Drame
Suza za umjetno oko
Pet adolescenata provodi ljeto okupljajući se na zidiću. Dok se Duje oporavlja od gubitka oka i čezne za ocem koji ima zabranu pristupa, Tonka se bori s majčinom pretjeranom brigom i očevim odlaskom, Marija pokušava pronaći ljubav i prihvatiti vlastito tijelo, a Vandam skriva strah od nasilnog oca iza priča o snazi. Najmanje problema, barem naizgled, ima Luka. Tijekom tog formativnog ljeta pokazat će se da upravo on nosi najdublju ranu. Dok odrasli nemaju za njih ni vremena ni razumijevanja, zidić postaje mjesto na kojem mogu podijeliti svoje strahove i pronaći utjehu.
Godina proizvodnje: 2018
Broj muških likova: 3
Broj ženskih likova: 2
Broj likova neodređenog spola: 1
Autorska prava: sva prava pridržana
DUJE (14) – miran, pristojan, stara odjeća, pomalo demode, povez preko oka, pogrbljen - Položaj na zidiću - sredina
MARIJA (14) – glasna, krupna, muškobanjasta, oči obrubljene crnom olovkom, nokti nalakirani crnim lakom - Položaj na zidiću - ne sjedi, trči a kad se zaustavi skakuće kao da trči na mjestu
VANDAM (14) – zajedljiv, slabašan, štrkljav, u preširokoj sportskoj odjeći - Položaj na zidiću – ne sjedi, osloni se ili podigne nogu na zidić i rasteže, uglavnom podiže ruke i opipava mišice, ponekad izvodi boksačke poteze
LUKA (14) - pomalo arogantan, obučen u markiranu odjeću, Nike tenisice - Položaj na zidiću - sjedi naslonjen na zid s grafitima, jednom nogom podignutom na zidić i savijenom dok druga visi
TONKA (14) - pristojna, skladno građena, bez oblina - Položaj na zidiću - ponekad šeta ispred zidića, ponekad sjedne u turski sjed, a ponekad se samo nasloni
DUJINA MAJKA (55) - nervozna, užurbana, mršava, loše frizure
MARIJINA MAJKA (40) – vesela, bučna
TONKINA MAJKA (45) – tiha, decentna i skupa odjeća
VANDAMOV BRAT (15) – nizak, mršav, nosi naočale, tih
VANDAMOV OTAC (49) – samo glas
ULICA – ZIDIĆ
Zidić se naslanja na zid zgrade išaran grafitima. Između škrabotina se ističu NE TUČE SE SLABIJEG (crnim sprejem) s tim da je NE prekriženo i DJECA CVIJEČA (sprejem u boji). Ovaj posljednji je okružen jednostavno nacrtanim cvjetovima u nekoliko boja.
Dolazi LUKA. Razgovara preko mobitela. Sjeda na zidić.
LUKA (povremeno zastaje u razgovoru): baš idem po kruh… lektiru… skoro do pola…odmrzava se… nije još ... možda je gužva … nemoj odmah paničariti… e, pa nije kući…gledao sam u spavaću.
Spusti mobitel na zidić pored sebe. Sjedi i šuti.
Ulicom dolazi TONKA (14). Na sebi ima plavi topić i žute kratke hlače sa širokim džepovima. Na nogama japanke.
Jednim laganim pokretom ruke zabaci kosu s ramena i sjedne na zidić pored Luke. Začuje se zvuk automobilske trube.
TONKA: Čekaj, eno mi tata.
Tonka otrči i brzo se vrati.
LUKA: Što je htio?
TONKA: Ma ništa. Dao mi love.
LUKA: Mogao te je barem odvest na sladoled.
TONKA: Nema vremena.
LUKA: Nikad nemaju vremena.
Sjede i šute.
DUJIN STAN
S lijeve strane zidića se pali svjetlo koje označava prostor Dujinog stana. Brzo ulazi DUJINA MAJKA (55). DUJE (14) sporije za njom. Na oku mu široki flaster debelo podstavljen pamukom.
DUJINA MAJKA: Boli li te oko?
DUJE: Koje oko?
DUJINA MAJKA: Oprosti. Kasnim, a uletio mi jedan apartman poslije posla. Neću do večeras.
Pregledava sadržaj torbe. Gleda po kuhinji kao da je nešto zaboravila.
DUJINA MAJKA: Nema čitanja. Nema televizije.
Duje šuti. Gladi flaster.
DUJINA MAJKA: Jesi me čuo? Možeš malo do zidića, ali nemoj se ludirat.
DUJE: Dobro.
Uvali mu jedan brzinski poljubac u kosu i izleti iz stana. Brava tiho škljocne. Sve se smiri. Trenutak kasnije ponovno ključ u bravi.
DUJINA MAJKA: Zaboravila sam novčanik. Jesi li ga...
Ugleda ga na stolu i strpa u torbicu.
DUJE: Mislio sam da si se vratila.
DUJINA MAJKA: Znaš da moram raditi.
DUJE: Nemoj danas ić čisit.
DUJINA MAJKA: (zagrli ga oko vrata i poljubi) Duje moj, ne bi ja da nije važno.
DUJE: Meni je dosadno. Ništa ne smijem.
DUJINA MAJKA: Ispeć ću ti palačinke večeras. Može?
DUJE (slegne ramenima): Valjda.
Dujina majka izleti. Ovaj put se vrata zalupe. Potpetice joj udaraju po stepenicama.
ULICA - ZIDIĆ
TONKA: Nema nikoga.
LUKA: Nema.
TONKA: Dosadno je. Mogli smo na more.
LUKA: Samo nas dva, pa da nas poslije sprdavaju.
TONKA: Zvat ćemo Mariju.
LUKA: Nije mi napeto.
TONKA: (uvrijeđeno) Onda ajde sa svojim kretenima s igrica.
LUKA: Nisu to...
TONKA: Psssst, eno ga.
LUKA: Koga?
TONKA: Duje. Ne da mi se gledat ono njegovo oko.
LUKA (posprdno): Kako ćeš ga gledat kad ga nema.
TONKA: Odvratan si.
LUKA: Je li nas vidio?
TONKA: Nije još. Mazi pasa od stare Zore.
LUKA: Odoh ja.
TONKA: Vidit će te.
LUKA: Sakrijmo se iza zida.
Tonka slegne ramenima. Prebacuju se s druge strane zidića. Sagnu se da ih Duje ne vidi.
Duje hoda polako. Mršav je i pogrbljen.
Sjedne na zidić, gleda lijevo i desno i čeka. Poslije nekog vremena počne se meškoljiti, pa ustane i nadviruje se na ulicu. Opet gleda lijevo i desno.
TONKA (glas izvan): Šit! (vikne) Aaaa! Ugazila sam na pasje govno.
LUKA (glas izvan): Šššššš!
DUJE: (nadviruje se iza zidića) Šta radite tamo?
LUKA (izviruje): Ništa.
DUJE: Pobigli ste od mene.
LUKA: Nismo.
DUJE: Znam ja.
LUKA: Nismo majkemi. Htjeli smo te prestrašiti.
TONKA (ustane i zamahne rukama prema Duji): Bu!
DUJE: A je ti ga baza.
TONKA: Ti bi se sjetio bolje.
DUJE: Ne, ti bi.
Sjednu svih troje na zidić. Šute. Luka povremeno pljune na pod, pogleda u ekran mobitela.
DUJE: Hoćemo na more?
LUKA: S tim okom? Mislim, bez oka.
DUJE: Sjedit ću.
LUKA: Njah!
TONKA: Ja sam se dogovorila s Marijom.
DUJE: Možemo zajedno.
TONKA: Ne možemo.
LUKA: Razgovarat će o noktima. (smije se)
TONKA (pomalo uvrijeđeno): Tko ti je kriv što si glup! Ovde samo gubim vrijeme.
Tonka odlazi. Luka pljune na pod. Pogleda na ekran mobitela, pa ga vrati na zidić. Duje gladi flaster. I dalje sjede i šute. Šutnja postaje neugodna.
DUJE (nakašlje se): Bio sam jutros u doktora.
LUKA: Zašto?
DUJE: Uzeli mi mjeru za oko.
LUKA: Je li?
DUJE: Je. Neki tip iz Zagreba.
LUKA: Je li bolilo?
DUJE: Nije. Proba je za misec dana.
LUKA: U kazalištu?
DUJE: Glupane! (lagano ga udari šakom u mišicu) Da vide kako je leglo. I je li dobra boja.
LUKA (pogleda ekran mobitela): Kakva boja?
DUJE: Oka.
LUKA: Ja bih zelenu da budem kao Bowie.
DUJE: I ja bi, ali se plaća.
LUKA: To je onda bez veze.
DUJE: Sve je bezveze.
LUKA: Sve je usrano.
DUJE: Skroz.
LUKA: Totalno usravanje.
DUJE: Reka bi moj stari, sve je sranje osim pišanja.
LUKA: Moj bi mi uvalio Bibliju. I ispitivao me poslije.
DUJE: Tvoj stari je fin. Moj nije.
LUKA: Da, fin je.
DUJE: Dosadno je.
LUKA: Da.
Nastave sjediti u tišini. Duje gladi zavoj. Luka pljune na pod i pogleda ekran mobitela.
MARIJIN STAN
MARIJA (14) sjedi za stolom. Na glavi ima šiltericu okrenutu naopako. Obučena je u široku majicu i hlače s našivenim džepovima. Na nogama ima Martensice. Krupna je i muškobanjasta. Scrolla po mobitelu.
Ulazi MARIJINA MAJKA (40). Stavlja pred nju zdjelicu.
MARIJA: Šta je ovo?
MARIJINA MAJKA: Kefir, zob, suvice. Super je.
MARIJA: Ja bi kornflejks. Čoko, ne obični.
MARIJINA MAJKA: To je puno kalorija.
MARIJA: Kad sam gladna. (moli) Samo jedni zdjelicu.
Začuje se zvono. Marijina majka odlazi i vraća se s Tonkom.
