Radiona

Likovi

Ivan Spahija/Spaki, 37
Maja Spahija, 36
Berislav/Beci, 36
Bartul/Mali, 17

Karakterizacija likova (glasom, pokretom, kostimima) i njihovi međusobni odnosi

Ivan Spahija automehaničar je i suvlasnik automehaničarske radionice. Krupan, tih, bradat, uspravnog držanja i blagog, povremeno ironičnog izraza lica. Da mu je govor tijela otvoreniji, djelovao bi privlačno. Stalno je u radnoj odjeći, starinskom plavom „trlišu“ i teretnim cipelama. Glas mu je iznenađujuće jasan i visok s obzirom na izgled, odaje samokontrolu. Pokreti su mu toliko odmjereni da se čini kao da pripadaju nekome dvadeset godina starijem i opreznijem. Njegova je pojava u skladu s kretnjama, ali u neskladu s glasom. Radoholičar je, sam se uzdržava od šesnaeste, povučen sa svima osim s najbližim ljudima. Želi zasnovati obitelj, nikad ne priča o tome iako ga boli što je zagazio u zrelost, a nema nikog. Zaručnica ga je ostavila jer ju je prevario prije nekoliko godina, još to sebi nije oprostio. Smatra nemogućnost da nađe partnericu svojom kaznom za to što je upropastio nešto dobro, ali je činjenica da se ni ne trudi pronaći je. Sklon samokažnjavanju, drugima lako oprašta, sebi teško.

Maja Spahija, njegova sestra, suvlasnica automehaničarske radionice i nesuđena prosvjetarka. Visoka, plavuša, pravilnih crta lica, nestvarno zgodna. Fizički izražajna, često dodiruje, udara, ljubi, gurka. Iznimno energična i glasna, kod nje stišavanje znači da nešto nije u redu ili da se sprema nasilje. Glas joj pukne kad se iznervira. U radnim scenama nosi jednostavnu radnu odjeću i kosu u pletenici (odbija čizme, ima retro adidaske zasrane motornim uljem), a u ostalima je odjevena u lepršave haljine i kosa joj je puštena. Začudo, oba joj imidža savršeno stoje uz stav i jezičinu. Prije nekoliko se godina prekvalificirala jer joj je bio pun kufer škole i sad radi s bratom. Radnu etiku dijele, s tom razlikom da Maja u devet završi s poslom i u deset ide vani, dok joj brat već hrče. Odlično se slažu, ali sušta su suprotnost. Ona je otvorena, nasmijana, izravna, druželjubiva; često ga vuče u izlaske sa sobom. On loše podnosi alkohol i onda nakon mamurluka ne izađe naredna dva mjeseca nikud osim na pivo s Becijem ili kavu s poznanicima kad ih baš ne može izbjeći. Njoj je ovo zabavno i vječiti izvor dokaza da je dosadnjaković i starac.

Berislav/Beci je vrlo sličan Maji. Srednje je visine, pažljivo neobrijan, energičan, šarmantan, ima frizuru kao Gene Kelly u ranoj mladosti. I inače je taj tip, kombinacija profinjenog i sirovog. Žene ga vole, brzo se opuštaju uz njega, Maja također: iz njihovog se zadirkivanja iščitava simpatija, djeluju kao da su bili zajedno iako nisu. S muškarcima se razmeće, nameće i nadmeće, sa ženama je znatno mazniji. Glas mu je pomalo folkerski promukao; da nije vokabulara fakultetski obrazovanog čovjeka, reklo bi se da zvuči uličarski. Tako se često i ponaša. Spahiji je prijatelj otkad su se prvog dana vrtića potukli. Pomirili su se isti dan, a Spahiji je to bila prva od dvije tuče u životu. Beciju je bila prva od mnogih. Lak je na parama, agresiji prema vlastitom i komplimentima prema suprotnom spolu. Nosi vrhunski krojena tamna odijela i fine svijetle košulje, bez kravate, a satovima demonstrira društveni status. Građevinar je s tendencijom da skrene u mračne poslove. Još uvijek nije. Nadamo se da i neće.

Maja/Beci/Spahija Zapravo Maja i Beci imaju istu ulogu: oni su svjež zrak u radionici iz koje Spahija ne bi ni izlazio da nije njih. Bili su susjedi cijeli život, dok Beci nedavno nije preselio u stan koji je izgradila tvrka u kojoj radi. Spahija živi u kući u kojoj su odrasli, iznad radione, a Maja par kuća dalje. Oboje su stambeno zbrinuli roditelji; Beci se zbrinjava kreditom.
Beci je stalno kod njih u radioni jer nemilice upropaštava Audi, koji voli kao da je živo biće, neodgovornom vožnjom i bahatim parkiranjem. Tu i tamo ga ošteti i nečiji oštećeni muž, a i pokoja prevarena žena.

Mali je maturant i budući automehaničar, pripravnik i prvi susjed Spahiji, a drugi Maji. Štrkljast je poput noja, odaje dojam nespretnosti kad se kreće, ali vrlo je spretan u poslu. Nosi istu radnu odjeću kao i Maja, na nogama su mu čizme. Miran je, ne govori puno s muškarcima, kao da se boji da brojem riječi može pokazati slabost. Sa ženama nema ovaj problem. Od djetinjstva se vucarao po radionici i uopće nije bilo upitno hoće li biti pripravnik, Spahija se licencira samo da njega primi na praksu. Vrijedan je i pristojan. Vidi se velika razlika u odnosu s Majom i Spahijom: prema njemu se postavlja distancirano kao prema strogom ujaku, pomalo ga se boji, a Maju jako voli i blizak je s njom. Ona mu pomaže s učenjem.
Becijevo ulaženje s pjevanjem/pjevušenjem se može riješiti i tako da čujemo glazbu, vrata Audija se zalupe, glazba se ugasi, a on nastavi pjevušiti ono što je sviralo. (Isključivo Draganu Mirković, iznenađujuće ženski izbor za nekog mačistički nastrojenog.)

I. čin
Prvi prizor

Automehaničarska radionica. Dva radna stola, kutije, kauč sa strane. Ista scenografija u cijeloj drami. Parkiran Mustang s otvorenom haubom. Nad njim je nagnut Spahija, vidimo ga samo do pasa. Povremeno izvadi zamašćenu krpu iz džepa, pa je vrati. Psuje sebi u bradu. Tu i tamo se nasloni rukama na neki dio automobila i razmišlja o nečemu. Ne vadi glavu ispod poklopca. Desno za stolom radi Mali, kirurški precizno i koncentrirano čisti neki dio na velikom motoru. Odlučnim korakom ulijeće Beci, baca Malome ključeve ne gledajući ga, Mali ih jedva uhvati, a zatim ga u prolazu pljesne po ramenu tako jako da Malome ispadnu ključevi. Dok ih on kupi s poda, Beci se dere u smjeru Mustanga.

Beci: Spahija, triba mi riješit ovaj trap do popodne. Izginit ću do Zagreba, pizda mu ćaćina.
Spahija: Neka te pokopaju kraj Macole, više ručaš tamo nego doma. Može na onoj livadici sa strane di smo se zadnji put popišali.
Beci: Aj, ne jebi. Oš mi riješit trap ili nećeš?
Spahija: Nema šanse do popodne.
Beci širi ruke i nasmijano prilazi Spahiji.
Beci: Spaki!
Spahija: Nema šanse.
Beci: (Preklinje.) Spaki, kume i brate.
Spahija: Nema šanse, Beci, da i oću, neman kad. Uostalom, imaš šta vozit.
Beci: Imam, al Audija više volim. U autu od firme nisam nikad ništa natega, ne serem di ručam. (pauza) Jeba ja mater svoju ako žensko ovo ne bi stiglo napravit do popodne.
Ispod auta mu doleti omanji imbus i pogodi ga točno u gležanj. Beci zajauče, protrlja gležanj i nasmije se. Progovori glasnije.
Beci: Reka sam: jeba ja mater svoju, evo ako i Mali i žensko ne bi ovo napravili prije tebe.
Ispod auta mu dolijeće nešto veći imbus i promaši ga.
Beci: (Nježno.) Izgubila si ruku, zlato.
Ispod automobila iskliže Maja i pokaže mu srednji prst. Beci ga dotakne svojim srednjim prstom.
Maja: Klošaru.
Ukliže natrag i nastavlja raditi bespotrebno bučno. Beci tobož prijekorno odmahuje glavom, podbočivši se rukama ispod raskopčanog sakoa.
Beci: Ko je vidija žensko u radioni, ccc…
Spahija ga munjevito dohvati nekom plastičnom kutijom u bedro ne gledajući. Beci jaukne.
Beci: Jebo vas divlje tako i agresivne! Vidi se da ste od istoga oca, ne triba vam DNK test. Oćete mi napravit Audija ili nećete?
Spahija: Uzmi službeni.
Beci: Znaš da mi je auto od firme karavan, to govno neću vozit jer nisam nečiji sredovječni otac. A bogami neću ni rentalom u Zagreb, ću se sramotit s daruvarskim tablicama isprid poslovnih partnera.
Spahija: Zapitaj se kakve poslovne partnere imaš ako tribaš vozit crnog Audija.
Maja: Građevinska mafija. Vjerojatno im parkinzi ne puštaju druge.
Beci: Da parkinzi.
Maja: Šta?
Beci: Parkinzi.
Maja: Pa tako se kaže.
Beci: Pa šta si uvik književna tako.
Maja: Aj odjebi. Mali, donesi mi onaj set, pliz.
Mali izlazi. Usput spremi plastičnu kutiju kojom je Spahija gađao Becija.
Beci: Oćete ga riješit?
Spahija: Do šest.
Beci prilazi Spahiji i grli ga čvrsto. Spahija se nevoljko opire i skida ga sa sebe.
Beci: Brate. (Ljubi ga.) Prijatelju. (Stišće ga i grubo tapše po leđima.)
Spahija: Aj, aj, dobro je, šta me bališ.
Beci: Jebate život, zagrlit te ne smin. Od vrtića si homofobičan. (Pljesne ga po stražnjici.)
Maja: Homofoban.
Beci: Ti muči, meštrovice. On je takav jer je nesiguran u svoju muškost kad osjeti moje ruke.
Spahija: Aj, Beci, odjebi. Vidimo se u šest.
Beci: Zlata moja dva lipa meštarska! Ljubi vas Beci. Ćao!
Beci izlazi još poletnije nego je ušao. Maja iskliže ispod auta nasmijana.
Maja: Kreten. Svaki put isti kurac.
Spahija: A jebiga, Majo.
Maja: Oćemo stić?
Spahija: Ako daš ruke?
Maja kimne, uklizava natrag pod auto, šutke ispruži ruku. Spahija pokupi imbuse kojima je gađala Becija i stavi joj ih na dlan. Naginje se nad motor češući se po glavi.
Spahija: Mali!
Mali: E?
Maja: Kaže se molim.
Mali: Molim.
Spahija: Di su Becijevi ključi?
Mali se vraća i dodaje Maji traženi alat, a Spahiji ključeve.
Maja: Fala.
Mali: Izvolite.
Spahija: Fala. Gotovi smo mi za danas, moš ti slobodno doma. Pozdravi oca.
Mali: Oću, fala. Sutra ne mogu doć, iman kontrolni.
Maja iskliže ispod automobila.
Maja: Jel ono šta smo...?
Mali: Je.
Maja: Jesi naučija ono zadnje šta san ti objasnila?
Mali: Jesam. I ono slaganje vrimena mi je leglo, riješija san sve točno nekidan na vježbi.
Maja: Dobro je. Nemoj da bude jedinica, znaš dogovor.
Mali: Znam.
Spahija: Bog, mali. Prikosutra po ure ranije.
Mali: Naletit ću sutra popodne ako uspijen.
Spahija: Ako uspiješ. Ne beri brigu.
Mali: Bog!
Maja: Bog.
Mali izlazi. Maja uklizava pod automobil. Pauza. Spahija staje raditi i stoji naslonjen na automobil, zamišljeno brišući ruke i gledajući pred sebe.
Spahija: Majo?
Maja: (odlučno) Znam sve. Nije me briga. Radi šta oćeš.
Spahija prijeđe do stražnje strane auta, čučne i izvuče Maju na kolicima kao da je ladica. Gledaju se. On se odmakne i sjedne. Ona ustane, protegne noge i ruke, pa sjedne i gleda ga.
Spahija: Kako te nije briga?
Maja šuti.
Spahija: A ja znam da je.
Maja: A tebe nije?
Spahija: Ja se bar ne pravim da nije.
Pauza. Gledaju se.
Maja: (Uzdahne.) Čuješ, Spaki, sve je meni jasno, ti znaš da je Mali meni drag do neba, ali ovo je tvoja odluka.
Spahija: Kako moja, jebiga? Naša je radiona.
Maja: Radiona je naša, ali odluka je tvoja.
Pauza.
Spahija: A znam.
Maja: Čuješ, kad je doluta u garažu ka jebeni pasić prije deset godina, ti si mu prvi imbus da u ruke, Spaki, ne ja. Ti si ga nagovorija da ide u automehaničare kad si vidija da ga ne ide gradivo, a da ima ruku za kirurga. Ti, ne ja.
Spahija: Da nije bilo tebe, okinija bi pola predmeta.
Maja: Znam. Sporije uči, ali nije retardiran. Jebe ga ta disleksija i to mucanje kad je živčan, ali vidiš da nema skoro ništa aseva, a svu struku rastura.
Spahija: Ne moraš meni govorit.
Maja: Spaki?
Spahija: E?
Maja: Kaže se molim.
Spahija: Jebo te molim.
Pauza.
Spahija: Molim?
Maja: To dite je ušlo ovde dan iza njenog sprovoda. (odlučno) Ako ti misliš da je to bilo slučajno, glup si ka kurac.

Maja legne na kolica i ukliže pod auto. Spahija nastavlja sjediti, a onda se polako digne i prekrije ceradom motor na stolu na kojem je Mali radio. Prekriži ruke na prsima i zabaci glavu gledajući pravo u žarulju koja treperi.

Svjetla se gase.
Drugi prizor
Maja i Mali sjede za radnim stolom, većinu razgovora piju kavu i jedu Jaffa kekse. Maja pažljivo odvaja samo žele, a biskvit šutke dodaje Malome. Mali jede cijelu Jaffu poklopljenu Majinim biskvitom. Savršeno su usklađeni.

Maja: Rekla sam ti sve.
Mali: A znam.
Maja: Ne možeš tako prema školi, jebiga. Ja razumin da se tebi sad ništa ne da i da si ti sav u struci, ali daj se potrudi.
Mali: Neman ništa negativno.
Maja: Znam.
Mali: Pa takav je bija dogovor i ja ga poštujen. I nikakva sranja ne radin, čak ni ne picajen.
Maja: Bartule! Pa ko ti je šta reka, jebate. Znam kako si odgojen.
Mali: Stvarno nikakva sranja ne radin. Nikad.
Maja: Znam to. I ne govori punih usta.
Mali: Pitaj mi razrednika.
Maja: Virujem ti. Znam ti oca po života, znam kako si odgojen, samo ti govorin da se potrudiš malo više.
Mali: Al trudin se!
Maja: Ne u stručnim predmetima samo, i u ostalim.
Mali: A zašto? Kad već znan da mi neće tribat.
Maja: Ne govori punih usta. Triba ti i hrvatski, i matematika, i engleski.
Mali: A vjeronauk?
Maja: Jebo vjeronauk. Reka mi je tvoj otac da mu je razrednik reka da ti svi iz općih predmeta govore istu stvar. Znaš koju?
Mali: Pretpostavljan.
Maja: Radiš do dvojke i ni milimetra dalje. Naučiš točno za dva. Pa jebate, šta te košta malo se pokrenit, malo dignit ocjene?
Mali: A za šta?
Maja: Za sebe.
Mali: Meni je svejedno.
Maja: Pizdu materinu, uvik isto.
Mali: A kad je!
Maja: Nije posal sve u životu, Bartule.
Mali: Pa ne mislim to.
Maja: Ali mislit ćeš ako ne počneš širit vidike.
Mali: (podrugljivo) Aj, evo, dobro: kako da proširin vidike ovaj vikend?
Maja: Pročitaj onu lektiru.
Mali: Majo.
Maja: Samo deset strana.
Mali: Ne da mi se.
Maja: Pet. I ne govori punih usta.
Mali: Uopće nije na popisu lektire.
Maja: Znam, zato volim tvoju iz hrvatskog. Pet strana. To je dvi i po dnevno. Sici me di sam najtanja ako to i Spaki ne bi uspija.
Mali: (predaja) A stvarno si naporna...
Maja: Bravo! (Nagne se preko stola, poljubi ga u obraz i potapše po ramenu. On dodir prima jednako nevoljko kao i Spahija.)
Mali: Ispitat ćeš me, jel tako?
Maja: Naravno. Ne virujem tinejdžerima ni kad obećanja nose.
Mali: Samo pet strana.
Maja se podlo smješka.
Mali: Neću više.
Maja: Vidit ćemo.
Mali: Pet strana.
Ulazi Spahija.
Spahija: Opet tlači s knjigama, a?
Mali: A e.
Spahija: Sestro moja lipa, mali će bit automehaničar. Neće mu tu Vesna Parun pomoć.
Mali: Nije Vesna Parun.
Maja: Tebi je sve šta ne razumiš Vesna Parun.
Mali: Neće mi nijedna knjiga pomoć. (pokazuje ruke) Ovo će mi jedino pomoć.
Maja: To ti misliš.
Spahija: Samo sam ti doša javit da me nema do podne. Triban do komore rješavat nešto.
Maja: Dobro.
Spahija: Ako dođe Crni, daj mu onaj senzor šta mu je doša.
Maja: Oću. Mi ga ugrađujemo?
Spahija: Sam će. Ako bude problema, reka je da će zvat Malog da mu da ruke. (Upitno pogleda Malog.)
Mali: Sutra od pet mogu kad god mu triba.
Spahija: Bravo. Iden. Vidimo se!
Maja: Vidimo se.
Mali: Bog!
Pauza.
Mali: Radili smo od nje na satu onu pismu.
Maja: Koga?
Mali: Vesne Parun.
Maja: Koju?
Mali: Onu najpoznatiju, ka. O rukama.
Maja: Jel ti se svidila?
Mali: (Razmišlja.) Mislin da bi mi se više svidila da san žensko nekako. Ali je.
Maja: Šta ti se svidilo?
Mali: Pa sve.
Pauza.
Mali: Ono kad kaže neka ti pjevaju ptice, ja sam ih grijala.
Maja: Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah
u noćima oštrih mrazova.
Mali: To.
Maja: Zašto baš to?
Mali: A ne znam. Sviđa mi se.
Maja: Razmisli.
Mali: (Razmišlja.) Pa ima puno tih stihova koji su, ka, nekako moćniji na prvi moment.
Maja: Pa zašto baš ovaj?
Mali: Pa cila je pisma nekako u tome da ona zna da će nju zaminit neka druga žena, a ona joj uopće ne zamjera. Nego joj i želi dobro.
Maja: Točno to.
Mali: A taj mi je stih, ne znam, ona je grijala tice kad je bilo teško, i sad uopće neće pivat njoj, te tice, nego nekom drugom. Ne znam, da sam ja nekoj curi sve dava, a ona ode nekom drugom liku, jebate, možda ne bih njoj baš, al njemu bih sigurno zaželija sve najgore. Prokleja bi mu tu jebenu vezu.
Maja: Misliš da je to u redu?
Mali: Nije, normalno da nije. Al je, šta ja znam... Ljudski nekako. I onda mi se još više pari da se iz toga vidi da je ona plemenita, jer nije takva. Jer im kaže da pivaju drugoj.
Maja: Ol ljubav ne bi tribala bit plemenita?
Mali: Pa više je sebična.
Pauza. Maja ga impresionirano gleda.
Maja: Nisi ti ni pola glup koliko pariš na prvu. Svidit će ti se ovih pet strana koje ćeš pročitat.
Mali: Kako znaš da oću?
Maja: Oćeš.
Mali: (Smije se.) Moš sto Becijevih kvarova popravit i iljadu puta uć pod auto, uvik ćeš ostat učiteljica.
Maja: (naglo ozbiljno) Neću. Tu sam priču završila.
Mali: Nisam ništa…
Maja: Sve okej.
Maja ustaje, traži knjigu u velikoj zlatnoj torbi koja stoji sa strane i pruža mu je.
Maja: Označila sam ti zastavicom di završava peta strana, da se ne bi zajeba.
Mali: Koja si ti...
Maja: Nema posvete, pa je moš utopit na kraju godine zajedno s udžbenicima. Oćeš sigurno.

Mali gleda knjigu. Odmahne glavom. Maja ga lagano udari vrhom tenisice o čizmu. Smiješe se jedno drugom.
Svjetla se gase.


Treći prizor
Spahijine noge vire ispod automobila. Ulazi Beci pjevušeći neki noviji hit Dragane Mirković po izboru glumca. Staje. Šutne Spahijinu čizmu ne štedeći sebe ni njega, ovaj krupno opsuje.

Beci: Ljubavi!
Spahija: Idiote. Jebote, kako sam se sad zakačija po prstu.
Spahija se izvlači ispod auta, ustaje i bijesno ga gleda. Beci mu namigne i udari ga u boksačkom stavu po ramenu i po prsima.
Beci: (Vrpolji se.) Hitno je. Moran u Zagreb.
Spahija: Da je sto puta hitno, ne diraj me dok sam ispod auta, jeben te glupog.
Beci: Uglavnom, je li mi trap gotov?
Spahija: Jesan reka šest?
Beci: Jesi. Al vidin da je seka uzela pauzu, radi samo braco. Ima bit da nije tolika priša.
Spahija: Ovo ne možemo skupa ionako. (umorno) Smi li ona otić pišat? Da te pita?
Beci: Ne. Osim ako će po meni. Onda je valjda pristojno da pita.
Spahija: (Smije se.) Kretenu.
Beci: (tobože zamišljeno) Reka bih joj ne ipak. Draže mi da me žene polivaju šampanjcem.
Pantomimom predočava mućkanje i otvaranje pjenušca u stilu Formule 1 i kupa zamišljenim pjenušcem Spahiju, koji ga ravnodušno promatra.
Spahija: Smetaš.
Beci: Znam. (Odlaže zamišljenu bocu sa strane i briše masnom krpom kombinezon Spahiji, koji suspreže smijeh.) Doša sam ti stvarat presing.
Spahija: Aj ća. Nećeš nas požurit tako šta stojiš ovde.
Beci: Al donija sam ti nešto!
Spahija: Šta?
Beci: Radost i veselje!
Spahija: Toga mi je dosta.
Beci: Bocu Ardbega ako završiš ranije?
Spahija: Da ti nije palo na pamet. Troduplo je skuplji od Ballantine'sa.
Beci: (prezirno) Ballantine'sa.
Spahija: Ne fali Ballantine'su ništa.
Beci: Jer ne znaš za bolje.
Spahija: Ja sam jednostavan čovik.
Beci: To je druga rič za glup. Ne moš pit isti trećerazredni alkohol od trećeg razreda srednje. Da si iša na faks, možda bi ti se ukus razvija. Ovako si osta seljak.
Spahija: Aj ća više.
Ulazi Maja, staje iza Becija i zagrli ga.
Maja: Ardbeg, a?
Beci: (Naginje glavu unatrag i mazno se očeše o Majin obraz.) Ništa slabije za moju omiljenu automehaničarku.
Maja: Pusti ovog vlaja i njegov Ballantine's. Ja ću riješit trap za bocu Ardbega dooo… četri i po. Jel vridi?
Beci: (Glasno je cmače u kosu.) Jedina Spahijo u mom životu!
Spahija: Ja kurac, znači?
Beci: (Maji) Kaže se jedina Spahijo ako je žena?
Maja kimne. Očito uživa u prepucavanju.
Beci: (za sebe) Ne poznam nijednog muškarca Spahiju. Samo izdajice i neradnike. (Spahiji) Poznati ste mi odnekud, gospodine. Jeste li vi brat Maje Spahije?
Spahija: Mrš.
Maja: Kaže se Maje Spahija, Beci, a gotovo je do četri i po pod jednim uvjetom.
Beci: Platit ću čašću. Zna sam. (Svlači sako i baca ga na Spahiju ne gledajući. Otkopčava košulju i okreće se. Obraća se Maji ne gledajući ni nju.) Uzmi me, ako tako mora bit.
Maja: Izlazi vani. (Zakopčava mu košulju.)
Spahija mu džentlmenski pridrži sako. Beci se oblači.
Beci: Vidim kad sam viška. Idem.
Spahija: Uvik si viška.
Beci: Ti šuti, nasilniče.
Spahija: Tuča s tobom u vrtiću je jedino nasilje u mom životu.
Beci: Zub si mi izbija!
Spahija: Mliječni.
Maja: Pita je batine. Koliko si se ti puta potuka u životu, Beci? Amo brojat. Ovaj tjedan...
Beci: (Odmahne rukom.) Nebitno sad. Bitno da je ovaj (Prezirno pokazuje Spahiju.) razbizub i zlostavljač djece vrtićke dobi sad uspješan čovjek, a ja živim s traumom.
Spahija: Aj vanka.
Beci: Brže to, robovi! Vidimo se.
Maja: Priviri prije 16.30 i gađat ću te nečim šta piza više od imbusa.
Beci: Znači, sisom nećeš?
Maja se smije i gađa ga masnom krpom. Beci se šutke nakloni i izlazi iz radionice.
Spahija: Jasno ti je da mu ne triba ovoliko rano, samo će ga lickat i odvest ga na dubinsko, a onda će ujutro vozit ka manijak da stigne.
Maja: Od vrtića je isti, kako te uopće uspije iznervirat?
Spahija: A znam.
Maja: Dobar balans tebi tako dosadno trezvenom.
Spahija: Jebate, nakon šta sam u vrtiću mu zub izbija...
Maja: (Uzdahne.) Čula sam iljadu puta.
Spahija: A znam. Al dobra je priča.
Maja: Dosado. (Gurne ga ramenom.)
Spahija: (Gurne je ramenom.) Amo radit.
Maja: Amo.

