Ponašanje u prometu

Dvoje glumaca uz pomoć publike pokušavaju naučiti važna pravila u prometu.

GODINA PROIZVODNJE: 2007.

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: alternativno 2

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 2

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana

ZABAVNO EDUKATIVNI TEKST ZA DJECU U KOJEM DVA GLUMCA POKUŠAVAJU NAUČITI KAKO SE PRELAZI CESTA

JEDINI SCENSKI REKVIZIT: STALAK S PROMETNIM ZNAKOVIMA

(Mijo i Zdeslav ulaze na scenu. Jedan od glumaca udari u triangl. U daljnjem tijeku, glumačka igra se svako 3 minute „zamrzne“ kad jedan od glumaca udari u triangl. Objašnjenje se daje tek na samom kraju.)

MIJO: Dobar dan, moje ime je Mijo.

ZDESLAV: Dobar dan, moje ime Zdeslav.

MIJO: Po zanimanju sam glumac.

ZDESLAV: I ja sam po zanimanju glumac.

MIJO: Dakle..

ZAJEDNO: Mi smo glumci!

MIJO: Što glumci rade?

(Publika: “Glume“)

ZDESLAV: Glumci glume!

MIJO: A gdje sve glumca možemo vidjeti?

ZDESLAV: U časopisu, novinama, sapunicama...

MIJO: Ma, ne! Gdje sve glumca možemo vidjeti da glumi? U Fi… fi…

(Publika: „Filmu!“)

ZDESLAV: Odlično. Glumci glume na filmu!

----------------------------ulaz u skeč „film“------------------------

(Zdeslav u Sergio Leone dvoboju upuca Miju.)

MIJO: Good God, I'm hit ! Lord have mercy ! Burns like hell fire ! You son of a...

----------------------------izlaz iz skeča------------------------

ZDESLAV: (prekida prije psovke) Beeeep! Gdje još vidimo glumce?

MIJO: Kako se zove ona velika zgrada?

ZDESLAV: Ka…Kaza, kaza...

(Publika: Kazalište!)

ZDESLAV: Kazalište.

MIJO: Zdeslave, glavu, molim te.

ZDESLAV: (uzmičući) Ne dolazi u obzir. (ipak ostane bez glave, traži je po pozornici)

MIJO: (Hamlet) Biti, ili ne biti – to je pitanje. Da li je časnije u duši trpjeti Metke i strelice silovite sudbine il pograbit oružje protiv mora jadā, Oduprijet im se i pobijedit? – Umrijet – usnut- Ništa više; dokončamo li u tom snu Bol srca i tisuće drugih udaraca Koje tijelo baštini, tad je to svršetak Što pobožno ga treba željet. Umrijet – usnut –Usnut! I možda sanjat. Da, tu je smetnja; Jer snovi što nas u snu smrti mogu snaći, Kad stresemo sa sebe vrtlog taj zemaljski, Oklijevati nas čine. Zbog tog obzira Ta nesreća života tako dugo traje.

(Mijo vrati Zdeslavovu glavu, Zdeslav govori kao lik iz crtanog)

ZDESLAV: Evo što se dogodi svaki put kad Mijo igra Hamleta.

(Mijo mu „popravi“ glavu, i dalje čudno govori.)

ZDESLAV: Ode moja glava.

(tresne ga da mu vrati pravi glas.)

MIJO: Kao što vidite, glumci posuđuju glasove likovima iz crtanih!

ZDESLAV: Možemo biti i životinje. Gorila, trp, morska zvijezda.

(kako Zdeslav najavi svaka od nabrojenih: gorila koja u publici pretražuje buhe po glavama mališana,pa trp koji se leluja na morskim strujama, pa morska zvijezda preko čijeg kraka Zdeslav preskoči zvijezda.)

MIJO: (s poda) Možemo biti i baletni par.

(Baletna točka, lagani Mijo je balerina.)

MIJO: Ili maneken, …

rock zvijezda.

(Zdeslav je rock zvijezda i maneken sukladno najavi.)

ZDESLAV: Možemo biti i dvoje djece koja se svađaju.

----------ulaz u skeč „Dvoje djece“-----------

MIJO: Moj robot je puno jači od tvoga. Ima laser.

ZDESLAV: Tvoj laser? Ha-ha. Dok ti zapucaš, moj leti u zrak, i odozgo te gađa.

MIJO: Moj uključi super produžetke na nogama i u zraku te zaustavi.

ZDESLAV: Moj uključi nevidljivost!

MIJO: Moj uključi super vizir s kojim vidi sve.

ZDESLAV: Moj uključi tera-svjetlo s kojim te zaslijepim.

MIJO: Moj izvuče super ogledalo s kojim ti vrati svjetlo.

ZDESLAV: I ja imam super ogledalo s kojim tebi vratim svjetlo!

MIJO: Nemaš više. Ja sam te pogodio s laserom!

ZDESLAV: (kroz plač) Mama, hoću boljeg robota od Mijinog!

----------izlaz iz skeča---------------

ZDESLAV: Glumac može biti i stvar – lampa.

(Mijo je lampa. Zdeslav ga pali i čita knjigu.)

MIJO: Može biti i pokretna stvar. Recimo vlak.

ZDESLAV: Bicikl.

(Zajedno su to.)

MIJO: Motor.

ZDESLAV: Automobil.

(Zajedno voze do sudara.)

MIJO: Moj branik! Pogledaj što si mi napravio!

ZDESLAV: A moj far?

MIJO: Skrenuo si bez žmigavca!

ZDESLAV: Ti nisi smio uopće skretati.

MIJO: Ma nemoj! Nego što sam trebao, ići skroz okolo?!

ZDESLAV: Naravno!

MIJO: Ne izvlači se! Kriv si jer nisi dao žmigavac! Plaćaj mi branik!

ZDESLAV: Ti si kriv. Moj far je skuplji od cijele tvoje olupine.

MIJO: Ti si kriv! Ne daješ znak da skrećeš.

ZDESLAV: Ti skrećeš gdje ne smiješ!

(Stoje ljuti jedan na drugog.)

ZDESLAV: Čekaj, ovo nema smisla. Ti ćeš stalno govoriti da sam ja kriv, a ja da si ti kriv.

MIJO: Točno. Kako da onda saznamo tko je u pravu?

ZDESLAV: Postoje pravila ponašanja u prometu.

MIJO: I... onda se točno zna tko je kriv?!

ZDESLAV: Kad bi se svi pridržavali pravila, do nesreća ne bi ni dolazilo!

MIJO: To moram naučiti!

