.
IVAN : ( smijulji se ) Jesan ga zajeba ! Baš me zanima koliko će mu tribat dok ne odustane.
Zvono. Frane skače. Trči u stan.
FRANE : ( viče ) Evo me ! Čekaj ! Nisan tica !
Zvono utihne. Frane se vraća na ležaljku.
Ivan utipkava brojeve. Iza njegovih leđa dolazi Biserka.Obučena je u ružičastu trenerku . Kosa joj je zavezana u rep.
Zaustavlja se i gleda.
Kad se Frane opusti, zvono ponovno zazvoni.
FRANE : ( bijesno skače i trči prema kući ) Ma, ko me ovo zeza ? Čut će me sad !
IVAN : ( smije se ) Koja je ovo gimnastika ! Jesan ga utrenira ! Kondiciju mu nabija !
BISERKA : Ajde doma !
IVAN : ( trgne se ) Ajde kvragu, šta si me pripala !
BISERKA : Kako te nije sram sa ljudima se sprdat !
IVAN : Ko se sprda ? Vidi ga koliki je doša. Ka prasac. Neće mu naškodit malo gimnastike.

III čin
Za stolom u Ivanovoj kuhinji sjedi Ecija, otmjena starica moderno i ukusno obučena. Pored nje sjedi Stela. Biserka i Ivan ulaze u kuhinju. Ecija ustaje od stola, širi ruke, ide prema Ivanu i smije se.
ECIJA : O, Đovanin dragi, vratio se ti domu svome ! Daj da te malo poljubim !
IVAN : (odrješito ) Apage, satana ! Ti ćeš mene jubit , Gertruda jedna, dabili Gertruda! Malo ti je šta si ona dva jadnika ubila. Sad bi i meni otrov u uvo ulila !
ECIJA : Sram te bilo ! Tako se sa mnom ne razgovara ! Nisam ja nikome lomila kukove. Moja je jadna sestra sklopila svoje umorne oči jer si je ti gurnuo. Bolje reći, sklopila je svoje umorene oči . Sram te bilo ! Ubojico !
STELA : Nemojte tako , teta ! Nije bilo namjerno. Slučajno ju je gurnuo.
IVAN : Stela, ti se ne mišaj ! Kad buden tija advokata, zvat ću te.
ECIJA : Namjerno, ili ne, on ju je gurnuo.
IVAN : Nisan je gurnija, nego san je tija maknit jerbo mi je zapričila vrata.
ECIJA : Pa si je uspija ubit.
BISERKA : ( vikne ) Prekinite više oboje !
IVAN ( sjeda za stol ) : Di ti je oni pizdolizac od pasa ? Nisi valjda i njega otrovala ?
ECIJA : ( sjeda za stol, uvrijeđeno okreće glavu ) Neću s tobom pričati kad si tako bezobrazan !
IVAN ( nastavlja ) : Ne znan šta si se tribala i mučit sa onoliko muževa kad imaš njega. Manje su ti trajali brakovi, nego pripreme za vinčanje. Pogotovo ovi zadnji. Blažena smrt ga je iščupala iz tvojih kanđi.
ECIJA ( Biserki i Steli ) : Djevojke, vaš je tata zreo za psihijatriju. Čujete li kako me vrijeđa ?
IVAN : Ja tebe vriđan ? Samo san reka istinu.
ECIJA : ( nastavlja ) Mene, koja sam život žrtvovala za njegovu djecu. Njegovu djecu koju nije mogao niti prehraniti sa svojim bijednim radom. Da nije bilo Ecije, loše bi se prošli. A on meni ovako !
IVAN : Je, je, lipo si se žrtvovala. Šta si ih naučila ? Ništa ! Evo ih ovde side ka' dvi kukviže. Bez kučeta i mačeta. Ti si se tri puta udavala, o one ni jedan. Ali, zato si onu treću puno lipo naučila.
ECIJA : Nikoga ja ništa nisam učila.
IVAN : Šta si je tribala nagovarat da se rastavi i osramoti familju ? To je tvoja pomoć? A sinu si mi žene ogadila. U pope je pobiga.
BISERKA : ( podvikne ) Prestanite se svađat ! Evo Stela kuva kavu, pa ćemo lipo popit kavu ka' ljudi.
IVAN : Ko se svađa ? Samo smo malo popričali . Je li tako , Ecija ?
ECIJA : Baš popričali !
Stela donosi kavu i orahnjaču na stol. Ivan pruža ruku , grabi tanjur i stavlja ga pred sebe. Stela vraća tanjur na sredinu stola. Ivan grabi komad orahnjače i halapljivo jede. Mrvice se prosipaju oko njega.
IVAN : ( punih usta ) Ummmm, šta ti je dobra orahnjača !
STELA : Još bi bila bolja kad bi pričekao tanjurić, pa jeo ka' čovik.
Otrči u nišu i vraća se sa nekoliko tanjurića. Ispred svakoga stavlja po jedan. Ecija uzima tanjurić, na njega stavlja komad kolača i sve zajedno prinosi ustima. Gricka sitnim zalogajima. Spušta tanjurić sa nepojedenim kolačem na stol. Uzima šalicu sa tanjurićem, prinosi je usnama i otpija kavu. Ivan za to vrijeme , dok jede jedan komad, drugom rukom uzima drugi sa tanjura.
IVAN : ( punih usta ) Uzmi, Gertruda, dok se nije oladija !
ECIJA : Zaista je izvrsna orahnjača. Jesi li je ti mijesila ?
STELA : ( ponosno ) Jesam.
IVAN : ( i dalje punih usta ) Boje bi joj bilo da je štagod drugo misila .
STELA : ( oštro ) Tata !!!
Zvono. Stela odlazi otvoriti vrata i vraća se s Dankom.
DANKA : A vidi mi Ecije, o'kad je nisan vidila ! Kako si mi, Ecija moja ?
ECIJA : Jesi li mi dobro, Danka ? Ti si uvijek ista.
Danka sjeda za stol. Kako su oko stola samo četiri sjedalice, Stela ostaje na nogama.
DANKA : Dobro san. Kako drugi oće.
ECIJA : Šta ćeš, moja Danka, tako nam je svima.
IVAN : Jesi li ti ono došla na onaj pametni razgovor ?
DANKA : Ima vrimena za to poslin. Ne bi tila Eciju opterećivat sa svojin problemima. Znan ja da ste se vas dva željni napričat.
IVAN : Reci, kad si već došla !
DANKA : Nije potriba, ali isto san vas tila ništo pitat kad san već tu.
IVAN : Šta ?
DANKA : Ma, ništo san se mislila u vezi Ćele.
IVAN : Opet ona o crncu ! Bome ti je osta u lipoj uspomeni. ( Eciji ) Znaš da je malopri crnac zažvalija na skale ?
STELA : (vikne ) Tata !!!
IVAN : Šta je , tata ? Je li nan malopri pričala ?
DANKA : Nije bilo uopće tako. Nego, ja san vas tila pitat u vezi Ćele.
IVAN : Šta Ćele ?
DANKA : Vi ste se ono s njin dopisivali kad je bija vani ?
IVAN : Jesan.
DANKA : Ča je on tamo činija trijest godina ? I di je to sve bija kad se nije ima potribu vratit doma ?
IVAN : Ko će njemu virovat, moja Danka. Znaš Ćelu. Jedan put govori da je bija u Ameriku, jedan put da je bija u Španjolsku.
ECIJA : Zar se vratio Ćela ?
DANKA ( nestrpljivo ) Je. ( Ivanu ) Ča je radija u Španjolsku ?
IVAN : Ko zna ! Bi'će tražija kakvu udovicu.
STELA : Ma, koja udovica ! Ja sve mislin da je bija u komunu.
DANKA : Bog te pomoga, Stela ! Koju komunu ? Nikad on nije bija za komunizam. Nije u nji'ovu kuću bilo ni drugarstva ni zadrugarstva. Samo u se, na se i poda se.
IVAN : Ko je spomenija komunizam ? Ti uvik po istin notan sviraš. Uvik o socjalizmu, Marsu, Englsu.
DANKA ( buni se ) : Je li sad Stela rekla da je bija u komuniste u Španjolsku ?
IVAN : Šta ga komunisti imaju veze sa Španjolskon ?
DANKA : Kako ča ? A Non pasaran ? A Dolores Ibarruri ?
STELA : Nisan ja ni spomenila komuniste.
DANKA ( ljutito ) : Kako nisi ? Lipo san te čula. Nemoj me činit ludon !
STELA : Rekla san da je bija u komunu.
DANKA : A ča je to nego komunizam ?
STELA : To je komuna di se liče drogaši.
DANKA (zine ) : Drogaši ? Oćeš reć da je naš Ćela drogaš ? ( krsti se ) Da drogaš !
STELA : A šta bi drugo činija u Španjolsku ? I još se tamo udeblja ?
ECIJA : ( pomirljivo ) Možda je išao poslom ?
DANKA : Ajme meni, ča si me sad iznebušila ! Da naš Ćela drogaš !
IVAN : Bogati, Danka, šta si se uspizdila !
Danka ustaje.
DANKA ( uvrijeđeno ) : Dobro ! Kad san se uspizdila, gren sad ća i više van nikad neću prikoracit prag. Nema više zvat Danku kad dođe stani – pani. Gotovo ! Fertik ! Finito !
Danka stoji pored stola, držeći ruke na naslonu sjedalice.
IVAN (mirno ) : Ajde, moja Danka, zbogon ti ! I čuvaj ono jadnika doma. Šta te briga šta mi je još Ćela pisa'. To su i tako samo ćakule.
DANKA : I da znate da me nije briga !
IVAN : ( pjeva ) Samo prazna obećanja daješ mi ti ... ( posprdno ) Da mi ne'š prikoracit prag ? Nisan ti ja te sriće. Kad je ćakula u pitanju, ti bi kroz kanalizaciju ušla.
Danka još uvijek stoji na mjestu. Ivan je gleda i posprdno se smješka. Danka stavlja ruku na srce i klone natrag na sjedalicu.
DANKA ( zavapi ) : Ajme, vode i cukra, brzo !
Stela trči po vodu.
IVAN : Zna san da ćeš sest i tražit vode i cukra. Isto san se nada' da ćeš se baren jedan put itnit po podu. I ovo je bija kulmin tvog glumačkog talenta ? E, Danka moja, nisi ti ni za priredbice u zabavištu. ( prenemaže se glumeći Danku ) Vode i cukra ! Škužajte susidi, afanat će me ! ( nastavlja normalnim glasom ) Ovaka gluma jedino kod tvoga Jure može proć. A znaš zašto ? Zato šta ga nije briga. Zato šta mu je puna kapa tvojih jednočinki.
DANKA : ( skrhano ) Kako morete tako ? Di će van duša, moj šjor Ivane ?
BISERKA : Daj, tata, stvarno si dosadan !
IVAN : Di oće da oće, samo da nije blizu tebe. Ajde dobro, ispričat ću ti šta znan o Ćeli, jerbo te ne želin nosit na duši ako mi ovde skončaš. A ne bi želija ni da budeš zakinuta na onomen svitu. Ako'š slušat, slušaj ! Ako ne, nikome ništa.
DANKA : A, evo, poslušat ću kad ste navalili. ( namješta se na sjedalici ) I ? Je li istina da je drogaš ?
IVAN : Ne znan ja. Di je bija, šta je radija, to je njegov posal.
DANKA : E, ali ča će radit, to je naš posal. Lako za me, ali vi imate ova dva vaša cvita neubrana. Ako in Ćela čagod učini, ča ćete onda ?
IVAN : Šta će in učinit ? Kad ih nije ubra kad su bile mlade, sad je proša voz.
ECIJA : Sram te bilo ! Tako ti o svojim kćerima !
STELA : Oćete se sad svađat ?
DANKA :Ma nije, to mi samo tako pričamo. Oli više ne smimo ni pričat ?
STELA : Pričajte o sebi. Šta vas briga ko će nas ubrat !
DANKA : ( uvrijeđeno ) Dobro, gospojice, nećemo se više intrigavat u te. ( okreće se prema Ivanu ) Ko će sad od straja proć priko skala ?
IVAN : Šta se ti imaš bojat ? Nema toga drogaša koji se tebe ne bi pripa. Imaš lipo svoja vrata , pa se zatvori s njima, a ne uvik po skalan zvirat ko je proša i šta nosi.
DANKA : ( uvrijeđeno ) Iman svoja vrata i zatvaran se š njiman, ali ča ću ako mi dođe na vrata ? Moran ga primit i pitat kako je. Poznajen ga od rojenja.
IVAN : Poznajući tebe, neće ti on uspit ni pozvonit na vrata. Ti ćeš njega usisat u stan i zabarikadirat vrata dok iz njega ne izvučeš i zadnji atom ičega šta ti može poslužit za tvoje ćakule.
DANKA : ( pomirljivo ) Ajde, dobro, sve neka i je tako, ali recite vi meni, šjor Ivane moj, ča ću ja činit ako mi dođe na kafu ?
IVAN : Skuvat ćeš mu kafu. Baren to nije skupo.
DANKA : A oću li i ja s njin pit kafu, to san vas tila pitat .
IVAN : Bome da oćeš. Ako je drogaš, nije pas. Kad je mo'š pit i sa Patrizankon i sa Sveton Dušon i sa Štangon, možeš i s njin. Oli on nije čovik ?
DANKA : Je. Čovik je. Daleko od toga da nije.Ali, mene je straj.
IVAN : Čega te straj ? Da te ne siluje ?
STELA : Tata !!!
DANKA : Čula san ja sve ča se okolo događa. Straj me da mi ne stavi šit u kafu.        ( pogleda na sat i skoči sa sjedalice ) Ajme meni, moran doma. Jure će poludit. Rekla san da ću samo čas, a gledajte vi koja je ura. Ecija moja, ako te ne vidin, doviđenja.
ECIJA : Doviđenja, Danka.
IVAN : Sumnjan da nećeš doć još baren tri puta prije nego Ecija ode doma.
Danka ošine Ivana pogledom, okrene se i ode. Stela je prati .
IVAN : Vidiš li ti , moja Gertruda, s kin ja iman posla ? Sad bi ona čoviku digla pozdrav , jer ne igra kako ona svira.
ECIJA : Je li se stvarno drogira ?
IVAN : Ma, je govno.
ECIJA : Zašto si joj lagao ?
IVAN : Da vidin kojon se brzinon može ćakula proširit. Sad će ona zaredat na pet šest kava. Dvi riči Svetoj Duši. Dvi riči Grofici. Četri pet riči Partizanki. Sutra ćemo slušat kako je Ćelu istiralo iz Amerike jer je ka' narkobos ubija jedno, brat bratu, triest judi.
BISERKA : Bože ! Šta li si tek u Domu radija ?
Vraća se Stela i zastaje pored vrata.
STELA : Teta, dođite s nama u tinel. Počela je serija.
ECIJA : Gledajte vi, drage moje. Ja ću malo sa mojim Đovaninon popričati.
BISERKA : Taman posla ! Pa da se pokefate.
IVAN : Ajdete vi svojin poslon. Ja ću malo ostrić nokte, a ona neka čini šta je voja.
Biserka i Stela odlaze.
ECIJA : Jesi li zadovoljan što si se vratio kući ?
IVAN : I jesan i nisan. Jadno ti je to , moja Ecija, kad si star. Tvoji sve jedan po jedan odlaze. Ovi mladi niti razume tebe, niti ti razumiš njih. Škužaj šta san se istresa na tebe. To mi najviše fali otkad nema moje Marte. Ona me razumila. Znala je da ja vičen na nju, jerbo san jut na se. One dvi to ništa ne razume. Odma' obise kjuke.
ECIJA : ( uzdahne )Ti barem imaš njih dvije, a ja nemam nikoga.
IVAN : Kako nemaš ? Imaš mene.
ECIJA : Znam ja, Ivane moj, da si ti meni puno dobroga u životu učinio. Da mi nije bilo tebe ...
IVAN : Ajde, nemoj to sad spominjat. Učinija san šta san moga. Žaj mi je da nisan i više. Šta ćeš, moja Ecija, ne može čovik iz svoje kože.
ECIJA : Istina je. Svatko ima svoj križ. Samo je razlika u tome kako ga tko nosi, ( živne ) a ja se ne dam. Neka dušmanin pati !
IVAN : Ma, ne dan se ni ja. Svi okolo govore „ Šjor Ivan , ludonja „. Nisan ja moja Ecija ludonja, nego se zajebajen. Šta će ti život ako se digod ne našališ, pa makar i na svoj račun. Ovo ti je danas došlo sve naopako. Sva'k' se zatvori svojin vratima i sve grubo šta mu život donese kupi u prsi. Ne može se živit, Ecija moja, mimo svita. Triba se nasmijat, zapivat, pa ako triba, i zaplakat. U društvu se sve nekako lakše podnese.
Ivan ustaje. Odlazi prema komodi.
IVAN : Sad ću ja nama navit jednu lipu pismu, pa ćemo mi dva zaplesat.
Začuje se pjesma iz 60 – tih godina. Ecija ustaje. Ivan joj pruža ruku. Plešu.
ECIJA : Da mi se vratit kad san ono imala osamnaest ! Sa ovom pameću i sa onim tijelom ...
IVAN : Ne budali, Ecija ! Nije ti važna ni pament ni tilo. Važna ti je jedino srića u životu, a koje si ti jebene sriće, opet bi naletila na luđaka.
ECIJA : Možda si i u pravu, ali ja se volim zanositi.
Pjesma završava. Ivan se malo udalji od Ecije, nakloni se i poljubi joj ruku. Vraćaju se za stol.
IVAN : ( povjerljivo ) Ecija, nešto san tija s tobon pričat.
ECIJA : Šta, moj Ivane ?
IVAN : ( uzdahne ) Vratija se Ćela.
ECIJA : Čula sam maloprije.
IVAN : Straj me za Biserku. Znaš kako je patila za njin kad je otiša u Ameriku ?
ECIJA : To je bilo prije trideset godina. Vrijeme učini svoje. Znaš i sam da je imala momaka da ih na prste obje ruke ne bi mogao izbrojiti.
IVAN : Znam ja to. Sve znam. Znam i da je sa svakim raskinila čin bi se brak spomenija.
ECIJA : Možda je shvatila da nisu jedno za drugo.
IVAN : Shvatila je ona da ne može bez njega i da bi se kad tad moga' vratit.
ECIJA : Sad se vratio.
IVAN : Toga se ja i bojin. Ako je sad odrebati , ko zna šta bi sebi mogla učinit.
Vraćaju se Stela i Biserka .
IVAN : Već gotova serija ?
BISERKA : Zakasnili smo na početak, jer si ti zagovara Danku.
IVAN : Uvik san ja kriv.
Ecija ustaje.
ECIJA : Nazvat ću ja moga Matu taksista i idem. Dok se spustim niz stepenice, eto njega ispred zgrade.
Podiže slušalicu i okreće brojčanik.
ECIJA : Moj Đovanin, ti stvarno još živiš u prošlom stoljeću. Tko još ima ovakav telefon ?
IVAN : Šta mu fali ? Ista si ka' ove moje dvi. Vi bi sve bacale.
ECIJA : ( u slušalicu ) Mate, možeš li doć po mene ? Bravo ! Čekat ću te ispred zgrade.
Ecija izlazi.
ECIJA : Bog, moj Đovanin, i čuvaj se !
