Komšiluk naglavačke

---

GODINA PROIZVODNJE: 2002.

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 12

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 5

NAPOMENA VEZANA ZA LIKOVE: Postoji mogućnost da glumci igraju više uloga.

MJESTO RADNJE: Stan, zrak

NAPOMENA VEZANA ZA DRAMU: 

Nagrada Zlatni smijeh za najbolji tekst na Danima satire, 2003.

Predstavljanje na festivalu Playwright's Week, New York, 2007.

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana

---

krov

PAD PRVOG ČOVJEKA

Huklija

20. KAT

OD STAROGA SIN

Stari, Dado

oko 18. kata

PO(NI)ŠTENJE

Huklija, Stari

16. KAT

BUDALE SE VRAĆAJU

Đuka, Ana

oko 14. kata

ZLATNA ŠAKA OTVARA SVA VRATA

Huklija, Stari, Đuka

13. KAT

OD SINA ĆAĆA

Momo, Sike, Miljac

oko 11. kata

PROPUŠTENA ŠANSA

Huklija, Stari, Đuka, Miljac

10. KAT

OPERACIJA BEZ DOKTORA

Roda, Goran, Ivana

oko 8. kata

KOMŠILUK

Huklija, Stari, Đuka, Miljac, Goran

5. KAT

PILA BEZ VOZAČKE

Žiga, Miro, Jelena

oko 3. kata

JEBENO SRETNA FAMILIJA

Huklija, Stari, Đuka, Miljac, Goran, Miro, Jelena

1. KAT

IGRA

Mićo, Dana

beton

PAD NEBODERA BABEL

Huklija

*(poslije početka, a prije kraja)

NA NEKOM KATU NEKE DRUGE ZGRADE U KOMŠILUKU

PAD PRVE ŽENE ILI FAMILIJA U PRAHU

Juliška

napomena:

«Pad prve žene ili familija u prahu» se događa u nekoj drugoj zgradi u komšiluku. Svejedno je na kojem katu Juliška sjedi, samo je bitno da padne nakon što padne prvi čoek Huklija i nakon što se Stari baci, a svakako prije nego li Mićo pokuša baciti bombu i potres sravni sve sa zemljom.

KROV

PAD PRVOG ČOVJEKA

(Huklija pada s vrha zgrade)

HUKLIJA:

Moje je ime Huklija, Huklija me mati nazvala. Ovu sam zgradu gradio, s nje sam se i strovalio. Došo sam ođe, gore i sad padam dolje. Bio sam jednom jak, mrcina, Božja ovčica. Uzo me gazda da mu gradim, da mu budem radnik. Slabo me platio, puno sam radio. Podigo katove, podigo stanove, osto bez noge. O da, pao sam sa skele. Pa šepo malo, pio više i znao nisam ni kako mi se ime piše. I šta sam drugo mogo, neg ljepo vratit se ođe i bacit se da mi život prođe.

Čuli ste da je rečeno: Huklija je skočio! Al ja vam kažem: Hukliju je Bog gurnio. Prišo mi s leđa, ja se nageo, on me srušio. Čuli ste da je rečeno: Huklija se propio. A ja vam kažem: naprotiv, Hukliju je Bog častio. Bog mu točio, Bog mu pretočio. Kap čašu prelila, Hukliju rakija krenila.

Moje je ime Huklija, Hukliju otac prokleo. Iz kuće ga bacio, da luta zemljom ga osudio. A nije znao da je rečeno: Ne sudite, bit će vam suđeno. I tako me se otac odreko. Na rad me mladog poslo. Krenio ja istočno od sela, do grada došo.

Čuli ste da je rečeno: Ne sudite, bit će vam suđeno. A ja vam kažem: Bog se šalio. Nije nam sudove za badava darovo. Al i tu nas je zajebo. Sudove podigo, suce u mito obuko. Dao nam zakone, al nema prava do prava jačega. Meni su sudili, bajbuk mi nudili. Drugi su gore činili i zato su imali pa to šta su imali fino dali da bi se izvukli. Da, oni su krali da bi sucu dali. Bog je tako uredio. I zato vam kažem, Bog je svaka rešetka, a mi smo tek ono malo jada iznutra.

Moje je ime Huklija, Hukliju gazda s posla oćero. Reko mu: sori matori, al šta ćeš nam taki? Da si pao, pao si. Da si šepav, šepav si. I šta ćeš nam ti? I tako bez posla osto. Teži za, šta? Dest kila. U kičmi željezo. Ni sageti se nisam mogo. A dobro sam radio. Za šta? Da budem sirotinja. Nisam skupljo blaga na zemlji đe lopovi prokopavaju zidove i kradu ga! Slušo sam Boga. I zato vam kažem, Bog je velik, velik ko skela, a mi smo tek ono malo tjela šta pada s nje. U provalije.

Čuli ste da je rečeno: Ne skupljaj blaga na zemlji. Al ja vam kažem: to je krivo. Ne bi nam Bog na svakom uglu bankomat darivo. I to što nam je marku oteo, to nas je samo kušao. I zato vam kažem: Bog je banka, a mi smo tek štediše. Dižemo vjeru na kredit. Uz kamate.

Moje je ime Huklija, Hukliju domovina izdala. Poso mu dala, poso mu uzela. Hukliju po obrazu udarila. Huklija drugi okrenio. Nije se svetio. Je li pogriješio?

Čuli ste da je rečeno: Ne opirite se zlotvoru! A ja vam kažem, Bog mi u uho šapnio: Oko za

oko. Pred spavanje mi pjevao: Zub za zub. Al ja sam prekasno svatio. I zato vam kažem ne činite greške moje već pjevajte da se sela i gradovi ore (skandira): Oko za oko, zub za zub!

Moje je ime Huklija, Hukliji Bog kraj navješta. Evo ga, zadnji me put upozorava. Al ne svaćam ja, budala blesava. Iz čista mira prišla mi psina. Stala od mene na metar, dva pa me gleda. Pa se primiče polako i vuče me za rukav ne bi li se i ja mako. Al nisam ja od juče, znam šta oće ovo kuče. Il da ga ranim il da ga mazim, e pa nisam na to spao, svetinje svoje psetu ne bi dao! I zato sam džukelu nogom opalio, onom šepavom je raspalio. Džukela rep podvila pa pobjegla. Al šta se ovo događa? Čopor se okuplja. Otvaraju se kapije, naviru džukele. Iz svake kuće, bašče, sa svakog sokaka izlaze ko složna braća. Eno ih nasred šora, prava gomila. Laju, zavijaju, sve u dalj nestaju.

Čuli ste da je rečeno: ne dajte svetinje psima! Al ja vam kažem: ne dajte svetinje ljudima. Mi smo ko svinje, ne bacajte nama biserje. Ne vidimo šta nam je pred očima, šta činimo jedni drugima, šta nam se događa. I jest, istina, okupio se čopor džukela, al i dalje niko ne svaća da nam to Bog neko zlo navješta. Bog ih je nahuško, sebi ih pozvo pa ih nekud daleko poslo. Reko im brište odavde, spašavajte žive glave. A čoek, živina najveća, ne svaća ni kad mu se Bog direktno obraća. Mjesto put pod noge, mi ravno usred katastrofe. Glavom o zid. Al prvo puca glava pa tek onda zid. Kad Bog odluči da je vrjeme za raskid saveza sa čoekom pa mu razdrma sve šta ga okružuje. Kad mu tlo pod nogama izmakne i svjet što mu dade rastavi na komade.

Moje je ime Huklija, Hukliju sebi Bog doziva. Kaže: dođi što prije, bez tebe, nekako, prazno mi je. A ja se odazvo, sa nebodera skočio. O da, Boga sam poslušo. Prvi sam čoek koji je pao. I sad dok letim ka betonu, cjeli mi grad ko na dlanu. Točkice male jure, vidim ih kako Bogu na gozbu žure. Bog dernek pravi i viče: što više, to veselije.

Čuli ste da je rečeno: Prvi je čoek pao. A ja vam kažem: Nije jedini. Još će ih gomila stizati. Samo šta nisu krenili. Sve ćete ih vidjeti. O da, Bog će vam ih pokazati. Bog će vas dočekati. Jer Bog je komšija. Svakome. I kad zatreba šta, pokuca na tvoja vrata. A ti mu otvori. Jer Bog je komšija i mi smo njegova djeca. O da, Bog je komšija, isti onaj kojeg molite malo šećera. A on vam da soli. Na ranu. O da, Bog je komšija. Komšija šta vam pred nosom zalupi vratima.

Moje je ime Huklija, Bog mi je komšija. Ova je zgrada njegova. U njoj hiljade duša prebiva. I Bog ih sve k sebi poziva.

20. KAT

OD STAROGA SIN

(Dnevna soba. Otac STARI i njegov sin DADO sjede i piju. Oboje su policajci.)

STARI: Pa daj se sjeti, sam se sjeti!

DADO: Kaj?

STARI: Kaj kaj? Ko te doveo u murju?

DADO: Ti?

STARI: Ja. A kog si ti izbacio iz murje?

DADO: Nisam te izbacio.

STARI: Kog si šutnuo?

DADO: Tebe.

STARI: A ko sam ti ja?

DADO: Znaš ko si mi.

STARI: Podsjeti me.

DADO: Stari si mi.

STARI: Stari. I tak mi vraćaš? Za sve kaj sam napravio za tebe. Ja sam te odgojio. Jebemu, kaj odgojio? Ja sam te stvorio! S kim si išo na prvi slučaj? Sa mnom si išo. Ko te naučio pucat? Ja sam te naučio. Ko te predložio za inspektora? Ja. Sve ja! I ja najebo. Sam to zaslužio?

DADO: Nisi.

STARI: Reci, se slažeš s njima? Misliš da sam za kurac? Da ne mrem više radit?

DADO: Ne mislim.

STARI: Pogodim muhu u letu.

DADO: Pogodiš.

STARI: Ne vjeruješ mi? Pokažem ti.

(Stari izvuče pištolj)

DADO: Ej, spremi to.

STARI: Kaj, to naredba?

DADO: Nije, sam...

STARI: E, onda mogu malo vježbat.

(Stari nacilja lampu)

STARI: Viš onu lampu?

DADO: Ne budi lud.

(Dado stane između Starog i lampe)

STARI: Smetate mi, inspektore.

DADO: Zakaj me sad tak zoveš?

STARI: Si inspektor il nisi?

DADO: Jesam. Al me ne moraš tak zvat.

STARI: Jebem ti mater, tak te zovem zadnje tri godine!

DADO: Drugo je to. Na terenu.

STARI: Tri godine te gledam kak si uspio. I sretan sam zbog tebe. Kaj sretan? Ponosan! Jebemu, moj mali doguro do inspektora. A stari? Kaj je bio prvi dan, to je i sad. Pozornik. Al ne smeta starog. Nije mu krivo. Voli radit s malim. Ne smeta kaj ga mora slušat. Sam više nema ni tog. Odjebo sin starog. Al nekaj nije znao, ne voli stari da ga se zajebava.

(Stari otkoči pištolj)

DADO: Daj, kaj ti je?

(Stari drugom rukom dohvati vazu sa stola i baci je o pod. Vaza se razbije. Dado odskoči preplašeno)

STARI: Sam te skaro? A?

DADO: Jesi. Fakat jesi.

STARI: Al ne ko ti mene.

(Stari razbije čašu o pod)

DADO: Ej, kaj ti je!

STARI: Nisi to očekivo?

DADO: Nisam.

STARI: Nisam ni ja ono od tebe.

(Stari razbije još jednu čašu)

STARI: Kak si, sine? Si iznenađen?

DADO: Kaj oćeš da ti kažem? Da jesam? Jesam!

STARI: I ja sam bio. Pa jebemti, kolko se znamo?

DADO: Kakvo ti je to pitanje?

STARI: Kolko se znamo? Godinu? Dve? Tri? Kolko, Dado?

DADO: Dvajst osam.

STARI: Tak je. Dvajst osam jebenih godina. A to je puno, fakat je. Znam ja. Imam duplo tolko.

DADO: Znam kolko imaš.

STARI: Znaš, al ne znaš postupit kak treba.

DADO: A kaj sam trebo? Reć: ne fala, ak on leti, odo i ja.

STARI: Tak bi ja.

DADO: Aha, i kaj bi onda bilo? Ti i ja bi doma hladili jaja. A ko bi radio? Pa od nečeg moramo živjet!

STARI: Je, lako je tebi govorit. Ti si osto. Inspektor. Velka faca.

DADO: Izvućemo se.

STARI: Ti oćeš.

DADO: Jebemu stari, naćeš si neki poso.

STARI: Kaj ću si nać? Mogu sam žicat. Me tak vidiš?

DADO: Ne moraš to radit.

STARI: Koje? Ovo?

(Stari razbije još jednu čašu)

DADO: Zakaj to radiš?

STARI: Pojma nemam. Brijem da sam u šoku. Dogodi se. Grom iz vedra neba. Ni ne okreneš se, a sin te nabije nogom u dupe. Sam tak, stari više ne šljakaš. I kak da ne budeš u šoku, pitam te? Kak? Pa viš me,  pojma nemam  kaj radim.

(Stari razbije pepeljaru)

DADO: Pa dobro, kaj ćeš sve porazbijat?

STARI: Neću.

(Stari sjedne. Zapali cigaretu. Smiren je.)

STARI: Al ima neš kaj bi fakat htio razbit.

DADO: Kaj?

STARI: Jednog inspektora. Govnar mali. Znaš ga?

DADO: Znam.

STARI: I kak ti se čini? Pizda, a?

DADO: Ne mora bit.

STARI: Brijem da mora.

DADO: Pritisli su ga. Moro je to napravit.

STARI: Onda je pičkica. Radi sve kaj mu kažu.

DADO: To fakat misliš?

STARI: A ti ne?

DADO: Daj me udari.

STARI: Sad je kasno.

DADO: Ne, sad je trenutak.

STARI: Kasno je.

DADO: Udari me!

STARI: A kaj, ćeš mi vratit?

DADO: Neću.

STARI: Onda niš. Ne tučem curice.

DADO: Onda ću se sam.

STARI: Sam izvoli. Neću te branit.

(Dado lupi glavom o zid)

STARI: Te boli?

DADO: Boli.

(Dado opet udari glavom o zid)

STARI: Jako?

DADO: Jako.

(Dado opet udari glavom o zid. Padne.)

STARI: Kaj, ti je vratio?

DADO: A-ha. Nokautiro me.

(Stari dođe do Dade. Stane iznad njega.)

STARI: Fakat si u kurcu. Ni zid ne mreš razvalit.

DADO: Ne mrem.

