Drame
Alabama
Burićevi su burnih devedesetih odselili u Ameriku u potrazi za boljim životom. No, tamo su u tragičnom događaju izgubili sina. S kćerkom i pepelom mrtvog sina u kutiji, vraćaju se u Hrvatsku pokušavajući doseći mir i pohvatati konce svojih razorenih sudbina...
GODINA: 2008.
BROJ MUŠKIH LIKOVA: 4
BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 3
AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.
LICA:
Goran (17)
Ruža (55)
Vinko (57)
Marina (24)
Slaven (26)
Amanda (53)
Komunalac (45)
Gorane, sine, kasniš...
kaže majka. Drži šalicu kipuće kave. Goran leži na kauču, pretvorenom u postelju.
MAMA: Ajde, sine, nemoj da te molim...
Goran se pokrije preko glave. Ona bespomoćno uzdahne i odloži kavu na sanduk pored kauča. Pritom zakači bejzbol palicu, naslonjenu na sanduk. Palica tresne na pod. Goran se i dalje ne miče.
MAMA: Šest je sati. (Vrati palicu na mjesto.) Zakasnit ćeš. (Obzirno ga pokušava otkriti.) Idemo, dušo...
Goran naglo skoči i gipko se dočeka na pod.
MAMA (prestrašeno ustukne): Isuse, Gorane, srce mi je skoro otkazalo!
Dečko energično radi sklekove.
MAMA: Nego, zašto ti ne nosiš gornji dio pidžame? Zahladilo je, znaš... Jutros se i prvi mraz uhvatio.
Nove serije sklekova.
MAMA: Ne izmotavaj se više. Zakasnit ćeš!
Goran napokon prekine s vježbanjem. Ustane i poleti majci oko vrata.
GORAN: Dobro, Ružo, kako ti ne dojadi više? (Poljubi je u jedan pa u drugi obraz.) Svako jutro isto melješ.
RUŽA: Pa, moram...Vidiš da ne vrijedi.
GORAN: Koliko je sati?
RUŽA: Rekla sam ti, šest je prošlo.
GORAN: Jebote, stvarno kasnim!
Izjuri van.
Ulazi Marina. Obučena je u staru, ispranu pidžamu. Kosu je omotala ručnikom.
MARINA: E, ako danas ne pokupim meningitis, nikad neću...
RUŽA: Dobro jutro, mama.
MARINA: Dobro jutro.
RUŽA: Tako je već bolje.
MARINA (bijesno strgne ručnik i baci ga na krevet): Fen mi je krepo!
RUŽA: I bolje da se pokvario. Nije dobro kosu sušiti fenom.
MARINA: Ali ne danas, jebote!
RUŽA: Puno psujete, djeco.
MARINA: Molim?
RUŽA: Mladi, općenito
Ruža priđe krevetu i uzme ručnik.
RUŽA: Dođi, ja ću ti osušiti kosu.
Marina se namjesti pored nje. Ruža joj energično trlja kosu. Nije baš da Marina uživa. Stalno se trza i izmiče.
MARINA: Boli!
RUŽA: Mirna budi.
MARINA: Glavu ćeš mi otkinuti!
RUŽA: Korijen će ti ojačati od brže cirkulacije.
MARINA: Okej, dosta je...
RUŽA: Nije još suha. Ne možeš s mokrom kosom van.
MARINA. Žuri mi se.
RUŽA: To si izbij iz glave. Zdravlje je najvažnije.
Ruža ju sad ipak nježnije masira. Marina posegne za šalicom kave. Srkne.
MARINA: Bljak! Mama, šta je ovo?!
RUŽA: Kava, dušo, vruća i jaka.
MARINA: Ali sa šećerom!
RUŽA: Uh, oprosti, dušo, malo sam rastresena jutros.
MARINA: Ja ću popizdit, kako mi je počeo dan.
RUŽA: Čekaj, skuhat ću ti drugu. Brzo ću ja...
MARINA: Zaboravi, ionako kasnim.
Vraća se Goran. U hodu briše kosu. Prsa su mu još mokra.
RUŽA (Goranu): Brže se obriši da ne uhvatiš neku prehladu!
Marina ga uopće ne primjećuje. Vjerujte mi, razlog je posve logičan. No, o tome kasnije.
MARINA (prođe prstima kroz kosu): Suha je, pretjeruješ po običaju...
Goran iz sanduka izvuče traperice, majicu i kapu. Na kapi i majici je vrišteći logo nekakvog megamarketa. Oblači se.
MARINA: Mama, sori, ali stvarno moram ići. Slaven će svaki čas zatrubiti.
Ona otvori ormar. Bira majice i baca ih na krevet.
RUŽA (Goranu): Nećeš košulju obući?
GORAN: Majica mi je praktičnija.
MARINA: Ma ne, ponijet ću samo par majica i trenerku. Idemo u njihovu kuću na Krku.
RUŽA (Goranu): Mislila sam da ti je košulja propisana...
GORAN: Bila je. Ne radim više na delikatesama.
MARINA (kroz smijeh): Propisana? Čak ni Slavenov tata nije baš takav davež.
RUŽA (Goranu): Nije valjda otkaz...?
GORAN: Nije. Samo su me premjestili iza, u skladište. Primam robu.
MARINA: Kakav otkaz, šta fantaziraš?
Nakon što se obukao i stavio kapu, Goran klekne te ispod kreveta izvuče nabreklu sportsku torbu. Uzme torbu, priđe Ruži i poljubi je.
GORAN: Ćao, mama.
RUŽA (uzvraća mu poljubac): Čuvaj se, sine...
Goran krene prema izlazu. Zastane. Oklijeva nekoliko sekundi. Naposljetku se ipak vrati i sjedne na krevet.
MARINA: Ne kužim, koga da se čuvam? Ja sam ipak najbrža cura u računovodstvu.
GORAN: Okej, dobio sam otkaz.
Ruža se šokirano zapilji u Gorana.
MARINA: Šta si se ukomirala?
RUŽA: Ništa, ništa... Brine se mama, znaš. Pa mi dođu crne misli u glavu. Onako, iz čista mira...
MARINA: Helou, ja sam mu buduća snaha!
RUŽA: Dao Bog.
MARINA: Ništa ti ne brini. (Zagrli je.) Idem. Slaven je sigurno već pred vratima. (Izađe.)
RUŽA: Kako, srećo, šta se dogodilo? Baš sam neki dan srela tvog šefa i kaže da si vrijedan, da ti ništa nije teško, da se brzo uklapaš...
GORAN: Došli su preksinoć, pola sata prije zatvaranja. Greg i Wayne, iz mog bivšeg razreda. Bili su nacugani i odmah sam znao da će izbit neko sranje. “Hej, robe, nabaci kilu kavijara. Pod hitno nam treba za tulum!”, proderao se Greg.
RUŽA: Šale se oni, sine, ne uzimaj to srcu.
GORAN (nastavlja): ... “Znaš šta ćemo s kavijarom koji ostane? ”, iscerio se Wayne i namignuo mi. “Napunit ćemo pipicu tvoje ljubljene Becky!”
RUŽA: Sram ga može biti. Jesi li ih zamolio da se udalje?
GORAN: Zamolio? Ne baš... Zamračio sam i bacio se na Waynea...
RUŽA: Majko mila...
GORAN: Zabio sam mu prste u vrat i stiskao ga, kao da je pileći. Greg me je cipelario, ali ja ništa nisam osjećao. Tek su nas čuvari uspjeli razdvojit. Šef je rekao da mu se više ne pojavljujem pred očima.
RUŽA: Ne smije tako! Pa nisi ti kriv, sine, izazvali su te oni huligani. Iz ovih stopa idem tvom šefu i zamolit ću ga da ti pruži još jednu šansu.
GORAN: Ne vrijedi, Ružo.
RUŽA: Ali, on to mora učiniti! Nisi ti neki kriminalac, to su ipak dječja posla...
GORAN: Zaboravi. Tražit ću drugi posao.
RUŽA: Znam, dušo, ali na tim delikatesama je bilo tako lijepo. Imao si mogućnosti za napredovanje, čisto je, toplo, sve te fine stvari oko tebe...
GORAN: Snaći ću se. Nisam mali.
RUŽA: Mali si, dušo, kako nisi... Šta je sedamnaest godina?
Goran ustane i uzme torbu. Izvadi pismo i krene kao da će ga predati majci.
GORAN: Napisao sam ti nešto...
RUŽA: Meni? Neku pjesmu?!
GORAN: Ma, bezveze je... (Gurne pismo u džep.) Nije gotovo. Moram još nešto prepraviti. Idem sad... Čuvaj se, Ružo.
RUŽA (sumnjičavo): Doći ćeš na ručak, jel da?
GORAN: Nadam se. Ako stignem.
RUŽA: Krenio si pogledati za neki posao?
GORAN: Da.
RUŽA: Imaš već nešto u vidu?
GORAN: Aha. Pravu bombu. (Izlazi.)
RUŽA: Jedva čekam da čujem!
Dobio sam posao...
RUŽA (čita): “Za stalno. Tako ja gledam na ovo što mi se dogodilo. Bit će i tebi lakše ako budeš tako razmišljala.” (Obriše suze rukavom.) “Dok ovo budeš čitala, ja ću biti daleko. Ne ljuti se na mene, molim te. Pizda sam što vas ostavljam, ali nisam više mogao... Moraš priznati da sam se dobro držao. Godinu dana pravio sam se mrtav ladan. Ono, šifra Aljaska. Ali kad su neki dan oni idioti došli i spomenuli njeno ime, skužio sam da nije gotovo. Da nikada neće ni biti. Zapeklo me u srcu gore nego da sam bengalku progutao. Becky je moj život, jebiga...“ (Odloži pismo. Sjecka luk.) Ne brini, sine, doći će ona za tobom. Sigurno hoće... (Nastavi čitati.) “Znaš, Ružo, palo mi je na pamet da tamo gdje ja sad idem, da možda važe neka džoker pravila... Kao, propustio si neke kupone pa ti daju još jednu šansu. Možda ćemo Becky i ja dočekati našu maturalnu zabavu, možda nas izaberu i za kraljicu i kralja maturalne...” (Briše suze.) Hoće, srećo, moraju, nema na svijetu ljepšeg para...
Dolazi Vinko. Nosi otrcanu torbu. Ruža sakrije pismo u kecelju.
VINKO: Dobro jutro.
RUŽA: Dobro jutro.
Vinko vadi portirsku uniformu iz torbe. Torbu je kupio davno, u trgovini s rashodovanom vojnom opremom.
VINKO: Nešto nije u redu?
RUŽA: Sve je u redu. Zašto pitaš?
VINKO: Kao da si plakala...
RUŽA: To je od luka.
VINKO: Aha.
RUŽA: Ljut je ko sam vrag.
pročita Ruža s lista papira. Čita i sjecka luk. Suze povremeno poteku.