IVAN : Adio, Gertruda !
Stela i Biserka prate Eciju. Ivan ustaje i odlazi do komode. Podiže slušalicu i okreće brojčanik.
IVAN : Alo ! Mala, daj mi Terežu ! ( stanka ) Alo ! Tereža ! Ovde Ivan. Samo san tija čut' jeste li vi tamo svi dobro. Je li ko odapeja ? ( stanka ) Da lipo ! Ne može mi bit lipše ! Ove dvi moje poludile trčeći oko mene. Ne daju mi mira. Stalno govore kako su me se uželile. ( stanka ) Jesan, jesan. A, susidi ! Ne mo'š se obranit. Stalno svraćaju. Šjor Ivane, ovo. Šjor Ivane, ono. Evo, baš sad u dvoru lože gradele. Da ćemo se počastit šta san se vratija. Moran ti ić' ća. Zovu me odozdala. Bog ! Javit ću ti se čin buden moga.
Spušta slušalicu i gleda se u ogledalo. Zagladi kosu i obrve. Ulaze Stela i Biserka.
STELA : S kin si to razgovara ?
IVAN : Zvali me oni moji iz Doma. Da in falin.
STELA : Lipo od njih. Moga si malo poć leć. Danas si se umorija.
IVAN ( buni se ) : Eto na ! Nisan ni doša, a već me tiraš. Vama bi bilo najbolje da me zamrznete ka' Diznija i lipo me posidnete digod u kantun. Da ne govorin, da ne trošin, da van ne smetan. Samo da van buden za figuru.
BISERKA : Ti uvik na svoju okrićeš. Lipo ti je rekla da se ideš malo odmorit, a ti odma na maliciju.
IVAN ( popustljivo ) : Ajde, dobro ! Gren se malo odmorit kad vi dvi tako kažete.
Ivan odlazi. Biserka i Stela sjedaju za stol. Čuje se lupanje vrata.
STELA : Ja ne mogu više ovako. Tek je jedan dan kod kuće, a već san na rubu živaca.
BISERKA : Ajme šta je naporan ! Kako mu se samo dâ. Još i ona luda Danka !
Sjede za stolom i šute.
BISERKA : Bože mi prosti, kako bi bilo da pogine ?
STELA : ( vikne ) Glupačo jedna !
BISERKA : Nisan mislila da triba puno patit. Nije on loš. Samo je dosadan i razmažen.
STELA : Kako će poginit ako ne pati ?
BISERKA : Šta ja znan ! Recimo, šeta po Sirobuji, naprimjer. Lipo on šeta i razmišlja o nečemu ( zastane )
STELA ( čeka, pa upita ) : O čemu ?
BISERKA : ( rasteže ) Razmišlja .... razmišlja.... recimo.... ( poskoči ) kako nas dvi vodi prid oltar.
STELA : ( raznježeno ) E, poslin toga mu ne bi bilo briga ni umrit. Zamisli tatu između nas dvi( zaneseno ) u bilin lepršavin vinčanicama, a prid oltaron nas čekaju dva pristala zaručnika.
BISERKA : I onda pored njega projuri auto. Podigne se vihor. To odgurne našeg zanesenog tatu. Posrne i padne.
STELA : ( kao da se prenula iz sna ) I tebi je to smrt bez patnje ? Šta bi tek bilo da triba patit ?
BISERKA : Ma, slušaj dalje ! Tata otrese glavom i prije nego je promislija šta mu se dogodilo, sve je gotovo.
STELA : Ko bi ga identificira ?
BISERKA : Nas dvi. Ko će ?
STELA : ( grozi se ) Ja to ne bi mogla. Gledat svu tu krv . I rascopanu glavu. Možda bi mu od udarca čak i zubalo ispalo.
BISERKA : Dobro. Ja bi išla. Ne bi bilo krvi. Sljepoočnicom bi udrija baš na pravo misto.
STELA : I ti bi ga mogla gledat mrtvoga ?
BISERKA : ( zaneseno ) Ne bi on izgleda mrtav. Ima' bi blaženi izraz lica. Ka' da sniva najlipši san.
STELA : A ko će nan dat pare za pokopat ga ?
BISERKA : Na karticu. Daju na rate.
STELA ( užasnuto ) : Ti si se već raspitivala !
BISERKA : Čujen šta ljudi pričaju. Slušaj dalje ! Na sanduk bi mu naručili veliki buket. Osamdeset i dva karanfila za našega tatu. I napisali bi „ Otišao si kad si nam najviše trebao. Zauvijek ucviljene, tvoje najdraže kćeri Stela i Biserka Pelegrini „
Stela uzdiše. Biserka nešto zapisuje po rubu Ivanove križaljke.
STELA : Ko bi obavija sve formalnosti ? Sićaš se kako smo se slomile kad je mama umrla ?
BISERKA : Sve san ja smislila.
STELA ( krsti se ) U ime Oca...
BISERKA : Javila bi se odma' teti Eciji. Ona se razumi u te stvari. Korota, velovi, rukavice, maramice sa crnon čipkon...
STELA : Kako se ne bi razumila kad je vježbala nekoliko puta.
BISERKA : ( gleda u plafon ) Lipo bi sastavile osmrtnicu. Stavile bi mu da je bija profesor u mirovini. To bi mu bilo drago. Znaš da se on voli s tin falit.
STELA : Je, to bi mu bilo puno drago. Ko zna koliko bi mu njegovih bivših učenika došlo na sprovod.
BISERKA : Ne bi znali. Napisali bi da je bija tihi sprovod. Potpisala bi samo nas dvi i tetu Bepu.
STELA : Zašto tihi sprovod ? Tati se to ne bi svidilo .
BISERKA : A svidilo bi mu se da mu Danka nariče oko groba ? ( oponaša Danku ) Marta mojaaaa, evo ti tvoga Ivanaaaa ! Dobro ga čuvaaaaaaj !
STELA : ( smije se ) Šta misliš kako bi se tek Jugani žalovala ?
BISERKA : ( oponaša Danku ) Znaš li da je stan ostavija njima dvima, a ti, bidna, ka' trinajsto prase.
STELA ( briše suze od smijeha ) : A Dino i Tino ?
BISERKA : ( smije se ) Asti majke, šta bi se njih dva napušili i oblejali !
STELA ( previja se ) : Kad bi počeli padat po podu, Danka bi odma' rekla da i' je to shrvala tuga za didon.
BISERKA : Ne bi padali ako bi bili napušeni. Bili bi mirni ka' bubice. Jedino ako bi prožvakali kakav bonbončić. Eeeeeeee .... onda bi bilo rusvaja.
STELA : ( uživljeno ) Mo'š mislit šta bi repali dok don Ante moli nad grobom.
BISERKA : ( recitira u ritmu rapa ) Evo malo repa, dobro si nan krepa. Jesi l' ostavija šta u škrabicu da nabavimo maricu ? Dima triba, dima ! Ti si , dida, love ima !
STELA : Već vidin Danku kako Partizanki govori ( oponaša Dankin govor ) Vidi i' kako se mole sa don Anton ! Vidi se da in dida fali. Eno se sve tresu od suza. A ča ono mole ? Je li ti čuješ, a, Nevenka ? Bilo bi šjor Ivanu boje da su oni ostali uz njega nego ove dvi drače. Ča mislite ča mi je Bise rekla kad san joj se žalovala ? Da je boje da je umra , nego da se pati. Ma kako može to reć za oca rođenoga !
BISERKA : Ajme, a Stanko ? On bi javija da čekamo sa sprovodon dok se ne iskobelja iz Patagonije. Ko zna koliko bi mu tribalo da pokrsti sve šta je zacrta . A ti, Bise, plaćaj hladnjaču !
STELA : Tek kad bi doša, nasta' bi cirkus. On bi tija pivanu misu na groblju, pa koncelebrirane mise, pa bi nas natira da platimo tri'st'itri Grgurske mise za pokoj duše.
Ulazi Ivan. Rasteže se.
IVAN : Lipo san se odmorija. Nema do svoje kuće ! Isto nisan moga zaspat. Bit će od uzbuđenja.
Sjeda za stol. Začuje se zvono. Stela ustaje i odlazi u hodnik.
IVAN : Di je đava prije donija ? Ne može čovik prdnit od nje.
Stela se vraća. Danka je prati.
DANKA : Fala Bogu da san vas uvatila nasamo !
IVAN : E ?
DANKA : ( zavapi ) Pomozite, šjor Ivane moj !
IVAN : Šta je sad ? Opet si upala u škandal ?
DANKA : Ništa me ne pitajte. Velika je nevoja.
IVAN : Di si ti, uvik je velika nevoja. Šta si sad zakuvala ?
DANKA : Došla san se kod vas svitovat.
IVAN : Ako je štagod o golubima, u tu ti se tematiku ne razumin. Koliko žive i zašto krepaju, nisan nikad proučava.
DANKA : Ajme šjor Ivane moj lipi i šesni, jeste li vidili prokletog svita ?
IVAN : Šta san vidija ? Niko meni ništa ne govori. Dođete samo kad van triba kukat.
DANKA : Jeste li vidili ča su mi učinili dušmani, vraga izili ?
IVAN : Ništa ja nisan vidija.
DANKA : Sad će vama vaša Danka sve po redu ispričat.
IVAN : Nemoj , Danka, ako Boga znaš ! Neman ja toliko života. Ako oćeš u dvi riči, ako ne , ništa.
DANKA : Ne more se to u dvi riči. Išla san bacit škovace i nisan ni išla za tin. Možda je bila tamo kad san izlazila, a možda i nije. Vidila san je tek kad san išla uć u portun.
IVAN ( sa zanimanjem ) : Koga ?
DANKA : Šonetu.
IVAN : Kakvu šonetu ?
Vadi iz džepa komad papira i naočale. Namješta naočale na nos, udaljuje papir od sebe i čita.
DANKA : Evo, ovde lipo piše „ Tužnin srcen javjamo rodbini, prijatejima i znancima da je dana toga i toga preminila naša nikad prižaljena Maribela Marić. Za njon tuguju mater Danka i otac Jure. Grobar Frane.“
IVAN ( smije se ) : Šoneta. Je li ?
DANKA : Slušajte daje ! „ Posljednji govor je održa profesor Ivan Pelegrini koji je i tišija ucviljenu joj mater.“
IVAN : ( naglo se uozbilji ) Ja održa govor ?
DANKA : E. Još su dole napisali da se moli bit oprošten od posjeta žalovanja. Ko je to moga napisat ? Ko zna da je preminila moja Maribela ?
IVAN : Ko ne zna ? Derala si se ka' da te kolju. Cilo je susistvo izišlo na ponistre.
DANKA : Nać ću ja njega, a onda neka se pripazi !
IVAN : I radi toga si došla ? Nisi mi valjda došla punit glavu sa tin monadama ?
DANKA : Došla san vas ništo pitat, ali mi je malo neugodno.
IVAN : Tebi neugodno ? Šesnajst puti si me danas dolazila masirat sa svojin glupostima, a sad ti je neugodno.
DANKA : ( naginje se prema Ivanu ) Jedna je tema puno delikatna. Sitila san se da bi mi vi najboje znali reć. Malo mi je neugodno o tome.
IVAN : O čemu se radi ?
DANKA : Možda bi boje bilo da san poslala moga Juru. On bi s vama popriča ka' muško s muškin.
IVAN : ( razgaljeno ) Aaaaa, sad san razumija ! Radi se o hidraulici, je li ?
DANKA : Kojoj kidraulici ?
IVAN : ( naginje se prema Danki i stišava glas ) Bit će mu se ne diže ?
DANKA : ( poskoči ) Ajme meni majko moja, ča to govorite, šjor Ivane ! ( okrene se prema Steli ) I to još isprid dice ! ( zaokruži rukom oko glave kao da se krsti ) Ujme Oca i Sina i Duha svetoga !
IVAN : Oprosti ako san te uvridija. Čujen te kako kokodačeš po skalama. Ja san sve mislija da tebe Marić slabo gasi. Kad ono, ti kokodačeš od sriće. Jesi li mi to došla reć ?
STELA : ( vikne ) Tata !
DANKA : Nije meni do vaših gluposti. Bolest je u pitanju.
IVAN : Kakva bolest ! Nije ti to bolest, Danka moja. To ti je starost. Šta si uvatila, uvatila.
STELA : Tata !
DANKA : Ajde šjor Ivane, sad ćemo ozbiljno. Jeste li vi ono prije par godina bili u likara ?
IVAN : Pa si me to došla pitat ? Dobro san ja reka da si propuvala. Ja san uvik u likara.
DANKA : Ma ne to ! Mislila san u likara za obiteljske dragulje.
IVAN : Vrag me odnja kad ti nisi poludila skroz naskroz ! Dibidus ! Jutros činiš sprovod golubu, sad mišaš neke dragulje i likara. Ko će meni dat dragulje !
DANKA : Nisan mislila na te dragulje, nego na obiteljske.
IVAN : Čuješ li ti, Stela, ovu ? Bogove mi majke kad nije luđa od tebe !
DANKA : Niste me razumili. Ja san mislila na one dragulje u gaćama.
IVAN : ( grohotom se smije ) Ajde kvragu ! Oli su se starome Mariću jajca priladila ? Bit će ga ti otkrivaš po moći.
STELA : Tata !!!
DANKA : ( snebiva se ) Ajme meni, ča ste prosti ! Nije mu ništa. Malo ga prostata zafrkava, pa san vas tila pitat u kojega ste ono vi likara bili.
IVAN : Ja san ti, moja Danka, bija u ženske. Reka san , više nikad. Ako triba krepat, krepat !
DANKA : Zašto ? Bit će vas puno bolilo ?
IVAN : Nije jerbo me nije ni'ko taka'.
DANKA : Pa ča se onda bunite ?
IVAN : Ona mulica od doktorice, mogla bi mi bit ćer, mi govori da skinen gaće i da se naguzin. Ja ću se njoj guzit ? Lipo san ti se ja okrenija i otiša.
Zvoni telefon. Stela odlazi i hodnik . Čuje se kako Stela odgovara „ dobro „. Ivan napeto osluškuje. Stela se vraća.
IVAN : Ko je zva ?
STELA : Šjor Jure. Govori da je gladan.
Danka skače sa sjedalice.
DANKA : Ajme meni, koja je ovo ura ? Gospe moja, koliko ste me zadržali ! Poludit će Jure.
Žurnim korakom izlazi iz trpezarije. Stela je prati. Ivan nešto traži po novinama.
IVAN : Aha, ima neka drama. Bise, ajde užgi televiziju.
Biserka ustaje i pali televiziju. Začuju se povici i krikovi. Vraća se Stela. Uzima daljinski sa stola.
STELA : Šta si tako razbuba ?
Ivan joj otima upravljač. Čuje se krkljanje i gušenje sa TV.
IVAN : Ostavi ! Gledan dramu.
ŽENSKI GLAS SA TV : ( viče ) Uspjeli smo , doktore ! Spasili smo mu život.
Ivan se namješta na sjedalici. Sa TV-a se začuje nježna muzika. Ivan nepomično sjedi i gleda. Poslije par trenutaka baci daljinski na stol.
IVAN : Ajde ih daj kvragu , i njih i ovu dramu. Kad je tribalo bit najbolje, oni prikinili. Da znaš da ću pisat televiziji !
STELA : O čemu se radilo ?
IVAN ( ljuto ) : Šta ja znan o čemu se radilo ! Neka medicinska sestra je spasila čoviku život i umisto da pokažu kako joj je čovik zahvalan, oni je pokažu sa kuferon na stanicu i završe.
BISERKA : E, pa šta ?
IVAN : Tribali su napravit još jednu epizodu.
BISERKA : O čemu bi se radilo u njoj ?
STELA ( sarkastično ) : Tribali su svi umrit da se vidi kako ih je ličila.
IVAN : Stela, ne zajebaji ! Tribali su prikazat kako joj je čovik zahvalan ...
Ivanov govor prekida zvono.
IVAN : Ko je ovako kasno ?
Stela odlazi otvoriti.
IVAN : ( viče za njom ) Pitaj ko je !
Stela se vraća sa Dankom.
IVAN : Di te vrag prije donija ? Jesi li malopri otišla ?
Danka se baca na sjedalicu.
DANKA : Ajme meni, dobro me nije prikinilo.
IVAN : Oli si našla Juru sa jubavnicon ?
DANKA : Još gore ! Srela san Šimu.
IVAN : Oli te zažvalija ?
STELA : Tata !!!
DANKA : Nije. Još gore. Posla' me u pičku materinu.
IVAN ( smije se ) : Otkad Šime govori hrvaski ?
DANKA : Ne znan ja. On uza skale. Ja niza skale. Nasmije se on. Nasmijen se ja. Onda ja njemu lipo kroz smij govorin „ Đava odnja tebe i cilu ti Afriku, nesrićo crna !“. Smije se on od uva do uva , i .... Znate ča mi je reka ?
IVAN : Šta ?
DANKA : Idi, bre, u pičku materinu, đubre jedno !
IVAN : ( grohotom se smije ) Čekaj , čekaj ! Još mi jedan put ispričaj kako te posla ' !
DANKA : ( ne obazire se na Ivanov zahtjev ) Nije meni briga ča me posla' di me posla' . Ča drugo čovik i more očekivat od njega !
IVAN : I ti si se namusila šta te crnac posla' u materinu ? To ga je ne'ko naučija. Ne zna on beknit hrvaski.
DANKA : Zato san se i pripala. Ča se vama čini koji to Srbin ima ništo protiv mene? I zašto?
IVAN : Ne znan koji, ali za ono „ zašto „ bi ti moga puno toga reć.
DANKA : Vi ste gori od moga Jure. Umisto da me utišite, vi mi se rugate. Je li to kreanca ? Mislila san da ste mi prijatelj, a vi ste gori od ijednog dušmanina.
Ustaje. Uvrijeđeno odmaršira iz kuhinje. Stela je prati.
IVAN ( smije se ) : Bog dâ zdravje tome crncu. Sad će je bit straj priko skala proć. Baren ću se odmorit dan dva.
Stela se vraća. Podiže tanjurić sa stola i odnosi ga u nišu.
STELA : Ne brini ! Doć će ona najranije ujutro. Idem ja leć'. Laku noć !
Biserka ustaje.
BISERKA : Iden i ja, a ti nemoj dugo ! Danas si se dobro naludesa.
IVAN : Ajdete vi ! Ja ću još malo ostat guštat u svojon kući.
Ivan ostaje sam. Gleda u sliku poviše komode.
IVAN : ( uzdahne ) E, Marta moja ! Vidiš li ti kome si me ostavila ? Jebe se tebi ! Ti si svoje učinila i sad si mirna. Uvik si mi govorila da će mi bit žaj kad tebe više ne bude. I da znaš da si imala pravo. Fališ mi, Marta moja ! Puno mi fališ ! Nisan moga ni promislit da će mi bit ovako grubo bez tebe. Falin li ja tebi, a ? Jadan ti sam sâm na svitu ! Oli bi te vrag odnja da si me pričekala , pa da skupa odemo ? Nisi mi smila ovo učinit !
Svjetla se polako gase.