STARI: Pa kaj ti opće možeš?

DADO: Niš.

STARI: Pa kaj si ti onda?

DADO: Pičkica.

STARI: Nisi.

DADO: Jesam.

(Stari pomaže Dadi da ustane.)

STARI: Ne. Ti si pička. A ja sam pičkica. Znaš zakaj? Zato kaj sam te napravio.

(Stari lupi glavom o zid. Padne. Drži se za glavu. Dado mu pomogne da ustane. Gledaju se.)

STARI: Pa kaj ću ja s tobom?

(Stari raširi ruke)

STARI: Oš doć?

(Dado priđe Starom i oni se zagrle.)

DADO: Daj mi značku.

STARI(naglo se odmakne od sina): Kaj?

DADO: I pištolj. Odma sad.

STARI: Pa jebemu, kaj izvodiš? Sam te zagrlio? Sam te prihvatio?

DADO: Jesi.

STARI: I kaj sad sereš? (imitira Dadu) Vrati značku, vrati značku.

DADO: I pištolj.

STARI: Me jebeš?

DADO: Ne, sam ti kažem kaj moraš napravit.

STARI: E pa, ne dam ti.

DADO: Kak to misliš?

STARI: Tak kak sam ti reko. Moraćeš je sam uzet.

DADO: Pa jebemu, kaj ne vidiš da ti radim uslugu?

STARI: Uslugu? Kakvu jebenu uslugu? Oduzimaš mi sve kaj imam. Ta značka, to sam ja! Kužiš?

DADO: Kužim. Al ti ne kužiš kolko sam napravio za tebe. Sredio sam da ne moraš ić u stanicu, neg da mi moš tu doma predat kaj treba.

STARI: Nije mi bed. Mogu ja ić u stanicu.

DADO: Moš, a? I  kaj ćeš, pred svima mi dat značku? To ti nije bed?

STARI: Nek svi vide kog sam im doveo za kolegu.

DADO: Zakaj to radiš? Zakaj uvjek sve kompliciraš?

STARI(izvadi pištolj): A zakaj ti oćeš ovo? Kaj, misliš da ćeš bit veća faca s dva pištolja? Jel to? Si posto kauboj?

DADO: Kak oćeš. Sam odluči. Možemo to doma obavit. A moš ić u stanicu.

STARI: Neću. Doma ćemo.

DADO: Viš, možemo se nas dva dogovorit.

STARI: Neg kaj? Oćeš pištolj, dođi po njega.

DADO: Neću.

STARI: Kaj, sad ga nećeš?

DADO: Oću.

STARI: Oš il neš? Odluči se.

DADO: Oću, al neću doć po njega.

STARI: Neg kaj ću ti ga ja poštom slat? Oš ga preporučeno?

DADO: Oću ga na ruke.

STARI: Ak ga oćeš, moraš i doć.

(Dado priđe Starom)

STARI: Sam pazi, može slučajno opalit.

DADO(stane): Ja sam došo do pol. Sad ti dođi.

STARI:  Nećemo tak.

DADO: Neg kak ćemo?

(Stari skine značku s uniforme i sad maše i značkom i pištoljem, sa svakim u jednoj ruci)

STARI: Gle, nudim ti ovak. Odluči se, oš pištolj il značku. Ak mi uzmeš značku, nisam murjak. Al mogu bit kriminalac. A ak mi uzmeš pištolj, spasio si, kaj, kolko tu stane?

DADO: Šest metaka.

STARI: E, tolko si života spasio. Onda,  kaj će bit?

DADO: Oću oboje i ti to znaš.

STARI: Ne, ne, reko sam ti kak ćemo. Al ak si ti ne mreš odlučit, gle... (stavi iza leđa i pištolj i značku) Oš ljevu il desnu? Ajde, reci.

DADO: Neću ni jednu.

STARI: Ma daj,  Dadek! Kad si bio mali, smo se tak igrali. Kaj se ne sjećaš? Tad ti je bilo ok. Volio si pogađat.

DADO: Nisam. Nikad nisam dobio ono kaj sam htio. Uvjek neko sranje. To sam radio sam zbog tebe.

STARI: Eto, viš. Onda moš i sad. Ajde Dadek, kaj čekaš? Razveseli starog. Gle,  svati to ko uslugu. Ti voliš radit usluge, kaj ne? Ono, često si uslužan. I više neg treba.

(Dado se zaleti i obori Starog, sjedne mu na prsa)

DADO: Mater ti tvoju! Jebeš me, sam me jebeš i ja te puštam. I ne sam da te puštam, neg ti i pomažem.  Al ne, ti neš stat. A sve ti sredim. Sve. I kak mi vratiš?

(Stari se počne smijati)

DADO: Kaj se ceriš? Se meni ceriš? Oš odgovorit?

(Stari prevrne Dadu i sad on njemu sjedi na prsima)

STARI: Sebi se cerim, majmune mali. Sebi. Već se vidim. Sjediću tu doma, sam ko kurac, i kaj ću radit? Čekat muža da se vrati s posla. Sam ti ženica posto? A, sam to? Ma da te ljubi, žena tvoja! (poljubi Dadu u usta pa rukavom obriše slinu) E, i  kad dođeš, ja ti ljepo uvalim ručak. Pa te zagrlim pa mi ti pričaš kak je bilo na poslu, kog si sredio, frajeru. E, a znaš kaj je još bolje? (ustane) To kaj ću te morat žicat pare za pljuge.  Kak se okrenulo, a? Sad sam ja ko kak si ti bio s petnajst, sam ja nemam petnajst. Ne, ja sam mator, a moram sina žicat džeparac. Pa di to ima? Pitam te?

(Stanka. Dado ustane.)

DADO: Ja moram ić.

STARI: Kam? A da, ti šljakaš. Zaboravljam. To valjda kaj sam star. E, sine, mi moš neš učinit?

DADO: Kaj?

STARI: Daj povedi starog sa sobom. Ono, ko u stara vremena, ti i ja skupa rješavamo zločine.

DADO: Ne mrem te povest.

STARI: Kak ne mreš?

DADO: Pa kaj ti misliš da ja ne bi htio s tobom radit? Pa kaj ti misliš da je meni drago kaj će mi uvalit nekog kretena? Kaj ću sam ić do stanice? Kaj ću se cjelo vrjeme pitat kaj ti radiš, si ok?

STARI: A kaj, se bojiš da si ne prosviram bulju?

DADO: Zakaj si me to pito?

STARI: Palo mi na pamet.  Se bojiš da ti se stari ne upuca?

DADO: Ak baš oćeš znat, možda. Možda se i bojim.

(Stari dođe do Dade, izvadi pištolj, uzme Dadin dlan, otvori ga i stavi mu pištolj u ruku) STARI: Na, nosi i to. Nisam pička. Ja sam ti dao prvi pištolj, pa ti mogu dat i drugi. To ok?

DADO: Sad fakat moram ić.

(Dado krene.)

STARI: E sine, remen mi neš uzet?

DADO: Zakaj bi ti ga uzeo?

STARI: A kaj ja znam, mogo bi se objesit.

DADO: Jebemu, ne seri. Zakaj to govoriš?

STARI: Pojam nemam. Brijem da sam opet u šoku.

DADO: Ak si u šoku, bolje razbi neš.

STARI: Ma kaj ti je, neću se objesit. Nisam lud. E, moro bi se obrijat. Sam, ne znam oću bradu il žile? Kaj ti misliš?

DADO: Oš prestat?

STARI: Žile, a?

DADO: Ne seri.

STARI: U pravu si. Zasro bi pol stana. A i glupo je ne iskoristit tak dobru priliku. Ipak živimo na, kaj, dvadesetom katu?

DADO: Kaj to ima značit?

STARI: Daš dobit zadatak, inspektore.

(Stari skoči kroz prozor)

OKO 18. KATA

PO(NI)ŠTENJE

(Huklija i Stari lete zrakom.)

STARI: Je, skaro me. Al i ja sam njega. (izvuče značku iz džepa) A, kaj sad kažeš?

HUKLIJA: Značka.

STARI: Murjačka.

HUKLIJA: Tvoja?

STARI: Neg čija?

HUKLIJA: A šta ja znam. Možda si je ukro.

STARI: Ma daj, ne seri! Pa ko još danas krade značke? I kaj bi imo od tog?

HUKLIJA: A šta imaš sad?

STARI: Imam, kak bi ti reko, imam sebe. Kuš, ak sam već skočio, skočio sam ko murjak, a ne ko ti.

HUKLIJA: Ja nisam skočio.

STARI: Je, je, sve ok.

HUKLIJA: I šta ti to znači, ko ja?

STARI: Ko niko, ne? Ja ipak neš značim.

HUKLIJA: I šta imaš od tog? Nemaš ništa. Još malo pa ćemo se razbit o beton, ko pičke. Ko dve lubenice. Ruke, noge, prsti, glave, oči, obrve, na sve strane.

STARI: Al će značka ostat.

HUKLIJA: Ostaće.

STARI: Znaš, kad sam je prvi put vidio, značku ne, nisam bio sretan.

HUKLIJA: Nisi?

STARI: Ne. A znaš zakaj? Zato kaj tad još nisam bio murjak. Nisam bio niš. Uhapsili me za bezveze. Kaj sam piso neka sranja po zidu.

HUKLIJA: Kaka sranja?

STARI: Ko bi se tog sjećo. Davno je bilo. Mene su uhapsili zbog jedne pizdarije, poslje sam im ja svima vratio. Sam sam hapsio zbog nekih drugih pizdarija. Kad razmislim, opće nije bitno kaj pišeš, dok god neš pišeš.

HUKLIJA: Oš sad pisat? Dam ti olovku, samo reci.

STARI: Kaj će mi? Ne služim se tim ot kad imam pištolj.

HUKLIJA: De,  pokaži ga.

STARI: Neću.

HUKILJA: Nemaš ga.

STARI: Al sam ga imo. I kad sam ga imo, sam se kurčio. Zato mi se ovo i desilo. Kazna. Ne od boga, jebe se bogu za mene. Jebe mu se i za tebe. Al je i dalje kazna. Zbog kurčenja. S pištoljem. Spremim ga u džep i odma sam kurčevit. A kak neću bit? Taj je uvjek tvrd. I radi kad oćeš, di oćeš.

(stanka)

Znaš, nisam bio ok. Ko murjak.

HUKLIJA: Kurčio si se?

STARI: Se ti to sad kurčiš? Bolje nemoj. Ne preporučam ti. Pa jebemu, ja sam znao zaustavit tipa u sred bjela dana i jebat mu sve po spisku sam zato kaj me krivo pogledo. I zato kaj sam mogo. Jednom sam zaustavio nekog klinca. Ne, lažem.  Od sina frenda. Uvaljivo mu se curi pa me zamolio da ga malo spustim na zemlju. I spustio sam ga. To si trebo vidjet! Kiša lije ko iz kabla, a ja čekam pod strehom. I čim sam ga ugledo, opa! Zaustavim ti ja njega. Pa ga malo maltretiram pa mu kažem da skine hlače. Mali skine. Pa stavim pendrek na pod i najebem ga da skače prek pendreka. I mali skače.

HUKLIJA: Ja ne bi skako.

STARI: Zato nisam tebe zaustavio, neg njega.

HUKLIJA: A da nis ti to izmislio?

STARI: Ne vjeruješ mi?

HUKLIJA: Ne previše.

STARI(potapše Hukliju po ramenu): To mi je drago čut. Briješ da sam ok, da ne mrem neš tak napravit. Al napravio sam. I zato sam kažnjen. Zato kaj sam jebo ljude iz fore.

HUKLIJA: Tako to ide.

STARI: Ide, al ne bi smjelo tak ić.

HUKLIJA: Al ide. I iće tako dovjeka. Iće tako i nakon šta nas dva poljubimo beton.

(stanka)

STARI: E, mi učiniš uslugu?

HUKLIJA: Reci.

STARI: Maltretiraj me.

HUKLIJA: Šta?

STARI: Da se poništi. Da mogu umrjet ko čovjek. Nije to da ja neš brijem na pakao i ta sranja, sam... Oću se iskupit.

HUKLIJA: Pa iskupi se. Šta ću ti ja?

STARI: Gle, daj me izjebi ko kak sam ja onog malog.

HUKLIJA: To baš oćeš?

STARI: Oću.

HUKLIJA: To će ti baš značit?

STARI: Pa jebemu, kaj čekaš? Daj mi reci da skinem hlače!

HUKLIJA: A skini ih.

STARI: Ne tak. Jače. (pokazuje Hukliji kako treba narediti) Skini hlače!

(Huklija krene skidati hlače)

STARI: Ma, ne ti. Meni reci.

HUKLIJA: Skini hlače.

STARI: Jače!

HUKLIJA(zadere se): Skini hlače!

(Stari skida hlače)

HUKLIJA: Skini sad i gaće.

STARI: Ej, je, tog nije bilo.

HUKLIJA: Jel se oš iskupit?

STARI: Oću.

HUKLIJA: Pa šta čekaš?

(Stari skine gaće)

STARI: Sad me izjebi.

(Huklija dođe Starom iza leđa. Da će ga naguziti)

STARI: Ej, kaj ti je?

HUKLIJA: Pa reko si da te izjebem.

STARI: Pa jem ti ma, nisam peder!

HUKLIJA: Nisam ni ja.

STARI: Gle, izjebi me. (odmakne se instinktivno od Huklije) Ko kak sam ja onog malog. Onda, da skačem?

HUKLIJA: Već jesi.

16. KAT

BUDALE SE VRAĆAJU

(Zvono na vratima. Ana ustaje i odlazi otvoriti. Na vratima je Đuka. U ruci drži kofer koji

odloži na pod. I prije nego je ugleda, Đuka raširi ruke za doček)

ĐUKA: Ženo moja!

ANA: Molim?

ĐUKA(spusti ruke): Koja s ti?

ANA: A ko ste vi?

ĐUKA: Ja sam došo kući.

ANA: Pogriješili ste.

ĐUKA: Nije moguće. Pa ja živim ođe.

ANA: Ne, ja živim ovdje.

ĐUKA: Jeste sigurni?

ANA: Piše vam na vratima.

ĐUKA: Može pisat šta oće.

ANA: Ja bi vas molila da odete.

(Đuka uzme kofer u ruku i da će krenuti. Zatim se naglo okrene.)

ĐUKA: Brune Bušića osam.

ANA: Osam.

ĐUKA: Šesnajsti kat.

ANA: Šesnaesti.

ĐUKA: Pa to je to.

(Đuka zakorači da će ući, ali mu se Ana ispriječi)

ANA: Ma gdje ćete vi?

ĐUKA: Otuširo bi se. Ako mogu. Dugo sam putovo.