VINKO (poljubi ju): Šta kuhaš?
RUŽA: Gravče na tavče.
VINKO: Opet?
RUŽA (istrese luk u tepsiju): Kako opet? Prekjučer smo ga imali.
VINKO: Napinjat će me.
RUŽA: Neće. Do smjene ćeš ga provariti.
VINKO: U zadnje vrijeme mi ne paše ni luk. Dobijem žgaravicu od njega.
RUŽA: Istrpi malo. Luk je zdrav. Posebno kad viroze krenu.
On prtlja nešto po hlačama od uniforme. Grebe noktima.
RUŽA: Šta ti je s hlačama?
VINKO: Gle, kolika je mrlja. I to baš kod šlica.
RUŽA: Ma nemoj! Da nije neka sestra navratila da ti prekrati noć?
VINKO: Baš... Kraj tolikih doktora, sve poludjele za portirima.
RUŽA: Daj da vidim. (Uzme hlače.) Ja više ne stignem naprati te tvoje uniforme.
VINKO: Ovaj put nisam ja. Debeli Grga je za sve kriv. Jutros nije pravo ni ušao u portu a već udario žderat. I onda mu je pola sendviča ispalo ravno u moje krilo.
RUŽA (njuška mrlju): Majoneza?
VINKO: Izgleda.
RUŽA: Masno. Najgore mrlje. Probat ću istrljati sirćetom.
VINKO: Žena mu ih baš natovari.
RUŽA: Molim?
VINKO: Te sendviče.
RUŽA: Zato i lete okolo.
VINKO: Pa da. I zamisli, već je klao.
RUŽA: Tko?
VINKO: Grga. Pita jel trebamo krmenadle? Petnaest kuna kila. Nije pretjerano. Možda da zamrznemo, nek se nađe...
RUŽA: U onaj mali frizer? Vratašca samo što mu ne otpadnu.
VINKO: Izdržat će još.
RUŽA: Ne žalim se ja. Samo kažem da ne fantaziraš.
VINKO: U pravu si, bolje je kupiti u mesnici. Izabereš šta hoćeš, narežu ti i nosi.
RUŽA: Smanji želje.
VINKO: Smanjio sam.
RUŽA: Marinu moramo udati. To nam je sad najveća briga.
VINKO: A gdje je ona?
RUŽA: Otprašila je već.
VINKO: Mislio sam da radi od osam.
RUŽA: Danas ne radi. Putuju na Krk, kod njegovih. Vraćaju se u nedjelju navečer.
VINKO: Lijepa im je vikendica. Barem koliko sam vidio na slikama.
RUŽA: Vikendica? Petsto kvadrata, bazen i privatna plaža! To je njima vikendica...
VINKO: Pusti, ostat će djeci.
RUŽA: Ne ide to uvijek po redu, zaboravio si.
VINKO: Ne ide.
Šute. Ona prva prekine tišinu.
RUŽA: Da ti ispečem kruh u jajetu?
VINKO: Nisam gladan.
RUŽA: Moraš doručkovati.
VINKO: Dobro, ajde, jednu šnitu...
RUŽA: Jedna ko ni jedna. (Izlazi.)
RUŽA: Nema zime, dok mi imamo naše koke.
VINKO: Koliko jutros?
RUŽA: Devet. Svaka po tri. (Izabere jedno jaje i razbije ga u plastičnu zdjelu.) Žuto, ko da je od zlata... (Lupa viljuškom.)
VINKO: Žilavi stari Perica. Skače bolje od nekog pjetlića.
RUŽA: Supa mu ionako ne gine.
VINKO: Jadan...
Cvrči kruh u tavi.
VINKO: Gledam taj kruh...
RUŽA: Vidiš, ipak si ogladnio.
VINKO: Nisam, nego, sjetio me je našeg prvog spoja.
RUŽA: Ma, daj, ti ne pamtiš ni šta si jučer ručao.
VINKO: Vjeruj mi, sjećam se kao da je danas bilo...Vozio sam te na biciklu, izvan grada, a ti si u platnenoj salveti nosila četiri debele šnite kruha, pržene u jajetu.
RUŽA: Ja nemam pojma, davno je to bilo...
VINKO: Te večeri dugo nisam mogao zaspati. Dlanovi su ti bili tako topli od kruha, puni obećanja... Cijelu noć sam sanjao kako mi miluju obraze. Odmah sam znao da s tobom želim dočekati penziju i da ćeš mi ti sklopiti oči, kad jednom dođe vrijeme...
Ruža istrese kruh na njegov tanjur.
RUŽA: Jedi, ohladit će se. (Sjedne preko puta njega.)
On žvače, bez apetita.
VINKO: Znaš, razmišljao sam nešto sinoć... Možda je došlo vrijeme da sve ispričamo novinama, ili nekoj televiziji?
RUŽA: Ne dolazi u obzir.
VINKO: Čujem da dobro plaćaju. Za ovo naše sigurno možemo dobiti tisuću eura, ako ne i dvije...
RUŽA: Nema tih para.
VINKO: Naša je priča opet vruća. Vidiš šta se događa na ulicama, svaki dan neko izgubi glavu. Djelovala bi pedagoški. Kolike bismo mlade živote spasili...
RUŽA: A ko je o mom životu vodio računa?
VINKO: Ne budi nepravedna. Živi smo, zdravi smo, Marina je na pravom putu...
RUŽA: Nećemo više o tome.
VINKO: Kako hoćeš.
Ruža ustane, uputi se do police i skine s nje aluminijsku kutiju. Arheološki primjerak onih u koje se nekad pakirala hrana za put.
RUŽA: Hoćemo li?
VINKO (uzdahne): Može.
On iza ormara izvuče drveni križ i uprti ga na leđa. Izlaze.
Nije ovo srednji vijek, majku mu...
psuje tip u uniformi komunalca, ulazeći s Ružom i Vinkom. Ruža nosi križ i kutiju, a Vinko lopatu. Lopata je umrljana zemljom.
KOMUNALAC: I to u pol bijela dana! Kako vas nije sramota?! Matori ljudi a ponašate se ko huligani.
Ruža krajem kecelje protrlja kutiju i vrati je na policu.
RUŽA: U našem dvorištu smijemo raditi šta hoćemo.
Vinko čisti lopatu.
KOMUNALAC: E, pa, grobove ne smijete kopati. Gdje to ima? Možda u Americi?
RUŽA (suho): Daleko joj kuća.
KOMUNALAC: Još fali da neku zarazu proširite po gradu.
VINKO: Neće se ponoviti, obećajemo.
RUŽA: Časna pionirska.
KOMUNALAC: Samo se vi rugajte. Ja pišem prijavu... (Sjedne za stol i izvadi papire iz torbe.) Sve po zakonu... (Piše.) Pravna država mora funkcionirati, jel tako? Na ovakvim se stvarima ispit polaže. Jer, kad mi komunalci ne budemo imali posla, tek tada će ovoj državi svanuti. (Gurne papir pred Vinka.) Evo, tu dolje potpišite.
Vinko potpisuje.
KOMUNALAC: To vam je ravno hiljadarka.
RUŽA: Nemamo.
KOMUNALAC: Znači, šaljem sucu za prekršaje?
RUŽA: Samo dajte.
KOMUNALAC: I dokle tako mislite?
VINKO: Još malo. Zdravstvena reforma je na pragu. Novi ministar je obećao da će zdravstvu napokon krenuti. Dakle, računam, past će neka povišica. Prvo će na red doktori, sestre, administracija, kakav je već red, a onda valjda i mi, portiri.
RUŽA: Osim toga, uskoro udajemo našu kćer Marinu.
KOMUNALAC: Čestitam.
RUŽA: Hvala. Kad i to riješimo, bit će lakše.
KOMUNALAC: A za koga, ako nije tajna?
VINKO: Roško construction. Mladoženjin tata je vlasnik.
KOMUNALAC: U, majku mu! Dobra partija.
RUŽA: Ih!
KOMUNALAC: Mora da su slatke te pripreme, kad ženiš djecu...
RUŽA: Ne ženimo - udajemo.
VINKO: Dobro, ne cjepidlači, isto je to.
RUŽA: Meni nije.
Šute. Komunalac ne može izdržati, ustane i ushoda se po sobi.
KOMUNALAC: Boga vrijeđate, dok izvrdavate s tom sahranom. Nije vas strah?
RUŽA: Nije. Šta nam više može?
VINKO: Nemoj tako, Ružo.
KOMUNALAC (uzrujano): Upozorio je mene Tuna! Potanko mi je opisao vašu trakavicu. Deset godina se on natezao s vama.
RUŽA: Da, stvarno, a gdje je Tuna?
KOMUNALAC: Dobio je otkaz. Višak.
RUŽA: Šteta. Drag čovjek. Imao je puno strpljenja za ljude.
KOMUNALAC: I previše. Ali ja sam tu potpuno drukčiji. Tvrđi od kokosovog oraha. Kod mene reda mora biti.
VINKO: U redu je, smirite se... Može sad rakijica?
KOMUNALAC: Može. (Sjedne opet za stol.)
Vinko iz ormara izvadi bocu rakije i čašice. Natoči Komunalcu i sebi.
VINKO: Živjeli!
KOMUNALAC: Živjeli! (Istrusi rakiju i strese se.) Uh, dobra...
Ruža reže kruh na kocke. Maže ga mašću i posipa mljevenom crvenom paprikom.
RUŽA (Komunalcu): Evo, da malo zamezite.
KOMUNALAC: Hvala, niste trebali. (Proguta komad kruha i zalije rakijom.) Vidite vi to, doktori sad opet tvrde da je mast zdrava.
RUŽA: Uvijek bila i bit će.
KOMUNALAC: To sve Amerika diktira.
VINKO: Mast?
KOMUNALAC: Mast, naftu, izbore, ptičju gripu, uragane... Sve.
RUŽA (nudi Komunalca kruhom) Dajte još malo...
KOMUNALAC: Hvala, ne smijem više. Pokvarit ću si ručak.
RUŽA: Ma, neće žena vikat ako malo probrljate.
KOMUNALAC: Ni neće. Nisam oženjen.
RUŽA: Oh, kako to?
VINKO: Ružo, ne gnjavi čovjeka...
KOMUNALAC: U redu je... (Ruži.) Znate, nije još prava naišla.
RUŽA: Ima vremena. Još ste mladi.
KOMUNALAC: I nisam baš. Bogami sam četrdesetpetu preko leđa prevalio.
VINKO: Ma nemojte! Nikad vam ne bih toliko dao.
KOMUNALAC: Eee, to je zato što ranije legnem.
VINKO: Ne razumijem?
RUŽA: Ide čovjek ranije spavati.
KOMUNALAC: Ja sam najkasnije oko deset u krevetu. Svaki dan.