ZDESLAV: Onda krenimo. Za početak moramo znati tko se kuda kreće.

MIJO: Svi smo na ulici.

ZDESLAV: Da, ali ulica se dijeli na kolnik i pločnik. Ovo je kolnik, ovo pločnik. Kuda bi ti išao?

MIJO: Hm. Kolnik. Širi je.

ZDESLAV: E, vidiš, ne može. Ne može. Kolnik je predviđen za prolazak motornih vozila. Dakle, ti, kao pješak, se krećeš pločnikom. Je li sad jasno?

MIJO: Dobro, nek ti bude. Pješaci idu po pločniku, vozila po kolniku. Sve je jasno.

ZDESLAV: Nije. Ponekad pješak mora preći na drugu stranu ceste. Što onda?

MIJO: Zašto bi ja prelazio?

ZDESLAV: Recimo da je škola s one strane.

MIJO: Škola?!

ZDESLAV: Da, škola!

MIJO: Ono gdje se uči, pišu testovi i dobiva kućni rad umjesto da se igra vani?

ZDESLAV: Da. Ta škola.

MIJO: Ja sam je davno završio i ne prelazim!

ZDESLAV: Zamisli da si učenik!

MIJO: Evo, zamislio. Meni je s ove strane sasvim dobro.

ZDESLAV: Prelazi cestu!

MIJO: Ne prelazim, i gotovo!

ZDESLAV: A što će reći učiteljica?

MIJO: Ništa. Ja ću govoriti. (dječjim glasom) „Učiteljice, danas je promet na cesti bio jako, jako gust. Nisam mogao doći, svoj nemogući kontrolni riješite sami.“

ZDESLAV: Ali učiteljica tad nazove tvog taticu.

MIJO: Dobro, dobro, prelazim!

ZDESLAV: Da bi došao do škole, moraš prijeći ovu cestu.

MIJO: Ovu?

ZDESLAV: Da.

MIJO: (djeci) Ništa lakše

(Mijo se u maniri John Cleese „funny walk“ uputi preko cesto ne gledajući. Škriiip, TRES, i ostali zvukovi, Mijo se trkom vrati nazad..)

ZDESLAV: Djeco, da li je Mijo na ispravan način prelazio cestu?

(Djeca: Nije!“)

MIJO: Kako nisam? (korača u mjestu) Desna, lijeva, desna, lijeva...

ZDESLAV: Izazvao si puno sudara i nesreća. A mogao si i sam stradati. Znaš li ti da je lani u prometu stradalo preko 200 djece upravo zbog ovakvog prelaženja cesta?

MIJO: Ali... Krivi su vozači ...

ZDESLAV: (prekida) Nisu. Kriv si ti jer se nisi držao propisa.

MIJO: A što sam trebao?

ZDESLAV: Idemo ispočetka.

(Mijo stane na početnu poziciju.)

ZDESLAV: Da bi pravilno prešao cestu -- pogledaj lijevo, desno, lijevo. Što vidiš?

(Mijo vrti glavom na jednu i drugu stranu.)

MIJO: Kolone automobila.

ZDESLAV: Prijeći cestu možeš samo ako nema vozila ni s jedne, ni s druge strane.

MIJO: Ali ovi automobili ne prestaju prolaziti. Nitko ne staje. Tako nikad neću prijeći.

ZDESLAV: To je zato što prelaziš na krivom mjestu.

MIJO: Ne prelazim na krivom mjestu, nego idem na krivo mjesto.

ZDESLAV: Mijo!

MIJO: Dobro, snaći ću se za taj prelazak.

ZDESLAV: Baš da vidim kako!

(Mijo pokušava prijeći, ad. lib. djevojka, snagator, starac..., ali ne može)

MIJO: Meni ništa ne pali.

ZDESLAV: Ja ti mogu pomoći.

MIJO: Dobro, reci onda koje je to pravo mjesto za prelazak ceste. (djeci) Pametnjaković.

ZDESLAV: Mjesto za prelazak ceste se zove zebra. Zna li itko kako izgleda zebra? Znaš li ti, Mijo, što je to zebra?

MIJO: Znam. Konj u pidžami!

(Smijeh.)

ZDESLAV: Nije.

MIJO: Konj u sportskoj tuti (trenirci)?

ZDESLAV: Nije. Zebra je nacrtani znak na kolniku!

MIJO: Super. Ja uvijek nešto crtam po podu. Kad me ne vide, naravno. Kako izgleda ta tvoja zebra?

ZDESLAV: Ima bijele crte.

MIJO: Bijele crte...bijele crte...(pretražuje, Zdeslav glumi pingajuću reklamu koja pokazuje gdje je zebra, Mijo tad „vidi“) Aha! Vidim je. Stvarno podsjeća na zebru.

ZDESLAV: Probaj sad prijeći.

(Mijo ide do imaginarne zebre.)

MIJO: Zebro, oprosti, ali vidiš. Tjeraju me da idem u školu, pa...

(Krene preko ceste. Nepravilno.)

ZDESLAV: Stoooop! Što radiš prije nego prijeđeš?

MIJO: Ali ovdje je zebra!

ZDESLAV: Svejedno treba pogledati!

MIJO: Dobro! Gledam lijevo, desno, lijevo. Krenem.

(Mijo potrči preko.)

ZDESLAV: Stop! Ne valja!

MIJO: Što sad ne valja?

ZDESLAV: Preko ceste nema trčanja sa zebrom i bez nje.

MIJO: Ali ja obožavam trčati. Hodanje je sporo.

ZDESLAV: Ako potrčiš, iznenadiš vozača. Kako će stati ako se ti iznenada pojaviš? Ponovi.

(Mijo pravilno prelazi)

MIJO: Vidi, automobili staju!

ZDESLAV: Točno. Znaš li zašto?

MIJO: Ti si im javio da ja prolazim?

ZDESLAV: Nisam.

MIJO: (publici) Jeste im vi javljali? Ti? Ti?

(Iz publike se razaznaje da nisu.)

MIJO: Nitko im nije rekao?! Kako onda znaju?

ZDESLAV: Znaju jer je zebra znak i pješacima i vozačima da se tuda prolazi. Vozači očekuju da će neki pješak prijeći cestu, pa uspore.

MIJO: Dobro, ja vidim zebru. Ali kako je vozači vidi?

ZDESLAV: I vozačima, i tebi pomaže ovaj veliki znak.

MIJO: Slikali su me maloprije!

ZDESLAV: (ironično) Da... Nikog nego tebe.