TONKA: Ponila sam i teku za lektiru. (maše bilježnicom)
MARIJINA MAJKA: Idem ja u spizu.
Odlazi.
MARIJA: Jesi pročitala?
TONKA: Nešto malo na netu. A ti?
MARIJA: Isto.
TONKA: Šta radiš?
MARIJA: Dopisujem se s Dominikom.
TONKA: Opet?
MARIJA: Ok je tip.
TONKA: Koliko ima godina?
MARIJA: Dvadeset.
TONKA: Možda i pedeset.
MARIJA: Nije. Zna moderne baze.
TONKA: Ti sve pušiš.
MARIJA: Pa reka mi je.
TONKA: To je neki stari prdonja.
MARIJA: Misli da sam lijepa.
TONKA: Pa šta?
MARIJA: U kojem ja svemiru, ono, mogu biti ljepotica?
TONKA: Ma daj! Pa nisi tako grozna.
MARIJA: Debela ka slon.
TONKA: Više mi sličiš na rakuna s tim crnilom oko očiju.
MARIJA: (smije se) Slonovski rakun.
TONKA (smije se): Rakunski slon.
MARIJA: (udara se šakom u trbuh) Vidi mi glupog droba.
TONKA: Smršavit ćeš.
MARIJA: Lako je tebi srat kad izgledaš ka Taylor Swift.
TONKA: Baš! A vidi mi ovaj prišt na bradi.
MARIJA: Ja sam cijela jedan veliki debeli prišt.
TONKA: Nisi. Idemo ga malo zafrkavat.
MARIJA: Vidit ćeš da ne mulja.(utipkava i čita na glas) Evo me natrag. Morala sam se naručiti na ekstenzije. (čita dubljim glasom) Volim dugu kosu. Kakve je boje?
TONKA: (gurne je u lakat) Reci plave.
MARIJA: (čita) Obožavam plavuše.
TONKA: Šta još?
MARIJA: Čekaj. Piše.
Gleda u mobitel.
MARIJA: (tiho, mobitelu) Reci da sam najbolja, reci da me voliš, reci, pliiiiz".
TONKA: Nešto se puno misli.
MARIJA: (čita) Što imaš na sebi?
TONKA: Šta sam ti rekla? Sad će tražiti da mu pošalješ sliku.
MARIJA: Donje rublje. (čita) Samo? (utipkava i čita) Vruće je. (čita) Pošalji mi sliku.
TONKA: Gasi.
MARIJA: Jebate, kako si znala? Šta ću sad?
TONKA: Blokiraj ga.
MARIJA: Neću.
TONKA: Vidiš da je bolesnik.
MARIJA (vikne): Nije on pedo.
TONKA: Naravno da je.
MARIJA: Kako znaš?
TONKA: Znam.
MARIJA: Ti sve moraš znat. Štreberski robot. Ja ne mogu ni na dijetu a da ne poludim.
TONKA: Samo glumim.
MARIJA: Ma daj, molim te! Ko može toliko glumit?
TONKA: Onaj kome je mater sve što ima.
MARIJA: Imaš ti i oca.
TONKA: (utučeno) Imala sam.
MARIJA: Aj, ne pričaj tako, majketi. Živ je.
TONKA: Ostavio me samu.
MARIJA: Samu? A mater?
TONKA: Guši me.
MARIJA: To je valjda zbog sestre.
TONKA: Da, uvijek ta sestra. Bilo joj je samo pet mjeseci. Nije da je umrla od četrnaest godina.
MARIJA: (ozbiljno) Svejedno. Tužna je.
TONKA: Nije više tako tužna. Samo nekako isprepadana.
MARIJA: Barem ti ne brani jesti.
TONKA: Je li tebi normalno da mi kaže da se ne naginjem preko ograde balkona?
MARIJA: Nisi blesava.
TONKA: Eto, to ti ja govorim. Stalno su joj katastrofe na pameti.
MARIJA: Boji se da i tebe ne izgubi.
TONKA: Boji se ona svega. Htjela mi je uzeti guvernantu kad je na dežurstvu. Guvernantu. Kao da sam Hajdi.
MARIJA (glasno se smije) : Ahahahaha, guvernantu.
TONKA: Nije smiješno.
MARIJA: Aj, sad malo cmizdri.
TONKA: Ostavio nas je. Kako ti nije jasno?
MARIJA: Pa šta?
TONKA: Nije pa šta.
MARIJA: Koja si ti drama queen. Da se barem moji hoće rastave.
TONKA: Glupa si.
MARIJA: Svađaju se ka pas i mačka.
TONKA: (smije se) Ka dva rotvajlera.
MARIJA (smije se): Mogla bi ih vodit na borbe pasa.
TONKA: Koji bi pobijedio?
MARIJA : Izgrizli bi se do smrti.
TONKA: Tvoji se barem grizu.
MARIJA: (odlučno) Idemo pitat GPT za lektiru. Dvije verzije da nas Šakićka ne ubere.
Izvade mobitele i zabulje se u ekrane. Poslije dvije minute ponovno prasnu u smijeh. Tonka stavi prst na usta da budu tiše. Marija stavi cijeli dlan, pa se smije tiho kroz nos.
ULICA - ZIDIĆ
Duje i Luka i dalje sjede.
Dolaze Marija i Tonka i sjedaju do njih.
LUKA: Je li ti vruće u Martama?
MARIJA (drsko): Šta te briga!
LUKA: Samo pitam.
MARIJA: A ja tebe samo ne pitam.
LUKA: Malo smo osjetljivi danas.
MARIJA: Malo bi te mogla razbiti danas. (Duji) Duje, kako si?
DUJE: Dobro.
MARIJA: Briga te za oko. Narast će ti drugo.
TONKA: Prestani.
MARIJA: Šta prestani? Ne smim se više ni sprdavat?
TONKA: Nije za sprd.
MARIJA: Oćemo sad plakat? Živ i dosadan ka i prije.
TONKA: Nije dosadan.
MARIJA: Nego?
LUKA: Ajde se počupajte. Fajt, fajt, fajt.
MARIJA: (naglo se okrene prema Luki) O'š da ti razbucam frizuru?
LUKA: Aj, ne seri.
MARIJA: Ljudi, Luka beštima. Neka sam i to vidila.
LUKA: Naporna si.
MARIJA: A ti si ludilo zabavan.
Dolazi VANDAM. Na njemu je široka majica bez rukava i kratke gimnastičarske hlačice. Da je nabildan to bi bila odjeća za teretanu. Ovako izgleda otužno, žgoljavo. Na glavi mu bandana.
MARIJA: Evo još jednog kretena.
VANDAM: Baš si se dobro zamotala.
LUKA: Da obuče kratke, morala bi obrijati noge.
TONKA: Ostavite je na miru. Što vas briga?
LUKA: Pa briga nas je.
MARIJA: (Luki) Da te tvoja ekipa ne vidi s nama.
LUKA: (smije se) Makni se sa sunca. Cijedi ti se salo po podu.
Marija šuti i gleda ga.
TONKA: Baš si kreten! (drsko) Jesam li ti ja u redu?
LUKA: Skoro.
TONKA: (podvikne) Skoro?
LUKA: Sprdavam se.
TONKA: Ideš mi na živce.
Luka razbaruši Tonki kosu. Tonka ga lagano udari šakom u rame.
LUKA: Idem spavati. Noćas sam igrao do jutros.
DUJE: Tvoji te puštaju?
LUKA: Tko ih pita?
DUJE: Blago tebi. Mi imamo samo jednu sobu.
LUKA: I svi spavate u njoj?
DUJE: Mater i ja. Prije je bio i otac.
LUKA: Ja bih poludio. Ubio bih se da moram spavati sa starcima.
Duje šuti i gleda u pod. Marija pokaže Luki srednji prst. Luka ustane sa zidića.
LUKA: Odoh ja.
DUJE: Vidimo se poslije.
TONKA: Meni nećeš nedostajati kad si takva budala.
Luka odlazi. Marija mu iza leđa pokazuje srednji prst s obje ruke.Tonka zakoluta očima.
MARIJA (bijesno): Glupi kreten! (promijenjenim glasom) Ne bih ja mogao spavati sa starcima. Glup je ka noć! Moja stara govori da mu je otac krimos.
DUJE: Ma, to su priče.
MARIJA: Priče, je li? Imaš li ti strava kompjuter?
TONKA: Nije krimos, samo dobro zarađuje.
MARIJA: Ti znaš.
TONKA: Znam. Luka mi je rekao.
VANDAM: On je pun skupih sranja. Mi smo mu jadnici.
DUJE: Takav je.
MARIJA (iznervirano): Šta takav je? Da ti nije prijatelj razbila bi ga.
DUJE (snuždeno): Nije mi prijatelj. Nemam ja prijatelja.
MARIJA: A šta sam ti ja?
DUJE: Jadna ka i ja.
MARIJA: Ja sam ti najveći prijatelj. Zapamti.
DUJE: Dobro, ako ti tako kažeš.
TONKA: Jutros si baš nadrndan.
DUJE: Uzelo mi je mjeru za oko.
TONKA: I?
DUJE: Bit ću na skraćenom. Glavobolje i sve to. Napisao mi je nešto.
MARIJA: Blago ti se! Da je to meni!
VANDAM: Jebate, ja bi dâ ne znam šta da ne moram učit.
TONKA: Da bi oko?
VANDAM: Ni bi toliko.
TONKA: Nego koliko?
VANDAM: (naglo, kao da se nečega sjetio) Moram gibat. (odlazi)
TONKA (viče za njim): Vandam, nemaš pojma koliko si glup.
DUJE: Stara stalno plače. Mislila da ću u gimnaziju.
TONKA: Upast ćeš.
MARIJA: Ti znaš.
TONKA: Znam.
Tonka iz džepa hlača vadi sprej. Promućka ga. Crta grafit na zidu. Oko iz kojeg sijevaju munje.
MARIJA: Idem ja malo trčat.
Otrči. Tonka sjedne u turski sjed pored Duje.
VANDAMOV STAN
Vandam u svakoj ruci drži po uteg i podiže ih naizmjenično prema bradi.