VINKO: Svaka čast.
RUŽA (Vinku): A ti ko vampir.
VINKO: Satrle me noćne smjene.
RUŽA (Komunalcu): Zamislite, već deset godina samo noćne radi i ni da pisne.
VINKO: Ne vrijedi.
RUŽA: Drugi bi već bolnicu u zrak digli a on samo šuti. Ko šaran u rašljama.
VINKO: Ajde, dobro je... Važno je da imam posao. Mnogi bi bili sretni da su na mom mjestu.
RUŽA: Neš ti sreće vampirske.
VINKO: U toplom sam. Bolje mi je nego vani, na nekom gradilištu.
Pojavi se Goran. Na sebi sad ima bejzbol majicu.
GORAN: Opet neka frka?
RUŽA (Goranu): Sve je u redu.
VINKO: Eto, vidiš.
GORAN: Mogu mislit. (Pokaže na Komunalca.) A to je novi?
RUŽA (Goranu): Aha.
GORAN: Izludjet ćete ga, kao i onog luzera prije njega.
Goran se zavuče pod stol.
KOMUNALAC (ustane): Vrijeme je da krenem.
GORAN: Mama, zašto me ne prospeš u rijeku? To ti je najlakše.
RUŽA: Ne dolazi u obzir.
KOMUNALAC (Ruži): Baš ste ljubazni, ali moram. Posao čeka.
GORAN: Probaj, ne boli.
VINKO (Komunalcu): Ispratit ću vas.
Komunalac i Vinko izlaze. Ruža skuplja preostali kruh, slaže ga na tanjur i pokriva krpom.
GORAN: Ti samo otvori kutiju. Vjetar će obaviti ostalo.
RUŽA: Ne usudim se.
GORAN: Daj, Ružo, bit će nam svima lakše. Nisam jučer umro. Deset godina je prošlo.
RUŽA: Meni je deset sekundi.
Ona se spusti na pod do Gorana. Vraća se Vinko.
VINKO: Šta radiš na podu?
RUŽA: Ispalo mi je nešto, pa sam ostala sjediti. Baš mi je zgodno tako.
VINKO: Prehladit ćeš se.
RUŽA: Ne brini, kao mala stalno sam bila na podu.
VINKO: Idem malo dremnuti.
RUŽA: Pametno. Ja ću završiti ručak.
Vinko izlazi. Goran nasloni glavu na majčino krilo.
RUŽA (miluje ga po kosi): Zapravo, meni odgovara da nas ovi komunalci vrebaju. Tako si mi i dalje u kući. (Poljubi ga u čelo.) Kad god me srce ugrize, onako neizdrživo, ja uzmem kutiju s police, otvorim je i gurnem prste u tvoj pepeo. Odmah me preplavi neka milina, nešto spokojno, kao kad mijesim brašno za kruh ili pizzu... Naravno, moram paziti da me tata ili Marina ne vide. Polude od brige... Misliš da sam luda?
GORAN: Ne mislim, mamice.
RUŽA: Dečko moj...
GORAN: Jel još uvijek praviš pizzu?
RUŽA: Kome? Marina je ne voli, Vinko i ne zna šta tovari u sebe... Bože, a ti ni u Americi nisi htio onu njihovu gumenu, nego doletiš i već s vrata vičeš: “Mama, peci mi pizzu!”
GORAN: Uh, da mi je sad jedna, ona sa slaninom i feferonama...
RUŽA: Dok si jeo, obavezno bi uflekao majicu paradajzom. U tome si isti tata.
GORAN: Čitaj mi malo...
RUŽA (izvadi pismo iz kecelje, čita): “Probudio sam se u zoru. Bez grčeva u stomaku. Znaš, Ružo, ovo je prvi put, otkad smo ovdje, da se meni ujutro ne bljuje. Danas će se nešto dogoditi, nešto što mi nećeš moći oprostiti... ” (Zastane.) Oprostila sam ti, mili, nisi ti kriv. (Nastavi čitati.) “...Ali to će biti moj najsretniji dan u životu. Vidjet ćeš, od danas će sve biti jebeno drukčije. Nisam ni ja zadnje govno na svijetu. Oh, kako će svi ti pederi naučiti izgovarati moje ime i prezime bez ijedne jebene greške. Proklet će dan kad smo doselili u Alabamu...”
Ruža zajeca. Gladi mu kosu. On pomiče usne kao da čita zajedno s njom. RUŽA (čita): “Nikad neću zaboraviti oči Beckynog oca, kad me je prvi put dovela kući. Kao da sam papir za brisanje dupeta – tako me je gledao stari rasista. Njegova jedinica hoda sa strancem iz neke zemlje pripizdine. I da stvar bude gora, dečko je luzer koji napušta školu, jer nema love... E, ukenjat će se kad večeras upali televizor. Njegov nesuđeni zet je prva vijest...”Dovode majku, daj krupni plan na nju...
čuje se glas neke tv-reporterke iz mraka. Snop svjetla otkrije Ružu s megafonom u ruci.
RUŽA (viče u megafon): Gorane, mama je ovdje! Jel me čuješ, sine?! Ko Boga te molim, predaj se... Nije sve izgubljeno. Znaju oni da ti nisi kriv, da nisi htio... Daj nam znak ako smijemo prići. Evo, ja ću doći po tebe! Vodim te kući, Gogi, našoj pravoj kući, selimo iz Amerike... Čuješ me, srećo, gotovo je. Sve će biti u redu, sine, samo baci pušku...!
Svjetlo se pojačava. Ruža spusti megafon. Ulazi Marina.
MARINA: Igraš se?
RUŽA: Ma, samo gledam. Otkud si to dovukla?
MARINA: Sa Krka... (Sjedne na stolicu i skida cipele.) Ubit će me ove štikle. Danas su me tako zatrpali poslom da mi je odmah prisjeo vikend...
RUŽA: A, šta ćeš.
MARINA: Stari Roško je dolje organizirao i degustaciju svoje žlahtine. Uh, kako smo se namarisali taj dan. Super mu je vino.
RUŽA: Blago vama.
MARINA: On sve pozlati.
RUŽA: I tebe će, ako Bog da.
MARINA: Podijelio nam je megafone da se ne pogubimo po vinogradu. Stari ipak ima smisla za humor. Nije tako zajeban kad je izvan kompanije.
RUŽA: Lijepo.
MARINA: Kisela si.
RUŽA: Nisam.
MARINA: Točno, ne više nego inače.
RUŽA: Kako to misliš?
MARINA: Sa mnom često imaš taj ton.
RUŽA: Kakav ton?
MARINA: Ne mogu ja to racionalno objasniti...
RUŽA: Naravno, kad lupetaš.
MARINA: Koristiš ga da se izmakneš, da spustiš rampu između nas. Kao klinka to nisam osvijestila...
RUŽA: A, tu smo! Zlostavljanje u djetinjstvu, to je sad moderno.
MARINA: Ne, to nisam rekla. Nikad nisi bila gruba prema meni. Jednostavno me nisi puštala preblizu.
RUŽA: Hoćeš večerati?
MARINA: Ni sad me ne puštaš.
RUŽA: Umorna si pa ti se priviđa.
MARINA: Nepopravljiva si.
Ruža postavlja tanjure na stol. Donosi lonac sa štednjaka.
MARINA: Tata neće s nama?
RUŽA: Otišao je ranije. Grga kreči kuhinju, pa mu pomaže.
MARINA: To je lijepo.
RUŽA: Je, Grgi. Naša kuhinja je i zaboravila šta je to boja.
Jedu.
RUŽA: Supica je najbolji lijek za umor.
MARINA: Ne gine mi neka drastična dijeta.
RUŽA: Molim?
MARINA: Nakon ovakvog prežderavanja.
RUŽA: Pazi da još ne bi i supe bila željna. Rastežem te vaše crkavice od plaća, ni sama ne znam kako i dokle.
Marina odgurne tanjur.
MARINA: Desert ću preskočiti.
RUŽA (mrmlja): Nevjerojatno, kao da niste brat i sestra...
MARINA: O čemu ti?
RUŽA: Goran je bio tako skroman. On je znao jednu čokoladu jesti i po tjedan dana.
MARINA: Vidiš, s njim si bila totalno drukčija.
RUŽA: Svaki dan po jedno rebro.
MARINA: O, da, za Gogija se nabrijalo majčino srce. Bez kočnice. Samo gas, gas!
RUŽA: Opet počinješ s tim glupostima.
MARINA: Ne osuđujem ja tebe. Ti si racionalna domaćica, treba i ljubav prištedjeti.
RUŽA: Nije istina! Jednako sam vas voljela.
MARINA: Ista Sofija.
RUŽA: Koja Sofija?
MARINA: Sofijin izbor, Meryl Streep... Gledala si milju puta.
RUŽA: Zaboravila sam. Kakve to veze ima?
MARINA: Ništa, zaboravi.
RUŽA (kucne po loncu): Sigurno nećeš više?
MARINA: Sita sam.
Ruža vrati lonac na štednjak.
MARINA (ne odustaje od teme): A od onog dana, kad su Gogija... kad je umro, stvar se još malo zakuhala. Možda ne želiš priznati, ali u tebi kopa crvić sumnje, kao neki dosadni virus.
RUŽA: Kakav virus? Ništa ja tebe ne razumijem.
MARINA: Ne daš ti njemu da bukne, držiš ga pod kontrolom, ali duboko u sebi pitaš se, ako je već jedno moralo, zašto nije Marina završila u jebenoj kutiji?
RUŽA: Kako možeš?!
MARINA: Teško...
Šute. Ruža pere suđe. Marina joj priđe i uzme brisati tanjur.
RUŽA: Idi se presvuci.
MARINA: Nema veze, ionako sva bazdim po znoju. Selile smo neke registre na četvrti kat. Jel ti možeš vjerovat da mi u 21. stoljeću još brijemo na registre?!
RUŽA: Nisu vam kolege pomogli?
MARINA: Ma, vraga. Zdimili svi do jednog. Istina, gazda junior je naišao oko podne. (Naceri se.) Da obiđe harem...
RUŽA: Pazi da mu se koja ne zakači.
MARINA: Kraj mene žive? Što bi ti rekla - ne dolazi u obzir.
RUŽA: Ne znam ja, muško je muško.
MARINA: Nije me to frka, nego šta ako se predomisli i ne oženi me.
RUŽA: Ma, daj. Otkud ti sad to?
MARINA: Na Krku sam slučajno čula razgovor Slavena i starog. Izlazeći na terasu skužila sam da o meni govore. Nešto me je natjeralo da se sakrijem. Stari ga je nagovarao da odustane, da sam ja tek zadnja uredska tipkačica, da on mora tražiti ženu ravnu sebi, jer da ću mu ja upropastiti karijeru a pred njim je blistava budućnost... Tapšao ga je onako blesavo muški po ramenu i namigivao mu, da nema on ništa protiv mene, neka se dečko izrita kad mu je želja... Ali, ženidba ne bi bila pametan potez.