Ustaju i kreću za poslom.

Svjetla se gase.


Četvrti prizor
Maja je nagnuta nad automobil, gornji dio tijela joj se ne vidi. Psuje sebi u bradu isto kao i Spahija. Povremeno briše ruke o kombinezon. Ulazi Beci s rukama iza leđa.

Beci: (mazno) Zašto nisi pod mojim… Audijem?
Maja: (Ide prema njemu i oponaša njegov ton i kretnje.) Jer je tvoj Audi… gotov?
Beci: Najdraža!
Maja: Riči, prazne riči.
Beci: (Pruža bocu viskija koji je skrivao iza leđa.) Bogami, ako me ne bi jeftinije došlo da mi oćete naplatit u kešu.
Maja: Znaš da ne bi.
Beci: Normalno da znam. (Pruža joj bocu.) Fala ti puno.
Maja: Kad god tribaš. Kad ćemo ovo (Protrese bocu držeći je za grlić.) riješit?
Beci: Eto me od gori u subotu. Amo tad?
Maja: Može. S kolom?
Pogledaju se i nasmiju se očito internoj šali.
Beci: Jel ti sličim na Maloga, koji ti je kurac? A nisi ni ti puno bolja, ledon ovo šporkavat. Nek ti Bog dragi oprosti grije.
Maja: Pa otkad se led ne smi u viski, šta ti koji kurac glumiš sad?
Beci: Malo vode eventualno. To je to.
Maja: Led i je voda. Uostalom, i ti si pija s ledom do nekidan.
Beci: (Zgroženo se osvrće.) Ššš! Bili su to mračni početnički dani.
Maja: Aj, aj. Ti vodu, ja led.
Beci: Spaki Balić.
Maja: Šta će, seljo.
Spahija se čuje iza scene kad govori.
Spahija: Čujem vas!
Beci: (glasno) Jebemo te!
Maja: (glasnije) Babo!
Spahija: Ništa Baliću ne fali.
Beci: Muči! Sama činjenica da viski koji piješ ima nadimak Balić ti sve govori.
Maja: (Smije se.) Uglavnom, moga si mi napravit uslugu kad već ideš gori?
Beci: Znam sve. Ono raw food sranje od torte koje voliš i bacit oko na Hrelić ima li onih Kinder Lada čikara na kravu.
Maja: A kad mi se razbila!
Beci: Bogte, pa to je samo čikara!
Maja: Imala sam je od osnovne, jebote. (optužujućim tonom) Garant nisi ni pogleda.
Beci: (ozbiljno) Ne jebi, obiša sam onaj smrdljivi Hrelić tri puta u zadnja dva miseca. Jebala te ta infantilna opsesija, koga boli kurac za…
Maja: (Prekida ga.) Dobila sam je.
Beci: Od koga?
Maja ga pogleda. U očima joj je odjednom tuga. Beci je vidi i shvaća sve.
Beci: (samouvjereno) Naćemo drugu, istu onakvu. Jebala te čikara. Ako je ima, naću je.
Maja: Fala. Ja sam tražila i…
Beci: (Prekida je pomalo grubo.) Nemaš ti šta tražit. Ako sam reka da ću je nać, naću je i to je to.
Maja: Beci…
Beci: (Opet je prekida, nježnije.) Pit ćeš Ardbeg iz nje ovaj vikend. (pauza) Sam ću ti leda stavit. Vlajno. Ni ne zaslužuješ normalnu čašu kad si vlajna.
Maja se smiješi i pruža mu ključeve.
Maja: Auto ti je iza.
Beci: Nije auto, nego Audi. Uzbuđenje te zove. Oš se odazvat?
Maja: Ne, fala. I prije četri i po.
Beci: Moglo je to i brže.
Maja: Nađi di može, pa nam javi. Muktašu.
Beci: 356 kuna 98 lipa me košta ovaj popravak.
Maja: 178 kuna 49 lipa jer ćeš popit pola.
Beci: (zaprepašteno) Pička ti materina, kako brzo računaš.
Maja: (ponosno) Digitron u glavi. A ti pamtiš cijene.
Beci: Ne znam zašto, ali da.
Maja: Jer si materijalist.
Beci: Ja?!
Maja: (Prstom dodiruje košulju, sako i hlače govoreći.) Boss, Armani, Versace?
Beci: Boss, Boss, Boss. (Pokaže palcem iza leđa.) Audi.
Maja: Bar malo jesi, a?
Beci: Mrvicu. Al sam dobar čovik.
Maja: (zamišljeno) Da znaš da i jesi.
Beci: (Dere se.) Spaki, brate, čuješ ti ovo?
Spahija: Sere jer zna da nema s kim pit u subotu.
Maja: (Nevino slijegne ramenima.) Marina mi je u Zadru poslom, Ivoni je mala dobila varičele, a ostale piju čašu vina i idu leć.
Beci: I to se naziva prijateljicama?! Ccc.
Maja: Znam.
Beci: Žene.
Maja: A e.
Beci: Subota?
Maja: Stoji.
Spahija: Ajde vozi više da te ne gledamo, imamo posla.
Maja: (Uvlači se pod haubu.) Ne divljaj po cesti.
Beci se nasmiješi prema Maji, stavi ruke u džepove. Ona ga ne gleda.
Beci: Ćao.
Beci izlazi. Maja se izmakne ispod haube, gleda za njim kratko, a zatim zuri pred sebe. Nasloni se leđima na automobil i ispreplete prste iza vrata, razgibava ramena. Okrenuta je licem publici.
Spahija: (Viče lažno ležernim tonom.) Tražija sam ti ja opet na Njuškalu čikaru. Nema, jebiga.
Maja: (za sebe) A i šta će mi. Ionako to neće bit ona koju sam ---
Usne joj se miču ali je zagluši buka Spahijine bušilice.
Spahija: Jesi nešto rekla?
Maja: (glasno) Ništa, Spaki. (pauza, tiše) Nije bitno.
Ostaje naslonjena, prekriži ruke na prsima, a zatim krvnički grize zanokticu gledajući pred sebe.

Svjetla se gase.
Peti prizor
Spahija za stolom radi na nekom motoru i ispod glasa priča sam sa sobom. Malome vire noge ispod auta. Spahija ljutito odloži alat i uhvati se za glavu, očito frustriran jer nešto ne uspijeva riješiti.

Spahija: Da mu jeben mater. Mali?
Mali: E?
Spahija: Ruke mi se tresu. Aj doji sekund.
Mali se spretno izvlači i prilazi Spahiji. Očito je da mu godi kad ga ovaj pita za pomoć na bilo koji način, ali pokušava to ne pokazati. Nagne se nad Spahiju i motor.
Mali: Evo me. Šta triba?
Spahija: Evo ovo govno ovde…
Rade zajedno gotovo bez riječi, vidimo da su navikli na to.
Mali: Tu mi pridržite.
Spahija: Evo. Jel ga vidiš di triba…
Mali: Vidin. Samo držite odispod...
Spahija: Jesan.
Rade zajedno, duboko koncentrirani na posao. Spahija objema rukama pridržava nešto. Mali upitno pokaže prema džepu na Spahijinim prsima, ovaj kimne, Mali uzima neki alat i koristi ga. Vrati ga u Spahijin džep.
Mali: … eto ga. (Zadovoljno gleda u gotov posao.)
Spahija: Stvarno imaš ruku.
Mali: Ma nije ništa teško.
Spahija: Čuješ, meni bi tribalo još deset minuti petljat, ti si ga u dvi riješija.
Mali: (Pomalo mu je neugodno.) Fala. Mogu…? (Pokaže rukom automobil.)
Spahija: Aj.
Rade bez riječi neko vrijeme. Čuju se samo zvukovi alata.
Mali: Barba Ivane?
Spahija: E?
Mali: Jel vas mogu nešto pitat?
Spahija: Reci.
Mali: U vezi prakse.
Spahija briše ruke, kratko razmišlja, gleda u smjeru Malog.
Spahija: Mogli smo pauzu udrit, izist nešto?
Mali: A mogli smo.
Spahija: Aj, iden ja u kuću složit nam dva sendviča, ti kavu skuvaj. Može?
Mali: Može.
Spahija: Pršut, sir? Donila mi je Maja Žigljena, dobar je.
Mali: Može.
Spahija: Malo se mrvi, deblje ću ga morat izrizat.
Mali: Ne smeta.
Spahija: Eto me za pet minuti.
Spahija izlazi sa scene. Mali se izvlači ispod automobila i stoji naslonjen rukama na stražnji branik nekoliko sekundi. Provlači prste kroz kosu. Ustaje, pere ruke u malom lavabou i puni kuhalo za kavu. Stavlja ga da provrije i čekajući čisti već čist alat. Kuha kavu. Spahija se vraća s dva velika sendviča omotana papirnatim ručnicima.
Mali: Da vas Maja vidi!
Spahija: Rekla bi mi da u kući postoje pijati. Neš me špijat?
Mali: Neću. A i možemo pričat s punim ustima kad nje nema.
Spahija: (Smije se.) Maja je zadužena za bonton ovde, jebiga.
Dok razgovaraju, jedu. Govore punih usta.
Spahija: Šta za praksu?
Mali: Znate Matiju?
Spahija: Onaj tvoj plavi, jači, šta basket trenira?
Mali: E.
Spahija: Šta s njim?
Mali: (oklijevajući) Pa on isto traži praksu.
Spahija: (Staje jesti. Briše usta.) Čuješ, nisam baš…
Mali: (brzo) On vam je super. Odgovoran je. Stvarno je. I još je bolji od mene.
Spahija: Mali…
Mali: Mislim, nemojte se ljutit. Ne bih tija da ispadne da se petljan, ali rekli ste da idete u komoru, a Maja je nešto spominjala, pa sam mislija da vridi šta smo se mi dogovorili.
Spahija: Vridi. Normalno da vridi.
Mali: Pa jel bi vam bija problem i njega uzet?
Pauza. Jedu. Spahija očito rješava sam sa sobom što da kaže, i odlučuje se za istinu. Briše ruke o hlače i uzima šalicu kave u ruku. Okreće se Malome.
Spahija: Oćemo iskreno?
Mali: Okej.
Spahija: Jebe se mene za komoru i prakse i licence, Mali. Boli me kurac za sve to, razumiš?
Mali: (zbunjeno) Ne baš.
Spahija: Ja sam to sve odlučija riješit samo jer sam tija da i formalno to riješimo. Nisam tija da nakon šta godinama učiš kod mene imaš drugog meštra. Nisam tija da netko drugi potpisuje svoje ime di spada moje. Tri godine radiš u drugoj radioni.
Mali: (obrambeno) I kod vas sam radija!
Iz Spahije prokulja navala bijesa koja se očito skupljala, ne možemo ne osjetiti ljubomoru u tom bijesu.
Spahija: (ljutito) Jesi! I puno bih te više naučija u te tri godine da si samo u mene bija, a ne u onog (Prezirno pljune ime.) debila Buljana gubija vrime! Šta te naučija on, aj reci mi? Šta? Od njega momci izađu a da radni kombinezon obukli nisu, pizda mu materina. Šta te Buljan naučija? A?
Pauza. Spahija se smiruje.
Mali: (Neugodno mu je.) Barba Ivane…
Spahija: Šta?
Mali: Pa vi ste meni meštar, ne on. On samo potpisuje papire.
Spahija je ovo trebao čuti i teško mu je. Suspreže emocije. Mali to vidi.
Mali: Ali sve to… Licence i to. To je ogromni trud i trošak i sve.
Spahija: I?
Mali: Pa ima tu baš puno posla, i para je tribalo uložit i sve.
Spahija: Pa šta?
Mali: Pa…
Spahija: Reci.
Mali: Vi se ne mislite dalje time bavit?
Spahija: Ne.
Mali: Vi ste… Napravili cili taj posal samo za mene uzet?
Spahija: (grubo) A za koga ću nego za tebe, Mali? Jebate bog.
Spahija dovrši sendvič, popije ostatak kave i ustane. Baci papirnati ručnik u koš za smeće, a šalicu odnese u lavabo.
Spahija: (Nježnije, žao mu je što se istresao.) Izij i ti, pa nastavi.
Spahija kreće raspakiravati kutije koje su stigle i radi nekakav popis. Ne gleda Maloga više. Mali jede sendvič i pije kavu, povremeno pogledavajući u Spahiju.
Mali: Triba li vam dat ruke s tim kad ovo završin?
Spahija: Ne triba.
Mali baca papirnati ručnik, odnosi šalicu u lavabo, pa se zavlači pod automobil. Opet rade bez riječi, čuje se samo buka alata ispod automobila, Spahijina kemijska na papiru i skalpel kojim otvara kutije s dijelovima.
Spahija: Jesam naručija kugle za Becijevog Audija?
Mali: Jeste.
Pauza.
Spahija: A zamašnjak za Alfu?
Mali: Niste.
Spahija: E, jebiga. Evo zašto tebi puštan naručivanje.
Mali: Lejli triba auto šta prije.
Spahija: A jebat ga sad kad Alfe kupuje! Ovo joj je treća otkad je znam.
Mali: A lip je auto.
Spahija: Nisam reka da nije. Samo je ova serija koju je ona kupila najteže govno.
Mali: Možete pitat Crnoga da joj da neki rental dok mi njen rješavamo. Ionako vam je dužan, radije će dat njoj rental nego vama platit.
Spahija: I to šta kažeš. Ima on koju Alfu?
Mali: Nema.
Spahija: A dat će nešto drugo.
Mali: (Pokušava razbiti napetost.) Samo da ne bude ružan, neće ga Lejla tit vozit.
Spahija: (nasmije se) Iće na noge u onim štikletinama ­rađe nego da u Cactusa sidne.
Rade. Mali ustaje.
Mali: Gotov.
Spahija: Već?
Mali: Šta još triba?
Spahija: A ništa. Moš doma, fala ti. Pozdravi starog.
Mali: (Pokazuje rukom na kutije i hrpetinu papira pred Spahijom.) Mogu vam pomoć, nije mi problem.
Spahija: Ako ti nije tlaka…
Mali: Nije.
Otpakiravaju i ispunjavaju papire.
Spahija: Oćemo tri?
Mali: Stavite pet.
Spahija: Okej.
Mali: A Crnome je ćeri otiša motorić fara. Triba i to.
Spahija: Pišen.
Ulazi Maja.
Maja: Di ste, radni narode, šta ima?
Mali: Jeli smo bez pijata.
Spahija: Izdajico.
Mali: (smijući se) A pitala je.
Maja: Životinje. S poda ćete počet jest jedan dan.
Spahija: Šta si došla ranije?
Maja: Pitat jesi odmrznija teletinu i jel nam triba još šta uzet za večeru.
Spahija: Jesan. Nešto za salatu.
Maja: Okej. Mali, oš s nama izist večeras? Spaki radi rižot.
Mali: A neću, fala. Otac mi nešto sprema.
Maja i Spahija se čudno pogledaju.
Spahija: Aj neka.
Maja: Kako je?
Mali: A na dane. Sad je dobro. Pozdravija vas je oboje.
Spahija: Fala.
Maja: I ti njega. (Pomalo neugodna pauza.) Iden ja, vidimo se!
Maja izlazi.
Mali: Bog, Majo.
Spahija: Bog.
Pauza.
Spahija: Ako triba išta…
Mali: Znam. Fala. Ne triba.
Spahija: Bolje je?
Mali: Je. Sad je dobar. Reka je da vam zahvalim na svemu.
Spahija: Molin te, nemoj mi to govorit. Znaš da sam ti s materom iša u srednju i da smo... Bili smo stvarno... i onda kad mi zahvaljuješ, bude mi… (Napravi neodređeni pokret rukom.)
Mali: Znam.
Spahija: Okej.
Obojica ustaju. Mali gleda Spahiju u oči, stoji uspravno.
Mali: Idem ća. Dogovorija sam se za pivo s prijateljima posli. Iden večerat s ocem, pa ću s njima. (pauza) Fala šta ste sve to oko licence i sve riješili samo za mene. Bog.
Mahne odlazeći. Spahija ostaje sam na pozornici, mahne za Malim koji je već nestao i okreće se prema publici. Na licu su mu bol i nešto puno složenije.
Spahija: Nisam samo za tebe, Mali. I za sebe sam. (pauza) I za nju sam. (Trlja rukom usta, a zatim se podboči i gleda pravo pred sebe.)

Svjetla se gase.
II. čin
Prvi prizor
Maja i Spahija rade, svak na svom kraju. Šutnja i pokoja psovka.