ANA: Gledajte, ja vam ne mogu pomoći. Ovo je moj stan i molim vas da odete.

ĐUKA: Vaš?

ANA: Moj.

ĐUKA: A đe je moj?

ANA: Otkud bi ja znala.

ĐUKA: Au! Dugo me nije bilo. Valjda sam pogriješio.

ANA: Biće da je tako.

ĐUKA: Oprostite.

(Đuka uzme kofer i ode. Ana zatvori vrata. Tek što je sjela, a zvono se opet oglasi. Ana pogleda kroz špijunku, a zatim otvori vrata)

ANA: Šta sad hoćete?

(Đuka uleti u stan bez odgovora. Ana uđe za njim. Đuka se ogleda po stanu)

ĐUKA: Ma to je to! Nisam ja lud! Eno, ljevo, kuhinja, jel tako?

ANA: Je.

ĐUKA: Desno, kupaona. Znam ja. Moj stan. Nego, đe je Marica?

ANA: Ko?

ĐUKA: Ej, šta ti je, nisam ja od jučer. Ti s neka njena. Dobra vam je šala, al sad je dosta. Aj, nek se pokaže.

ANA: Nema ovdje nikoga.

ĐUKA: Kako nema?

ANA: Ja sam kupila ovaj stan od gospođe.

ĐUKA: Gospođe?

ANA: I gospodina.

ĐUKA(sjedne): A ne, nije mene bilo petnajst godina. Šljako ja po Švabiji.

ANA: Nisam ni rekla da ste bili vi.

ĐUKA(skoči na noge): Niste?

ANA: Nisam.

ĐUKA: Nego ko je bio?

ANA: Gospođin muž.

ĐUKA: Ja sam muž.

(stanka)

ĐUKA: Nisam?

ANA: Očigledno ne. Žao mi je.

(Đuka se strovali na kauč.)

ĐUKA: Imaš šta za grlo okvasit?

ANA: Mogu kavicu stavit.

ĐUKA: Bolje ti otvori rakiju.

ANA: Nemam.

ĐUKA(dohvati kofer): Al ima budala. Daj neke čaše.

(Ana ode po čaše)

ĐUKA: Najveće šta imaš.

(Ana se vrati sa dvije čaše. Đuka izvadi iz kofera bocu pića. Razdere omot. Natoči si.Otpije pola čaše.)

ĐUKA: Al je slatko! Sranje. Ne pijem ja to, nego, eto, Marica, ma moja Marica, voli. Naručila ona. A budala donjela. (pokaže na bocu) Oš malo?

ANA: Ne bi, hvala.

ĐUKA: Ma, tako je. I bolje da ne piješ. Ne valja to.

(Đuka si natoči još jednu čašu. Otpije.)

ĐUKA: A je slatko.

(stanka)

ĐUKA: Pa kad ga prije prodala?

ANA: Ima godinu. Skoro.

ĐUKA: Godinu. Mater joj njenu. A ja se čudim šta mi ne piše.

(stanka)

ĐUKA(ponudi Anu pićem): Jes sigurna da neš?

ANA: A i mogla bi. Al malo.

ĐUKA: Ma navali.

(Đuka natoči Ani i sebi piće.)

ANA: A kako je vama ime?

ĐUKA: Đuka.

ANA: Ana, drago mi je.

(Stanka. Svako pije svoje piće.)

ĐUKA: E moja Ana, ja sam ti budala. Tamo jeo kruva s pekmezom samo da njoj pošaljem šta

više mogu. Mesa okusio nisam. Sve joj slao. Da imaju. Ona i mala.

ANA: A je, krasna su vam djeca.

ĐUKA: Cura.

ANA: I dečkić.

ĐUKA: Ma koji dečkić?

ANA: Mali Robert.

ĐUKA: Ne, ne, Ana, to s ti nešta smješala.

ANA: Nisam. Upoznala sam maloga.

ĐUKA: A jel? Pa kakav je?

ANA: Divan vam je sin. Ima vaše oči.

ĐUKA: Ne moš bit moj.

ANA: Pa možda je zatrudnila kad ste odlazili, a nije vam rekla.

ĐUKA: A kolko je staro to malo kopile?

ANA: Molim?

ĐUKA: Kolko?

ANA: Tri godine.

ĐUKA: Pa kako će onda bit moj? Mater joj njenu! A i ti s blesava. Pa  šta misliš da sam ga telefonski pravio?

ANA: Ne znam ja.

ĐUKA: Ne znam ni ja. Došo kući da vidim familiju, a osto i bez žene i bez stana. I još sina dobio. A jesam sretan. Ko govno.

ANA: Žao mi je.

ĐUKA: Je, baš.

ANA: Zaista je.

ĐUKA: Oš me primit?

ANA: Molim?

ĐUKA: Eto, kolko ti je žao. Pa šta ću ja sad? Ku ću?

ANA: Imate koga?

ĐUKA: Imaš ti?

ANA: Sama sam. Majka mi umrla.

ĐUKA: Žao mi je.

ANA: Prije deset godina. Otad živim sama.

ĐUKA: Nisi se udavala?

ANA: Nisam.

ĐUKA: I šta, nije ti dosadno?

ANA: Nije.

ĐUKA: Kako nije kad si sama?

ANA: Imam Kikija.

ĐUKA: Šta, i ti se vucaraš po haustorima?

ANA: Kiki je ptica.

ĐUKA: Tica, a?

ANA: Da.

ĐUKA(ustane): E, pa ovo nema niđe. Da mi je ko pričo, neb mu vjerovo. Reko bi da to nemož bit. Da ja šljakam po Švabiji, ko konj da radim, varim od jutra do mraka dab me na kraju jedna tičurina izbacila iz stana!

ANA: Nije vas niko izbacio.

ĐUKA: Je, je. Sve ste vi krive. Ti i ta tvoja klepetuša.

(Đuka dođe do kaveza koji je prekriven plahtom.)

ĐUKA: Kuc! Kuc!

ANA: Spava.

ĐUKA: Je li? Odmara? A ko mene pita oću odmorit? Oću sjest i popit? Oću prileć? Niko. Niko mene ne pita. Al glavno da se živina odmara.

ANA: Molim vas, maknite se od krletke i stišajte se.

ĐUKA: E bogami, nisam dovle dolazio da mi tica usta zatvara.

(Đuka se nagne i zapjeva u krletku. Začuje se lepet krila i kreštanje.)

ĐUKA: A vidiš Ana moja, ništa ti to neće pomoć. Čovjek je sam i točka. Sam se rodi, sam radi i sam crkava. Ko pašče. A ova tvoja živina, šta ti vrijedi?

ANA: Volim je.

ĐUKA: A jel ona voli tebe?

ANA: Voli.

ĐUKA: Ma ne seri! Jebe se njoj za tebe. Nit zna ko si, nit je zanima. Jebemu, mene moja žena ostavila nakon dvajst godina braka, a tebe da neće ova ptičurina.

ANA: Neće.

ĐUKA: Oš da provjerimo?

ANA: Ne.

ĐUKA: Znaš šta, olakšaću ja tebi.

(Đuka otvori krletku i gurne ruku unutra)

ANA: Šta to radite?

(Đuka izvadi ruku i otrese par pera s nje)

ĐUKA: Gotovo. Sad si ko i ja. Sama.

(Ana dojuri do krletke. Pogleda unutra)

ANA: Ubili ste je.

ĐUKA: Nemoj mi samo plakat. (izvadi novčanik) Na, kolko to čudo košta? (gura joj novce u ruke) Sto? Dvjesta? Trista? Na, kupi si drugu. Ma šta jednu, kupi dest tičurina! Al vjeruj mi, ništa ti to neće pomoć i dalje ćeš bit sama.

(Ana si natoči rakiju i iskapi)

ANA: Istina.

ĐUKA: Ma, samo se budale vraćaju. Pametni ostaju. Trebo sam i ja tako. Jezik znam. Danke, guten tag. Trebo sam. Nać neku Švabicu. Nije da nisam mogo. Mogo sam. Al nisam tio. Zbog Marice. A, nudile mi se. Bila jedna dobra, široka i plodna. A ja, budala, spakiro kofere pa kući. Mjesto da pravim djecu gore,  po Švabiji. Bolje neg da ih meni prave tude, po mojoj zemlji.

ANA: Pa vratite se.

ĐUKA: Ma šta ću se vraćat? Neb više mogo radit. Nemam motivacije.

ANA: Pa šta ćete?

ĐUKA: A šta mi preostaje?

(Đuka otvori prozor i skoči s koferom)

OKO 14. KATA

ZLATNA ŠAKA OTVARA SVA VRATA

(Huklija i Stari padaju. Đuka projuri pored njih. I dalje drži kofer u ruci.)

STARI: Gle ovog kak se požurio.

HUKLIJA: Pa šta čekaš? Zaustavi ga.

STARI: Briješ da bi trebo?

HUKLIJA: Ja da imam značku, ja bi ga zaustavio.

STARI: Kaj fakat?

HUKLIJA(Đuki): Ej ti, dis krenuo?

ĐUKA: Ko pita?

HUKLIJA(pokaže na Starog): Ovaj ođe.

ĐUKA: A ko je on?

HUKLIJA: Ajde, reci mu. Reci mu sve ono šta si meni rekao. Kako si se kurčio, kako si jebao majke. Kako ti nije bilo ravnog. Bio glavni hadžija u selu. Bojalo te se i staro i mlado. Tresle se gaće svakom ko ti i je i nije stao na žulj.

(Stari šuti)

HUKLIJA: Šta je? Sad šutiš? Sad kad trebaš lajat, ti šutiš. Pa đe to ima?

STARI(pruži ruku Đuki): Dobro došo u ekipu.

HUKLIJA: Pa šta je to? Tako policija sređuje sranja? Onda nije ni čudo da sve ode u kurac.

STARI: A kaj ću mu? Pa viš da je naš.

HUKLIJA: Naš?

STARI: Pa jebemu, u kurcu je ko i mi. Kaj nisi?

ĐUKA: Bio sam. Dok nisam skočio. (grli Hukliju) Pa jebemu, da sam znao da je vako dobro, davno bi još to napravio.

HUKLIJA(makne Đukinu ruku sa svog ramena): Gle, stari, u redu s ti meni, al me molim te ne diraj. A, jel dogovor?

ĐUKA: Sve u redu, prijatelju.

(Đuka sad  zagrli Starog koji se do kraja opire, ali nedovoljo jako da bi to Đuka registrirao i da bi ga pustio)

ĐUKA: Razmišljo sam. O životu i tako to. I znaš do čeg sam došo? Šta sam zaključio? Da jebeš sve, trebo sam skočit kad sam još mali bio. Sjećam se, naganjala nas neka ekipa, sve stariji momci i došli smo zida i samo sam trebo skočit. Ništa više. Raspo bi se ko pička. Al bi umro sretan. Tad sam imo šest godina. I baš sam bio sretan. Ne sjećam se da mi je ikad poslje bilo tako dobro. Nikad više.

HUKLIJA: A sve misliš da će bit bolje.

ĐUKA: Nadaš se.

HUKLIJA: A ono...

ĐUKA: Šipak.

HUKLIJA: Malo sutra.

(stanka)

HUKLIJA: Znaš šta bi trebalo? Trebalo bi uvest zakon da se siromašne trudnice moraju ubit prije neg rode. Organizirat im grupne skokove. Ko ovi s padobranima samo bez padobrana. Nek skaču, mater im njihovu, bolje to neg da rađaju ovake ko šta smo!

(stanka)

Samo, neb ni to valjalo. (pokaže na Starog koji se bezuspješno pokušava osloboditi Đukinog zagrljaja) Šta bi onda ovaj radio? Kom bi se kurčio? Niko ne bi krao, klao, silovo. Ostali bi

samo bogati i s kim bi se uspoređivali? Ne, njima treba šljam. Mi smo potrebni ovima šta su sretni da ih podsjećamo kako im dobro ide.

(Stari odjednom udari Đuku šakom u glavu. Đuka se onesvijesti.)

HUKLIJA: Pa dobro šta ti bi?

STARI: Ot kad je došo, nije me presto pipat.

HUKLIJA: Pa šta mu nis nešto reko?

STARI: A kaj ću mu govorit? Od tog nema niš. Sam sila ima efekta. Rječ ti više niko ne jebe.

Zlatna šaka otvara sva vrata.

13. KAT

OD SINA ĆAĆA

(Momo sjedi za stolom. Na sebi ima fino odijelo. Pije viski i puši cigaru. Svaku ugasi na pola pa pali novu. Njegov sin Sike je upravo došao sa svojim prijateljem Miljcem.)

MOMO: Paz sad ovo! Dođe moj sin, jedini moj, oko moje okano, dođe on kući nakon šta se ko konj naradio u fabrici, e dođe ti taj momak meni, babi svom, nakon šta je osam sati slago flaše u kutije, nakon šta je osam sati noso te iste kutije tamo vamo, nakon svega toga, crknut ko pašče, dođe ti moje djete kući. Dođu on i njegov, šta s mu ti?

MILJAC: Frend.

MOMO: Čuj, jaran. Neki dobar jaran?

MILJAC: Najbolji, striček Momo.

MOMO: Ej, bolan, mani mi se s otim striček, nisam ti ja nikaki striček. E, di sam ono bio? E, ja, dođe ti taj moj sin i njegov jaran, najbolji jaran... a kako je tebi ime jarane?

MILJAC: Miljac.

MOMO: E vidiš, čudno je to, najbolji ste jarani, a ja te nikad vidio nisam.

SIKE: Ma jesi, stari.

MOMO: Nisam. Sjećo bi se. Al ajde. Dođu ti njih dva i šta nađu? (Miljcu) Nađu babu od tvog super jarana u, kako s ovo čita?

MILJAC: Hugo Boss.

MOMO: E, u tom odjelu ti nađu oni njega kako pije viski, strani viski i puši cigare, kake cigare?

MILJAC: Strane.

MOMO: E, tako je. I pitaju se sad njih dva otkle starom pare za take fine pizdarije? Jel se pitaš, sine, oko moje okano?

SIKE: Ne pitam se.

MOMO: Čuj, nije ga briga. Ma kako te neće bit briga kad ti babo živi ko bubreg u loju, a ti se drkaš tamo po fabrici ko zadnji crnac u Africi?

MILJAC: Pa kaj, možda ste zaradili.

MOMO: Teško. Al znaš šta je još bolje? Nema babo samo jedno vako. A, ne. U babe, eno u sobi, sto komada ovakih boss jaknica. Jel sad kontaš otkle mi?

SIKE: Aj, stari, ne davi, žurimo.