Likovi :
Ivan Pelegrini, (82), nastavnik u mirovini
Biserka Pelegrini, (50), njegova kćer, neudata, pravnica Stela Pelegrini, (52), njegova kćer, neudata, umirovljenica Danka Marić, (80), susjeda iz stana ispod, domaćica
Ecija , (78), sestra Ivanove pokojne žene, udovica bez djece Frane, (46), susjed iz prizemlja, neoženjen
Danijela, ( 22), Dankina unuka
Jure Marić, (81), Dankin muž, umirovljenik

Ivan Pelegrini je, unatoč svojim visokim godinama, osoba živa duha i oštra i iskrena, ponekad i bolno iskrena, jezika. Njegovi pokušaji da iziđe iz dosadne kolotečine često rezultiraju skandalom koji, poput požara, dotakne sve stanare zgrade.

Možda je najvažnije to što je Ivan, za dvije godine, koliko je proboravio u Domu za starije osobe, shvatio da život nije vrijedan življenja ako se čovjek dobro ne zabavlja. Zbog toga je uvijek u potrazi za nekakvom zanimacijom koja će mu uljepšati posljednje godine života. Nije potrebno naglašavati da njegove kćeri očajavaju zbog toga. Samo ponekad, namjerno ili nenamjerno, mu se i Biserka pridruži.

Tek na kraju shvatimo da je Ivan, unatoč živosti koja vlada oko njega, jako osamljena i tužna osoba koja se teško snalazi u životu bez svoje pokojne supruge Marte.

I čin

Mrak. Na sredini pozornice se nazire pravokutnik vrata koja izlaze na balkon. Svjetlost se polako pojačava, tek toliko da se mogu nazrijeti kretanja po pozornici.

Ulazi visoki mršavi lik. Oprezno se šulja prema balkonu. U ruci mu nešto nalik na štap kojega, kada iziđe na balkon, podiže ispred lica . Začuje se par slabašnih pucnjeva iz zračne puške. Lik se polako i smireno okreće i , sa puškom u ruci, izlazi iz prostorije.

Izvan pozornice se čuju mukli udarci predmeta, a zatim zatvaranje ormarskih vrata.

Lik se vraća na pozornicu. Pali svjetlo. Sada vidimo da je starac. Kosa mu je nepočešljana. Kućni haljetak visi preko zgužvane pidžame iz čijih nogavica vire mršave gole noge. Na njima su šlape koje vuče po podu dok hoda sporim koracima.

Prostorija je kuhinja. Na sredini je stol sa četiri sjedalice. S desne strane je kuhinjska niša. Može biti samo naznačena otvorom u zidu. S lijeve strane je komoda na kojoj su telefon, televizor i radio aparat sa kazetofonom. Kazetofon je bitan, jer starac cijelo vrijeme pušta muziku sa glazbom iz šezdesetih godina prošlog stoljeća. Poviše komode visi ogledalo u zlatnom kičastom okviru. Pored njega visi slika koja prikazuje dvoje mladenaca skromno i svečano obučenih, glava priljubljenih. To je jedna od onih slika koje su se izrađivale prije pedesetak godina, u landskape formatu, a visjele su poviše bračnog kreveta.

Iza stola su balkonska vrata. Kroz njih se , preko antena na krovu susjedne zgrade, vidi vrh Marjana.

Starac prilazi komodi. Podiže slušalicu staromodnog telefonskog aparata. Vrti brojčanik.

IVAN : Alo, Božena ! (govori tiho) Ovde šjor Ivan sa trećeg kata. (malo zastane) Ma, nije se ništa dogodilo. Što bi se dogodilo ? Samo sam ti htio reći da imaš u dvorištu dva golubića.
( stanka, sluša) Lipo ti to svome Marku na divljač. Samo nemoj okolo ništa govoriti. ( stanka, sluša) Zračnom puškom, gospeti ! Nisam valjda praćkom. Nego, slušaj! Nemoj Maribelu ! Ona ti je starija od Danke. Ostavi je kvragu ! ( stanka, sluša) Ništa mi se ne zahvaljuj. Bit će toga još. Ajde bog i jesi li zapamtila što san ti rekao ? Nikome ništa !

Ivan polako spušta slušalicu. Češe se po kosi. Gleda sliku.

IVAN : Što je ? Što me gledaš ? ( govori slici) Sad bi ti meni ( progovara visokim glasom koji imitira ženski) „Nemoj moj Ivane činit skandal ! Što ti je potreba sijat zlu krv među susjedima ? „ ( vraća sa na svoj glas ) Ti bi puštala da ti svatko sere po glavi samo da se ne moraš svađati, a ja nisam takav. Ne mogu podnijeti da netko čini budalu od mene. Njezini golubovi su mi se ovde ( udari se dlanom po čelu ) popeli. Kvragu je daj , nju i njih ! Jebe se tebi ! Ti si se lijepo smjestila ispod čempresa, a mene ostavila kao budalu da se ovdje mučim. Jučer me dovelo iz Doma, a već bih se vratio natrag. (uzdahne ) Jadni Ivane, što si dočekao pod stare dane ! Ma je li ovo Bogu plakati ! Samo se ti smiji ! Da mi nisi tako draga , sad bih te okrenuo prema zidu. ( uzdahne ) E, Marta moja, kako si mi mogla ovo učiniti ?

Okreće se i odlazi prema balkonu. Gleda vani.

IVAN : Danas bi mogao biti interesantan dan. Idem skuhati čaj dok ne počne predstava. Odlazi prema kuhinjskoj niši. Premeće po posuđu. Lupa loncima. Psuje.

IVAN : Jebem ti gospin riđipet i onim mojim ludim kćerima ! Ne može čovjek u svojoj kući ništa naći. Uvijek nekog vraga premeću.

U prostoriju ulazi Stela, žena srednjih godina. Obučena je u jednostavnu sivu suknju i malo svjetliju majicu. Kosu je počešljala u zategnuti konjski rep.

STELA : Kojega si se vraga uzlupao ujutro najranije ?

IVAN : Kuvam čaj.

STELA : Ajde sjedi ! Ja ću ti skuhati.

Ivan izlazi iz prostorije. Stela puni dva lončića vodom i stavlja ih na štednjak. Za to se vrijeme čuje žuborenje vode. Zatim dva poduža ispuštanja vjetrova. Zatim uzdah olakšanja.

IVAN : (glas izvana) Kuna manje doktoru.
STELA : (zgađeno) Uvijek isto ! ( poviče) Zašto ne zatvaraš vrata od zahoda ? Ne želimo svi

slušati tvoje unutarnje razgovore.

Ivan se vraća. Zavezuje pojas haljetka. Sjeda za stol. Stela mu donosi šalicu sa čajem. Sebi donosi kavu. Sjeda mu nasuprot.

IVAN : Upali radio !