VANDAM (uspuhano): pedeset šest… pedest sedam … pedeset osam… pedest devet … šezdeset.
Stavlja utege sa strane. Spusti se na pod i izvodi sklekove. Ne broji na glas. Poslije nekoliko sklekova ustaje i vadi papiriće iz kutije.
Ulazi VANDAMOV BRAT (15).
VANDAMOV BRAT: Šta radiš?
VANDAM: Tetovaže.
VANDAMOV BRAT: O'š dat i meni?
VANDAM: Imam samo dvi.
VANDAMOV BRAT: Onda kad ih odlipiš.
VANDAM: Tiše. Probudit ćeš ga.
VANDAMOV BRAT: Hrče.
VANDAM: Svejedno.
VANDAMOV BRAT: Misliš da će pucat?
VANDAM: Neće. Onda je doša pijan iz Gardijskog.
VANDAMOV BRAT: Jebate, mislija sam da je ubija televiziju.
VANDAM: Ja mislija mater.
VANDAMOV BRAT: Rekla je mater da neće više nikad.
VANDAM: Rekla je da neće ni pit. Samo budi tiho da se šta kasnije probudi.
VANDAMOV BRAT: Jesam. Kad bi barem posta dobar ka na barbinom piru. Svih je nasmijavao.
VANDAM: Mene je grlio cijelo vrijeme.
VANDAMOV BRAT: Meni je reka da sam uzdanica.
VANDAM: (tiho se smije) Ka zauzdani konj.
VANDAMOV BRAT: Ne, nego da dobro učim.
VANDAM: Ajde, uzdanice, donesi mi mlake vode. Budi tiho.
Vandamov brat skoči, otrči i vrati se sa lončićem. Vandam namače papiriće i lijepi ih po rukama.
VANDAM (pogleda na ekran mobitela): Pet minuta.
Nasloni se laktovima na koljena i čeka.
VANDAMOV BRAT: Valjda će vridit iz druge.
VANDAM: Bite će još bolje.
VANDAMOV BRAT: Nemoj me zezat. Nisam ja glup. Samo siromašan.
VANDAM (maše rukom prema njemu kao da dijeli blagoslov): Siromašni će baštinit...
VANDAMOV BRAT: ... batine.
VANDAM: ...kraljevstvo zbrčkanih tetovaža.
Smiju se.Stavljaju jedan drugom ruke preko usta.
Vandam ponovno pogleda na ekran mobitela. Odljepljuje papiriće. Ispod njih se pokazuju tetovaže. Vandam podiže ruke i gleda.
VANDAM (zadovoljno): Savršeno.
Vandamov brat grabi papiriće i lijepi ih sebi po rukama.
Vandam nazuva japanke. Izlazi.
LUKIN STAN
Luka namješta pojilicu na krletku.
LUKA: Imaš sto godina, a ne znaš ni jednu riječ. Nestalo i hrane. Čekaj.
Otvara ormarić i vadi kesicu sjemenki.
LUKA: Možda ti nisi tako glup. U ovoj te kući i tako ne bi nitko čuo.
Rastegne kesicu. Raspara se. Sjemenke lete po podu.
LUKA: Šit!
Uzima metlu i mete pod. Zvoni mu mobitel.
LUKA: Ej, stara,… metem… nije došao…nije zvao…ma, gužva je…hoću... kupi Karlu sjemenke... ti to znaš bolje... ajde, pliiiz... oću... čim dođe.
Stavlja mobitel u džep i nastavlja mesti. Spremi metlu, sjedne na pod, uzima mobitel, skrolla, čita.
LUKA: Slušaj ovo, Karlo. (čita) "Jedva čekam da te opet osjetim pod rukama. Ona ništa ne kuži. Medena, soba 108. Spremi onu crnu haljinu, znaš koju." (govori bijesno) Jebena budala, I ti bi se sjetio obrisati. Dva dana. Dva dana ne vidi da je falio."
Luka stane, zuri u ekran, ruka mu drhti. Obriše dlanom oči, kao da briše znoj s čela. Baca mobitel na pod. Priđe krletki.
LUKA: Jesi malo glupast, ali barem znaš gdje ti je mjesto.
ULICA – ZIDIĆ
Tonka i Duje na zidiću. Približi im se Vandam i sjedne pored njih.
TONKA: (pokazuje prema grafitu) Vidi oko.
VANDAM: Zakon.
TONKA: (gleda Vandamovu ruku) Ohoho, tetovaže. Nije ti tražilo osobnu?
VANDAM: Naljepnice.
TONKA: Super izgleda.
VANDAM ( Duji): Kad će ti pustit starog?
DUJE: Pustilo ga jučer. Do suđenja.
VANDAM: Onda se vratio?
DUJE: Ne smije. Ima zabranu. Šesto metara.
VANDAM: Stvarno? Kako to ide s tom zabranom?
DUJE: Ako nam se približi, zovemo policiju.
VANDAM: A ako se prišulja?
DUJE (slegne ramenima): Ne znam.
TONKA: Je li ti se javio?
DUJE: Nije meni. Zvao je staru na telefon.
VANDAM: Baš je ludilo ta zabrana.
TONKA: I?
DUJE: Stara odlipila. Svašta mu je izgovorila.
VANDAM: Di se traži zabrana?
TONKA: (Vandamu) Prekini.
VANDAM: Ja bih bio sretan da moj ode. I da ih sve odvede.
TONKA: Glup si. Što ti brat i sestra smetaju?
DUJE: Moj nije otišao. Odveli su ga.
VANDAM: Tek kad ti je izbio oko.
TONKA: Vandam, stvarno si gad.
DUJE (snuždeno): Bio je to nesretan slučaj.
Dotrči Marija. Trči na mjestu.
VANDAM: Da, da, nesretan slučaj. (podiže ruku i napinje mišiće) Da me takne, slomio bi ga.
MARIJA (smije se): S tim jadnim mišićima?
VANDAM: Vježbam.
MARIJA: Što će ti mišići za staroga? Ne tuče te.
VANDAM: Staru je skoro. Sreća da je pekla palačinke.
TONKA: Kakve to veze ima? Koja si ti budala.
VANDAM: Namlatila ga tavom, pa se smirio.
TONKA: Pa vidiš da je opasan.
VANDAM: On samo viče, ona zatvara prozore.
MARIJA: Šta viče?
VANDAM: Pizdarije. Govori mater da mu je to od rata.
MARIJA: Ili od pića?
VANDAM: Lako se tebi sprdavat kad se tvoji ne svađaju.
Marija podigne nogu na zidić i zavezuje Martensicu.
MARIJA: Kako da ne! Nisi ti vidio šta je svađa.
TONKA: Jesi li zvao policiju?
VANDAM: Stara me nije pustila. Rekla da je ona kriva, pa onda nisam zvao.
MARIJA (opet trči na mjestu): Kako mrzim te debilne spike!
VANDAM: Kakve spike?
MARIJA: Pa to kad žene govore da su krive zato šta ste vi muškarci kreteni.
VANDAM: Nismo svi kreteni, a vi ste sve ludače.
MARIJA: Daj, Vandam, makni mi se s očiju! Ti i tvoj mačo imiđ.
VANDAM: Šta se odma vrijeđaš? Samo govorim kako je.
MARIJA: Nije tako.
VANDAM: To si pročitala na internetu? Oooo, vi žene ste jače od nas.
MARIJA (iskorači prema njemu): O'š da ti pokažem?
VANDAM (skoči sa zidića i malo se udalji): Dobro, ti možda i jesi. Ima u tebi sto kila (smije se, skakuće u mjestu poput boksača).
MARIJA: (viče) Ko ima sto kila, kretenu?
Zatrči se prema njemu i stisne ga rukom oko vrata. On se izvija. Pokušava se osloboditi.
MARIJA: Ko ima sto kila?
VANDAM:(jedva) Niko. Zajebava sam se.
MARIJA: (popusti stisak, ali ga još ne pušta) Ne igraj se sa mnom jer ću te samlit.
Tonka uleti među njih. Razdvaja ih.
TONKA: Prestanite.
MARIJA: Neću prestat dok se idiot ne izvini.
VANDAM (oslobodi se stiska): Dobro, izvini.
Marija ga pusti. Vandam se brzo udaljava.
VANDAM: (viče) I da znaš da si teški kalibar, ali uzgojit ću ja mišiće..
Marija se zatrči za njim. On joj se izmiče. Glumi boksača koji poskakuje oko nje.
MARIJA (viče): Ko je teški kalibar?
VANDAM: Mislio sam u borbi.
MARIJA: I bolje ti je.
Situacija se smiri i Tonka i Vandam sjednu na zidić do Duje. Marija otrči.
MARIJIN STAN
Zvona s crkve. Podne je.
MARIJA: Super miriše, mmmm.
MARIJINA MAJKA: Mogla si se istuširati dok bude gotovo.
MARIJA: Samo ću promijeniti majicu.
MARIJINA MAJKA: Istuširaj se kad ti kažem. Uznojna si. Malo smrduckaš.
MARIJA: Koliko komada meni?
MARIJINA MAJKA: Zašto ne obučeš kratke gaće? Meni dva, tebi dva.
MARIJA: Malo mi je dva.
MARIJINA MAJKA: Na dijeti si. Pojedi više salate.
MARIJA: Nisam zec.
MARIJINA MAJKA: Od kukumara se mršavi.
MARIJA: Od kukumara se kuka.
MARIJINA MAJKA: Dobit ćeš poslije malo sladoleda.
Marija brzo jede. Ustane od stola.
MARIJA: Idem trčat kad mi ne daš jest.
MARIJINA MAJKA: Di ćeš po vrućini. Stoj doma.
MARIJA: Neću stat doma gladna. Trčat ću dok ne dobijem anoreksiju. Stanjit ću se ka kostur.
MARIJINA MAJKA: (uzdahne, zakoluta očima) Ajme, teška li si, ćerce. Smiri se barem dok sunce ne padne.
MARIJA (cvili): Ali svi su na zidiću.
MARIJINA MAJKA: Dovedi ih ovdje na sladoled. Možete nešto gledati.