MIJO: Reklamiraju me, a ti si ljubomoran. „Mijo Jurišić i Angelina Jolie u filmu prelazak zebre.“

ZDESLAV: (djeci) „Mijo u filmu: „Pričam gluposti.“ Autobiografija. (Miji) Vidiš! Kad si prelazio cestu, nikom nisam javio da ćeš prelaziti. Ovaj znak svi vide, i poštuju ga.

MIJO: A što ako je vani mrak, kako će me onda vidjeti?! Zimi dakle, nema škole.

ZDESLAV: Opet si nisi izvukao. Pješački prijelazi su osvijetljeni, a ti trebaš nositi odjeću zbog koje te vozač lakše vidi.

MIJO: A ako pada kiša i puše vjetar koji mi okreće kišobran pa ne vidim cestu?

ZDESLAV: Nosiš kabanicu svijetle boje. Štiti od kiše, i vozači te vide.

MIJO: Uf, ti tvoji propisi baš rade protiv mene. Sve me tjera u školu.

ZDESLAV: U školu ideš naučiti nešto. A propisi su napravljeni da se sigurno krećeš u prometu.

MIJO: Ej, čekaj, čekaj. Ne valja ti to ništa.

ZDESLAV: Zašto?

MIJO: Ja sam vidio na kilometre cesta gdje nema zebre.

ZDESLAV: Takva cesta se zove autocesta. Tamo se ne smije prelaziti.

MIJO: Pa što tamo ne grade škole?

ZDESLAV: Propisi!

MIJO: Nepravda!

ZDESLAV: Zove se autocesta jer je predviđena isključivo za motorna vozila.

MIJO: Dobro, to je ta tvoja autocesta. Ali ima i drugih cesta na kojima nema zebri!

ZDESLAV: Zebre ponekad nema ako je cesta manje prometna. Recimo, ova. Poštuj pravila i probaj prijeći.

(Malo se pomaknu kako bi imali dojam da smo na novoj cesti.)

MIJO: Pogledam lijevo, desno, lijevo. Prelazim.

(Mijo prijeđe, vrati se.)

ZDESLAV: Vidiš kako je jednostavno.

MIJO: Da, ali siguran sam da sam vidio i prometne ceste na kojima nema zebri. Što onda?

ZDESLAV: Na drugu stranu možemo doći prolazeći ispod, ali i iznad ceste.

MIJO: To za iznad mi je jasno. Ja se dobro zatrčim, i u skoku...

ZDESLAV: Nema skakanja preko ceste!

MIJO: (ironično) Znaš, još nisam naučio letjeti.

ZDESLAV: Nema ni potrebe. Pogledaj.

MIJO: Što je to?

ZDESLAV: To je znak za pothodnik. Tuda isto prolaze pješaci jer je sigurno.

MIJO: Daleko je.

ZDESLAV: A vidi tko je s druge strane... (oduševljeno) Vanesa!

MIJO: (oduševljeno) Vanesa. Pa ja moram preko ceste!

ZDESLAV: I ja moram preko ceste. Zato idem do nathodnika. Sigurniji je.

(Mijo odmjerava udaljenost.)

MIJO: (ironično) Dok ti dođeš do tamo... Ovuda je brže!

ZDESLAV: Dobro. Ti probaj prijeći ovuda, a ja idem mojim, sigurnim putem.

(Mijo korakne na cestu, prozuji vozilo, vrati se. Dok on pokušava tako, Zdeslav ide dužim sigurnim putem. Zdeslav već stigne. Zagrli Vanesu, mahne Miji. Mijo još ne može prijeko)

MIJO: (publici, razočarano) Hm, njegov duži put ispada brži.

ZDESLAV: I sigurniji!

(Zdeslav prolazi s Vanesom.)

MIJO: (razočarano) Sve zna o prometu i još dobije djevojku. Ja se više ne igram.

(Zdeslav ostaje sam na sceni. Mijo sa strane podbada.)

ZDESLAV: Dobro, onda ću sam. Kao pomoć u prometu postoji još nešto. Vidiš li onaj uređaj?

(Zdeslav postaje semafor – reminiscencija na lampu s početka.)

MIJO: A, ona šašava kutijica.

ZDESLAV: Nije to šašava kutijica.

MIJO: Svijetli čas crveno, čas žuto, čas zeleno. Kutijica je šašava.

ZDESLAV: Ta kutijica se zove semafor.

MIJO: (iznenađeno) Šašava kutijica ima ime. Da je upoznamo s konjem u pidžami?

ZDESLAV: Zebra i semafor se dobro znaju!

MIJO: Misliš?

ZDESLAV: Gdje god je semafor, ima i zebra.

MIJO: Ali gdje je zebra, ne znači da ima i semafor?

ZDESLAV: Ne znači.

MIJO: Ta zebra je onda najobičnija ulizica!

ZDESLAV: Mijo, ne lupetaj!

MIJO: Razmisli, ja sam semafor i cool svjetlucam, žuto, zeleno, crveno i dođe neka zebra i izvali se. Ulizica!

ZDESLAV: Semafor i zebra služe za regulaciju prometa.

MIJO: Semafor da me tjera u školu? Ali on je zabavan i svijetli!

(Zdeslav koristi trenutak da ga uvuče nazad u igru)

ZDESLAV: Upadaj u vozilo!

(Ulaze u vozila, vežu se kreću)

MIJO: Zeleno.

ZDESLAV: Automobili voze.

MIJO: Žuto. Svi stali!

ZDESLAV: Crveno za automobile.

MIJO: Automobili stoje, pješaci idu.

(Ponove kad tko ide, tko stoji.)

MIJO: E, sad me taj promet sasvim zainteresirao. Želim i ja voziti.

ZDESLAV: Kamion?

(glumačka improvizacija: kamion pada s neba, provozaju se, ne sviđa im se.)

MIJO: Ja bi nešto manje.

ZDESLAV: Motor?

(Sjedaju na motor, stavljaju kacige, voze se, Miji dosadi. Zdeslav je i dalje uživljen, puše mu u kosu simulirajući vjetar.)

MIJO: Zdeslave, stali smo!Stali smo!

ZDESLAV: (izlazi iz uloge suvozača) Što je sad?

MIJO: Ja bi nešto manje, i da ne zagađuje zrak.

ZDESLAV: (gunđa) Ja ovako zahtjevnog glumca još nisam vidio! Ništa mu ne valja! Pa što bi onda, bicikl?

MIJO: Bicikl je savršen!

(Mijo vadi bicikl.)

ZDESLAV: Znaš ga voziti?