Stela ustaje , pali radio i vraća se za stol. Ulazi Biserka, žena srednjih godina. Kosa joj je raščupana. U spava

ici je. Stela ustaje, odlazi do štednjaka, nalijeva još jednu šalicu kave i donosi je na stol. Biserka prolazi pored komode. Gasi radio.
IVAN : (svađalački) Što si ga ugasila ? Brzo vrati natrag !
Biserka se ne obazire na njegovu galamu. Sjeda za stol.

BISERKA : Dobro jutro !

IVAN : Drž' ga kad ti je dobro , Gestapo !

Biserka srkne kavu. Otvori knjigu i zadubi se u čitanje.

Stela izlazi iz prostorije. Za par trenutaka se vraća i sjeda za stol.

IVAN : Jesi li otključala ?

STELA : Jesam.

IVAN : Dobro. Dodaj mi križaljku.

Stela ustaje i dodaje mu križaljku sa komode. Ivan namješta naočale. Rješava križaljku.

IVAN : (sam za se) Služi za pranje donjeg dijela tijela . ( upisuje riječ) Kâda, gospe ti. Jesu i oni ludi.

Stela u par gutljaja ispije kavu, pa ode u kuhinjicu.

U prostoriju ulazi mladi muškarac u trapericama i pripijenoj majici kratkih rukava. Promrmlja „dobro jutro“. U par koraka prijeđe preko prostorije i iziđe na balkon.

Samo Biserka podigne pogled.
Muškarac prekorači ogradu balkona i nestane iz vidokruga. Biserka pogleda Ivana, pa prema kuhinjici i nastavi čitati.

IVAN : Tek su počeli uređivati fasadu, a već su mi dosadili. Baš me zanima sa čijega će balkona izlaziti na skelu kad mi odemo u naš cimer fraj.

BISERKA : Kakav cimer fraj ?
IVAN : Objasnit ću ti poslije. Čekaj nek' riješim križajku !

BISERKA : ( zlovoljno ) Jučer si se vratio i već si počeo smišljati gluposti . ( vrti glavom) Zašto ti ne možeš malo mirovati ? Je li ti i sam naziv mirovina govori da trebaš mirovati , a ne ludesati okolo i nas dovoditi do ruba živaca ?

IVAN : Meni se ne miruje još ovo malo života što mi je preostalo. Imat ću kad mirovati kad odem na onaj svijet. Da sam znao da je ovdje tako dosadno, ne bih se ni vraćao iz Doma. Krepao bih tamo, pa neka vas savjest peče što ste me strpale gdje mi nije mjesto.

Stela izlazi iz niše. Briše šalicu kuhinjskom krpom.

STELA : Ne bi mi tebe nikad dali u Dom da nisi bježao od kuće. IVAN : Kad san ja bježao ? Odem u šetnju, a vi dignete paniku.

BISERKA : Koju šetnju ? Je li te zadnji put dovela policija ? Nisi znao ni kako se zoveš, ni gdje stanuješ.

IVAN : To sam ja njih malo zafrkava da me vozaju po gradu. Još sam ih zamolio da upale sirenu, ali nisu htjeli.

STELA : Obraz mi je otpadao dok mi je policajac govorio da moramo bolje paziti na tebe. Kao da smo te nas dvije istjerale na cestu.

Ivan nastavlja rješavati križaljku. Biserka nastavlja čitati. Začuje se zvono.
IVAN : (podiže glavu) Aha ! Evo je !
Stela odlazi otvoriti vrata. Vraća sa sa Dankom, staricom sijede kose i bistrog oka.

DANKA : ( bučno i nasmijano) Šjor Ivane moj, lipi i šesni, nisan se jučer uspila napričat s vama od pustoga svita. ( sjeda za stol) Govorila san ja njima dvima da di su vas strpale, da ćete tamo uvenit bez svojih najdražih. Je mi drago da ste opet s nama. Puno mi je bilo grubo bez vas. Ka' da pô svita u kući fali.

IVAN : Znam da ti je bilo puno grubo bez mene. U dvije godine si me došla viditi točno tri puta.

DANKA : Ča ćete , moj šjor Ivane , ostarila san. Ne mogu ni ja više ča san nekad mogla. Noge me više ne slušaju.

BISERKA : Nećete se sad svađati. Niste se vidili dvije godine i odmah nastavljate gdje ste stali.

DANKA : (poskoči) Kad smo se to mi svađali ?
Zazvoni telefon. Stela ustaje. Ivan skoči. Uperi prst prema Steli i poviče.
IVAN : Da se nisi mrdnula ! Stoj gdje jesi ! Moja je kuća. Moj je telefon. Ja ću se javiti. Podiže slušalicu. Dok stoji pored komode, gleda se u ogledalu i popravlja frizuru.

IVAN : (viče u slušalicu) Alo ! Tko je ? ( sluša) Ne. Sam sam kod kuće. ( dok sluša zaglađuje obrve) Ja sam maloljetan. ( sluša i kesi zube prema ogledalu. Okreće glavu na jednu stranu pokušavajući se vidjeti iz profila) Nema nikoga. Mama i tata će doći tek navečer. Rade. ( okreće glavu na drugu stranu, gleda se i sluša) Dobro. Reć ću im. Doviđenja.

Spušta slušalicu i vraća se za stol. Zadovoljno se smješka.

BISERKA : To je to zvao ? IVAN : Nitko.
BISERKA : Kako nitko ? IVAN : Đulijano.

DANKA : Koji Đulijano ? Bit će iz Doma ?
IVAN : Ne znam ga ja. Iz neke agencije. Čini anketu.
STELA : Pa si mu rekao da si maloljetan ?
IVAN : E, dosadni su. Uvijek zovu i ispituju. Tako ih se najlakše riješim.
DANKA : Ajme ča ste pametni ! Nego, recite vi svojoj Danki, kako van je bilo tamo. IVAN : Boje da ti ne govorin !
DANKA : ( nagne se prema Ivanu) I ? Jesu li potpisale ?

IVAN : Tko potpisale ? Što potpisale ?
DANKA : Biserka i Stela. Jesu li potpisale da morete otić ?

IVAN : Zar bih trebao bježati da su potpisale ? Izišao bih kao gospodin čovjek, a ne kao harambaša.

DANKA : Kakvi harambaša ?

IVAN : Misliš ti da je pobjeći iz Doma kruva masla ?

DANKA : (zainteresirano) Niste valjda bižali priko krova ?

IVAN : Ma, kojega krova ! Ajde kvragu ti i Rambo i oni glupi filmovi što su ti cijelu pamet izmiješali !

DANKA : Jeste li rekli da ste bižali ?

IVAN : Bježao sam, ali lijepo. Elegantno. Taktički.

DANKA : Taktički ? Kako se to biži taktički ?

IVAN : ( nervozno ) Tebi sve treba nacrtati. Smislio sam strategiju.

DANKA : Kakvu strategiju ?

IVAN : Kako ću ih ispizdit.

STELA : ( stoji na vratima niše i briše čašu) Ma kako si postao tako divlji ? U što si se to pretvorio ? Prije si bio pristojan, tih, ozbiljan. Nikada nisi psovao.

IVAN : Kad sam bio pizda od čovika.
STELA : Pogledaj se sad ! Svaka druga ti je psovka ili ružna riječ. Koji ti je vrag ?

IVAN : ( zadovoljno se izvali u sjedalici i ispruži noge ) Ništa mi nije. Samo sam došao pameti pod stare dane.

Stela zakoluta očima. Biserka se posprdno nasmije ne podižući pogled s knjige. Na Dankinom se licu pojavi zadovoljan smiješak.

BISERKA : ( ne podižući pogled s knjige ) Ako je to pamet, onda ja ne znan što je ludost.

IVAN : Je, je, Bise moja. Puno sam ja tamo imao vremena za razmišljanje. I prekoviše. Ispočetka sam poludio. Skidao sam i bogove i gospe i sve svece s neba.

DANKA : ( snebiva se ) Bogu mili !
IVAN : Onda sam rekao sebi „ Ivane, za ovo si se cijelog života mučio. Koliko noći nisi oka

sklopio od brige što će ti biti sa djecom, sa ženom, sa stanjem i imanjem ...“

DANKA : ( upada Ivanu u riječ ) Imate pravo ! Koliko smo se samo straja napatili zbog naše dice. Gospe moja, kad se samo sitin !

IVAN : ( nervozno ) Danka, ne prekidaj me kad govorim ! Onda sam ja još malo razmišljao. I opet sam rekao sebi „ Misliš da te je koje dijete poslušalo i poštivalo tvoju žrtvu ? Sin ti otišao u pope, umjesto da ti lozu produži ...“

DANKA ( upada ) : Nemojte tako ! Bog će vas pokarat.

IVAN : ( obrecne se ) Opet ona ! ( nastavi povisujući glas) „ ... umjesto da ti lozu produži. Starija kćer ti rodila unučad, pa pobjegla s njima kad ih djed više nije tribao čuvati. Ne dâ im ni da te dođu obi

i ... „
DANKA : Ja ne znan kako van je mogla to učinit !

IVAN : ( povišenim glasom, strjeljajući Danku pogledom ) „ Druge dvije kćeri ti ostale stare cure. Umjesto da zajebaju muževe, one zajebaju tebe. Sprašile te u Dom, pa se po tvojim trudima raširile kao zaraza.“

STELA : ( zgranuto) Tako si ti razmišljao ?
IVAN : Jesam, bogića mi ! Iljadu puta sam se promislio, kad bi se ponovo rodio, nikad se ne

bih dao zarobiti. Radio bih što me volja...
BISERKA ( upada) : Kao da sad ne činiš što te volja !
IVAN : Sad je kasno. Pobjegli su konji iz štale. Da mi se vratiti u mladost ... DANKA ( upada) : Dobro vi govorite, moj šjor Ivane...

IVAN : ( otresa se na Danku ) Opet ona mene prekida. Najprije me sto puta pita da joj rečem kako mi je bilo, onda mi ne dâ doći do riječi. Hoćeš li ti pričati , ili ću ja ?

DANKA : ( uvrijeđeno ) Pričajte ! Ko van brani !
IVAN : Di san sta ? An, bravo ! Živio bih kako me volja. Ne bih se za nikoga žrtvovao, niti

ga izvodio na pravi put. Tko kaže da sam i ja izabrao pravi put ? Što je to pravi put ? DANKA : To je kad živite po božjin zakonima.

IVAN : ( ne obazire se na Dankin komentar ) Onda sam ja još malo mislio, pa sam se sjetio da trebam pobje

i iz Doma. To je bilo kao da sam se ponovno rodio. DANKA : I, tako, vi lipo pobigli.

IVAN : Nisan odmah. Najprije se nisam htio kupati. Smrdio san kao kuga. Onda više nisam mogao izdržati smrad, pa sam se oprao, ali sam prestao jesti.

DANKA : Štrajkali ste glađu ? Ajme ča ste moderni ! Ma kako van je samo palo na pamet ? IVAN : Nije bilo pravog efekta sve dok nisam počeo pušiti u krevetu.

Ivan se smije. Od smijeha se zagrcne i počne kašljati. Jedno vrijeme ne može povratiti dah. Stoji kao zamrznut. Oči mu iskolačene.

Biserka polako ustaje od stola i prilazi mu s leđa.
DANKA : ( panično skače sa sjedalice ) Ajme meni, majko moja ! Evo će umrit. ( viče)

Brzo ! Učinite nešto ! Zovite Hitnu ! Gospe moja ! Šjor Ivane moj ! Sveti Ante, pomozi ! BISERKA : ( mirno ) Neće mu biti ništa. Sad ću ja njega resetirati.

Udara Ivana dlanom po leđima. Dah mu se vraća. Vadi maramicu iz džepa i briše usta. Sprema maramicu i nastavlja pričati kao da se ništa nije dogodilo. Biserka se vra

a na mjesto. Ponovno uzima knjigu u ruke i čita.

IVAN : Tko zna bi li me i onda potjerali da nisam zadivio Tonku i Maricu ?. DANKA : Kako ste i' zadivili ?

IVAN : Bogati ! Kako ću ih zadiviti ? Pokazao sam im muškost ? DANKA : Ča muškost ?
IVAN : Onu stvar.
DANKA : ( zgraža se ) Gospe moja ! Da onu stvar !

STELA : ( izlazi iz niše. U rukama joj kuhinjska krpa i tanjur ) Evo ti doručak. Nemoj više tetu Danku gnjaviti sa svojim gadarijama.

Prostire krpu na stol pred Ivanom. Na nju stavlja tanjur. Vraća se u nišu i donosi kruh i vilicu.

Ivan se priginje nad tanjur i miriše jelo. Malo zavrti glavom. Uzima vilicu u ruku. IVAN : ( govori Danki ) Ja bih te ponudio da je nešto bolje.
DANKA : Samo se vi komodajte !

IVAN : Ma vidi ti što su me se zaželile moje kćeri ! Dva jaja na oko za doček. E, moj Ivane, kako si ih razmazio ni ne zaslužuješ boje. ( Odlama komadić kruha i umače u tanjur. ) Nego, Danka, jeste li svi dobro ?

DANKA : Koji svi ? Ja i Jure .
IVAN : A gdje je ona mala od kćeri ti Vesne ? Je li se vratila u Njemačku ?

DANKA : Nije . Ovde je. Samo, ko je vidi, moj šjor Ivane ! Po danu spava, po noći lunja. Baš san joj jučer rekla da ću je vratit materi i ćaći ako tako nastavi.

IVAN : Ima ona i godina ?
Namače komadiće kruha u jaje i halapljivo mljacka. DANKA : Dvadeset i dvi.

IVAN : ( punih usta ) E, moja Danka, ne možeš ti više ni djeci od dvije godine zapovjediti, a kamoli od dvadeset i dvije. ( zastane sa komadićem kruha u ruci ) Nisam te pitao. Je li još hraniš one leteće štakore ?

DANKA : Koje leteće štakore ?

IVAN : Golubove, gospe ti.
DANKA : ( raznježeno ) Ča će bidne tice ! Da nije mene , krepali bi o' gladi po susidima. Ja

uvik govorin , ko ne voli životinje, ne voli ni jude.

IVAN : A je. Šta je, je ! Samo, Danka moja, imaš ti životinja što su kao ljudi, a opet imaš ljudi što su gori od ijedne životinje.

JURE : ( glas izvana, viče ) Danka, boga ti lajavog, evo će ti sve izgorit ! Danka skače sa sjedalice i viče prema balkonu.

DANKA : Evo me, Jure moj ! Odma' ću ja. ( Ivanu ) Moran bižat. Zadržala san se više nego ča san mislila. Stavila san kuvat malo gulaša mome Juri. On to voli. Gren dovršit. Svratit ću ja popodne. Moran vas ništo pitat.

Danka dolazi do kuhinjskih vrata.Naglo se okrene i upita spuštenim glasom.
DANKA : ( stišanim glasom ) A jeste li čuli da se Ćela vratija ?
IVAN : ( Ivan naglo okrene glavu prema Biserki ) Nisam. Ovo mi je prva. Kad se vratio ? DANKA : Ima dva dana. Pričat ću van poslin. Gren
a dok Jure nije poludija. Bog van !
Danka izjuri.