MOMO: Ne zanima te, a? Imaš ti posla. Biće druga smjena zove. Pa odmori malo. Na, popi, ajde.

(Momo im natoči viski. Piju sva trojica.)

MOMO: Jel prija?

SIKE: Prija.

MOMO: A ma kako neće prijat. I treba da prija kad je pošteno zarađeno, jel tako?

MILJAC: Tak je.

MOMO: Neg šta neg da je tako. Aj zapalte, Momo časti.

(Momo ih ponudi cigarama. Miljac prihvati i zapali. Momo ponudi sina)

SIKE: Ne pušim ja.

(Momo skoči na sina i ugura mu cigaru u usta. Gura mu jednu, pa drugu. Sike ih pljuje, a Momo ga ne pušta)

MOMO: A ma, saćeš se ti meni napušit! Ima da popušiš sve ove cigare i da popiješ sav onaj viski šta si ga nakotio meni iza leđa, sve misleć da ja ne vidim. Da sam glup. Da kurca ne kontam. Al konta matori. Konta.

(Momo pusti sina.)

MOMO: Jel znaš ti šta konta?

MILJAC: Nemam pojma.

MOMO: Konta da mu je sin đubre lopovsko šta krade okolo. Ma mater ti tvoju, jesam te ja tome učio? Jesam ti reko da kradeš? Jel to moja škola bila? Jes tu školu prošo?

(Momo opet dohvati sina i stegne ga)

SIKE: Bolan, stari, pusti me.

MOMO: Ma kad te ja dovatim žalićeš šta nisam ono pseto, kako li se zove?

MILJAC:  Pit bul.

MOMO: E, taj. Požalićeš, sine moj jedini.

(Momo pusti sina i on zatetura. Momo digne ruku da će ga udariti, ali spusti ruku. Odmah zatim izvuče remen iz hlača. Krene prema Siketu)

SIKE: Nemoj.

MOMO: Šta neću?

SIKE: Nije moje.

(Momo spusti remen. Klima glavom. Vraća remen u hlače. Primijeti marku na remenu)

MOMO: A ovo, kako s to čita?

SIKE: Versace.

MOMO: Versaće. Fino. I tako, kažeš, nije tvoje.

SIKE: Nije.

MOMO: A nečije mora bit.

SIKE(pokaže na Miljca): Njegovo je.

MILJAC: Ej, ej, Sike, kaj briješ to?

MOMO: Jel tvoje?

MILJAC: Ak kažem da je....

MOMO: Znači je.

MILJAC: Možda.

MOMO: A šta to onda radi kod nas?

SIKE: Ja mu čuvam.

MOMO: Čuvaš, a?

SIKE: Aha.

MOMO: Jel ti čuva?

MILJAC: A ono, može se i tak reć.

(Momo uhvati Miljca za ruku i iskrene mu je)

MOMO: A ovako?

MILJAC: Ne baš. Aaa, to boli!

MOMO: A znaš ti kako oca boli kad vidi da mu sina mangupi navlače? Pa jel tebi znaju roditelji šta im djete radi?

MILJAC: Zaboli ih.

(Momo mu opet iskrene ruku)

MOMO: Ovako?

MILJAC(Siketu): Ej, daj mu reci neš. Pa ne mre me tak.

MOMO(Siketu): Šta? Oš mi reć nešta?

SIKE: Neću.

MOMO: Čuo si. A reci, čime ti se bave roditelji?

MILJAC: Stara radi u pekari. A stari je taksist.

MOMO: Vidiš, sve fina raja. A ti vaki ispo.

MILJAC: Je, baš. Stara u svaku kiflu pljune dva puta i opsuje joj mater kapitalističku, a stari sam čeka neke papke kaj nisu odtud da im zaračuna pet put više. I zakaj bi ja onda bio pošten?

MOMO: Šta s ono reko? Papke, kake papke?

MILJAC: Nisam tak mislio.

MOMO: Šta nisu odavde. Neke ko ja. Jel take čeka tvoj matori?

MILJAC: Ne. Ne takve.

MOMO: Pa dobro, mali majmune, jel kontaš ti da se za ovo vani, u bjelom svjetu, režu ruke?

MILJAC: Kaj brijete?

MOMO: Jest, vala, istina. Kod Arapa nema ovakih pizdarija. Uzmeš šta nije tvoje, odma, cap! Ode desnica pa ljevica.

MILJAC: Je, al mi ne živimo tam.

MOMO: Istina. Al tu kod mene su ti ista pravila. I saće ljepo tebi moj sin odsjeć to malo ruke šta imaš paš ti nama bolji bit. Ajde sine, uzmi tu sataru.

SIKE: Bolan stari, šta ti je? Da nis poludio?

MOMO(gurne sinu sataru u ruku): Reži, jedini!

MILJAC: Ej, ej, pa kaj je vama? Pa ne mrete tak.

MOMO: A ti moš od moje kuće cirkus radit? (Sinu) Reži.

MILJAC: Nemoj, Sike!

MOMO: Ajde, Sike!

SIKE(udari satarom o stol): Ne mogu.

MOMO: Oš da ja?

SIKE: Nemoj. Jaran mi je.

MOMO(Miljcu): Imaš sreće. Al saćemo mi drugačije razgovarat. Sine, jel me pratiš?

SIKE: Pratim.

(Momo baci bocu viskija kroz prozor)

MOMO: Aj sad ti.

MILJAC(sinu): Daj, kaj ti je? Kaj ćeš fakat?

MOMO: Oće. (sinu) Bacaj.

(Momo baci još jednu)

SIKE: Ne mogu.

MOMO: Šta? Ovo ne moš?

(Momo baci treću bocu)

MOMO: Pa jel ti išta možeš? Il si skroz nesposoban?

SIKE: Stani.

MOMO: Sad tek krećem.

(Momo uzme bocu u ruku, ali ga Sike zaustavi)

SIKE: Nemoj.

MOMO: A što?

SIKE: Moje je.

MOMO: Tvoje?

SIKE: Moje.

MOMO: Jel to istina?

MILJAC: A ono, zajedničko je.

MOMO: A jeli?

MILJAC: Kaj, da uzmem ja sad onu sataru?

MOMO: Pa jebemu, ja te ranim, a ti vako. Vako mi vraćaš. A sve ti dao. I šta više oćeš? Šta ti fali?

SIKE: Šta mi fali? Pa jebemu, bolan stari, jel ti kontaš od čeg mi živimo? Pa šta ti stvarno vjeruješ da od to tvoje penzije plaćamo račune, da od to malo para jedemo? Ne jedemo. Ja nas

ranim. Ovaj viski, šta ga bacaš, nas rani. I ove cigare. I ovo šta si na sebe navuko. E, to nas rani. Jel kontaš sad?

MOMO: Kontam da si lopovčina jalijska.

SIKE: A reci, šta ti ne voliš imat? Voliš. Svi volimo. Samo, kako š imat, ako neš krast? Aj mi reci.

MOMO: Ne, rec ti meni da ne misliš stvarno tako.

MILJAC: Čujte, bi ja mogo ić?

MOMO: Reci, jel te ovaj navuko?

(Momo krene prema Miljcu, Miljac uzmiče)

MILJAC: Ej, gle, jesam mu ponudio, al ono, nije da nije puko od sreće.

MOMO: Rec mi jedini, jel nas on zajebo?

(Momo stjera Miljca u kut, pored prozora)

SIKE: Nije nas on zajebo, stari. Šta ne kontaš? Svi su nas zajebali i zato i je tako.

MOMO: E, ja to ne mogu gledat.

MILJAC: Daj, stari, kaj ti je, pašću!

MOMO: To si dobro reko.

(Momo gurne Miljca i on padne kroz prozor)

MOMO: A saćemo pit. Dok ne popijemo sve. A onda ćemo bljuvat. Dok ne pobljujemo sve. Čitavu ovu jebenu kuglu.

OKO 11. KATA

PROPUŠTENA ŠANSA

(U zraku. Huklija, Stari i Đuka piju viski, svaki iz svoje boce i puše cigare. Miljac ih gleda bijesan.)

HUKLIJA: Šta je, mali?

MILJAC: To je moje.

ĐUKA: Koje?

MILJAC: To kaj cugate.

ĐUKA(pokaže bocu): Ovo?

MILJAC: Je, to.

ĐUKA: Da ti dam?

MILJAC: Neg kaj?

ĐUKA: Na, hvataj!

(Đuka baci bocu Miljcu preko glave i Huklija je ulovi)

HUKLIJA: Oš i moju?

MILJAC: Oću.

HUKLIJA: E, oš kurac!

MILJAC: Jebem vam mater lopovsku!

HUKLIJA: Štas reko?

MILJAC: Čuo si me.

HUKLIJA: Bolje ti meni ponovi.

MILJAC: Gle, stari, neću se svađat. Sam oću da mi vratite ono kaj mi pripada.

HUKLIJA: Po zakonu?

STARI: A kak to tebi pripada?

MILJAC: Nabavio sam si.

STARI: Nabavio?

MILJAC: Aha.

STARI: A kak si ti to nabavio?

MILJAC: A kaj misliš?

STARI: Bolje da ti ne kažem kaj mislim. Jer to kaj ja mislim znači da si u frci.

MILJAC: Je, baš. Ne znam ko je ovdje u frci. Ja il vi, starci?

(Stari ćušne Miljca po glavi)

MILJAC: Ej, kaj ti je?

ĐUKA: Šta bi?

MILJAC: Još pitaš? Udario me.

(Đuka lagano ćušne Miljca)

ĐUKA: Šta, vako?

MILJAC: Ne, jače me.

(Huklija opali Miljca i on padne na pod)

HUKLIJA: Vako?

MILJAC: A! Pa dobro kaj je vama?

STARI: A kaj je tebi da kradeš?

MILJAC: A kaj vi serete? Ja sam u kurcu kaj kradem, a vi ste ko ok kaj cugate to kaj sam ja ukro.

STARI: Točno tak.

MILJAC:  A fakat ste u  kurcu. Fakat jeste.

STARI: Ma ko je u kurcu?

MILJAC: Ti prvi. Ono, ok i ja sam. Priznam. Al sam zato kaj me onaj Bosanac skaro. Hitio me baš sad kad mi je krenulo. Biznis se uhodo, rulja kupuje ko luda. Para ko dreka. I on me hiti. A ti, ti si tek kreten. Pa znaš ti kaj smo nas dva mogli?

STARI: Ko? Ti i ja?

MILJAC: Neg ko? Sigurno ne ovi panjevi. Al ti, ti si mi ok. Kužiš spiku.

HUKLIJA: Pa jel ti znaš ko je on? De, pokaži mu značku.

(Stari pokaže značku Miljcu)

STARI: A, kaj sad imaš za reć?

MILJAC: Još bolje. Jebemu, stari, ti znaš ljude. Pa kolko si ih sam pohapsio?

STARI: Pun kurac.

MILJAC: E viš, a da si ih pustio, mogli smo surađivat. Ti me spojiš s ekipom, ja ti dam dio. Ono, dest posto.

ĐUKA: Ej, ej, ne daj se zajebat, to je premalo!

MILJAC: Ok, petnajst. Al više ne dam. Imam i ja principe.

STARI: Jebemu, ima mali pravo. Mogo sam dobro živit. Al ne, ja sve zasro. Pa skočio.

(stanka)

STARI(Miljcu): I zakaj si mi sad to sve ispričo? Pa jel tebi jasno da sam tek sad u kurcu? Pa mali, jebaću ti majku!

MILJAC: Ej, ej, kaj ti je sad?

STARI: Mrš! Padaj tam i ne obraćaj mi se više.

(Miljac se malo udalji od njih i sam pada)

STARI: Jebemu, koji sam biznis propustio.

ĐUKA(Hukliji): E stari, a da vratiš flašu?

HUKLIJA: Šta oćeš?

ĐUKA: Flašu šta sam ti je dodo.

HUKLIJA: Nema takve.

(Huklija nategne prvo iz jedne, pa iz druge boce)

ĐUKA: Šta sereš, držiš je ruci!

HUKLIJA: A, ovo!

ĐUKA: Jes, to.

HUKLIJA: Lovi!

(Huklija baci bocu i Stari je ulovi. Oni se nabacuju s bocom, a Đuka bezuspješno lovi.)

10. KAT

OPERACIJA BEZ DOKTORA

(Ukusno namješten stan. Roda stoji nasuprot Goranu, doktoru. Ivana, medicinska sestra, zakopčava gumbe na uniformi i popravlja kosu.)

RODA: Znaš, doktore, tražio sam te.

GORAN: Trebali ste doći u bolnicu.

RODA: Pusti bolnicu, doktore. Ovako je bolje. (ogleda se oko sebe) Bogami, ljepo je vama ovdje. (uzme vazu sa stola) Vidi ovo. To nešto novo?

IVANA: Aha. To smo kupili sad kad smo bili u Veneciji.

RODA: Fino. Puno putujete?

IVANA: Da.

GORAN: Ne.

RODA: Da il ne?

IVANA: Skoro svaki vikend.

RODA(Goranu): A šta ženi kažeš? Da ideš na seminare?

GORAN: Šta hoćete?

RODA: Da me pregledaš, doktore.

GORAN: Gledajte, ja sad ne radim, pa ako nešto trebate...

RODA: Da se javim u bolnicu?

GORAN: Tako je najbolje.

RODA: A šta sam je tebi reko za  bolnicu?

GORAN: Da je pustim.

RODA: Tako je, jebo bolnicu, doktore. A mene i dalje boli.

IVANA: Pa Gorane, pregledaj ga i gotovo.

GORAN: Dobro. Šta vas boli?

RODA: Noga. Ova ođe. (Roda ispruži nogu. Goran mu priđe) Oćte pogledati?

(Goran se sagne i u taj tren ga Roda udari ispruženom nogom u trbuh. Goran zajauče i

padne)

RODA: E, sad je već bolje.

GORAN: Pa šta ti je, čovječe?

RODA: Meni? A šta je tebi? Samo se tako strovali.

(Ivana pritrči Goranu)

IVANA: Vi ste ga udarili!

RODA: Ma ajde, junačina je on. Nego, doktore, da zovem hitnu?

IVANA: Ja ću zvat policiju.

GORAN: Nazovi ih,  Ivana.

(Ivana krene prema telefonu)

RODA: Samo ti zovi, sestrice. Al će onda oni zvat Goranovu ženicu. A ne znam oće ženici bit drago šta s ti tu.

(Ivana digne slušalicu)

GORAN: Nemoj  ih zvat!

IVANA: Pa sad si reko...

GORAN: Znam šta sam rekao. Al ti sad kažem da ih ne zoveš.

IVANA: Zbog nje, jel da?