MARIJA: Ma oću! Da slušaju vas dvoje kako se svađate.
MARIJINA MAJKA: Kad se mi to svađamo?
MARIJA: Uvijek.
MARIJINA MAJKA: Mi samo raspravljamo.
MARIJA: Stalno vičete i ja to više ne mogu slušat.
MARIJINA MAJKA: Vičemo zato što smo muž i žena.
MARIJA: Vičete zato šta ste divlji.
Marijina majka se smije. Marija se okrene i ode.
ULICA – ZIDIĆ
VANDAM (Duji): Slušaj, gusar, kad ćeš dobit oko?
DUJE: Za dva mjeseca. Možda.
VANDAM: Onda ćeš se moć ugrist za njega.
TONKA (nervozno): Prestani više!
Umuknu. Sjede na zidiću i šute.
DUJE: Brzo će škola.
VANDAM: Povraća mi se čim se sjetim. Opet s onim glupanima.
TONKA: Tko zna tko će nam doći umjesto starog razrednika.
VANDAM: Mogao sam ga smuvati kako sam htio. Posušio mi je masu neopravdanih.
TONKA: I meni je bio drag ali ništa nismo učili. Teški smušenjak.
DUJE: Vandam, u koju ćeš se ti školu upisati?
VANDAM: Nemam pojma. Samo da ne treba puno učit. Rekli ste da nećete na kupanje?
DUJE: Ja neću.
VANDAM: Da ti se oko ne napuni mora.
TONKA: Koji kreten!
Marija protrčava pored njih.
VANDAM: Samo pitam. Ko ide?
TONKA: Možda bih išla da ti ne ideš.
VANDAM: Onda ću naći nekoga.
MARIJA: (dobaci) Budalu ka šta si i sam.
VANDAM: Barem neće bit debel ka prasac.
Vandam pobjegne.
MARIJA: (dok trči u mjestu) Pa ja ne mogu vjerovati da se s njim družimo.
TONKA: Čula sam da mu se starci rastavljaju.
MARIJA: Ne mora zato biti gad. Pola staraca je rastavljeno.
DUJE: Rastavljaju se oni svake godine.
MARIJA: Moji su se rastavljali prošlog ljeta. To mi je bilo najbolje ljeto u životu. Mogla sam im užicati šta god sam htjela.
DUJE: Kako to?
MARIJA: Nemam pojma. Nekako sam im postala važna. Kupovali mi svašta. Udebljala se sto kila od sladoleda i kolača.
DUJE: Kakvi su sad?
MARIJA: Dosadni.
TONKA: (Duji) Hoće li ti otac u zatvor?
DUJE: Nemam pojma.
MARIJA: Bojiš li ga se?
DUJE: Ne. Govorim ti. Nesretan slučaj.
MARIJA: Izbio ti oko. I ti to zoveš nesretan slučaj?
DUJE: Samo me gurnuo. Nezgodno sam pao. I to je sve.
TONKA: Ali, kriv je.
DUJE: Nije. Nekad popije, ali se ne tuče. Govori da ga je rat uništio.
MARIJA: Ma je govno! Svi se pravdaju s tim ratom.
Marija pogleda na mobitel.
MARIJA: Već je ovoliko sati. Stara će me ubit. Poslala me po sol.
TONKA: Moram i ja ići.
Marija otrči. Tonka poskakuje za njom. Duje ostane sam.
LUKIN STAN
Zvono na vratima. Ulazi Tonka.
TONKA: Što radiš?
LUKA: Ništa. Čekam mater (zastane) ili oca.
TONKA: (miriše zrak) Paprike.
LUKA: Izvadio da se odmrznu.
TONKA: Ja moram skuhati pire.
LUKA: To nije problem.
TONKA: Ti kuhaš?
LUKA: Nema šanse.
TONKA: Kad ti se vraća otac?
LUKA: Trebao je jučer.
TONKA: Kad je moj bivši otac trebao doći s konferencije mama bi bila skroz luda.
LUKA: Čuješ li se s njim?
TONKA: Vikendom. Nekad. Ideš popodne s nama na more?
LUKA: Ne. Poslije ručka ću spavati. Noćas opet igramo.
TONKA: Svake noći igraš?
LUKA: Dok ne počne škola.
TONKA: Bolje bi ti bilo s nama na more.
LUKA: Ne dâ mi se slušat iste gluposti.
TONKA: A da idemo samo nas dvoje?
LUKA: Možda, ali samo možda.
TONKA (smije se): Koji si ti luđak! Idem doma guliti krumpire.
Tonka se okrene i ode. Luka ljubi svoj dlan. Okreće glavu lijevo i desno. Ne odvaja usne od njega.
LUKA: (Karlu) Nije loše, je li? Još nisam smislio šta ću s rukama. Poljubit ću je kad budemo plivali. Samo poljubit. Bez pipanja.
ULICA - ZIDIĆ
Duje sjedi. Vrti palčevima. Lamata nogama.
Dolazi Luka.
LUKA: Još si tu?
DUJE: Stara radi. Dosadno je u kući.
LUKA: A televizija?
DUJE: Ništa.
LUKA: Gadno. Kako ćeš učit?
DUJE: Stara će mi čitati da me ne zaboli glava.
LUKA: Često te boli glava?
DUJE: Čim naprežem oči … mislim, oko.
LUKA: Hoće li to proći? Te glavobolje, mislim?
DUJE: Doktor je rekao da bi trebale.
LUKA: Kad?
DUJE: Ne zna.
LUKA: Što radiš po cijeli dan?
DUJE: Razmišljam.
LUKA (smije se): Daj, nemoj me zezat!
Duje pogleda lijevo i desno po ulici, pomiluje flaster, pa se objema rukama nasloni na zidić i počne lagano ljuljati.
DUJE: Nekad malo plačem.
LUKA (uozbilji se): Idu li ti suze na tu rupu od oka?
DUJE: Nemam pojma. Zamotano je.
LUKA: Boli li te rupa?
DUJE: Malo svrbi. Poslije ću stavljat umjetne suze.
LUKA: Zakon!
DUJE: Tako svi rade. Mislim svi sa staklenim očima.
LUKA: Zašto plačeš? Zbog oka?
DUJE: Ne to. Bojim se.
LUKA: Čega? Da će se stari vratiti?
DUJE: Da se neće vratiti. Kako ćemo stara i ja sami?
LUKA: Brine te lova?
DUJE: I to.
LUKA: Pa dobit ćeš alimentaciju.
DUJE: Ode li u zatvor, ništa od para. Ali mi je gore šta neće bit doma.
LUKA: Stari?
DUJE: Da.
LUKA (uzdahne): Moj se trebao jučer vratiti. Stara stalno zove s posla.
DUJE: Možda mu se nešto dogodilo.
LUKA: Nije. To stalno radi.
DUJE: Zašto?
LUKA: Nemam pojma.
DUJE: Možda negdje leži mrtav.
LUKA: Leži negdje, ali nije mrtav.
DUJE: Možda je ljut na staru? Jesu li se svađali?
LUKA: Svađaju se stalno.
DUJE: Oko čega?
LUKA: Oko gluposti.
Dotrči Marija. Baci se na zidić. Teško diše.
MARIJA: Doša ti je stari.
DUJE: Jesam ti rekao?
LUKA: Kako znaš?
MARIJA: Vidila mercedes.
Luka ustane.
LUKA: Idem.
Odlazi. Marija poteže majicu. Hladi se.
MARIJA: Moga si trčat sa mnom.
DUJE: Ne smijem.
MARIJA: Ja moram.
DUJE: Zašto?
MARIJA: Da se stešem.
DUJE; Šta stešeš?
MARIJA: Smršavim.
Vraća se Luka i ponovno zauzima mjesto na zidiću.
LUKA: Krivi mercedes. Što ste svi zapeli za njega?
MARIJA: Je li se barem javio?
LUKA: Nije.
MARIJA: A da nije postao striček, ahahaha?
LUKA: Glupa si. Koja bi ga pogledala?
MARIJA: Nikad ne znaš.
LUKA: Ti to ozbiljno?
MARIJA: Samo te zezam.
LUKA: Nije on takav tip. Sigurno radi.
MARIJA: Sigurno.
Marija razgibava ramena. Luka i Duje je gledaju. Luka izvadi mobitel iz džepa i pogleda u ekran, pa ga spusti na zidić pored sebe.
VANDAMOV STAN
Vandam sjedi i briše tetovaže ručnikom. Povremeno pljune na ruku i nastavi brisati. Kad završi, baci ručnik na pod i uzima utege.
VANDAM: Jedan … dva … tri… četri.
Ustaje. Gleda svoju sjenu na zidu. Podiže ruke. Napinje mišiće.
VANDAM: Još samo malo... onda me se čuvaj... bit će to mišići od čelika... razbit ću ti nos... visit ćeš s balkona... ja ću te držat za noge. Možda te pustim da padneš... usrat ćeš se od straha ka ja... svaki put kad se dereš na mater.
(viče i upire rukom u zrak poviše glave)
Samo začepi ta odvratna usta!
(briše suze i namješta se u položaje bodybuildera)
I da me se bojiš.
(viče)
Da vidiš kako je to kad se bojiš nekoga.
(spušta glas)
Onda ću otić di me nikad nećeš nać... nikad se više neću trest od straha pred tobom... nikad više... ka onaj put kad si vika da ćeš nas svih poubijat... a ja... ja sam se sakrio ispod stola... ka malo dite...
(viče)
još samo malo... samo malo.
Čučne, pokrije lice dlanovima, ramena mu se tresu, plače.
TONKIN STAN
TONKINA MAJKA (45) provlači četku kroz kosu.
TONKINA MAJKA: Tonka, hoćeš sutra s nama na večeru?
TONKA: Tko ide?
TONKINA MAJKA: Teta Zorica i jedna nova kolegica. Ima kćer i sina.
TONKA: Idu i oni?
TONKINA MAJKA: Da. Moglo bi biti zabavno.
TONKA: Hoćeš li biti tužna?