Spahija: Pičku materinu.
Maja: Tria ruke?
Spahija: Ma ne triba.
Maja: Sigurno?
Spahija: (otresito) Sigurno.
Maja: Šta se otresaš koji kurac?
Pauza.
Spahija: Oprosti.
Maja: Šta je?
Spahija: Ma ovo s Malim, jebiga. Sjeba sam se. Ispadam tu neki debil isprid diteta, ka da mi neko zalipi jezik za grlo kad probam pričat s njim i izleti mi nešto na temu... (Neodređeno mahne rukom.)
Maja: ... nje?
Spahija: A e.
Pauza. Maja mijenja temu na vedrije.
Maja: I inače ti je jezik zalipljen. Sumnjan da se vidi neka razlika u dvaest riči koje s njim izminiš u jednom danu.
Spahija: Pa ne moran mu govorit! Sve zna.
Maja: A znam da zna. Jesi mu reka?
Spahija: Šta? Da ću ga uzet za radit?
Maja: Ma – čekaj, odlučija si? Za zaposlit ga?
Spahija: Nisam. Ne znam. Za staž jesam.
Maja: To si mu danas reka? Bili ste mi nešto čudni, nisam tila ništa...
Spahija: A jesan. Nisan planira, nego je on nešto, ka, pita, pa sam mu reka. A onda sam još i...
Maja: ... da pogodim: ima ljubomorni ispad na Buljana koji ga ništa ne uči?
Pauza. Gledaju se. Spahija odmahne glavom i nasmije se. Atmosfera je odmah drugačija.
Spahija: Tol'ko sam predvidljiv, a?
Maja: Ili sam ja Vakula po pitanju tebe.
Spahija: A jebiga.
Maja: Šta kaže?
Spahija: A ništa.
Maja: Šta ništa?
Spahija: Pa, ono. Ne znam. Drago mu je, valjda.
Maja: (Uzdahne.) Isusa mi Boga, dosta mi je više čupanja riči iz tebe.
Spahija: (Pokušava reći svoje ravnodušno, ali mu turbo loše ide.) A šta se tu ima srat sad? Reka mi je da sam mu ja meštar. Da je Buljan samo na papiru.
Maja ga razdragano gleda, briše ruke, zalijeće se na njega i trlja mu glavu i leđa kao psu. Štipa ga i cmače. On se opire i pokušava je obuzdati bez da je ozlijedi.
Maja: Pičko jedna! Vidi te kako si sritan! (Pušta ga. Pljesne ga po ramenu.) I? Šta je još reka?
Spahija: Pa ništa, bogte! Drago mu je.
Maja: Drago mu je? O čemu ste pričali?
Spahija: O dijelovima.
Maja: (zaprepašteno) O dijelovima?
Spahija: E.
Maja: To je to?
Spahija: A o čemu ćemo pričat, bogati, radija mi je popis dijelova šta moramo naručit.
Maja: (Prezirno ga promatra.) Muško.
Spahija: (obrambeno) A ne, tribali smo pričat o osjećajima pola sata nakon toga. Aj, molin te, ne jebi. Imamo posla.
Iz tišine se munjevito materijalizira Beci.
Beci: Imate. Odolit meni.
Maja: (Lecne se.) Idi u pizdu materinu s tim šuljanjima. Više te volim kad se najaviš.
Beci je ljubi u kosu prolazeći. Sjeda Spahiji na radnu površinu.
Beci: Jel kad se najavim folk-pjesmom ili zveketom muda?
Spahija: Kad smo već kod muda, makni ih s mog stola. (Pokaže mu da siđe.)
Beci se spusti sa stola i pravi se da izvlači zaglavljeni komad alata iz stražnjice i odlaže ga na stol. Spahija se pokušava ne smijati.
Maja: Šta si doša ti?
Beci: To je sretan put osobi koja odlazi za metropolu?
Spahija: (službeno) Sretan put, prijatelju Berislave. Triba si već otić.
Beci: Hvala, Ivane. Ujutro ću. Sve ću stić, iman kad. Sastančimo u jedanaest tek. Ima li danas neke lipe večere za više osoba kad već ostajem?
Spahija: Za životinju koja jede poput tebe – nema.
Maja: (Spahiji) Ne seri. (Beciju) Normalno da ima. Gori večeramo, meni je doma klima krepala.
Beci: Fala, Majo. Fuck you, Spaki. Ti si ljubomoran jer se tebi prima. (Štipa ga za salo.)
Spahija: (Odguruje ga.) Tebi se ne prima jer visiš po teretani. Da sam ja u teretani, ne bi se ni meni primalo.
Beci: Kakva teretana.
Spahija: Dobro, vježbanje.
Beci: Vježbam kući. Gol. Minimum opreme. Ja sam minimalist.
Spahija: Navika si na minimum opreme.
Beci zauzme golfersku pozu, pa zamahne elegantni bosanski grb u Spahijinom smjeru.
Maja: (zamišljeno) Ne zalipe ti se jaja za benč?
Beci: (ravnodušno) Nekad. Sviđa mi se kad ih odlipim. (Oponaša zvuk.)
Spahija: Slika koju nisam triba.
Beci: (zavodljivo) Ili ipak jesi?
Maja: (zgađeno) Nitko ne triba tu sliku.
Spahija: Riga mi se. Mislin da ću priskočit rižot.
Beci: Teleći rižot! (Pljesne i nogometaški pobjedonosno raširi ruke.) Više za me. (Diže kažiprst u zrak, opipava džep, vadi mobitel.)
Maja: (Spahiji) On je meni nekako je tip lika koji bi triba ić u teretanu. (Podjebava.) One ostakljene. Da svi vide koliko može u benču.
Maja i Spahija promatraju Becija koji drka po mobitelu.
Spahija: (Prihvaća podjebavanje.) Meni je tip lika kojeg privedu za neku... Privatizaciju.
Maja: To je passe. Za neku drugu multimilijunsku muljažu. U odijelu ili tuti?
Spahija: Kakve to veze ima?
Maja: Razlika je jel te privode u odijelu ili tuti.
Spahija: A je, sad kad kažeš. Jajare privode u tutama. Zlatni lanci, ovo, ono.
Maja: A ugledne kriminalce u odijelima. Skupi satovi, ovo, ono.
Maja i Spahija pogledaju Becija. Beci sprema mobitel u unutarnji džep sakoa.
Beci: (hladno) Nemam tutu. (Značajno pogleda na sat i popravi revere.)
Spahija: On je sam sebi odredija razinu kriminala.
Beci: (Popravlja manžete.) Vi ste ljubomorni na moje pare i moj uspjeh.
Spahija: S tvojim parama si moga i kupit novi auto.
Maja: (Spahiji) Sa svojim parama.
Beci: (Spahiji) Začepi poganu zavidnu gubicu. Mnoge su žene pale na njega. Možda ne pali svaki put, ali emotivno sam vezan za njega.
Spahija: I dalje pričamo o Audiju?
Maja: Samo žene?
Beci: (Tobož nemoćno podigne dlanove nebu.) Naravno da nisu samo žene, ja sam univerzalno neodoljiv. Nisam kriv. Jedino ste vas dvoje imuni na mene.
Spahija: Ništa osobno, drugi tim.
Maja: Ne možeš reć drugi tim ako igra za oba.
Beci: Traže me, šta ću? (Maji) Triba šta iz dućana?
Maja: Ako si ti s nama, još boca biloga.
Beci: Dvi za svaki slučaj. Spaki?
Spahija: Ništa, fala.
Beci: (upitno) Mogu... (Vadi prijenosni punjač iz džepa.)
Maja: Jep. (Uzima mu punjač, ukopčava ga u struju i stavlja ga na stol.) Nemoj ga zaboravit.
Beci: (izlazeći) Neću, ćao!
Spahija: Zaboravit će ga.
Maja: Naravno da oće.
Beci: (Urla odnekud.) Uzeja sam ti neki raw food kurac od kolača, eno ti ga u frižideru!
Maja: (oduševljeno) Volin te!
Beci: (Urla tiše.) Čekaj me na zadnjem sicu!
Maja se nasmije. Nastavljaju raditi. Kad im nestane osmijeha s lica, Maja gleda Spahiju. Staje s poslom.
Maja: Spaki?
Spahija: E?
Maja: Šta si reka da si nju spominja? Kad si s Bartulom priča?
Spahija: Nemoj, Majo.
Maja: (pomirljivo) Pa pitan, jebate.
Spahija: Ma... Samo sam mu reka da smo bili dobri. Reka sam mu: „bija sam ti dobar s materom“ ili tako nešto.
Maja: Misliš da ne zna?
Spahija: Šta?
Maja: Pa da ste ti i Ljuba bili momak i cura?
Spahija: A šta ću mu to govorit.
Maja: Pa nije više mulac.
Spahija: Al ne vidim zašto. I je mulac.
Maja: Dobro.
Spahija: Dobro.
Pauza.
Maja: Spaki?
Spahija: Šta sad, Majo?
Maja: Možda već zna.
Spahija: Ne znam.
Maja: Vjerojatno pretpostavlja.
Spahija: Otac?
Maja: Sumnjam da mu je otac reka reka. Jedino ako je natuknija, a i to sumnjan. Kaže Mali da ni ne spominje Ljubu skoro nikad. A kad je spomene, opet završi u depresiji u roku keks. Ima te epizode di sidne s njim i dugo pričaju... i onda izgori, valjda. Ne znam.
Spahija: Pa ol sad nije okej?
Maja: A eno, čuja si ka i ja. Pravi večeru sebi i njemu.
Spahija: Nije u krevetu bar. Na nogama je. Kuva. To je dobro.
Maja: Kaže mi Mali...
Spahija: Šta?
Staju raditi.
Maja: Reka mi je nekidan da, kad mu otac priča o njoj, ne zna jel to voli ili mrzi. Kaže, bude mi tako lipo jer mi govori stvari o njoj koje ne znam, i pari mi se da nju malo bolje upoznajem iako je nema, a onda iza toga ujutro čujem kako sebi pušta onu jebenu pismu s njenog sprovoda na repeat, i znam da ću ga od sutra narednih deset dana molit – tata, digni se, tata, otuširaj se, tata, pojedi bar malo, moraš... (Odmahne glavom.) Ka da otkine komad sebe.
Spahija: Baš to.
Maja: A šta kad otkine sve komade? Kad ispriča sve priče? Šta onda? Šta će od tog čovika ostat? Misliš da će... Jel misliš da bi moga... Skroz? Ako mu baš bude pun kurac? Bojim se da bi moga...
Gledaju se. Mučna atmosfera.
Spahija: Valjda će Mali već radit kod nas.
Pauza.
Spahija: Čuja sam je nekidan. Pismu.
Maja: Dok je pušta?
Spahija: Ne. Na radiju.
Maja: Šta nisi ugasija?
Spahija: Ja je nikad ne gasim. Ti je gasiš.
Maja: (ratoborno) Ofucana je.
Šute. Maja ga bijesno gleda, on nju mirno, ona naglo izlazi vani nabivši nogom kutije. Lupi vratima.
Spahija: (Ustaje. Mirno kupi kutije i slaže ih. Poravna ih.) I je ofucana, brate. I onaj klošar šta nije prominija starke dvaest godina karijere mi na kurac ide. S onim debilnim glasom kenjkavim.
Poravnava kutije opet. Čučne. Slaže ih dok nisu savršeno poravnane. Ustaje.
Spahija: Eto.
Gleda kutije namršten kao da pokušava odgonetnuti nepoznato pismo. Polako stavlja ruku na gornju.
Spahija: Majo?
Čeka. Maja se ne odaziva.
Spahija: A onda smo gotovi za danas. Idemo večerat.
Poravna alat na svom stolu, odlazi do izlaza, osvrne se prema radionici i dotakne prekidač.

Svjetla se gase.
Drugi prizor
Beci ulazi u mračnu radionicu pjevušeći neki hit sa zadnjeg albuma Dragane Mirković po izboru glumca. S poda zastenje Mali, Beci se trgne u šoku i pali svjetla.

Beci: Ajde u pizdu materinu, Mali! Kako sam se sasra.
Mali: (vidno pijan) Jel od mene? Ja ti uopće nisam strašan. Ni-ma-lo.
Beci: Mislija sam da je prazno, osta mi je... (Kratko se osvrne, uzme s obližnjeg stola punjač i stavi ga u džep.) Jesi se ti to opija?
Mali: (borbeno) Jesan. Pa šta?
Beci: Pa ništa, osim šta ne moš spavat u radioni. Ajde doma, jebate.
Mali se pokušava dignuti, ne uspijeva, Beci ga zabavljeno promatra.
Mali: Šta s' smiješ?
Beci: Lipo si se sašija, bogami. Svaka čast. Nisam zna da tol'ko piješ.
Mali: Pa inače samo pivo. Sad san se malo zajeba.
Beci: Čime?
Mali: Šta?
Beci: Čime si se zajeba?
Mali: Životom. I viskijem.
Beci: (Nasmije se.) Nije tebe život još ni taka. I nije viski za dicu. Ajmo, ideš doma. (Pruža mu ruku.)
Mali: (Odgurne mu ruku.) Nisam dite.
Beci: Očito jesi kad si se u stanju ovako precijenit, Mali.
Mali: Ne zovi me Mali.
Beci: (pomirljivo) Od dragosti je, šta si nadrkan. Ajmo. (Opet mu pruža ruku.)
Mali prihvaća pruženu ruku, ustaje, izgubi ravnotežu i zatetura prema Beciju. Beci ga jedva uhvati, Mali ga primi za ramena i nasloni se na njega.
Beci: Opa. Pomalo. Tribaš popit po litre vode i ić leć.
Mali podigne glavu, primi ga za lice toliko naglo da se Beci smrzne. Poljubi ga gladno, nasilno, Beci ni u jednom trenu ne uzvraća, bezuspješno se pokušava odmaknuti, pa ga odgurnuti. Mali nasrće agresivnije, posegne mu rukom među noge. Beci ga napokon odgurne tako jako da Mali zatetura i padne na pod kraj stola. Pokušava ustati, ne može, ostaje sjediti.
Beci: (bijesno) Koja je tebi pička materina? Jesi normalan ti? Koji kurac? (Briše nadlanicom usta.)
Mali: (ratoborno) Šta? Ne sviđan ti se? Nisam nabildan i bogat ka likovi koje inače jebeš?
Beci: Ti si dite. I pijan si. Jel me čuješ? Odjebi s tim sranjima.
Mali: Ili si sad u fazi žena pa ne bi kurac baš?
Beci: Ako misliš da te neću pribit jer si mulac, žešće si se zajeba. Pribiću te ako još jedan jedini put probaš ovako nešto. Pribiću te ka pasa.
Mali: (Namjerno provocira.) Ili ne znaš u kojoj si fazi?
Beci: Odjebi.
Mali: Kad si uvik u fazi, onda nije faza, jel?
Beci: Začepi isti sekund.
Mali: Jesi odlučija, Beci? Jel ti draža pička ili kurac?
Beci mu prilazi, pridiže ga za majicu i unosi mu se u lice. Mali ustukne od blizine i Becijeve grubosti. Gubi hrabrost, sklanja pogled. Beci mu gleda pravo u lice.
Beci: Ja znam šta sam, pizdo maloljetna. Gubi se doma leć. (zlobno) Ovo ti nije kuća iako ti Spaki voli glumit oca.
Mali: (Ne gleda ga.) Jebi se.
Beci: (Pušta ga, grubo ga odgurne.) Gubi se.
Mali gleda Becija odozdo.
Mali: Nije ni tebi kuća. Šta si ti tu?
Beci: Ni ne mislim da je, za razliku od tebe. Zaboravija sam punjač.
Mali: (Podrugljivo se nasmije.) Svašta si ti zaboravija. Jesi i Ljubu zaboravija? Mater moju? Živila je kuću do tebe. Možda je se sićaš.
Beci: Mali, živci su mi na rubu. Pribiću te, a onda ću te morat vozit na hitnu. Pijan si ka letva. Ajde ća.
Mali: (Ne provocira više.) Šta si, Beci?
Beci: Molin?
Mali: Šta si? Jesi ikad sam sebi prizna: evo, ja sam biseksualan. Nisi, jel tako?
Beci šuti, izbačen iz takta za sekund, i grize donju usnu.
Mali: Nisi.
Mali ga pokuša dodirnuti, Beci mu odgurne ruku.
Beci: (Vraća se u agresivnost.) Ajde u pičku materinu, šta sereš tu. Svi sve znaju o meni od srednje škole. Jel triban zamotat golu guzicu zastavom od prajda? Znam ja šta sam i bez prajdova i sranja.
Mali: Da. Baš imaš zdrav odnos sam sa sobom.
Beci: Imam. Jebem šta mi se jebe, ako je i druga strana voljna. U čemu je problem?
Mali: Garant nisi u životu reka rič „biseksualan“. Kad govoriš o sebi, jel. Ni „bi“. Niti „bipsić“. Niti „dvocijevka“.
Beci: Odjebi.
Mali: Nisi. A zato si zna pribit svakog ko ti je ikad reka da si peder. To je, ka, normalno ponašanje.
Beci: Nisam peder.
Mali: Nisi ni normalan.
Beci: (Prezirno ga gleda.) Aha, strejt je jednako normalno, jer je peder nenormalno.
Mali odmahuje glavom.
Beci: Dobro da si mi objasnija. Srićom, nisam ni jedno ni drugo pa me boli kurac.
Pauza. Mali drži lice u rukama, kad ga podigne, oči su mu pune suza.
Mali: Šta meni fali?
Beci: O čemu ti?
Mali: Pa eto, puste žene i pusti likovi koje si jeba, očito nemaš neke ekstra kriterije. A ja očito nisam ništa. Očito meni nešto fali.
Beci: (grubo) Mali, ako ti misliš da ću ja stat ode i slušat maloljetničke krize seksualnosti, cmizdrenje i samosažalijevanje, i to nakon šta si me uvatija za kurac, očito si me pobrka s Majom.
Mali briše suze.
Beci: Budi muško. Diži se i ajde doma. Šta cmizdriš tu koju pičku materinu.
Mali pruža Beciju ruku da mu pomogne ustati, Beci je ne prihvaća. Odmiče se par koraka unatrag.
Beci: Ajde. Doma.
Mali se diže, zatetura, u prolazu zastaje kraj Becija, koji ga promatra prekriženih ruku. Dotakne mu rame, a onda nasloni čelo na njega. Beci se odmakne korak unatrag.
Beci: I ovo nećeš reć Spahiji. Ni Maji. Jel ti jasno? Pripisat ću ovu pizdariju činjenici da viski nije za mulce. Ako se ponovi, (Hvata ga za lice jednom rukom.) pospremit ću te u bolnicu kad me takneš. I to Firule, ne Križine. Znaš zašto? Na Firulama je hitna za dicu. Je l' ti jasno, mali?
Mali šuti.
Beci: (Čvršće mu stegne lice i sagne glavu prisiljavajući Maloga da ga pogleda u oči. Polako.) Pita sam je li ti jasno?
Mali: Je.
Beci mu pušta lice. Mali, ponižen, brišući oči rukavom, izlazi vani. Beci stoji, gleda za njim. Briše usta nadlanicom.
Beci: Da ti mater jeben debilnu. Govno balavo.

Svjetla se gase.
Treći prizor

Spahija nagnut nad motor. Ulazi Mali.

Mali: Dobro jutro.
Spahija: Jutro.
Pauza.
Mali: Barba Ivane?
Spahija: E?
Mali: Meni nije baš dobro jutros.
Spahija: (Izvlači se ispod poklopca i briše ruke. Prilazi mu bliže.) Jesi se to napija sinoć?
Mali: A jesan, ka.
Spahija: A jesi, ka.
Mali: A e.
Spahija: Jesan ti reka sto puta da nađeš neko piće i da ga se držiš?
Mali: Jeste.
Spahija: A ti si garant iša bit najveća faca pa si miša.
Mali: Jesan.
Spahija: Šta si miša?
Mali: Viski i pivu. Malo više viskija.
Spahija: A, sinko moj.
Mali: A žaj mi je, ali stvarno nisam za radit danas. Nadoknadit ću.
Spahija: (popustljivo) Ma ajde, ne tresi se, stićemo sve. Drugi put pij u subotu, pa spavaj nedilju.
Mali: Dobro. Neću više.
Spahija ga sumnjičavo promatra. Malome je neugodno pod njegovim pogledom.
Spahija: Jel to sve?
Mali: Molin?
Spahija: Jel ti još šta bilo?
Mali: Nije.
Spahija: Nešto je.
Mali: Pa...
Spahija: Reci. Sidi.
Mali sjeda, Spahija pored njega. Spahija ga promatra. Mora biti očito da nad njim ima takav autoritet da ne postoji opcija da mu Mali ne odgovori.
Mali: Pa... Sinoć sam se napija i doša sam leć ovde da ne iden doma takav. I kasnije je uša Beci.
Spahija: (Kratko razmišlja.) Po punjač.
Mali: E.
Spahija: I?
Mali donosi odluku. Očito laže, nije zaboravio što se dogodilo.
Mali: Pa poljubili smo se.
Spahija: Molin? Ti i Beci?
Mali: E.
Spahija: Čekaj, jesi ti... (Ulaže vidni napor da se smiri.) Šta se točno dogodilo, ajmo, korak po korak.
Mali: Pa ja sam sidija na podu, napija sam se, on me iša dignit i poljubili smo se. I onda sam iša doma.
Spahija: Mali, ne jebi. Kako to misliš poljubili ste se? U usta? Zapravo?
Mali: E.
Spahija: Čekaj, jel ima neke šanse da je bila neka zajebancija, da si nešto krivo skonta, da te iša, ne znam, u obraz poljubit, znaš kakvi on zna bit debil s time, da...
Mali: (Prekida ga.) Da sam žensko, drukčije bi vodili ovaj razgovor. Al nema veze. Idem.
Spahija: Čekaj, di ćeš. Sidi. Sidi da popričamo o ovome jer je meni trenutno jako teško shvatit šta se dogodilo.
Mali: Al da sam žensko od sedamnaest godina, već bi mu otkinili glavu, jel tako? Nema veze. Idem. Bog.
Spahija sjedi i zaprepašteno gleda pred sebe. Ulazi Maja.
Maja: Oćeš da ja uzmen oni motorić fara kad buden išla doma ili... (Ugleda Spahiju i zastane.) Brate? Alo?
Spahija: A?
Maja: Jesi dobro?
Spahija: Jesam.
Pauza. Maja se premišlja, misli da zna razlog Spahijinog stanja.
Maja: Oprosti šta sam spominjala Ljubu jučer.
Spahija: Sve okej.
Maja: Sigurno?
Spahija: Sigurno, Majo. Nije zabranjeno pričat o njoj.
Maja: Znam da nije.
Spahija: Pa zašto onda nikad ne pričamo o njoj?
Maja: A to šta ne pričan, ne znači da... Kako da ne mislin na nju kad vidin Bartula, jebate? Iste oči imaju. Stalno mislin na nju.
Spahija: I ja.
Maja: I ti?
Spahija: Stalno. Ne prođe mi dan da mi ne bude žaj.
Maja: A čega tebi ima bit žaj, Spaki? Pa volili ste se.
Spahija: Šta se nisam tija ženit, a ona je tila.
Maja polako prilazi klupi na kojoj Spahija sjedi, pomiluje ga po glavi. On zadrži njenu ruku svojom. Ona sjeda kraj njega i grli ga oko ramena.
Maja: Bili ste mulci. I ti i ona.
Spahija: Ali tila se udat za mene. A meni je bilo rano.
Maja: Pa i je ti bilo rano.
Spahija: Ne, njoj je bilo rano. Ona je tribala ić na faks. Ja sam se već zaposlija, već sam radija. Da sam je oženija...
Maja: Nemoj.
Spahija: Možda bi bila živa.
Maja: A možda bi vas oboje satra auto kad ste se vraćali od matičarke. Možda biste se rastavili. Možda biste bili nesritni.
Pauza.
Spahija: A možda bi se prestali volit.
Maja: (blago) Toga si se boja?
Spahija: Najviše.
Maja: Toga se nisi triba bojat. Nije više bila zaljubljena u tebe nakon par godina, ali te nikad nije stala volit. Kretenu jedan. (Poljubi ga u obraz.) Jel nam dosta emocija za danas? Jesi gotov za godinu dana sad?
Spahija kimne. Sjede, šuteći, neko vrijeme. Maja ga grli oko ramena, povremeno ga pomazi po kosi. Spahija je odjednom pljesne po koljenu.
Spahija: Amo radit.
Maja: Amo. (Ustaje i proteže se.) Odoh nam po kavu, taman se slegla.
Spahija: Bez mlika.
Maja: (Viče odlazeći.) Kuvamo kave jedno drugom jedno petnaest godina, al bitno da ti uvik napomeneš da je bez mlika.
Spahija: (za sebe) Jer ja tebi uvik zaboravin mliko kad me ne napomeneš.
Spahija gleda oko sebe. Vadi mobitel iz džepa. Vrti ga među raširenim koljenima premišljajući se. Bira broj.
Spahija: (s pauzama) E, Beci. Ne. Nije još. Oćeš svraćat danas? Kasnije? Nije, nije. Samo pitam. Ništa bitno. Okej. Adio.

Sprema mobitel u džep. Križa ruke na prsima. Krvnički grize zanokticu, pokreti su mu identični Majinima.

Svjetla se gase.

Četvrti prizor
Spahija i Mali rade na motoru zajedno. Komuniciraju neverbalno. Ulazi Beci, bez uobičajenog poleta i pjesme.

