Drame
Bijeli tvor
„Bijeli tvor“ je lutkarska predstava o Kukiju, mladom albino tvoru koji zbog svoje različitosti često postaje meta zadirkivanja. U šumi upoznaje dobrodušnog, pomalo nespretnog Medu, koji mu postaje prvi pravi prijatelj. Medo ga potiče da se suoči sa strahovima, nauči plivati i vrati se u školu. Kuki pokušava popraviti odnose, ali nespretno izgovorena „čarobna“ pristojna pravila izazovu nove nesporazume.
U školi se sukobljavaju različiti karakteri: Micika, hrabra i pravedna, Cicika, površna i opsjednuta izgledom, Rino, koji glumi opasnog punkera i Pametnić, knjiški moljac koji sve rješava citiranjem školskog zakonika
Kroz niz komičnih situacija i nesporazuma otkrivaju da je različitost bogatstvo, a ne mana. Kuki shvaća da ne mora mijenjati sebe da bi bio prihvaćen. Dovoljno je biti iskren, pristojan i hrabar.
Predstava završava zajedničkim prihvaćanjem, prijateljstvom i veselom pjesmom.
Godina proizvodnje: 2012
Broj muških likova: 7
Broj ženskih likova: 3
Broj likova neodređenog spola: 3
Autorska prava: sva prava pridržana
Likovi:
Kuki - mladi albino tvor, živahan, razigran, znatiželjan, često govori u rimi, drukčiji je od ostalih tvorova, pa se osjeća isključenim
Medo - medvjed, usamljen, voli društvo i pomaganje, odmjeren, nespretan
Učitelj - stari tvor, pomalo zbunjen
Cicika - površna, važan joj je vanjski izgled
Micika - ozbiljna, brani slabije od sebe, hrabra
Rino - želi izgledati hrabriji i pametniji nego što jest, pa se narugava slabijima, glumi punkera
Pametnić - fizički slab, knjiški moljac, dosadan, želi da ga prihvate ali ne navaljuje
Scena - deblo u šumi
Potpuno bijeli tvor KUKI, s crnim sunčanim naočalama, trči kroz šumu. Za njim lete knjige i bilježnice, čak i jedna loptica. Čuju se glasovi: , "Ne znaš se igrati", "Izgledaš kao zimska jakna", "Ne želimo se igrati s tobom", "Evo ti tvoje loptice", "Opet si sve upropastio", "Kuki, zaboravio si knjige", "Što će mu knjige kad ne uči".
Kuki dotrči do polegnutog debla i sjedne na njega, pa tužno zapjeva.
KUKI: Nisam stvor
Nisam spor
Nisam zlotvor
Ja sam samo bijeli tvor
Prijatelja nemam
Plakati se spremam
Ali neću, neću
Zamislit ću sreću
Ustane, raširi noge i pretvara se da svira električnu gitaru.
KUKI: Sladak sam i mlad
Ne podnosim smrad
Krzno mi je bijelo
I to posve
Cijelo
Nemam crnu dlaku
Jer sličim na baku
Najednom podigne glavu i njuši zrak.
KUKI: Netko je ovdje.
Preskače deblo i skriva se iza njega. Dolazi stari medvjed MEDO i umorno se spušta na deblo.
MEDO: Uh, danas je dosadno. Nigdje nikoga.
Kuki izviruje iza debla.
KUKI: Evo mene.
MEDO: (iznenađeno) Tko si ti?
KUKI: Kuki.
MEDO: (stavlja šapu na bradu, zamišljeno) Zanimljivo, zanimljivo. Bijeli tvor. Kuki. Albino tvor Kuki.
KUKI: Nisam Albin. Ja sam Kuki.
MEDO: Imaš li crvene oči?
KUKI: Kako znate? Vi ste neki učitelj?
MEDO: Samo stari medo kojemu je dosadno.
Kuki iskače iza debla.
KUKI: (skakuće živahno oko medvjeda) Dosadno? Kako ikome može biti dosadno? Idemo kopati rupe i tražiti blago. Radimo što nam drago.
MEDO: Zašto nisi u školi?
KUKI: Rastjerao mrave. Oni stvarno dave. Raščupao Ciciki rep. Više nije lijep. Uzeo Pametniću knjige. Nema više brige.
MEDO: Dosta. Dosta. Što kažu mama i tata na to?
KUKI: Mama salama, tata salata.
MEDO: Jesi li u kazni?
KUKI: Kazna, pitanja razna, kuća prazna.
MEDO: Što to drobiš?
KUKI: Pobjegao sam u šumu. Što na drumu to na umu.
MEDO: Izbacilo te iz škole?
KUKI: (prestane skakutati, snuždi se) Nije izbacilo, samo odbacilo. Ne veselim se školi. Mene nitko ne voli.
MEDO: Baš nitko?
KUKI: Samo mali brat. (opet skakuće) Čitam mu priče kad ide spat.
MEDO: Voliš čitati?
KUKI: Princeza Tvora usred tvorskog dvora. Životinje vrle na gozbu hrle. Mala bića razna, mekana i mazna.
MEDO: (hvata se za glavu) Dosta. Dosta. Razumio sam.
KUKI: (zaneseno) I tvorovi dugog repa kojima svatko tepa.
MEDO: Tko tebi tepa?
KUKI: (uozbilji se) Nitko.
MEDO: (zamišljeno) Moramo to popraviti. Za početak bi se mogao okupati u rijeci. Sav si neuredan.
KUKI: (krikne) Kupati? Ne, ne i ne!
Medo pokušava preskočiti deblo. Nespretno, jako nespretno. Pada i diže se, ali stalno drži Kukija za ruku.
Začuje se prrrrr. Medo pokrije nos.
MEDO: Uh, što smrdi.
KUKI: Smrdi, prdi, trenutak grdi.
MEDO: (poteže Kukija prema rijeci) Idemo!
KUKI: Neću, neću i neću. Rijeka je hladna, rijeka je gadna. Plivati ne znam, propast ću u bezdan.
Medo teškom mukom uspije prijeći preko debla.
MEDO: Hajde!
KUKI: Ne, ne i opet ne!
MEDO: Ne znaš preskočiti deblo?
Kuki preskače vješto.
KUKI: Hop! Top! Plop!
MEDO: (smije se) A sad u vodu!
KUKI: Ne znam plivati, ja ću se utopiti.
MEDO: Svaka životinja zna plivati.
KUKI: Svaka osim bijelog tvora. On smrdjeti mora.
MEDO: (oštro) Ulazi!
KUKI: (prestrašeno) Ulazim, vodu gazim, nogice pazim.
MEDO: Samo hrabro naprijed. Ja te držim.
KUKI: Ne mogu. Previše se bojim i na mjestu stojim.
MEDO: Idemo još korak. Tako. Još jedan.
KUKI: Nema više puta, moja noga luta.
MEDO: Sad plivaj. Ja te držim.
