Neću ti ništa

LIKOVI:

TAMARA, DJEVOJČICA

UREDNIK

MAMA

OTAC


DJEČJI GLAS: Dođi… Dođi… Neću ti ništa.

__________________________________________

Urednička kuća. Na jednom kraju stola sjedi TAMARA. Mlada je, pršti od želje. Nasuprot nje,

u boljoj stolici, sjedi UREDNIK. Ima velik kurac. Debel je(Urednik). Vrti po laptopu.

Tamara je vidno nervozna, noga radi kao singerica. Pogled joj skače s poda na urednika, s

poda na urednika s poda-Urednik ispruži ruku. Strpljenja. Ne pomaže to, Tamara je i dalje na

prstima.

UREDNIK: Pročitao sam ja sve, da ne bi krivi dojam dobila.

TAMARA: Aha… Ma ne, nisam mislila—

UREDNIK: Ma znam, samo se podsjećam na brzinu pa listam ovako sve bezveze još

jednom….

Tišina. Tamara lupka nogom.

UREDNIK(gleda u laptop, polu-prisutan): U redu je. Normalno je da si nervozna. Da ti zubi

cvokoću, noga se trese, sve je to no-rma-lno… Neće te niko pojest.

Tamara se nasmije nervozno.

UREDNIK: Jel okej?

TAMARA: Da. Ma je.

UREDNIK: Ma da… Samo opušteno... Mislim, tu si sad, ništa ne možeš sjebat. Ako si

sjebala, sjebala si u svojoj sobi za laptopom.

Tišina.UREDNIK: Šalim se… Više-manje.

Par trenutaka tišine.

Urednik teatralno zatvori laptop. Tamara se malo stresne.

UREDNIK: Dobro…

Tišina. Promotri i dalje nervoznu Tamaru.

UREDNIK: Dobro, ajmo Tamara. Udah, izdah… Mi smo upoznati s tvojim radom kroz *Ime

izdavačke kuće*, dakle to je poetski zapis i očigledno to Vama ide i leži i sve to pa mene

zanima zašto ste odlučili prijeći na pisanje većih knjiga, sa likovima koji see ne zovu po

bojama. Koji imaju imena zapravo.

Tišina.

TAMARA(zamuckuje): Pa htjela sam probati nešto novo.

UREDNIK: To je to?

TAMARA: Nekako imam osjećaj da se mogu teže sakriti u većoj knjizi.

UREDNIK: Hm… Pojasni.

TAMARA: Kao da je roman… riječi u njemu su kao jako puno malih grmova nekako, dok su

riječi u tom kao poetskom zapisu više tri četri ogromna stabla. Iza kojih se lakše sakriti, ali

onda opet, nije to to.

UREDNIK: Znači cilj ti je razgolititi se.

TAMARA: Pa moglo bi se tako reći, da.

Urednik krene otvarati laptop.

UREDNIK: Jel mogu ja ovo napraviti. Hoćeš hiperventilirat?Tamara se nasmije.

Urednik gleda u laptop.

UREDNIK: Dakle, ti si se „razgolitila“ u ove dvije knjige…

Tišina.

TAMARA: Aha, pa da. Mislim.

UREDNIK: Zašto ste došli baš kod nas s ovim, zašto niste ostali u sigurnosti *ime izdavačke

kuće*? Oni bi sigurno ovo objavili.

TAMARA: Pa ne znam, jednostavno sam se htjela maknuti. Novo iskustvo, izazov.

UREDNIK: A misliš li da bi oni ovo objavili? Ova dva romana?

TAMARA: Pa ne znam. Nisam uopće došla do njih s tim, niti mi je palo na pamet.

UREDNIK: Ali možeš pretpostaviti.

TAMARA: Kako mislite?

UREDNIK: Pa njima nikad nije dosta knjiga o lošem tretmanu migranata na granici i tome

kako je policija hrpa debila, u suštini. Šta nije tako?