TONKINA MAJKA: Neću, ljubavi.
Zagrli Tonku i ljulja je u zagrljaju. Provuče još jednom četku kroz kosu. Namaže usne. Dva puta mljacne.
TONKINA MAJKA: Imaš gulaša. Skuhaj pire. Stavi odmah vodu. Uhvati se lektire. I ne lunjaj po ulici.
Pregleda torbicu, poljubi Tonku i ode.
Tonka sjedne na pod. Lakira nokte na nogama. Čuje se pjesma s radija. Odloži lak i uzme mobitel. Pusti glasovnu poruku.
"Ej, Tonka, čuj, nije sad baš zgodno da dođeš na vikend, znaš i sama, ovdje je sve komplicirano. Pelene, buđenje noću, ona je u banani. Moram se malo snaći, kužiš? Nemoj mi zamjerit, stvarno, al' bolje je da za sad ne dolaziš. Javit ću se kad bude vrijeme. Pazi na sebe, mala."
Pusti ispočetka.
"Ej, Tonka, čuj, nije sad baš zgodno da dođeš na vikend, znaš i sama, ovdje je sve komplicirano. Pelene, buđenje noću, ona je u banani. Moram se malo snaći, kužiš? Nemoj mi zamjerit, stvarno, al' bolje je da za sad ne dolaziš. Javit ću se kad bude vrijeme. Pazi na sebe, mala."
Ponovo.
"Ej, Tonka, čuj, nije sad..."
Zvučni signal na radiju. Vijesti.
" baš zgodno da dođeš na..."
GLAS S RADIJA: Danas je u tunelu Sveti Rok došlo do prometne nesreće...
" vikend, znaš i sama..."
Tonka gasi mobitel i sluša.
GLAS S RADIJA: ... kad je mercedes iz smjera Zagreba udario u zid tunela. Tunel je privremeno zatvoren. Istražuju se uzroci nesreće.
Tonka gurne mobitel u džep. Navuče japanke. Istrči.
ULICA – ZIDIĆ
Duje sjedi na zidiću i gleda niz ulicu. Luka sjedi naslonjen na zid. Dolazi Vandam i sjedne pored njih.
LUKA: Šta je?
VANDAM (tiho): Ništa.
LUKA: Čekaš Mariju za sparinga?
Vandam šuti. Ramena su mu pognuta. Jedna mu japanka spadne s noge. Ne podiže je s poda.
Dotrči Tonka.
TONKA: Luka, Luka, sad sam čula na vijestima da je neki mercedes imao sudar u tunelu Sv. Rok.
LUKA: Pa šta?
TONKA: Tvoj otac ima mercedes?
LUKA: Nije on.
TONKA: (oklijeva) Možda je. Iz smjera Zagreba.
LUKA: Kažem ti da nije on.
TONKA: Ne znaš.
LUKA: (viče) Glupačo, rekao sam da nije on.
TONKA: Vratio se?
LUKA: Nije i prestani više.
TONKA: Šta se odmah ljutiš?
LUKA: Ne ljutim. Samo si mi se popela na vrh glave.
Tonka izvadi sprej iz džepa. Crta dva velika kruga. Jedan ispod drugog. Na gornjem nacrta oči i usta.
TONKA: (govori dok crta) Svi... mi... i...de...te...na ... živ... ce.
LUKA: Što ti je?
TONKA: A... ovo... si...ti. Mali čovjek u skupoj odjeći.
Zastane sa sprejom u ruci i pogleda ga, a zatim nastavi.
TONKA: Ovo je Vandam.
Crta kržljavog čovječuljka s mišicama poput medicinki.
VANDAM: Zašto ja?
Crta čovječuljka s povezom preko oka.
TONKA: Ovo je Duje.
DUJE: Šta sam ti ja učinio?
TONKA: Ti si najgori. Guštaš kad cmoljimo oko tebe. Velike stvari. Ispalo oko.
DUJE: Počela si biti prosta.
TONKA: Ja sam uvijek prosta. Danas najviše.
DUJE: Smiri se. Šta smo ti mi krivi?
LUKA: Ti si jedna velika tuka.
TONKA (viče): A vi samo plačete ka neke babe.
VANDAM: A ti ne plačeš za ćaćom?
LUKA: Tonka! Šta ti je?
TONKA: Ne'š ti tragedije. Otac se nije vratio s puta. Vau! Zakasnio i sad ste se svi uzvrtili oko toga.
Tonka se okrene prema zidu. Crta čovječuljka s pola glave i s jednom rukom i nogom. Do njega zrcalnoga, pa ga prekriži.
TONKA: Ovo sam ja. Pola ovamo, pola onamo. Faking glupača.
LUKA: Čuješ li ti sebe?
VANDAM: Bravo, Tonka!
TONKA (upre sprej u njega) Ti se ne miješaj, komarac.
DUJE: Šta se dogodilo?
TONKA: A i ti. Bolje ti je šutit.
DUJE: Šta sam reka?
TONKA: Ti ništa, ali svi samo o tvome oku. Nema oka. Nema oka. Pa šta?
VANDAM: Nema oka, nema oca. Jedan, jedan. Neriješeno.
TONKA (Vandamu): Glupane.
DUJE (pomirljivo): Pa ništa.
LUKA: Ništa ja ovdje ne razumijem.
TONKA: Dobit ćeš stakleno, a otac će ti izić iz zatvora.
DUJE: Jesam li ja išta rekao?
TONKA: Cijelo jutro tu sjediš, a mi oko tebe ka oko svetog Okana. Nemaš oko, ali imaš oca.
DUJE: Ti imaš i oko i oca i mater. Šta se buniš?
TONKA: (viče) Otac me odjeba.
LUKA: Kako?
TONKA: Posla poruku da ne dolazim na vikend. Poruku. Razumite? Poruku!
LUKA: Velike stvari. Jedan vikend.
VANDAM: Eno ti moga.
TONKA: Do daljnjega.
DUJE: Sredit će se.
TONKA: Neće. Ima sad dva sina. Šta će mu ćer?
Dotrči Marija. Zaustavi se. Ovaj put ne trči u mjestu. Pruži ruku prema Tonki.
MARIJA: Daj mi taj sprej.
TONKA: Šta će ti?
MARIJA: Daj ga.
TONKA: Šta se dogodilo?
MARIJA: Kreten me blokira. Ko je on da me blokira?!
TONKA: Rekla sam ti.
MARIJA: Je, ti si najpametnija.
Promućka sprej. Na zidu prekriži riječ CVIJEČA i poviše nje napiše SMEĆA.
MARIJA: Smeće jedno glupo. On će mene blokirat. Mene! Bolja sam miljun puta od njega.
VANDAM: Ko te blokira?
MARIJA: Šta te briga? Ti nisi.
VANDAM: Ja bi te blokira i prije.
MARIJA: Blokiraj ti svoga ćaću, idiote glupi.
Baci sprej na pod i otrči dalje.
LUKA: Vandam ne može ništa blokirat.
Vandam skoči sa zidića. Trese se. Stiska šake i zube.
VANDAM: (nekontrolirano viče) Ubit ću ga. Majkemi ću ga ubit.
TONKA: Koga?
LUKA: Šta je sad ovome?
VANDAM: Onu budalu od oca.
TONKA: Ubij i moga, pliiiiz.
VANDAM: Oću stvarno.
DUJE: Zašto?
VANDAM: Sere o nepravdi. Stalno sere o nepravdi.
LUKA: Neka sere, što te briga.
VANDAM: Digne li ruku na mater, zaklat ću ga. Spremija sam nož.
DUJE: Daj, budi pametan.
VANDAM: Onda idem na policiju tražit zabranu.
DUJE: Mora prije nešto napravit.
VANDAM: Ja ne mogu više čekat.
LUKA: Pa nemoj.
VANDAM: Ostat ću bez živaca.
LUKA: Bildaj da ga možeš složit po podu. Šta'š ubijat budalu.
DUJE: Završit ćeš u Domu ako potegneš nož.
Dotrči Marija.
MARIJA: Još ste tu.
DUJE: A jesmo.
MARIJA: Neko je staroj Zori pribija pasa.
DUJE: Je li živ?
MARIJA: Jedva. Sad čeka policiju. Idem vidit.
VANDAM: Čekaj, idem s tobom.
TONKA: Duje, ideš li?
DUJE: Ne.
TONKA: Luka?
LUKA: Ne.
MARIJA: Čekaj ti oca. Možda danas dođe.
LUKA: Ne seri.
Marija, Tonka i Vandam odlaze. Duje i Luka ostaju na zidiću.
LUKA: Glupi pas!
DUJE: Koji pas?
LUKA: Od stare Zore.
DUJE: Jadan.
LUKA: Udario sam ga nogom.
DUJE (zgroženo): Ti?
LUKA: Ja.
DUJE: Zašto?
LUKA: Zato što mogu.
Duje skoči sa zidića, uhvati Luku za majicu i potegne ga. Luka, iznenađen, sklizne i padne na pod. Duje ga tuče šakama po cijelom tijelu. Luka se sklupča i pokrije glavu rukama.
DUJE: Glupane glupi! Šta ti je pas učinio?
LUKA: Duje, prestani. Boli me.
DUJE: Neka te boli kad si kreten!
LUKA: Dosta! Dosta!
DUJE: Taj pas je star. Ne tuče se slabijeg od sebe.
LUKA: Ti mene tučeš. Prekini!
DUJE: Ti si kreten!
LUKA: Dobro, dosta je! Boli me!
DUJE: Idiote jedan! Nije dosta. Nikad neće biti dosta.
Duje udara sve slabije, pa sjedne do Luke, nasloni se leđima na zidić i zaplače. Luka se uspravi i sjedne do njega.
DUJE (briše suzu, tiho): Oprosti!
LUKA: U redu je.
DUJE (kroz plač): Nisam ja ovakav. Ne znam što mi je.
LUKA (brižno): Jesi li ozlijedio oko? Mislim, bivše oko. Mislim, rupu gdje je bilo oko.
Duje gladi zavoj.
DUJE (šmrcne): U redu je.