KUKI: (kriči oduševljeno) Ooooooo, ja plivam. Plivam! Jel' to snivam? (pjeva)
Plivanje je sjajno
Kad bi bilo trajno
Nogicama mahati
I po rijeci plutati
Mokra voda
Plovim poput broda
Živjela sloboda!
MEDO: Čudan si ti stvor. Zašto govoriš u rimi?
KUKI: (oduševljeno) Plivam, barba Medo, plivam. (zadihano) Rima, plima, sve mi štima, ništa se ne klima.
MEDO: Vidiš li da znaš plivati, a nisi mi vjerovao.
KUKI: Znam, znam, nisam više sam. Barba Medo mene voli. Mogu reći zbogom školi.
MEDO: Ne tako brzo. U školu se mora ići i tu je kraj tvojoj priči. (zbunjeno se počeše po glavi) Počeo sam i ja rimovati. Zar sam poludio?
KUKI: (mlatara nogama dok pliva, zadihano) Neću školu, neću knjige, mene more veće brige.
MEDO: Nema briga gdje je knjiga.
KUKI: Učo reko (govori dubljim glasom) "Nek' ti mama dođe, a ti uči kući dok me ljutnja prođe".
MEDO: Izlazi vani. Osuši krzno i trk u školu.
KUKI: Neću hitat školi, tamo me nitko ne voli.
MEDO: Želiš da te zavole?
KUKI: (oduševljeno) Daaaaaa.
MEDO: Reći ću ti tajnu. Postoje četiri čarobne riječi. Oprosti, izvoli, molim, hvala.
KUKI: (ponavlja) Oprosti, izvoli, molim, hvala.
MEDO: Učitelja ćeš zamoliti da ti oprosti, a s prijateljima ćeš biti pristojan.
KUKI: Oprosti, izvoli, molim, hvala.
MEDO: Sad brzo u školu. Čekam te ovdje.
KUKI: Ja ne bih u školu.
MEDO: Trk!
Medo se ugodno smjesti pored debla.
Scena - škola
Na proplanku je nekoliko hrastovih panjeva. Na jednom hrastu je crna ploča na vrhu koje piše "Osrednja škola Tvor“. Mirno je i sunčano. Čuje se pjev ptica. Kuki se nevoljko vuče prema školi.
Dolazi MICIKA i sjeda na panj. Iz krznene torbe vadi knjige i stavlja ih na susjedni panj. Osvrće se kao da nekog čeka.
Iz šume izlazi RINO. Na njemu je crna kožna jakna, glava mu je izbrijana, po sredini krzno podignuto u zelenu irokezu. Stane pored Micike, nasloni se na obližnji hrast i pljucne u stranu.
RINO: Što je, Micika? Nisi mi jučer došla na rođendan?
MICIKA: Mama me nije pustila.
Dolazi CICIKA. Na glavi joj duge sitne pletenice. Nosi ružičastu torbu.
CICIKA: Dobro jutro, draga!
MICIKA: Dobro jutro! (divi se) Famozne su ti tvorenzije.
CICIKA: Vodila me mama u “ Tvor fantasy “. Oni su najbolji.
MICIKA: I najskuplji. Koliko si platila?
CICIKA: Vreću jabuka i osam žaba.
MICIKA: Blago ti se kad imaš takvu mamu.
Cicika nešto traži po torbi.
CICIKA: Gdje mi je knjiga?
Vadi jednu čarapu i stavlja je sa strane. Vadi lopticu. Stavlja je pored čarape. Vadi plišanog tvora i ljubi ga.
CICIKA: Moj sretni tvor. (vadi nešto zamotano i papir i baca) Fuj! Stari sendvič. Opet sam ponijela torbu za trening.
MICIKA: Kako ćeš bez knjiga?
CICIKA: Ma nema veze. Učitelj i tako slabo vidi. (oduševljeno) Znaš što sam čula?
MICIKA: Što?
CICIKA: Uskoro će ugrađivati ekstenzije u repove. Imat ću najljepši rep u šumi.
Cicika zapleše i zapjeva.
CICIKA: Rep u boji jednoroga
ja ću plesat' bosonoga
divit će se šuma cijela
kad rep budem rasplela
vrtit ću se poput zvrka
i dečke će hvatat' frka
svi će mene obožavati
a Učitelj neka pati
nema više učenja
nema više mučenja
samo ples i radost
takva će mi biti mladost
Dolazi PAMETNIĆ. Na njemu nema ničeg zanimljivog. Ispod ruke nosi knjige.
PAMETNIĆ: Dobar dan!
Sjeda na panj, a knjige stavlja na koljena. Otvara jednu i zadubi se u čitanje. Cicika i Micika ga samo pogledaju.
Polako prilazi Kuki.
KUKI: Dobar dan, društvo! Što se radi?
CICIKA: Oho! Vratio se Kuki. Danas bi moglo biti zanimljivo. Što je, Kuki? Još uvijek si bijel?
Kuki sjeda na panj i šuti.
RINO: Koga to moje oči vide? Prozirni nam se vratio.
CICIKA: I okupao se.
RINO: Kuki, baš me zanima, vidiš li ti svijet u crveno kad imaš takve oči?
MICIKA: Ostavite Kukija na miru. Kad mu skoči živac, onda će opet samo on dobiti kaznu.
RINO: Vidi ti nje! Da nisi zaljubljena u Kukija ? (pjeva) Micika i Kuki zaljubljeni par, kad se budu ženili, svirat će im tovar.
MICIKA: Prestani, Rino! Nisi zanimljiv.
CICIKA: Daj, Micika, samo se šali. To je samo šala. Zar ne, Kuki, da se ne ljutiš? Znam ti ja jedan odličan salon. Mogli bi te obojati u crno, pa te više ne bi zadirkivali. Možda bi naš mudrac imao što za reći o ovome, je li, Pametniću?
Pametnić ne diže pogled s knjige.
PAMETNIĆ: (gotovo robotskim glasom) Članak 18. Školskog zakonika kaže da se učenici moraju pristojno ponašati.
Nastavlja čitati i šuti. Kuki sjedi i gleda ispred sebe. Ostali se posprdno smiju. Dolazi UČITELJ, pomaže se štapom, nesigurno hoda, jako je star. Spušta knjige na najveći panj i zaokruži pogledom prebrojavajući učenike.
KUKI: (Rinu, tiho): Vidit ćemo se poslije nastave. Kad ti napravim prrr, prrr, prrr, neće ti više padati na pamet sa mnom se rugati.
UČITELJ: Vratio nam se Kuki.
RINO: (posprdno se smije): Nedostajali smo mu.
CICIKA: Obožava školu.
UČITELJ: Molim tišinu! Kuki, imaš li nam nešto reći?
KUKI: (nevoljko ustaje): Rekao mi je prijatelj da vam se ispričam sa četiri čarobne riječi.
RINO: (upada) Kuki ima prijatelja.
UČITELJ: Narodne riječi? Koje su to riječi?
U razredu se svi smiju osim Kukija.
UČITELJ: Tišina, djeco!