TAMARA: Pa aktualno je.

UREDNIK: Slažem se. To si nazvala Tihi krikovi. Neloš naslov.

TAMARA: Hvala.

UREDNIK: I onda imamo drugi roman koji je čak i aktualniji od ovog, a prati muškarca koji

želi biti žena tokom pandemije. I to je shvatio tijekom pandemije. Bolesna kombinacija,

doslovno. U pičku materinu aktualno.

TAMARA. Dobro… Da. I?UREDNIK: Maska preko maske. Imam osjećaj da si cijeli roman zbog naslova napisala.

Misliš da bi ovo *ime izdavačke kuće* objavili?

TAMARA: Ne znam.

UREDNIK: Ma.

TAMARA: Vi nećete, očito. Tako da… Ne znam.

Tišina, Tamara očekuje, Urednik isto.

UREDNIK: Tamara, prvo i osnovno, ja se zajebavam. Zajebavam se.

Tamara se nasmije, nije joj jasno.

UREDNIK: Meni se sviđa tvoj stil pisanja, mislim da je genijalan iskreno i te neke dosjetke,

kao naslov ovaj na primjer ili tako… Dosta analogija koriste tvoji likovi, i kroz to zapravo

vidim kako dobro percipiraš svijet i sve te neke male…

TAMARA: Neke male događaje.

UREDNIK: Ma da, te sitne događaje, detalje koji se opet mogu gledati kao šira slika i lika i

kolektiva u kojem se kreće…

TAMARA: Pa hvala.

UREDNIK: Mogu ti reći da me se jako dojmila ova tvoja zapravo analogija od maloprije o

grmovima i stablima jer je točna. Baš je točna. A znaš šta je još točno?

TAMARA: Ne.

UREDNIK: Da si se ti uspjela sakriti iza tog niskog grma. U potpunosti. I uopće se ne vidiš.

Tišina.

TAMARA: Pa… Kako?UREDNIK: Kažem, meni je to sve super, divno, krasno, ali fali. Nešto fali.

TAMARA: Ne znam šta da Vam kažem, ne znam na šta ciljate uopće. Likove, radnju—

UREDNIK: Ne znam, jebo me pas.

Tamara se smije, a plače joj se, ili je obrnuto.

TAMARA: Pa kako sad, ne kužim… Ne znam.

UREDNIK: Ja samo znam da od cijelog ovog korpusa kojeg si ti meni ovdje poslala, jer ja te

jesam tražio da pošalješ baš sve, zanima me… Ima jedan dokument koji uopće nema naslov.

TAMARA: Kako mislite nema naslov?

UREDNIK: Nema. Untitled. Ali ima sve ostalo.

TAMARA: Ja sam se sad stvarno pogubila. Na šta točno mislite. Ja sam bila pod tolikim

stresom, nemam pojma šta je završilo u tom folderu.

UREDNIK: Ne mogu ti reć točno jer nema naslova, evo…

Urednik opet otvara laptop.

UREDNIK: Evo samo tren, da nađem prvu rečenicu…

Urednik gleda laptop.

UREDNIK: Evo na dnu foldera je skroz, sa tvojim radovima s faksa valjda…

TAMARA: Ahaa, da, da. Ma ne, to je, ne-To—

UREDNIK (čita): Kuća se gradila, sjedila sam sama na prašini-

TAMARA: Ne, da. Znam. Da.

UREDNIK: Znaš?TAMARA: Da, to je, ma ništa. Glupost. Ne znam ni kako je tu završilo uopće.

UREDNIK: Ali završilo je. I bogu hvala da je, mislim—

TAMARA: Ne, to je-Isuse, e, prije petnaest godina. Nije mi to—

UREDNIK: Tamara. Ja želim taj bezimeni tekst objaviti.

Tišina.

TAMARA: Šta nije da ima onako deset stranica.

UREDNIK: Ima devet.

TAMARA: Eto.