LUKA: Oprosti. Bio sam kreten. Ma, ja jesam kreten. Poludim kad vidim toga pasa.
DUJE: Zašto?
LUKA: Ne znam. Stalno okolo luta sam.
DUJE: Što te briga što on luta?
LUKA: Ne znam. Valjda vidim sebe u njemu.
DUJE: Ti sebe vidiš kao pasa?
LUKA: Ne to. I ja okolo tražim.
DUJE: Što tražiš?
LUKA: Nekoga. Nikome nije stalo do mene.
DUJE: Meni je stalo.
Luka podigne ruku, zagrli Duju i nasloni glavu na njegovu. Sjede tako i šute.
LUKA: Nisi ti najveći gubitnik. Imat ćeš barem umjetne suze.
DUJE: Šta tebi fali?
LUKA: Sve.
DUJE: Glupost. Bogat si, zgodan, imaš oba oka.
LUKA: Dobro je Tonka rekla. Nemaš oko, ali imaš oca.
DUJE: Kakve to veze ima s tobom?
LUKA; Ja imam oko, ali nemam oca.
DUJE: Maloprije se rekao da je živ.
LUKA: Živ je.
DUJE: Pa kako ga onda nemaš?
LUKA: Lipo.
DUJE: Kako lipo?
LUKA: Nemam.
DUJE: Daj ne pretjeruj.
LUKA: Kod tebe se bar vidi šta nije u redu.
DUJE: A kod tebe se vidi da je sve u redu.
Duje ga gleda. Luka pogne glavu.
Vraćaju se Tonka, Marija i Vandam.
Luka i Duje sjede na podu. Zagrljeni. Luki je nadlanica krvava. Puše u nju. Briše je majicom. Duje ustane i pruži Luki ruku. Sjednu na zidić.
TONKA: Šta radite na podu?
LUKA: Pali smo sa zidića.
VANDAM: Ili te Duje nacipa.
TONKA: Majketi, Vandam, šta si glup.
VANDAM: Pa samo sam rekao.
TONKA: Ne, stvarno, zašto ste se valjali po ulici?
LUKA: Potukli smo se.
DUJE: Ja sam tebe tukao.
TONKA: A je vam ga priča.
LUKA: Istina je. Udario sam pasa.
MARIJA: Kojega pasa?
LUKA: Đekija.
TONKA: (zgraža se) Đekija? Jadnog Đekija?
MARIJA: Stvarno si seronja.
VANDAM: I ja bih ga udario, ali neću. Čuvam mišiće za staroga.
LUKA: Nisam htio. Samo mi je došlo.
MARIJA: Dođe tebi svašta. I mene bi tako da se ne bojiš da ću ti vratiti.
LUKA: Ne bi tebe.
MARIJA: Naravno da ne bi. Evo udari Vandama.
Uhvati Vandama za ramena pa ga gurne pred Luku.
VANDAM (otima se): Pusti me, glupačo!
MARIJA: Koga onda? Duju si namlatio. Đekija je Zora spremila. Tonku nećeš jer sliniš nad njom. Ajde, vrati se doma čekat oca.
LUKA: (vikne) Ne seri!
MARIJA: Aj, pogledaj opet na mob jel' ti poslao poruku.
LUKA: Nemaš ti pojma.
VANDAM: Onda, jel' poslao?
LUKA:(tiho) Je.
TONKA: Rekla sam ti da je sve u redu.
LUKA: Ništa nije u redu.
DUJE: Pa živ je. Poslao ti je poruku.
LUKA: (drekne) Je. Krivo poslao. Meni umjesto fufi. Eto, sad sve znate.
VANDAM: Kojoj fufi?
MARIJA: Fufi?
TONKA: Ne razumijem.
LUKA: Ima neku fufu. U Trogiru. Eto! Jeste li sad zadovoljni?
Svi umuknu. Samo cvrčak cvrči. Tonka se prva odmrzne. Skoči prema Luki i zagrli ga. On se opire.
TONKA: Daj mi hag.
Luka se opire, a onda prestane i nespretno je zagrli.
LUKA: Dobro, ajde.
VANDAM: (pleše oko njih i krevelji se) Momak i cura zaljubljeni par.
MARIJA: O'š dvi priko ušiju?
TONKA: Znam kako ti je.
LUKA: Ne znaš.
TONKA: Znam. Strašno je ostati bez oca.
MARIJA: Stalno piliš po istome. Nije da je umro. Vidiš ga vikendom. I doma nema svađa.
VANDAM: Ja bi da moj ode, ali neće.
TONKA: Bolje da je tu nego da se moraš sam petljat s maminom tugom.
MARIJA: Petljat se s tugom. Majketi! Ka neki Šenoa.
LUKA: To je drugo. Moja je samo živčana.
TONKA: Gluposti. Dobar ti je otac.
LUKA: Da. Dobar je. Savršen.
TONKA: Eto vidiš.
LUKA: Sve mora biti savršeno. Kako on kaže. Ja to više ne mogu.
TONKA: Što ne možeš?
LUKA: Biti savršen.
TONKA: Ma daj!
MARIJA: Ponestalo Šenoe. Ostalo samo Ma daj.
VANDAM: Di ima fufa?
TONKA: Uozbilji se.
MARIJA (smije se): Znaš li ti uopće šta su fufe?
VANDAM: Naravno da znam. Samo pitam u kojem kafiću ih ima.
MARIJA: Pa tvoj je stalno po kafićima.
VANDAM: Je. U Čvoru. Tamo su samo muški.
MARIJA: (pljesne rukama) Ljudi, ajmo mu nać fufu.
TONKA: Prestani.
LUKA: Prestani nas davit sa svojim starim.
VANDAM: A ti nas ne daviš? Cijelo jutro ga čekamo. Kao da je neki Dikaprijo.
DUJE: Pa šta da se malo napije?
VANDAM (slegne ramenima): Pa ništa.
DUJE: I moj je dolazio kući pijan i pričao o ratu.
VANDAM: Ali moj uopće nije bio u ratu. Samo sere.
LUKA: Neka sere.
VANDAM: Je, je, niste vi gledali ravno u pušku. Niste se tresli u krevetu kad je pucao kroz prozor. Mater je vikala i prestala. Televizija je umukla. Onda je bilo sto godina tišine. Mater je provirila u sobu i rekla: "Spavajte. Sve je u redu".
Svi šute i gledaju u Vandama. Pogrbio je ramena i gleda u pod.
TONKA: Zašto je pucao?
VANDAM: Nemam pojma. Ni kad će opet.
TONKA: (šapne) Evo ga. Dolazi.
VANDAM: Ko?
TONKA: Tvoj stari.
VANDAM: Di?
TONKA: Preko puta.
VANDAM (šapće): Je li me vidio?
TONKA: Nije još.
VANDAM: Ne znate di sam.
Skoči iza zidića i čučne.
VANDAMOV ĆAĆA (glas izvan): Jeste li vidili moga Juricu?
SVI U GLAS: Nismo.
VANDAMOV ĆAĆA (glas izvan): Ako ga vidite, recite da mu je ručak gotov.
TONKA: Hoćemo, barba Filipe. (mahne)
LUKA: (naginje se preko zidića) Otišao je.
Vandam preskoči zidić. Ruke mu se tresu. Sjedne na šake. Čvrsto stisne zube.
MARIJA: Šta si se tako usra?
TONKA: Pusti ga na miru.
Vandam se počne tresti. Izvuče ruke i dlanovima pokrije oči. Plače na glas. Slina mu curi iz usta.
MARIJA: Šta ti je, Vandam?
Ne ruga mu se. Ozbiljna je. Sjedne do njega. Povuče mu ruke s lica. Odgurne je laktom, jedva.
VANDAM (kroz jecaje): Ne mogu više. Puno je četri godine.
DUJE: Šta ne možeš?
VANDAM: Bojim ga se. Usra sam se od straha. Ne znam ni je li puška još kod njega.
TONKA: Zašto ga ne prijavite?
VANDAM: Mater ne dâ.
MARIJA: Ja bi ga prijavila.
VANDAM: (nervozno) I šta kad ga prijavim? Čekat da me ubije?
DUJE: Dobio bi zabranu pristupa kao moj.
VANDAM: A što ako se prišulja?
MARIJA: Onda nema druge nego čekat te tvoje mišiće.
TONKA: Glupa si. Ovo je ozbiljno.
LUKA: Da, da, mi ćemo sve riješiti.
DUJE: Bit će lakše kad počne škola.
VANDAM: Brat i sestra su u drugoj smjeni. Bojim se i za njih.
MARIJA: Misle da ništa ne kužimo.
DUJE: Kužimo, a ne možemo.
VANDAM (tiho): Samo čekamo.
MARIJA: Postali smo ka neke babe nakuknjače.
TONKA: Narikače.
VANDAM (smije se dok briše oči): Narikače, natikače.
MARIJA: Oživija si sad kad se triba rugat. Maloprije si plaka ka dite.
LUKA: Marija, prestani.
MARIJA: (izbelji se Luki) Šta si mu ti? Advokat. Jesi to od matere naučio?
LUKA: Samo kažem. On nam je prijatelj.
MARIJA: Meni nije. Ne družim se s dicom.
LUKA: Meni je i šta mi možeš.
Pruži ruku prema Vandamu i raskuštra mu kosu. Vandam ga gleda otvorenih usta, pa mu zgrabi ruku i rukuje se s njim.
LUKA: Tonka, šta si se zamislila?
TONKA: Ništa. Vruće mi je.
VANDAM: Idemo večeras u kino.
MARIJA: Koji film?
VANDAM: Nać ćemo nešto.
LUKA: Duje ne smije.
VANDAM: Pričat ćemo mu.
TONKA: Daj, glupane, nije to to.
LUKA: Ogladnio sam. Idem po slaju. Oćete i vi?
MARIJA: Ako ćeš nas častit.
LUKA: Nije bed.
VANDAM: Onda Mariji dva.
TONKA: Opet on!
MARIJA: Duji treba dva da barem jednoga vidi.