KUKI: (brzo) Oprosti, izvoli, molim i hvala, ali ja znam još puno čarobnih riječi. Molim vas dajte mi peticu, hvala lijepa za peticu i izvolite mi dati još jednu peticu.
UČITELJ: Moraš se malo više potruditi za peticu.
KUKI: Trudit ću se i bit ću najbolji učenik.
UČITELJ: To mi je drago čuti, no, ne misliš li da bi se najprije trebao ispričati za ono što je bilo jučer?
KUKI: Moj prijatelj je rekao da vam ne zaboravim reći da mi je žao što ste stari glupan. Nije mi žao što sam Pametniću sakrio knjige. Sad neće imati iz čega učiti, pa ću biti bolji od njega.
Rino i Cicika se gromoglasno smiju i udaraju jedan drugog dlanom o dlan. Učitelj otvara imenik i nešto zapisuje.
UČITELJ: Eto, Rino i Cicika su za danas dobili ocjene. (okrene se prema Kukiju) Prihvaćam ispriku iako nisam siguran da je to bila isprika. Reci prijatelju da će još trebati puno učiti s tobom.
RINO: (podrugljivo) Baš me zanima.
UČITELJ: Djeco, moram nešto obaviti, a vi, dok se ne vratim, čitajte ovu lijepu bajku o farmi žaba.
Učitelj polako i klimavo odlazi. Rino skače s panja i dolazi do Kukija. Kuki sjedi i gleda ga.
RINO: Jesi li nešto govorio da ćeš se obračunati? Sad ti je prilika.
MICIKA: Ostavi ga na miru!
RINO: O, Micika, Micika! Tko se ne bi zaljubio u ovo bijelo čudovište!
MICIKA: (skoči, stane ispred Rina i unese mu se u lice ): U nikoga se nisam zaljubila. Dosta mi je takvih kao što si ti. Stalno unosiš nemir u razred. Ako se tebi ne uči, ostavi nâs ostale na miru.
PAMETNIĆ: (ravnim glasom) Članak 12. Školskog zakonika kaže da učenici moraju poštivati ostale učenike.
CICIKA: Daj, Pametniću, dosadan si.
Kuki ustane, isturi stražnjicu i podigne rep. Svi se razbježe, Rino se sakrije iza stabla.
CICIKA: (kriči) Ne, Kuki, neeeee!
MICIKA: (kriči) Kuki, molim te, nemooooj!
KUKI: (spušta rep) Samo sam se šalio.
CICIKA: Glupa ti je šala.
KUKI: Barem sam vidio da Rino nije takav heroj.
Rino izviri iza stabla. Šapom je prekrio nos.
KUKI: Vidiš li da i bijeli tvor može pokazati mišiće kad mu se netko ruga?
CICIKA: Baš su ti mišići!
MICIKA: Nije to rješenje.
KUKI: Pametniću, što kaže Zakonik?
PAMETNIĆ: (ponosno se isprsi) Po članku 91. Školskog zakonika učenici sukobe moraju rješavati mirnim putem.
Pametnić sjedne i lista knjigu. Kuki prilazi Miciki i pruža joj ruku.
KUKI: Hvala ti.
Micika sramežljivo pogleda u pod. Pametnić je zadubljen u knjigu.
CICIKA: Pametniću, možeš izvući glavu iz knjige. Opasnost je prošla.
MICIKA: Ne rugaj se Pametniću. Nisi ni ti branila Kukija. Ne želiš se zamjeriti Rinu.
CICIKA: (prkosno) Što se to tebe tiče?
MICIKA: I Kuki ti je prijatelj.
CICIKA: Kuki? S takvim se prijateljem ne mogu ni u jednom društvu pojaviti. Smijali bi mi se.
MICIKA: Zašto?
CICIKA: Zato što je bijel i što ima crvene oči, eto zašto.
MICIKA: (isprsi se): Ja sam ponosna što imam tako posebnog prijatelja. I ponosna sam što je Kuki odlučio biti dobar učenik i što se ispričao učitelju i ... i ... što je čist.
MICIKA: (pjeva) Kuki sad je čist
Okrenuo novi list
Rino smrdi više
Kraj njega se jedva diše
CICIKA (dođe do Micike i zapjeva) U Rina je irokeza
Kao zelena lepeza
On je hrabar
Pravi barbar
Cicika i Micika plešu i pjevaju zajedno.
Jedan loš, drugi gori
Pitanje nas strašno mori
Kako se s njima družiti
Kako ih dobro kužiti
Rino je stvarno moderan
A Kuki je sada dotjeran
Mogle bismo ih oba voljeti
Neće nas to boljeti
Samo da malo budu bolji
Bit će nam sasvim po volji
Kuki sjedne na panj. Okrene se prema Pametniću koji otvorenih usta bulji u Ciciku i Miciku.
KUKI: Uh! Možda mi i nije bila najpametnija ideja da se popravim. Što ti misliš, Pametniću?
PAMETNIĆ: (uzdahne) Ja imam sve petice, ali me još nitko nije branio. Samo kažete: Pametniću, dosta!
Vraća se Učitelj. Vuče Rina za sobom. Malo se naguravaju dok Rina ne posjedne na panj.
UČITELJ: Djeco, je li vam se svidjela bajka o farmi žaba?
RINO: Kakvih žaba?
PAMETNIĆ: To je fantastično kako ćemo u dalekoj budućnosti imati hrane u izobilju.
RINO: (smije se posprdno) Hoće li na toj farmi biti bijelih žaba? Što ti misliš, Kuki?
UČITELJ: Rino, dijete drago, nismo svi jednaki. Neki od nas i ne žele biti jednaki. Evo, naprimjer, ti. Napravio si zelenu irokezu.
RINO: Naravno. To je moderno.
UČITELJ: Cicika je stavila ekstenzije na rep.
CICIKA: Nisam još, ali hoću.
UČITELJ: Različitost je bogatstvo. Zamislite da su svi tvorovi isti! Dosadno do neba.
PAMETNIĆ: Ja nisam različit.
CICIKA: A ne, nisi.
UČITELJ: Kuki je bijeli tvor i to je pravo čudo. Znate li koliko u našoj šumi ima bijelih tvorova?
MICIKA: Koliko?
UČITELJ: Micika, nema ih toliko. Ima samo jedan i taj jedan je Kuki.
CICIKA: Ali on ima i crvene oči.
UČITELJ: Zato što je albino.
CICIKA: Ja bih se mogla obojati u albina, pa ću biti posebna.
UČITELJ: Albinima smeta svjetlo. Imaju oni problema više nego što možete zamisliti, a naš se Kuki s njima sjajno nosi.
RINO: Zato nosi crne naočale? Ja mislio da je zaglumio.
PAMETNIĆ: Po članku 6. (zastane) ček, ček, u članku 16. Školskog zakonika ovo je škola koja nam daje temelje...
CICIKA: (prekida ga) Pametniću, tko ti je dao to ime? Trebao bi se zvati Udav.