UREDNIK: Ja želim da ti to proširiš. Tu ima nešto.

TAMARA: Ne razumijem… Što ima?

Tišina.

TAMARA: Oprostite ali glupo mi je malo kopati po tekstu starom 15 godina. Napisala sam

ga s 13… Ne znam ni o čemu je više.

UREDNIK: Kopaj, možda nađeš nešto novo.

Urednik izlazi. Tamara ostaje sama. Stol sada postaje njen radni stol u sobi osvjetljen malom

lampom.

TAMARA (sebi u bradu): Kolko je ovo jebeno glupo, Isuse…

Tišina.

TAMARA: Pizdarija jebena…. Pizdarija.

Gleda taj laptop, on gleda nju… Otvara ga uz tešku muku.Nakon par trenutaka ostaje u mraku.

Iza nje vidimo siluetu male djevojčice koja sjedi, iza nje su mama i otac.

MAMA: Baš će biti lijepo.

OTAC: Samo da sav materijal stigne na vrijeme.

MAMA(pokazuje na hrpu blokova) Ovo tu, po čemu se Tamara penje—

OTAC: Za nosivi zid. Svaki kamen je važan.

MAMA: Tamara ne penji se po nosivom zidu!

TAMARA: Dosadno mi je.

MAMA: Odi se igrat. Ova mala preko puta ima neke fora Barbike vidila sam. Al im ne zna

kosu uredit pa bi joj ti mogla pokazat.

OTAC: Srami se, pusti je.

MAMA: Oćemo se ić upoznat, Tamara?

TAMARA: Ne.

MAMA: Okej, ti budi sama.

OTAC(oštro): Daj pusti je. Ako želi tu sjedit cijeli dan nek sjedi.

Tišina. Prema Tamari dolazi mačka, polako. Tamari odmah privuče pozornost. Spusti se sa

blokova na kojima je sjedila da joj priđe bliže, ali mačka pobjegne.

TAMARA: A daaj. Vrati se! Mic mic. Vrati s—

Opet smo u sadašnjosti. Tamara je zatvorlia laptop. Ne može više. Mučno je.

Nakon par trenutaka čujemo otvaranje vrata.MAMA(O.S.): Eeej. Kako je prošlo?

TAMARA: Pa ono, okej.

MAMA (O.S.): Samo okej?

TAMARA: Pa da.

MAMA (O.S.): Loše ili? Šta je bilo?

Tišina.

TAMARA (bez oduševljenja): Reko je da bi objavio.

Čujemo brze korake. Ulazi mama, ushićena. Tamara se okreće prema njoj, ne uzvraća

oduševljenje.

MAMA: Tamara!

TAMARA: Mama.

MAMA: Tamara Isuse Kriste, zašto čekaš toliko da mi to kažeš(oduševljeno se smije)

Tamara, jel ti shvaćaš kolko je to velika stvar?

Tišina.

MAMA(mijenja ploču): Ma lažeš. Lažeš, sigurno. Ma daj—

TAMARA: Ne lažem.

MAMA: Ozbiljno?

TAMARA: Da. Da, ozbiljno.

Majka je ponosno zagrli.

MAMA: Bravo, bravooo. Joj. Bravo.TAMARA: Tenks.

MAMA: A što će objavit? Maska preko maske, jel da?

TAMARA: Da.

MAMA: Znala sam! Znala! Ta je i meni bolja. Relevantnija je nekako, šta nije?

Tišina. Mama primjeti laptop na stolu.

MAMA: A šta sad pišeš nešto novo ili?

TAMARA: Pa moglo bi se reć.

MAMA: Ajde, dobro, dobro neću te smetat…(ne može se suzdržati) Ali, joooj. Svaka

čast!(opet je zagrli) Oćeš pojest nešto?

TAMARA (dosta joj je): Neću mama.

MAMA: Oćeš da ti palačinke napravim? Nema nutele, al mogu otić do dućana.