RUŽA: A Slaven?
MARINA: “Tata, nisam balavac i znam šta radim”, odgovorio mu je i nasmijao se.
RUŽA: Eto, vidiš, bit će sve u redu.
MARINA: Nadam se.
Eto i Gorana.
MARINA: Da ga pozovem sutra na večeru?!
Ruža nervozno mahne prema Goranu, tjerajući ga.
RUŽA (Goranu): Ne sad!
GORAN (sjedne na stol): Ful provod! Jesi uzbuđena što ćeš upoznati zeta, mamice.
MARINA: Imaš nešto protiv?
RUŽA: Ne, ne, dapače, može...
MARINA: Nisi ga pravo ni upoznala. Uvijek me doprati samo do vrata.
RUŽA: Pa da, nije red...
MARINA: Mislila sam da dođu i njegovi starci.
RUŽA: Odlična ideja.
MARINA: Ono, kao neke zaruke...
GORAN (mlatara nogama): Vidiš ti nje kako se pali na stare rituale.
RUŽA (Goranu): Ne rugaj se.
MARINA: Ne rugam se, jako sam ozbiljna... Gle, a šta ćemo im kuhati?
RUŽA: Ne znam.
GORAN: Sad će platit stari Perica.
MARINA: Ne smijemo se osramotiti.
RUŽA: Zaklat ću Pericu.
MARINA: Baš moraš?
RUŽA: Ne moram. Mogu im i kruh u jajetu ispeći.
MARINA: Pa, dobro...
RUŽA: I Vinko neka donese tih prokletih krmenadli od Grge. Mogao bi mu dati na odgodu plaćanja.
MARINA: Ja ću nagovoriti Robertu iz ureda, da mi donira kesten-rolat. Stari joj ima slastičarnu, neće propast za jedan rolat.
RUŽA: Naravno da neće.
GORAN: Samo se vi bahatite.
MARINA: Nego, mama, jedno te molim...
RUŽA: Reci.
MARINA: O Gogiju ni riječi.
Goran siđe sa stola.
RUŽA: Slažem se. Najbolje je da Slaven sam odluči kad će reći roditeljima.
MARINA: Ne, kužiš... Ni Slaven ne zna. Nisam mu rekla.
RUŽA: Isuse, zašto?! Ti si mu buduća žena. Među vama ne smije biti tajni.
MARINA: Jebiga, nisam se usudila. Šta ja znam kako bi podnio to što je Goran učinio. On misli da sam jedinica...
GORAN: I jesi, kravo! (Izlazi.)
MARINA: Neka ostane tako. Barem zasad. Poslije ćemo vidjeti,
RUŽA (za Goranom): Čekaj, sine...!
MARINA: Joj, ne zovi me sine, znaš da me to nervira.
RUŽA: Omaklo mi se.
Tiho noći, moje zlato spava...
pjeva Ruža. Papirnatim maramicama briše krv s lica mrtvog Gorana.
RUŽA: Gotovo je, utjeho moja izmučena. Odmori se. Gotovo je. Niko te više neće povrijediti. Uskoro letimo kući... (Podigne pogled. Viče.) Čekajte, još samo malo! Ne možete ga takvog odnijeti! Evo, brzo ću ja... (Pljucne u maramicu. Briše žustrije. Mrmlja.) Ubili ste mi sina, znam, zakon je zakon, ne osuđujem ja vas, ali sad me pustite da ga operem svojim rukama...
GORAN (pridigne se): Dobro je, Ružo, kožu si mi ogulila... (Poljubi je.)
Goran nestane. Uđe Vinko. Ruža trlja parket žicom i sredstvom za čišćenje.
VINKO: Dobro jutro. (Spusti torbu na stolicu.)
RUŽA: Kako kome.
VINKO: Nešto nevalja?
RUŽA: Prste sam ostavila na ovom parketu.
VINKO: Lakirat ćemo ga jednom.
RUŽA: Aha, samo što nismo.
VINKO: Grga mi je jako zahvalan što sam mu pomogao oko krečenja.
RUŽA (ustane): Izvrsno, još danas ti može vratiti uslugu. Sad ćeš lijepo natrag u bolnicu...
VINKO: Šta ću opet tamo?
RUŽA: Prvo, da nagovoriš Grgu da noćas odradi i tvoju smjenu.
VINKO: Ne treba, navikao sam već. Uostalom, nije to samo tako. Kontroliraju nas. Direktor zamrači ako čuje da varamo na šihtama...
RUŽA: Drugo, naručit ćeš one njegove krmenadle.
VINKO: Direktorove?
RUŽA: Otkud direktorove, daj se koncentriraj! Ja kao da duhovima govorim.
VINKO: Oprosti, reci.
RUŽA: Krmenadle, dakle... Oko kilu i pol, ne smije biti više. I da nisu masne. Grga neka javi ženi a ti ćeš ih uzeti na povratku. Za novce mu kaži da se strpi.
VINKO: Čekaj, objasni mi, kakve su to nove mjere?
RUŽA: Mala je pozvala Slavena i njegove na večeru.
VINKO: Na večeru? Kad?
RUŽA: Danas. Djeca će objaviti zaruke.
VINKO: Uh, šta ćemo?
RUŽA: Rekla sam ti šta ćeš.
VINKO: A šta ću obući? Nemam baš neku garderobu.
RUŽA: Imaš vjenčano odijelo.
VINKO (tužno): Bože, zadnji put sam ga nosio na Goranovoj...
RUŽA: Znam kad si ga nosio.
Umuknu.
VINKO: Da ponesem torbu za meso?
RUŽA: Prevelika je za to malo krmenadle.
VINKO: Lakše mi je nego u vrećici.
RUŽA: Kako hoćeš.
On otvori torbu. Izvadi uniformu.
VINKO (pokaže joj hlače): Ona mrlja je stvarno nestala. Prava si majstorica!
RUŽA: Manje priče, imamo puno posla.
Ruža dohvati Goranovu kutiju s police.
VINKO: I danas ćemo? Mislio sam da zbog zaruka...
RUŽA: Daj, molim te, kakve to veze ima?
Križ je na starom mjestu, iza ormara. On ga uprti. Izlaze. Brzo se vraćaju. U pratnji uvijek budnog Komunalca.
KOMUNALAC: Mislim, stvarno... Dokle tako, majku mu?! Svaki dan isto sranje, vandali jedni nedokazani.
Ruža vraća kutiju na mjesto a Vinko križ.
KOMUNALAC: Sjedaj tamo da vas imam na oku!
Posjedaju za stol. Komunalac bijesno kruži oko njih.
KOMUNALAC: Vi ko neke lude krtice, dođe mi u kavez da vas strpam! Mene ste našli zajebavat, a?!
RUŽA: Nismo namjerno.
KOMUNALAC: Šta niste?! Mislite stari frajer, ko ga šljivi. Da nešto vrijedi ne bi nas jebavo nego neke ženske.
VINKO: Znate, ja bih morao hitno...
KOMUNALAC: Ne mrdaj!
RUŽA: Ne uzrujavajte se. Vaše su godine najgore za infarkt.
KOMUNALAC: Ne brini ti tuđu brigu.
Uđe Goran s bejzbol palicom.
GORAN: Show time!
Palicom pogura svoju kutiju na polici. Komunalac se šokiran zabulji u magiju.
KOMUNALAC (vrisne): Aaaaa!
Sruši se kao klada i tupo zvekne glavom o pod. Ruža prva reagira. Pljuska ga po obrazima. Vinko stoji paraliziran. Goran se, za to vrijeme, udobno smješta na sudoperu.
GORAN: Koja gluma! Tip je za Oscara, majke mi.
RUŽA: Probudite se, halo, čujete me?! Vinko, daj mu drži glavu. Brže, šta stojiš?!
Vinko petlja oko onesviještenog Komunalca. Ruža ode do sudopera.
GORAN: Ako ga stari ne dotuče, niko neće.
RUŽA (namače krpu): To uopće nije bilo duhovito, znaš.
GORAN: Krv bi vam popio da se ja nisam umiješao.
RUŽA: Srce ga je moglo izdati.
GORAN: Ne brini, žilav je moron.
Ona se vrati do Komunalca i stavi mu oblog na čelo.
RUŽA (otvara mu kapke): Heej, čujete li me?!
KOMUNALAC (zastenje): Uuuuhhh...
RUŽA (maše mu prstima ispred očiju): Koliko prstiju imam? (Vinku.) Samo da nije dobio potres mozga.
VINKO: Gotovi smo, tužit će nas!
KOMUNALAC: Pe... pet...
GORAN: Šerif dolazi k sebi.
KOMUNALAC: Vidim... Pet prstiju...
GORAN: Bravo, majstore!
RUŽA: Uh, hvala Bogu. (Briše mu čelo oblogom.) Jel vam bolje?
KOMUNALAC: Malo je...
RUŽA (Vinku): Ti ga uhvati s jedne strane, a ja ću s druge.
Pomažu Komunalcu da ustane.
RUŽA: Idemo, polako na noge...
Dovedu ga do stola i posjednu na stolicu.
RUŽA (pritisne mu oblog na čelo): Držite oblog još malo.
KOMUNALAC (pritisne krpu): Tako mi je neugodno...
RUŽA: Koješta, to se moglo svakome dogoditi.
Vinko donese rakiju. Toči Komunalcu.
VINKO: Dajte, na eks. Za snagu.
KOMUNALAC (iskapi): Brrrhh, prava!
GORAN: Sad je ko nov.
KOMUNALAC: Išao sam još u vrtić kad sam to doživio...
RUŽA: Koje?
KOMUNALAC: Jednoga jutra pronašao sam baku na veceu.
GORAN: Ovaj priča neki horor, koji kurac?
RUŽA (Goranu): Prostak!
KOMUNALAC (zacrveni se): Ne, nisam, krivo ste shvatili...
VINKO: Kako mislite pronašli?
KOMUNALAC: Umrla je sirotica. Moždana kap.
RUŽA: Oh, to je strašan šok za dijete u tim godinama.
KOMUNALAC: Ne možete ni zamisliti. Od toga dana postao sam užasno plašljiv. Nije bilo teorije da zaspim ako mi roditelji ne ostave upaljeno svjetlo. Takav sam i danas, nakon toliko godina. Mala lampa pored kreveta obavezno mi svijetli čitavu noć. Išao sam ja i kod doktora. Rekao mi je da se ne uzbuđujem, da je to normalno.
GORAN: Rambo do jaja.
RUŽA: Dobro vam kaže doktor. Šta sve ljudi danas imaju u glavi, vi ste mala beba.
KOMUNALAC: Možda imate pravo.