PAMETNIĆ: A članak 2. Školskog zakonika kaže da učenici ne smiju vrijeđati jedni druge.
MICIKA: Pametniću, stvarno si dosadan.
UČITELJ: Dosta, djeco. Sad ćemo još jednom pročitati bajku, pa ćemo o njoj razgovarati.
Scena - na hrastovom deblu
Medo leži zavaljen pored debla i spava. Dolazi Kuki.
KUKI: Evo mene, nastava završila sada, a ti spavaš kao stara klada.
Medo se budi i rasteže.
MEDO: Zašto me budiš?
KUKI: Gladan sam, jadan sam.
MEDO: Što ja imam s tim?
KUKI: Želudac mi krči i stalno se grči.
MEDO: Pronađi neku krušku u šumi, ribu u rijeci. Snađi se.
KUKI: Kruška na grani baš ne sliči hrani.
MEDO: Pronađi jaja, puževe, gliste, nešto što jedete vi tvorovi. Samo ne diraj staru bukvu. Nikako ne diraj staru bukvu.
Medo se ponovno namjesti za spavanje. Kuki okolo njuška, kopa, istražuje i pjeva.
KUKI: Ne diraj ti bukvu staru
čuo sam te, gospodaru
čast mi to ne dopušta
bukva se ne propušta
znatiželja tjera mene
saznat' što joj kriju sjene
gle! Ta rupa crna, čudna
potraga mi nije uzaludna
možda u njoj blaga ima
kojeg ću podijelit' svima
KUKI: (krikne) Jooooj, što boli!
Uhvati se za nos i trči do Mede.
KUKI: Boli, boli, Kuki to ne voli.
MEDO: Znao sam da ćeš dirati pčele.
KUKI: (poskakuje) Nos me peče, nemam sreće.
MEDO: Rekao sam da ne prilaziš bukvi. Ili vrbi? Ili rijeci? Što sam ti ono rekao?
KUKI: Bumbar, pčela, osa dočepali se mog nosa.
MEDO: Idi do rijeke i zaroni nosom u nju. Hladna voda će smiriti bol.
Kuki preskače deblo i odlazi do rijeke.Čuje se brčkanje.
KUKI: Hladna rijeka k'o da mene čeka. Bol prolazi, Kuki k deblu polazi.
Kuki se vraća i sjedne na deblo. Medo ustane i sjedne pored njega.
MEDO: Daj da vidim taj nos.
Kuki spušta ruku s nosa. Medo gleda i naginje glavu s jedne strane na drugu.
MEDO: Nema štete. O čemu ste učili danas?
KUKI: Postoje ljudi...
MEDO: Znam. Vidio sam ih.
KUKI: (iznenađeno) Stvarno?
MEDO: Što s tim ljudima?
KUKI: Imaju kokoši, krave i još neke životinje prave. ( počeše se po glavi ) Sve mi se zbrkalo u glavi, postao sam učenik pravi.
MEDO: (smije se) Pričaj dalje.
KUKI: Oni naprave farme, sarme i otreske slasne da im glad splasne.
MEDO: I što još?
KUKI: Tvorovi žabe ugrizu, pa ih na farmi drže u nizu, a kad zima zavlada iz žaba hrana ispada.
MEDO: Kakva hrana?
KUKI: (zbunjeno) Otresci. Valjda.
MEDO: Je li to vama učitelj čitao neku priču?
KUKI: Da. Čiča miča, gotova je priča.
MEDO: To je bila izmišljena priča. Sve si krivo razumio, moj Kuki. Meni se čini da ćeš ti otresti godinu u školi.
KUKI: Ništa neću tresti, uz knjigu ću sjesti.
MEDO: I bolje ti je.
KUKI: Bit ću najpametniji tvor ikad, spavati u školi više neću nikad.
Začuje se graja."Ovo je pravi put, kad vam kažem", "Jeste li sigurni da je Kuki otišao ovim putem?", "Ne, ti si!", "U Pravilniku piše...", "Dosta, Pametniću!","Ja se bojim. Izgubili smo se","Stani! Nešto se čuje"
Micika, Cicika, Rino i Pametnić se šuljaju. Kad ugledaju Medu ukopaju se na mjestu.
CICIKA: (kriči) Aaaaaa, ogroman tvoooor!
RINO: (šapće prestrašeno) Nije tvor. To je čudan stvor.
PAMETNIĆ: (zainteresirano) U članku 22. Školskog zakonika piše da postoje i druge vrste osim tvorova.
MICIKA: Pametniću, napadni ovo čudivište knjigom Školskog zakonika.
PAMETNIĆ: U članku 20 Škol...
RINO: Dosta više! Dosta! Pojest će nas bez obzira što piše u tvojoj knjižurini.
KUKI: (pojavljuje se, smije se) Baš ste se prestrašili, jel' da?
MICIKA: (viče) Kuki, bježi. Pojest će te!
CICIKA (viče) Kuki, Kuki, spašavaj se!
RINO: (viče) Kuki, prijatelju, mi ćemo te spasiti.
PAMETNIĆ: Ja bih ga savladao da imam mišiće.
Uskomešaju se, padaju jedno preko drugog i na kraju se skriju iza stabla.
KUKI: Zašto ste pobjegli? Ovo je moj prijatelj Medo.
CICIKA: (proviri iza stabla, zgroženo) Ali, on je velik i opasan.
MEDO: Nisam opasan osim kad sam opasan.
MICIKA: (proviri iza stabla) A kad je to?
MEDO: Kad me netko naljuti.
CICIKA: Mi sigurno nećemo.
MEDO: Jeste li vi Kukijevi prijatelji?
Svi uglas "Jesmoooo!"
MEDO: Došli ste po svog prijatelja Kukija?
Svi uglas "Daaaaaa!"
MEDO: Tako treba.
KUKI: (okrene se prema publici, može i ne mora spustiti naočale) A sad, kad imam prijatelje, idem kući pitati tatu kad će ta naša farma žaba.
CICIKA: Tko bi uopće jeo žabe? Fuuuj!
RINO: Vjeruješ u tu priču?
KUKI: U dobre priče treba vjerovati.
MICIKA: (poteže Kukija) Znaš, Kuki, baš si mi zgodan tako bijel i čist.
PAMETNIĆ: A ja?
MICIKA: Naravno. Što bi mi bez članaka i zakonika?
PAMETNIĆ: Tako je. Bili biste izgubljeni.
RINO: Kuki, žao mi je što sam bio takav prema tebi, a ti tako hrabar. Imaš prijatelja strašnog Medu i ne bojiš ga se.
KUKI: (pruža Rinu ruku) Prijatelji?
RINO: (daje mu pet) Najbolji.
KUKI: Barba Medo, vidimo se sutra.
MEDO: Idite, djeco, idite.
Svi se zagrle i odlaze. Podignu repove i začuje se prrrr, prrr, prrr. Pjevaju.