TAMARA (grubo): Mama, dosta. Nisam gladna.

MAMA (iznenađena tonom): Okej. Sori. Povlačim se.

Mama izađe, Tamara ostaje sama. Svjetlo koje je bilo na njoj se gasi.

Opet se pojavljuje silueta djevojčice. Sjedi sama na istom mjestu, na istim kamenim

blokovima, iz dosade njiše nogama.

Nakon par trenutaka iz prikrajka dolazi mačka. Polako, oprezno se približava djevojčici.

DJEVOJČICA(šaputom, da je ne prepadne): Dođi, ajde. Dođi.

Mačka se približava.

DJEVOJČICA: Ajde. Neću ti ništa.Mačka joj se priljubi uz noge i krene se maziti. Djevojčica je pogladi sa zadrškom. Mačka

prede…

OTAC(O.S.): Tamara!

Mačka pobjegne, silueta oca se pojavi.

OTAC: Jebemu mater, možda je šugava!

TAMARA: Kako znaš? Nije, pitoma je.

OTAC: Da, zato što hoće hranu. Ako joj damu hranu onda smo je usvojili praktički, neće

nikad prestat dolazit. A ko zna kakve bolesti ima.

TAMARA: Nema bolesti, ima fino krzno.

OTAC: Tamara, molim te. Ne želim vidjet tu mačku više.

……

Svjetlo se pali na drugom kraju pozornice i obasjava Urednika. Nasuprot njega sjedi Tamara.

UREDNIK: Tamara, molim te.

TAMARA(rezignirano): Ne znam.

UREDNIK: Ja sam mislio da mi dolaziš s gotovim tekstom.

TAMARA: Da, znam. Oprostite.

UREDNIK: Kad ono tamo… Tamara ne zna.

TAMARA: Oprostite, stvarno, samo--

UREDNIK: Ma nema veze. Sebi to reci. Ali nemamo o čemu razgovarati ako nema teksta.

Tišina.TAMARA: Ali imam dva romana napisana—

UREDNIK: Tamara. Šta sam ja rekao?

TAMARA: Ja sam pokušavala i meni to stvarno nema smisla. Jednostavno se ne mogu vratiti

u taj stil pisanja, razmišljanja uopće. To je bilo prije 13 godina.

UREDNIK: Pa šta?

TAMARA: Pa nisam ista osoba više, ne pišem tako, ne razmišljam tako.

UREDNIK: Ajde ovako…

Tišina.

UREDNIK: Šta tebe smeta kod tog teksta?

TAMARA: Pa pisala sam ga prije—

UREDNIK: Prije 13 godina, da… I?

TAMARA: I mislim da je pretenciozan… I da je pisan jako naivno i zbrzano u trenutku. I da

imam puno više za ponudit sada kad sam formirana osoba koja je proživjela neke stvari, nego

tad, kad sam bila ono, derište.

Urednik je malo zatečen ovim rantom, ali i ugodno iznenađen.

UREDNIK: Ja bi rekao da formirana osoba ne bi imala ovakvu vrstu averzije prema nekom

glupom tekstu od prije ko zna koliko.

TAMARA: E pa ja imam.(tišina) I to je čisto zbog tehničkog aspekta i stila pisanja, a to sam

već navela.

UREDNIK: Okej. Pošteno.

Tišina.UREDNIK: A sjetiš li se Skipija ponekad?

TAMARA: Skipija? Mačke?

UREDNIK: Da, nazvala si ju Skipi, iako nisi znala je li muško ili žensko. Onda kažeš da je

Skipi neutralno ime.

TAMARA: Pa i nije baš.

UREDNIK: Pa šta? Pisala si to prije 13 godina, šta si znala tad.

TAMARA: Da… Pa ne… Ne znam. Ne. Ne sjetim se.

UREDNIK: Baš nikad ti ne padne na pamet. Ni kad vidiš neku drugu mačku „boje

žutanjka“? Na ulici, ispod prozora.