Šute. Komunalac posegne za svojom torbom. Premeće ju po krilu, oklijeva...
KOMUNALAC: Ne znam kako bih vam zahvalio što ste me spasili. Moglo je gadno završiti.
RUŽA: Ih, nije to ništa.
KOMUNALAC: Kako nije, mnogi su se tako ugušili jezikom.
VINKO: Ruža je prva skočila.
KOMUNALAC: Ja, ovaj, usprkos svemu... Moram napisati prijavu. Nadam se da razumijete...
RUŽA: Naravno, samo vi radite svoj posao.
Komunalac ispisuje formulare.
KOMUNALAC: Možda ipak želite platiti?
RUŽA: Taman posla.
KOMUNALAC: Znači, opet sucu za prekršaje?
RUŽA: Opet.
KOMUNALAC (zlovoljno): Vi ćete na kraju završiti u zatvoru.
RUŽA: Nećemo. Mi nismo u sukobu sa zakonom.
VINKO (nudi ga rakijom): Može još jedna?
KOMUNALAC: Može, ali putnička.
Vinko mu natoči. Pritom prolije rakiju preko ruba čašice.
VINKO: Bit će muško!
KOMUNALAC: Kod mene? Neće skoro, kako je krenulo.
VINKO: Još ćete vi odbijati udavače kad navale.
KOMUNALAC: Pozlatile vam se riječi.
Komunalac istrese putničku.
KOMUNALAC: Uh, deset jezika govori! Bolja je i od onog američkog viskija Džeka, onog bur... bur...
VINKO: Burbona.
RUŽA: Proklet bio.
KOMUNALAC (skoči): Ja, ali zašto?!
RUŽA: Ne vi. Burbon.
VINKO: Moja supruga ne voli ništa strano.
KOMUNALAC (sjedne): Ni ja. Pa mi i luk uvozimo, majku mu!
Razgovor tu malo pukne.
KOMUNALAC: I kad će svatovi?
VINKO: Uskoro.
RUŽA: Večeras baš slavimo zaruke.
KOMUNALAC: O, to je lijepo. (Ustane.) Čestitajte zaručnicima u moje ime.
RUŽA: Hvala, hvala.
KOMUNALAC: Idem. I pamet u glavu.
Ovo je avion, gospođo, nije vašar!
karikirano Goran oponaša ženski glas. Leži sklupčan na stolu preko kojega je prebačen dugi bijeli stolnjak, na rubovima požutio od starosti. Ruža nervozno cupka s tanjurima u rukama. Na sebi nosi deformirani crveni vuneni kostim. Stalno izravnava suknju ili čupka oparane krajeve.
GORAN (nastavlja): ...Zacvilila je najružnija stjuardesa u povijesti.
RUŽA: Nije bila ružna.
GORAN: Bila si u šoku pa se ne sjećaš. Curu je sigurno neki slijepac primio. Jebote, kad ju vidiš, muka ti je i bez turbulencija. “Taj paket ne može ostati u vašem krilu, moramo ga staviti u prostor iznad sjedala. Radi se o sigurnosti i vas i ostalih putnika. Dajte mi ga, bit će sve u redu... ”, nabrajala je nosata poput robota i pokušavala maznuti moju buksu. Dušu mi je istresla.
RUŽA: Ne bi te ja dala taman da su me izbacili iz aviona.
GORAN: A kad je čaplja pitala šta je u jebenoj kutiji da ju tako čuvaš, a ti joj mirno odgovorila...
RUŽA: Pepeo moga sina.
GORAN: ... E, složila je facu kao da će se izrigat i nestala. Nismo je više sreli do Europe.
RUŽA: Ne znam. Pokušavala sam zaspati.
GORAN: Ja znam.
RUŽA: Prsti su mi se ukočili od držanja kutije.
GORAN: Trljao sam ti i prste i dlanove, da te zagrijem. Nisam mogao.
RUŽA: Sanjala sam te iznad Atlantika.
GORAN: Jednom si se i nasmijala.
RUŽA (spusti tanjure na stol): Diži se, da popravim stolnjak.
Goran se uspravi i skoči sa stola. Ona poravnava stolnjak, raspoređuje tanjure. Šest tanjura.
GORAN: Mama, pusti me...
RUŽA: Gdje, dušo?
GORAN: Prospi me, jebiga. U rijeku, kroz prozor vlaka, u vece, gdje hoćeš.
RUŽA: Ne možemo sad o tome... Sad će gosti, svaki čas.
GORAN: Molim te. Moram i ja početi svoj život. Ono, serem, nije život, ali...
RUŽA: Drugi put.
Goran se uvrijeđeno podvuče pod stol. Stiže Marina. Nosi šest čaša na tacni i krpu preko ruke. Ona je u suknji i bijeloj košulji.
RUŽA: Jesi li dobro obrisala čaše?
MARINA: Jesam.
RUŽA: Daj još jednom. Nismo ih deset godina koristili.
MARINA: Kakva ideja, čaše držat u šupi u koferu.
RUŽA: Pravo čudo da se ni jedna nije razbila u selidbi.
Marina briše čaše. Ruža zvecka priborom za jelo.
MARINA (hukne u čašu): Imamo možda neki svijećnjak?
RUŽA: Naravno. Samo reci kakav želiš: zlatni, srebrni, kristalni?
MARINA: Trudim se, a ti me miniraš.
RUŽA: Kad me pitaš takve gluposti.
MARINA: Ja samo želim da sve ispadne najbolje.
RUŽA: Bit će. Opusti se.
MARINA: Frka me je. Gle, ruke mi se tresu.
RUŽA: Udahni duboko pa izdahni.
Marina udiše, izdiše, udiše...
RUŽA: Djeluje?
MARINA: Izgleda
RUŽA: Onda dobro.
MARINA: Danas sam se javila za jedan posao.
RUŽA: Ti već imaš posao.
MARINA: Ovo je honorarni. Da ga imam u rezervi. Svakim danom bit će sve više otkaza.
RUŽA: Šta te briga, ti si gazdina buduća žena.
MARINA: Ne moram prihvatiti taj posao. Ako sve prođe okej, lako ih ja odmorim.
RUŽA: O čemu se radi?
MARINA: Plesna grupa. Prošla sam audiciju za plesačicu.
RUŽA: Lijepo. I ja sam kao mlada voljela plesati. Tvoj tata nije. Njemu je ples uvijek bio tlaka.
MARINA (kimne prema kutiji na polici): Gdje ćemo s kutijom?
GORAN (proviri ispod stola): Ni ne pomišljaj da je mičeš! (Uvuče glavu.)
RUŽA: Neka ostane na svom mjestu.
Dolazi Vinko. Obučen je u crno, preusko odijelo, jedva ga je zakopčao. Na laktovima i oko džepova sako svjetluca od izlizanosti. Gura kolica. To je vozilo neka dosta loša improvizacija.
RUŽA: Gdje si, crni Vinko? Tebe je dobro po smrt poslati.
VINKO: Od ove stare police napravio sam kolica za piće. Srećom, našao sam u šupi i neke točkove... Moglo bi poslužiti, ha?
MARINA: Hoće, tata, baš je opaljeno.
RUŽA (Vinku): Ti se igraš, a vrijeme leti.
Marina donese stolnjak. Pokriva kolica.
MARINA: Prebacit ćemo ovo preko kolica i super je.
Vinko na kolica raspoređuje vino i rakiju.
VINKO: Nema ih. Da nisu odustali?
MARINA: Nije još osam. Rekli smo oko osam.
RUŽA: To su svjetski ljudi. Ne dolaze oni ranije, nego barem četvrt sata kasnije.
Ruža otvori frižider. Pregledava meso.
RUŽA: Baš mi je drago da sam se odlučila za hladne plate. Hladno meso je najpraktičnije za večeru.
VINKO: Je li Perica bio žilav?
RUŽA: Malo. Prvo sam ga skuhala pa onda ispekla. Sad se topi u ustima.
Marina opet hukne u jednu čašu. Briše zamagljeno staklo.
VINKO (priđe Marini): Čujem od mame da Slavenu još nisi rekla za...
MARINA (prekine ga): Molim te, da tako i ostane.
VINKO: Dobro, valjda znaš šta radiš.
MARINA (osluškuje): Slavenov auto.
Marina izlazi. Ruža zgrabi Vinka za kravatu.
VINKO: Ugušit ćeš me.
RUŽA: Čvor ti je ko za brodove.
Vraća se Marina. S njom je vitak, elegantan mladić. Kratko ošišan, gotovo na nulericu. Sunčane naočale zabacio je na tjeme. Smije se zaraznim osmijehom. Ruža i Vinko zbunjeno pilje u njega.
SLAVEN (predaje Ruži ogroman buket crvenih ruža): Napokon, da se i mi upoznamo, punice!
RUŽA: Drago mi je, ovaj, zete... (Pomiriše ruže.) Krasne su, ali niste se trebali trošiti.
SLAVEN: Sitnica. (Vinku uruči butelju vina.) Ledena berba za vas.
VINKO: Znači, nije za kuhano vino.
SLAVEN (naceri se): Dobar, dobar...
MARINA: Tata zna biti duhovit kad hoće.
RUŽA: A gdje su vaši mama i tata?
SLAVEN: Nepredviđene okolnosti. Tata je hitno morao odletjeti na neki sastanak u London.
RUŽA: Mogla je mama doći.
SLAVEN: Na žalost, nije. Strašno joj je krivo, baš se veselila da vas upozna, ali od jutros je drma takva viroza da jedva govori.
RUŽA: Ti će nas virusi dokusuriti jednog dana.
VINKO: E, zato ih moramo tamaniti. (Povede Slavena do kolica.) Dođite, da mi trgnemo nešto oštro.
SLAVEN: Može. Samo mi nemojte govoriti vi.
VINKO: Dogovoreno. (Otčepi rakiju.) Može jedna antivirusna?
SLAVEN: Dva prsta.
Kucaju se.
SLAVEN (otpije gutljaj): Savršena!
VINKO: Nego, nemoj ni ti nas vijati.
SLAVEN: Da vas ne vijam?
MARINA: Slaven ne govori tvojim jezikom, tata.
VINKO: Htio sam reći, slobodno nam reci ti. Uostalom, za koji dan, postaješ nam drugi sin...
GORAN (ispod stola): Samo preko mene mrtvog!
RUŽA: Bože, sine... (Nagne se kao da će zaviriti ispod stola, pa odustane.)
MARINA (Vinku): Misliš, kao sin.
VINKO: Da, da, kao sin.
SLAVEN (smije se): Gle, kako se jedinica odmah buni.
RUŽA: Razmažena je ona. Neće ti biti lako, moj Slavene. (Uzme ga ispod ruke.) Vrijeme je da nešto prezalogajimo. Sigurno si ogladnio.
SLAVEN: Iskreno, jesam.