Stela uzima novčanik iz komode.

STELA : Idem ja kupiti kruh. Treba li još što ?

IVAN : Meni treba kutija prezervativa.

STELA : ( podvikne ) Tata !!!

IVAN : Što je „tata“ ? Pravi muškarac uvijek treba imati zaštitu uza se. Tko je kriv tebi i sestri ti da nemate pojma što je pravi muškarac ?

Stela ljutito izjuri iz kuhinje. Biserka , zadubljena u knjigu, okrene stranicu. Ivan izlazi na balkon.

IVAN : ( viče ) Je li, Biserka, baš je nekako mirno u susjedstvu.

BISERKA : Bilo je dok ti nisi došao.
DANKA : (glas izvana ) Ča je , šjor Ivane ? Ča vičete ?

IVAN : ( naginje se preko ograde i pjeva ) Niti šumprešaje, niti inkolaje, vengo sa balkona mene zajebaje.

DANKA : ( glas izvana ) Ča ste se uzrevali ?

IVAN : Jučer san došao, a već bi se vratio nazad. Ti sve moraš znati.

DANKA : ( glas izvana ) Samo san pitala . Oli ne smin ni pitat ?

IVAN : Što te briga za tuđe posle !

DANKA : ( glas izvana ) Ča van je ? Oli van trava nije na mistu ?

IVAN : Glavno da je tebi jezik na mjestu.

Ulazi u kuću. Nervozno šeta oko stola. Pali televizor. Odmah ga gasi.

IVAN : Asti gospe, šta je dosadno ! Dosadnije nego u Domu. Nikad dan proći.

BISERKA : Iziđi malo u dvorište. Lijep je dan.

IVAN : Što ću u dvorištu sam kao ćuk ?

BISERKA : Možda netko naiđe.

IVAN : Hoće govno naići ! Svi se zabili u kuću. I lako šta su se zabili, nego su i prozore zatvorili. Vrag odnio i erkondišn i tko ga je izmislio !

Zvono. Biserka odlazi otvoriti i vraća se sa Dankom. Danka je uznemirena.Baca se na sjedalicu i stavlja ruku na grlo.

DANKA : Ajme meni majko moja, ovo će susvita ! IVAN : Što je sad ? Je li ti izgorio ručak ?

DANKA : Ma kakvi ručak ! Nadolila san vode. Eno ga. Kuva se. Došla san ja zbogradi drugoga.

IVAN : A što to ima važnije od ručka u našim godinama ? Koliko ja zna,, jedino je važnije možeš li ići na stranu.

DANKA : Blago vama kad se takvin glupostima bavite ! Ne znate vi koja se nenadinja meni dogodila.

IVAN : Ajde, reci više !
DANKA : Ne pitajte ništa, moj šjor Ivane ! ( konspirativno se naginje prema Ivanu ) Ćela doveja crnca.

IVAN : Aj kvragu, ti i crnac ! Ja mislio da se nešto Juri dogodilo. Što i ti činiš gluposti ! Nisi nikad vidila crnca ?

DANKA : Jesan , ali me nikad nije jubija.

IVAN : (zainteresirano ) Ljubio te ?

DANKA : Je, moj šjor Ivane, ali san se ja odupirala.

IVAN ( smije se ) : Što me nisi zvala da i ja vidim to čudo ! Izgleda da je to stvarno neki ludonja kad ide tebe ljubiti iz čista mira.

DANKA : ( uvrijeđeno ) Samo se vi rugajte. Kad nan donese zarazu, pivat ćete borbene. IVAN : Kako si baš ti uspjela naletiti na njega ?
DANKA : Kako ? Išla san bacit škovace.
IVAN : I ? Kakav je bio ?

DANKA : Pravi pravcati crnac. Crn ka' tava. IVAN : Gdje ga je doveo ?
DANKA : Kod sebe u stan.
IVAN : Što će mu crnac ?

DANKA : Mene pitate ? Bit će peder. Ko će više znat ! Ovo je sve poludilo. IVAN : I ? Što govori crnac ?

DANKA : Ima bit da je mutav. Ćela mu ništo govorija u šiframa, a on skočija na me. IVAN : ( smije se ) Baš skočio ?
DANKA : Je, očiju mi. Stîska me. Manta' sa mnom. Ja mislila da će me otrest niza skale. IVAN : Što govori Ćela ?

DANKA : Reka da se crnac zove Šime.

IVAN : Baš Šime ?

DANKA : Šime. Šimun. Majmun. Ča ja znan više ! Dobro da san i živa.

IVAN : Ajme , da mi je to bilo viditi , pa umrit !

DANKA : Samo se vi smijte ! Isti ste moj Jure. Neću van više ništa doć govorit. Iden ća da mi obid ne izgori.

Danka odlazi. Biserka je prati. Ivan ostaje za stolom i smješka se. Biserka se vraća.

IVAN : Hoćemo jednu na karte ?

BISERKA : Ne dâ mi se.

IVAN : Tebi se nikad ništa ne dâ.

BISERKA : Nije me volja sad igrati na karte.

IVAN : ( pomirljivo ) Ajde, nemoj se sad nervirati. Što te briga da se vratio ! Možeš ti naći deset puta boljega.

BISERKA : O čemu ti ?
IVAN : O ničemu. Idemo nas dva malo Danku zajebavati.
BISERKA : Dosta mi je Danke.
IVAN : Ajde bogati, Bise, pusti plakanje ! Plači sutra ! Sad ćemo nas dva Danku ispizditi. BISERKA : ( nervozno ) Pusti me više sa Dankom !

IVAN : Ajde ! Smijat ćeš se. Samo ti lijepo otiđi do vrata, tiho ih otvori i pozvoni, a ja ću se praviti da si mi došla u posjete.

BISERKA : ( krsti se ) Isuse Kriste !

IVAN : Ja ću vikati kao da nam je netko došao , a ona će popizditi jer nije vidila tko.

BISERKA : A, to misliš !

Biserka izlazi. Začuje se zvono. Ivan izlazi. Vraćaju se.

IVAN : Sad ti dobro gazi oko stola. ( viče ) Majko moja, otkad te nisam vidio ! Nisi mi trebala ništa nositi. Baš ti hvala. Sjedi ! Je li ono opet netko zvoni ? Ajde, Bise, otvori!

Biserka i Ivan tiho izlaze, pa se za par trenutaka bučno vrate.

IVAN : Uđi ! Uđi ! Vidi tko je ovdje. Past ćeš na guzicu.
Dolazi Stela.
STELA : Što skačete po kuhinji ?
IVAN : Dolaze nam posjete. Zajebajemo Danku.( Biserki ) Sad ću ja, a ti otvaraj. BISERKA : Koliko će ih još doći ?

IVAN : Što više, to bolje.
Ivan i Biserka se šuljaju iz kuhinje. Začuje se zvono. Ivan stupajući iziđe i vrati se za par

trenutaka s Biserkom.
IVAN : ( ljutito ) Tko je tebe zvao ? Baš si mi danas morao doći, kad imam posla ! Ajde ulazi !
STELA : ( krsti se ) A, ludoga čovjeka !
IVAN : ( Steli ) Ajde ti malo u kuhinji zveckaj posuđem kao da nam kuhaš kavu.
STELA : Nisam poludila !
IVAN : Bolje ti je. Znaš kakav sam ja sa posuđem. Bit će sitna.
BISERKA : ( uživljeno ) Ajde , Stela ! Ja mislim da joj Jure već nosi vodu i šećer.

Stela nevoljko odlazi u kuhinjsku nišu. Lupa posuđem. Ivan i Biserka odlaze, pozvone i vraćaju se.

IVAN : ( viče prema balkonu ) Baš mi drago da si došao ! Past ćeš u nesvijest kad vidiš tko je još ovdje.

Ivan pali kazetofon. Stela lupa žlicom po tanjuru.

IVAN : Sad ćete vas dvije kao malo plesati.
Stela i Biserka skaču po kuhinji. Smiju se. I Ivan se smije. Stišaje muziku i sjeda za stol.

IVAN : Ajme meni šta sam se uznojio. Bome ste se i vas dvije dobro nagimnasticirale. ( okrene se prema balkonu i viče ) Ugasit ćemo muziku, pa ćemo malo pričat. Nećete vjerovati kad ovo čujete.

Sjede za stolom i tiho se smiju.

IVAN : Što će poluditi ! Koliko ih je prošlo , a ona ni jednoga nije vidila .

Ivan najednom podigne glavu i njuši zrak.

IVAN : Je li ovo vama nešto izgorilo ?

JURE : ( glas izvana ) Jeben ti gospu, tebi i tvojin ćakulama ! Šta ću sad obidvat ?

IVAN : ( naslađuje se ) Asti majke ! Izgorio joj je ručak. Idemo mi sad brzo ispratiti naše goste.

Biserka, Ivan i Stela stupaju iz kuhinje. Iz hodnika se čuju povici. IVAN : (viče ) Nemojte nas sad zaboraviti !
BISERKA : (viče) Drago mi je da sam vas upoznala.
STELA : ( viče ) Pazite kako vozite !

BISERKA : ( promjenjenim glasom ) Trebate jedan put doći kod nas. IVAN : Doć ćemo čim zatopli . Hoće li biti koji janjac ?
BISERKA : Adio vam !
STELA : Bog ! Bog !

Vraćaju se u kuhinju. Ivan trlja ruke i smije se. Biserka i Stela padaju jedna drugoj u zagrljaj i smiju se.

IVAN : Tiše, vraga izile ! Drugu nedjelju ćemo opet.

STELA : Zaboravila sam ti reći. Zvala je teta Ecija sinoć.

IVAN : E, šta hoće teta Ecija ?

Ivan i Biserka sjedaju za stol. Stela odlazi prema kuhinjskoj niši.

STELA : Doć će te viditi .

IVAN : Što će me gledati ?

BISERKA : Zašto si takav ? Da ne dođe, prigovarao bi kako joj nije stalo do tebe. Krv bi joj popio.

Stela postavlja stol. Donosi lonac i stavlja ga na sredinu. Ivan se nadviruje.

IVAN : Što ovo imamo ? STELA : Tjesteninu s gulašem.

IVAN : ( Biserki ) Glavu će mi napuniti svojim glupostima. Da odem malo prileći poslije ručka ? Ti reci da sam umoran. Ili da imam gripu.

Stela vadi svakome u tanjur. Ivan pohlepno mljacka. Špageti mu lete oko usta. Povremeno se obriše rukom. Stela i Biserka kao da ne primjećuju ili su navikle na ovakvo ponašanje.

BISERKA : Samo probaj ! Tu ćeš sjediti i bit ćeš pristojan !

IVAN : Kad ja nisan pristojan ?

BISERKA : Da nisi spomenuo letenje na metli ili bivše muževe ! Jesmo li se razumjeli?

IVAN : Evo mi je odmah ručak prisjeo. Ionako nije bio nešto, a ti si ga još začinila. Kvragu ona i njezini muževi ! Tko ih je mislio spominjati !

Ustaje od stola. Baca vilicu u tanjur.

IVAN : Idem u dvorište. ( posprdno ) Nemoj me zaboravit zvati kad dođe tvoja osjetljiva tetica.

BISERKA : Da se nisi svađao sa susjedima. I da nisi bježao. Pratit ću sa balkona. Ivan izlazi. Stela ustaje od stola i odnosi tanjure.

II čin

Dvorište. Na desnoj strani je zgrada. Vide se vrata Franinog prizemnog stana i jedan dio građevinske skele. Ispred vrata je dio dvorišta ograđen kantama od boje u kojima raste kržljavo zelenilo. Unutar ograđenog prostora je par starih sjedalica zguranih jedna na drugu i rasklimana ležaljka za plažu razvučena po sredini.

Na ležaljci je Frane, stari momak, masan i neuredan. Obučen je u kupaće gaćice. Ima na glavi sunčane naočale.

Na lijevoj strani dvorišta je drvena klupa.
Dolazi Danka i nešto traži oko Franinog dvorišta. Frane podiže glavu.

FRANE : Teta Danka, što tražite ?
DANKA : Evo, Frane moj, ništo tražin. FRANE : Mogu li vam pomoći ?
DANKA : Samo se ti sunčaj ! Nije ništa važno. Danka odlazi iza kuće.

Dolazi Ivan. Obučen je u štofane hlače i košulju kratkih rukava. I on ima sunčane naočale. Sjedne na klupu. Raširi ruke po naslonu.

IVAN : ( dovikuje ) Sunčaš se ti, Frane .

Frane podiže glavu.

FRANE : O, barba Ivane, izišli vi malo na zrak.

IVAN : Evo jesam. Malo osunčati stare kosti.

FRANE : E, i ja bih htio uhvatiti malo boje.

IVAN : ( sam za sebe ) E, moj Frane, kako si okretan, bojim se ja da ti ta boja neće ni malo pomoći kod ženskih.

Frane se maže kremom i ponovno vraća u ležeći položaj.
Vraća se Danka . Traži nešto iza Ivanovih leđa. Najednom se prigne i krikne .

DANKA : Kankari ga rastočili ko je ovo napravija ! ( nariče ) Maribela mojaaaaa, zlato mojeeeee ! Proklet dušmanin koji je uzeja tvoj nevini živooooot ! Sime mu se zatrlo ! Kako ću ja živit bez tebe, Maribela mojaaaa !

Frane skače sa ležaljke. Ivan i dalje mirno sjedi.

FRANE : Što se dogodilo ?
DANKA : Ubili mi Maribelu, Frane moj ! Sto kolpi mu palo, ko je ovo učinija ! IVAN : ( mirno ) Ajde Danka, ne čini predstavu ! Dođi ovde sjesti i smiri se. Danka dolazi plačući. Briše suze rukavom kućne haljine. Sjeda pored Ivana.

IVAN : Što si se uzvikala ? Krepala, krepala. Svi ćemo mi za njom. Nitko neće za sjeme ostati.

DANKA ( kroz plač) : Nije krepala . Ubili su je.
IVAN : Daj Danka, budi pametna ! Bila je starija od Vučedolske golubice. Ja bih rekao da je

poznavala i Dioklecijanovu mater.
DANKA : Bila je stara, ali nije tribala umrit.

IVAN : A što bi ti htjela ? Da su ti živi svi oni golubovi što si ih dovlačila, mogli bi poći kvragu. Cijela zgrada, zajedno s njima.

DANKA : Žaj mi moje Maribele. Bila je pitoma. U kući s nama živila.

IVAN : Bolje da je krepala samoincijativno nego da ti je Jure ubija.

DANKA : Ča je vama ? Di će je Jure ubit ? Bila mu je ka' ćer.

IVAN : Znam ja koliko je puta oštrio nož. Svaki put kad bi se ti okrenula.

DANKA : Ajde, nemojte uvik gluposti govorit ! ( poviče Frani ) Frane moj lipi, moga si mi je zamotat u malo karte, pa ću je pokopat. Da je maške ne izidu.

Frane ulazi u kuću. Izlazi sa novinom.
FRANE ( uvrijeđeno ) : Uvijek mene dopadnu ružni poslovi. Ne bi me se sjetili zvati na

ručak, ali kad treba pokopavati golubove, tu je ludi Frane.