Smiju se. I Duje se smije. Luka skoči sa zidića i krene prema samoposluzi. Nagne se iza jednog grma i pruži ruku.
LUKA: Đeki, jesam li te jako? Nisam htio. Dobar si ti, prika. Oprosti.
Nastavi dalje. Ostali ga prate pogledima. Vrati se s kesicom punom korneta.
LUKA: Vandam, drži! Ti si najmršaviji.
TONKA: Ja sam najmršavija.
Sjede na zidiću i ližu sladolede.
TONKA: Luka, jel' ti ono stari?
Luka stavi ruku poviše očiju. Škilji.
LUKA: Je.
MARIJA: Trči doma, Lukice.
DUJE: Sad će brzo i moja stara. Idem ja.
Nitko se ne miče. Sjede jedan do drugoga. Grickaju kornete.
VANDAM: Čekajte još malo. Dok poližemo.
TONKA: Ti se bojiš vratiti?
VANDAM: Malo.
TONKA (kao da čita iz priručnka): Po statistikama muškarci češće ubijaju žene nego djecu.
DUJE: Neće ti ništa. Ja sam već popunio statistiku za našu ulicu.
VANDAM: Ne znam. To je jače od mene.
MARIJA: Sve je jače od tebe.
TONKA: Šta si takva? Ti se ničega ne bojiš, je li?
LUKA: Boji se da se neće nitko zaljubit u nju.
MARIJA (tiho): Pa i to.
Svi zastanu. Marija gleda u pod. Oni gledaju u nju, a onda nastave. Hvataju svaku kap prije nego padne. Vrte sladolede, okreću glave oko njih.
TONKA: Znate šta, ljudi? Ujutro idemo na kupanje.
LUKA: Ako se uspijem probuditi.
VANDAM: Mogu li ja povest brata i sestru?
MARIJA: Ajde, kad si navalio.
Ljepljive ruke brišu o majice. Njišu nogama. Sunce je zašlo.
Luki zvrcne poruka. Pogleda u ekran. Stisne vilicu. Izdahne kroz nos. Svi ga pogledaju. On gurne mobitel u džep.
Pruži ruku prema Tonki. Zatitra prstima. Tonka izvadi sprej iz džepa. On ga promućka. Kuglice zazveče. Nitko ništa ne kaže. Samo se okupe oko njega. Piše po zidu.
LUKA TONKA MARIJA DUJE VANDAM
MI SMO BILI TU
- KRAJ -
MARIJA (14) – glasna, krupna, muškobanjasta, oči obrubljene crnom olovkom, nokti nalakirani crnim lakom - Položaj na zidiću - ne sjedi, trči a kad se zaustavi skakuće kao da trči na mjestu
VANDAM (14) – zajedljiv, slabašan, štrkljav, u preširokoj sportskoj odjeći - Položaj na zidiću – ne sjedi, osloni se ili podigne nogu na zidić i rasteže, uglavnom podiže ruke i opipava mišice, ponekad izvodi boksačke poteze
LUKA (14) - pomalo arogantan, obučen u markiranu odjeću, Nike tenisice - Položaj na zidiću - sjedi naslonjen na zid s grafitima, jednom nogom podignutom na zidić i savijenom dok druga visi
TONKA (14) - pristojna, skladno građena, bez oblina - Položaj na zidiću - ponekad šeta ispred zidića, ponekad sjedne u turski sjed, a ponekad se samo nasloni
DUJINA MAJKA (55) - nervozna, užurbana, mršava, loše frizure
MARIJINA MAJKA (40) – vesela, bučna
TONKINA MAJKA (45) – tiha, decentna i skupa odjeća
VANDAMOV BRAT (15) – nizak, mršav, nosi naočale, tih
VANDAMOV OTAC (49) – samo glas
ULICA – ZIDIĆ
Zidić se naslanja na zid zgrade išaran grafitima. Između škrabotina se ističu NE TUČE SE SLABIJEG (crnim sprejem) s tim da je NE prekriženo i DJECA CVIJEČA (sprejem u boji). Ovaj posljednji je okružen jednostavno nacrtanim cvjetovima u nekoliko boja.
Dolazi LUKA. Razgovara preko mobitela. Sjeda na zidić.
LUKA (povremeno zastaje u razgovoru): baš idem po kruh… lektiru… skoro do pola…odmrzava se… nije još ... možda je gužva … nemoj odmah paničariti… e, pa nije kući…gledao sam u spavaću.
Spusti mobitel na zidić pored sebe. Sjedi i šuti.
Ulicom dolazi TONKA (14). Na sebi ima plavi topić i žute kratke hlače sa širokim džepovima. Na nogama japanke.
Jednim laganim pokretom ruke zabaci kosu s ramena i sjedne na zidić pored Luke. Začuje se zvuk automobilske trube.
TONKA: Čekaj, eno mi tata.
Tonka otrči i brzo se vrati.
LUKA: Što je htio?
TONKA: Ma ništa. Dao mi love.
LUKA: Mogao te je barem odvest na sladoled.
TONKA: Nema vremena.
LUKA: Nikad nemaju vremena.
Sjede i šute.
DUJIN STAN
S lijeve strane zidića se pali svjetlo koje označava prostor Dujinog stana. Brzo ulazi DUJINA MAJKA (55). DUJE (14) sporije za njom. Na oku mu široki flaster debelo podstavljen pamukom.
DUJINA MAJKA: Boli li te oko?
DUJE: Koje oko?
DUJINA MAJKA: Oprosti. Kasnim, a uletio mi jedan apartman poslije posla. Neću do večeras.
Pregledava sadržaj torbe. Gleda po kuhinji kao da je nešto zaboravila.
DUJINA MAJKA: Nema čitanja. Nema televizije.
Duje šuti. Gladi flaster.
DUJINA MAJKA: Jesi me čuo? Možeš malo do zidića, ali nemoj se ludirat.
DUJE: Dobro.
Uvali mu jedan brzinski poljubac u kosu i izleti iz stana. Brava tiho škljocne. Sve se smiri. Trenutak kasnije ponovno ključ u bravi.
DUJINA MAJKA: Zaboravila sam novčanik. Jesi li ga...
Ugleda ga na stolu i strpa u torbicu.
DUJE: Mislio sam da si se vratila.
DUJINA MAJKA: Znaš da moram raditi.
DUJE: Nemoj danas ić čisit.
DUJINA MAJKA: (zagrli ga oko vrata i poljubi) Duje moj, ne bi ja da nije važno.
DUJE: Meni je dosadno. Ništa ne smijem.
DUJINA MAJKA: Ispeć ću ti palačinke večeras. Može?
DUJE (slegne ramenima): Valjda.
Dujina majka izleti. Ovaj put se vrata zalupe. Potpetice joj udaraju po stepenicama.
ULICA - ZIDIĆ
TONKA: Nema nikoga.
LUKA: Nema.
TONKA: Dosadno je. Mogli smo na more.
LUKA: Samo nas dva, pa da nas poslije sprdavaju.
TONKA: Zvat ćemo Mariju.
LUKA: Nije mi napeto.
TONKA: (uvrijeđeno) Onda ajde sa svojim kretenima s igrica.
LUKA: Nisu to...
TONKA: Psssst, eno ga.
LUKA: Koga?
TONKA: Duje. Ne da mi se gledat ono njegovo oko.
LUKA (posprdno): Kako ćeš ga gledat kad ga nema.
TONKA: Odvratan si.
LUKA: Je li nas vidio?
TONKA: Nije još. Mazi pasa od stare Zore.
LUKA: Odoh ja.
TONKA: Vidit će te.
LUKA: Sakrijmo se iza zida.
Tonka slegne ramenima. Prebacuju se s druge strane zidića. Sagnu se da ih Duje ne vidi.
Duje hoda polako. Mršav je i pogrbljen.
Sjedne na zidić, gleda lijevo i desno i čeka. Poslije nekog vremena počne se meškoljiti, pa ustane i nadviruje se na ulicu. Opet gleda lijevo i desno.
TONKA (glas izvan): Šit! (vikne) Aaaa! Ugazila sam na pasje govno.
LUKA (glas izvan): Šššššš!
DUJE: (nadviruje se iza zidića) Šta radite tamo?
LUKA (izviruje): Ništa.
DUJE: Pobigli ste od mene.
LUKA: Nismo.
DUJE: Znam ja.
LUKA: Nismo majkemi. Htjeli smo te prestrašiti.
TONKA (ustane i zamahne rukama prema Duji): Bu!
DUJE: A je ti ga baza.
TONKA: Ti bi se sjetio bolje.
DUJE: Ne, ti bi.
Sjednu svih troje na zidić. Šute. Luka povremeno pljune na pod, pogleda u ekran mobitela.
DUJE: Hoćemo na more?
LUKA: S tim okom? Mislim, bez oka.
DUJE: Sjedit ću.
LUKA: Njah!
TONKA: Ja sam se dogovorila s Marijom.
DUJE: Možemo zajedno.
TONKA: Ne možemo.
LUKA: Razgovarat će o noktima. (smije se)
TONKA (pomalo uvrijeđeno): Tko ti je kriv što si glup! Ovde samo gubim vrijeme.
Tonka odlazi. Luka pljune na pod. Pogleda na ekran mobitela, pa ga vrati na zidić. Duje gladi flaster. I dalje sjede i šute. Šutnja postaje neugodna.
DUJE (nakašlje se): Bio sam jutros u doktora.
LUKA: Zašto?
DUJE: Uzeli mi mjeru za oko.
LUKA: Je li?
DUJE: Je. Neki tip iz Zagreba.
LUKA: Je li bolilo?
DUJE: Nije. Proba je za misec dana.
LUKA: U kazalištu?
DUJE: Glupane! (lagano ga udari šakom u mišicu) Da vide kako je leglo. I je li dobra boja.
LUKA (pogleda ekran mobitela): Kakva boja?
DUJE: Oka.
LUKA: Ja bih zelenu da budem kao Bowie.
DUJE: I ja bi, ali se plaća.
LUKA: To je onda bez veze.
DUJE: Sve je bezveze.