Beci: Jel Maja tu?
Spahija: I tebi dobar dan.
Beci: Dobar dan. Di je Maja?
Spahija i Mali se izvlače ispod poklopca haube. Spahija briše ruke promatrajući Becija.
Spahija: Mali, gotovi smo za danas.
Mali: (zbunjeno) Ali nismo...
Spahija: (Prekida ga.) Vidimo se sutra. Sedan.
Mali: Dobro. Bog.
Mali izlazi ne gledajući Becija. Beci njega promatra naizgled ravnodušno. Kad se okrene Spahiji, postaje ratoboran.
Beci: Znaš šta? Razmislija sam dva dana u Zagrebu o svemu i uopće mi se ne da.
Spahija: Ne da ti se.
Beci: Ne. Ne da mi se. Kad nešto prešutin, kad nešto slažen, na kraju to bude puno više zajebavanja nego da sam odma sve lipo reka. Pa mi se ne da mučat više.
Spahija: Dobro.
Beci: Nećeš pitat o čemu se radi?
Spahija: Već znam.
Beci: Odlično. Malo govno ti je reklo.
Spahija: A zašto ne bi?
Beci: Tako je. Zašto ne bi? On je Ljubin sin. To ima status božanstva u ovoj radioni.
Spahija: Slušaj, Beci. Mali ima sedamnaest godina. Od nekidan sedamnaest.
Beci: To sam mu i ja reka.
Spahija: Pa on je glup jer je dite. Ti bi triba znat kad je dosta.
Beci: (zbunjeno) Ja?
Spahija: Ti. Jer si ti odrasla osoba. Ili bi triba bit.
Beci: Čekaj sekund, o čemu ti pričaš?
Spahija: Reka mi je sve.
Beci: Šta ti je reka?
Spahija: Da ste se poljubili?
Beci: Smo se? Mi smo se poljubili?
Spahija: Nego šta?
Beci: (šokirano) I ti si to povirova?
Spahija: Beci, jebeš sve šta hoda. Čudno mi je samo šta ga nisi jeba.
Beci: Čekaj sekund. Ti misliš da sam ja njega poljubija?
Spahija: A nisi, jel? (podrugljivo) Sad ćeš mi reć da je on tebe, a ti si se opira?
Beci ga gleda. Povrijeđen je, bijesan, zausti nešto reći, a onda zatvori usta. Gleda Spahiju pravo u oči.
Beci: Koliko se znamo, Spahija?
Spahija: Od vrtića. I? Misliš da ti to daje pravo...
Beci: (Prekida ga.) Koliko je to? 'Naš koliko? (Upire mu prstima u prsa naglašavajući svaku riječ.) Trideset i dvi jebene godine.
Spahija: To ti ne daje pravo da...
Beci: (Prekida ga.) To mi daje pravo da ti kažen da si škovaca od osobe i da to mislin.
Spahija: Ja sam škovaca?
Beci: Nego šta si. Škovaco neškolovana.
Spahija: To je najgore šta mi imaš reć? Vriđaš me jer neman fakultet? (podrugljivo) To je najgore. Dobro. Lipo da si čuva tu uvredu od osamnaeste. Baš me zabolila.
Beci: Nije to uvreda, to je činjenica. Ali! To šta si neškolovan ti ne daje izliku da budeš glup.
Spahija: Znači, to je najgore. Glup sam. Šta smo, u osnovnoj? Uvreda je da mi kažeš da sam glup i da smrdin? Čekaj, šta je tebi?
Beci: Nije ni približno najgore, stari moj.
Spahija: Beci, ja ti samo želim reć da Mali ima jebenih...
Beci: (Prekida ga sikćući.) Sedamnaest godina. A ti misliš da bih ga ja jeba. Misliš da bih jeba Ljubino dite. To misliš o meni.
Spahija: Ne spominji Ljubu.
Beci: Imam je pravo spominjat kol'ko i ti.
Spahija: Nemaš.
Beci: Imam. Imam točno jednako prava koliko i ti, ako ne i više. I ja je nisam izda ka ti, zato imam više prava.
Spahija: Začepi.
Beci: Neću.
Spahija: Slušaj me dobro. Ja znam šta sam s Ljubom zasra. Nećeš mi to nabijat na nos jer to sam sebi nabijam na nos cili život.
Beci: Da, da, odrađuješ pokoru jer je nisi tija ženit. Zato ti njen sin i je pripravnik.
Spahija: A ti bi ga jeba. Oćeš ga i na maturu vodit? Kupit mu bijelo odijelo i leptir-mašnu?
Beci: Ako si ti njegovu mater, eto, zašto ja ne bih njega? Mogu mu i korsaž kupit.
Spahija: Odjebi, Beci.
Beci: Ti odjebi. Ti i cila ta jadna, bijedna priča o Ljubi.
Spahija: (prijeteći) Prekini.
Za vrijeme iduće replike vidi se da Beci namjerno, svjesno, nanosi bol Spahiji.
Beci: Neću. Jer mi te žaj. Žaj mi je šta je tebi vaša maturalna večer bila vrhunac ljubavnog života. (Promatra ga pažljivo, predatorski.) A ona je dan nakon došla plakat meni. (pakosno) I koristila je pridjeve nespretan, nestrpljiv i razočarana.
Spahija ga šokirano gleda. Pokušava se svladati.
Beci: Kad je došlo vrime, pokaza sam joj da seks može imat i par klasa kvalitetnije pridjeve.
Spahija: Sereš.
Beci namigne i niječno odmahne glavom.
Spahija: Govno lažljivo! Kako sereš! Nisi je taka.
Unosi mu se u lice. Beci ne uzmiče, promatra ga nadmoćno. Vrlo dobro zna da će idućim riječima gurnuti Spahiju preko ruba i uživa kad ih izgovori.
Beci: Ne jedanput.
Spahija ga udari prvi, Beci uzvrati, potuku se zaozbiljno. Sruše set alata na pod, za nekoliko trenutaka stiže Maja.
Maja: (Ugleda ih.) Šta radite?! Jeste vi normalni?
Njih dvojica ne prestaju. Na podu su, Beci kleči iznad Spahije, drži ga za majicu i udara ga šakom. Maja ga zgrabi za ruku i oko vrata, odvlači ga. Beci se uspravi i podboči teško dišući, prezirno pljune krv na Spahiju. Obriše usta o rame. Maja stoji između njih, drži jednom rukom Becija za košulju. Zaprepašteno gleda čas jednog, čas drugog.
Maja: Koja je vama pička materina?! Odrasli ljudi, tučete se ko dva uličara! Šta je vama?
Beci: (Spahiji) Žene te spašavaju cili život, pičko. U vrtiću teta Olivera, a sad sekica.
Maja: (Beciju) Muči!
Beci pokunjeno ušuti, ali ne skida pogled sa Spahije, kojem ide krv iz nosa. Opipava nos, jaukne.
Spahija: Slomija si mi nos, šupčino jedna.
Beci: Šta cmizdriš tu, koji kurac. Ne znaš ti šta je slomljen nos.
Maja: (Beciju, ljutito) Zato si ti ekspert, malo si ih polomija. Seljačino. Šta je bilo?
Beci: (obrambeno) Mene pitaš? Šta mene pitaš? Njega pitaj, on je počeja.
Spahija: Ja počeja?!
Beci: Nego ko? Jesi me prvi udrija?
Spahija: A šta s' ti reka prije toga?!
Beci: (pakosno) Istinu.
Spahija: Mater ti jeben! (Pridiže se.)
Beci: Bolje ti je ostani doli. Digneš li se, složit ću te nazad da će te hitna dizat.
Spahija ustaje i kreće prema njemu, Maja ga žestoko odgurne drugom rukom, ne puštajući Becijevu košulju.
Maja: Jebite se obojica! Debili nezreli. Može vas sram bit. I jednog i drugog.
Obojica se pokunje.
Spahija: Nisam ja kriv, Majo. Boga mi. Evo, pitaj ga sama šta mi je reka. Prije nego sam ga potega šakom. Pitaj ga.
Beci: (polako) Istinu.
Spahija: Govno jedno.
Maja pušta Becijevu košulju, on je izravnava ne skidajući očiju sa Spahije.
Maja: Spaki, izlazi.
Spahija: Iz svoje radione? Oću kurac.
Maja: (Unosi mu se u lice.) Svoje, je li? Svoje?
Pauza. Maja i Spahija se gledaju u oči ne trepćući. Spahija uzmiče, naglo izlazi, lupa vratima. Maja čeka da se udalji, a onda se unese Beciju u lice sikćući.
Maja: Kretenu jedan! Kako si moga?
Beci: Šta kako sam moga? Reć istinu napokon, jel to? O tome pričamo?
Maja: Obeća si Ljubi da nećeš.
Beci: (glasno) Ljuba je mrtva već deset godina.
Maja ga pljusne.
Beci: Jel ti lakše? Jel ti lakše sad? Trisni me opet, ajde.
Maja uzmiče suznih očiju. Beci ide za njom, ne skida očiju s nje.
Beci: Ajde. Trisni me opet. (Nudi joj lice, pokazuje obraz.) Žensko si, neću ti vratit. Oćeš? (Gurka je, provocira.) Ajde. Jel oćeš? (Pljesne je po bedru.) Kendaj me nogon, slobodno. (pauza) Pička si ka i brat ti.
Maja ga opet pljusne.
Beci: I dalje je mrtva. (Prima je za lice objema rukama.) Trisni me stopedeset puta i opet će bit mrtva. Gasi onu pismu svaki put kad je čuješ, razbij radio, i dalje će bit mrtva. Baci slike iz one zelene kutije sa šufita, i opet će bit mrtva. Nema je više. Oće Spahije to više shvatit, jeba mu Bog dragi mater milu?
Maja: (bijesno, otimajući se) A ja to ne znam, šta? Ja to ne znam, pa mi moraš ponovit sto puta?
Beci: (Primi je za ruke, stavi ih sebi na prsa.) Ne znaš. Ako misliš da još moramo čuvat njene tajne, onda ne znaš.
Maja: Jesi pomislija na mene, Beci? (Odmiče ruke, provlači prste kroz kosu.) Kako ću ja Spakiju pogledat u oči? Misliš da će povirovat da nisam znala za vas dvoje?
Beci: Reka sam samo da sam bija s njom. (pauza) Nisam reka da smo živili skupa.
Maja: A šta, sad ćemo selektivno otkrivat tajne? Ovo oćemo, ono nećemo? On mi je brat, jebote! Nisam mu rekla da Ljuba živi s tobom, nikad! Jer me ona molila.
Beci: I mene isto.
Maja: Ja je nisam izdala.
Beci: Nisam ni ja.
Maja: Kako nisi?!
Beci: Nema je više. Eto kako nisam. Nema je. Nisam više dužan čuvat ovo. Žaj mi je šta je ovako ispalo, ali želim da Spahija zna. I neka sam mu reka. Oću da zna da sam je i ja volija, da i ja iman pravo to reć. Osamnaest godina mučim, Majo. Ova tajna je punoljetna. Pola života me ždere. Ne mogu mučat više. Izist će me ovo. (Čupa sam sebi košulju na prsima.) Guši me. Ka rak će me izist.
Maja: A ja?
Beci: Oprosti.
Maja: Jebe me se za oprosti. Jesi ti svjestan da će mi ovo srušit sve šta imam s bratom?
Beci: Neće.
Maja: Oće.
Beci: Neće sigurno.
Maja: Nisam mu rekla. Brat mi je. Neće mi oprostit ovo. Niste se, jebate, pijani žvalili. Živili ste skupa misecima.
Beci: Osam miseci.
Maja: Osam miseci sam mu lagala, jebate. A onda prešućivala. Brat mi je. (Jedva se suzdržava da ne zaplače od živaca.)
Beci je privuče u zagrljaj kratko, snažno, a onda je prodrma za ramena.
Beci: Alo. Ej. On ti je brat? Samo brat? On ti je najbolji prijatelj. Volite se više nego šta mater i oca volite. (pauza) I koga on ima osim tebe, mene i Malog. Debila. Koga ima?
Maja šuti. Smiruje se.
Beci: I tebi, i meni i njemu će oprostit sve.
Maja odmahuje glavom. Beci je opet prodrma za ramena.
Beci: Ej. Slušaj. Slušaj. Sićaš se kad si dobila menzes prvi put?
Maja: Kakve to veze ima?
Beci: Ima. Nije ti bilo matere doma. Nisi išla ocu, nisi zvala Ljubu iako je živila dvi kuće dalje. Išla si...
Maja: (Gorko se nasmije.) Njemu. A on tebi! I išli ste po uloške zajedno jer je moja mater imala samo tampone.
Beci: (vedrije) Moglo bi se reć da brinem o pičkama od dvanaeste.
Maja ga udari po ramenu.
Beci: Šta?! Jesi me nekidan po Ketonale poslala? El to isto za pičku?
Maja: Beci, nije mi do zajebancije trenutno.
Beci: Nije ni meni. (ozbiljnije) Samo ti govorin da on ne može bez tebe. Ka ni ti bez njega. Bez mene možda može, ali bez tebe ne. Oprostit će ti. Zna koliko si volila Ljubu. Umisto sto riči dnevno, neko će vrime govorit deset, a onda će reć da ste mogli negdi na pivo i znat ćeš da ste riješeni.
Maja: A ti?
Beci: Ja iman razgovarat s njim. Neću odma jer neće čut ništa. A i propisno sam ga dovatija maloprije, (Steže i otvara šaku, gleda zglobove.) ljut je. Pričekat ću sutra. A ti ćeš mi napravit uslugu.
Maja: Reci.
Beci: (Otpuhne.) Aj sidi.
Oboje sjedaju.
Beci: Krenilo je sve skupa jer mi je Mali učinija pizdariju.
Maja: Bartul?
Beci: Ne, Stuart Mali, jebate. Ko nego Bartul? Govno malo.
Maja: Pa šta je bilo?
Beci: Kad smo večerali skupa.
Maja: E?
Beci: Siša sam ovde po punjač. Mali je leža na podu pijan, diga sam ga, poljubija me, uvatija me za kurac, odgurnija sam ga. Reka sam mu da je maloljetnik i da se gubi doma. I bija sam prilično grub prema njemu, pa je, valjda, ne znam, za osvetu ispriča Spahiji da smo se ljubili.
Maja: (šokirano) Kreten mali, ubiću ga. Čekaj... Nije valjda... Nije valjda Spahija povirova to?
Beci: (Kimne.) Nije me ni pita.
Maja: Daj me nemoj zajebavat da je povirova da bi ti...
Beci: Je.
Maja: Pa koji kurac? Je li on normalan?
Beci: Eto, Majo, šta da ja tebi kažen sad? Cili život se znamo, a on misli da sam toliko govno, pod a, da bih jeba srednjoškolca, pod b, Ljubinog sina.
Maja: A u pizdu materinu. Pa šta je njemu?
Beci: Znaš šta mu je? Napa me bez da razmisli jer je Mali u pitanju. (pauza) A znaš kad Spahija napada?
Maja: Nikad, jebate.
Beci: Nikad. I nisam mu zapravo zamirija. Ali je zaslužija batine i zato ih je i dobija. Ko ga jebe. (živčanije) Jel ti razumiš da on nije posumnja uopće u tu priču?
Maja: Beci...
Beci: Ništa Beci. Ja nisam siguran trenutno jel uopće želim imat posla s njim kad to misli o meni. Nije me niti pita šta je bilo. Samo me napa. A za tuču sam kriv, jebiga. To si mogla i pretpostavit.
Maja: Jebeš cipu. Nebitno.
Beci: Moran ić. Riješi to s Malim, neka mu izvoli reć šta je stvarno bilo prije nego ja pričan s njim.
Maja: Reću mu i da ti se ispriča. Neće radit ovde ako to ne napravi.
Maja: Adio.
Beci: (dodirne joj rame) Adio.
Beci se zaputi prema izlazu. Okrene se. Energično se zaputi prema Maji, koja ustaje i upitno ga gleda. Privuče je u zagrljaj i pljesne po leđima. Odmakne se, primi je za lice. Ona ga drži za zapešća.
Beci: Oprosti šta sam ti reka da si pička.
Maja: Oprosti šta sam te trisnila.
Beci: Jesmo okej?
Maja: Jesmo. (Poljubi ga u obraz i odalami po potiljku.)
Beci: (Nasmije se.) Sutra navečer stoji?
Maja: Normalno.
Beci izlazi.
Maja: (Vadi mobitel i bira broj. Bijesno, smirenim glasom.) Ovamo dolazi isti sekund, pička ti materina. Ne, ne može. Odma, ako želiš nastavit radit za nas.
Tresne mobitel o stol.
Maja: Da mu mater jeben milu. Ovako mi vraća.

Sjedne. Čeka. Vrti imbus oko prsta.

Svjetla se gase.

Peti prizor

Maja sjedi i vrti imbus oko prsta. Ulazi Mali.

Mali: Dobar dan.
Maja: Dobar, jel? Ajde, neka je nekome dobar.
Mali: Majo...
Maja: (Prekida ga.) Začepi. Sidi. Ja ću govorit, ti ćeš slušat.
Mali: Ali ja...
Maja: (Raspali imbusom po najbližoj površini. Uperi kažiprst u Maloga. Zastrašujuće mirno progovori.) Sidi, rekla sam.
Mali šokirano sjeda. Uvlači se u sebe.
Maja: I šuti dok ja govorin. Vidiš, ti i ja, Mali... Rekla bih da imamo – smo imali – prijateljski odnos, je li tako? Već par godina mi govoriš ti, zoveš me po imenu. Pomažem ti oko škole. Popijemo kavu. Bi li ti reka da imamo prijateljski odnos?
Mali: (jedva čujno) Imamo.
Maja: Glasnije.
Mali: Imamo.
Maja: Imamo, je li? Znači, ovako prejebeš nekoga ko ti je u životu pomoga? Reci ti meni, bez Spahije i mene, bez ove radione, šta ti točno imaš u životu?
Mali: (tiho) Ništa.
Maja: (podrugljivo) A, nemoj tako, Mali. Pa imaš oca. Kako je otac?
Mali: (s mukom) Priča je jučer o njoj. Eto tako je.
Maja: Je li? A šta će se sad dogodit?
Mali: Znaš i sama.
Maja: Reci mi.
Mali: (ogorčeno) Ležat će u krevetu danima, neće se dizat ni tuširat, samo će pit, plakat, buljit u zid. Eto. To će se dogodit ka i svaki put. A ti to znaš, pa ne znam zašto me pitaš uopće.
Maja: Aha. A kod koga ćeš ručat, večerat i radit?
Mali: Kod tebe.
Maja: Mene?
Mali: Ili barba Ivana. Vas. Kod vas dvoje.
Maja: A ko će ti dvaput dnevno pakirat hranu za oca? Ić ti na primanja?
Mali: Ti.
Maja: A ko će otić, dignit ti očevih devedeset kila na ruke i odnit ga u kadu da se opere kad se polumrtav od alkohola izriga ili ispiša po sebi? A onda ga prisvuć i leć ga? Pa sutra opet? Pa prikosutra opet?
Mali: (Zagrca.) Majo, nemoj.
Maja: Spahija. Barba Ivan. Isti onaj Spahija koji razmišlja o tome da te zaposli nakon pripravničkog.
Mali šokirano otvori usta.
Maja: Da. Pa vidiš da posal ide, je li tako?
Mali: Je.
Maja: I triba nam par ruku.
Mali: Znam.
Maja: Ali nam ne tribaju govna. A ova radiona nije Spahijina. Radiona je moja i Spahijina. (pauza) Kad mi se ona mala vratila trudna s ekskurzije, stvarno mi je prekipilo. Ionako sam mrzila školu, da se razumimo. Al tad je bilo dosta. Tila sam dat otkaz na tom smrdljivom otpadu od posla isti dan.
Mali: Znam to.
Maja: Znaš to. A znaš zašto nisam? Da bih mogla dignit kredit na tri godine i izvuć Spakija iz dugova. Jer nije tija da mu otac sere šta je iša u biznis i šta propada. Tri sam godine čvakala Lexaurine i gledala ona smeća u zbornici i smeća u razredu i smeća od roditelja. Školovala se za automehaničarku. Otplatila kredit uredno. Dala otkaz. I onda smo potpisali: ja sam većinska vlasnica ovoga, znaš?
Mali: Ne.
Maja: Sad znaš. Ja sam osoba koja u svakom trenu može, teoretski, tražit brata da me isplati. Ne može me isplatit ako ne proda (Zavrti prstima iznad glave.) mašineriju koja mu triba za rad. Šta znači da je ovo moje, Mali. Možda nije puno, ali je moje. Pogodi čija će bit zadnja u vezi tvog zapošljavanja?
Mali: Tvoja.
Maja: Točno tako. (pauza) A znaš li ti šta je meni Beci?
Mali: Najbolji prijatelj.
Maja: Praktički brat.
Mali: Znam.
Maja: Praktički obitelj.
Mali: Znam.
Maja: I šta ćemo sad?
Mali: Ne znam.
Maja: Ja znam. Prvo, ispričat ćeš se Beciju za sranje u koje si ga uvalija. Drugo, rećeš Spahiji šta je stvarno bilo. Ako ti išta od toga nije po volji... (Pokaže rukom vrata.) Slobodan si. Vrati se Buljanu.
Mali: Majo, ja...
Maja: Ne zanima me.
Mali: Molin te. Samo da ti kaž...
Maja: Ne zanima me.
Mali: (Preklinje.) Molin te. Kad te molin.
Maja: Šta?
Mali: Debil sam. Falija sam. Oprosti mi ti, i njima ću se ispričat. Ali meni je do Becija stalo.
Mučna pauza.
Maja: Čekaj... Ti si gej?
Mali: Ne.
Maja: Mislin, ima si cura. Jesi bi, šta?
Mali: Ne... Ne znam.
Maja: Pa je li ti se ikad svidija iti jedan lik?
Mali: Osim Becija?
Maja: E.
Mali: Nije.
Maja: A cure ti se sviđaju i dalje?
Mali: Jesu. Od muških... Samo on.
Mali je očajan. Maja ga promatra, a onda joj lice preplavi sažaljenje. Smekšava se naizgled.
Maja: Mali.
Mali: E?
Maja: Kaže se molim.
Mali: Molim.
Maja: Samo Beci, a?
Mali: Da.
Maja: Pa otkad to?
Mali: Ne znam, možda godinu. Tako nešto.
Maja: I niti jedan drugi lik ti nije...
Mali: Ne. Samo on.
Maja: (sućutno) A, Mali...
Mali: Šta? (Na rubu je suza.) Šta? Iman sedamnaest godina i sad sam ja neozbiljan samo radi toga, je li? (Okreće glavu od nje.)
Maja: Pričaj sa mnom, Mali. Zašto Beci?
Mali: Pa vidi ga!
Maja: (Nasmiješi se.) Gledam ga svaki dan.
Mali: Vidi ga. Stvarno ga vidi.
Maja: Reci mi ti. Zašto Beci? Šta vidiš kad ga vidiš?
Mali: Kako šta? Vidi šta vozi, vidi s kim spava, vidi šta oblači, vidi s kakvim se ljudima druži, vidi kako uđe negdi i...
Maja: I sve ga je puno?
Mali: To! Baš to. (pauza) A kad izađe... Ka da ponese sve sa sobom. I sve bude prazno.
Maja: (nježno, ironično) Ostane samo oblak Diora za njim. I debilni osmijeh na tebi, pa ga pokušavaš još dvi ure sputat na faci da ljudi ne misle da si manit. Je li to to, Mali?
Mali bespomoćno kimne.
Maja: (dobroćudno) Gledaj, ako si bi, znaš da ću te ja prihvatit. Ali ja mislin da si ti vrlo malo bipsić. Dz. Mislin da si bipsić kad vidiš Becija.
Mali: (uzdahnuvši) A e.
Maja: Ja ti moran reć nešto šta sad nećeš skontat, ali nekad oćeš. Jedan dan oćeš. I bit će ti lakše. Oćeš me poslušat?
Mali kimne.
Maja: Ti si, Bartule moj, zaljubljen u Becijev brend. To je to. Beci je svjesni, kultivirani brend. Tim svojim brendom privlači sve one sisate, guzate odvjetnice i doktorice koje jebe, sve one He-Mane koji mu jedu iz ruke i zarumene se kad im nasloni ruku na bedro u javnosti... Beci je jebeni brend. Ispod toga ima srce, nemaš pojma koliko, ali površina mu je... Površina.
Mali: Nije samo zato.
Maja: Viruj mi, je. Nisi ni skonta da si ka prvi razlog zašto ti se sviđa naveja Audi, jebate.
Mali: Nije. Stvarno nije.
Maja: Da si vidija Becija kad je bija tvojih godina, ne bi tu bilo ni B od Becija. Bija bi samo jedan nedefinirani Berislav s lošom frizurom.
Mali: Ali...
Maja: (ozbiljno) Slušaj me. Beci je odrasta s alkoholičarom i psihičkom bolesnicom koje ja uopće ne bih nazvala roditeljima. Osim para, spize i krova nad glavom nisu mu dali ništa. Naša kuća mu je bila kuća, ne njegova. Moj otac je s njim iša šit odijelo za maturu i učija ga je vozit. Moja mater ga je učila engleski, prijavila ga za stipendiju, češće se čuje s njom nego ja. Mater mi brata zove Ivane, a Becija sine, jebate. Kad je otiša upisat faks u Zagreb...
Mali: Moja mama je bila s njim.
Maja: Je. Skupa su išli. Nešto se prominilo u njemu. Nije naučija gradit samo zgrade, naučija je gradit jako puno toga. Odlučija je izgradit od sebe to u šta si se ti zaljubija. I to ćeš odbolovat sam. Nakon šta se ispričaš i njemu i Spahiji.
Mali: Oću.
Maja: Sutra. Ova priča je završena. Becija ne zanimaš. Znam da je to užasno čut, ali ne zanimaš ga niti malo. Stvarno.
Mali: Dobro.
Maja: Gotovi smo.
Mali se uputi prema izlazu, osvrće se.
Mali: Bog, Majo. I oprosti.
Maja: Oprošteno. Preuzmi odgovornost. To nauči od Becija.
Mali: Oću.
Maja: Oćeš?
Mali: Oću.
Maja: Ajde. Bog.
Mali: Bog.
Maja uzima imbus sa stola i prevrće ga po rukama. Uzdahne.
Maja: E, moj Beci.
Vibrira joj mobitel (ili zvoni Dragana Mirković), javlja se. Govori s pauzama.
Maja: E, Beci. Telepatija. Već riješila. Nemoj, nemoj danas. Neka oladi malo, popizdija je baš danas. Ma nisi ga slomija, šta ti je. Stavija je leda. Neka je dobija batine, jebiga, bolje od tebe nego od koga drugog. Volovi ste stvarno. Sutra se vidi s njim, pa se vidimo ti i ja navečer. Ne, neću ti sist na facu da proslavimo. (Smije se.) Debilu. I ja tebe.
Smiješi se. Odmahne glavom.
Maja: Kreten.
Smiješi se. Spremi imbus na zid. Osvrne se po radionici, popravi neku sitnicu. Posegne za prekidačem.