MICIKA: Kuki je prijatelj pravi (prrr)
PAMETNIĆ: Više nas ne gnjavi (prrr)
RINO: Strašni je medo njegov frend (prrr)
CICIKA: To je sad modni trend (prrr)
MICIKA: Kukija volimo mi. (prrr)
Medo zakoluta očima i sruši se nauznak na tlo. Doskakuće žaba, skoči mu na prsi i masira srce. Nagne mu se nad lice i pokuša davati umjetno disanje. Medo naglo sjedne.
MEDO: Niti sam ja princeza, niti si ti princ.
Žaba grakne "Kre, kre" i odskakuće u šumu.
Zastor se spušta. Kuki proviri i kaže "To je sve, djeco".
- KRAJ -
Kuki - mladi albino tvor, živahan, razigran, znatiželjan, često govori u rimi, drukčiji je od ostalih tvorova, pa se osjeća isključenim
Medo - medvjed, usamljen, voli društvo i pomaganje, odmjeren, nespretan
Učitelj - stari tvor, pomalo zbunjen
Cicika - površna, važan joj je vanjski izgled
Micika - ozbiljna, brani slabije od sebe, hrabra
Rino - želi izgledati hrabriji i pametniji nego što jest, pa se narugava slabijima, glumi punkera
Pametnić - fizički slab, knjiški moljac, dosadan, želi da ga prihvate ali ne navaljuje
Scena - deblo u šumi
Potpuno bijeli tvor KUKI, s crnim sunčanim naočalama, trči kroz šumu. Za njim lete knjige i bilježnice, čak i jedna loptica. Čuju se glasovi: , "Ne znaš se igrati", "Izgledaš kao zimska jakna", "Ne želimo se igrati s tobom", "Evo ti tvoje loptice", "Opet si sve upropastio", "Kuki, zaboravio si knjige", "Što će mu knjige kad ne uči".
Kuki dotrči do polegnutog debla i sjedne na njega, pa tužno zapjeva.
KUKI: Nisam stvor
Nisam spor
Nisam zlotvor
Ja sam samo bijeli tvor
Prijatelja nemam
Plakati se spremam
Ali neću, neću
Zamislit ću sreću
Ustane, raširi noge i pretvara se da svira električnu gitaru.
KUKI: Sladak sam i mlad
Ne podnosim smrad
Krzno mi je bijelo
I to posve
Cijelo
Nemam crnu dlaku
Jer sličim na baku
Najednom podigne glavu i njuši zrak.
KUKI: Netko je ovdje.
Preskače deblo i skriva se iza njega. Dolazi stari medvjed MEDO i umorno se spušta na deblo.
MEDO: Uh, danas je dosadno. Nigdje nikoga.
Kuki izviruje iza debla.
KUKI: Evo mene.
MEDO: (iznenađeno) Tko si ti?
KUKI: Kuki.
MEDO: (stavlja šapu na bradu, zamišljeno) Zanimljivo, zanimljivo. Bijeli tvor. Kuki. Albino tvor Kuki.
KUKI: Nisam Albin. Ja sam Kuki.
MEDO: Imaš li crvene oči?
KUKI: Kako znate? Vi ste neki učitelj?
MEDO: Samo stari medo kojemu je dosadno.
Kuki iskače iza debla.
KUKI: (skakuće živahno oko medvjeda) Dosadno? Kako ikome može biti dosadno? Idemo kopati rupe i tražiti blago. Radimo što nam drago.
MEDO: Zašto nisi u školi?
KUKI: Rastjerao mrave. Oni stvarno dave. Raščupao Ciciki rep. Više nije lijep. Uzeo Pametniću knjige. Nema više brige.
MEDO: Dosta. Dosta. Što kažu mama i tata na to?
KUKI: Mama salama, tata salata.
MEDO: Jesi li u kazni?
KUKI: Kazna, pitanja razna, kuća prazna.
MEDO: Što to drobiš?
KUKI: Pobjegao sam u šumu. Što na drumu to na umu.
MEDO: Izbacilo te iz škole?
KUKI: (prestane skakutati, snuždi se) Nije izbacilo, samo odbacilo. Ne veselim se školi. Mene nitko ne voli.
MEDO: Baš nitko?
KUKI: Samo mali brat. (opet skakuće) Čitam mu priče kad ide spat.
MEDO: Voliš čitati?
KUKI: Princeza Tvora usred tvorskog dvora. Životinje vrle na gozbu hrle. Mala bića razna, mekana i mazna.
MEDO: (hvata se za glavu) Dosta. Dosta. Razumio sam.
KUKI: (zaneseno) I tvorovi dugog repa kojima svatko tepa.
MEDO: Tko tebi tepa?
KUKI: (uozbilji se) Nitko.
MEDO: (zamišljeno) Moramo to popraviti. Za početak bi se mogao okupati u rijeci. Sav si neuredan.
KUKI: (krikne) Kupati? Ne, ne i ne!
Medo pokušava preskočiti deblo. Nespretno, jako nespretno. Pada i diže se, ali stalno drži Kukija za ruku.
Začuje se prrrrr. Medo pokrije nos.
MEDO: Uh, što smrdi.
KUKI: Smrdi, prdi, trenutak grdi.
MEDO: (poteže Kukija prema rijeci) Idemo!
KUKI: Neću, neću i neću. Rijeka je hladna, rijeka je gadna. Plivati ne znam, propast ću u bezdan.
Medo teškom mukom uspije prijeći preko debla.
MEDO: Hajde!
KUKI: Ne, ne i opet ne!
MEDO: Ne znaš preskočiti deblo?
Kuki preskače vješto.
KUKI: Hop! Top! Plop!
MEDO: (smije se) A sad u vodu!
KUKI: Ne znam plivati, ja ću se utopiti.
MEDO: Svaka životinja zna plivati.
KUKI: Svaka osim bijelog tvora. On smrdjeti mora.
MEDO: (oštro) Ulazi!
KUKI: (prestrašeno) Ulazim, vodu gazim, nogice pazim.
MEDO: Samo hrabro naprijed. Ja te držim.
KUKI: Ne mogu. Previše se bojim i na mjestu stojim.
MEDO: Idemo još korak. Tako. Još jedan.
KUKI: Nema više puta, moja noga luta.
MEDO: Sad plivaj. Ja te držim.
KUKI: (kriči oduševljeno) Ooooooo, ja plivam. Plivam! Jel' to snivam? (pjeva)
Plivanje je sjajno
Kad bi bilo trajno
Nogicama mahati
I po rijeci plutati
Mokra voda
Plovim poput broda
Živjela sloboda!
MEDO: Čudan si ti stvor. Zašto govoriš u rimi?
KUKI: (oduševljeno) Plivam, barba Medo, plivam. (zadihano) Rima, plima, sve mi štima, ništa se ne klima.
MEDO: Vidiš li da znaš plivati, a nisi mi vjerovao.
KUKI: Znam, znam, nisam više sam. Barba Medo mene voli. Mogu reći zbogom školi.