(Ivana tresne slušalicom o aparat i uvrijeđeno sjedne na kauč. Roda čučne pored Gorana)

RODA: Pa šta ima, doktore?

GORAN: A šta misliš, majmune?

RODA: Nemoj tako. Evo ruke, prijatelju.

(Roda mu pruži ruku, ali ga Goran odbije i sam ustane)

GORAN: Sad idite.

RODA: Ne mogu, još me boli.

GORAN: I mene boli.

RODA: Al mene jače. Ođe. (primi se za prsa) Steže me ovđe. U grudima. Biće srce.

IVANA: Laže, Gorane.

RODA: Ne lažem, majke mi. Srce mi se kida kad se samo sjetim da sam ti dao zadnje pare. Tri iljade maraka sam ja tebi predo na ruke. Bez kuverte, na ruke.

IVANA: Gorane, o čem on to priča?

GORAN: Ne znam, stvarno.

RODA: Ma znaš, doktore. Ja ti plaćam one tamo vaze. I gondole.

IVANA: Kakve novce si uzeo?

GORAN: Nisam ništa uzeo.

RODA: Nisi, nisi, doktore. (priđe Ivani) A vid lančića! Jel to od mojih maraka?

IVANA(odmakne se od Rode): Nije.

RODA: Jes joj ti ovo kupio, doktore?

IVANA: Je ak baš oćete znat.

GORAN: Nisam.

IVANA: Jesi. Kaj lažeš sad?

RODA: Ne laže. Nije on. A znaš ko je?

IVANA: Kak nije kad mi je on dao?

RODA: Nije, ja sam. Šta je to, srebro?

IVANA: Zlato. Bjelo.

RODA: A, jeli? Fino. Imaš stila, doktore. Kurvu oblačiš za moje pare.

IVANA: Kaj ćeš ga pustit da mi to govori?

GORAN: Šuti, Ivana.

IVANA: Kaj? Ja ću šutit, a on će me vrijeđat?

RODA: Neću. Samo ću uzet šta je moje.

(Roda otrgne lančić s Ivaninog vrata)

IVANA: Reci mu nek mi vrati.

RODA: Šta će bit, doktore?

GORAN: Recite šta hoćete od mene. Pa da to rješimo.

RODA: E moj doktore, pa kaki s'ti čoek?

IVANA: A kakvi ste vi?

RODA: Pa doktore, kako ti je to ponašanje, di su maniri? Čoek ti došo u kuću, a ti ga nis ponudio da sjedne.

GORAN: Pa sjednite.

RODA: Neću.

GORAN: Šta, sad nećete?

RODA: Bi ja, rado. Al ne mogu. Čim sjednem, odma mi se sere. A, to ne valja. Znaš ljepotice, Roda nosi pelene. A ođe mu nekako blesavo dođe da ih presvlači. Pa se tako usmrdi.

IVANA: Pa kaj vam je?

RODA: Nek ti doktor kaže šta  mi je.

GORAN: Vjerojatno je živac presječen.

RODA: Vidiš, doktor zna. Tako valja, nije džaba studiro. A opet,  kako neće znat kad mi ga je on sredio. Cap, samo ga odrezo. Valjda je mislio na tebe ljepotice pa se malo zanio. A

doktore, jel to?

GORAN: O čemu vi govorite? Kakvo rezanje?

RODA: E moj doktore, pa nisam ja tebi one pare badava dao. Tis me operiro. Kičma me jebala. Išijas. Bolilo ko sam vrag. A ja sve mislio biće dobro, srediće to moj doktor. I šta se desi?

IVANA: Kaj si mu napravio?

RODA: Sjebo me. A, jel ti žao, doktore?

(Roda dohvati Gorana i na njegovoj kičmi pokazuje)

RODA: Ovaj mi je kralježak operiro. Osmi. Đe to ono dođe? Jel ođe?

(Roda ga udari po leđima)

RODA: Il malo niže?

IVANA: Nemojte ga.

RODA: A jeli ljepotice, što da ne?

IVANA: Pa nije vas namjerno. Sigurno nije.

RODA: Ne serem ni ja namjerno u gaće, al i dalje sam posran od glave do pete. I šta ću ja taki?

IVANA: Pa nije sve gotovo. Ima život i druge...

RODA: Nemoj mi samo o životu počet! Onda ću ga stvarno polomit. Pa šta ti znaš o ičemu? Pa pogledaj se samo. Kupuješ usrane gondole i misliš da je život švrćkanje s doktorima. Al nije svima. Može bit gadno. Evo recimo, da ga ja sad malo preorem, bi ga njegovala poslje?

(Ivana ne odgovori)

RODA: Tolko o životu.

(Roda krene da će opet udariti Gorana)

GORAN: Molim vas, pustite me. Evo, vratiću vam novce.

RODA: Jebo novce! Šta će meni novci vakome? Za pelene?

IVANA: Možda se neš može učinit?

RODA: Jel može, doktore?

GORAN: Ako je živac...

RODA: A je.

GORAN: Onda, žao mi je, ali ne može.

RODA: E vidiš, nisi u pravu, doktore. Može. Ja ti mogu razbit bubrege. Pa ćemo skupa na wc-e.

(Roda udari Gorana, Goran padne)

RODA: Pa šta ima, doktore?

(Goran se počne smijati)

RODA: A šta se ti smiješ?

GORAN: Krivog si opalio, majmune.

RODA: Štas reko?

GORAN: Nisam te ja operiro.

RODA: Jesi.

GORAN: Trebo sam.  Al nisam. Dao sam Šarčeviću da to obavi.

RODA: Kome?

IVANA: On stažira na odjelu za kirurgiju.

RODA: Misliš, djete neko?

GORAN: Recimo.

RODA: Recimo da si uzo pare, al me nisi operiro.

GORAN: Recimo.

RODA: I recimo da sam ja te pare posudio. Od kamatara. I da me oni sad jebu da im vratim, mjesto tri, četri soma maraka. I recimo da ja ne samo da nemam otkle da im vratim, neg trebam još tolko posudit jel mi recimo operacija nije uspjela i ova me kičma boli gore neg prije bolnice. I recimo da sad serem u gaće. I recimo da me se djeca srame. A ja bi im trebo bit autoritet. A đe 's ti vidio autoriteta u pelenama? I recimo da mi žena ne daje. A i kako će? I recimo da ti  zato ideš na izlete, mjenjaš sestre ko čarape, ko ja Pempersice. Recimo. Recimo sve to da je istina.

GORAN: Recimo.

RODA(zagrli ga): Pa šta ću ja s tobom, doktore?

GORAN: Možete me tužiti.

RODA: Recimo da mogu. Al recimo da neću. Da oću nešto drugo.

GORAN: Šta?

IVANA: Vrati mu lovu, Gorane.

RODA: Ne fala, pokloni se ne vraćaju, jel tako? Samo me zanima, šta s' ih opće uzimo?

GORAN: A šta sam trebao? Reći ne hvala, ne treba.

RODA: Recimo.

GORAN: Ma kog ti jebeš? Pa jel bi ti odbio tri tisuće maraka?

RODA: Bi.

GORAN: Ne bi, vjeruj mi.

RODA: Da ti vjerujem? Tebi? Ne mogu. Al mogu nešto drugo. Au, al je vruće ovdje.

IVANA: Da otvorim prozor?

GORAN: Otvori.

(Ivana otvori prozor)

RODA: Vidiš, doktore, mogu ti prići (priđe mu), udarit te vako šakom, posred te tvoje lažljive glave (udari ga) i onda te stisnut vako(nabije se na njega) i gurnut te dolje.

(Roda gurne Gorana kroz prozor. Ivana krikne.)

RODA: A, u kurac! Opet sam se usro.

OKO 8. KATA

KOMŠILUK

(Huklija, Stari, Đuka i Miljac lete. Goran padne na Miljca)

MILJAC: E jebemu, stari, daj pazi malo. Mogo si mi glavu razbit. Ubit me na licu mjesta.

HUKLIJA: Ne bi bila neka šteta.

(Stari priđe Goranu. Pomogne mu da ustane)

STARI: Pa sused, kaj ima?

HUKLIJA: To ti komšija?

STARI: Aha. Znamo se.

GORAN: Pa baš i ne.

STARI: A je, kad razmislim nismo se nikad ni upoznali. Al se znamo. Iz viđenja. Kaj ne?

GORAN: Teško.

STARI: A je, u pravu si. Ja znam tebe. I pozdravljo sam te. Pol godine. Sve dok nisam skužio da si umišljena mrcina. Doktor. A ja, kaj, murjak. To je za klasu ispod njega.

HUKLIJA: Doktor, a?

GORAN: Da.

MILJAC: E, daj me skrpaj kad sletimo. Imam neki dogovor za lapo sata. Mala me čeka.

GORAN: Skrpao bi prvo sebe da mogu.

ĐUKA: A reci komšija, što si skočio?

GORAN: Nisam.

ĐUKA: Neg šta bi?

GORAN: Izbacio me neki luđak. Roda.

ĐUKA: Roda? Visok? Krupan? Samo nešto sjeban pod zadnje?

(Goran klima glavom)

ĐUKA: Pa znam ga ja! Iz mog sela. Samo, neb taj baco bezveze. A ne! Mora das mu nešto napravio. Nešto gadno.

GORAN: Nisam ništa.

ĐUKA: A lažeš, komšija. Pa Roda je pošten čoek. Kolkima je samo pomogo.

GORAN: Je, meni posebno.

ĐUKA: A jebiga, komšija. Garant si ga nešto zajebo.

GORAN: A slušaj ti mene sad malo. Kao prvo, nisam ti ja komšija. Ja sam za tebe gospodin doktor. I dosta mi je vas baraba da me jebete u zdrav mozak. Ma ko ste vi? Šta ste postigli? Ja sam zato fakultet završio, specijalizirao kirurgiju.

MILJAC: Tis neka faca, a?

GORAN: Za tebe jesam. I nisam valjda sve to radio da me sad grupa idiota zajebava.

MILJAC: A nekak mi se čini da jesi.

GORAN: Ma šta ja opće s vama razgovaram. Trebao sam ljepo odselit. Bila je prilika. Urbana vila. Fin stan. Gomila kvadrata. Kuhinja, ultra moderna. To sam trebao. Otići iz ovog užasa od naselja i nebodera. Sve sami šljam. Al sam zato bar jednu stvar napravio kako treba. Onog dolje, njega sam eliminirao.

STARI: Miću s prvog kata?

GORAN: E, njega. Ljepo sam ga prijavio. I dobro da jesam. Jer ako ja selim, seli i on.

STARI: Pa deložiraće ga.

GORAN: I neka.

(Svi se polako skupljaju oko Gorana)

STARI: A jel, ti baš voliš jebat ekipu?

HUKLIJA: Kurči se.

STARI: A ko se kurči...

ĐUKA: Taj dokurči.

(Cipelare Gorana. Miljac se odmakne na stranu. Drži u ruci sat. Razgledava ga)

MILJAC: Rolex. Fina stvarčica. To se da utopit. Sam ne znam kom ću ga.

(Stari mu se došulja iza leđa. Uhvati ga za uho)

STARI: Kaj to imaš?

MILJAC: Niš.

STARI: Ne laži. Daj to simo. To je dokaz.

MILJAC: Ak me pustiš.

STARI: Daj.

MILJAC: A na, pederu.

(Miljac da sat Starom. Stari ga pusti. Stari stavi sat na ruku. Pokazuje Miljcu)

STARI: Tak. Kak mi stoji?

5.KAT

PILA BEZ VOZAČKE

(Miro i Žiga sjede za stolom. Miro iz aktovke vadi papire. Slaže ih.)

MIRO: Možemo počet?

ŽIGA: Sam ti daj.

MIRO: Dakle, zanima vas osiguranje. E sad, da li je to životno ili...

ŽIGA(ustane): Oš kaj popit?

MIRO: Ne bi, hvala.

(Žiga ode do vitrine s pićem)

ŽIGA: Kaj ćeš?

MIRO: Dajte da ovo obavimo jer, znate, imam ja još stranaka.

ŽIGA:  Stranaka, pa kak se to razgovaraš? Ostarićeš prerano.

MIRO:  Ma znate, tak moramo zbog firme.

ŽIGA: Rakija, ne?

(Žiga donese bocu rakije za stol. Natoči im obojici i pritom baci formulare na praznu stolicu)

ŽIGA: E pa, živio ti meni!

(Žiga iskapi svoju čašicu i natoči si novu.)

ŽIGA: Oćemo po još jednu?

MIRO: Dosta je i ovo.

ŽIGA: Ma daj, opusti se. (naglašeno) Miro.

MIRO: Kak znate da sam Miro?

ŽIGA: Kad sam nazvo, su mi rekli da će poslat Miru. To si ti, ne?

MIRO: Jesam. Inače to ne rade.

(Žiga digne svoju čašicu u zrak. Kucne Mirinu)

ŽIGA: Živio! (otpije) Perić, ne?

MIRO: Je.

ŽIGA: Rođen devetnajstog petog osamdest prve. U Zagrebu. Otac Robert, majka Jasna. Ima vozačku, al je ne bi smio imat. Vozi Megane Coupe. Od starog Roberta auto. Skupa pila.

Četrdest tisuća na cestu. Za devet sekundi dođe do stotke. To Robijevom sinu odgovara. Jer kaj, Robijev sin voli nagazit. Sam kaj se desi? Naleti mali Miro na malu Jelenu. I kaj napravi? Opet nagari. Do stotke. Zbriše s mjesta nesreće. A Jelena? Teško da je ona zbrisala. I više neg teško.

MIRO: Otkud vam to?

ŽIGA: I tak ti voziš Coupe, a Jelena kolica. A za kolica ti ne treba vozačka, si znao to? Sam trebaš bit kripl. A Jelena je kripl.

MIRO(kupi svoje papire): Gledajte, ja....

ŽIGA: Kaj, nemaš pojma o čem pričam?

MIRO: Zamjenili ste me.

(Žiga istrgne Miri papire iz ruke i podere ih.)

ŽIGA: Teško. Al kaj ja serem, pa pozvaćemo Jelenu. Kladim se da te zanima kak je. Ono, kad je već nisi stigo obić dok je bila u bolnici. Jelena!

(Miro ustane, Žiga ga jednom rukom vrati nazad na stolicu)

ŽIGA: Bolje ti je - sjedi.

(Ulazi Jelena u kolicima)

JELENA: Reci, Žiga.

ŽIGA: Neko te oće pozdaravit.

JELENA: Kaj on radi tu?

ŽIGA: Došo se ispričat. Jel tak, Miro?

MIRO: Tak je.