TAMARA: Ne. Zašto?

Tišina, Urednik ju promatra kao kondor.

UREDNIK: Samo pitam bezveze.

TAMARA: Ne obraćam pažnju na takve stvari.

UREDNIK(ironično): Dobro je Tamara, shvatili smo, boli te kurac za Skipija.

Urednik se ustaje. Tamara se uzvrpolji, ustaje se i ona.

UREDNIK: Ništa. Sretno.

Pruža joj ruku. Tamara je zablokirala.

UREDNIK: Jesi tu?

TAMARA: Čekajte, šta je sad? Ček…

UREDNIK: Ništa, vidimo se nekom drugom prilikom.Tamara mu pruža ruku, automatski.

UREDNIK: Samo ne znam kome ćeš otić s ovim. S ova dva romana, a ovo što sam ja

zapikiro ti neće niko gledat. Mislim, prva ti ne želiš poledat… Ja sam se čuo s Jelenom iz

*ime izdavačke kuće*, nemoj mislit da ne znam šta je bilo.

Tišina.

UREDNIK: Oćeš ti reć ili ja moram?

Tišina.

UREDNIK: Odjebali su te.

Tišina.

TAMARA: Da.

Tišina.

UREDNIK: Šta ti želiš Tamara? Da ja objavim jedan, ili oba, od ova dva romana u kojima se

vidno forsiraš biti relevantna i imati neki stav, ali je toliko očito da si minimalno investirana u

problematiku koju obrađuješ da ti je svaka rečenica kao komad nekog prosječnog mesa, kojeg

ja sad žvačem jer moram, da mi se baba koja ga je skuhala ne osjeća krivo. I onda ga pljunem

kad ne gleda u neku salvetu.

Tišina.

TAMARA (jedva procijedi ovo): Ima drugih izdavačkih kuća.

UREDNIK: E pa nema. Od sad više nema.

TAMARA: Zašto?UREDNIK: Zato što svaki put kada vidim neko takvo „prodiranje u trenutnu stvarnost

društva“

, ili šta već, meni se sere. To je laksativ za mene i za ikog s iti malo pameti. Želiš biti

autor?

Urednik se malo smiri.

UREDNIK: Ili ćeš objaviti ovo, ili više nikada nećeš objaviti ništa.

Mrak.

Djevojčica drži limenku mačije hrane u ruci.

DJEVOJČICA: Skipi! Skipi! Dođi.

Maše limenkom.

DJEVOJČICA: Skipi!

MAMA: Tamara!

Djevojčica se stresne. Mama je uhvati za ruku.

MAMA: Daj ne radi pizdarije. Ajde.

DJEVOJČICA: Ali mama!

MAMA: Odakle ti ova hrana?

DJEVOJČICA: Kupila sam.

MAMA: O Bože, šta je tata reko?

TAMARA: Ali, nema tate danas.

MAMA(blago panično): Nema ga sad. Ne znamo kad dolazi. Trebo je već, sad ne znam…

Ne-Jel ti reko da se ne igraš s mačkom?TAMARA: Da, ali—

MAMA: Pa nećeš se igrat s mačkom onda… Ajde. Molim te Tamara. Nema mačke.

Čuje zvuk auta.

MAMA (evo sranja): Evo tate. Daj mi to.

Uzima joj mačju hranu iz ruke i gleda gdje bi je bacila.

MAMA: Ajde uđi unutra, mama će napraviti palačinke. Ajde.

Mama na kraju mačju hranu nespretno sprema u suknju.

MAMA: Ima nutele, nije eurokrem. Ajde Tamara.

TAMARA: Mama, eno je. Eno Skipi!(doziva)Skipi! Skipi!

MAMA (strah/ljutnja): Tamara šuti i uđi unutra!

Djevojčica se sledi.

MAMA (kao oprosti): Ajde pliz.