Svjetla se gase.

Šesti prizor

Spahija za stolom. Maja ulijeće kao furija.

Spahija: Dobro di si ti od jučer, zva sam t...
Maja: Jesi ga pita uopće?
Spahija: (šokirano) Koga? Šta?
Maja: Becija! Jesi ga pita?
Spahija: Pita šta?
Maja: Znaš ti šta, pizda ti materina. Jesi toliko ćorav kad je Mali u pitanju, a?
Spahija: Čekaj, Majo... (Prilazi joj i pokušava je dotaknuti.)
Maja: (Odgurne ga svom snagom.) Ništa čekaj, Majo. Ništa. Ćorav si i slip i glup.
Spahija: On je njega...
Maja: Ko je koga? Ko koga? Debilu jedan.
Spahija: Čuješ, meni je Mali...
Maja: Laže! Jebote, laže. Kako ti nije palo na pamet? Kako ti nije palo na pamet da su ljudi, kad ih neko odbije, povriđeni? I onda naprave pizdariju. Iskale se. Znaš koliko je meni puta neki bijednik uletija vanka, pa me izvriđa kad sam ga odbila? Znaš koliko? Ne znaš, jer si muško. Pojma nemaš.
Spahija: Majo...
Maja: Začepi. I slušaj me.
Spahija: (Vidi da nema druge.) Okej.
Maja: Jel te ja moran podsjećat šta je sve Beci napravija za tebe u životu? Moran li?
Spahija: Ne moraš.
Maja: Pa koji kurac radiš? On ti nije najbolji prijatelj. On ti je, Spaki, jedini prijatelj. I pomirit ćeš se s njim. Je li ti to jasno?
Spahija: Nećeš mi zapovidat.
Maja: (prijeteći) Imam čime. Ne tiraj me da ti kažen.
Spahija: Ozbiljno? Potezat ćeš ovo? (Pokaže rukom oko sebe.) Pa eto ti je, pička mu materina, ako ćeš mi je držat nad glavon cili život! Nosi ključe i ko te jebe više, tebe i radionu.
Pauza. Smiruju se.
Maja: Ja znam na šta ti kontaš: da ću vas ja izmirit. Bogami, neću. Pun mi je više kurac ovoga. Zato šta sam žensko moram bit...
Spahija: ... nitko ne očekuje...
Maja: Ušuti!!! Ne prekidaj me! Ne prekidaj me kad iman nešto reć! Cili te život mirim s nekim. Cili život posredujen. S ocem, s materon, s Becijem, s Malim, s dobavljačima, pa pun mi te kurac više! Neću ti bit osobni Unprofor jer sam žensko! Gotovo je, je li ti jasno? Neću te više mirit ni s kim. Miri se sam. Nauči se mirit sam ili ćeš krepat sam.
Pauza. Maja je bijesna, Spahija je naizgled smiren.
Spahija: Dobro.
Maja: Ako s Becijem ne budeš tija pričat više nikad radi nekih drugih stvari, dobro. Falij. Budi idiot. Izgubi čovika koji je cili život uz tebe. Od vrtića. Izgubi ga. Ali me ne tiraj da biran strane, jesi čuja?
Spahija: Jesam.
Maja: A za ovo sranje, za to šta si povirova Malome bez da si ga pita... (Razočarano odmahuje glavom.)
Spahija: Zajeba sam.
Maja: Jesi. Zajeba si.
Spahija: Znam.
Maja: Ne, ne znaš. Jer Beci tebe nikad, nikad ne bi okrivija za nešto bez da te pita. Još bi te i branija. On bi tebe branija krivog, a ti njega nevinog napadaš. I to za koje sranje.
Spahija: Kad je Mali reka...
Maja: Šta? Pretpostavija si da je Beci kriv jer... voli i muške? Zato?
Spahija: Ne znam.
Maja: E, pa ne voli dicu, jebote.
Spahija: Mali nije dite.
Maja: Je li? Maloprije je, sad nije? Čuješ, možda nije dite po nekim drugim stvarima, ali po tome itekako je.
Pauza. Spahija oklijeva pred minskim poljem, ipak je dovoljno glup da uđe.
Spahija: Oćeš li se čut s Becijem možda...
Maja: Ne! Odjebi. Neću te ni mirit ni pripremat teren. Sam si zgazija u ova govna. Sam čisti cipele. Iden doma, neman živaca tebe gledat danas. Rješavaj šta imaš. I ima da bude gotovo u roku odma jer ja večeras pijen s Becijem. Pun mi te kurac.
Spahija: Majo...
Maja: Ma jebi se.
Maja izlijeće vani, lupa vratima. Spahija uzdahne. Uzima mobitel.
Spahija: Lipo sam zajeba.

Svjetla se gase.

Sedmi prizor
Spahija sjedi na sredini radionice, laktova oslonjenih o koljena. U rukama mu je masna krpa koju odsutno trlja. Ulazi Mali.

Mali: Dobar dan, barba Ivane.
Spahija: Dobar dan.
Pauza.
Mali: Ja...
Spahija: Da čujemo.
Gledaju se.
Spahija: Sidi. (Odlaže krpu. Sjeda.)
Mali: (sjedajući) Oprostite. Stvarno. Meni je žaj. Bija sam debil i žaj mi je. Eto.
Spahija: Malo je reć debil.
Pauza.
Mali: Ne znam šta drugo da kažen.
Spahija: Ne znam ni ja. Napravija si sranje, eto.
Mali: Znam.
Spahija: Ne prekidaj me. Nisam gotov.
Mali: Oprostite.
Spahija: Napravija si mi malo žešće sranje ode. Prvo to s Becijem. Jes ti svjestan da sam ja njega napa bez da sam čuja njegovu stranu?
Mali niječno odmahne glavom.
Spahija: Jesam. Čovika koji mi je praktički familija sam napa ka da je zadnja guba s ceste. I sad se pitam di mi je mozak bija. (pauza) A i ti. Tako uvalit čovika... Pa koji je tebi kurac, a?
Mali: Žaj mi je.
Spahija: Imaš ti pojma koliko duguješ Beciju?
Mali: (zbunjeno) Kako dugujem?
Spahija: Duguješ, duguješ. (pauza) A za godinu dana si punoljetan, pa bi bilo vrime da ti ja kažen neke stvari koje ti tvoj stari očito neće reć.
Ustaje polako, odlazi do malog frižidera, stavlja dvije limenke piva na stol. Otvara obje, otpije gutljaj. Mali svoju ne dira.
Spahija: Znaš li ti, Mali, da su tebi otac i mater, dok si bija mal, upali u teške dugove?
Mali: (iznenađeno) Ne?
Spahija: Pokrenili su biznis sa ljekovitim biljem. To je tad bilo trendi, jebiga. Kompletne nasade im je uništila neka... bolest i ostali su petnaest iljada eura u dugu. Banka im nije tila dat kredit na kredit, normalno, a nisu imali od koga posudit. Nisu imali šta prodat. Svi su prijatelji ili bili i sami u kreditu, ili živili nezaposleni sa svojima. Nismo ni ja ni Maja mogli pomoć.
Mali: Pa kako su...
Spahija: Izvukli su se. U biti, nisu oni. (pauza) Izvuka ih je Beci.
Mali: Beci?
Spahija: (kimne) Beci.
Mali: Kako?
Spahija: A jednostavno. Proda je svoj prvi Audi, izgubija garant dvi-tri iljade eura na njemu, nije mi nikad tija reć koliko, izveja Ljubu na večeru i da joj kuvertu.
Mali ga zaprepašteno gleda.
Spahija: To nisi zna, jel tako?
Mali: (Otvori usta, pa jedva čujno.) Ne.
Spahija: E, nisi. A Audi je proda u Zagreb. Reka je da bi mu puklo srce da vidi da ga neki lokalni krkan vozika. Kad sam ga skupija na kolodvoru, kad se vratija nakon šta ga je proda, nije jedne riči reka do svoje kuće. Nikad nisam vidija, ni prije ni posli, da uopće može toliko dugo mučat. Moj lipi Beci je vozija raspadnutog Golfa duju dvi godine, a još je otplaćiva kredit za Audi. Više je bija u radioni nego na cesti. Al i njega je licka u praoni ka da je Audi. (Nasmije se uspomeni.) Nije manje jeba radi Golfa, ne boj se.
Mali: Ja ovo nisam zna.
Spahija: Nisi više dite, Mali.
Mali: Osjećam se ka...
Spahija: ... govno?
Mali: E.
Spahija: I triba bi.
Mali: Ja ovo stvarno nisam zna.
Spahija: Znam da nisi. Zato sam ti i reka. Jer tribaš znat kome si u životu dužan.
Mali: Njemu, očito.
Spahija: Nije tija uzet ni kamate kad su mu vratili pare. Ljuba je poludila. Po-pizdila. Jer mu je rekla, kad joj je da pare, da prihvaća samo ako će vratit s kamatama. Ka za banku. I razlikom za Audi koju je izgubija prodajući ga. Beci joj je reka da normalno, da ima (nasmijano) prelipa kolina i da ih je šteta polomit.
Mali: A onda nije tija uzet.
Spahija: Nije. Mogla je to Ljuba očekivat, zna ga. Al kako je ljuta bila, to je strašno bilo. Ušla je ovde u suzama, bisna, natirala mene da uzmen te pare i da obećan da ću natirat Becija da ih uzme.
Mali: Je li ih uzeja?
Spahija: Je. Uzeja, napravija lepezu od njih i isprid vaše kuće plesa španjolske plesove dok nije uzela pare nazad.
Beci se pojavljuje. Ruke su mu u džepovima.
Beci: (Blago se osmjehne Spahiji.) Flamenco, seljačino. Flamenco. (Naglo zauzme flamenco pozu, pa polako vrati ruke u džepove.)
Spahija: (Podigne pogled.) Ej.
Beci: (Malome) Ima potres mozga od jučer kad sam ga kenda šakom, pa je zaboravija. Bija je flamenco u pitanju, a moja duja je imala najbolje zvučnike u županiji. Bio je šou potpuni.
Spahija: To ti je mukte montira onaj sin od hadezeovca šta si ga jeba.
Beci: Zaradija sam taj saund sistem u znoju lica svoga. Nije bilo mukte.
Pauza.
Mali: (ustaje) Oprosti, Beci. Stvarno oprosti.
Beci: (Promatra ga, kimne.) Vozi. Imamo pričat.
Mali: I fala ti.
Beci: Šta te nisam ubija? Nea na čemu, Spaki je popija te batine umisto tebe.
Spahija: Jebi se.
Mali: Ne to.
Beci ga upitno pogleda.
Mali: Nego šta si proda Audi.
Beci: (Razočarano pogleda Spahiju.) A i šta si mu i to mora reć sad? Jesi mu baš mora reć odakle su pare došle? Nisi moga reć da sam, ne znam, ima ušteđevinu?
Spahija: Nije više dite, Beci.
Beci: Nego šta je? To su privatne...
Mali: Bolje da znam.
Beci: (Malome) Ti muči. (Spahiji) Stvarno?
Spahija: Ima pravo znat da si mu to napravija za mater.
Beci: Jel? Ima li pravo znat da ste ti i Ljuba...
Mali: Znam to.
Obojica ga pogledaju.
Spahija: Ko ti je reka?
Mali: A nisam glup. Vidija sam slike s mature, kako plešete, kako se gledate... Nitko se onako ne gleda ako se ne voli.
Beci i Spahija se pogledaju. Beci slijegne ramenima.
Spahija: A dobro. Ajde, Mali, imamo pričat. Vozi.
Mali: (Beciju) I oprosti. Stvarno. Bog.
Beci mahne.
Spahija: Bog.
Svjetla se gase.
Osmi prizor

Nepromijenjeno od prošlog. Spahija i Beci se gledaju.

Spahija: Ajde sidi. Krušovice?
Beci: Može. (Skida sako i odlaže ga, zasuče rukave, sjeda.)
Spahija: Mali ti to nije taka, sad sam otvorija. Oćeš tu uzet?
Beci: (Pipne gornjom stranom prstiju limenku.) Može.
Spahija: Živija.
Beci: Stogodina.
Kucnu se limenkama, otpiju gutljaj.
Beci: Jesi dobro?
U isto vrijeme, nesvjesno: Spahija protrlja čeljust, Beci šaku.
Spahija: Jesam. Ti?
Beci: Dobro.
Pauza.
Beci: Lipi moj. Jel vrime došlo, a?
Spahija: Ima bit da je.
Beci: Oćemo?
Spahija: A sad ćemo ili riješit šta imamo, ili smo gotovi.
Beci: Tako je kako je.
Pauza. Beci metodički, u stupcima, briše kondenzat s limenke.
Beci: Imaš šta žešće?
Spahija: U kući.
Beci: Aj, ja ću.
Beci odlazi sa scene. Dok ga nema, Spahija vješa njegov sako na vješalicu i sjeda natrag. Čeka ga. Beci se vraća s bocom viskija u jednoj i dvjema čašama (jedna s ledom) u drugoj ruci, vidi da mu je sako na vješalici. Ne kaže ništa. Stavlja čaše na stol. Ulijeva viskija do vrha u obje. Spahiji dodaje onu s ledom.
Spahija: Jel ti mene na hitnu oćeš poslat?
Beci: Šta?
Spahija pokretom glave pokazuje čašu.
Beci: A jebate bog. (Uzima čašu, otpija pola u gutljaju i stavlja je natrag ispred Spahije. Obriše usta nadlanicom.) Eto, jel sad može?
Spahija: Vidin da već počinješ za večeras, a?
Beci: Da, tata. (pauza) Oš s nama pit?
Spahija: A ne znam, mislin da i Maja oće pričat s tobom.
Beci: Pa popričat ćemo uru...
Spahija se posprdno nasmije.
Beci: ... dvi, pa onda dođi.
Spahija: Ne znam, vidit ću.
Beci: Kako oćeš.
Pauza. Beci polako ode do lavaboa i natoči malo vode u dlan, pa je izlije u svoj viski iz dlana. Obriše ruku o potiljak. Vraća se za stol. Sjeda opkoračivši stolac. Drmusa koljenom, povremeno se smiruje, pojačava kad živčani.
Spahija: Je li Maja znala?
Beci: Je. Skoro sve.
Spahija: Da ste bili skupa?
Beci: Znala je.
Pauza.
Spahija: I nije mi rekla.
Beci: Ljuba je naredila.
Spahija: Nebitno.
Beci: Bitno.
Spahija: Govori.
Beci: Šta oćeš da ti kažem?
Spahija: (Promatra ga uzdignute brade. Odlučno.) Sve. Sve šta je bilo između vas.
Beci: Sigurno?
Spahija: Beci, sad nema nazad. Volija bih da nisam sazna za ovo nikad, al sad kad jesan, nema nazad. Ili ćeš mi reć sve... Ili ajde ća i ne vraćaj se.
Scena se odvija polako. Obojica počinju piti naizmjence viski i pivo, rade to do kraja. Sukladno ovome, razina uočljive alkoholiziranosti im raste.
Beci: Oćeš prvo šta Maja ne zna?
Spahija: Šta Maja ne zna?
Beci: Pa jesan ti reka da Maja zna skoro sve. Ne zna sve.
Spahija: Dobro.
Beci: Ali to ti mogu reć pod jednim jedinim uvjetom.
Spahija: Nećeš mi postavljat uvjete.
Beci: (Teška pauza. Ne prijeti bezveze kad ovo izgovori, mirno postavlja uvjet koji će ispuniti. Spreman je otići.) Da odem ća, onda?
Spahija kratko razmisli, pa odmahne glavom.
Beci: (Uzdahne.) Reću ti sve, ali Maji nećeš reć ono šta osamnaest godina ne zna.
Spahija: Dobro.
Beci: Obećaj mi.
Spahija: Jesmo od jučer ti i ja?
Beci: Obećaj.
Spahija: Obećajen.
Mučna pauza. Beci tek sad stvarno shvaća da nema nazad, popije viski do kraja. Spahija napravi isto, ulijeva obojici.
Beci: Sićaš se kad je Ljubu ono puka brak, pir, ovo ono? Kad ste maturirali? Nedugo nakon toga?
Spahija: Kako se ne sićam, zato me i ostavila to lito.
Beci: Zašto je to puklo?
Spahija: Šta ja znam, brate. Bila je taj đir, igrala se s bebama uvik, pirevi Kena i Barbice, bogati, ka i sve ženske.
Beci: I Maja.
Spahija: Pa dobro. Nju je prošlo valjda.
Beci: Zašto je Ljubu puklo tako?
Spahija: Pa uvik je imala te neke filmove.
Beci: Zašto je tako intenzivno počelo pucat, šta misliš?
Spahija: Žensko, bogati.
Beci: (ravnodušno) Žensko. To je razlog. Aj razmisli malo.
Spahija: A šta ja znam šta.
Beci: Znaš ti. Samo sebe lažeš pola života pa i ne znaš da se lažeš.
Spahija: O čemu ti sad tu pi...
Beci: (Prekida ga, bijesno se izdere na njega.) Zašto se žene žele udat, Spahija?! Zašto? Kad im počne gorit pod nogama? Kad se svaka žena oće udat, boga ti glupog?
Spahiji sviće. Kako mu se na licu čita sve veći očaj, Beci postaje blaži.
Spahija: U pičku materinu. (Pokriva usta rukom, pa se hvata za glavu.) A u pičku materinu. Zašto mi... Kako mi nije... A u pičku materinu.
Beci uzdahne.
Spahija: Nije mi rekla.
Beci: Znam da nije.
Spahija: Kako mi nije...
Beci: Slušaj me dobro. Nije ni Maji. I nećeš joj reć.
Spahija: (Uspravi se.) Neću. Nema šanse. Nema šanse, ubit će je to. Ljuba joj nije rekla...
Beci: Znam. Nije joj rekla jer je znala da će se dogodit sranje. Ili bi bila rekla tebi, jer si joj brat, ili bi to sakrivala od tebe i krepavala, jer si joj brat. U svakom slučaju, Maja bi se bila sjebala. Izila bi se živa.
Pauza.
Spahija: Ka šta si se ti izida po života.
Beci: Otprilike.
Spahija: (Trlja lice rukama.) O, Bože. Kako ja ovo nisam zna, Beci?
Beci: Gledaj. Čekaj. Čekaj sad. Nisi zna jer si bija debil. Amo ispočetka. Smiri se. Ako ćemo ovo sve riješit ti i ja...
Spahija: Kako si moga bit s njom dok je bila sa mnom?
Beci: Nisam.
Spahija: Čekaj, jesi reka...
Beci: Jesam. Samo smo se poljubili. Nismo spavali skupa, mislin, jesmo, ali nismo... (Duboko udahne. Otpuhne.) O, jeben te. Kad ste bili skupa, nismo se... (Nervozni pokret rukom.)
Spahija: Ono šta si...
Beci: Snerva si me. Bilo je kasnije.
Spahija: Kako, šta?
Beci: (Uzdahne.) Taj dan nakon mature je došla kod mene doma. I nismo se. Ne lažen te. Mojih... (pauza) Mater je bila na Ugljanu, otac pitajboga di. Bija sam sam. I došla je, ne znam, popili smo par pivi, pričali smo... I onda mi je rekla da je bila s tobom. I da joj...
Spahija: ... je bilo očajno.
Beci: Nemoj sad o tome, molin te, aj. Aj ne budi debil. Došla je i bila je u kurcu. Kome da to reče? Tvojoj sestri, jebate? Pa je ispričala meni.
Spahija: A ti si iskoristija šansu.
Beci: Jebi mater. Čisto da znaš, ona je mene poljubila. Eto. I to je bilo to.
Spahija: Nije. Nego sad sereš i izvlačiš se.
Beci: Ne serem i ne izvlačim se, nego je to bilo to.
Spahija: Evo da nije.
Pauza.
Beci: Plakala je. Rekla mi je da me voli, da voli tebe i da ne zna šta će. Spavala je kraj mene. Zagrlija sam je... Nismo... Samo smo spavali.
Spahija: I?
Beci: I ništa. Ujutro smo marendali i išla je ća.
Spahija: Tad je bila trudna.
Beci: (posprdno) Čuješ, nisam siguran koliko je tvoja sperma plivala po njoj ni kad točno započinje trudnoća nakon neodgovorne jebačine, ali vjerojatno da.
Pauza. Spahija ga prezirno gleda.
Beci: Oprosti.
Pauza.
Spahija: Kad ti je rekla da je trudna?
Beci: Tjedan dana prije nego smo išli u Zagreb.
Spahija: Znači, vaš izlet na fakultete je...
Beci: Da. Romantični vikend-pobačaj.
Spahija: Čekaj, ona je bila trudna sa m...
Beci: Majku ti milu jeben, ajde me provaj pitat jel nečije drugo pa da te opet pribijen.
Spahija: Oprosti.
Beci: Njoj se ispričaj. A, da, ne ideš na groblje pa ne možeš.
Spahija ga pogleda, na licu mu je očita bol.
Beci: Oprosti. Oprosti, jebiga, ali ne moš me to pitat.
Spahija: Znam. (Pauza. Gorko.) Vidiš, kako sam se brzo ponada da nije moje. A jesam govno, a?
Beci: Jesi. Pravo muško.
Pauza. Beci nadolijeva.
Spahija: I?
Beci: Ništa. Petak pobacila, nedilju sam je vratija doma. Nakon toga me izbjegavala. Nisam je ni vidija više nasamo do Zagreba.
Spahija: Dok mene nije ostavila.
Beci ga gleda. Nasmiješi se. Priča ovu uspomenu ne da povrijedi Spahiju, nego da je napokon podijeli s nekim. Dok priča, nasmiješen je bez prestanka, i kad su mu suze u očima. Ovo je najveća uspomena koju ima. Spahija to osjeća, sluša ga pažljivo, ne gledajući ga.
Beci: Jedan dan mi je samo neko zazvonija. Tek sam uselija u stan, vanka nebo na zemlju, pljušti, prozori puštaju, ja jeben mater gazdi koji se ne javlja na telefon, i još na vratima zvoni, zvoni, zvoni, ne staje, brate. Ja otvaran vrata gotov ubit nekoga, a na vratima – Ljuba. Pokisla ka miš, cilo ono crno s očiju se razlipilo po njoj, doslovno kapi voda s nje... A 'naš šta ona radi?
Spahija: (jedva čujno) Šta?
Beci: Smije se. Smije se, jebate, onako blesavo, znaš ono kad je uvati, kad počne pa ne može stat?
Spahija digne pogled, kimne.
Spahija: (Nasmije se.) Pa ceni.
Obojica oponašaju zvuk.
Beci: Hiii...
Spahija: Hiii...
Beci: To, to. I ona ceni. Umire. Kapa sve s nje, lokva ispod nje, a ona ceni ka kreten. I ja se već počinjem smijat s njom, i pitan je lipo: Bogte, čega si se ti našmrkala u deset uri ujutro?, a ona se zalipi za mene i zagrli me onako mokra. (Oči su mu suzne.) Zagrli me ka da ništa nema osim mene na svitu. I ljubi me i smije se dok me ljubi. Ne može... Usne ne može spojit uopće (Pokazuje prstima.) koliko se smije i... Naslanja taj osmijeh meni na zube. Uopće me ne ljubi. Smije se u mene.
Spahija: Mene nije nikad...
Beci: (blago) Ne natječemo se, Spaki.
Spahija: Ne, ne. Samo kažem. Uvik je bila...
Beci: ... ozbiljna?
Spahija: A e.
Beci: Valjda je, ne znam, bila s tobom takva jer si ti takav. A ja sam kreten, pa je s menom bila kreten.
Spahija: I? Šta je bilo?
Beci: Uselila kod mene. Odma sutra. Iznajmila nekoj Hercegovki onu svoju sobu u domu i...
Spahija: Živili ste skupa?
Beci: Spaki...
Spahija: Sve mi reci. Živili ste skupa.
Beci: Jesmo.
Spahija: Koliko? Ako se ona udala kad ste bili na drugoj godini...
Beci: Osam miseci.
Spahija: Osam miseci.
Beci: Je.
Spahija: (mirno) Majku ti jeben, Beci. Jesi me čuja? (Iduću rečenicu naglašava spuštajući dlanove na stol sa svakom naglasnom cjelinom.) Jeben ti majku milu koja te rodila. Eto.
Beci: Bilo bi lakše da smo se samo kresnili, a?
Spahija: Da znaš da i bi.
Beci: Rekla mi je: Triban te. Nikad mi prije ni posli niko nije reka da me triba. Ne tako. Valjda nisam taj tip čovika da bi me neko triba.
Pauza.
Spahija: Otkad si ti bija zaljubljen u nju?
Beci: Otkad sam je vidija. A prvi sam je vidija.
Spahija: (pomirljivo) Beci, imala je jebenih deset godina kad je došla živit ovde.
Beci: (tvrdoglavo) A ja devet. I prvi sam je vidija. Došli su kad je tribala škola počet, i ti si je vidija tek tjedan dana nakon u školi. Jer nije izlazila. Stala je kući i čitala i vatala je zlatare iz dvora u teglu s lišćem. Ja sam je prvi vidija.
Spahija: (pomirljivo) Beci.
Beci: Odjebi. Ti si joj uletija iako si zna da mi se sviđa.
Spahija: Kako sam moga znat ako mi nisi reka?
Beci: E pa triba si.
Spahija: Dobro, triba sam.
Beci: Triba si.
Pauza.
Spahija: Bogtejeba, skaka si laštik s njima. Ja sam mislija daš bit peder.
Beci: (Iznosi činjenično stanje.) Gleda sam kako im sise skaču.
Spahija pr(a)sne u nekontrolirani smijeh, Beci mu se priključuje.
Spahija: (kroz smijeh) Ti si... Ti si naučija skakat laštik da bi... Da bi...
Beci: Jep. Da bih gleda rastuće sise i guzice u razvoju kako... (vulgarna pantomima)
Spahija: Koji si ti kreten.
Beci: (Nazdravi sam sebi.) Bio i ostao. Još mi se uvik kurac diže na laštik. Nekad kupin metar laštika, skačen i drkan. Laštik je super.
Spahija: Koliko si prija s laštika jeba?
Beci: A nisam ih puno jeba jeba. Bili smo nevina generacija, brate, ovo danas cuca kurac odma nakon bočice.
Spahija: Dobro, aj. Ljubija se?
Beci: Pa prije srednje sa svima, jebate.
Spahija: Daj nemoj srat.
Beci: Najozbiljnije. Čak i s onom lezbačom šta sad trenira ragbijašice.
Spahija: Daj nemoj srat!
Beci: Grabila me za kurac stalno, a ja joj mica ruku. Sićam se toga. Baš je agresivna bila. Uglavnom, ljubija se sa svima, pola (Napravi oduran pokret koji implicira prstenjačenje.) i jednu jeba.
Spahija: Koju?!
Beci: Ne. Džentlmeni se ne hvale.
Spahija: A čekaj, šta je ovo bilo?
Beci: Pa bez imena.
Spahija: Nisi valjda Lejlu?
Beci mu namigne, pantomimom zaključava usta i baca imaginarni ključ daleko u publiku. Prati ga kako pada zaklanjajući oči. Napravi zvuk eksplozije kad padne. Skloni se od gelera.
Spahija: (zlobno) Baš je praktično birat koje se tajne govore, a koje ne.
Pauza. Sliježe se atmosfera. Iz Becija se gubi svaki trag humora.
Beci: Ti i Maja ste najbliže obitelji šta sam ikad ima. Boja sam se da vas ne izgubin oboje.
Spahija: A sad?
Beci: A sad ti eto sve šta iman. Ako ćeš joj reć za pobačaj... Ne mogu ti zabranit.
Spahija: Ona te...
Beci: Oće li me volit ako ovo sazna?
Spahija uzdahne.
Beci: Točno to. Eto, sad ti možeš odlučit šta ćeš. Rečeš li joj... (hladno) Zapamti da ste i vi ostali bez mene, a ne samo ja bez vas.