IVAN : E, bravo ! Kad se već spominje ručak, što je ono danas tvoj Jure vikao ? Je li ono tebi nešto izgorilo ?

DANKA ( nevoljko ) : Je. Malo mi je rižot zaplanija. Poslin mi bilo žaj ča ga nisan pustila da izgori skroz.

IVAN : Zašto ?
DANKA : Reka mi da ja jedino mogu kuvat za vatrogasce i to samo kad se vraćaju sa

požarišta. To mi je fala ča ga držin ka kap vode na dlanu. Zapamtit će on kad je zadnji put izija rižot ča mu ga je Danka skuvala !

Ivan se smije. Frane zamotaje golubicu.

DANKA : Nego, isto je meni nešto sumnjivo. IVAN : Što ?
DANKA : Nisan od jutros vidila Miću i Kiću. IVAN : Koji su ti to ?

DANKA : Dva lipa mlada goluba.
IVAN : Mlada ?
DANKA : E.
IVAN : Otišli su ti oni tražiti seksa. Najbolje će šetati po balkonu i slušati tvoje gluposti. DANKA : Iden ja. Boje mi je nego slušat vaše gluposti.

Danka ustaje i odlazi. Frane joj predaje zamotuljak i odlazi prema svojoj ležaljci. Ivan se ponovno nasloni na klupu i uživa.

IVAN : Tko ovo more platit !

Dolazi Danijela, Dankina unuka.

DANIJELA : Dobar dan, barba Ivane ! Kako ste ?

IVAN : Dobar dan ! Koja si ti, a ?

DANIJELA : Danijela, Dankina unuka.

IVAN : Aaaaa, mala Danijela. Gospe ti, što si narasla. Prava cura. Tko bi te prepoznao. Čini mi se da sam ti jučer kupovao lizalice. Sjedi ovdje malo pokraj mene!

DANIJELA : Ne mogu. Žuri mi se.
IVAN : Vi mladi uvijek žurite.
DANIJELA : Jeste li mi vidili babu ?
VAN : Sad je otišla kući primati žalovanja.
DANIJELA : Kakva žalovanja ?

IVAN : Krepala joj Maribela.
DANIJELA : Je li ? Cijelo ju je jutro tražila. Onda bolje da ne žurim kući. Bit će ljuta.

IVAN : Sjedi ti ovdje kraj barba Ivana, pa ćeš mi ispričati čime se baviš u životu. Što hoće reći da si došla živiti s babom i didom ?

DANIJELA : Poslali me moji. Umislili, ono , da ću se tamo odati lošem životu, a da je ovdje sigurnije.

IVAN : Je li studiraš ?

DANIJELA : Tražim, ono, posao.

IVAN : Pa si se ovdje došla zaposliti ?

DANIJELA : Ma nije. Usput idem, ono, na tečaj francuskog, pa će mi stari isposlovati studij na Sorboni.

IVAN : Bravo ! Ma vidi ti nje kako pametno razmišlja ! Tko bi rekao ! Studij na Sorboni sa tečajem francuskog ! Bogati ! A reci ti meni, kakva je ono galama bila noćas kod vas ?

DANIJELA : Zar ste čuli ? Što je baba vikala ?
IVAN : Nisam ništa razumio. Kako ti ne znaš što je vikala ?

DANIJELA : (odmahne rukom ) Razvalila sam se sinoć. Bila na neki, ono, tulum. Netko je, ono, donio jebenu votku. Bili su neki likovi što ih, ono, u životu nisam vidila, razumiješ. Ubili smo se.

IVAN : ( začuđeno ) Ubili ?
DANIJELA : E, ubili se alkoholom.
IVAN : Bogati, nisam znao da se to sad tako reče.

DANIJELA : Ušuljala se ja , ono, u kuću. Sretna da me baba nije čula. Zapela nogom za jebeni tapet. Kako sam se prosula po podu ! Da ste samo vidili. Odletili ključi u tri pizde materine. Mobitel se razjeba.

IVAN : Razjeba ?

DANIJELA : Digao se dida. Popizdio. Digla se baba. Počela vikati. Ludnica na kvadrat .

IVAN : ( smije se glasno ) Ahahahaha, da mi je bilo to viditi !

DANIJELA :Ja govorim „ Što je ? Što ste blenili ? Nikad me niste vidjeli razvaljenu?“ Onda baba, ono, popizdila da će me reći materi. Ja, ono, razumiješ, mislim, ma tko jebe i tebe i nju. To je sve što sam, ono, uspjela se jutros sjetiti.

IVAN : I razvalila se ti, a ? Nije mi baba ništa pričala.

DANIJELA : Idem ja, barba Ivane. Bit će se baba smirila.

IVAN : Tvoja baba ? Neće ona imati mira ni kad umre.

Danijela odlazi. Ivan vadi mobitel iz džepa. Gleda ga . Pritišće tipke. Prislanja k uhu. Ponovno gleda i pritišće tipke.

IVAN : ( sam za se ) Dâ ti svoj stari mobitel, pa misli da ti je Boga dala. Kupila sebi novi. Sad će ona odmah naći muža. Ajde, moja Biserka, kad ga nisi mogla uhvatiti bez mobitela, nećeš ni s njim !

Podigne pogled prema Frani. Zatim pogleda u mobitel. Ponovno pogleda Franu. Pritišće tipke na mobitelu.

IVAN : Vidi jebaka što se sunča ! Bogami nećeš sunčati tu trbušinu dok je meni dosadno.

Začuje se zvono iz Franinog stana. Frane ustaje i odlazi u kuću. Zvonjava se prekida. Franese vraća na ležaljku.
Ivan utipkava broj u mobitel.

IVAN : ( smije se ) Samo se ti lijepo namjesti. Poštar uvijek zvoni dvaput. Ivan zvoni dok mu ne dopizdi.

Ponovno zvono. Ponovno Frane ustaje i odlazi u stan. Poslije par trenutaka zvono utihne. Frane se vraća na ležaljku.

IVAN : ( smijulji se ) Jesam ga zajeba ! Baš me zanima koliko će mu trebati dok ne odustane.

Zvono. Frane skače. Trči u stan.

FRANE : ( viče ) Evo me ! Čekaj ! Nisam ptica !

Zvono utihne. Frane se vraća na ležaljku.

Ivan utipkava brojeve. Iza njegovih leđa dolazi Biserka.Obučena je u ružičastu trenerku . Kosa joj je zavezana u rep.

Zaustavlja se i gleda.
Kad se Frane opusti, zvono ponovno zazvoni.
FRANE : ( bijesno skače i trči prema kući ) Ma, tko me ovo zeza ? Čut će me sad !
IVAN : ( smije se ) Koja je ovo gimnastika ! Jesam ga utrenira ! Kondiciju mu nabija ! BISERKA : Ajde doma !
IVAN : ( trgne se ) Ajde kvragu, što si me prepala !
BISERKA : Kako te nije sram sa ljudima se sprdati !
IVAN : Tko se sprda ? Vidi ga koliki je doša. Ka' prasac. Neće mu naškoditi malo gimnastike.

III čin

Za stolom u Ivanovoj kuhinji sjedi Ecija, otmjena starica moderno i ukusno obučena. Pored nje sjedi Stela. Biserka i Ivan ulaze u kuhinju. Ecija ustaje od stola, širi ruke, ide prema Ivanu i smije se.

ECIJA : O, Đovanin dragi, vratio se ti domu svome ! Daj da te malo poljubim !
IVAN : (odrješito ) Apage, satana ! Ti ćeš mene ljubiti , Gertruda jedna, dabili Gertruda!

Malo ti je što si ona dva jadnika ubila. Sad bi i meni otrov u uho ulila !

ECIJA : Sram te bilo ! Tako se sa mnom ne razgovara ! Nisam ja nikome lomila kukove. Moja je jadna sestra sklopila svoje umorne oči jer si je ti gurnuo. Bolje reći, sklopila je svoje umorene oči . Sram te bilo ! Ubojico !

STELA : Nemojte tako , teta ! Nije bilo namjerno. Slučajno ju je gurnuo. IVAN : Stela, ti se ne miješaj ! Kad budem htio advokata, zvat ću te.
ECIJA : Namjerno, ili ne, on ju je gurnuo.
IVAN : Nisam je gurnuo, nego sam je htio maknuti jer mi je zapriječila vrata. ECIJA : Pa si je uspio ubiti.

BISERKA : ( vikne ) Prekinite više oboje !
IVAN ( sjeda za stol ) : Gdje ti je onaj pizdolizac od psa ? Nisi valjda i njega otrovala?

ECIJA : ( sjeda za stol, uvrijeđeno okreće glavu ) Neću s tobom pričati kad si tako bezobrazan !

IVAN ( nastavlja ) : Ne znam što si se trebala i mučiti sa onoliko muževa kad imaš njega. Manje su ti trajali brakovi, nego pripreme za vjenčanje. Pogotovo ovaj zadnji. Blažena smrt ga je iščupala iz tvojih kanđi.

ECIJA ( Biserki i Steli ) : Djevojke, vaš je tata zreo za psihijatriju. Čujete li kako me vrijeđa ? IVAN : Ja tebe vrijeđam ? Samo sam rekao istinu.

ECIJA : ( nastavlja ) Mene, koja sam život žrtvovala za njegovu djecu. Njegovu djecu koju nije mogao niti prehraniti sa svojim bijednim radom. Da nije bilo Ecije, loše bi se prošli. A on meni ovako !

IVAN : Je, je, lijepo si se žrtvovala. Što si ih naučila ? Ništa ! Evo ih ovdje sjede kao dvije kukavice. Bez kučeta i mačeta. Ti si se tri puta udavala, o one ni jedan. Ali, zato si onu treću puno lijepo naučila.

ECIJA : Nikoga ja ništa nisam učila.
IVAN : Što si je trebala nagovarati da se rastavi i osramoti familju ? To je tvoja pomoć? A sinu si mi žene ogadila. U pope je pobjegao.

BISERKA : ( podvikne ) Prestanite se svađati ! Evo, Stela kuha kavu, pa ćemo lijepo popiti kavu kao ljudi.

IVAN : Tko se svađa ? Samo smo malo popričali . Je li tako , Ecija ? ECIJA : Baš popričali !

Stela donosi kavu i orahnjaču na stol. Ivan pruža ruku , grabi tanjur i stavlja ga pred sebe. Stela vraća tanjur na sredinu stola. Ivan grabi komad orahnjače i halapljivo jede. Mrvice se prosipaju oko njega.

IVAN : ( punih usta ) Ummmm, što ti je dobra orahnjača !
STELA : Još bi bila bolja kada bi pričekao tanjurić, pa jeo kao čovjek.

Otrči u nišu i vraća se sa nekoliko tanjurića. Ispred svakoga stavlja po jedan. Ecija uzima tanjurić, na njega stavlja komad kolača i sve zajedno prinosi ustima. Gricka sitnim zalogajima. Spušta tanjurić sa nepojedenim kolačem na stol. Uzima šalicu sa tanjurićem, prinosi je usnama i otpija kavu. Ivan za to vrijeme , dok jede jedan komad, drugom rukom uzima drugi sa tanjura.

IVAN : ( punih usta ) Uzmi, Gertruda, dok se nije ohladila !
ECIJA : Zaista je izvrsna orahnjača. Jesi li je ti mijesila ?
STELA : ( ponosno ) Jesam.
IVAN : ( i dalje punih usta ) Bolje bi joj bilo da je nešto drugo mijesila .

STELA : ( oštro ) Tata !!!

Zvono. Stela odlazi otvoriti vrata i vraća se s Dankom.

DANKA : A vidi mi Ecije, o'kad je nisan vidila ! Kako si mi, Ecija moja ?

ECIJA : Jesi li mi dobro, Danka ? Ti si uvijek ista.

Danka sjeda za stol. Kako su oko stola samo četiri sjedalice, Stela ostaje na nogama.

DANKA : Dobro san. Kako drugi oće.

ECIJA : Što ćeš, moja Danka, tako nam je svima.

IVAN : Jesi li došla na onaj pametni razgovor ?

DANKA : Ima vrimena za to poslin. Ne bi tila Eciju opterećivat sa svojin problemima. Znan ja da ste se vas dva željni napričat.

IVAN : Reci, kad si već došla !

DANKA : Nije potriba, ali isto san vas tila ništo pitat kad san već tu.

IVAN : Što ?

DANKA : Ma, ništo san se mislila u vezi Ćele.

IVAN : Opet ona o crncu ! Bome ti je ostao u lijepoj uspomeni. ( Eciji ) Znaš da ju je maloprije crnac zažvalio na stepeništu ?

STELA : (vikne ) Tata !!!
IVAN : Šta je , tata ? Je li nam maloprije pričala ?
DANKA : Nije bilo uopće tako. Nego, ja san vas tila pitat u vezi Ćele. IVAN : Što Ćele ?
DANKA : Vi ste se ono s njin dopisivali kad je bija vani ?
IVAN : Jesam.

DANKA : Ča je on tamo činija trijest godina ? I di je to sve bija kad se nije ima potribu vratit doma ?

IVAN : Tko će njemu vjerovati, moja Danka. Znaš Ćelu. Jedan put govori da je bio u Ameriku, jedan put da je bio u Španjolsku.

ECIJA : Zar se vratio Ćela ?

DANKA ( nestrpljivo ) Je. ( Ivanu ) Ča je radija u Španjolsku ?

IVAN : Tko zna ! Bit će tražio kakvu udovicu.

STELA : Ma, koja udovica ! Ja sve mislim da je bio u komunu.

DANKA : Bog te pomoga, Stela ! Koju komunu ? Nikad on nije bija za komunizam. Nije u nji'ovu kuću bilo ni drugarstva ni zadrugarstva. Samo u se, na se i poda se.

IVAN : Tko je spomenuo komunizam ? Ti uvijek po istim notama sviraš. Uvijek o socijalizmu, Marsu, Englsu.

DANKA ( buni se ) : Je li sad Stela rekla da je bija u komuniste u Španjolsku ? IVAN : Što ga komunisti imaju veze sa Španjolskon ?
DANKA : Kako a ? A Non pasaran ? A Dolores Ibarruri ?

STELA : Nisam ja ni spomenula komuniste.

DANKA ( ljutito ) : Kako nisi ? Lipo san te čula. Nemoj me činit ludon !

STELA : Rekla sam da je bio u komunu.

DANKA : A šta je to nego komunizam ?

STELA : To je komuna gdje se liječe drogaši.

DANKA (zine ) : Drogaši ? Oćeš reć da je naš Ćela drogaš ? ( krsti se ) Ujmeocaisina! Da drogaš !

STELA : A što bi drugo radio u Španjolskoj ? I još se tamo udeblja ? ECIJA : ( pomirljivo ) Možda je išao poslom ?
DANKA : Ajme meni, ča si me sad iznebušila ! Da naš Ćela drogaš !

IVAN : Bogati, Danka, što si se uspizdila ! Danka ustaje.

DANKA ( uvrijeđeno ) : Dobro ! Kad san se uspizdila, gren sad ća i više van nikad neću prikoracit prag. Nema više zvat Danku kad dođe stani – pani. Gotovo ! Fertik ! Finito !