Djevojčica otrči nazad. Sjedi u sobi. Prisluškuje na vratima.

MAMA (O.S.): Uranio si.

OTAC (O.S.): Znam… Šta ti je to?

MAMA (O.S.): Što?

OTAC (O.S.): To. U suknji.

Tamara je u sobi, sada naslonjena na vrata. Laptop joj je otvoren na stolu. Odlazi do mame,

koja nešto radi u pozadini.

MAMA: Jesi ti spavala?TAMARA: Ne, ne…

MAMA: Pišeš?

TAMARA: Da, pokušavam.

MAMA: Svaka čast dušo. Bravo—

TAMARA: Mama.

MAMA: Šta?

TAMARA: Ne moraš mi za sve govorit bravo. To šta ja sjedim u sobi i buljim u laptop ne

znači da sam išta napravila.

MAMA: Pa neki ni to ne rade.

TAMARA: Neki ne govore bravo svaki put kad im se kćer pomakne.

Tišina. Mama pusti što radi.

MAMA: Ja ne moram bit ovakva znaš.

Opipljiva tenzija. Mami je neugodno, Tamara donekle i uživa.

MAMA (blaže): Ti si mi dijete, ne znam što bi htjela sad, da te pljujem, da te ne

pozdravim… Mogu i to ja, nije problem Tamara… Ti samo reci i ja mijenjam ploču—

TAMARA: Jel te mogu nešto pitat?

MAMA (šali se): Aha, ne može.

TAMARA: Jel se sjećaš ti Skipija?

Tišina.

MAMA: Skipija?TAMARA: Da, Skipija. One mačke koja je tu dolazila… Kada smo gradili kuću.

MAMA: Skipi mačka…

TAMARA: Da, igrala sam se s njom.

MAMA: Sjećam se da smo gradili kuću… Odnosno, tata ti je gradio kuću. Ja bi pomogla

koliko sam mogla, ponekad bi više napravila sranje nego pomogla, ali šta da se radi. Tipično

žensko.

Tišina.

MAMA: Tata ti je stvarno bio… Joj… Bio je čovjek principa. Toga danas nema baš.

TAMARA: Znam da mi nije dao da se igram s mačkom. Iz principa valjda.

MAMA: Očito je imao dobar razlog. Znaš koliko bolesti tako neka ulična mačka može imati?

Vjerojatno je bila šugava.

TAMARA: Mama nije. Izgledala je zdravo skroz. I nije da bi turala prste u usta nakon što bi

nju dirala.

MAMA: Ne znam Tamara. Jel želiš sad uzeti mačku, jer to ne može. Tu ti se slažem s tatom,

stvarno ih ne mogu podnijet.

TAMARA: Isuse, ne želim. O čemu ti?

MAMA: Samo kažem… To su prljave životinje. I nezahvalne.

Tišina.

MAMA: Hoćeš palačinke? Nisam ih odavno pravila… Ajde, meni se jedu.

Tišina.

MAMA: Tamara?TAMARA: Jesam ja tebi ikad rekla što se dogodilo sa Skipijem?

MAMA: Ti meni nisi rekla za Skipija, Tamara.

TAMARA: O Bože, nemoguće. Znaš na što mislim. Mala žuta mačka, kao žutanjak, dolazila

je tu kada smo gradili kuću!... Znam da znaš, nisi senilna.

MAMA: Ali ne znam.

Tišina.

MAMA: Daj reci, želiš li da krenem radit tijesto ili ne? Ne sjećam se nikakve mačke,

nikakvog Skipija, oprosti.

TAMARA: Nisam gladna, neću palačinke.

Tišina.

TAMARA: Neću….

Tišina.

Djevojčica je u sobi.

DJEVOJČICA: Neću.

MAMA (O.S.): Ajde Tamara. Pa nisi ništa jela.

DJEVOJČICA: Di je tata? Nek tata pojede.

MAMA (O.S.): Otišao je negdje.