MIJO: Naučio sam na poligonu.

ZDESLAV: E, polako!

MIJO: Nemoj mi reći da i za bicikl postoje upute.

ZDESLAV: Naravno. Treba popraviti svjetlo!

MIJO: Ali sad je dan!

ZDESLAV: Svejedno! Svjetlo mora raditi radi drugih vozača da te lakše uoče.

(Mijo vrši popravke.)

MIJO: Spreman!

ZDESLAV: Ne još...

MIJO: Znam! Trebam staviti kacigu!

(Mijo stavlja kacigu)

ZDESLAV: Če-kaj!

MIJO: Dosta. Nemoj me još i na biciklu sa svakom sitnicom gnjaviti!

ZDESLAV: Neispravna stražnja kočnica nije sitnica.

MIJO: Radi mi ručna.

ZDESLAV: Nije dovoljno.

MIJO: Ja s njom savršeno kočim.

ZDESLAV: Ako kočiš samo s njom pri većoj brzini, može nastati problem.

MIJO: Ma kakvi. Baš izgledam cool kad naglo kočim.

ZDESLAV: Probaj.

(Mijo vozi, zakoči prednjom, napravi salto. Ostane u sjedećem položaju)

MIJO: (publici) Mrzite li i vi štrebere koji uvijek imaju pravo?

(Publika reagira.)

MIJO: Naravno. I ja.

(Mijo se nazad osovi.)

MIJO: Što još ne znam?

ZDESLAV: (provjerava imaginarni bicikl) Osim prednjeg svjetla moraš imati i stražnje, zatim stražnje reflektirajuće, te reflektirajuće na pedalama.

(Mijo vrši popravke)

MIJO: Lansiram svemirski brod, ili vozim bickl?

ZDESLAV: Malo prije si isprobao prizemljivanje na guzu.

MIJO: Dobro, nastavi.

ZDESLAV: Važno je i u kakvom su ti gume stanju. Ne smiju bit izlizane, ni izdušene.

(Mijo proba gume. Izdušene su. Pumpa.)

ZDESLAV: Ne smije biti ni previše napumpane.

(Mijo malo izduši.)

ZDESLAV: Izgleda da je u redu. Koliko ono imaš godina?

MIJO: Glumca se ne pita za godine.

ZDESLAV: Više od devet?

MIJO: Više!

ZDESLAV: Hm, ne bi se reklo.

MIJO: Imam!

ZDESLAV: (djeci) Čini li se i vama da nešto laže?

(reakcija djece. Zdeslav skeptički promatra Miju.)

ZDESLAV: S obzirom koliko se glupiraš...

MIJO: Ja sam glumac, normalno je da se glupiram.

ZDESLAV: I to je što kažeš...(djeci) Da mu ipak vjerujemo?

(Reakcija djece.)

MIJO: A što ako imam manje od devet?

ZDESLAV: Ako imaš manje od devet, onda smiješ voziti samo po pločniku.

MIJO: (smiješno ozbiljnim glasom) Imam više od devet.

(Zdeslav ga skeptično promatra.)

(Mijo radi osmice s biciklom)

ZDESLAV: Da nisi nešto zaboravio?

MIJO: Što?

ZDESLAV: Vozači iza tebe moraju znati da skrećeš!

MIJO: Ah, da. Sjećam se s poligona! Prije nego skrenem moram ispružiti ruku u smjeru kojem skrećem.

(Zdeslav postavlja znak.)

MIJO: Hej, a što je ovo?

ZDESLAV: Pročitaj što piše

MIJO: Stop? Ljudi dođu do njega i zauvijek stanu?

ZDESLAV: Ispred nas je križanje. Ti uvijek staneš, pričekaš dok prođu oni koji idu mojom ulicom, i prođeš kad možeš

MIJO: Još jedan znak koji radi protiv mene!

ZDESLAV: Naprotiv, štiti i tebe i ostale.

MIJO: Do sad su svi znakovi protiv mene.

ZDESLAV: A što onda kažeš na ovaj?

MIJO: Bicikl koji ide sam?

ZDESLAV: To je oznaka da je ovo zona samo za bicikliste. Upozorava vozače motornih vozila da pripaze. Čim ga vide, usporavaju i paze da ne uđu tamo gdje se voze bicikli.

MIJO: Vidi ovaj! Ovo je neka šifrirana poruka.

ZDESLAV: Kakva sad šifrirana poruka?

MIJO: Ovako. Ovaj tip, ta uspravna figura, oklijeva ući u kuću.

ZDESLAV: (totalno zbunjeno)Ha?

MIJO: Znam cijelu priču. On je zaboravio otić autom po malog u školu, pa je morala žena sama, i onda je poslala malog da se vani igra, dok ona mužu ne kaže dvije-tri s ovom vijugavom batinom. Muž to zna i zato ne prilazi kući.

ZDESLAV: Nevjerojatno.

MIJO: Ovo ti je sto posto!

ZDESLAV: Jesi ti oženjen?

MIJO: Bit ću uskoro.

ZDESLAV: To dosta toga objašnjava. (djeci) Draga djeco, ovaj znak nam pokazuje da je ovdje područje smirenog prometa i da se tuda ne smije voziti brže od brzine hoda pješaka jer je dječja igra svugdje dozvoljena. A ti Mijo, nisi normalan. Ajmo dalje.

MIJO: To ja zovem znak! Djeca sretno bježe iz škole.

ZDESLAV: To ti je znak da se uspori jer ima djece na cesti. U blizini su igrališta, vrtići, škole.

MIJO: Vidiš kako je to dobar sustav. Da bi došao u školu postoji puno prepreka, ali kad bježiš iz nje, i vozači se zaustavljaju.

ZDESLAV: (djeci) Djeco, bježite li vi iz škole?

(Reakcija djece.)

ZDESLAV: Ne bježe. (djeci) A jeste kad vidjeli ovaj znak?

(Djeca: „Jesmo.“)

ZDESLAV: I šta sad?

MIJO: Evo zašto ne BJEŽE.

MIJO: Mame ih ulove. (djeci) Tu smo znači...

ZDESLAV: A što piše na znaku?

MIJO: (čita) Pješačka zona.

ZDESLAV: Zabrana prolaska motornim vozilima. A ti ovuda bicikl šetaš, a ne voziš!

(Mijo siđe s bicikla.)

MIJO: Znakovi su naporni!

ZDESLAV: Pravilno tumačenje znaka moramo znati da bi se mogli sigurno kretati u prometu.

MIJO: (ironično) Ah, da, onda nije naporno.