Svjetla se gase.

Deveti prizor

Svjetla se pale. Sve je isto osim atmosfere između njih dvojice. Teška je, opipljivo tmurna. Pijaniji su. Premjestili su se na kauč.

Spahija: Pobacila je moje dite, Beci.
Beci: Fetus. Pobacila je... Ili embrij. Potencijal diteta. Ne dite.
Spahija: Al bilo je i moje.
Beci: Aha. (zlobno) Jer si bija tako spreman na brak i dicu.
Spahija: Pa da sam...
Beci: (grubo) Šta da si? Nisi je tija ženit ovako, ali bi tija da si zna, je li?
Spahija: Bilo bi drugačije.
Beci: Jel ti misliš da ijedna žena želi da je neko oženi samo radi diteta?
Pauza.
Beci: Prosječna da, u većini slučajeva. Ali Ljuba nije bila prosječna, a ni glupa.
Spahija: Ali sam zato ja bija prosječan i glup.
Pauza.
Beci: Jesmo došli ovde sažalijevat tebe, šta?
Spahija: Samo kažem. Vodin prilično prosječan život, osim šta sam neoženjen.
Beci: Triba si bit oženjen ima pet godina, pa si zajeba Vanju s onom nekom livom bivšom.
Spahija: Reka sam joj.
Beci: Jesi. Reka si joj jer si zna da cura ima nekog samopoštovanja, i da ti neće prić priko toga nakon tri godine veze.
Spahija: I?
Beci: Privarija si je jer nisi ima muda ostavit je.
Spahija: (Podigne čašu.) U nečemu smo ista bagra ti i ja.
Beci: Vidiš, ja to ne bih napravija zaručnici, za razliku od tebe.
Spahija: Ka da bi se ti ikad zaručija. Znaš šta je tvoj problem?
Beci: Puno toga?
Spahija: Sa ženama?
Beci: Šta nemaju kurac?
Spahija: E, zajebi to. Zajebi tu priču. Vara si ti i žene sa ženama, i muške sa muškima. Zajebi te priče fali ti pička kurac.
Beci: Dobro, okej. Šta, doktore Phil?
Spahija: Bojiš se veze.
Beci: Pa?
Spahija: Šta pa?
Beci: To je neki problem? Wow, problema. Ajme. Ne znam šta ću od tog ogromnog problema.
Spahija: Naravno da ćeš se rugat. Šta drugo radiš u životu.
Beci: Čuješ, iman para, dobro izgledan, ženske me vole, muški me vole, jebe me se koliko to potraje. Potraje dok potraje. Kad istekne... (Slijegne ramenima.) Široko im polje.
Spahija: I ne bi tija bit s nekim? Zaozbiljno?
Beci: A šta je zaozbiljno, aj? Šta? Da mi neka pička tu kenjka kad joj počne kucat biološki sat, a ja neću dicu? Ili neki debil sere jer ne iden s njim na prajd i ne vodin ga u matičara? Šta? Di su te čarolije duge veze, ajde, objasni mi. Kad ti se prestane dizat kurac na nekoga? Kad ti triba deset minuti da ti se digne? Kad jedan sere dok drugi pere zube? Je li to čarolija?
Spahija: Budit se kraj nekoga koga voliš. Gledat nekoga koga voliš svaku večer i svako jutro.
Beci: To sam već ima.
Pauza.
Spahija: (mirno) Vidiš, ja nisam.
Beci: Nisam tija...
Spahija: Ne, ne. Okej je sve. Sve okej. Samo kažem. Ti jesi. Ja nisam. Bili smo momak i cura, i spavali smo skupa, a... nisam nikad zaspa kraj nje i probudija se kraj nje. Ti jesi.
Pauza.
Beci: Jesan.
Spahija: Zašto te ostavila?
Beci: Ko kaže da nisam ja nju?
Spahija: (prezirno) Baš.
Beci: A ona je mene. Isto ka i tebe.
Spahija: Nije valjda...
Beci: Ma idi u tri pičke materine glup tako. Jebate. Za razliku od tebe, ja se oslanjam na kondome, nisam debil. Nije ovo meksička sapunica, u kurac.
Spahija: Malo je sapunica.
Beci: A je malo. (pauza) Nije bila trudna. Ali se opet tila udavat. A ja...
Spahija: ... si ti.
Beci: Jebiga. Reka sam joj jasno i glasno da nisam za to, i da sumnjan da ću ikad bit.
Pauza. Spahija pažljivo promatra Becija; kad progovori, u glasu mu je neka čudna mješavina ljubomore, nostalgije i nježnosti.
Spahija: Ljuba ti je bila najduža veza.
Beci kimne.
Beci: Mogla je bit i duža. Da me tila. Samo šta nije.
Spahija: Koliko si uopće najduže...
Beci: Po godine sam bija s Lucijom.
Spahija: Ol s Andrijom nisi bija...
Beci: Četri miseca. Al smo se, ka, duže kuvali.
Spahija: On je ima onog momka.
Beci: E.
Spahija: Šta si ga pribija.
Beci: Pederčina.
Spahija: Vidi te kako si homofobičan.
Beci: (Nasmije se.) Pederčina u ljudskom smislu, ne u smislu kurca u guzici.
Spahija: Lipo si ga bija pribija.
Beci: Skoro ka tebe.
Spahija: (nasmijano) Puši kurac. Pederčino.
Beci: U ljudskom smislu?
Spahija: Ne. To nisi, brate.
Nasmiju se. Beci se naglo uozbilji kako to rade alkoholizirani ljudi.
Beci: (prijeteći) Spahija, čuješ, dogovorili smo se, da ti nije palo na pamet...
Spahija: Znam. Neću. Nema šanse da bih joj reka.
Beci: Razumiš li da su Ljuba i Maja bile... Maja doslovno zna sve o njoj osim ovoga. Sve. A ništa dobro se neće dogodit ako sazna, razumiš li? Ništa se dobro neće dogodit.
Spahija: Razumin, ne moraš mi govorit to.
Beci: Bilo joj je grozno šta je znala da živimo skupa. Ja sam ti tija reć, al kasnije sam vidija da će me ionako ostavit kad sam joj reka da nisam za ženit se. Moga sam bit cigan, otezat, govorit kad završimo faks i sranja, ali nisam to tija radit. Bija sam iskren s njom. Nisam joj moga tako slagat.
Spahija: Razumin. Neću joj reć. A nećeš ni ti.
Beci: Normalno da neću. Koji ti je kurac. Nema šanse. (Ustaje, zanese ga. Sjedne.) Opa. Iden doma odspavat do večeras, malo sam prenaglo (zijevne) krenija s ovim. Nisan ništa ija.
Spahija: (Naginje se prema njemu, zabrinut, i grabi ga za šiju.) Jesi dobro?
Obojica ustaju. Spahija mu se zabrinuto približi.
Beci: Bogtejeba, kako me spojilo.
Spahija: (Opet ga primi za šiju. Naslanja čelo na njegovo.) Volija bi da ne znam, ali drago mi je da znam. Ovo sve.
Beci: I meni.
Zagrle se čvrsto, sekund predugo za tipično „muški“ zagrljaj. Spahija Becija potapše po plećima objema rukama, Beci Spahiju primi za potiljak i dvaput ga lagano udari šakom u lopaticu.
Spahija: Iden ja leć, nije viski za mene.
Beci: (Odmiče se pridržavajući Spahiju.) Nije, zato i piješ Balić. Da te jebo Balić, kako će mi glava jebat mater od ove, ove greške.
Spahija: (Smije se nečujno otvorenih usta.) Balić. Ja cicam Balića.
Beci: Kaže se Balić. Cicam Balić.
Spahija: Šta?
Beci: Neživo je. (Vadi mobitel, padne mu. Pokuša se sagnuti, pa odustane i slijegne ramenima.)
Spahija: Ko?
Beci: Živo i neživo ima drukčiju deklinaciju u akuza... Jel ti slušaš kad Maja govori?
Spahija: Uglavnom ne. Jese sićaš kako smo se upoznali u vrtiću?
Beci: (Zagrli ga jednom rukom i zagleda se u njega.) Dosadan si s tom pričom više. Jel misliš da mogu vozit?
Spahija: Odlična je priča. A ti neš vozit. Ajde u kurac. Eno ti moj kauč. Probudit će te Maja kad vidi da se ne javljaš na... (Pokaže mobitel.)
Beci: Oš mi se sagnit? Po mobitel?
Spahija: Priko matere ti se sagnem. Ajmo. Ubit oko do večeras.
Beci: Amo, aj.
Spahija: Neš spavat u mom krevetu.
Beci: Neću, jebaću te uza zid. Nema romantike za takve pederčine.

Zagrljeni izlaze. Ubrzo se jedva vraća Spahija i poseže za prekidačem.

Svjetla se gase.
III. čin
Prvi prizor
Za stolom sjedi Beci, ispred njega je šalica kave, čaše, boca Ardbega u metalnoj posudi punoj leda, vrčić vode i tanjuri meze. Za trajanja prizora oboje će povremeno jesti i, kad počnu, stalno piti. Ulazi Maja.

Maja: Jes doša sebi malo? Ko ti je kriv kad si ono njegovo smeće pija.
Beci: Ma nije mi od alkohola... To sam ispiša već. Spava mi se. Krepan sam.
Maja: (Stavi mu ruku na rame.) Kava će te dignit iz mrtvih.
Beci: (Dotakne joj ruku.) Tvoja uvik diže.
Iduće dvije replike treba odigrati maksimalno šarmantno, inače su metaprenemaganje.
Beci: Zašto smo uvik u radioni?
Maja: Jedinstvo mjesta. Ima dobru energiju.
Beci: To ima. (Digne šalicu kave kao da nazdravlja.)
Maja: (Lagano mu spusti šalicu vrhovima prstiju i dolije viskija.) Početak.
Beci: Fala. (Pije. Trgne se.) E, čekaj. Od cilog ovog sranja sam zaboravija. (Ispije pojačanu kavu do kraja.)
Beci izlazi i vraća se s rukama iza leđa. Maja sjeda s lijeve strane stola.
Beci: Biraj, dušo.
Maja: Uvik to kažeš i uvik imaš nešto u obe.
Beci: Dobro. (Stavlja bocu Ardbega ukrašenu vrpcom na stol. Lijevu ruku drži iza leđa.)
Maja: Fala!
Beci: Molim. Biraj.
Maja pokaže lijevu, on je pokaže praznu. Maja pokaže desnu, on je pokaže praznu. Maja pokaže lijevu, on je opet pokaže praznu.
Maja: (nestrpljivo) Beci!
Beci: (Vadi odvratno zapakirano nešto i pruža Maji. Sjeda prekoputa nje.) Izvoli.
Maja: Fala! (Prevrće zamotano po rukama, ironično.) Da pogodin, sam si pakira?
Beci: Ajde u kurac. Uša sam u prvu Bipu kupit ti još neku pizdariju i da mi zamotaju, i znaš ko dolazi na kasu?
Maja: Ko?
Beci: Aj pogodi.
Gledaju se, Maja raširi oči.
Maja: Lucija?!
Uglas.
Beci: Luda Luce.
Maja: Luda Luce.
Beci: Luciferka. Prisiklo me, bogte. Ali prisiklo. Držin to (Gestikulira prema zapakiranom daru.) i mislin se, pizda joj materina, razbit će mi čisto eto, da mi napakosti, pa sam izaša nakon par kurtoaznih...
Maja: ... kurcoaznih...
Beci: ... kurcoaznih rečenica. Jebate, kako me pogledala. Govno se smrzlo u meni.
Maja: Ne moš je ni krivit šta je još ljuta.
Beci: Prošlo je, koliko?
Maja: Dvi godine, ja mislin.
Beci: Tako nešto. Bogte, šta je ljuta bila kad me vidila.
Maja: (razočarano) Jeba si joj brata.
Beci: Dobro to.
Maja: I najbolju priju.
Beci: Bila je zgodna.
Maja: Istu večer, istodobno.
Beci: (obrambeno) Ne! Nije bilo istodobno, samo istu večer. Svaki put sereš ka da je bija neki grupnjak. Nije.
Maja: Ajme, pardon, nije bija grupnjak pa je okej?!
Beci: Nisam reka da je okej, ali s njom sam već bija prekinija.
Maja: To jutro, Beci.
Beci: Dobro. Moga sam malo počekat.
Maja: Misliš?
Beci: Uostalom, priju joj nisam planira riješit uopće.
Maja: Sićam se, to je ona lipa tetovirana šta se ložila na pedere.
Beci: Pa me vidila kako se žvalim s bracom i... (Tobože nemoćno i beskrajno nadmoćno slijegne ramenima.)
Maja: Ti džentlmen riješiš i nju, kad je već naletila.
Beci: A znaš mene.
Maja: Zašto si takav, jebate?
Beci: Neodoljiv?
Maja: Daj ne jebi.
Beci: I nisam petnaest dana. Čak mi i ti počinješ izgledat seksi. Ka u onim crtićima kad Tom gleda Jerryja pa mu se pari pečena kokoš. (Grabi je za ruku i grize.)
Maja: (Smije se.) Ti si debil.
Beci: Neko i to mora. Živila!
Maja: Stogodina.
Kucnu se.
Maja: Šta je bilo sa Spakijem? Mislin, eno ga spava, mrtav, pretpostavljan da si mu da pit.
Beci: Da da pit. Ka da je dite. Ili pas. Nije ga niko ništa silija.
Maja: Znaš da ne podnosi.
Beci: Znam. A stvarno misliš da bih uspija onako rapidno riješit sve i da bi on uopće bija iskren da mu nisam malo... srušija inhibicije? Kemijskim putem.
Maja: A i to.
Beci: E. (pauza) Ma okej je sve. Jebiga, gadno mu je bilo.
Maja: Tebi gadnije.
Beci: Nije. Nije. Jer sam ja tija ovo sve. On nije. Al da sam sad doša i reka neko sranje, tipa kresnili smo se pijani, to bi opet bila laž na laž. Ne mogu više, brate.
Maja: (pauza) Ti si prilično fer. Inače.
Beci: Fala. Nastojim. Makar i sa zakašnjenjem.
Maja: A ja, vidiš... Mogla sam cili život još mučat.
Beci: Čuješ, da sam...
Maja: Ne, ne. Ne govorin tebi ništa. Moga si to riješit tako da se ja prošvercan, ali cijenim šta nisi.
Beci: U problemu si s njim, al neće to potrajat.
Maja: Ma znam. Razumit će valjda.
Beci: Oće.
Pauza. Beci pogleda na zamotuljak ispred Maje.
Beci: Oš odmotat ti to više?
Maja: Ajme. Da.
Odmotava i ugleda šalicu na kravu. Šokirano ga pogleda.
Maja: Naša si je.
Beci: Ista.
Maja: Ista.
Beci: Znam da nije tvoja, ali je ista. Da te jebo Hrelić. Mora sam dezinficirat i sebe i Audija dva puta.
Maja pažljivo odlaže šalicu na stol, oboje ustaju, bez riječi ga zagrli čvrsto i stoji tako. Beci je okrenut licem prema publici, miluje Maju po leđima i kosi.
Beci: Pogodija?
Maja bez riječi žustro kimne, pa se odvoji od njega.
Beci: Ajmo je krstit. (Pljesne je po ramenu. Zaputi se prema malom sudoperu i pere šalicu.)
Maja: Nemoj je razbit.
Beci: Majo, bila je zamotana u doslovno šest kutija od Zagreba dovde. Iša sam po Hreliću i žica ambalažu od cigića... (Reagira na prijekorni zvuk koji mu Maja uputi.) Gospode i braće Roma, pripadnika romske nacionalne manjine. Neću je razbit. Ne brini.
Maja: Dobro.
Beci: (Briše opranu šalicu krpom, stavlja je pred Maju. Briše ruke. Podboči se. Smiješi se.) Smišna je. Ima te fensi neopaganske roščiće...
Maja: Ima rogove jer je krava.
Beci: ... i cvjetni vjenčić. Pari Lana del Rey. Krava del Rey.
Maja: Lana del Kravey. Krava Szandor LaVey.
Beci: Ne forsiraj baze. Mogli smo i počet malo ozbiljnije pit, sad ti imaš krstit čikaru, (Pogleda na sat i očita stvarno vrijeme.) devet i kvarat je već. Šta čekamo?
Maja: Rekvizita imamo. I ja se pitan.
Beci stavlja led rukom sebi i njoj, toči obilato, dolijeva vode sebi. Nose svatko svoju čašu/šalicu i prenose sve ostalo. Sjedaju na kauč, Beci lijevo, Maja desno.
Beci: Živila mi opet, dušo.
Maja: Stogodina.
Kucnu se. Otpiju kao da su žedni.
Beci: (Udahne kroz zube, strese se s užitkom. Zijevne i rastegne se.) Spremija sam pederu Balić u frižider ako se digne.
Maja: Oće kurac. Satran je.
Pauza.
Maja: Beci?
Beci: Mm?
Maja: Nisi ga triba izazivat.
Beci: Nisam, jebiga.
Maja: Znam da ti je diga tlak, ali viruj mi, njemu je bilo teže nego tebi.
Beci: Ti glumiš odvjetnicu ka i obično, vidim.
Maja: Ma jebi se.
Beci: Ej. Pogledaj me. Govorin ti za tvoje dobro. Ne možeš mirit cili svit, znaš? Pusti ljude da rješavaju svoja sranja.
Maja kimne.
Beci: Znam da to radiš iz najbolje namjere, ali izginit u unakrsnoj vatri je prilično debilno. I u ratu i u životu.
Maja: Je. A znaš šta je najgore? Padneš, a ne znaš ni čiji te metak pogodija.
Beci: Uglavnom tvojih.
Maja: Prijateljska vatra.
Uzdahnu. Otpiju u isto vrijeme. Pauza. Maja gleda Becija.
Beci: Šta?
Maja: Nisi mi odgovorija?
Beci: Na šta?
Maja: Zašto si takav?
Beci: O čemu ti?
Maja: Sa ženama. I muškarcima. Šta si takav šupak? Mislin, sve se mi tu nešto uvik zajebajemo, ali svjestan si da si... grozan. Nekad stvarno jesi.
Beci: A znam.
Pauza.
Beci: Znaš ti kako meni izgleda dan, Majo? Prosječni dan?
Maja: Otprilike.
Beci: Dignen se, popijen kavu, izin nešto. Oden na gradilište. S gradilišta obidvat, pa na sastanke ako ih ima. Kad završin, s manovalcima pivo po ure ako se uvatimo. Izodgovaran na mejlove u autu. Dođen doma. Radin na laptopu šta iman. Pa na Plejaru. S Plejare u vas ili vanka. Eto ti.
Maja: Ol nam nije svima tako?
Beci: (Odmahne glavom.) Ne razumiš. Ja radin dvanaest sati dnevno. Neman energije za neko, sad, udvaranje, večerice, gledanje filmova, drkanje po vocapu, šetnjice... Kad uđen doma i zatvorin vrata, oću mir. Oću tišinu. Kad mi ne gori Plejara ili neki film, ni ne palin zvukove. I to mi triba. Triba mi da bih moga... funkcionirat. Da bih moga radit deset, dvanaest, četrnaest sati dnevno kad triba.
Maja: Ne moraš toliko radit, Beci.
Beci: Moran. Dok ne otplatin kredite, moran. Dok radin za druge, moran.
Maja: Imaš di živit.
Beci: I to je život? Imat di živit i šta vozit?
Maja: (Slijegne ramenima.) Ol nije? Šta ti više triba?
Beci: Ne razumiš, Majo.
Maja: Pa objasni mi. Ne razumiš ni ti mene.
Beci: Objasni ti meni prva, aj.
Maja: Eto, vidi ti taj stav. Već si odlučija da sam u krivu.
Beci: Nisam. Reci.
Maja: Neću, kad si već...
Beci: Ma reci, jebate.
Maja: (Uzdahne.) Meni je dosta krov nad glavom, da iman šta vozit i da uštedin za neku penziju. Jer jebo drugi, treći, jonski, dorski, sve stupove na hrpi, ništa od toga. Ne želin bit sirotinja kad ostarim.
Beci: Ni ja. Al nam je malo različita definicija sirotinje. Meni je to, stan i auto, bit sirotinja. Ako nemaš ništa drugo.
Maja: Beci, bit sirotinja je ne moć platit račune. Nemat za lijekove. Živit u vlazi, s gaštapanima, nemat šta dat dici za ist ako ih imaš.
Beci: (Pauza. Odlučno, bespogovorno.) Bit sirotinja je ne moć pomoć ljudima koje voliš.
Pauza. Maja ga gleda. Napokon i on nju pogleda.
Maja: Šta je bilo?
Beci: Reka je Malome za one pare.
Maja: Zašto?
Beci: A pretpostavi.
Maja: Znajući njega, održa mu je lekciju o vraćanju dugova.
Beci: Po svoj prilici.
Maja: I?
Beci: Ništa. Samo... Nisam tija da se to zna.
Maja: Zašto?
Beci: A ne znam. Glupo mi je.
Maja: Znaš zašto ti je glupo? Jer bi tebe bilo sram posudit od nekog, pa misliš da je to nešto šta se ne govori. Nešto čega te triba bit sram.
Beci: Ne bi me bilo sram pitat od vas dvoje.
Maja: (Stavi mu ruku na podlakticu.) Znam.
Beci: Mislim, platija bih kamate...
Maja: ... flamencom?
Beci: Ne, Majo, svojim tijelom. (Zarotira se na kauču, prekriži noge preko naslona i stavi Maji glavu u krilo. Pokušava se namjestiti.) Neudobna si. (Odigne glavu. Maja podmetne jastuk.) Udobna si.
Maja: Oprostila bih ti te kamate.
Beci: Znam da bi, zato sam i ponudija.
Maja: (Klepne ga po glavi.) Baš.
Pauza. Beci je znatiželjno gleda. Kad progovori, ne provocira.
Beci: Štae reć da nisi poklekla sve ove godine, a?
Maja: Daj, Beci...
Beci: A vidi kako se lipo mazimo uvik.
Maja: Maženje je drugo.
Beci: Jebačina je samo maženje na entu. A sve se žene vole mazit s Becijem. Ko mace. (Češe Maju kažiprstom ispod brade.)
Maja: (Namješta se.) Ergo, sve se žene žele jebat s Becijem?
Beci tobože razmisli, pa ispreplete prste na trbuhu i ravnodušno kimne.
Maja: Ti si u srcu bosanski bauštelac, znaš?
Beci: Bosanci su najbolji radnici koje iman. Ej, (sugestivno) znaš šta kažu o Bosancima?
Maja: Znam. (sažaljivo) Ali ti nisi Bosanac.
Beci: Ja sam tehničar, jebiga.
Maja se smije. Zatvara mu usta rukom. Beci je miče.
Beci: Ne, ne. Ozbiljno te pitam. Najozbiljnije. Ne sad, jebiga. Prošo voz. Prije. Prije. Imali smo neki momentić nakon faksa tamo, a?
Maja: Jesmo. Pa?
Beci: (Uštipne je za list.) Pa?
Maja: (Pogleda ga pravo u lice, polako mu nasloni ruku na srce. Iskreno.) Jer si mi uvik nekako osta... (Slijegne ramenima.) njen.
Beci: Pošteno. I sebi sam. (Primi joj ruku svojima. Vedrije.) Ništa seksi tajmz? (Grize joj prst.)
Maja: (Nasmije se, povuče ruku. Lagano ga pljusne.) Kretenu. Prekini.
Beci: (Diže ruke na predaju.) Dobro, proba sam. APP.
Maja: Uostalom, ne bih tila završit sudbinom svih tvojih bivših ikad.
Beci: Osim jedne. (Pokušava zvučati ležerno, ali mu uopće ne ide.) Nekad se mislim ima li to šta sam... šta igram za oba tima, veze s mojim ljubavnim uspjesima. I neuspjesima.
Maja: (Pauza. Iskreno, bez truna tješenja/sažaljenja.) Nisi ti, Beci, kreten u vezama jer si biseksualac. Kreten si jer ne znaš držat kurac u gaćama.
Beci: (Pauza.) Fala.
Maja: Molim. (Pije, dodaje mu čašu.)
Beci: Oću se isprolivat ako pijen ležeći?
Maja: Jebeš tebe, mene ćeš isprolivat.
Beci: Jebeš sebe. Ovlažit. Kao i sve druge. (Uspravlja se, zavali se na kauč. Pije.) Znaš, kad smo živili zajedno Ljuba i ja, uvik sam mislija da ćeš kad-tad reć Spakiju za nas.
Maja: (Okrene se, zavali na suprotnu stranu i prekriži gležnjeve na Becijevom koljenu.) Zašto?
Beci: (Nasloni dlan na njen gležanj.) Pa, ono, brat ti je.
Maja: A ti si mi prijatelj. I ona mi je bila najbolja prijateljica.
Beci: Znam, znam. Ali uvik sam mislija da jedan dan nećeš izdržat i... Da ćeš reć. (Pljesne je po gležnju. Otpije gutljaj.) Fala šta nisi.
Maja: Nije to mene toliko izilo ka tebe, znaš? Ako ćemo iskreno.
Beci: Kako misliš?
Maja: Pa bilo mi je grozno dok ste bili skupa, al ne, ka, moralno; više mi je bila tlaka pazit da se ne izlanem, pazit šta pričam. Ali kad ste prekinili... Meni je ta priča bila završena. Uopće nisam... Nisam osjećala neku grižnju savjesti.
Beci: Ja jesan.
Maja: Znam. Al nemoj više.
Beci: Jer znam njega, Majo. Nikad ne oprašta do kraja. Jarac jebeni.
Maja: Oprostit će ti.
Beci: Ako već nisi skontala, ja osim njega i neman prijatelje.
Maja: Daj ne jebi. Ne znam nikog tko ima toliko...
Beci: (U ovoj replici prijeđe od relativne smirenosti do ruba raspada.) Neman. Iman ljude s kojima radim, ljude s kojima pijen kave, ljude s kojima igran balun i ljude s kojima ločem. To mi nisu prijatelji. Prijatelja nemam. Da imam, onda bi netko od te horde ljudi možda zna da sam ima curu kad sam bija student i da se zvala Ljuba. I da mi je bila... (Ne može dovršiti rečenicu. Odmahne rukom. Bijesno toči, isprolijeva se. Trese se od živaca.)
Maja uzima salvetu i briše mu ruke, namjerno polako. On se smiruje od dodira kao životinja. Natoči i sebi i njemu i stavi mu čašu u ruku. On je bespomoćno pogleda. Ona mu kucne šalicom o čašu i nasloni se čelom na njegovu glavu.
Maja: Misliš da je meni drugačije? Misliš da od svih onih ljudi s kojima plešem i pijem i šopingiram i pizdim imam jednu osobu koja zna za nju?
Pauza.
Beci: Zašto smo takvi?
Maja: Koga briga. Bitno da smo oboje takvi. Nismo sami.