MEDO: Ne tako brzo. U školu se mora ići i tu je kraj tvojoj priči. (zbunjeno se počeše po glavi) Počeo sam i ja rimovati. Zar sam poludio?
KUKI: (mlatara nogama dok pliva, zadihano) Neću školu, neću knjige, mene more veće brige.
MEDO: Nema briga gdje je knjiga.
KUKI: Učo reko (govori dubljim glasom) "Nek' ti mama dođe, a ti uči kući dok me ljutnja prođe".
MEDO: Izlazi vani. Osuši krzno i trk u školu.
KUKI: Neću hitat školi, tamo me nitko ne voli.
MEDO: Želiš da te zavole?
KUKI: (oduševljeno) Daaaaaa.
MEDO: Reći ću ti tajnu. Postoje četiri čarobne riječi. Oprosti, izvoli, molim, hvala.
KUKI: (ponavlja) Oprosti, izvoli, molim, hvala.
MEDO: Učitelja ćeš zamoliti da ti oprosti, a s prijateljima ćeš biti pristojan.
KUKI: Oprosti, izvoli, molim, hvala.
MEDO: Sad brzo u školu. Čekam te ovdje.
KUKI: Ja ne bih u školu.
MEDO: Trk!
Medo se ugodno smjesti pored debla.
Scena - škola
Na proplanku je nekoliko hrastovih panjeva. Na jednom hrastu je crna ploča na vrhu koje piše "Osrednja škola Tvor“. Mirno je i sunčano. Čuje se pjev ptica. Kuki se nevoljko vuče prema školi.
Dolazi MICIKA i sjeda na panj. Iz krznene torbe vadi knjige i stavlja ih na susjedni panj. Osvrće se kao da nekog čeka.
Iz šume izlazi RINO. Na njemu je crna kožna jakna, glava mu je izbrijana, po sredini krzno podignuto u zelenu irokezu. Stane pored Micike, nasloni se na obližnji hrast i pljucne u stranu.
RINO: Što je, Micika? Nisi mi jučer došla na rođendan?
MICIKA: Mama me nije pustila.
Dolazi CICIKA. Na glavi joj duge sitne pletenice. Nosi ružičastu torbu.
CICIKA: Dobro jutro, draga!
MICIKA: Dobro jutro! (divi se) Famozne su ti tvorenzije.
CICIKA: Vodila me mama u “ Tvor fantasy “. Oni su najbolji.
MICIKA: I najskuplji. Koliko si platila?
CICIKA: Vreću jabuka i osam žaba.
MICIKA: Blago ti se kad imaš takvu mamu.
Cicika nešto traži po torbi.
CICIKA: Gdje mi je knjiga?
Vadi jednu čarapu i stavlja je sa strane. Vadi lopticu. Stavlja je pored čarape. Vadi plišanog tvora i ljubi ga.
CICIKA: Moj sretni tvor. (vadi nešto zamotano i papir i baca) Fuj! Stari sendvič. Opet sam ponijela torbu za trening.
MICIKA: Kako ćeš bez knjiga?
CICIKA: Ma nema veze. Učitelj i tako slabo vidi. (oduševljeno) Znaš što sam čula?
MICIKA: Što?
CICIKA: Uskoro će ugrađivati ekstenzije u repove. Imat ću najljepši rep u šumi.
Cicika zapleše i zapjeva.
CICIKA: Rep u boji jednoroga
ja ću plesat' bosonoga
divit će se šuma cijela
kad rep budem rasplela
vrtit ću se poput zvrka
i dečke će hvatat' frka
svi će mene obožavati
a Učitelj neka pati
nema više učenja
nema više mučenja
samo ples i radost
takva će mi biti mladost
Dolazi PAMETNIĆ. Na njemu nema ničeg zanimljivog. Ispod ruke nosi knjige.
PAMETNIĆ: Dobar dan!
Sjeda na panj, a knjige stavlja na koljena. Otvara jednu i zadubi se u čitanje. Cicika i Micika ga samo pogledaju.
Polako prilazi Kuki.
KUKI: Dobar dan, društvo! Što se radi?
CICIKA: Oho! Vratio se Kuki. Danas bi moglo biti zanimljivo. Što je, Kuki? Još uvijek si bijel?
Kuki sjeda na panj i šuti.
RINO: Koga to moje oči vide? Prozirni nam se vratio.
CICIKA: I okupao se.
RINO: Kuki, baš me zanima, vidiš li ti svijet u crveno kad imaš takve oči?
MICIKA: Ostavite Kukija na miru. Kad mu skoči živac, onda će opet samo on dobiti kaznu.
RINO: Vidi ti nje! Da nisi zaljubljena u Kukija ? (pjeva) Micika i Kuki zaljubljeni par, kad se budu ženili, svirat će im tovar.
MICIKA: Prestani, Rino! Nisi zanimljiv.
CICIKA: Daj, Micika, samo se šali. To je samo šala. Zar ne, Kuki, da se ne ljutiš? Znam ti ja jedan odličan salon. Mogli bi te obojati u crno, pa te više ne bi zadirkivali. Možda bi naš mudrac imao što za reći o ovome, je li, Pametniću?
Pametnić ne diže pogled s knjige.
PAMETNIĆ: (gotovo robotskim glasom) Članak 18. Školskog zakonika kaže da se učenici moraju pristojno ponašati.
Nastavlja čitati i šuti. Kuki sjedi i gleda ispred sebe. Ostali se posprdno smiju. Dolazi UČITELJ, pomaže se štapom, nesigurno hoda, jako je star. Spušta knjige na najveći panj i zaokruži pogledom prebrojavajući učenike.
KUKI: (Rinu, tiho): Vidit ćemo se poslije nastave. Kad ti napravim prrr, prrr, prrr, neće ti više padati na pamet sa mnom se rugati.
UČITELJ: Vratio nam se Kuki.
RINO: (posprdno se smije): Nedostajali smo mu.
CICIKA: Obožava školu.
UČITELJ: Molim tišinu! Kuki, imaš li nam nešto reći?
KUKI: (nevoljko ustaje): Rekao mi je prijatelj da vam se ispričam sa četiri čarobne riječi.
RINO: (upada) Kuki ima prijatelja.
UČITELJ: Narodne riječi? Koje su to riječi?
U razredu se svi smiju osim Kukija.
UČITELJ: Tišina, djeco!
KUKI: (brzo) Oprosti, izvoli, molim i hvala, ali ja znam još puno čarobnih riječi. Molim vas dajte mi peticu, hvala lijepa za peticu i izvolite mi dati još jednu peticu.
UČITELJ: Moraš se malo više potruditi za peticu.
KUKI: Trudit ću se i bit ću najbolji učenik.
UČITELJ: To mi je drago čuti, no, ne misliš li da bi se najprije trebao ispričati za ono što je bilo jučer?
KUKI: Moj prijatelj je rekao da vam ne zaboravim reći da mi je žao što ste stari glupan. Nije mi žao što sam Pametniću sakrio knjige. Sad neće imati iz čega učiti, pa ću biti bolji od njega.