JELENA: Kasno je za isprike. Nek ode.

(Miro opet ustane, ali ga Žiga opet sruši na stolicu)

ŽIGA: Nejde on nikam. E pa Mirek, ovo je Jelena. Kaj, nemoj mi sam reć da se sramiš? Pa daj, budi muško, pruži curi ruku!

(Miro ustane i pruži ruku)

ŽIGA: Je, al moraš prići bliže. Il čekaš da ona dođe tebi? Jel, ak to čekaš, načekaćeš se.

(Miro priđe Jeleni i pruži joj ruku)

MIRO: Ja sam Miro.

(Jelena ga pljune)

MIRO(briše slinu): Oprosti.

ŽIGA: Ma ček, ček! Za kaj se ti sad ispričavaš? Zato kaj si zbriso? Il zato kaj imaš starog kaj voli pravo? I suce kaj vole dobit lovu sa strane? A, za kaj se ispričavaš?

MIRO: Slučajno je bilo.

ŽIGA: Kaj, slučajno suci vole tvog starog pa mu srede da se neke stvari zaborave? Jel to?

MIRO: Ne.

ŽIGA: Ne. Al ti nisi u buksi. Daj reci, kaj ti trebaš napravit da te zatvore? A, kaj? Ubit nekog? Kolko njih? Dest? Dvajst?

JELENA: I da ubije, pustili bi ga. Nema smisla, Žiga. Ne trudi se.

ŽIGA: A ne, trudiću se. Pa nisam ga iz fore tražio. Sigurno ne da bi ga sad tek tak pustio. A znaš Miro, trebalo mi je. Pun kurac vremena. Sam kaj, i ja znam neke ljude. Ima tu jedan murjak. Iznad mene živi. On mi je pomogo. Malo se raspito. Pa  mi je reko da moj Mirek radi kod starog u firmi. Prodaje osiguranje. Sam ne kužim od čeg. Kaj, nudiš ekipi da se osigura od tebe? Viš, s nama si malo zakasnio. Al ne moraš zato otić. Gle, Jeleni se sviđaš.

JELENA: Govori u svoje ime. Ja sam ti rekla, ne želim ga ovdje.

ŽIGA: Je, al Miro neće otić jer je Miri super kod nas. A Miro, ti ok kod mene?

MIRO: U redu je.

ŽIGA: Čuj, gle kak sam u kurcu. Nisam se ni predstavio. Žiga, drago mi je.

(Miro pruži ruku. Žiga mu je stisne jako. Miro iskrivi lice)

ŽIGA: Sam te jako? Sori. Neg, kaj si ono reko, ti se sviđa moja seka?

MIRO: Ne znam šta da vam kažem.

ŽIGA: Ma znaš, sam se sramiš. Opusti se. (stavi svoju ruku preko Mirinog ramena) Oš je ženit? Il kaj, ne sviđa ti se tak sjebana?

JELENA: Žiga!

ŽIGA: Pa sjebana si, kaj ne? Onda Miro, kaj će bit?

MIRO: Molim?

ŽIGA: Nemaš kaj molit, sam trebaš tražit i ja ti je dam. Za ženu.

MIRO: Ja već imam curu.

ŽIGA: Ma da? Kakva je mala? Ima dve noge?

(Miro šuti)

ŽIGA(zadere se): A? Kolko nogu ima?

MIRO: Dvije.

ŽIGA: Kaj, nisi je još pregazio?

MIRO: Nisam. Ja to nisam namjerno.

ŽIGA: Daj, pomozi mi.

MIRO: Šta?

(Žiga odvede Miru do Jelene.)

ŽIGA: Primi je.

MIRO: Bolje ne.

JELENA: Nek me ne dira!

(Žiga ga prijeteći pogleda i Miro uhvati Jelenu za noge, a Žiga za gornji dio tijela. Prebace je na kauč i Žiga gurne Miru na Jelenu.)

ŽIGA: Jebi je! Ajde! Jebi! Jebi!

(Žiga nabija Miru o Jelenu. Jelena počne plakati)

ŽIGA: Niš prije braka. To je ok, tak treba. (Jeleni) Sori, fakat sori.

JELENA: Pizdo jedna! Boli te kurac za mene! Sam brineš kaj ćeš s njim? A ja? Kaj ćeš sa mnom?

(stanka)

ŽIGA(Miri): A viš, trebo sam je odvest pred oltar. I odjelo sam si kupio. Sam za to. Znaš, ja ti inače ne pušim sakoe. To mi je nekak više za konobara. Al kaj, kupio sam ga. Oš vidjet? Neš? Nema veze. Sam, desi se ovo i niš od sakoa. Tip odusto. A ne mrem ga krivit, jebiga, ne bi ni ja htio ženu kaj je ko kip. (namješta Jeleni jastuke) Ti ok? Trebaš kaj?

JELENA: Sok. Ak ti se da.

ŽIGA: Da mi se. (Miri) Ti se ne miči.

(Žiga polegne Miru na kauč pored Jelene. Žiga izađe iz sobe. Miro krene da će ustati, kad Žiga promoli glavu kroz vrata. Miro brzo legne pored Jelene)

ŽIGA: Borovnica. To ok?

JELENA: Može i voda. Sam donesi.

(Žiga nestane s vrata i Miro brzo iskoči iz kreveta.)

MIRO: Sori.

(Miro otrči do ulaznih vrata koja su zaključana. Brzo se vrati nazad)

MIRO: Gle, sori. Jel imaš ključ?

JELENA: Ne.

MIRO: Molim te, ključ.

JELENA: Pitaj Žigu. Kod njega je.

(Miro ne znajući što će krene opet prema vratima. U taj tren u sobu uđe Žiga sa sokom u jednoj i čekićem u drugoj ruci. Miro ustukne i hodajući unatraške udari o kolica. Zastane i u tom trenutku ga Žiga gurne u kolica. Miro pokuša ustati, ali ga Žiga gurne nazad)

ŽIGA: Pa daj se sjedi!

MIRO: Šta oćete?

ŽIGA: Ja ću još jednu, za tebe ne znam.

(Žiga si natoči još jednu rakiju)

MIRO: Ako je novac u pitanju, moj otac...

ŽIGA: Gle, Miro, ne zanima mene tvoj stari. Ti me zanimaš. Jako me zanimaš. Živio.

(Žiga kucne Miri čašu i oni popiju. Miro se namršti)

ŽIGA: Peče, a? Al to je još dobro. Dok neš osjećaš. E, da te provozam?

MIRO: Nemojte, molim vas.

ŽIGA: Pa kaj ti je? Neću ti niš. Sam ćemo napravit krug.

(Žiga vozi Miru po sobi)

ŽIGA: Ti fora? Niš ne moraš radit. Ni brzine mjenjat. Ni stiskat gas. Jedino, kaj ova pila ima, su kočnice. Al to ti ne koristiš, jel tak?

MIRO: Nisam imo kad zakočit. Nisam je vidio. Sam se našla tamo.

(Žiga zabije Miru u zid. Miro jauče)

ŽIGA(pokazuje na zid): Nisam vidio. Sam se našo tu.

MIRO: Zašto mi to radite?

(Žiga opet zabije Miru u zid)

ŽIGA: Pa koči!

(Žiga opet zabije Miru u zid)

MIRO: Prestanite! Boli me!

ŽIGA: Je, viš, to je ok, dok te boli. Jelenu moš čekićem spičit po nozi, niš neće osjetit. Niš. Oš probat?

MIRO: Neću.

ŽIGA(nudi mu čekić): Ma daj, kaj ti je? Probaj.

MIRO: Neću.

ŽIGA: Pa jebemu, ak si je jednom spičio, moš opet.

MIRO: Nisam namjerno.

ŽIGA: Al si je spičio.

MIRO: Nisam namjerno! Nisam! Nisam htio! Nisam htio!

JELENA: Žiga, pusti ga.

ŽIGA: Pustio bi ga ja. Al ne mrem. Da znam da će odgovarat za ono kaj ti je napravio, pustio bi ga. Al ovak, kad znam da ga dolje čeka njegova pila i da će opet sjest u nju i sam tak se odvest, jednostavno ga ne mrem pustiti. Ne mrem.

JELENA: A kaj imaš od tog? To mi neće pomoći.

ŽIGA: Znam. Al je meni gušt. A tebi, Miro? Ti se sviđa nova pila?

MIRO: Sviđa.

ŽIGA: Bi i ti htio jednu takvu?

MIRO: Ne bi.

ŽIGA: Kak ne? Sviđa ti se, al se ne bi furo u tom? Ne kužim.

MIRO: Mučite me.

ŽIGA: To ti se ne sviđa?

MIRO: Ne.

ŽIGA: Ok, onda te neću mučit.

MIRO: Nećete?

ŽIGA: Ne.

MIRO: Mogu ić?

JELENA: Nek ide.

ŽIGA: Ko mu brani? Mu ja branim?

(Miro krene prema vratima.)

ŽIGA: Ej, kam ćeš? Nisu ti tam vrata!

JELENA: Jesu.

(Žiga ode do Mire i dovuče ga do prozora.)

ŽIGA: Tu su ti vrata!

(Žiga otvori prozor i baci Miru van)

OKO 3. KATA

JEBENO SRETNA FAMILIJA

(Huklija, Stari, Đuka, Miljac, Goran i Miro lete zrakom)

ĐUKA: Dečko, jes se bacio il si skočio?

MIRO: Neću vam reć.

MILJAC: E, daj ne seri, moraš.

MIRO: Zašto bi moro?

(Stari pokaže značku)

STARI: Zato kaj sam ti ja naredio.

MIRO: Bacio me.

HUKLIJA: Jebiga narode, dobio sam okladu.

MILJAC: Kak? (Miri) Pa daj reci da si skočio.

MIRO: Kad nisam.

MILJAC: Al si mogo reć da jesi.

HUKLIJA: Ajmo, di je ta lova?

(Svi daju Hukliji novac, osim Gorana)

ĐUKA: A ti doktore, šta čekaš?

GORAN: Gle, nemam.

STARI: Kak to misliš, nemaš? Doktor pa da nema love.

ĐUKA: Oš da ti posudim?

GORAN: Neću.

HUKLIJA: Aj doktore, posudi cenera od šljakera.

GORAN: Neću.

MILJAC: Gle stari, moraš platit. Svi smo dali lovu.

GORAN: Platiću sutra.

HUKLIJA(potapše Gorana po ramenu): Ta ti je dobra! Samo nema za nas sutra!

(Doleti Jelena među njih. Miljac je pokušava zaustaviti da ne padne, ali ne uspije)

MILJAC(Jeleni): Ej, ej, pa kaj je tebi? Kaj nisi mogla pričekat?

JELENA: Morala sam skočit.

MILJAC: Pa zakaj si rekla? Nisi morala reć. Sad se fakat ne mremo kladit.

GORAN: Jelena, jesi dobro?

STARI: A ti ne skreći s teme.

JELENA(odgurne Gorana): Mrš od mene, mrcino! Ide mi na živce. Bio mi je doktor. A svaki put kad bi okrenula glavu, on me pipo po nogama. Sam, ja niš ne osjećam pa nisam kužila. Sve dok jednom nisam vidla u ogledalu kaj radi.

STARI(udari Gorana nogom u guzicu): Mater ti pedofilsku! Kak te nije stid?

MILJAC: A kaj, ak ja navalim, to ok? Ono, istih smo godina.

STARI: Nemoj da ja na tebe navalim.

(Miljac ustukne)

GORAN: Nisam joj ništa uradio.

MIRO: Nisam ni ja. Nisam namjerno.

MILJAC(Goranu): Sam si je pregledo, a? Sistematski, kužim. To ti je spika za lovit ženske?

JELENA: Ubio ga je. Prije, dok sam o tom razmišljala, mislila sam, biće mi drago. Nek mu obje noge odreže. Treba ga kaznit. A sad, vidim da je to krivo.

STARI: Nije, Jelena. Zaslužio je.

JELENA: Je, zaslužio je. Al ne tak. Ne od Žige.

MIRO: Vi to o meni?

JELENA: Kaj on radi tu?

HUKLIJA: A jebiga, svi smo u istim govnima.

JELENA: Nije to trebalo tak. Stiglo bi ga već.

ĐUKA: Mala, ako misliš na onu priču sve se vraća, sve se plaća, vjeruj mi, toga nema.

JELENA: A čeg ima?

HUKLIJA: Boga?

JELENA: Ima ga?

HUKLIJA: Jel ga vidiš đe? De, pogledaj da se nije sakrio. Da nije nekom u džep uskočio. Pa šta ti je, mala, šta ne vidiš da si nepokretna?

JELENA: Vidim.

HUKLIJA: E vidiš, i ako ti stvarno vjeruješ u boga, onda se moraš pomirit s činjenicom da je taj tvoj bog sjeo za volan i spičio po gasu samo da b te oborio. (pokaže na Starog) A ovaj tu ga nije zaustavio. Nije mu ni kaznu naplatio.

STARI: Kaj ja? Ja sam pomogo. Kolko sam mogo. Našo sam pizdu. Njen me buraz molio i ja sam ga našo. Da mene nije bilo...

MIRO: Ja bi bio živ.

GORAN(pokaže na Jelenu): I ona bi bila.

STARI: E, sam malo ekipa, nisam ja kriv. A, ne. (Miri) To te Žiga sredio. Ja sam mu sam pomogo. I nije mi žao.

HUKLIJA: Ma nije niko kriv osim boga. Bog je kriv. Nije kočio. Bog ne koči. Ništa on ne koči. Ne zaustavlja sva ova govna šta teku ko rjeka. Bez prestanka. I uzvodno i nizvodno.

(Jelena zaplače)

ĐUKA: E, mala, aj ne plači. Imam ja nešta za tebe.

(Đuka otvori kofer i izvadi haljinu)

MILJAC: A pito sam se kaj nosi u tom. Sam sam brijo da je neki keš u igri.

ĐUKA(pruži Jeleni haljinu): Na, probaj.

MILJAC: Je, i saće otić s njim.

(Jelena navuče haljinu preko odjeće)

ĐUKA: Kupio za ćer. Ona je tvojih godina. Šteta da se baci.

JELENA: Skočila sam. Da ne gledam brata kak ga odvode. Zvao je murju. Sve im je reko. Ja, ja to nisam mogla gledat. Pa kaj bi ja da su ga odveli? A odvešće ga. Di bi živila? S kim? Do kad?

ĐUKA: Ma dobro je to šta si skočila. Meni je samo žao šta to nisam napravio u tvojim godinama.

JELENA: Žiga će u zatvor. Tamo će umrjet. A poslje...

HUKLIJA: Nema poslje.

STARI: Možda ima.