Tišina.

MAMA (O.S.): Tamara izađi!

Mama pokuša otvoriti vrata. Zaključana su.DJEVOJČICA: Neću, pusti me!

MAMA (O.S.): Ma…(sebi u bradu) Jebo te pas više…

Mama odlazi.

Nakon par trenutaka izlazi i djevojčica. Mama sjedi ispred s glavom u dlanovima, poražena.

DJEVOJČICA: Mama… Jesi dobro? Oprosti.

MAMA: Odi jest.

DJEVOJČICA: Jel ti plačeš? Mama? Mama oprosti.

Plače, ali se trudi sakriti.

DJEVOJČICA: Mama, šta ti je?

MAMA: Ništa, mama je samo malo tužna. Odi ti jesti.

DJEVOJČICA: Zašto si tužna?

MAMA: Ne znam, dođe mi tako ponekad, nije zbog tebe. Svima dođe tako.

DJEVOJČICA: Ozbiljno?

MAMA: Da. To je normalno.

Tišina. Mama zagrli djevojčicu. Mačka im se prišulja.

DJEVOJČICA (šapće): Mama…

MAMA: Molim?

DJEVOJČICA: Evo Skipi.

Mačka im se priljubi uz noge. Počnu je maziti.

DJEVOJČICA: Gdje je ona limenka s hranom? Mama?MAMA: Tata ju je uzeo. Rekao je da mu treba.

DJEVOJČICA: Zašto?

MAMA: Ne znam. Ali valjda mu treba ako je uzeo, jel tako?

Mama se trudi uživati u trenutku. Djevojčica se izmigolji iz majčinog zagrljaja.

DJEVOJČICA: A šta ti je to?

MAMA: Koje?

DJEVOJČICA: To na ruci?

MAMA: Aha to. Ma pala sam… Zbog toga sam i plakala više-manje.

Maze mačku.

MAMA: Skliske su ove pločice nove znaš.

Tišina.

MAMA: Odi jest.

TAMARA: Neću jest jebene palačinke!

MAMA: Dobro, okej. Shvatila sam.

TAMARA: Kako se ne sjećaš.

MAMA: Ne sjećam se. Eto, ne znam kako, samo se ne sjećam. Ne sjećam se šta sam jela za

ručak jučer.

TAMARA: O Bože…

MAMA: Zašto ti je to bitno uopće?TAMARA: Nije bitno meni, nego onom jebenom uredniku koji se uhvatio za neki tekst koji

sam ja napisala prije ko zna koliko i sad ga želi objavit, a ja ga moram proširit. Ne znam kako

je taj tekst uopće dospio do njega, kako je uopće na ovom laptopu.

MAMA: A romani?

TAMARA: Ništa od romana. Ništa od ničega ako mu ja ne dođem s ovim proširenim tekstom

koji mi se gadi. Gadi mi se. Ne mogu ga vidjet na oči jer me podsjeća na tu mačku jebenu.

MAMA: Ali šta je bilo s mačkom?

TAMARA: Mama ti znaš šta je bilo s mačkom.

MAMA: Ne znam.

TAMARA: Kako ne znaš? Znaš! Isuse Kriste… U pičku materinu… Ta mačka je dolazila

svako toliko, ja sam se igrala s njom kada nije bilo tate ili tebe. Ovdje je dolazila, evo tu

ispred vrata, dok je još spržina bila… Dolazila je čak i kad joj ne bi imala dati za jest. Skupa

smo se igrali s njom…

Tišina.

TAMARA: Ti si plakala, i onda je došla mačka pa smo se skupa s njom igrale.

MAMA: Pa dobro, bila sam, ne znam—

TAMARA: I onda je ispred bila ta ogromna hrpetina cigli onih za kuću, i svaki kamen je bio

važan to se sjećam da je reko tata. I ta je hrpetina postajala sve manja i manja i ta mačka je

stalno dolazila iako ju nitko osim mene nije tamo htio…

Tamara hvata zraka, na rubu je suza. Afanaje.