Danka stoji pored stola, držeći ruke na naslonu sjedalice.
IVAN (mirno ) : Ajde, moja Danka, zbogom ti ! I čuvaj onoga jadnika doma. Što te briga što mi je još Ćela pisao. To su i tako samo gluposti. DANKA : I da znate da me nije briga !

IVAN : ( pjeva ) Samo prazna obećanja daješ mi ti ... ( posprdno ) Da mi nećeš prikoracit prag ? Nisam ti ja te sreće. Kad je trač u pitanju, ti bi kroz kanalizaciju ušla.

Danka još uvijek stoji na mjestu. Ivan je gleda i posprdno se smješka. Danka stavlja ruku na srce i klone natrag na sjedalicu.

DANKA ( zavapi ) : Ajme, vode i cukra, brzo !

Stela trči po vodu.

IVAN : Znao sam da ćeš sjesti i tražiti vode i šećera. Isto sam se nadao da ćeš se barem jedan put baciti po podu. I ovo je bio vrhunac tvog glumačkog talenta ? E, Danka moja, nisi ti ni za priredbice u vrtiću. ( prenemaže se glumeći Danku ) Vode i cukra ! Škužajte susidi, afanat će me ! ( nastavlja normalnim glasom ) Ovakva gluma jedino kod tvoga Jure može proći. A znaš zašto ? Zato što ga nije briga. Zato što mu je puna kapa tvojih jednočinki.

DANKA : ( skrhano ) Kako morete tako ? Di će van duša, moj šjor Ivane ? BISERKA : Daj, tata, stvarno si dosadan !

IVAN : Di hoće da hoće, samo da nije blizu tebe. Ajde dobro, ispričat ću ti što znam o Ćeli, jer te ne želim nositi na duši ako mi ovdje umreš. A ne bi želio ni da budeš zakinuta na onome svijetu. Ako ćeš slušati, slušaj ! Ako ne, nikome ništa.

DANKA : A, evo, poslušat ću kad ste navalili. ( namješta se na sjedalici ) I ? Je li istina da je drogaš ?

IVAN : Ne znam ja. Gdje je bio, što je radio, to je njegov posao.
DANKA : E, ali ča će radit, to je naš posal. Lako za me, ali vi imate ova dva vaša cvita neubrana. Ako in Ćela čagod učini, ča ćete onda ?

IVAN : Što će im učiniti ? Kad ih nije ubrao dok su bile mlade, sad je prošao voz.

ECIJA : Sram te bilo ! Tako ti o svojim kćerima !

STELA : Hoćete se sad svađati ?

DANKA :Ma nije, to mi samo tako pričamo. Oli više ne smimo ni pričat ?

STELA : Pričajte o sebi. Što vas briga tko će nas ubrati !

DANKA : ( uvrijeđeno ) Dobro, gospojice, nećemo se više intrigavat u te. ( okreće se prema Ivanu ) Ko će sad od straja proć priko skala ?

IVAN : Što se ti imaš bojati ? Nema toga drogaša koji se tebe ne bi prepao. Imaš lijepo svoja vrata , pa se zatvori s njima, a ne uvijek po stepeništu gledati tko je prošao i što nosi.

DANKA : ( uvrijeđeno ) Iman svoja vrata i zatvaran se š njiman, ali ča ću ako mi dođe na vrata ? Moran ga primit i pitat kako je. Poznajen ga od rojenja.

IVAN : Poznajući tebe, neće ti on uspjeti ni pozvoniti na vrata. Ti ćeš njega usisati u stan i zabarikadirati vrata dok iz njega ne izvučeš i zadnji atom ičega što ti može poslužiti za tvoje tračeve.

DANKA : ( pomirljivo ) Ajde, dobro, sve neka i je tako, ali recite vi meni, šjor Ivane moj, ča ću ja činit ako mi dođe na kafu ?

IVAN : Skuhati ćeš mu kavu. Barem to nije skupo. DANKA : A oću li i ja s njin pit kafu, to san vas tila pitat .

IVAN : Bome da hoćeš. Ako je drogaš, nije pas. Kad je možeš piti i sa Patrizankom i sa Svetom Dušom i sa Štangom, možeš i s njim. Zar on nije čovjek ?

DANKA : Je. Čovik je. Daleko od toga da nije.Ali, mene je straj. IVAN : Čega te strah ? Da te ne siluje ?

STELA : Tata !!!

DANKA : Čula san ja sve ča se okolo događa. Straj me da mi ne stavi šit u kafu. ( pogleda na sat i skoči sa sjedalice ) Ajme meni, moran doma. Jure će poludit. Rekla san da ću samo čas, a gledajte vi koja je ura. Ecija moja, ako te ne vidin, doviđenja.

ECIJA : Doviđenja, Danka.

IVAN : Sumnjam da nećeš doći još barem tri puta prije nego Ecija ode kući.

Danka ošine Ivana pogledom, okrene se i ode. Stela je prati .

IVAN : Vidiš li ti , moja Gertruda, s kim ja imam posla ? Sad bi ona čovjeku digla pozdrav , jer ne igra kako ona svira.

ECIJA : Je li se stvarno drogira ? IVAN : Ma, je govno !
ECIJA : Zašto si joj lagao ?

IVAN : Da vidim kojom se brzinom može trač proširiti. Sad će ona zaredati na pet šest kava. Dvije riječi Svetoj Duši. Dvije riječi Grofici. Četiri pet riječi Partizanki. Sutra ćemo slušati kako je Ćelu istjeralo iz Amerike jer je kao narkobos ubijo jedno, brat bratu, trideset ljudi.

BISERKA : Bože ! Što li si tek u Domu radio ?

Vraća se Stela i zastaje pored vrata.

STELA : Teta, dođite s nama u dnevni boravak. Počela je serija.

ECIJA : Gledajte vi, drage moje. Ja ću malo sa mojim Đovaninon popričati.

BISERKA : Taman posla ! Pa da se pokefate.

IVAN : Ajdete vi svojim poslom. Ja ću malo odrezati nokte na nogama, a ona neka radi što je volja.

Biserka i Stela odlaze.

ECIJA : Jesi li zadovoljan što si se vratio kući ?

IVAN : I jesam i nisam. Jadno ti je to , moja Ecija, kad si star. Tvoji, sve jedan po jedan, odlaze. Ovi mladi niti razumiju tebe, niti ti razumiješ njih. Oprosti što sam se iskaljivao na tebi. To mi najviše nedostaje otkad nema moje Marte. Ona me razumjela. Znala je da ja vičem na nju, jer sam ljut na sebe. One dvije to ništa ne razumiju. Odmah objese noseve.

ECIJA : ( uzdahne )Ti barem imaš njih dvije, a ja nemam nikoga. IVAN : Kako nemaš ? Imaš mene.

ECIJA : Znam ja, Ivane moj, da si ti meni puno dobroga u životu učinio. Da mi nije bilo tebe ...

IVAN : Ajde, nemoj to sad spominjati. Učinio sam što sam mogao.Vjeruj mi , neka si mi sestra od pokojne žene, osjeća sam te kao da si moja sestra. Žao mi je da ti nisam i više pomogao. Što ćeš, moja Ecija, ne može čovjek iz svoje kože.

ECIJA : Istina je. Svatko ima svoj križ. Samo je razlika u tome kako ga tko nosi, ( živne ) a ja se ne dam. Neka dušmanin pati !

IVAN : Ma, ne dam se ni ja. Svi okolo govore „ Šjor Ivan , ludonja „. Nisan ja, moja Ecija, ludonja nego se zajebajen. Što će ti život ako se nekad ne našališ, pa makar i na svoj račun. Ovo ti je danas došlo sve naopako. Svatko se zatvori svojim vratima i sve grubo što mu život donese kupi u prsi. Ne može se živiti, Ecija moja, mimo svijeta. Treba se nasmijati, zapjevati, pa ako treba, i zaplakati. Sve je to za ljude. U društvu se sve nekako lakše podnese.

Ivan ustaje. Odlazi prema komodi.

IVAN : Sad ću ja nama naviti jednu lijepu pjesmu, pa ćemo nas dvoje zaplesati. Začuje se pjesma iz 60 – tih godina. Ecija ustaje. Ivan joj pruža ruku. Plešu.

ECIJA : Da mi se vratiti kad sam ono imala osamnaest ! Sa ovom pameću i sa onim tijelom ...

IVAN : Ne budali, Ecija ! Nije ti važna ni pamet ni tijelo. Važna ti je jedino sreća u životu, a koje si ti jebene sreće, opet bi naletila na luđaka.

ECIJA : Možda si i u pravu, ali ja se volim zanositi.

Pjesma završava. Ivan se malo udalji od Ecije, nakloni se i poljubi joj ruku. Vraćaju se za stol.

IVAN : ( povjerljivo ) Ecija, o nečemu sam htio s tobom popričati. ECIJA : Što, moj Ivane ?
IVAN : ( uzdahne ) Vratio se Ćela.
ECIJA : Čula sam maloprije.

IVAN : Strah me za Biserku. Znaš kako je patila za njim kad je otišao u Ameriku?
ECIJA : To je bilo prije trideset godina. Vrijeme učini svoje. Znaš i sam da je imala momaka

da ih na prste obje ruke ne bi mogao izbrojiti.

IVAN : Znam ja to. Sve znam. Znam i da je sa svakim raskinula čim bi se brak spomenuo.

ECIJA : Možda je shvatila da nisu jedno za drugo.

IVAN : Shvatila je ona da ne može bez njega i da bi se kad tad mogao vratiti.

ECIJA : Sad se vratio.

IVAN : Toga se ja i bojim. Ako je sad odbije , tko zna što bi sebi mogla učiniti.

Vraćaju se Stela i Biserka .

IVAN : Već gotova serija ?

BISERKA : Zakasnile smo na početak, jer si ti zagovarao Danku.

IVAN : Uvijek sam ja kriv.

Ecija ustaje.

ECIJA : Nazvat ću ja moga Matu taksista i idem. Dok se spustim niz stepenice, eto njega ispred zgrade.

Podiže slušalicu i okreće brojčanik.

ECIJA : Moj Đovanin, ti stvarno još živiš u prošlom stoljeću. Tko još ima ovakav telefon ?

IVAN : Što mu nedostaje ? Ista si kao ove moje dvije. Vi bi sve bacale. Samo da vam je bacati.

ECIJA : ( u slušalicu ) Mate, možeš li doći po mene ? Bravo ! Čekat ću te ispred zgrade. Ecija izlazi.
ECIJA : Bog, moj Đovanin, i čuvaj se !
IVAN : Adio, Gertruda !

Stela i Biserka prate Eciju. Ivan ustaje i odlazi do komode. Podiže slušalicu i okreće brojčanik.

IVAN : Alo ! Mala, daj mi Terežu ! ( stanka ) Alo ! Tereža ! Ovdje Ivan. Samo sam htio čuti ima li što novoga u Domu ? Jeste li vi tamo svi dobro ? Je li tko odapeo ? ( stanka ) Da lijepo ! Ne može mi biti ljepše ! Ove dvije moje poludile trčeći oko mene. Ne daju mi mira. Stalno govore kako su me se uželile. ( stanka ) Jesam, jesam. Ne bih se više vratio u Dom da mi tko plaća. A, susjedi ! Ne možeš se obraniti. Stalno svraćaju. Šjor Ivane, ovo. Šjor Ivane, ono. Evo, baš sad u dvorištu potpaljuju roštilj. Žele napraviti proslavu jer sam se vratio. Moram prekinuti . Zovu me odozdo. Adio, Tereža ! Pozdravi svih tamo. Svratit ću čim uhvatim malo vremena.

Spušta slušalicu i gleda se u ogledalo. Zagladi kosu i obrve. Ulaze Stela i Biserka.

STELA : S kim si to razgovarao ?
IVAN : Zvali me oni moji iz Doma. Govore da su me se zaželili i da im je dosadno bez

mene..

STELA : To vjerujem. Zato nama nije ni malo dosadno. Mogao si malo prileći. Danas si se umorio.

IVAN ( buni se ) : Eto na ! Nisam ni došao, a već me tjeraš. Vama bi bilo najbolje da me zamrznete kao Diznija i lijepo me posjednete negdje u kut. Da ne govorim, da ne trošim, da vam ne smetam. Samo da vam budem za figuru.

BISERKA : Ti uvijek na svoju okrećeš. Lijepo ti je rekla da se ideš malo odmoriti, a ti odmah misliš da te mrzimo.

IVAN ( popustljivo ) : Ajde, dobro ! Idem se malo odmoriti kad vas dvije tako kažete. Ivan odlazi. Biserka i Stela sjedaju za stol. Čuje se lupanje vrata.
STELA : Ja ne mogu više ovako. Tek je jedan dan kod kuće, a već sam na rubu živaca. BISERKA : Baš je naporan ! Kako mu se samo dâ. Još i ona luda Danka !

Sjede za stolom i šute.

BISERKA : Bože mi prosti, kako bi bilo da pogine ?

STELA : ( vikne ) Glupačo jedna !

BISERKA : Nisam mislila da treba puno patiti. Nije on loš. Samo je dosadan i razmažen.

STELA : Kako će poginuti ako ne pati ?

BISERKA : Što ja znam ! Recimo, šeta po Sirobuji, naprimjer. Lijepo on šeta i razmišlja o nečemu ( zastane )

STELA ( čeka, pa upita ) : O čemu ?
BISERKA : ( rasteže ) Razmišlja .... razmišlja.... recimo.... ( poskoči ) kako nas dvije vodi pred oltar.

STELA : ( raznježeno ) E, poslije toga mu ne bi bilo žao ni umrijeti. Zamisli tatu između nas dvije ( zaneseno ) u bijelim lepršavim vjenčanicama, a pred oltarom nas čekaju dva pristala zaručnika.

BISERKA : U tim lijepim mislima naš tata šeta prema rumenom sumraku. I onda pored njega projuri auto. Podigne se vihor. To odgurne našeg zanesenog tatu. Posrne i padne.

STELA : ( kao da se prenula iz sna ) I tebi je to smrt bez patnje ? Što bi tek bilo da treba patiti ?

BISERKA : Ma, slušaj dalje ! Tata otrese glavom i prije nego je promislio što mu se dogodilo, sve je gotovo.

STELA : Tko bi ga identificirao ? BISERKA : Nas dvije. Tko će ?

STELA : ( grozi se ) Ja to ne bih mogla. Gledati svu tu krv . I rascopanu glavu. Možda bi mu od udarca čak i zubalo ispalo.

BISERKA : Dobro. Ja bih išla. Ne bi bilo krvi. Sljepoočnicom bi udario baš na pravo mjesto. STELA : I ti bi ga mogla gledati mrtvoga ?

BISERKA : ( zaneseno ) Ne bi on izgledao mrtav. Imao bi blaženi izraz lica. Kao da sniva najljepši san.

STELA : A tko će nam dati novce za pokopati ga ? BISERKA : Na karticu. Daju na rate.
STELA ( užasnuto ) : Ti si se već raspitivala !