HUKLIJA: Mi ćemo prvi saznat. Svi skupa. Ko velika, sretna familija.

(stanka)

ĐUKA: Jebo taku familiju!

1.KAT

IGRA

(San. Kafana. Dana je obučena kao pevaljka. Pjeva srpski narodnjak. Mićo igra oko nje. San prestane. Dana vadi kofer iz ormara. Okolo su kutije pune stvari. Mićo leži na krevetu. Budi se iz noćne more.)

MIĆO: Jebo te!

DANA: Mićo?

(Dana odloži kofer. Prilazi Mići. Pokuša ga zagrliti, ali je on grubo odgurne)

MIĆO: Marš!!!

DANA: Koji ti je?

MIĆO(dolazi sebi): Kaj, koji mi je? (gleda Danu, trlja oči) Sanjo sam da sam Srbin, pička ti.... Sanjo sam da sam Srbin. Ja!

DANA: Kakav Srbin?

MIĆO: Pravi. Jebem ti.... Srbin, e!

(Dana odmahne rukama)

MIĆO: A, ti... (prijeteći) Kaj si ono pjevala? Glupačo jedna tupa! Srpska!

DANA: Kaj sad mene jebeš?

MIĆO: Kaj pjevaš ona sranja, sunce ti jebem?

(Mićo nategne gutljaj rakije iz boce)

MIĆO: E, tak. Sad je bolje. (zapjeva) Evo zore, evo dana... (zastane na trenutak) ...evo trešnjevačkih maligana! (počne se smijati) Kužiš? Trešnjevačkih maligana! (smije se)

DANA: Da manje cugaš, ne bi sanjo ta sranja.

MIĆO(prestane se smijati): Da manje cugam ne bi ni rata bilo, jel da? Pička ti materina!

DANA: Gotov je rat.

MIĆO: Čini ti se. (nategne rakiju iz boce) Kaj se mene tiče, tek počinje.

(Stanka. Mićo pije. Dana se pakira.)

MIĆO: A daj mi, molim te, reci  kaj ti sad radiš?

DANA: Niš.

MIĆO: Kak niš kad da neš radiš? Nisam sljep.

DANA: Radim... Kaj se mora napravit. Eto, to radim.

MIĆO: Kaj se mora, jel?

DANA: Smetaš mi.

MIĆO: Smetam joj. Ja njoj smetam. Pa ona nema pojma kak izgleda kad ti neko fakat smeta.

(Mićo uzme kofer i sve porazbaca)

MIĆO: Eto, zato ja sanjam sranja, pička ti materina! Kaj se mora, a?

(Dana skuplja stvari.)

MIĆO: I ove kutije će najebat.

DANA: Znam da ne želiš ić. Ko kaže da ja želim?

MIĆO(smireno): I te kutije... To sve ljepo povadi iz njih i spremi... I vrati kutije di si ih i našla. Kaj mi od stana praviš skladište, pička ti materina seljačka!

DANA: Nije ovo ni tvoj ni moj stan.

MIĆO: A neg čiji je?

DANA: Znaš ti dobro.

MIĆO: Nemoj me karat.

DANA: Čovjek se danas vraća i...

MIĆO: Čovjek je Srbin! Gle i mene kaj pričam gluposti. On je Sr... Ne. To je Srbin. Kakav čovjek! To! Srbin!

DANA: Da, dobro. To se vraća u ovaj stan jer je to vlasnik.

MIĆO: Ma kaj se to ima vraćat?

DANA: Njegov je stan.

MIĆO(prene se naglo): A di je naš?

(Dana slegne ramenima)

MIĆO: Ko će nama dat gajbu? A, ko?

DANA: Ne znam.

MIĆO: Pito sam te neš. Odgovori.

DANA: Niko.

MIĆO: Niko, a? Pa kaj smo mi, govna? Su Hrvati govna?

DANA: On se vraća.

MIĆO: To se vraća. (zapjeva) Ustani Srbine, Hrvatska te zove, zove! (popizdi) Kaj smo do tud došli, a? I kaj je opće odlazio, mamu mu jebem! Kaj? Malo odeš, deset godina, pa se vratiš i sve po starom, a? A gajba da stoji prazna deset godina? Pa nije ovo Švedska, pička mu materina!

DANA: Daj, molim te, smiri se.

MIĆO: Ma kak da se smirim?

DANA: Gle, i druge su deložirali.

MIĆO: Boli me kurac za druge.

DANA: Pa snaći ćemo se.

(Mićo se malo primiri)

DANA: Ja sam dogovorila. Mara će nas primit. Dok neš ne smislimo.

MIĆO: Mara, a?

DANA: Da.

MIĆO: E, onda super, ak će nas Mara primit. Pa da, ima Mara pun kurac, trispet kvadrata gajbe, jebote! Pa to će bit za poludit od sreće! Kad se raširimo, a? Sam me malo jebe da se ne otuđimo, znaš, u tom luksuzu!

(stanka)

MIĆO: Mara. Jebala te Mara da te jebala. Pa kaj ti ja ličim na izbjeglicu? A, ti ličim?

DANA: Ne.

MIĆO: E, pa kaj me onda ima neko primat?

DANA: A kaj ćeš, na cesti spavat?

MIĆO: Ja da spavam na cesti?

DANA: A nego di?

MIĆO: Nek to spava na cesti! Nek spava tam, na onoj Bežanijskoj cesti! Nek... nek spava na Ibarskoj magistrali, pizda mu materina!

DANA: Da, dobro, al ti znaš da to neće tak bit.

(stanka)

MIĆO: Neće, da.

DANA: Eto, vidiš.

MIĆO: A znaš zakaj neće?

DANA(umorno): Zakaj?

MIĆO: Zato kaj je sve u kurcu!

DANA: Dobro, i kaj s tim?

MIĆO: Kaj kaj? Kaj mi kajkaš? U kurcu je! Kaj tu nije jasno?

DANA: Sve je jasno. Al to ne znači da i mi moramo bit u kurcu. Ak je sve u kurcu.

MIĆO: Ne, ne moramo.

DANA: Hajde sa mnom, molim te.

MIĆO: Ti ideš, a? To to?

DANA: Ideš i ti sa mnom. Ajde.

MIĆO: Mogo bi i ja, da.

(Dana uzme kofer u ruku)

MIĆO: Mogo bi, al ne mrem. Kužiš?

(Dana ga gleda. Odloži kofer.)

DANA: Ne, ne kužim. Ne kužim više ništa. Samo kužim da ja više ne mogu.

MIĆO: Ni ne trebaš ti, ja ću.

DANA: Ma kaj ćeš ti?

MIĆO: Sam ti idi. Ja ću sve rješit pa se vidimo... Kaj, kroz par dana. Ajde, idi sad.

(Mićo uzme kofer i pruži ga Dani. Vodi je prema vratima. Ona se odupre.)

DANA: Ma ne možeš ti ništa rješit! Tebe se ništa više ne pita. Sve je rješeno! Gotovo je.

MIĆO: Ne deri se na mene! Ništa nije gotovo. Dok ja ne kažem da je gotovo.

DANA: Je, gotovo je. Priznaj da si zajebo.

MIĆO: Ma kaj sam ja zajebo?

DANA: Sebe. Sve. Evo, uzo si stan krivom Srbinu. Na primjer. Možda da si uzo nekom drugom, možda se taj ne bi vraćo i bok. A ovako, jebi ga. Ne znam. Možda nisi zajebo, al nemaš sreće u pičku materinu.

MIĆO: Da, mogo sam. Bilo je stanova. Nudili su mi jedan drugi. Bolji od ovog. Al znaš kaj je bio problem?

(Dana šuti i gleda ga)

MIĆO: Bila baba u njemu. Znaš da su pizde to radile. Muški zbrišu, a babe ostave. A-a. Evo ti stan, vele mi, al rješi babu. A ovaj je bio prazan. I kaj sam ja tu zajebo?

DANA: Ma nije to sad...

MIĆO: Zajebo sam, da! Zajebo sam! Onaj kaj je rješio babu, sigurno nema tonu kutija po stanu.

(Mićo šutne prvu kutiju koja mu se nađe na putu. Dođe do prozora.)

MIĆO: I znaš kaj sam još zajebo? Uzo sam ovaj, kaj je na prvom katu, pa se ne mrem ni bacit. (gleda kroz prozor, dere se susjedima koji padaju) Kaj je papčine, kaj čekate? Srbina s gibanicom?... Ma mrš u pizdu materinu!

(Mićo zatvori prozor uz tresak)

MIĆO(za sebe): Fino. Doktor nas prijavio. Mogo sam si i mislit.

(Dana mu priđe. Hoće ga pomilovati po licu.)

DANA: Mićo...

(Mićo je čvrsto prigrli i vuče je sa sobom)

MIĆO: I znaš kaj sam još zajebo?

DANA: Pusti me. Kaj ti je?

MIĆO: Zajebo sam kaj sam razdužio pištolj. Mislim, koji će mi kurac oružje u miru. Mogu sam neko sranje napravit. E, to sam se najviše zajebo.

DANA: Daj me pusti!

MIĆO: Sad bi fino dočeko Srbina, rješio njega, rješio sebe i bog! I onaj doktor bi dobio svoje.

DANA: Daj, kaj pričaš? Pusti me!

(Mićo je odvuče sa sobom i odnekud izvuče bombu)

DANA: Mićo!!!

MIĆO: A ja si ovo ostavim.

(Dana plače.)

MIĆO: Je malo, al radi velko sranje. Brijem da je to jedino kaj nisam zajebo.

(Mićo lagano baca bombu u zrak i lovi je)

DANA(vrišti kroz plač): Mićo!!! (pokušava smireno govoriti) Ne igraj se s tim, to nije igračka.

MIĆO: Kak nije? Ak je život igra, onda ovo mora bit igračka. Nema kaj drugo bit. Gle sad. (da će baciti bombu prema Dani) Lovi!

DANA: Mićo!

MIĆO: Ne bi ti je ni dodo. (uozbilji se) I vidiš, ja sam tolko stvari zajebo, a ti si sam zajebala to kaj si sa mnom. I opet si u istim govnima ko i ja.

(Mićo otkoči bombu i ispusti je. Prigrli Danu čvrsto uza sebe. Neko vrijeme stoje tako. Mićo lagano pušta Danu. Dana pobjegne u kut. Mićo podigne bombu i gleda je. Opet je baci na pod. To ponovi nekoliko puta. Dana to vidi i shvati da bomba neće eksplodirati. Malo se smiri, ali opet počne plakati.)

DANA: Ubit si nas htio, pizdo jedna glupa!

MIĆO(za sebe): Zamisli da sam ovo bacio kad je bila frka. Zamisli to, e.

(Mićo se počne smijati. Dana i dalje plače. Počne zemljotres.)

BETON

PAD NEBODERA BABEL

(Potres. Huklija je ostao sam. Pokušava stajati na nogama, ali ne uspijeva. Tlo podrhtava i zgrada se urušava.)

HUKLIJA:

Trese mi se tlo pod nogama, čini mi se, popio sam i previše. Pa pitam: komšija, šta se ovo događa?

A on mi kaže:

Djete Huklija, nije ti to rakija.

Neg šta je, komšija?

A evo, uzo ja da se igram picigina.

Jest, uzo komšija ovo malo naše kugle pa je ljulja.

I slika se polako slaže. sjetim se one džukele s početka priče kako sokakom odmiče. Jer kažem vam, komšija je lupio šakom o stol i poslo džukle da bježe kud ih noge nose, što dalje odavde, đe ljudi ne valjaju, đe ljudi samo sebe gledaju. Čak je i Kerber podvio rep, pa napustio posjed. Ostali samo mi, ljudi prokleti, pa komšija opičio zemlju iz sve snage i udario posred ove zgrade.

Dao sam vam cementa, reko vam gradite od temelja. A vi?

Bili pametniji.

Naslagali cigle, ko da gradite piramide.

Nismo radili kako spada.

I evo vam ga sada, zemlja se otvara, sve u nju propada.

Što nas treseš, komšija?

Sjeti se, sine Huklija.

Što uradi to?

Razloga ima mnogo, oćte pogađat? Ajmo kolko? Jel ja to čujem sto?

Jest, sto.

Prvi put, drugi put, ma vraga, nije prodano. Lažem, nema ih mnogo, ni hiljadu ni sto ni triest ni dest, neg sedam.

Kolko?

Jest, baš tolko. Ko šta je prstiju na ruci i po.

Kako sedam? Šta je komšija, da nisi Snjeguljica?

E, da sam Snjeguljica, dobro bi bilo, sedam patuljaka, lako bi se to rješilo, vako, nema vam spasa, to ti je sedam divova, velikih grjeha. I kaki su oni? Smrtni ko i vi ljudi.

Jer mi smo ljudi ljeni, zavidni, tašti, pohlepni, to smo mi - ispičuture proždrljive, lažemo čim zinemo, ubijamo, ni ne trepnemo.

Komšija sudio, komšija presudio. Poslo potres, da traje, da ne prestaje.

Jest, piso mi komšija, počeo:

Dragi Huklija, gledo ja malo šta radi ova moja zemlja, a kad ono sva se iskvarila. Nepravdom se napunila.

Ma kako?

Eto tako, kaže mi komšija, sva se bića izopačila.

A šta će zemlja, neg da se otvara. Pa nas guta.

Jel se smirila? Ma kaki, plesaće noćima i danima, igraće dok sve sa zemlje ne nestane. I neće bit ni ove zgrade, ni one pored, ni sljedeće, ni grada ni sela, ni stana ni kuće.

I još mi reko komšija:

Niste prvi koji su gradili do neba. Njima sam jezike pobrko, vas ni to nije zaustavilo. I vid sad komšiluka, ruši se ko kula od karata.

Padam, izmaklo mi tlo pod nogama, zemlja se otvara, samo šta me ne proguta. A komšija se smije i nogom udara.

Gledam oću l' đe komšiluka ugledat, al nema ništa, samo vrpa katova. Gleda i komšija odzgora, gomila ljudi ko pokošena crkava. Guta ih majčica zemlja.

I ništa nam drugo ne preostaje, neg čekat da komšija presudu povuče.

A bojim se, kasno je za molitve.

*   *   *

Bog daje, Bog uzima.

Bog dao starom sina. A stari sinu poso. Žive sretno, dobro im, ne treba im mnogo. Al nemao vrag mira, sin starog s posla nogiro. Pa se stari na beton katapultiro. Bog dao, Bog uzeo.

Bog Đuki ženu dao. I ćer živu i zdravu. Pa ga poslo na rad u Švabiju. Da ne vidi kako mu ženu drugome daje. Da ne vidi kako mu žena sina rađa i stan prodaje. Da ne vidi, on se bacio. Bog dao, Bog uzeo.