Rino i Cicika se gromoglasno smiju i udaraju jedan drugog dlanom o dlan. Učitelj otvara imenik i nešto zapisuje.
UČITELJ: Eto, Rino i Cicika su za danas dobili ocjene. (okrene se prema Kukiju) Prihvaćam ispriku iako nisam siguran da je to bila isprika. Reci prijatelju da će još trebati puno učiti s tobom.
RINO: (podrugljivo) Baš me zanima.
UČITELJ: Djeco, moram nešto obaviti, a vi, dok se ne vratim, čitajte ovu lijepu bajku o farmi žaba.
Učitelj polako i klimavo odlazi. Rino skače s panja i dolazi do Kukija. Kuki sjedi i gleda ga.
RINO: Jesi li nešto govorio da ćeš se obračunati? Sad ti je prilika.
MICIKA: Ostavi ga na miru!
RINO: O, Micika, Micika! Tko se ne bi zaljubio u ovo bijelo čudovište!
MICIKA: (skoči, stane ispred Rina i unese mu se u lice ): U nikoga se nisam zaljubila. Dosta mi je takvih kao što si ti. Stalno unosiš nemir u razred. Ako se tebi ne uči, ostavi nâs ostale na miru.
PAMETNIĆ: (ravnim glasom) Članak 12. Školskog zakonika kaže da učenici moraju poštivati ostale učenike.
CICIKA: Daj, Pametniću, dosadan si.
Kuki ustane, isturi stražnjicu i podigne rep. Svi se razbježe, Rino se sakrije iza stabla.
CICIKA: (kriči) Ne, Kuki, neeeee!
MICIKA: (kriči) Kuki, molim te, nemooooj!
KUKI: (spušta rep) Samo sam se šalio.
CICIKA: Glupa ti je šala.
KUKI: Barem sam vidio da Rino nije takav heroj.
Rino izviri iza stabla. Šapom je prekrio nos.
KUKI: Vidiš li da i bijeli tvor može pokazati mišiće kad mu se netko ruga?
CICIKA: Baš su ti mišići!
MICIKA: Nije to rješenje.
KUKI: Pametniću, što kaže Zakonik?
PAMETNIĆ: (ponosno se isprsi) Po članku 91. Školskog zakonika učenici sukobe moraju rješavati mirnim putem.
Pametnić sjedne i lista knjigu. Kuki prilazi Miciki i pruža joj ruku.
KUKI: Hvala ti.
Micika sramežljivo pogleda u pod. Pametnić je zadubljen u knjigu.
CICIKA: Pametniću, možeš izvući glavu iz knjige. Opasnost je prošla.
MICIKA: Ne rugaj se Pametniću. Nisi ni ti branila Kukija. Ne želiš se zamjeriti Rinu.
CICIKA: (prkosno) Što se to tebe tiče?
MICIKA: I Kuki ti je prijatelj.
CICIKA: Kuki? S takvim se prijateljem ne mogu ni u jednom društvu pojaviti. Smijali bi mi se.
MICIKA: Zašto?
CICIKA: Zato što je bijel i što ima crvene oči, eto zašto.
MICIKA: (isprsi se): Ja sam ponosna što imam tako posebnog prijatelja. I ponosna sam što je Kuki odlučio biti dobar učenik i što se ispričao učitelju i ... i ... što je čist.
MICIKA: (pjeva) Kuki sad je čist
Okrenuo novi list
Rino smrdi više
Kraj njega se jedva diše
CICIKA (dođe do Micike i zapjeva) U Rina je irokeza
Kao zelena lepeza
On je hrabar
Pravi barbar
Cicika i Micika plešu i pjevaju zajedno.
Jedan loš, drugi gori
Pitanje nas strašno mori
Kako se s njima družiti
Kako ih dobro kužiti
Rino je stvarno moderan
A Kuki je sada dotjeran
Mogle bismo ih oba voljeti
Neće nas to boljeti
Samo da malo budu bolji
Bit će nam sasvim po volji
Kuki sjedne na panj. Okrene se prema Pametniću koji otvorenih usta bulji u Ciciku i Miciku.
KUKI: Uh! Možda mi i nije bila najpametnija ideja da se popravim. Što ti misliš, Pametniću?
PAMETNIĆ: (uzdahne) Ja imam sve petice, ali me još nitko nije branio. Samo kažete: Pametniću, dosta!
Vraća se Učitelj. Vuče Rina za sobom. Malo se naguravaju dok Rina ne posjedne na panj.
UČITELJ: Djeco, je li vam se svidjela bajka o farmi žaba?
RINO: Kakvih žaba?
PAMETNIĆ: To je fantastično kako ćemo u dalekoj budućnosti imati hrane u izobilju.
RINO: (smije se posprdno) Hoće li na toj farmi biti bijelih žaba? Što ti misliš, Kuki?
UČITELJ: Rino, dijete drago, nismo svi jednaki. Neki od nas i ne žele biti jednaki. Evo, naprimjer, ti. Napravio si zelenu irokezu.
RINO: Naravno. To je moderno.
UČITELJ: Cicika je stavila ekstenzije na rep.
CICIKA: Nisam još, ali hoću.
UČITELJ: Različitost je bogatstvo. Zamislite da su svi tvorovi isti! Dosadno do neba.
PAMETNIĆ: Ja nisam različit.
CICIKA: A ne, nisi.
UČITELJ: Kuki je bijeli tvor i to je pravo čudo. Znate li koliko u našoj šumi ima bijelih tvorova?
MICIKA: Koliko?
UČITELJ: Micika, nema ih toliko. Ima samo jedan i taj jedan je Kuki.
CICIKA: Ali on ima i crvene oči.
UČITELJ: Zato što je albino.
CICIKA: Ja bih se mogla obojati u albina, pa ću biti posebna.
UČITELJ: Albinima smeta svjetlo. Imaju oni problema više nego što možete zamisliti, a naš se Kuki s njima sjajno nosi.
RINO: Zato nosi crne naočale? Ja mislio da je zaglumio.
PAMETNIĆ: Po članku 6. (zastane) ček, ček, u članku 16. Školskog zakonika ovo je škola koja nam daje temelje...
CICIKA: (prekida ga) Pametniću, tko ti je dao to ime? Trebao bi se zvati Udav.
PAMETNIĆ: A članak 2. Školskog zakonika kaže da učenici ne smiju vrijeđati jedni druge.
MICIKA: Pametniću, stvarno si dosadan.
UČITELJ: Dosta, djeco. Sad ćemo još jednom pročitati bajku, pa ćemo o njoj razgovarati.
Scena - na hrastovom deblu
Medo leži zavaljen pored debla i spava. Dolazi Kuki.
KUKI: Evo mene, nastava završila sada, a ti spavaš kao stara klada.
Medo se budi i rasteže.
MEDO: Zašto me budiš?
KUKI: Gladan sam, jadan sam.
MEDO: Što ja imam s tim?