BISERKA : Čujem što ljudi pričaju. Slušaj dalje ! Na sanduk bi mu naručili veliki buket. Osamdeset i dva karanfila za našega tatu. I napisali bi „ Otišao si kad si nam najviše trebao. Zauvijek ucviljene, tvoje najdraže kćeri Stela i Biserka Pelegrini „

Stela uzdiše. Biserka nešto zapisuje po rubu Ivanove križaljke.

STELA : Tko bi obavio sve formalnosti ? Sjećaš se kako smo se slomile kad je mama umrla ?

BISERKA : Sve sam ja smislila.

STELA ( krsti se ) U ime Oca...

BISERKA : Javila bi se odmah teti Eciji. Ona se razumije u te stvari. Korota, velovi, rukavice, maramice sa crnom čipkom...

STELA : Kako se ne bi razumjela kad je vježbala nekoliko puta.
BISERKA : ( gleda u plafon ) Lijepo bismo sastavile osmrtnicu. Stavile bi mu da je bio profesor u mirovini. To bi mu bilo drago. Znaš da se on voli s tim hvaliti.

STELA : Je, to bi mu bilo puno drago. Tko zna koliko bi mu njegovih bivših učenika došlo na sprovod.

BISERKA : Ne bi znali. Napisali bi da je bio tihi sprovod. Potpisale bi samo nas dvije i tetu Bepu.

STELA : Zašto tihi sprovod ? Tati se to ne bi svidjelo .
BISERKA : A svidjelo bi mu se da mu Danka nariče oko groba ? ( oponaša Danku ) Marta mojaaaa, evo ti tvoga Ivanaaaa ! Dobro ga čuvaaaaaaj !

STELA : ( smije se ) Što misliš kako bi se tek Jugani žalovala ?

BISERKA : ( oponaša Danku ) Znaš li da je stan ostavija njima dvima, a ti, bidna, ka' trinajsto prase.

STELA ( briše suze od smijeha ) : A Dino i Tino ?
BISERKA : ( smije se ) Asti majke, što bi se njih dva napušili i opili ! Prava zgoda.

STELA ( previja se ) : Kad bi počeli padati po podu, Danka bi odmah rekla da ih je to shrvala tuga za djedom.

BISERKA : Ne bi padali ako bi bili napušeni. Bili bi mirni kao bubice. Jedino ako bi prožvakali kakav bonbončić. Eeeeeeee .... onda bi bilo rusvaja.

STELA : ( uživljeno ) Moćeš misliti što bi repali dok don Ante moli nad grobom. BISERKA : ( recitira u ritmu rapa ) Evo malo repa, dobro si nan krepa. Jesi l' ostavija šta u

škrabicu da nabavimo maricu ? Dima triba, dima ! Ti si , dida, love ima !

STELA : Već vidim Danku kako Partizanki govori ( oponaša Dankin govor ) Vidi i' kako se mole sa don Anton ! Vidi se da in dida fali. Eno se sve tresu od suza. A ča ono mole ? Je li ti čuješ, a, Nevenka ? Bilo bi šjor Ivanu boje da su oni ostali uz njega nego ove dvi drače. Ča mislite ča mi je Bise rekla kad san joj se žalovala ? Da je boje da je umra , nego da se pati. Ma kako može to reć za oca rođenoga !

BISERKA : Ajme, a Stanko ? On bi javio da čekamo sa sprovodom dok se ne iskobelja iz Patagonije. Tko zna koliko bi mu trebalo da pokrsti sve što je zaplanirao ? A ti, Bise, plaćaj hladnjaču !

STELA : Tek kad bi došao, nastao bi cirkus. On bi htio pjevanu misu na groblju, pa koncelebrirane mise, pa bi nas natjerao da platimo trideset i tri Grgurske mise za pokoj duše.

Ulazi Ivan. Rasteže se.

IVAN : Lijepo sam se odmorio. Nema do svoje kuće ! Isto nisam mogao zaspati. Bit će od uzbuđenja.

Sjeda za stol. Začuje se zvono. Stela ustaje i odlazi u hodnik.

IVAN : Gdje je vrag prije donio ? Ne može čovjek prdnuti od nje. Stela se vraća. Danka je prati.
DANKA : Fala Bogu da san vas uvatila nasamo !
IVAN : E ?

DANKA : ( zavapi ) Pomozite, šjor Ivane moj !
IVAN : Što je sad ? Opet si upala u skandal ?
DANKA : Ništa me ne pitajte. Velika je nevoja.
IVAN : Gdje si ti, uvijek je velika nevolja. Što si sad zakuhala ? DANKA : Došla san se kod vas svitovat.

IVAN : Ako je štagod o golubovima, u tu ti se tematiku ne razumijem. Koliko žive i zašto krepaju, nisam nikad proučavao.

DANKA : Ajme šjor Ivane moj lipi i šesni, jeste li vidili prokletog svita ?

IVAN : Što sam vidio ? Nitko meni ništa ne govori. Dođete samo kad vam treba kukati.

DANKA : Jeste li vidili ča su mi učinili dušmani, vraga izili ?

IVAN : Ništa ja nisam vidio.

DANKA : Sad će vama vaša Danka sve po redu ispričat.

IVAN : Nemoj , Danka, ako Boga znaš ! Nemam ja toliko života. Ako hoćeš u dvije riječi, ako ne , ništa.

DANKA : Ne more se to u dvi riči. Išla san bacit škovace i nisan ni išla za tin. Možda je bila tamo kad san izlazila, a možda i nije. Vidila san je tek kad san išla uć u portun.

IVAN ( sa zanimanjem ) : Koga ?

DANKA : Osmrtnicu. IVAN : Kakvu osmrtnicu ?

Vadi iz džepa komad papira i naočale. Namješta naočale na nos, udaljuje papir od sebe i čita.

DANKA : Evo, ovde lipo piše „ Tužnin srcen javjamo rodbini, prijatejima i znancima da je dana toga i toga preminila naša nikad prižaljena Maribela Marić. Za njon tuguju mater Danka i otac Jure. Grobar Frane.“

IVAN ( smije se ) : Osmrtnica. Je li ?
DANKA : Slušajte daje ! „ Posljednji govor je održa profesor Ivan Pelegrini koji je i tišija

ucviljenu joj mater.“
IVAN : ( naglo se uozbilji ) Ja održao govor ?

DANKA : E. Još su dole napisali da se moli bit oprošten od posjeta žalovanja. Ko je to moga napisat ? Ko zna da je preminila moja Maribela ?

IVAN : Tko ne zna ? Derala si se kao da te kolju. Cijelo je susjedstvo izišlo na prozore. DANKA : Nać ću ja njega, a onda neka se pripazi !
IVAN : I radi toga si došla ? Nisi mi valjda došla puniti glavu sa tim glupostima ? DANKA : Došla san vas ništo pitat, ali mi je malo neugodno.

IVAN : Tebi neugodno ? Šesnaest puta si me danas dolazila masirati sa svojim glupostima, a sad ti je neugodno.

DANKA : ( naginje se prema Ivanu ) Jedna je tema puno delikatna. Sitila san se da bi mi vi najboje znali reć. Malo mi je neugodno o tome.

IVAN : O čemu se radi ?
DANKA : Možda bi boje bilo da san poslala moga Juru. On bi s vama popriča ka' muško s muškin.
IVAN : ( razgaljeno ) Aaaaa, sad sam razumio ! Radi se o hidraulici, je li ?

DANKA : Kojoj kidraulici ?

IVAN : ( naginje se prema Danki i stišava glas ) Bit će mu se ne diže ?

DANKA : ( poskoči ) Ajme meni majko moja,

a to govorite, šjor Ivane ! ( okrene se prema Steli ) I to još isprid dice ! ( zaokruži rukom oko glave kao da se krsti ) Ujme Oca i Sina i Duha svetoga !

IVAN : Oprosti ako sam te uvrijedio. Čujem te kako kokodačeš po stepeništi. Ja sam sve mislio da tebe Marić slabo gasi. Kad ono, ti kokodačeš od sreće. Jesi li mi to došla reći ?

STELA : ( vikne ) Tata !

DANKA : Nije meni do vaših gluposti. Bolest je u pitanju.

IVAN : Kakva bolest ! Nije ti to bolest, Danka moja. To ti je starost. Što si uhvatila, uhvatila.

STELA : Tata !

DANKA : Ajde šjor Ivane, sad ćemo ozbiljno. Jeste li vi ono prije par godina bili u likara ?

IVAN : Pa si me to došla pitati ? Dobro sam ja rekao da si prolupala. Ja sam uvijek u doktora.

DANKA : Ma ne to ! Mislila san u likara za obiteljske dragulje.

IVAN : Vrag me odnio kad ti nisi poludila skroz naskroz ! Dibidus ! Jutros činiš sprovod golubu, sad miješaš neke dragulje i doktora. Tko će meni dati dragulje !

DANKA : Nisan mislila na te dragulje, nego na obiteljske.

IVAN : Čuješ li ti, Stela, ovu ? Bogove mi majke kad nije luđa od tebe !

DANKA : Niste me razumili. Ja san mislila na one dragulje u gaćama.

IVAN : ( grohotom se smije ) Ajde kvragu ! Zar su se starome Mariću jajca priladila ? Bit će ga ti otkrivaš po noći.

STELA : Tata !!!

DANKA : ( snebiva se ) Ajme meni, ča ste prosti ! Nije mu ništa. Malo ga prostata zafrkava, pa san vas tila pitat u kojega ste ono vi likara bili.

IVAN : Ja sam ti, moja Danka, bio u ženske. Rekao sam , više nikad. Ako treba krepat, krepat !

DANKA : Zašto ? Bit će vas puno bolilo ?

IVAN : Nije jer me nije nitko takao.

DANKA : Pa ča se onda bunite ?

IVAN : Ona mulica od doktorice, mogla bi mi biti kćer, mi govori da skinem gaće i da se naguzim. Ja ću se njoj guziti ? Lijepo sam ti se ja okrenuo i otišao.

Zvoni telefon. Stela odlazi i hodnik . Čuje se kako Stela odgovara „ dobro „. Ivan napeto osluškuje. Stela se vraća.

IVAN : Tko je zvao ?

STELA : Šjor Jure. Govori da je gladan.

Danka skače sa sjedalice.

DANKA : Ajme meni, koja je ovo ura ? Gospe moja, koliko ste me zadržali ! Poludit će Jure.

Žurnim korakom izlazi iz trpezarije. Stela je prati. Ivan nešto traži po novinama.

IVAN : Aha, ima neka drama. Bise, ajde upali televiziju.

Biserka ustaje i pali televiziju. Začuju se povici i krikovi. Vraća se Stela. Uzima daljinski sa stola.

STELA : Što si tako razbubao ?

Ivan joj otima upravljač. Čuje se krkljanje i gušenje sa TV.

IVAN : Ostavi ! Gledan dramu.

ŽENSKI GLAS SA TV : ( viče ) Uspjeli smo , doktore ! Spasili smo mu život.

Ivan se namješta na sjedalici. Sa TV-a se začuje nježna muzika. Ivan nepomično sjedi i gleda. Poslije par trenutaka baci daljinski na stol.

IVAN : Ajde ih daj kvragu , i njih i ovu dramu. Kad je trebalo biti najbolje, oni prekinuli. Da znaš da ću pisati televiziji !

STELA : O čemu se radilo ?

IVAN ( ljuto ) : Što ja znam o čemu se radilo ! Neka medicinska sestra je spasila čovjeku život i umjesto da pokažu kako joj je čovjek zahvalan, oni je pokažu sa koferon na stanici i završe.

BISERKA : E, pa šta ?
IVAN : Trebali su napraviti još jednu epizodu.
BISERKA : O čemu bi se radilo u njoj ?
STELA ( sarkastično ) : Trebali su svi umrijeti da se vidi kako ih je liječila. IVAN : Stela, ne zajebaji ! Trebali su prikazati kako joj je čovjek zahvalan ... Ivanov govor prekida zvono.
IVAN : Tko je ovako kasno ?
Stela odlazi otvoriti.
IVAN : ( viče za njom ) Pitaj ko je !
Stela se vraća sa Dankom.
IVAN : Gdje te vrag prije donio ? Jesi li maloprije otišla ?
Danka se baca na sjedalicu.
DANKA : Ajme meni, dobro me nije prikinilo.
IVAN : Nije valjda da si našla Juru sa ljubavnicom ?
DANKA : Još gore ! Srela san Šimu.
IVAN : Nije te zažvalio ?
STELA : Tata !!!
DANKA : Nije. Još gore. Posla' me u pičku materinu.
IVAN ( smije se ) : Otkad Šime govori hrvatski ?

DANKA : Ne znan ja. On uza skale. Ja niza skale. Nasmije se on. Nasmijen se ja. Onda ja njemu lipo kroz smij govorin „ Đava odnja tebe i cilu ti Afriku, nesrićo crna !“. Smije se on od uva do uva , i .... Znate ča mi je reka ?

IVAN : Što ?

DANKA : Idi, bre, u pičku materinu, đubre jedno !

IVAN : ( grohotom se smije ) Čekaj , čekaj ! Još mi jedan put ispričaj kako te poslao !

DANKA : ( ne obazire se na Ivanov zahtjev ) Nije meni briga ča me posla' di me posla' . Ča drugo čovik i more očekivat od njega !

IVAN : I ti si se namusila što te crnac poslao u materinu ? To ga je netko naučio. Ne zna ti on hrvatski.

DANKA : Zato san se i pripala. Ča se vama čini koji to Srbin ima ništo protiv mene? I zašto?

IVAN : Ne znam koji, ali za ono „ zašto „ bi ti mogao puno toga reći.
DANKA : Vi ste gori od moga Jure. Umisto da me utišite, vi mi se rugate. Je li to kreanca ?

Mislila san da ste mi prijatelj, a vi ste gori od ijednog dušmanina.

Ustaje. Uvrijeđeno odmaršira iz kuhinje. Stela je prati.
IVAN ( smije se ) : Bog dâ zdravlje tome crncu. Sad će je biti strah preko stepeništa proći.

Barem ću se odmoriti dan dva.

Stela se vraća. Podiže tanjurić sa stola i odnosi ga u nišu.

STELA : Ne brini ! Doć će ona najranije ujutro. Idem ja leći. Laku noć ! Biserka ustaje.
BISERKA : Idem i ja, a ti nemoj dugo ! Danas si se dobro naludesa. IVAN : Ajdete vi ! Ja ću još malo ostati i guštati u svojoj kući.

Ivan ostaje sam. Gleda u sliku poviše komode.

IVAN : ( uzdahne ) E, Marta moja ! Vidiš li ti kome si me ostavila ? Jebe se tebi ! Ti si svoje učinila i sad si mirna. Uvijek si mi govorila da će mi biti žao kad tebe više ne bude. I da znaš da si imala pravo. Nedostaješ mi, Marta moja ! Puno mi nedostaješ ! Nisam mogao ni promisliti da će mi biti ovako teško bez tebe. Nedostajem li ja tebi, a? Jadan ti sam sâm na svijetu ! Ne bi te vrag odnio da si me pričekala , pa da zajedno odemo ? Nisi mi smjela ovo učiniti !

Svjetla se polako gase.