ZDESLAV: Naravno da nije.

MIJO: To je naporno i dosadno!

ZDESLAV: To opisuješ sebe?

MIJO: Kako nije naporno kad moram sve ovo pamtiti kad sam u prometu?!

ZDESLAV: Nema tu baš toliko toga. Ne pretjeruj.

MIJO: A pogledaj ovo jednostavno rješenje.

------ulazak u skeč „Sin ima 1000 pitanja“-------

MIJO: (imitira dijete) Tata, tata. Kasnim u školu, a danas je jako važno. Možeš li me odvesti automobilom?

ZDESLAV: Može, sine. Idemo.

MIJO: (publici) Što sam rekao? Jednostavno i brzo.

ZDESLAV: (publici) Ali i vožnja u automobilu ima pravila.

MIJO: Tata, dosadan si, idemo.

(Zdeslav pali automobil. Mijo ide sjesti na sjedalo do Zdeslava.)

ZDESLAV: Sine, tek kad navršiš 12 možeš sjediti do mene. Sve do tada, sjediš odzada. I vežeš se.

(Mijo uz gunđanje sjedne na stražnje sjedalo. Voze se.)

MIJO: Tata, tata, zašto je nebo plavo?

ZDESLAV: Jer ga obasjava sunce.

MIJO: Ali sunce je žuto!

ZDESLAV: Sunce svojim sjajem obasja nebo.

MIJO: Zašto onda nebo nije žuto?

ZDESLAV: Sine, vozim!

MIJO: A zašto je more plavo?

ZDESLAV: Odsjaj od neba.

MIJO: A zašto more ne požuti kad sunce padne u njega?

ZDESLAV: Sine, prekini. Vozim!

MIJO: Tata, tata, vidi padobranca. I ja ću tako skakati.

(Mijo skakuće držeći se za sic vozača. )

ZDESLAV: Sine, miruj, vozim.

MIJO: Tata, vidi onu tetu!

(Zdeslav pogleda prema teti, izgubi kontrolu na volanom, kočnice, kraš!!)

MIJO: O-o. Nema škole danas.

-------izlaz iz skeča „Sin ima 1ooo pitanja“------

ZDESLAV: (publici) U vožnji se ne smije ometati vozača.

MIJO: Tako je. Tata ne smije gledati tete uokolo. Jel tako, mama?

ZDESLAV: I ne smije biti bombardiran s puno pitanja. Svako od njih može čekati dok ne izađemo iz automobila.

MIJO: Po tebi su uvijek djeca kriva.

ZDESLAV: Djeca su češće neoprezna.

MIJO: Da se provozamo da vidimo?

ZDESLAV: Idemo.

(Mijo skeptično promatra Zdeslava.)

-------ulaz u skeč „Tata priča na mobitel“-----

MIJO: Dobro, tata. Ja se vozim i šutim.

(Zdeslav i Mijo ulaze u automobil.)

ZDESLAV: Jesmo zapamtili?

MIJO: Djeca ulaze na zadnja vrata dok ne navrše 12 godina, sjedaju na stražnje sjedalo, vežu se, i ne postavljaju pitanja.

ZDESLAV: Odlično.

(Zdeslav kreće. Zvoni mu mobitel.)

ZDESLAV: Mate...

MIJO: (publici) Ovo će potrajati.

ZDESLAV: (na mobitel) E, Mate.... 'Oću, kako ne. Pršutić, pivica, sir... Koja felga? Kupio ja jeftinije... U Prugovu, dabome. Koga su kupili? Pa di njega?! On nema pojma! Pazi što ti govorim, pojma nema.

(Zdeslav neoprezno vozi, kraj njega netko prozuji, on zagunđa kroz prozor)

MIJO: (djeci, ironično) Inače smo samo mi djeca neoprezni, jel tako?

ZDESLAV: (na mobitel) On kao lijevo krilo?! Moja ratkapa bi bolje igrala tamo.

(Zdeslav si rukom u kojoj mu je mobitel zaklanja vidik i s te strane mu naiđe automobil. On krene, i dalje priča na mobitel (ad. lib), sudar.)

MIJO: Dakle, što je ovo bilo?!

ZDESLAV: Samo se stvorija niz cestu

MIJO: Samo se stvorija?

ZDESLAV: Ja ga nisam vidio.

MIJO: Naravno kad si priča na mobitel!

ZDESLAV: Pa vrlo kratko.

MIJO: Raspričali ste se o svemu, od reprezentacije do pršutića.

ZDESLAV: Nije to baš toliko trajalo.

MIJO: Nije važno koliko je trajalo. I najmanje ometanje može biti kobno. Sam si me to naučija, čača..

-----------izlaz iz skeča------------------

ZDESLAV: Dobro, priznajem. I odrasli su neoprezni.

MIJO: I te kako.

ZDESLAV: (djeci) Kad vidite odrasle da krše propise...

MIJO: (djeci) Da se ne pridržavaju uputa...

ZDESLAV: (djeci) Da su neoprezni, ili rastreseni...

ZAJEDNO: (djeci) Recite im!

MIJO: (djeci) Odrasli često imaju puno briga...

ZDESLAV: (djeci) Pokušavaju stići na puno strana...

MIJO: (djeci) Misle na posao...

ZDESLAV: (djeci) Na vas...

MIJO: (djeci) I zaborave na opasnosti u prometu.

ZDESLAV: (djeci) Jedna vaša kratka rečenica...

MIJO: (djeci) npr. „Mama, pojas!“

ZDESLAV: (djeci) Ili „Tata, mobitel!“

MIJO: (djeci) Može puno značiti.

MIJO: Pogledaj nas... Koliko nas automobila uništili.

ZDESLAV: Znači, odsad moraš gradskim prijevozom.

MIJO: Misliš, autobusom?

ZDESLAV: Autobusom, tramvajem, kako gdje.

MIJO: Može. (doziva) Buuus, halo, tu sam! Ju-huuu!

ZDESLAV: Uzalud. Autobus staje samo na određenom mjestu.

MIJO: Ja već stojim na određenom mjestu!

ZDESLAV: Na tom mjestu neće stati.

MIJO: Nego?

ZDESLAV: Autobus ima svoju stanicu.

MIJO: I samo tamo staje?

ZDESLAV: Tu i nigdje drugdje.

MIJO: Kakav gotovan!

ZDESLAV: Nije gotovan. Poštuje pravila.

MIJO: Ima li koje pravilo da ja u školu idem samo srijedom?

ZDESLAV: Nema.

MIJO: Čak je i autobusu lakše nego meni.