KUKI: Želudac mi krči i stalno se grči.
MEDO: Pronađi neku krušku u šumi, ribu u rijeci. Snađi se.
KUKI: Kruška na grani baš ne sliči hrani.
MEDO: Pronađi jaja, puževe, gliste, nešto što jedete vi tvorovi. Samo ne diraj staru bukvu. Nikako ne diraj staru bukvu.
Medo se ponovno namjesti za spavanje. Kuki okolo njuška, kopa, istražuje i pjeva.
KUKI: Ne diraj ti bukvu staru
čuo sam te, gospodaru
čast mi to ne dopušta
bukva se ne propušta
znatiželja tjera mene
saznat' što joj kriju sjene
gle! Ta rupa crna, čudna
potraga mi nije uzaludna
možda u njoj blaga ima
kojeg ću podijelit' svima
KUKI: (krikne) Jooooj, što boli!
Uhvati se za nos i trči do Mede.
KUKI: Boli, boli, Kuki to ne voli.
MEDO: Znao sam da ćeš dirati pčele.
KUKI: (poskakuje) Nos me peče, nemam sreće.
MEDO: Rekao sam da ne prilaziš bukvi. Ili vrbi? Ili rijeci? Što sam ti ono rekao?
KUKI: Bumbar, pčela, osa dočepali se mog nosa.
MEDO: Idi do rijeke i zaroni nosom u nju. Hladna voda će smiriti bol.
Kuki preskače deblo i odlazi do rijeke.Čuje se brčkanje.
KUKI: Hladna rijeka k'o da mene čeka. Bol prolazi, Kuki k deblu polazi.
Kuki se vraća i sjedne na deblo. Medo ustane i sjedne pored njega.
MEDO: Daj da vidim taj nos.
Kuki spušta ruku s nosa. Medo gleda i naginje glavu s jedne strane na drugu.
MEDO: Nema štete. O čemu ste učili danas?
KUKI: Postoje ljudi...
MEDO: Znam. Vidio sam ih.
KUKI: (iznenađeno) Stvarno?
MEDO: Što s tim ljudima?
KUKI: Imaju kokoši, krave i još neke životinje prave. ( počeše se po glavi ) Sve mi se zbrkalo u glavi, postao sam učenik pravi.
MEDO: (smije se) Pričaj dalje.
KUKI: Oni naprave farme, sarme i otreske slasne da im glad splasne.
MEDO: I što još?
KUKI: Tvorovi žabe ugrizu, pa ih na farmi drže u nizu, a kad zima zavlada iz žaba hrana ispada.
MEDO: Kakva hrana?
KUKI: (zbunjeno) Otresci. Valjda.
MEDO: Je li to vama učitelj čitao neku priču?
KUKI: Da. Čiča miča, gotova je priča.
MEDO: To je bila izmišljena priča. Sve si krivo razumio, moj Kuki. Meni se čini da ćeš ti otresti godinu u školi.
KUKI: Ništa neću tresti, uz knjigu ću sjesti.
MEDO: I bolje ti je.
KUKI: Bit ću najpametniji tvor ikad, spavati u školi više neću nikad.
Začuje se graja."Ovo je pravi put, kad vam kažem", "Jeste li sigurni da je Kuki otišao ovim putem?", "Ne, ti si!", "U Pravilniku piše...", "Dosta, Pametniću!","Ja se bojim. Izgubili smo se","Stani! Nešto se čuje"
Micika, Cicika, Rino i Pametnić se šuljaju. Kad ugledaju Medu ukopaju se na mjestu.
CICIKA: (kriči) Aaaaaa, ogroman tvoooor!
RINO: (šapće prestrašeno) Nije tvor. To je čudan stvor.
PAMETNIĆ: (zainteresirano) U članku 22. Školskog zakonika piše da postoje i druge vrste osim tvorova.
MICIKA: Pametniću, napadni ovo čudivište knjigom Školskog zakonika.
PAMETNIĆ: U članku 20 Škol...
RINO: Dosta više! Dosta! Pojest će nas bez obzira što piše u tvojoj knjižurini.
KUKI: (pojavljuje se, smije se) Baš ste se prestrašili, jel' da?
MICIKA: (viče) Kuki, bježi. Pojest će te!
CICIKA (viče) Kuki, Kuki, spašavaj se!
RINO: (viče) Kuki, prijatelju, mi ćemo te spasiti.
PAMETNIĆ: Ja bih ga savladao da imam mišiće.
Uskomešaju se, padaju jedno preko drugog i na kraju se skriju iza stabla.
KUKI: Zašto ste pobjegli? Ovo je moj prijatelj Medo.
CICIKA: (proviri iza stabla, zgroženo) Ali, on je velik i opasan.
MEDO: Nisam opasan osim kad sam opasan.
MICIKA: (proviri iza stabla) A kad je to?
MEDO: Kad me netko naljuti.
CICIKA: Mi sigurno nećemo.
MEDO: Jeste li vi Kukijevi prijatelji?
Svi uglas "Jesmoooo!"
MEDO: Došli ste po svog prijatelja Kukija?
Svi uglas "Daaaaaa!"
MEDO: Tako treba.
KUKI: (okrene se prema publici, može i ne mora spustiti naočale) A sad, kad imam prijatelje, idem kući pitati tatu kad će ta naša farma žaba.
CICIKA: Tko bi uopće jeo žabe? Fuuuj!
RINO: Vjeruješ u tu priču?
KUKI: U dobre priče treba vjerovati.
MICIKA: (poteže Kukija) Znaš, Kuki, baš si mi zgodan tako bijel i čist.
PAMETNIĆ: A ja?
MICIKA: Naravno. Što bi mi bez članaka i zakonika?
PAMETNIĆ: Tako je. Bili biste izgubljeni.
RINO: Kuki, žao mi je što sam bio takav prema tebi, a ti tako hrabar. Imaš prijatelja strašnog Medu i ne bojiš ga se.
KUKI: (pruža Rinu ruku) Prijatelji?
RINO: (daje mu pet) Najbolji.
KUKI: Barba Medo, vidimo se sutra.
MEDO: Idite, djeco, idite.
Svi se zagrle i odlaze. Podignu repove i začuje se prrrr, prrr, prrr. Pjevaju.
MICIKA: Kuki je prijatelj pravi (prrr)
PAMETNIĆ: Više nas ne gnjavi (prrr)
RINO: Strašni je medo njegov frend (prrr)
CICIKA: To je sad modni trend (prrr)
MICIKA: Kukija volimo mi. (prrr)
Medo zakoluta očima i sruši se nauznak na tlo. Doskakuće žaba, skoči mu na prsi i masira srce. Nagne mu se nad lice i pokuša davati umjetno disanje. Medo naglo sjedne.
MEDO: Niti sam ja princeza, niti si ti princ.
Žaba grakne "Kre, kre" i odskakuće u šumu.
Zastor se spušta. Kuki proviri i kaže "To je sve, djeco".
- KRAJ -