Bog dao Momi sina. Momo sretan. Sretniji ne moš bit. Pa mu Bog, brže bolje, poslo rat. Momo nesretan. A Bog ko Bog, dao mu drugu priliku. Pružio mu ruku. I Momo sretan. Al mu zato sina u kriminal bacio. Momo nesretan, čoeka ubio. Bog dao, Bog uzeo.

Bog dao Rodi zdravlje. Pa bolest. Pa mu poslo doktora. I kamatare da posudi pare. Roda Boga poslušo. Al ga doktor zajebo. Živac mu jedan sjebo. Ostale Roda izgubio. Pa doktora Bogu preporučio. Bog dao, Bog uzeo.

Bog dao Žigi seku. A seki kolica. Da se voza ko šta se mali Miro provozo prek nje. A Žiga našo Miru pa ga poslo da leti bez krila.  Bog dao, Bog uzeo.

Bog dao Jeleni da živi. Trči mala Jelena preko livada. Al eto Boga, ode noga. A i bracu samo što nije uhapsilo. Jelenu život pregazio. Skočila s petog kata. Još traje kriminalistička obrada. Bog dao, Bog uzeo.

Bog dao Mići komšiju doktora. Doktor ga prijavio, saće doći policija. Da ga deložira. Al bog je široke ruke, dao Mići bombu da se igra, a ovaj je vrti ko da je čigra. Samo, tio bi Mićo više, da je aktivira, al eto, nije svaka srećka dobitna. Bog dao, Bog uzeo.

Bog dao nama ljudima komšiluk. A mi si odma umislili da smo Boga za bradu uvatili. Pa se izopačili. Al nema brige, ima komšija i za to ljek. Poslo nam potres, izokreno nam svjet. Komšiluk rastavio ko da ga nikad nije ni sastavio. Bog dao, Bog uzeo.

*   *   *

A ja te pitam Bože, šta s to uradio? A komšija, šta ti dođe?

A on mi reče:

Pokazat ću vam komu je sličan onaj koji ču moje riječi, a ne izvrši ih. Sličan je čoeku koji sagradi kuću na zemlji bez temelja. Taka je i ova vaša, kula babilonska.

Ja sam vam komšija, a ne čujete me. Ko ne razumijete.

Jezike si nam pobrko, komšija.

Previše ste htjeli, sine Huklija. Gradit kulu do neba. Ko je to vidio?

I što si nas po zemlji rasuo, komšija?

Da nisam ja,  onaj bi majmun s prvog kata bombu bacio.

Al ti si mu je dao.

Kažem ti: Bog daje, Bog uzima.

Dao si nam cigle.

Daću i drugima. I oni će gradit kule do neba.

Znači sve ispočetka?

Dok ne naučite. I malo je dovoljno.

A kad naučimo?

Ne zanosi se, Huklija. Nema tog vremena.

Tako mi reče. I ode komšija.

*   *   *

Bog dao. O, da Bog nam je dao komšiluk! I reko nam: Biću vam prvi komšija. To je reko. I reko je Bog: Ako vam šta ustreba, javite se. Da se javimo. Jesmo se javili? Jesmo li?

Ko to kima glavom? Eno, jednoga. Vidim ga. Al laže. Vrag ga pomaže. I zato kažem, šta kažem, priznajem: nismo se javili. Sami smo sebi bili dovoljni. I ne klimaj mi više tom glavom! E, da. Bog je dao.

A mi? Komšiluk uzeli. Zgrabili. Komšiluk pravi. Od betona, cigli, cementa. Al šta je, je,  beton se može razrušit i cigla se može prepolovit i cement se može slomit. O da, nisu beton, cigla, cement vječni! Prah su bili, prah će postati.

O da, nismo komšiluk zabadava dobili. O ne, ne da se bacamo naglavačke. A, ne. Ne zato. Da je to znao, ne bi nam ga dao.

Bog dao, Bog uzeo.

Nama je dao. Bog je dao. Komšiluk. Da živimo, jedemo, pijemo, rađamo se i veselimo. Da plešemo, trčimo, hodamo. A ne da padamo. Ne, ne zato. Reći ćete Jelena ne hoda. Istina. Istina.

I ja ti to zamjeram, komšija. Evo, reko sam mu. Čuo me. Uvjek me čuje.

A vi? Jel me vi čujete? Il šta, ne razumijete? Jezika moga ne razumijete? Jel to?

Ko kima glavom? Da ga vidim? Niko. Dobro.

Ko? Niko! Dobro!

I zato vam kažem nije nam dao da padamo. A mi to radimo. Posrćemo. Pa šta smo? Anđeli? Ej, šta smo si umislili?

I kažem vam šta mi je reko. Reko mi da padamo. Ko s kruške se strovaljujemo. A nije kula kruška da svake godine nova izraste. Šta? Da, nije kula kruška. Zapamtite.

Jeste zapamtili? Ko ne zna, nek se javi.

Jel dao? Dao, komšija. I šta se čudite šta uzima? Uzima jer ne valja. Ove ruke, ove dve ruke, ruke moje, ruke tvoje, ruke njegove, ruke one žene, one majke, jel to valja? Pitam vas, jel valja?

Ne valja.

Da valja, ne bi komšija uzeo.

Jel pogriješio?

O, da je pogriješio. O, da je.

*   *   *

Kolko nas je? Jel mnogo? Mnogo. A Bog jedan. Jedini. I šta vam to govori? O, ljudi! On jedan bolji od nas sviju. I šta ć'te na to kazat?

Ništa. Tišina. Šutite, povili repove, sakrili vražje rogove i ne javljate se. Sramota. Komšija se zgraža.

A vi i dalje šutite. Mjesto da vičete, da vrištite, da se derete. Pa kolko vas je? Dignite ruke. Da vidim, kolko vas ima?  Jel mnogo? Eno ruke. Eno druge. Jel mnogo? Je! I da se derete, čulo bi vas se. Ne vidim ruke.

Ajmo, glasnije vičite! Jer on je bog i zauzet je. Il ima kaka posla, il je na putu. Možda spava pa ga treba probudit.

I što vas se ne čuje?

Reću vam što. Poslušajte me. O da, sad šutite. Znajte: vi niste glas, vi ste žamor. Reći ćete: i rjeka žamori i šta joj fali? A ja vam kažem: rjeka teče, a vi ne. A što teče, pitate me. A ja vam kažem: teče jer svaka kap s drugom složna je. Sve ka istom ušću hrle, a vi, svak na svoju stranu krenili. Svak svojim jezikom govori. Jedan drugoga ne čuje. Ne razumije.

Jel me razumijete? Il i moje rječi uzalud vama lete?

Ko šta su sletili ovi s dvadesetog, šesnajstog, trinajstog, destog, petog kata! Mislili da su Ikar, da su krila dobili. Al nisu se sjetili da se Ikar opržio, Ikar piroman popušio, sunce ga pojelo, proždrlo.

Ko vi šunku na Uskrs.

O da, to radite, šunku na Uskrs jedete, to štujete, a komšiju ne čujete!

I šta se onda čudite kad vam komšija sve oduzme?

Reko sam vam: vjeru na kredit dižete. Al došlo doba naplate. Hipoteku na komšiluk stavili, bez komšiluka ostali. Vjeru niste otplatili.

Vjeru ste prihvatili, ugovor s komšijom potpisali, a prvi članak niste pročitali. A taj kaže: Sve šta oćte da ljudi vama čine, činte i vi njima! To vam je sav zakon, to su vam svi proroci.

I vi to niste upamtili.

(Huklija tresne o beton i propadne u zemlju.)

K   R   A   J

/p r i j e    k r a j a/

NA NEKOM KATU NEKE DRUGE ZGRADE U KOMŠILUKU

PAD PRVE ŽENE ili FAMILIJA U PRAHU

(Poslije početka, a prije kraja. Druga zgrada. Na jednom od prozora sjedi Juliška, klati se i pije rakiju. Preko puta nje su na stolu dvije urne. Jedna veća -  muž njezin, druga manja - sin. Osim po veličini, uopće se ne razlikuju. Juliška čitavo vrijeme razgovara s njima.)

JULIŠKA: Juliška, Juliška, obla si ko kruška. Tako s' ti meni tepo, moj matori. Sjećaš se, a? Juliška, Juliška.

A Juliška, budala naivna, odma se udala. Prsten navukla, misli boga za bradu uvatila. A u mog matorog ni brade ni kose. Ćelav ko jaje. Ni ljubit se nisi znao.

Nisi. Ma moš ti govorit šta oćeš, al ja sam te naučila ljubit.

Ma ko? Jel ja? Ja tebe da sam naganjala? Al ti voliš lagat. Trčo si za mnom, sve si se nogom u guzicu udaro. I sad kažeš da nije bilo tako. U oči me lažeš, kako te nije stid?

Mene? Da me bude stid? A što?

A je li? To ti smeta? Šta pijem? A ti šta si pio, to nikom ništa, a?

Pa šta? Otkad to samo muški mogu pit?

E saću, tebi u inat, još jednu natočit. Inače ne bi.

(odlazi po piće)

Kome? Jel ti to meni prjetiš? Ma nemoj? Tuko bi me, a? Ženu svoju? Stidi se.

(kako se vraća, tako pogladi manju urnu)

Šta je, sine? Jesi gladan? Nisi. A kako 'š i bit kad te nema?

(Vrati se. Sjedne na prozor)

A jeste me zajebali. Stvarno jeste.

Ko? Ko? Pa vas dvojica. Mene samu ostavili. Ništa nemam. Svako jutro isto. Sjedim tu na pendžeru pa se klatim. A jest, od rakije. Nego od čega? I čekam da me bogo sebi pozove. Ma, samo da se surginjam. Ništa više ne tražim. A ma baš ništa.

A šta sad plačeš, sine? Nije majka kriva šta joj se ne živi. Ma nisam tako mislila, nis ni ti, sine, kriv. (pokazuje prstom na veću urnu) Kriv je ovaj šta te odvuko... Dobro nije te on odvuko, al ko vas je ćero?

E, što vas nema.

(stanka)

Šta je? Šta me gledaš? Oš pičke?

(stanka)

Kurac! Ništa pred malim.

Dobro, nisi mali.

A ti, ne gledaj me tako. Ma vid ga, al me gleda. Ma jel bi ti to mene pipo?

Jesam, priznajem, popila sam, al nisam luda. Vidim ja, pipo bi me. Aj priznaj.

Pijandura, a? Fino ti meni. Ja ti sina rodim, a ti meni vako. Svaka čast.  Tako se sa ženom razgovara. Neka, neka, nek čuje sin kaki mu je ćaća.

On da je pravu? Još ga i braniš. Tako mi vraćaš šta sam te odgojila. I sve ove godine ranila. Fino. Urotio se s njime.

Uvjek ste vi tako. Vas dvojica protiv mene. I ono kad ste odlazili, i to ste krišom. Sve ste šaputali. Šaputat znate, a meni čestitat ne znate?

Kako šta? E pa matori, danas nam je godišnjica.

Braka, nego čega? Dvajst i peta.

Bila bi. Da te nisu u ovo ođe zapakirali.... Jest, nazdravljam. Zato. Al i zato šta mi se pije. Ma koga briga za uspomene!

Sve to rakija sapere.

(stanka)

Izdali me. Vlastiti. Ko vas je ćero da idete?

Šta me briga za druge! Trebali ste ostat kući. Barem si malog mogo ostavit.

Nis ga ti? Dobro, neka, sam je otišo, al trebo si ga onda vratit kući.

Ti, sine, šuti. Niko te ništa nije pito. Još si djete. Vid ga kaki je, malecan sav.

(Priđe manjoj urni i poljubi je)

Šta je, ne voliš kad te mama ljubi? Ih, ko da iko vidi. Pa može valjda mater sina poljubit.

Ti se, matori, ne mješaj. Dovoljno si se umješo kad si malog za sobom povuko.  A niste mi nikad rekli šta se desilo. Oni šta su vas donjeli, samo pokucali, ja otvorila, oni meni: jesu ovo vaši, ja se ni snašla nisam, a oni mi vas već uvalili, dve saksije mi pružili pa otišli. Matori, aj mi reci, šta se to tamo desilo?

A nešto je. Da nije, ne bi vi ovaki bili.

Izgori? Šta ? Kako?

To je sve šta znaš reć? Izgori! Pa nisam guska, znam da je gorilo, ne bi vi u prahu bili da nije gorilo! Samo šta? Što mi niko ne kaže? (za sebe) A šta je najgore, otkle da znam jeste to vas dvojica. Da nisu neki drugi?

A znam, sine, da ste vi, samo b' htjela da niste.

(Krene da će opet po piće, ali se zaustavi pored stola.)

Šta je sad?

I treba da te krivi. Jest sine, pijem zbog tvog ćaće. On će me i u grob oćerat.

Šta je? Da se nećte tuć? E, pa sad je dosta.

Ma sa vama čoek nikako na zelenu granu! (rastavi urne) Tako, svak na svoju stranu. Nego, đe sam ono stala? A da, prazna mi čaša.

(Toči si rakiju.)

A moram vam reć, htjela sam i ja ko vas dva. Pa gurnula glavu u pećnicu, odvrnula ono malo dugme, naslonila čelo na tepsiju i čekam. Čekam ja tako. Pola sata čekam. A ono ništa. Plina ni za ljek. Kad li, zvoni neko na vratima. Stiže opomena. Nisam plin platila. Nikako čudo da sam živa ostala.

(stanka)

Je li? Sad bi da šutim? Da ne pričam? Ne mogu više reć ni šta mi je na duši?

(imitira muža) Nije što pričaš, neg što piješ. (bijesno) E, piću dok ne crknem!

Aj i to da vidim, kako 'š mi doć? Pa pogledaj se samo kaki si. Nekad ljudina bio, težak ko Trepča, a vid se sad, lak ko pero. E, šta ti je reć, život.

(izaziva veću urnu) Aj, dođi. Ma, aj da te vidim kako 'š mi doć! Šta, uzećeš mi flašu? Aj, dođi pa uzmi! Ako možeš.

Dođi i uzmi. Aj matori, ne daj mi više da pijem. Jel možeš? Ne možeš? Ne možeš. Znam da ne možeš. A šta bi dala da mi sad dođeš i priljepiš jednu preko ušiju, samo da te osjetim.

(Zamukne i zajeca. Obriše suze rukavom. Vedro)

Al ja mogu. Mogu šta oću. Mogu otić po još. Mogu pit do jutra. I sutra opet tako.

(Nagne se na krivu stranu i sleti kroz prozor.)