Smještaju se za stol. Marina hoće odnijeti višak tanjura.
RUŽA: Šta to radiš?
MARINA: Maknut ću ove tanjure, da ne smetaju.
RUŽA: Ostavi. Ne smetaju nam.
Ruža donese korpice s kruhom i mašću.
RUŽA (ponudi Slavena): Malo predjela...
SLAVEN: Kruh i mast, kakav etno!
MARINA: Ne moraš se još punici uvlačiti. Ima vremena.
SLAVEN (žvaće): Ljubomorna je, Ružo. Ovo ti je savršena ideja!
MARINA: Više ne briješ na maslinovo ulje?
SLAVEN (isplazi joj jezik): Bez komentara.
GORAN (ispod stola): Mogao je i bez prstiju. Mrlja po maloj da se sve puši.
RUŽA (naglo ustane): I kažeš, Slavene, tata puno radi?
SLAVEN (trgne se): Previše. Stari je totalni radoholičar. Ujutro je već u osam u uredu i šljaka do osam, devet navečer.
VINKO: Zato je i stekao. Nikome bogatstvo ne pada s neba.
SLAVEN: Ja nisam takav. Biznis je biznis, ali život je zakon.
MARINA: Filozof moj...
SLAVEN: Evo, recite da li mi je zazvonio mobitel otkad sam tu?
VINKO: Stvarno nije.
SLAVEN: Naravno da nije. Kad god nisam na poslu, ja se ištekam. Slobodno vrijeme za mene je svetinja. Šta me ima ko zvati izvan radnog vremena? Neće svijet propasti do sutra ujutro. Jel tako – tako je.
RUŽA (Slavenu): Još malo predjela?
SLAVEN: Ne, hvala... (Razlije onaj svoj cerek.) Čuvam se za ostale delicije.
RUŽA: Marina, možeš uzeti tanjure.
SLAVEN: Treba neka pomoć?
MARINA: Dobit ćeš kasnije usisavač, samo gnjavi.
Marina pokupi tanjure. Trpa ih u sudoper. Ruža izvadi meso iz frižidera i donese ga na stol.
SLAVEN (kucne po tanjuru): To vam je sad na svjetskoj dizajnerskoj sceni prva liga.
VINKO: Koje?
SLAVEN: Da je svaki tanjur iz druge priče.
MARINA: Vidiš kako mi pratimo trendove.
SLAVEN. Savršeno!
RUŽA (nudi ga mesom): Daj se posluži.
SLAVEN (nabada): Mmmm, obožavam piletinu.
RUŽA: To je pijetao.
VINKO: Imaš i krmendali.
MARINA: Tata ih je osobno teglio.
SLAVEN (tovari si meso u tanjur): Savršeno. Rustikalno i robusno. Neopterećeno savjetima dosadnih nutricionista...
RUŽA: Uobrazit ću se.
MARINA: Diši malo, ljubavi.
VINKO (toči mu vino): Probaj ti ovo, dečko. Bez trunke šećera.
SLAVEN (proba vino): Vrhunsko! Ovo ni francuski predsjednik ne cuga... Dobro je da tata nije ovdje. Proplakao bi od muke. On je tako ponosan na svoju žlahtinu.
VINKO: Pravi ga jedan moj poznanik. Cijena je više nego simbolična. Ima mali vinograd a u njemu vikendicu, jedva trideset kvadrata...
SLAVEN: Kažem ja, prave vrijednosti kriju se u malim, jeftinim stvarima.
Goran se iskobelja ispod stola.
GORAN: Pobljuvat ću se, majke mi.
Ruža ga prati pogledom.
GORAN: Idem malo na zrak. Dok ne napravim neku pizdariju. (Izlazi.)
RUŽA (omakne joj se): Vrati se...!
SLAVEN (razgaljeno): Tako je, Ruža mi je skinula pravu riječ s jezika. “Vratiti se”... To je jedini bingo.Vratiti se malim biserima sreće koje smo nasilno izbacili iz naših života. U neprirodnoj, bjesomučnoj trci za profitom, mi nismo više u stanju prepoznati srce koje kuca, tu pored nas...
MARINA: Koji je tebi, večeras?
RUŽA: Pusti ga. Nastavi, Slavene...
SLAVEN: Zato, dopustite mi, dragi prijatelji... (Prtlja po džepu. Izvadi kutijicu.) Da ovim skromnim prstenom vežem jedno srce zauvijek... (Pruži kutijicu Marini.)
MARINA (otvori kutijicu): Jebote! (Skoči i grli Slavena.) Ti si luuuud! (Natakne prsten.) Koma, gle, mama!
RUŽA: Isuse, pa to je... Slavene, to su... Jesu to...?
SLAVEN (uživa): Dijamanti su vječni.
VINKO: Mislim da neko zvoni.
Sumnjiva mi je bila, čim je stigla...
žučljivo objašnjava Komunalac. Za lakat vuče ženu u trapericama, umotanu u balonac. Slijedi ih Vinko. Kotrlja ogromni kofer, oblijepljen avionskim trakama.
KOMUNALAC: Ova spodoba se čitav sat muva po kvartu. Lista nešto po tom svom albumu... (Pokaže album koji neznanka nosi. ) Onda opet zaviruje preko ograda...
ŽENA: Hallo!
RUŽA (zbunjeno): Ne razumijem, otkud ste...?
KOMUNALAC: “Tu nisu čista posla”, mislim si ja, pa u stopu za njom. Dolje, na broju tri, kod onih Ferićevih, navalila se džipom taman na živicu. “E, sad ćeš fasovat”, zgrabim je čim je izašla iz te svoje grdosije i da ću joj lijepo odrapit globetinu, kad ona udari meni nešto po engleski brbljat... Nešto šeking, meking, i gura mi pod nos album, a tamo same vaše slike...
VINKO: I tako je gospođu doveo do naših vrata.
ŽENA: Sorry, što sam ovako nepristojno upala.
SLAVEN: Amerikanka. I to iz južnjačkih država. Savršeno kužim naglaske.
KOMUNALAC: Šta kaže, majku mu?
RUŽA (Marini): Reci joj nešto. Ti najbolje barataš engleskim.
MARINA: Tebi je mačka pojela jezik?
RUŽA: Dok se prisjetim...
MARINA (strankinji): Okej, sve je u redu. Slobodno se raskomotite...
ŽENA (skida balonac): Hvala.
KOMUNALAC (Marini): Pitajte mustru jel u svojoj Americi parkira na jadnom drveću?
MARINA: Sigurni ste da ste na pravoj adresi, gospođo....?
ŽENA: Carpenter. Amanda Carpenter.
RUŽA (pobrkanim engleskim): Drago nama.
MARINA (Ruži): Opa, krenulo te.
AMANDA: Vi ste Burići, ako se ne varam.
MARINA: Točno. (Predstavlja ih.) Ruža, Vinko, ja sam Marina.
AMANDA: Izvrsno! Onda sam na pravom mjestu.
MARINA: Ovo je Slaven.
RUŽA (Amandi): Ali, kako? Gdje začuli ste o nama?
AMANDA: Ja sam iz Alabame. Selma, Alabama.
Smrznu se svi. Osim Slavena. I Komunalca, naravno.
RUŽA (prva se snađe): Ooo, veliki let! Umorni, znam... I gladni isto. Dođite...
Povede Amandu do stola. Smjesti je na jedno od praznih mjesta.
SLAVEN (Marini): Ništa ne kužim.
MARINA: Ni ja. To su ta iznenađenja globalnog sela.
Svi se smještaju za stol. Komunalac obigrava oko njih.
VINKO (Komunalcu): Šta vi čekate? Sjednite malo s nama. Neće posao uteći.
KOMUNALAC (upre prstom na Amandu): Nisam još ispisao kaznu za ovu.
AMANDA: Taj policajac hoće nešto od mene?
MARINA: Nije on policajac. On je čuvar parkova.
AMANDA: Sjajno! Ekologija je jako bitna stvar.
KOMUNALAC: Šta kaže?
VINKO: Dajte više sjednite. Probajte malo domaćeg vina.
KOMUNALAC: Ajde, jednu s nogu.
Vinko se ustane i natoči mu. Zatim podigne svoju čašu i nazdravi Amandi.
VINKO (naravno, i on ratuje s engleskim): Dobro došli. Dignem vas na čašu!
AMANDA: Hvala, hvala, jako ste ljubazni. I svi tako sjajno govorite moj jezik. To je predivno.
MARINA (naceri se Slavenu): Sva sreća da Ameri nisu formalisti.
RUŽA (ponudi Amandu jelom): Isprobavajte. Pile ili svinja?
AMANDA: Sjajno! (Izgrabi si meso.) Avionska hrana ubije čovjeka. Kao da jedeš plastiku. I ta njihova prokleta sjedala. Nikad dovoljno mjesta. Iako uzimam biznis klasu, meni je to ipak preusko.
RUŽA: U avionu ja bila nisam. Još.
SLAVEN: Najbolja kompanija kojom sam letio je saudijska.
AMANDA (Ruži): Ne mogu vjerovati, brodom ste se vraćali?!
RUŽA: Vraćali?
KOMUNALAC (češe se po tjemenu): Bogami, ne znam šta ću s njom. Nisam još imao takav stranjski slučaj...
VINKO: Zaboravi, brate.
SLAVEN: Ta Selma, iz koje dolazite, lijep grad?
AMANDA: Mali. Dvadeset tisuća stanovnika.
SLAVEN: Baš po mjeri čovjeka. (Iskrevelji se Marini.) Možeš mislit koja pušiona.
KOMUNALAC (ustane): Idem ja...
RUŽA: Pa da, vrijeme je za spavanje.
KOMUNALAC: Ne večeras. Ostat ću u blizini.
Dolazi Goran.
RUŽA (reagira na Gorana): E, sad smo kompletni.
KOMUNALAC: Za svaki slučaj, ako šta krene po zlu.
GORAN: Vidim, tu je prava brija. (Približi se Amandi.) Kad god navratim, imate sve više gostiju...
KOMUNALAC (rukuje se s Amandom): Arivederči! (Izlazi.)
MARINA: Koji udav.
VINKO: Nemoj tako, vrijedan je čovjek.
Ruža donese rolat iz frižidera.
RUŽA: Kolač tražite, vjerujem... (Odvali Amandi poveći komad.)
AMANDA: Uh, nakon vaše hrane, čovjek je u sedmom nebu.
RUŽA: Da, hamburger nije to. Hamburger prazan. To bježalo je vani. Pile, mislim.
VINKO: I svinja. Ručni rad... (Molećivo pogleda Marinu.) Jesam to dobro rekao?
MARINA: Za pet. (Iskapi čašu vina.)
Goran prčka po kutiji.
RUŽA (Goranu): Nemoj, srećo, molim te...
MARINA: Meni nešto kažeš?