ZDESLAV: Ne gnjavi, nego stani na stanicu.

MIJO: Kako ću znati gdje je ta stanica?

ZDESLAV: Vidi ovaj znak:

MIJO: Stajalište autobusa.

ZDESLAV: (ironično) Vrlo komplicirano.

MIJO: Dobro, eto me na stanici.

(Mijo stane na stanicu. Dosadno mu je. Raspleše se.)

ZDESLAV: A što radiš, ako nije tajna?

MIJO: Malo ubijam vrijeme. Dosadno mi je dok čekam.

ZDESLAV: Ometaš ostale i stvaraš gužvu. Možeš nekoga gurnuti, taman naiđe autobus, i eto problema.

MIJO: A što onda smijem raditi?

ZDESLAV: Ja ću ti reći radnje koje ne smiješ raditi: tiskanje, guranje, hrvanje, loptanje, grudanje, sjedenje na mjestu gdje stiže autobus.

MIJO: A plesanje?

ZDESLAV: To uključuje većinu radnji koje sam maloprije opisao.

MIJO: (ironično) Oho, prelazimo u kritičare!

ZDESLAV: Na stanici se autobus čeka. Ali glumac se stalno glupira, jel da?

--------ulaz u skeč „Vožnja busom na 2 načina“-------

(Mijo se ukrcava u autobus. Zdeslav je vozač.)

MIJO: Vau, koliki volan. A vidi papučice za gas... ako je ona duža znači li to da bus ide brže? Jel ovoliki retrovizor zato što ti imaš veću glavu pa da se vidiš počešljati?

(Zdeslav vadi natpis:)

Ne ometaj vozača u vožnji!
Sjedni na svoje mjesto!
Čvrsto se drži!
Tuljane!

MIJO: (čita) Ne ometaj vozača u vožnji. Sjedni na svoje mjesto. Čvrsto se drži. Tuljane. I ovaj zadnji je propis?(pauza, za sebe) Koja je ovaj čovjek dosada...

(Voze se. Mijo divlja po autobusu. Autobus se zaustavlja, Mijo bezglavo istrči. Škripa kočnica.)

ZDESLAV: (djeci) Imamo unesrećenog na cesti! Što radimo?

(Djeca nešto dobacuju.)

ZDESLAV: Ne smijemo ga micati jer ne znamo što je ozlijedio. Dakle, zovemo nekog. Koga?

MIJO: (s poda) Kviz 1 protiv 100!

ZDESLAV: Unesrećeni često lupnu glavom, pa njih ne slušamo. Dakle, zovemo... hitnu pomoć! 94.

(Zdeslav bira na telefon.)

MIJO: (s poda) Reci im da pošalju koju zgodnu sestru.

ZDESLAV: (djeci) Kao što vidite, riječ je o težem udarcu u glavu. (u telefon) Dobar dan, Zdeslav Čotić pri telefonu. Na cesti „Ponašanje u prometu bb“ imamo unesrećenog pješaka. Pokazuje znakove života, ali nije priseban. Hvala, doviđenja.

(Zdeslav ulazi u ulogu hitne i bolničara. Zavija kao sirena hitne. Koči, izlazi iz kombija hitne.)

ZDESLAV: (djeci) Gdje je unesrećeni? (djeca pokazuju na Miju.)

(Zdeslav vrši dijagnostiku kao da popravlja stroj.)

ZDESLAV: (djeci) Molim nekoga za asistenciju.

(Netko iz publike asistira.)

ZDESLAV: Ključ G8.

(Zdeslav popravlja Miju. improvizirati s radom raznih alata. Proizvode digitalne zvukove. Mijo se nakon nekog vremena osovi u sjedeći položaj.)

MIJO: (Dobar dan, ja sam Mijo Jurišić, po zanimanju sam glumac) Dodan bar, jam sa Mirišić Jomi, po zaglum sam njimuc .

ZDESLAV: Lezi još. Nismo gotovi.

(Mijo legne, Zdeslav ga i dalje uz pomoć nekog iz publike popravlja. Mijo se osovi u sjedeći položaj.)

MIJO: Dobar dan, ja sam Mijo j..krr, čk, čk...

ZDESLAV: Još nije dobro.

(Zdeslav dalje popravlja, mijo živne.)

MIJO: Što-što je bilo?

ZDESLAV: Izazvao si nesreću! Kad se izlazi iz autobusa, pričekaj da prođe. Nakon toga prijeđi cestu onako kako smo naučili!

MIJO: Što nije valjalo?

ZDESLAV: Ništa nije valjalo. Da čujem kako to mora ići!

MIJO: Mirno čekam autobus na stanici... autobus stiže, ja polako ulazim. Ne gnjavim vozača...Sjedam na svoje mjesto... Ne premještam se u vožnji... službena osoba pita za kartu, ja je pokazujem...Autobus se zaustavlja, ja se držim... Izlazim bez guranja...Čekam da autobus ode. Tek tada prelazim ulicu! Tražim pothodnik, nathodnik, semafor ili zebru. Pogledam, ne trčim.

ZDESLAV: Eto, sad si naučio, možeš se opet voziti..

MIJO: Mah. I u autobusu su opet glupi promet i pravila iznakovi i druga dosada.

ZDESLAV: Nije im namjena da zabavljaju, nego da pomažu u prometu! Ti si glumac, dakle namijenjen zabavi, ali si isto dosadan.

MIJO: Nisam ja glumac već...

----------„Ulaz u skeč „Mijo, nogometni as“-----

(Mijo žonglira s imaginarnom loptom)

MIJO: Nogometaš!

ZDESLAV: (skeptično) Nogometaš?

MIJO: Tako je. Mene dolaze gledati ljudi iz Barcelone, a ti se gnjavi s prometnim pravilima.

(Mijo nastavlja žonglirati.)

ZDESLAV: Kad ih ne možeš pobijediti, priključi im se!

(Zdeslav ulazi u ulogu komentatora. mijo žonglira, dribla, puca, dodaje...)

ZDESLAV: Ulice su prepune. Mijo Jurišić preko lijevog krila, oko njega su dvojica igrača. Mijo gura loptu kroz noge, vara narednog, prolazi još jednog, četvrti igrač pada, Mijo Jurišić ulazi u izvanrednu šansu, publika frenetično navija, Mijo, Mijo. Mijo zastaje, koketira s menađerima u publici, smiješi se, pozira fotografima. Gubi loptu. Mijo trči za izgubljenom loptom. Uklizava. Mijo ponovo osvaja. Dodaje Kovaču, kovač daje predug for, mijo trči za loptom, hoće li stići... Publika navija...