TAMARA: I ti si stalno plakala—

MAMA: Dobro, imala sam dosta epizoda tad—TAMARA: To nisu bile jebene epizode mama! Ti tom čovjeku tjedno nosiš cvijeće na grob,

jesi ti normalna?!

MAMA: Tamara, to šta ja radim i kome nosim cvijeće nije tvoj problem! Što se mene tiče

odreci ga se.

Tišina.

TAMARA: Onda je jednog dana mačka prestala dolaziti, nije je bilo više zapravo… Ja sam

je dozivala….

Tišina.

TAMARA: Nije bilo namjerno.

Tamara sjedne na pod i sklupča se. Počne tiho plakati. Mama se spusti do nje.

MAMA: Jel tebi život ovisi o ovome Tamara? Hm? Ništa nije vrijedno ovakve reakcije.

Ništa.

Tišina.

MAMA: Gledaj, ako taj urednik želi baš to, i tebi se ne sviđa… Ja nisam nikada pisala i

naravno da ne mogu sada reći sa sigurnošću, ali prilično sam sigurna da su ti gazda stranice,

ne obrnuto. Jesam li blizu?

TAMARA: Ne znam.

MAMA: Mislim da jesam... Ti stvaraš Tamara. Onda bar stvori nešto što te usrećuje.

Tamara je kod Urednika, sada je sabrana, mirna. Urednik čita s laptopa.

Zatvara laptop.

UREDNIK: Proširila si.TAMARA: Jesam.

UREDNIK: Jel bio toliki problem?

TAMARA: Nije na kraju. Mogla sam to odmah napraviti.

UREDNIK: Da… Jedno pitanje. Vjerojatno znaš.

TAMARA: Oćete Vi reći ili ja?

UREDNIK: Možemo u isto vrijeme, a i ne moramo uopće.

Tišina.

TAMARA: Kraj.

UREDNIK: Kraj. Da. Što je bilo?

TAMARA: Odlučila sam ga promijeniti.

UREDNIK: Ma da. Nisam primijetio. Zašto si to napravila?

TAMARA: Jer mi je taj kraj bio nekako nerealističan… i naivan. Ne slažem se s tim krajem.

Urednik se nasmije.

UREDNIK: Ne slažeš se s krajem? Kakve veze to ima. Ostatak priče se slaže s krajem.

TAMARA: Ali to se nikada nije dogodilo.

UREDNIK: Što se nije dogodilo? To u originalnom kraju?

TAMARA: Da. To se nije dogodilo.

UREDNIK: O jebo te kakve veze to ima. Jesi čula da vanzemaljci ne postoje. Star wars,

sniman u Kaliforniji ne u galaksiji tamo tamo daleko ili šta već... Funkcionira, nije bitnokoliko je realistično. Realistično je da detektiv rješi slučaj u pet minuta i onda pije kavu i drka

kurac ostatak dana, ali to nije knjiga… Tamara.

Tišina.

UREDNIK: Vrati taj kraj molim te, i imamo knjigu. Ajde, sve ostalo je dobro.

TAMARA: Nemam kraj.

UREDNIK: Kako nemaš kraj? Šta sad, ne kužim.

TAMARA: Izbrisala sam ga.

UREDNIK: Okej onda… Ja ga imam na mailu, nije problem.

TAMARA: Ali nije se dogodilo.

UREDNIK: Da, shvaćam, ali—

TAMARA: Nije se dogodilo.

Tišina. Tamara se ustaje. Urednik nestaje. Vidimo posljednju ciglu iz one hrpe na podu.

Tamara je uzima. Mačka je ispred nje. Iza nje su mama i tata, drže se za ruke. Tata ima remen

u ruci, majka drži led na glavi. Gledaju Tamaru.

Tamara dolazi do mačke i zamahne ciglom.

KRAJ