RUŽA: Ma, ne. Ovaj, da... Mogla bi malo smanjiti s pićem.
MARINA: Ne brini, neću te osramotiti pred strancima.
VINKO: Jesu li zaruke ili nisu? Smijemo cugnut koju više.
SLAVEN (Amandi): Marina i ja večeras slavimo zaruke.
MARINA (pokaže Amandi prsten): Zar nije predivan?
AMANDA: Sjajan! Dakle, pravo je vrijeme za darove.
Ona ode do kofera, otvori ga i kopa po njemu.
AMANDA (Ruži): Tostera nikad dosta u kući.
RUŽA: Hvala, hvala.
AMANDA (Marini): Za mladu damu, komplet anticelulitnih krema...
GORAN: Krava mlohava, šta nije sebi to ostavila?
RUŽA (Goranu): Ne prigovaraj.
MARINA (Ruži): Ne boj se... (Amandi) Hvala, sva sreća da ih još ne moram koristiti.
AMANDA: Samo vi to uzmite. Preventiva je najbolje uložen novac. U Americi već i curice od četrnaest godina imaju celulit.
Stigao je red i na Vinka. Litra Jacka Danielsa
AMANDA: I na kraju, stari dobri Jack za glavu obitelji.
VINKO: Hvala, gađali ste baš.Viski volim prejako.
AMANDA (Slavenu): Tako mi je krivo da za vas ništa nemam.
SLAVEN: Gluposti, nisam dijete.
AMANDA: To vi mislite. Zauvijek ostajemo djeca.
SLAVEN: Rekli ste da znate Burićeve...
MARINA: Tata, otvori taj burbon, trebat će nam.
GORAN: Betoniranje, pod hitno.
AMANDA: Zapravo, ne može se reći da ih poznam. Ali, nekad smo živjeli u istom gradu. Kao što sam rekla, Selma je mali grad...
MARINA (kiselo se nasmije): Nemoguće. Vi ste nas pomiješali s nekim.
SLAVEN (Amandi): Bili ste u Hrvatskoj? Sigurno u diplomaciji?
AMANDA: Kakva Hrvatska? Alabama. Sjedinjene Američke Države, ako vam je tako jasnije.
SLAVEN (Marini): Čekaj, ti si... Živjela si u Americi?
MARINA (Slavenu): Zabunila se gospođa.
RUŽA: Ne vrijedi, Marina... (Slavenu) Da, živjeli smo tamo sedam godina. Od devedeset prve do devedeset osme.
VINKO: Pobjegli smo od rata. Da dijete sačuvamo.
SLAVEN (Marini): Pa to je super! Ne kužim zašto si to krila?
GORAN: Bolje da ne znaš, frajeru.
MARINA: Tako.
SLAVEN: Koje su to reference, koje mogućnosti! Drukčije si formatirana...
MARINA: Ne zanosi se. Osnovnu školu sam njihovu završila. To je sve.
SLAVEN: I zašto ste se vratili?
AMANDA (lupi stranicama albuma): Ovdje imam sve o vama. Cijeli slučaj.
MARINA (Amandi): Okej, nećemo se više zamarati uspomenama, nastavljamo sa zabavom. Tata, daj nam kapljicu tog burbona!
Vinko toči prvo Amandi... Zatim Slavenu i Marini. Ruža odbije.
SLAVEN: Ali mene ipak rajcaju vaše fotke iz Amerike.
MARINA: Bez veze. Glupe su.
SLAVEN (Amandi): Mogu vidjeti taj album?
AMANDA: Izvolite.
SLAVEN: Vi ste neki njihov fan ili šta?
MARINA (hoće mu oduzeti album): Ostavi sad to... Ej, idemo plesati!
AMANDA: O čemu se ovdje radi?
MARINA: Nemoj, ljubavi, preklinjem te...
RUŽA (umorno): Gotovo je kćeri.
GORAN: Show time!
SLAVEN (lista): Čekaj, tu je sve puno policije. Specijalci, pancirke... Šta je ovo? (Nasumce čita naslove.) “Krvavi pohod tinjedžera s Balkana!”, “Masakr u trgovačkom centru!”... (Lista dalje.) “Ubio petero, ranio četvero!” (Unezvjereno podigne pogled.) Ljudi, šta je ovo? (Okreće stranice.) “Policijski snajperist usmrtio ubojicu!”... Pa ovo si ti Ružo, vrištiš iznad nekog tijela... “’Moj sin nije bio terorist’, rekla je agentima FBI-a očajna majka sedamnaestogodišnjeg Gorana Burića...” (Odloži fascikl. Blijed je.) Koji je ovo kurac?
GORAN: Reci mu, Ružo.
RUŽA: Goran je bio naš sin.
SLAVEN: To sam shvatio, u pizdu materinu, nisam debil!
VINKO: Znam da sam pogriješio kad sam ga ispisao iz škole, ali nismo više mogli samo s mojom plaćom iz pilane.
RUŽA: Izgledalo je da se pomirio s time, počeo je i raditi... Mislili smo, sve će biti u redu. Kad nam krene, uvijek se može vratiti u školu...
GORAN: “Luzeru, nemoj zaboravit slova!”, vikali su mi s prozora dok sam napuštao školu... U životu se nisam osjećao jadnije.
RUŽA (Goranu): Znam, janje.
SLAVEN: Šta znaš?
RUŽA: I onda je jednoga dana samo pregorio.
SLAVEN: Pregorio? Rodila si monstruma, jebote!
AMANDA: Ne razumijem, zašto Slaven viče?
SLAVEN (Marini): Kad sam trebao doznati te nevažne pojedinosti? Oko zlatnog pira?
MARINA: Čekaj, ljubavi, objasnit ću...
SLAVEN: Šta da čekam?! Da mi prerežeš vrat na spavanju?
MARINA: Nisi fer.
SLAVEN: Ne znam ja, krv je krv.
MARINA: Daj mi šansu, molim te.
SLAVEN: Sutra navrati po radnu knjižicu.
VINKO (pokuša ga zagrliti oko ramena): Slavene, pametan si dečko. Idi kući, prespavaj... Kad se ohladiš, shvatit ćeš da...
SLAVEN: Ne gnjavi, stari. Bolje pazi da ti i mala nekog ne krkne. (Marini) Prsten zadrži. (Izađe.)
AMANDA: Zašto je otišao tako naglo? Nisam se stigla ni pozdraviti.
Proklet bio dan kad si me rodila...
zastenje Marina, prilazeći Ruži.
MARINA: Prokleta bila i ti i tvoj jebeni sin. Život ste mi uništili...
VINKO: Kidaš mami srce. To nije pošteno.
Goran se sklupčao na podu, kao da ga razdiru užasni bolovi.
RUŽA (umorno): Ne smijemo se međusobno gristi.
MARINA: Izgrizla si ti mene za hiljadu godina.
RUŽA: Meni ne moraš oprostiti, ali Goranu moraš.
MARINA: Sad mi vas je dosta...
Zaleti se do police. Zgrabi kutiju, otklopi kantu za smeće i kao da će istresti njen sadržaj.
GORAN: Ne daj me, mama!
RUŽA: Marina, nemoj!
Odjednom bijes iscuri. Zaklopi kantu i kutiju vrati na policu. Uzme kaput sa vješalice. Krene van.
RUŽA: Gdje ćeš tako kasno?
MARINA: Idem šljakat.
RUŽA: Vrati se, uzrujana si...!
Marina izađe. Ruža trenutak gleda za njom, kao da iščekuje hoće li se vratiti. Zatim slegne ramenima.
RUŽA (Amandi): Djeca. Teško okolo njih. Jako.
AMANDA: Da...
RUŽA: Idemo na kauč. Bolje tamo.
Njih dvije smjeste se na kauč.
VINKO: Piti još nešto?
AMANDA: Ne, hvala. Jedino, šalicu kave, ako nije problem.
VINKO: No problemos.
RUŽA: Hoću ja?
VINKO: Sjedi samo, ja ću.
Vinko posluje oko štednjaka.
RUŽA: Djece imaš ti?
AMANDA: Ne...
RUŽA: Šteta.
AMANDA: Ne više. Imala sam. Prije deset godina izgubila sam moju Samanthu.
RUŽA: Uh, moje, moje... Kako se kaže, znaš, kad umre neko iz bliskosti...?
AMANDA: Saučešće.
RUŽA: Da, moje saučešće.
AMANDA: Hvala.
RUŽA: A muž?
AMANDA: William je umro dvije godine nakon Samy.
RUŽA: Bože, ti držiš se jako.
AMANDA: Fasada, draga moja. Kad sam ostala bez djeteta, toga trena željela sam samo jedno – uzeti pištolj i pucat si u glavu. Onda prvi nagon prođe i shvatiš da to ne smiješ napraviti. Baš zbog nje. Da ona može nastaviti živjeti sve dok ima onih koji je se sjećaju.
RUŽA: Gledaš je nekad?
AMANDA: Da, sanjam je često.
RUŽA: Ne san, stvarno. Govor, diranje...
AMANDA: Kako? To nije moguće...
RUŽA: Ja mogu.
Kava je gotova.
VINKO: Evo, kavica...
Podijeli im šalice. Sipa kavu. Sjedne na stolicu pored njih.
VINKO: Mir prevladao ovdje.
AMANDA: Da.
RUŽA: Jesi čuo za Amandinu curicu?
VINKO: Jesam, strašno.
RUŽA (Amandi): Na koliko je narasla Samantha?
AMANDA: Oprosti?
RUŽA: Godine? Koliko, kad je umrla?
AMANDA: Navršila je sedamnaest, kao i vaš Goran.
VINKO: Kako umrla?
AMANDA: Ona je bila među onih petero.
VINKO (Ruži): Šta kaže?
RUŽA: Nisam sigurna... (Amandi) Pet kojih?
AMANDA: Goran ju je pogodio iz sačmarice. Ostala je na mjestu mrtva.
Goran se približi i sjedne podno kauča.
RUŽA (zastenje): Moj Bože...
VINKO (nervozno): Sud tražiš? Zato ovdje si? Mi bez novca...
AMANDA: Ne brinite, neću vas tužiti.
VINKO (s olakšanjem): Hvala ti.
RUŽA: Mrziš jako nas?
AMANDA: Ne. Nikad vas nisam mrzila. Lažem, jesam prvu noć. Prvu noć bez moje Samy. Kad smo završili sva ona mrcvarenja na obdukciji i policiji, William je popio sedative i zaspao. Ja nisam htjela ništa uzeti. Sjedila sam na krevetu u mraku i gledala na ulicu. Znate šta je čudno, nisam uopće mogla plakati. Ni suze. Sjedila sam tako sve do jutra i molila Boga da mi učini samo jedno – da ti svojim rukama iščupam srce.
Goran čvrsto zagrli Ružu oko nogu.