(Pokušati animirati publiku da sudjeluje.)

ZDESLAV: Mijo Jurišić, u želji da stigne, istrčava van terena.

(Mijo istrči, škripa kočnica, zamrznemo situaciju.)

(Zdeslav ulazi u ulogu hitne pomoći. Pregledava Miju.)

ZDESLAV: Nažalost, ovaj put je ozljeda teža, utakmica je za njega završena..

(Zdeslav izvodi Miju na kraj scene, ili sasvim van, ako je moguće. )

-----------------Ulaz u skeč „Zdeslav policajac.“------------------------

(Zdeslav ulazi kao službena osoba. Ovdje ubaciti alternativu ako publika nije kooperativna. U maniri Sherlock Holmesa ispitivati mjesto nesreće.)

ZDESLAV: Dobar dan. Ja sam policajac Gabelica i došao sam napraviti uvid povodom nesreće Mije Jurišića. A to ne mogu bez vas. Vi ste očevici nesreće. Želite li mi pomoći?

(reakcija publike)

ZDESLAV: Kako je došlo do nesreće? (osluškuje) Aha, igrali ste nogomet. I onda? (sluša) lopta je pobjegla, dalje? (osluškuje) Znači, Mijo je želio zadiviti publiku, bio je najbrži, istrčao je van terena i... (sluša) Naišao je automobil. Dobro.

(Vraća se šepavi mijo uz glasno negodovanje.)

ZDESLAV: (djeci) A, vraća se oštećeni. Sad mu nemojte reći da sam policajac. Dogovoreno?

MIJO: Aaa, moja noga.

ZDESLAV: Dobar dan, mladi gospodine.

MIJO: Dobar dan.

ZDESLAV: Šepate?

MIJO: Ozlijeđen sam! Neki divlji vozač je naletio na mene.

ZDESLAV: Da, ima svakakvih vozača. Znači, tvrdite da je vozač motornog vozila je skrivio nesreću?

MIJO: Naravno!

ZDESLAV: Vi ste mirno šetali pločnikom, a automobil je naletio na vas?

(Miji je malo neugodno)

MIJO: Pa dobro... nisam baš sasvim mirno šetao.

ZDESLAV: Niste brzo trčali jer to niste u stanju?

MIJO: Mah-ha-ha-ha. Svi su mi gledali u rep.

ZDESLAV: Aha. A… gdje ste trčali?

MIJO: (neodređeno pokaže) Tuda.

ZDESLAV: Kako mislite, tuda? Kuda? Po pločniku ili po kolniku?

MIJO: Pa nisam poludio da trčim po kolniku. I ja sam išao u školu i u školi gledao sam predstavu „Ponašanje u prometu“ i naučio da po kolniku voze vozila, a po pločniku idu pješaci.

ZDESLAV: Lažete li?

MIJO: Ja?! Nikad!

ZDESLAV: Ja bih rekao da ste trčali za loptom i s pločnika istrčali na kolnik kuda je prolazio automobil. To mi ukazuju i tragovi trčanja, i tragovi kočenja, a i lopta koju sam pronašao.

MIJO: (u neugodi) Ovaj... A zašto vi mene ispitujete, tko ste vi, i što hoćete?!

ZDESLAV: Došao sam pomoći.

ZDESLAV: Preporučio bih da pazite što pričate.

MIJO: Vi ste maskirani semafor, i ako vas naljutim, pocrvenit ćete?

ZDESLAV: Nisam ni semafor!

MIJO: Što ste onda?

ZDESLAV: Ja sam policajac.

MIJO: (u panici) Pol...pol...pol

ZDESLAV: Policajac, tako je.

MIJO: (zbriše sa scene u panici) Mjestaaaaa.

ZDESLAV: (djeci) Evo, tipična reakcija. Jeste li primijetili kako iznenada više ne šepa? Lukavac... Da vas pitam....Bojite li se vi policije?

(Reakcija djece)

ZDESLAV: Ovi koji se boje... Zašto se boje? Što policija radi?

MIJO: (iz prikrajka) Uhićuje i kažnjava!

ZDESLAV: Tko još misli kao i on? Ti? Ti?

(Reakcija djece.)

ZDESLAV: E, vidite, to nije istina. Znate što radimo? Šalimo se, pričamo viceve. Ne vjerujete?

(Ubaciti koji vic po izboru. i Mijo se smije.)

ZDESLAV: Onda, jesu li policajci opasni?

(Djeca: „Nisu!“)

ZDESLAV: Hoćete mi pomoći da dozovem natrag onog kukavicu Miju? (uz pomoć djece) Mi-jo, vrati se! Mi-jo, vra-ti se!

MIJO: (djeci) Hm, možda i nije tako opasan...

ZDESLAV: Ajmo, Mijo!

(Mijo se vraća)

MIJO: Znam i ja jedan vic. Što dobijemo kad ideš na spavanje?

ZDESLAV: Što?

MIJO: Ležećeg policajca.

(Mijo umire od smijeha, Zdeslav ostane mrtav ozbiljan.)

ZDESLAV: A kad se ne šalimo, onda pišemo kazne.

(Zdeslav vadi blok.)

MIJO: Znao sam!

ZDESLAV: Jesam te!

(Sad Zdeslav prasne u smijeh.)

MIJO: (zdvojno) Policijski humor.

ZDESLAV: Da se mi vratimo na slučaj.

MIJO: Dobro, kriv sam ja, ja sam istrčao na cestu.

ZDESLAV: Kriv si, točno, ali nisi samo ti kriv.

MIJO: Kriva je i lopta?

ZDESLAV: Ne, nije kriva lopta.

MIJO: Nego?

ZDESLAV: Istražnim radnjama utvrdio sam da su krivi i ostali koji su se igrali.

MIJO: Naravno! (drekne) Modriću, ti i tvoj centaršut!

ZDESLAV: Prije nego se krenete igrati, pogledajte dobro je to dobar teren. Ako je u blizini prometna cesta, a igralište nije ograđeno, tad to nije dobar teren. U žaru igre se svašta može dogoditi. Nitko nije posebno kriv, ali istovremeno su krivi svi.

MIJO: E, hvala bogu da jednom ja nisam kriv za sve.

ZDESLAV: Eto, nisi.

MIJO: Znači to je tvoj posao. Pričaš viceve, dođeš vidjeti nesreću, priča djecom, zaključiš da nitko nije kriv i ideš kući.