Odvoje se. Gledaju prema publici. Otpiju u isto vrijeme.

Svjetla se gase.

Drugi prizor

Vidno su opušteniji i pijaniji. Maja opet drži prekrižene gležnjeve oslonjene o Becijevo koljeno. On je sustavno mlati po njima dok priča.

Maja: Ma šta ti je. Oprostit će ti, brate. Jer zna kakva je ona bila. Realno, siti se. Ko ne bi bija zaljubljen u nju? Pičku materinu, da je samo onako izgledala, a bila glupa i dosadna i retardirana, opet bi je neko volija. A ona je još bila super osoba i pametna i zabavna. Uvik je bila zabavna. Jebate, sićaš se ti koje je ona pizdarije znala pravit?
Beci: A nec. Bogte, otkad smo dica bili ne bi dva dana prošla da neko sranje ne napravi.
Maja: Kako joj je mater ludila, Bože.
Beci: A ne moš je krivit. Još je ova bila megapristojna dok je ludavica ne uvati. Ne bi čovik očekiva. Ne moš predvidit. Kad sam je prvi put vidija, ležala je u travi u nekoj rozoj veštici i lovila baje u teglu. Ono, ne očekuješ od normalno sređene curice da lovi baje po blatu. To od tih (Pokazuje Maju.) muškarača ka šta si ti bila...
Maja: Kretenu. (Klepne ga.) Nisam bila muškarača.
Beci: Bila si bučarka. Totalna. Čudi me šta ne voliš pic. I dan-danas me čudi. Nosila si šiltericu i šlampavu robu i nisi znala skakat laštik.
Maja: Srića. (Značajno ga nacilja kažiprstom i namigne.) Bila bih se morala žvalit s tobom da jesam.
Beci: (Pobjednički stisne šaku i drekne.) Team laštik! Uglavnom, nisi znala skakat laštik i Mastersi su ti bili draži od Barbica. Ako to nije lezbača, ja ne znam šta je.
Maja: Ne bih ni imala više od jedne Barbice da nisam u nje vidila kolekciju.
Beci: Sirenu je imala. Sićaš se?
Maja: (oduševljeno) Aha!
Beci: Ali bila je okej sirena jer si joj moga skinit rep, bija je ka suknja-rep, pa je imala ispod pizdu i guzicu i sve. Mogla se, bogati, normalno jebat s Kenom. (značajno) I ne samo s njim. Nije bila ona debilna šta je doli rep od plastike umisto nogu. Te su bile debilne, brate.
Maja: Beznožne i bezpižđane.
Beci: Bipedalno i vaginalno zakinute.
Maja: Crtala im je trokutiće TOZ-ovim markerom. (Zagrize isplaženi jezik i motira crtanje trokutića na vlastitom međunožju, pa zadivljeno pogleda svoje djelo. Savije laktove pod pravim kutom i ispruži ukočene noge da upotpuni Barbie dojam.)
Smiju se. Maja se staje smijati, za njom i Beci. Maja uzdahne. Smjesti se.
Maja: Jesan ti rekla kad mi je dala onu čikaru? (Pokuša se nasmiješiti.)
Beci: (Spusti joj noge na pod. Zagrli je, pa je pusti. Opet joj digne noge sebi u krilo. Kucne čašom o njenu šalicu.) Nađena.
Maja: E. Meni je uvik bila super, a čikare od Kinder Lade su već tad bile stare čikare, nije ih bilo za kupit, i rekla mi je da će mi je dat kad se vrati sa sela. I nisam znala zašto tad baš. Znaš šta je napravila? (Smije se.)
Beci: Šta?
Dok priča, Beci se smiješi. Maja kao da se nakratko, mimikom i gestama, vraća u djetinjstvo dok priča. Priča je glupa, Maja je toga svjesna, pokušava napraviti ironični odmak dok priča. Ne uspijeva joj.
Maja: Koza je fino spakirala, a unutra je stavila živu žabu. Ulovila je žabu na selu, sakrivala je dva dana, a onda je donila u čikari. Preglupo. Iskričala sam se od šoka kad je iskočila na mene, a onda sam vidila kako se ona cereka, i onda smo se obe počele cerekat. Jedva smo uvatile tu jadnu žabu, a onda smo je zatvorile u kutiju s probušenim rupama i sakrivale je ispod kreveta dok je ona nije vratila na selo.
Beci: Koliko ste tad imale?
Maja: Ona deset. Ja skoro devet. Taman je bila doselila.
Pauza.
Beci: Sićaš se kad je Spakiju preuredila Renola kad su počeli hodat?
Maja: Majko Božja. Stvar po stvar. Kušine na srca, privjeske, naljepnice, plišane igračke, sve. Renault mu je bija Barbi pliš pederski pakal od kušina i igračaka.
Beci: Svi su mu se rugali. I onda smo čekali kad će on ispalit.
Maja: A on je muča.
Beci: Tri miseca. I onda mu je došla s idejom da će kupit presvlake na srca.
Maja: (Oponaša Spakija.) Ljube, bogati, jel dosta bilo više?
Beci: Tri miseca ga je prcala s tim ukrasima.
Maja: Svaki tjedan.
Beci: Kladile ste se kad će ispalit.
Maja: Ja dobila. Ona je mislila da će pustit siceve, al da će povuć crtu kad ga bude tila prilakirat u rozo.
Beci: Zamisli Spakijevog Renola u rozo.
Maja: Barbie Renault.
Beci: To zvuči ka porno ime.
Maja: Ken Renault. Tako se onaj tvoj Ken triba zvat. Jel se sićaš kako si ga čuva u mene da ti se ne rugaju?
Beci: A nec. Samo Masterse isprid muških. Za postojanje Kena ste znale vas dvi i moja mater.
Maja: Otac ti ga je tija bacit.
Beci: Šupak. Mater je popizdila na njega. Onda sam ga donija tebi.
Maja: Je. Kad si svatija da je prevelik posal pribit svakog ko ti se ruga. Ima je bilo odijelo i rozu kravatu. U pičku materinu, replicira si taj outfit na maturi. Doslovno. Bija si Ken. Frizura i sve.
Beci: Iša je tvoj stari sa mnom u krojača. (Štipne je za struk.) Ima sam najlipšu pratilju na svitu. Mora sam.
Maja: I ja sam bila sasvim neloša.
Beci: Da neloša. Jebate, prekrasna si bila. Doslovno ka Barbica.
Maja: Kako je Antonija bila popizdila...
Beci: Užas. Preljubomorna je bila.
Maja: Jeste vi ono nedugo nakon toga prikinili?
Beci: Mislija je da sam je privarija s tobom.
Maja: A ti si već tad kuva razrednicu. (Smije se.)
Beci: Palila se na mene. Još se pali na mene. Vidija sam je nekidan. Ima joj godina, ali (Otpuhne i strese se.) brate.
Maja: Znam. Stroj je.
Beci: Uvik bila. Rastavila se od muža nedavno.
Maja: (zaprepašteno/zadivljeno) Nećeš valjda.
Beci: (lažno skromno) Misliš da bih moga? Šta, niti deset godina razlike. Još je dobra.
Maja: Radiš to samo za trofej.
Beci: Ne seri. Predivna je.
Maja: Daj.
Beci: Pa je. Meni je. Uvik me volila zbog mojih poetičnih zadaća.
Maja: Nemoj, pjesniče.
Beci: Ionako me ne bi, vjerojatno. (ležerno) Ali popili smo par pića pretprošlu subotu. Prijateljski.
Maja: (Udari ga po ramenu.) Sereš.
Beci: Ne. Naletili na šanku, ovo, ono, ka nemoj mi persirat, Berislave, hihi, oboje smo odrasli ljudi...
Maja: Bože.
Beci: Aa.
Maja: Jebat ćeš Zlatokosu.
Beci: Vjerojatno. I Zlatokosa ima ime, budi odrasla. Zove se Izabela.
Maja: Iza čega?
Beci: Iza šezdesdevetke, akobogda. Da mi se ona zlatna kosica složi oko jaja kao gnijezdo. (Gestikulacijom ilustrira sliku.)
Maja: (Umjereno ga jako udari nogom.) Jel ti dala broj?
Beci: Šezdesdevet? Nije još.
Maja: Eto ti na.
Beci: (Naceri se.) Uzela je moj.
Maja: Ne seri!
Beci: Ne serem.
Maja: Jeste se čuli?
Beci: Šalje mi selfije. Sa kave, sa mora, iz kreveta, sa macom, sa prijama, sa cvijećem...
Maja: (Posegne prema sakou.) Daj!
Beci: (Pljesne je po ruci.) A-a.
Maja: Molin te! Molin te. Pliz.
Beci: (Ne može odoljeti da se ne pohvali.) Aj dobro, aj. (Vadi mobitel.)
Gledaju slike zajedno.
Maja: Bogte, prelipa je. Mislin, vidi se da je ostarila.
Beci: I mi smo.
Maja: Jebiga. Prelipa je baš. I zgodna, bogte. Ima tilo ka da joj je dvaestipet. Jel ima instagram?
Beci: Neam pojma, ne bavin se tim sranjima. Uglavnom, eto ti. (Sprema mobitel.)
Maja: Još da ja kresnem Ivicu iz tjelesnog i službeno smo božanstva.
Daju besu.
Beci: Šta nisi u srednjoj? Mogla si.
Maja: Pa da izgubi posal.
Beci: Pa da te zaboli kurac.
Smiju se.
Maja: Kad smo već kod maloljetničkih sekskapada, je li se ispriča?
Beci: Mali?
Maja: E.
Beci: Je. Ma debil.
Maja: Pričala sam ja s njim, oprala sam ga znaš kako. Rekla sam mu da se može pozdravit s poslom ako se ne ispriča.
Beci: Stvarno je kreten. Da mi ga je bilo pribit...
Maja: Šta nisi?
Beci: A mulac glupi, bogte. Neću dicu tuć. Da je stariji, bija bih ga pribija ka pasa.
Maja: Ma pusti ga u kurac.
Beci: Ali... (Odmahne rukom.)
Maja: Šta?
Beci: Ma ništa.
Maja: Šta?
Beci: Nemoj me krivo shvatit. Ne bih nikad. Nema šanse. Nema teorije. Ali za sekund, milisekund... One oči.
Šute.
Maja: (meko) Iste.
Beci: Skroz. Ka da sam nju vidija. (Pauza.) Nisam ga ne pribija zato šta je mulac. Nisam ga pribija jer bih ima osjećaj da sam na nju diga ruku.
Maja ga zagrli.
Beci: (Šapće joj u kosu.) Tako sliči na nju. Otkad je presta bit dite, tako mi nekad zna zasličit na nju da ga gledat ne mogu.
Maja: Meni pričaš. (Mazi ga po leđima.)
Odvoje se. Opet se namjeste na kauču.
Beci: (Udahne, zadrži zrak. Protrlja čelo, izdahne.) Svaki put mi se pari da sam okej, da sam definitivno riješija sve sam sa sobom, a onda se neki kurac dogodi. Znaš šta je najgore, Majo? Ako još nisam pribolija šta smo bili skupa, kako da pribolin šta je nema?
Maja: Da znam, pomogla bih prvo sebi, viruj mi. Da ima neki magični recept, neka terapija, neki kurac.
Beci: Jes provala ikad?
Maja: Šta?
Beci: Terapiju?
Maja: Terapija je za pizde. Ti?
Beci: Terapija je za pizde.
Kucnu se.
Beci: Ladni alkohol, vrući tuš, topla pička.
Maja: Ili kurac.
Beci: Vi'š, meni pička ima terapijsko djelovanje. Kurac ne. Za kurac ne mogu bit depresivan. Za pičku mogu, dobro mi dođe čak. Malo depresije. Da vani grmi i pljušti, a meni neka lipa ženska fačica spava na bicepsu dok mi se ne oduzme ruka.
Maja: Jebeš depresiju. Dođe li mi dan da ne uspijen nešto riješit plakanjem, jebanjem, žderanjem, lokanjem, spavanjem... Riješit ću to s dva metra konopa.
Beci: (meko) Ne bi meni to napravila.
Maja: Tebi?
Beci: (nasmiješeno) A meni.
Maja: Ol bih ti falila?
Beci: Kome bi ako ne bi meni?
Maja: Mislin, mala je vjerojatnost. Al to mi je, ono... Glupo je reć, ali to šta bih bila spremna dignit ruku na sebe mi daje neki osjećaj...
Beci: ... sigurnosti?
Maja: To. Baš to.
Beci: Razumin.
Maja: Jedanput sam to rekla Spakiju, kad smo bili mulci, i dva dana nije priča sa mnom. Onda mi je upa u sobu u šest ujutro prije nego je iša na praksu i reka mi da mi nikad neće doć na grob ako se ubijen. I da će me zaboravit. A onda opet nije priča sa mnom dva dana.
Beci: Ne govoriš takve stvari Spakiju.
Maja: Naučila sam.
Beci: Imaš ih kome reć.
Gledaju se. U ovom se pogledu treba iščitati savršeno, potpuno razumijevanje.
Beci: Oćeš još terapije? (Primi bocu i toči, ne čeka odgovor. Prolijeva se po prstima, poliže ih.) Pitaš me šta sam šupak u vezama. Eto, šupak sam jer je to jedini način da se trajno riješim nekoga. Da ga ne vučem. Jer dovoljno stina iz svog života vučem i bez prošlih veza. Kratko. Jasno. Jel ti jasno. Je, jasno ti je. Eto. A ti?
Maja: Šta ja?
Beci: Šta šta ti. Jesi ti uopće svjesna šta ti radiš u vezama?
Maja: (ravnodušno) Budem s inferiornim debilima koji gledaju u mene ka u boginju jer imam nisko samopoštovanje i trebam njihovu ljubav da bih se osjećala bolje.
Beci: Bravo.
Maja: (Pokuša ustati i nakloniti se, skoro padne.) Hvala vam.
Beci: (Primi je da ne padne, posjedne je natrag na kauč. Vrati joj gležnjeve na svoje bedro.) Bar to svjesno radiš, eto.
Maja: Nije meni puno drukčiji dan od tvoga. Samo šta ja iman knjige umisto Plejare.
Beci: Zato si pametnija.
Maja: Dosta, da.
Beci: Bilo bi ti bolje da si glupa. Bila bi sritnija. Paetni ljudi nisu nikad ono, totalno sritni jer uvik neki kurac misle.
Maja: (zijevajući) Uvik neki kurac mislim.
Pauza. Svjetla se fokusiraju na Becija, koji gleda u čašu. Pogleda pred sebe, u daljinu.
Beci: (zasanjano) Ja, kad mislim, kad stvarno stanem... Mislin kako nam je lipo bilo. Kako smo sritni bili. Kako smo imali sve, bar tih osam miseci. Stvarno smo imali sve. Mislim kako je bila pametna i duhovita i nasmijana i lipa i kako nije fer da nije ni Spakijeva na kraju bila, ni moja, nego je imala dite s onom alkoholičarskom pizdom, kojeg ne mogu niti mrzit jer je sav taj njegov jad izaša iz toga šta je izgubija nju. Niti ljubomoran nisam bija. Nije mi bija vridan toga. On je nije zna kako smo je mi znali. (Pauza. Nasmiješi se uspomeni.) Kad smo bili dica, donila mi je (Otvara dlan sjećajući se.) jednu čahuru na grančici i rekla je da je čuvan na toplome, na lišću u tegli, i da će postat leptir. I radija sam sve točno kako mi je rekla. Samo se nikad nije ništa dogodilo. (pauza) Stalno mislim na nju. A kad ne mislim na nju, onda mislim o nama koji smo živi. Mislim kako smo nas troje ovde, u ovoj radioni, napravili sebi neku... čahuru i skašili se u toj čahuri ka kad se gusjenica začahuri i raspadne, samo šta nema... Nema onog impulsa koji toj kaši zapovidi: ajmo, budi se, počni se pravit u leptira. Nema tog impulsa. (pauza)
Svjetla suptilno obasjaju oboje. Beci pogleda Maju i shvati da je zaspala. Pomiluje ju po kosi beskrajno nježno.
Beci: (tiho) Oćeš ti to bit, a?
Maja nešto zagunđa u snu, sklupča se. Beci je pokrije svojim sakoom, nalije čašu do vrha, iskapi je.
Beci: Šta i ja pitan pizdarije. Ti to već jesi. Samo šta smo Spaki i ja u ovoj čahuri kaša uspomena od koje nikad neće bit ništa, a ti si metak.