AMANDA: Ujutro, istrčala sam u prednje dvorište. Sagnula sam se da pokupim novine s travnjaka, a preko cijele naslovne strane bilo je tvoje lice obliveno suzama. Dotaknula sam fotografiju i shvatila da nam je bol ista. Da gledam samu sebe.
RUŽA (briše suze): Ti i ja, služile za to? Jel da nismo...?
AMANDA (zagrli je): Tko bi to znao?
Šute zagrljene. Vinko je zahrkao na stolici.
RUŽA: Za san je zapao.
Ruža ustane, pomiluje Gorana po glavi. Ode do Vinka.
RUŽA (budi ga): Vinko, ajde, mučiš se...
VINKO: A, šta...?
RUŽA (podiže ga): Dođi na kauč, bit će ti lakše.
Smjesti Vinka na kauč. Uzme deku i pokrije ga.
RUŽA: Umoran moj muž.
AMANDA: Neka spava.
Sjednu za stol. Goran ostane na podu kod kauča.
AMANDA: Kad se navršila godina dana od Samyne smrti, odlučila sam te upoznati. William nije htio ni čuti za to. Zatomila sam želju duboko u sebi, ali nakon njegove smrti ništa me više nije sprečavalo. Čula sam da ste napustili Selmu i bacila se u potragu. I sad sam tu. Trebalo mi je deset godina da te pronađem.
RUŽA: Oprosti meni...
AMANDA: Jesam, mila, ti si mi kao sestra blizanka.
RUŽA: Znaš, televiziju ja mrzim prije mraka otvorit. Onda, kada Goran pucao, slučajno upalila... Osjetila nešto, mislim. Vidim, novinarka govori, iza leže mrtvaci... Kaže ona mladi dečko je ubio, ja sebi odmah mislila “Jadna majka od njega...”
Goran dođe do njih i klekne.
GORAN: Mama, pomozi mi da je molim za oproštaj.
RUŽA: Kako ću...?
GORAN: Probaj, ponavljaj za mnom.
Ruža oklijeva.
GORAN: Hajde...
RUŽA: Amanda... Goran moli ti oprosti njemu.
AMANDA: Dječak nije kriv, ja sam toga potpuno svjesna. Okolnosti su te koje...
RUŽA: On ovdje, Amanda.
AMANDA: Kako? Gdje?
RUŽA: Daj ruku od sebe.
Amanda pruži ruku koju Goran prihvati.
GORAN: Nisam htio nikoga ubiti. Bog zna da nisam. Samo sam htio biti sretan.
RUŽA: Ja ne htio ubiti. Bog zna o tome. Ja htio sreća.
GORAN (ljubi Amandi ruku): Žao mi je vaše Samy...
RUŽA: Samy ja žalim...
GORAN: Ako vam to može biti utjeha, ona je među anđelima.
RUŽA: Ona anđeo, znam ja.
Amanda stišće Goranovu ruku. Plače.
AMANDA: Bože, nešto kao da mi...
RUŽA: Tu je on. Diraš njega.
GORAN: Neka sam proklet zauvijek, ali pomilujte me, preklinjem vas. Ako možete...
RUŽA: Pomiluješ me, molim. Samo neka možeš.
AMANDA: Mogu, moram... Ne krivim te, Gorane. Ne muči se više.
GORAN (plače): Hvala vam, hvala... Mama, jel čuješ? Oprostila mi je!
Ruža zagrli Gorana.
RUŽA: Naravno, srećo, naravno da je...
AMANDA: Nešto bih te zamolila, Ružo.
RUŽA: Reci.
AMANDA: Odvedi me na Goranov grob.
RUŽA: Uh, teško. Nemoguće.
AMANDA: Zašto?
RUŽA: Nisam pod zemlju njega. Još.
AMANDA: Ne mogu vjerovati.
RUŽA: Mi onda nemali novaca. Paljenje jeftinije. Transport isto. Ja ga držala na avionu.
Uzme kutiju s police. Pokaže je Amandi.
RUŽA: Unutra pepeo.
GORAN: Mama, pusti me, molim te...
RUŽA: Svisnut ću.
GORAN: Nećeš, jaka si ti.
RUŽA: Ne znam...
GORAN: Vjeruj mi. Bit će bolje za sve.
Ruža prvo oklijeva, zatim pregrize.
RUŽA (Amandi): Na rijeku idemo.
AMANDA: Zašto? Malo je kasno.
RUŽA: Želio Goran.
Uđe Marina. Jako je našminkana, ali se šminka već mjestimice izmrljala. Umorna je.
RUŽA: Kako je bilo?
MARINA: Valjda dobro.
RUŽA: Uzeli su te za stalno?
MARINA: Aha, zasad.
RUŽA (Amandi): Dobila posao. Ples.
AMANDA: Sjajno!
RUŽA (Marini): Ima vas puno plesačica u trupi?
MARINA: Dosta.
RUŽA: I koje plesove izvodite?
MARINA: Ovisi o publici. Šta najviše traže.
RUŽA: Aha, razumijem... Imate socijalno?
MARINA: Imamo.
RUŽA: Pa, dobro.
MARINA: Neću ja to dugo. Dok se ne snađem.
Šute.
RUŽA: Hoćeš s nama do rijeke?
MARINA: Mama, ja... Nisam ono mislila kad sam te pljuvala... Da si mi život uništila...
RUŽA: Znam, jedina...
MARINA: Noćas, na onoj pozornici, ti si mi dala snage... Jebiga, inače ne bih mogla...
RUŽA: Dođi..
MARINA (padne joj u zagrljaj): Samo me drži tako, hoćeš?
Stoje tako zagrljene, dugo...
RUŽA: Probudit ću tatu. (Priđe kauču, dotakne Vinka.) Vinko, budi se... Ko top si zaspao.
On se uspravi, zijevne, trlja oči. Ugleda Marinu.
VINKO (Marini): Stigla si.
MARINA: Jesam, tata.
VINKO: Dobro je.
RUŽA: Nas tri idemo dolje do rijeke.
VINKO: Idem i ja... Čekaj da se obučem, brzo ću ja...
RUŽA: Ostani ti samo. Neko mora kuću čuvati.
VINKO: Kako ćete same?
RUŽA: Ih, nismo male.
Ja baš prolazio ovuda, pa reko da vidim je li sve u redu...
gnjavi Komunalac po običaju. Ruža, Amanda i Marina silaze prema rijeci.
KOMUNALAC: Noć je, nije zajebancija. Ima svakakvih manijaka...
RUŽA: Samo vi nas lijepo pustite. Snaći ćemo se dalje same.
KOMUNALAC: Šta uopće imate tražit tu u ovo gluvo doba?
RUŽA: Naša gošća voli pred zoru šetati uz rijeku.
KOMUNALAC: Svašta.
RUŽA: Morali smo joj ispuniti želju.
KOMUNALAC: Bit ću u blizini, za svaki slučaj.
RUŽA: To je u redu.
Dotrči Slaven. Sav je rastrojen.
SLAVEN: Marina, čekaj!
Žene zastanu.
KOMUNALAC: O, mladoženja! Gdje si ti navro? Neće mlada pobjeć.
RUŽA: Bože, Slavene, baš si nas iznenadio...
AMANDA: Halo!
SLAVEN: Marina, moramo razgovarati.
MARINA: Napričali smo se mi, zauvijek.
KOMUNALAC (pljesne Slavena po ramenu): Ajde, ajde... Koliko ja vidim, ovo je ko neka djevojačka večer. Pusti žensko da se malo izrita. Neće otplovit, majku mu... Poslije će ti iz ruke zobat.
SLAVEN (odgurne Komunalca): Odjebi!
KOMUNALAC: Ostav! Ne možeš tako sa službenim licem. Bogami, neće ti sva ćaćina lova pomoći kad ti ja globu odrapim... (Prtlja pod džepovima.) Samo da nađem tefter, majku mu...
SLAVEN: Molim te, Marina...
RUŽA: Popričajte vi djeco na miru... (Povuče Amandu za rukav.) Nas dvije ćemo do rijeke.
MARINA (Komunalcu): U redu je, ja ću to srediti.
KOMUNALAC: Dobro, al držim ga na oku. (Udalji se. Ne predaleko, naravno.)
Ruža i Amanda spuste se na obalu.
MARINA: Šta te muči? Patiš od nesanice?
SLAVEN: Morao sam te još jednom vidjeti. Vinko mi je rekao gdje si. Pojurio sam, kao bez duše i...
MARINA: Da, bez duše, to ti vjerujem.
SLAVEN: Nemoj, molim te...
MARINA: Ispunila ti se želja. Vidio si me. Laku noć.
SLAVEN: Zajebo sam, znam.
MARINA: Pojma ti nemaš.
SLAVEN: Volim te, Marina.
MARINA: Ma, daj?
SLAVEN: Shvatio sam da ne mogu živjeti bez tebe.
MARINA: Kasno je.
SLAVEN: Nije, još uvijek možemo...
MARINA: Rano ustajem.
SLAVEN: Spreman sam sve zaboraviti.
MARINA: Sjetit ćeš se, jebote, kad-tad... Jednom si posumnjao u mene pa ćeš i drugi put.
SLAVEN: Neću, kunem se.
MARINA: Hoćeš, vjeruj mi.
SLAVEN: Znači, gotovo je.
MARINA: Gotovo. Bolje je tako.
SLAVEN: Koji sam ja kreten.
MARINA (poljubi ga): Idi.
Ona pođe prema Ruži i Amandi. Komunalac snimi situaciju i priđe Slavenu.
KOMUNALAC: Ajmo, mladoženja. Da ne pišem prijavu. (Odlaze.)
Tamo kod rijeke pojavi se Goran.
GORAN: Vrijeme je, mamice.
Ruža otvori kutiju.
RUŽA: A da ostaneš još malo?
GORAN: Ne mogu, Ružo.
RUŽA: Rijeka je hladna.
GORAN: Nije, čini ti se.
RUŽA: Bit ćeš dobro?
GORAN: Hoću.
RUŽA (zagrli ga): Volim te, sine...
GORAN: I ja tebe. Puno.
RUŽA: Ovaj, hoćeš dolaziti ponekad...?
GORAN: Ne ovako više. Samo u snovima.
RUŽA: Idem onda brzo spavati.
GORAN: Zločesta si, mamice...
RUŽA: Malo.
GORAN: Bit ćeš dobro?
RUŽA: Aha.
GORAN: Zbogom. (Uđe u rijeku.) Pusti ga, Ružo...
Ruža istrese kutiju i pepeo poleti iznad vode. Spusti kutiju i zagrli Marinu i Amandu. Stoje. Počinje snijeg.
AMANDA: Snijeg. Obožavam snijeg.
MARINA: Fuj! Uranio je ove godine.
RUŽA: Idemo kući, cure.