ZDESLAV: Uvijek. Ali preduvjet je da se bude predan poslu...

MIJO: Taj sam.

ZDESLAV: Dobar vid.

MIJO: Oko sokolovo!

ZDESLAV: Bistar um.

MIJO: Zovite me genijalac!

ZDESLAV: Mora se dobro poznavati prometne propise!

MIJO: Danas sam ih sve naučio.

ZDESLAV: Mora znati regulirati promet.

MIJO: Pokaži.

ZDESLAV: Kad stanem ovako (T)

MIJO: Svi ti idu u susret?

ZDESLAV: Naprotiv. Pravo prolaza imaju s moje lijeve i desne strane. Onda im pokažem rukom da stanu. I propustim druge dvije strane.

MIJO: Čekaj, sve si nabrojao, a nisi rekao kad uhićujete i kažnjavate ljude. Nećeš me prevariti da toga nema. Vidio sam!

ZDESLAV: Ima. Ponekad se mora i to uraditi da bi se ostali sudionici u prometu osjećali sigurnima.

MIJO: Aha! Tko ne poštuje propise, kažnjen je!

ZDESLAV: Ne! Tko ne poštuje propise, riskira i svoj i tuđi život. (izlazi iz uloge policajca ostavljajući kapu na stalku) Policija ljude kaznama samo podsjeti da ih poštuju.

MIJO: Znači, ako meni tata kaže da ne sjedam kraj njega jer će me policajac kazniti...

ZDESLAV: Tata nema pravo! Ako si premali da sjediš do njega, može se dogoditi neka nesreća.

MIJO: Udari nas auto...

ZDESLAV: A pojas je preveliki da te zaštiti.

MIJO: Vidiš, ima to smisla.

ZDESLAV: Svaki od propisa ima razlog zašto postoji.

MIJO: Da, jer ako ne pazim na znakove, semafor i zebru...

ZDESLAV: Ako pretrčavaš cestu...

MIJO: Ili igram nogomet van igrališta..

ZDESLAV: Ako šetaš psa i on ti pobjegne jer ga nisi vezao...

MIJO: Ako projurim biciklom preko pruge...

ZDESLAV: Ili istrčiš pred autobus...

MIJO: Nešto jako loše mi se može dogoditi!

ZDESLAV: Vidiš! Policajac je samo prijatelj koji nas podsjeti na opasnosti ako ne pazimo!

MIJO: On nas opominje za naše dobro.

ZDESLAV: Propisi su tu zbog nas.

MIJO: Zato ih treba poštivati!

ZDESLAV: Ali nije sve u propisima!

MIJO: Kako to misliš?

ZDESLAV: Vidio sam neko dijete koje je bacalo otpatke po cesti...

MIJO: Mene nisi! To je ružno.

ZDESLAV: Kao i beljiti se drugim sudionicima u prometu.

MIJO: To je isto ružno, a može biti i opasno!

ZDESLAV: Naravno! Jedan trenutak nepažnje u prometu...

MIJO: Gdje se sve odvija tako brzo...

ZDESLAV: Lako dođe do tragičnih posljedica.

MIJO: Zamisli kako je tu starijim ljudima.

ZDESLAV: Oni su često sporiji.

MIJO: Nemoćni.

ZDESLAV: Lošije vide.

MIJO: A sve oko njih juri..

ZDESLAV: Zato im treba pomoći prijeći prometnu ulicu.

MIJO: Ustupiti mjesto u autobusu, ili tramvaju.

ZDESLAV: A kad vidimo da se dogodila nesreća...

MIJO: Odmah treba obavijestiti nekog.

ZDESLAV: ili ako možeš i sam pozvati Hitnu pomoć - 94.

MIJO: A kad stigne policajac vidjeti što se dogodilo...

ZDESLAV: Od njega ne bježati...

MIJO: Već mu pristupiti kao prijatelju...

ZDESLAV: Reći iskreno što si vidio...

MIJO: Što se dogodilo, kad, i kako...

ZDESLAV: To nije propis.

MIJO: Ali je uvijek dobro činiti dobro.

ZDESLAV: I pomagati drugima jer i oni pomažu tebi.

MIJO: Koliko sam ja danas naučio...

ZDESLAV: A sve kroz igru.

MIJO: Između nas glumaca i djece zapravo i nema neke razlike.

ZDESLAV: Igramo se.

MIJO: I kroz igru učimo.

ZDESLAV: Kao ni djeca, ni mi se ne možemo baš svugdje igrati.

MIJO: Da bi došli do mjesta sigurnog za našu igru...

ZDESLAV: Moramo prijeći puno prometnih ulica...

MIJO: Dakle, moramo dobro znati kako se ponašati u prometu!

ZDESLAV: U predstavi ste trijangl čuli 14 puta.

MIJO: Svaki put kad je čuli „piiing“, jedno dijete je stradalo u prometu.

ZDESLAV: Zato, da bi se sigurno igrali, živjeli, smijali, radovali...

ZAJEDNO: Poštujmo prometna pravila.

Stiže pljesak, njih dvoje zabrinuto gledaju.

MIJO: (neugodno mu) Malo smo ih prestrašili.

ZDESLAV: Stvarno nisam htio.

MIJO: Ni ja. Htio sam da nauče, a ne da se plaše prometa.

ZDESLAV: A da im otpjevamo nešto za kraj?

MIJO: To šta kažeš…Pjesma nas je održala. Djeco, kad vidite prometnu cestu ili policiju, a vi samo krenete (pjeva) Ja sam ti bila suđena…

ZDESLAV: (prekida ga) Ma ne to. Slušaj, pa se priključi.

Kombinirano repaju il pjevaju…

Prelazim cestu
Na pravom mjestu
Bio dan il' mrak
Prometni je znak

Vozaču stani
Gle konja u pidžami
Upoznati vas treba
Nije konj već zebra

L'je-vo de-sno l'je-vo
Gledam pa me evo
Prijeko se ne trči
Duži put je brži

Semaforu moj
Crveno je, stoj
Zeleno za mene
Vr'jeme da se krene

Čeka čovjek mrk
al smije mu se brk
„policija je“, kaže
Pitam jel me traže

On mi reče „ne!“
O prometu znaš sve
Ma to je stari frend
Zvat ću ga u bend

Propise, znakove
Za pješake, vlakove
'ko se kuda kreće
I pravilno skreće

Znam ko dobar dan!
I kad idem sam
Tu sam siguran!
Tu sam siguran!
Jer...

Prelazim cestu
na pravom mjestu

…

(Izlaze uz ponavljanje songa)

KRAJ