Beci se nasloni na drugu stranu kauča, prekriži ruke na prsima i zatvori oči.

Svjetla se gase.
Treći prizor
Maja zavučena pod poklopac haube. Psuje sebi u bradu. Spahija namršteno pogubljen u nekoj papirologiji. Ulazi Beci pjevušeći neki klasik Dragane Mirković iz kasnih osamdesetih ili ranih devedesetih. Skida sako i baca ga na slobodnu površinu. Suče rukave.

Beci: Di ste, Spahije?
Maja: (Prigušena haubom.) Ej. Jesi donija meso?
Spahija: Sad sam falija zbrajat.
Beci: Jesam. Eno ga u termo-kesi. Imamo problem.
Maja: (Izvlači se ispod haube, ljubi ga u obraz.) Da pogodim: ima veze s autom?
Beci: (Uzvraća poljubac. Štipne je za obraz.) Vidovito moje.
Spahija uzdahne i izlazi. Vraća se s unakaženim retrovizorom u ruci.
Spahija: (zaprepašteno) Kako?
Beci: (Slijegne ramenima.) Nogom. Nebitno čijom.
Spahija: (umorno) Želin li znat?
Beci: Ne. Beci jamči diskreciju.
Maja: Beci Diskrecija.
Beci: Iako je priča skoro bolja od one kako si mi razbija zub.
Spahija: Nijedna nije bolja priča.
Maja: Evo ga opet.
Beci: (s ljubavlju) Dosadan si.
Spahija: Dobra je priča.
Ulazi Mali.
Mali: Koja priča? Dobar dan.
Maja: Ej, Mali.
Beci kimne.
Spahija: Dobar dan.
Mali: Doša sam vidit jel šta triba. Koja priča?
Maja: Kako su se Spaki i Beci upoznali.
Mali: U vrtiću. Neki razbijeni zub.
Beci: Moj.
Mali: Tvoj?!
Beci: E.
Mali: Ja sam uvik mislija da si ti...
Maja se zločesto smije. Uživa.
Beci: Tako je, čim je problem, Beci kriv.
Mali: Ma ne, ne, nego... Nije mi barba Ivan tip za razbit zube nekome. (Spahiji) Skužajte. Ali niste.
Spahija: Fala. (Beciju) Mali pokušava reć da si ipak ti na glasu kao nasilnik.
Beci: Samo prema muškarcima koji to zasluže, a nismo u vezi.
Spahija: Jebi se.
Maja: (Malome) Jedanput je ostavija lika samo da bi ga moga pribit.
Beci: (Spahiji) Šta, želiš bit sa mnom u vezi?
Spahija: Rađe doživotno drkat.
Mali: Samo sekund, vi ste Beciju razbili zub?
Beci: Jep.
Spahija: Bija je mliječni.
Maja: Koji će izbit nego mliječni, u vrtiću su bili.
Beci: Izlike za obiteljsko nasilje. Ajde. Ajde. Znaš da želiš.
Maja: Ajde više, pa nastavljamo radit.
Spahija odlaže stvari, nalakti se sretan na stol. Za vrijeme pričanja, Maja i Beci se pogledavaju, kolutaju očima, smiju se. Mali zabavljeno sluša.
Spahija: Uglavnom, prvi dan vrtića.
Beci: Ja mališ.
Spahija: Ja srednjiš. I ovaj dolazi, njegovi doselili, prvi dan u vrtiću, i odma ulazi s tim nekim bahatim stavom.
Beci: Ja bahati stav?
Spahija: Ti, ti. Sa četri godine si već ima taj neki bahati stav. Uđe prvi dan, normalna dica cmizdre, sakriju se u neki kut, on odma ko san – šta san neko sranje, donija teti Oliveri buket cvića.
Beci: Bio sam džentlmen odmalena.
Spahija: Šminkerski šteker. Ima si leptir-mašnu, jebote. Ko takav dolazi u vrtić?
Beci: (nadmeno) Mama me sredila za prvi dan vrtića. A ti si ima fudbalerku i tetovaže iz žvaka. Triba sam odma vidit di će to otić. Da je tad bilo kroksica, nosija bi i kroksice. Siledžijo.
Spahija: Uglavnom, dolazi on s tom leptirkom i sere nešto dvisto na sat, dica ga uopće ne razume šta priča.
Beci: Napredan vokabular.
Spahija: I tete se sve tope ajme kako je pametan, kako je lip, kako je sladak... A ovo govno uživa.
Beci: Žene me vole. Jebiga.
Spahija: I on tu nešto cilo jutro zvijezda. Aj dobro, aj.
Beci: A onda napravin kobnu grešku.
Spahija: (Službeno, nasloni dlan na prsa.) Naime, imao sam ljubav. Zvala se Nataša.
Beci: Dobra bila. Mislin, za petogodišnjakinju. Ništa cica, ništa guzica, faca prekrasna. Duga plava kosa. Iako, to mi tad nije bilo napeto.
Maja mu maše pramenom kose oko nosa. On škljocne zubima prema njoj. Povuče je za uho. Ona ga pljesne po ruci.
Spahija: Uglavnom, mota se on oko Nataše.
Beci: On pini.
Spahija: Ali pinim. Nataša ga prvo ne jebe dva posto, a onda...
Beci: ... žensko...
Spahija: ... žensko, odluči da joj je ipak zanimljiv.
Beci: Za razliku od tebe, nemušte petogodišnje tupine.
Spahija: I faćkaju se oni. Ko dica, jel. Slažu neke kurčeve kocke, ovaj joj crta srca, ona se hihoće.
Beci: Ide me, brate.
Spahija: I ovaj gad je u jednom trenu pita.
Beci: (slatko, Maji) Oš mi bit cuva?
Maja tobože ganuto pokrije usta rukama i kimne.
Spahija: I meni se smrači. Ali smrači mi se.
Beci: Najjače je šta uopće nije bila dičija tuča, ono, mlataranje, gađanje kockama. Naprosto je doša do mene i zavida me šakom u zube.
Spahija: Lipo muški.
Beci: Šakica u zubiće. I ja u šoku, pa na pod, teta Olivera dolazi...
Spahija: ... nije ženi jasno koji kurac, ja bija najmirnije dite, ovde krvoproliće. Doslovno.
Beci: Ona se izviče na Spakija...
Spahija: Ivane, sram te bilo! Problemi se ne rješavaju šakama nego razgovorom!
Beci: ... i ode mene oprat, pregledat. Vidi da sam okej i da nemam zub.
Spahija: Traže zub...
Beci: ... zuba nema.
Spahija: Ja sidim u kutu.
Beci: Rida. Isplakuje oči na tepison. Stavija je sam sebe u kut.
Spahija: I ne gledam nikog. Ne mogu od srama. Ubit će me i otac i mater. Izbija sam mu zub, piša mu krv iz usta, umrit će.
Beci: A ja ga gledam, pičku, kako plače tamo. I bude mi ga milo. Odvede mene teta Olivera za ruku da se pomirim s njim.
Spahija: Formalno se pomirimo.
Beci: Sve okej. Ali ovaj neće da izađe iz kuta.
Spahija: Meni nije bilo dosta kazne.
Beci: Nije mu bilo dosta kazne. Teta Olivera to sve pokušava pedagoški, nagovara ga, ali ovaj neće da izađe. Neće i ćao.
Spahija: I onda mi Beci odluči pravit društvo.
Beci: Donija sam mu čaj i jabuku.
Spahija: I jeli smo skupa u kutu.
Beci: Već me lagano počeja gledat u oči. A ja s njim ko s divljom životinjom, pomalo lipo.
Spahija: Donija nam je papire za crtat.
Beci: On nije crta. Samokažnjava se. Ja sam crta druga Tita na konju.
Spahija: I vučjaka. Onda je donija i ručak.
Beci: Teletina s bižima. Znaš da mi i danas padne na pamet kako su tete kuvarice znale znanje.
Spahija: Odlična je spiza bila.
Beci: I onda je prascu (S ljubavlju štipne Spahiju za neko salo.) zamirisala spiza, pa je počeja ist.
Spahija: Lipo smo ručali skupa. U kutu. A onda je ovaj odlučija bit šarmantni gad i reka...
Beci: Neka tebi Nataša bude cuva. Neću je ženit. Gvuba joj je kosa. (Smije se.)
Maja tobože uvrijeđeno udari Becija.
Spahija: (Smije se.) Plavuše je zavolija tek kasnije.
Beci: Uglavnom, privodimo dan kraju. Teta Olivera oduševljena jer je ova starmala mrcina napokon progovorila s nekim više od deset riči.
Spahija: I onda...
Beci: ... zavuče ruku u džep i da mi moj zub.
Spahija: Šutke.
Beci: Jeziv je bija odmalena, majko Božja. Samo ispruži ruku i da mi zub. Evo ti zub na dlanu.
Spahija: I on ga uzme.
Beci: I gledamo se, ništa, sve pet, ja spremin zub u džep uredno. I onda ovaj Nosferatu ovde stoji, gleda me i kaže...
Dok Spahija govori, Beci otvara usta.
Spahija: Dobija sam novog Skeletora, oš se doć igrat u mene?
Beci: Mislin, koji psihaš jebeni oće Skeletora?
Spahija: Šta fali Skeletoru?
Beci: Ima pederski glas i lud je u glavu. I živi u lubanji.
Maja: Sive lubanje silo!
Spahija: Zmijskoj planini. I Skeletor je metal.
Beci: He-Man. Ovo drugo su preseravanja.
Maja: Čarobnica. Budi oprezan!
Maja i Beci bezglasno zareže jedno na drugo i dignu šaku u znak solidarnosti.
Spahija: Skeletor je najjači, samo vi serite.
Beci: Uglavnom, dođem se ja igrat u njih, ispadne da živin dvi kuće dalje, ova me odma satare s nekim nasiljem.
Spahija: Je, bolje je bilo dok je jedva govorila, pa smo se samo tukli Mastersima.
Beci: Kad je progovorila, to su postali elaborirani scenariji.
Spahija: Nolan je goli kurac šta je Maja bila s pet godina.
Beci: Scenografiju smo morali gradit od teća i kutija i krpa. Brat travurine vanka i donosit ih u kuću.
Maja: Bila sam kreativna.
Spahija: Bila si naporna.
Beci: (zbunjeno) Bila? (Izmakne se Majinom udarcu.)
Spahija: I držali smo Becijev zub u škafetinu u stanu od Majine Barbice.
Beci: U srednjoj smo tu sakrivali dim.
Smiju se. Zaboravili su na Malog. On sluša sa strane, sretan. Osjeća da su ovo uspomene koje je znala Ljuba.
Spahija: Sad smo ostarili. Sad više ništa ne sakrivamo.

U trenu kad ovo kaže, shvati što je rekao, izmijeni pogled s Becijem koji Maja ne vidi.
Beci se čudno nasmiješi.

Svjetla se gase.

Četvrti prizor

Spahija i Beci sjede udaljeni metar, na malim stolcima ili kutijama koje su privukli. Pozornica je u mraku, osvijetljeni su samo njih dvojica. Položaj identičan: laktovi oslonjeni o raširena koljena, prsti isprepleteni, pogled pred sebe. Obojici su zasukani rukavi do lakta. Između njih, u pozadini, stoji Maja. Kad Beci i Spahija govore uglas, rade to savršeno. Kad Maja i Beci progovore uglas, osjeća se milisekundna neusklađenost. Za sve je troje očito je da ne govore jedni s drugima, već se odvijaju tri isprekidana monologa.

Beci i Spahija: Sakrivamo mi puno toga.
Spahija: Ja znam da meni Maja sve ne govori, a Beciju govori. Boli me to nekad. Jer on njoj ne govori sve. A ja govorin. Nije fer.
Beci: Šta više stariš, više toga imaš za sakrit. Jebiga.
Spahija: Ja bih volija da ona i meni kaže neke stvari. A eto, tu je ista ka Ljuba: obe su uvik govorile sve Beciju, a meni ništa.
Beci: Ja ne želim više nosit sve te tuđe tajne. Dosta mi je. Ne mogu više.
Spahija: Meni je jasno da ne možeš sve svakome reć, ali nije mi jasno da mi moja sestra ne govori stvari koje govori njemu. Tako su... Tako su... isti.
Maja: Suosjećanje je kurac ako ništa ne napraviš. Jesi bolja osoba ako cmizdriš i bespomoćno histeriziraš kad se neko polomi ili ako se raduješ i saniraš ozljede?
Beci: Maja je samo meni rekla da joj je bilo drago kad se ona mala iz njene škole sjebala niza skale dok su igrali vatala. Mala je bila gadura, zajebavala je cilu školu. I ja razumin. Zašto joj ne bi bilo drago, zato šta je dite? A kad su shvatili da onog malog delinkventa pipa otac, cila je škola pucala od tuge. Samo Maja nije. Ali je ona zvala socijalnu službu, a ne sve te pičke krvarećih srca iz zbornice. I onda se ne broji šta je napravila, nego osjećaj?
Maja (iz mraka) i Beci: Mišlju se ne broji. Broji se riječju, djelom i propustom.
Beci: Razumin da ti može bit drago kad vidiš tuđu nesriću. Ili možeš bit ravnodušan. Spaki to ne razumi. Meni je, eto, bilo drago kad je onaj Andrijin bivši ima prometnu. Jedva živ osta. Bilo mi je drago. Da je umra, bilo bi mi još draže. I šta sad? Bilo mi je drago i kad sam stavija oca u starački dom. Bija je šupak. I šta sad?
Spahija: Nekad ne znam šta ih točno tako povezuje.
Beci: Možda smo sociopati. Možda smo samo naučili sućut. Sućut mogu izazvat razne stvari.
Spahija: Svako mora imat nešto šta sakriva. Evo, sad sam napokon i ja dobija nešto za sakrit.
Beci i Spahija: Jedan pobačaj.
Spahija: Izgubija sam i nju i dite.
Beci: Jedan fetus. Embrij, u biti.
Maja: (iz mraka) Propust je i prešućivanje. Nešto mi sakrivaju, njih dvojica. Od nekidan. Samo ne znam šta. Ako sakrivaju, znači da je bitno i da je gadno. Nikad mi ništa nisu sakrili. (nadmoćno) Mislili su da jesu, ali nisu.
Spahija: Ne idem na groblje.
Beci: Idem na groblje.
Beci i Spahija: Svaki put mi padne na pamet: mora bi otić na groblje.
Spahija: I ne odem.
Beci: I odem.
Spahija: Ne mogu podnit da tamo, ispod one bile mramorne ploče, leži tilo koje je tribalo živit još bar pedeset godina.
Beci: Odem jer znam da moram.
Maja: (osvijetljena) Uglavnom žene znaju da se neke stvari moraju. Mora se posjetit bolesne. Mora se nosit flaster u borši za slučaj da se neko poriže na nešto i tablete za slučaj da nekoga boli glava. Mora se njega podsjetit da vlastitoj materi čestita rođendan. Mora se kupit njegovom ocu dar kad ode u penziju. Mora se spremit zimska roba, a izvadit litnja. Mora se štedit. Mora se čekat akcija za kupit limun. Mora se pravit šest vrsta kolača za Božić. Toliko se toga nebitnog mora za nekoga kad se rodiš s pičkom da ti pola života ode na to. Mora se, recimo, i na groblje otić.
Beci i Spahija: Nije mi lako.
Spahija: Znam da bih mora, ali... Ode Maja.
Beci: Ne može samo Maja ić, zato odem i ja. Odem joj na grob jedanput misečno. Češće bi mi bilo pretjerano, pa odem jedanput misečno. Iako, moga bih svaki dan šta se mene tiče. Dobro mi je tamo. Mirno je. Sidnem kraj nje, pričam joj šta je bilo. Pričam joj kako Mali raste, kako sliči na nju, kako je Maja našla novog momka, kako Spaki uči naglas za licencu. Pričam joj di sam putova, pričam joj šta sam vidija. Pričam joj šporke viceve s gradilišta. Pričam joj sve. I kad se napričamo, odem u auto plakat. Nikad ne plačem isprid nje. Jadno mi je to. Sidit na groblju i plakat ko pička.
Spahija: Maja ode, ne kaže da je bila, ali vidim po tome kakva se vrati. Zatvori se u svoj stan, u radionu ni ne dođe, pa je ni ne pitam ništa.
Maja: Kad se vratim s groblja, ne budem ni za šta. Ne mogu ništa. Pa nekako nastojim da to bude nedilja. Nediljom ne moram puno stvari. Kad se vratim, otupim se viskijem dok ne počnem zaboravljat detalje njenog groba. Bukete, kojih je svake godine sve manje. Boje.
Beci: Kad mi Maja pošalje poruku alkohol upitnik, znam ja šta je. A onda dođem, pa se pravimo da ne znamo. Pravimo se da samo pijemo.
Spahija: Možda sam pička, ali ne pitam je ništa.
Beci: Ja je ne pitam ništa. Ne želi da je pitam, pa je ni ne pitam. Šta mi ima reć, kaže mi sama.
Spahija: Mogu ja na groblje.
Beci: Inače, on ide na groblje.
Beci i Spahija: Samo ne na njen grob.
Spahija: I uvik mi je nekako žaj. Ali ne mogu.
Beci: Ja ne mogu, ali se prisilim, pa onda mogu.
Spahija: Najviše mi je žaj šta joj nikad nisam odnija cviće na grob.
Beci ustaje, zastane Spahiji iza leđa, primi ga za rame i potapše po prsima. Nasloni mu obraz na glavu. Spahija ga ne vidi i ne čuje.
Beci: Odnesem ja dva buketa, Spaki.
Beci izlazi. Vraća se s bocom viskija, toči u Majinu šalicu, sjeda. Maja za to vrijeme ulijeva sebi vode u dlan, pa mu sjeda u krilo kao da je komad namještaja, on je ni ne percipira. Ulijeva vodu iz dlana u šalicu, briše dlan sebi o potiljak, pa njemu. Uzima mu gutljaj. Vraća mu šalicu u ruku.
Maja: Budu dva buketa, skoro isti. Crveni i žuti. Kažu da je crveno cviće ljubav, a žuto ljubomora. Uvik sam mislila da je žuti Becijev, (Pogleda Spahiju.) a možda ipak nije? Možda je crveni Becijev. Možda ni Beci ne zna koji je Becijev. Možda zato plače u autu i pije i onda pijan vozi dvisto na sat. Ako ovako nastavi, taj Audi će mu bit grob.
Beci: (mirno) Osamnaestog trećeg. Tad se rodila, pa nastojim otić osamnaestog svaki misec. Ako nisam tu, onda dođem čim se vratim u Split.
Spahija: (zgroženo) Nikad joj nisam odnija cviće na grob.
Beci: (vedro) Volim bit efikasan. (Nabraja.) Ponesem kesu za bacit osušeno cviće, vodu za novo, malu metlu i škovaceru, sviću, Dax za očistit ploču, krpu od mikrovlakana. Sve. U biti, istim stvarima kojima čistim Audi, očistim i njen grob.

Maja mu dolijeva. On pije.
Svjetla se gase.

Peti prizor
Stoje u istom položaju kao na kraju pretprošlog prizora.

Spahija: I držali smo Becijev zub u škafetinu u stanu od Majine Barbice.
Beci: U srednjoj smo tu sakrivali dim.
Smiju se. Zaboravili su na Malog. On sluša sa strane, sretan. Osjeća da su ovo uspomene koje je znala Ljuba.
Spahija: Sad smo ostarili. Sad više ništa ne sakrivamo.
U trenu kad ovo kaže, shvati što je rekao, izmijeni pogled s Becijem koji Maja ne vidi.
Beci se čudno nasmiješi.
Maja: Dobro je to. Dobar osjećaj otvorit karte, a, Mali? (Pomazi Malog, koji kimne.)
Spahija: Ne moraš ostajat danas.
Maja: Vozi vanka!
Spahija: I ne mišaj.
Mali: Neću, naučija sam. Fala. Vidimo se sutra popodne?
Maja: Ne tribaš, nema većeg posla. Gotov si do prikosutra. Adio!
Mali: Super, fala. Bog!
Mali izlazi.
Spahija: Oćeš onda mene tribat?
Maja: Neću. Odmori.
Beci: Ili nemoj, iman slupan retrovizor.
Maja: Ja ću to.
Beci: Dobro. Iden ja pomalo. Prisvuć se i tušnit.
Spahija: Idemo vanka večeras?
Maja: Kad se tebi ide, onda ne možemo ne ić.
Beci: Vidimo se kasnije. Ljubi vas Beci. Ćao!
Spahija: Ćao.
Maja: Ćao.
Par sekundi tišine. Spahija piše nešto. Začuje se prodorni, reski zvuk kočenja na koji Maja panično digne glavu. Očito je da ga Spahija ne čuje. Čuje se lomljenje stakla i gužvanje lima, nepogrešiv zvuk automobilske nesreće. Tišina.
Maja gleda pred sebe par sekundi.
Maja: (U glasu joj se čuje strah. Pokušava zvučati normalno.) Beci?
Pauza.
Maja: (U glasu joj je teško kontrolirana panika.) Beci!
Pojavljuje se Beci s rukama u džepovima. Upitno podigne obrve i bradu u njenom smjeru.
Maja: Ne divljaj po cesti.
Beci: (Nasmiješi se.) Ne mogu i da oću, otkad si mi bez pitanja sjebala limitator na 130. (Blago.) Tuko.
Maja se zadovoljno nasmiješi.
Spahija: (Ne diže pogled s papira. Ravnodušno.) Nije bez pitanja, kretenu, pitala je. Mene. Reka sam da je tribala i prije.
Beci: Vidimo se večeras.
Spahija: Vidimo se.
Maja: Ćao.
Beci izlazi mahnuvši.
Pauza. Maja sjeda na kolica, gleda Spahiju.
Maja: Jesi ljut na mene?
Spahija: (blago) Nisam.
Maja: Sto posto?
Spahija: Sto posto.
Pauza. Spahija čučne kraj nje.
Spahija: A ti na mene?
Maja: Zašto?
Spahija: Ne znam. Za sve.
Maja: (nježno) Nisam. (Liježe na kolica.)
Spahija joj dotakne nos, pa je vrati pod auto kao da je ladica. Ode do stola. Šutke rade. Maja ispruži ruku, Spahija se sagne i doda joj alat.
Spahija je lijevo, Maja ispod auta u sredini.
Spahija: (zamišljeno) Šta držimo u onom škafetinu od stana od tvoje Barbice?
Maja: Molin? Pa bogtepita di je to. Na šufitu je, ja mislin.
Spahija: Pa jel nešto u njemu?
Maja: Ne znam, zašto?
Spahija: Držali smo Becijev zub. Pa pare. Pa dim. Pa kondome. Baš me zanima šta je sad u škafetinu.
Desno ulazi Beci, polako. Zaboravio je sako. Ne govori ništa. Spahija ga vidi, Maja ne.
Spahija: Misliš da je nešto u njemu, da je nešto ostalo?
Spahija i Beci se gledaju, potpuno ozbiljno. Spahija ustaje, prilazi mu, šutke mu dodaje sako.
Maja: Mislim da je prazan. Valjda više ništa ne moramo sakrivat.

Beci i Spahija pogledaju auto pod kojim je Maja, pa opet jedan drugoga. Beci mu čvrsto prisloni dlan između ramena i vrata i pogleda ga upitno. Spahija mu kimne. Beci ga tiho potapše po vratu i nečujno izlazi.

Svjetla se gase.


Kraj