LUKA: Sve je usrano.
DUJE: Skroz.
LUKA: Totalno usravanje.
DUJE: Reka bi moj stari, sve je sranje osim pišanja.
LUKA: Moj bi mi uvalio Bibliju. I ispitivao me poslije.
DUJE: Tvoj stari je fin. Moj nije.
LUKA: Da, fin je.
DUJE: Dosadno je.
LUKA: Da.
Nastave sjediti u tišini. Duje gladi zavoj. Luka pljune na pod i pogleda ekran mobitela.
MARIJIN STAN
MARIJA (14) sjedi za stolom. Na glavi ima šiltericu okrenutu naopako. Obučena je u široku majicu i hlače s našivenim džepovima. Na nogama ima Martensice. Krupna je i muškobanjasta. Scrolla po mobitelu.
Ulazi MARIJINA MAJKA (40). Stavlja pred nju zdjelicu.
MARIJA: Šta je ovo?
MARIJINA MAJKA: Kefir, zob, suvice. Super je.
MARIJA: Ja bi kornflejks. Čoko, ne obični.
MARIJINA MAJKA: To je puno kalorija.
MARIJA: Kad sam gladna. (moli) Samo jedni zdjelicu.
Začuje se zvono. Marijina majka odlazi i vraća se s Tonkom.
TONKA: Ponila sam i teku za lektiru. (maše bilježnicom)
MARIJINA MAJKA: Idem ja u spizu.
Odlazi.
MARIJA: Jesi pročitala?
TONKA: Nešto malo na netu. A ti?
MARIJA: Isto.
TONKA: Šta radiš?
MARIJA: Dopisujem se s Dominikom.
TONKA: Opet?
MARIJA: Ok je tip.
TONKA: Koliko ima godina?
MARIJA: Dvadeset.
TONKA: Možda i pedeset.
MARIJA: Nije. Zna moderne baze.
TONKA: Ti sve pušiš.
MARIJA: Pa reka mi je.
TONKA: To je neki stari prdonja.
MARIJA: Misli da sam lijepa.
TONKA: Pa šta?
MARIJA: U kojem ja svemiru, ono, mogu biti ljepotica?
TONKA: Ma daj! Pa nisi tako grozna.
MARIJA: Debela ka slon.
TONKA: Više mi sličiš na rakuna s tim crnilom oko očiju.
MARIJA: (smije se) Slonovski rakun.
TONKA (smije se): Rakunski slon.
MARIJA: (udara se šakom u trbuh) Vidi mi glupog droba.
TONKA: Smršavit ćeš.
MARIJA: Lako je tebi srat kad izgledaš ka Taylor Swift.
TONKA: Baš! A vidi mi ovaj prišt na bradi.
MARIJA: Ja sam cijela jedan veliki debeli prišt.
TONKA: Nisi. Idemo ga malo zafrkavat.
MARIJA: Vidit ćeš da ne mulja.(utipkava i čita na glas) Evo me natrag. Morala sam se naručiti na ekstenzije. (čita dubljim glasom) Volim dugu kosu. Kakve je boje?
TONKA: (gurne je u lakat) Reci plave.
MARIJA: (čita) Obožavam plavuše.
TONKA: Šta još?
MARIJA: Čekaj. Piše.
Gleda u mobitel.
MARIJA: (tiho, mobitelu) Reci da sam najbolja, reci da me voliš, reci, pliiiiz".
TONKA: Nešto se puno misli.
MARIJA: (čita) Što imaš na sebi?
TONKA: Šta sam ti rekla? Sad će tražiti da mu pošalješ sliku.
MARIJA: Donje rublje. (čita) Samo? (utipkava i čita) Vruće je. (čita) Pošalji mi sliku.
TONKA: Gasi.
MARIJA: Jebate, kako si znala? Šta ću sad?
TONKA: Blokiraj ga.
MARIJA: Neću.
TONKA: Vidiš da je bolesnik.
MARIJA (vikne): Nije on pedo.
TONKA: Naravno da je.
MARIJA: Kako znaš?
TONKA: Znam.
MARIJA: Ti sve moraš znat. Štreberski robot. Ja ne mogu ni na dijetu a da ne poludim.
TONKA: Samo glumim.
MARIJA: Ma daj, molim te! Ko može toliko glumit?
TONKA: Onaj kome je mater sve što ima.
MARIJA: Imaš ti i oca.
TONKA: (utučeno) Imala sam.
MARIJA: Aj, ne pričaj tako, majketi. Živ je.
TONKA: Ostavio me samu.
MARIJA: Samu? A mater?
TONKA: Guši me.
MARIJA: To je valjda zbog sestre.
TONKA: Da, uvijek ta sestra. Bilo joj je samo pet mjeseci. Nije da je umrla od četrnaest godina.
MARIJA: (ozbiljno) Svejedno. Tužna je.
TONKA: Nije više tako tužna. Samo nekako isprepadana.
MARIJA: Barem ti ne brani jesti.
TONKA: Je li tebi normalno da mi kaže da se ne naginjem preko ograde balkona?
MARIJA: Nisi blesava.
TONKA: Eto, to ti ja govorim. Stalno su joj katastrofe na pameti.
MARIJA: Boji se da i tebe ne izgubi.
TONKA: Boji se ona svega. Htjela mi je uzeti guvernantu kad je na dežurstvu. Guvernantu. Kao da sam Hajdi.
MARIJA (glasno se smije) : Ahahahaha, guvernantu.
TONKA: Nije smiješno.
MARIJA: Aj, sad malo cmizdri.
TONKA: Ostavio nas je. Kako ti nije jasno?
MARIJA: Pa šta?
TONKA: Nije pa šta.
MARIJA: Koja si ti drama queen. Da se barem moji hoće rastave.
TONKA: Glupa si.
MARIJA: Svađaju se ka pas i mačka.
TONKA: (smije se) Ka dva rotvajlera.
MARIJA (smije se): Mogla bi ih vodit na borbe pasa.
TONKA: Koji bi pobijedio?
MARIJA : Izgrizli bi se do smrti.
TONKA: Tvoji se barem grizu.
MARIJA: (odlučno) Idemo pitat GPT za lektiru. Dvije verzije da nas Šakićka ne ubere.
Izvade mobitele i zabulje se u ekrane. Poslije dvije minute ponovno prasnu u smijeh. Tonka stavi prst na usta da budu tiše. Marija stavi cijeli dlan, pa se smije tiho kroz nos.
ULICA - ZIDIĆ
Duje i Luka i dalje sjede.
Dolaze Marija i Tonka i sjedaju do njih.
LUKA: Je li ti vruće u Martama?
MARIJA (drsko): Šta te briga!
LUKA: Samo pitam.
MARIJA: A ja tebe samo ne pitam.
LUKA: Malo smo osjetljivi danas.
MARIJA: Malo bi te mogla razbiti danas. (Duji) Duje, kako si?
DUJE: Dobro.
MARIJA: Briga te za oko. Narast će ti drugo.
TONKA: Prestani.
MARIJA: Šta prestani? Ne smim se više ni sprdavat?
TONKA: Nije za sprd.
MARIJA: Oćemo sad plakat? Živ i dosadan ka i prije.
TONKA: Nije dosadan.
MARIJA: Nego?
LUKA: Ajde se počupajte. Fajt, fajt, fajt.
MARIJA: (naglo se okrene prema Luki) O'š da ti razbucam frizuru?
LUKA: Aj, ne seri.
MARIJA: Ljudi, Luka beštima. Neka sam i to vidila.
LUKA: Naporna si.
MARIJA: A ti si ludilo zabavan.
Dolazi VANDAM. Na njemu je široka majica bez rukava i kratke gimnastičarske hlačice. Da je nabildan to bi bila odjeća za teretanu. Ovako izgleda otužno, žgoljavo. Na glavi mu bandana.
MARIJA: Evo još jednog kretena.
VANDAM: Baš si se dobro zamotala.
LUKA: Da obuče kratke, morala bi obrijati noge.
TONKA: Ostavite je na miru. Što vas briga?
LUKA: Pa briga nas je.
MARIJA: (Luki) Da te tvoja ekipa ne vidi s nama.
LUKA: (smije se) Makni se sa sunca. Cijedi ti se salo po podu.
Marija šuti i gleda ga.
TONKA: Baš si kreten! (drsko) Jesam li ti ja u redu?
LUKA: Skoro.
TONKA: (podvikne) Skoro?
LUKA: Sprdavam se.
TONKA: Ideš mi na živce.
Luka razbaruši Tonki kosu. Tonka ga lagano udari šakom u rame.
LUKA: Idem spavati. Noćas sam igrao do jutros.
DUJE: Tvoji te puštaju?
LUKA: Tko ih pita?
DUJE: Blago tebi. Mi imamo samo jednu sobu.
LUKA: I svi spavate u njoj?
DUJE: Mater i ja. Prije je bio i otac.
LUKA: Ja bih poludio. Ubio bih se da moram spavati sa starcima.
Duje šuti i gleda u pod. Marija pokaže Luki srednji prst. Luka ustane sa zidića.
LUKA: Odoh ja.
DUJE: Vidimo se poslije.
TONKA: Meni nećeš nedostajati kad si takva budala.
Luka odlazi. Marija mu iza leđa pokazuje srednji prst s obje ruke.Tonka zakoluta očima.
MARIJA (bijesno): Glupi kreten! (promijenjenim glasom) Ne bih ja mogao spavati sa starcima. Glup je ka noć! Moja stara govori da mu je otac krimos.
DUJE: Ma, to su priče.
MARIJA: Priče, je li? Imaš li ti strava kompjuter?
TONKA: Nije krimos, samo dobro zarađuje.
MARIJA: Ti znaš.
TONKA: Znam. Luka mi je rekao.
VANDAM: On je pun skupih sranja. Mi smo mu jadnici.
DUJE: Takav je.
MARIJA (iznervirano): Šta takav je? Da ti nije prijatelj razbila bi ga.
DUJE (snuždeno): Nije mi prijatelj. Nemam ja prijatelja.
MARIJA: A šta sam ti ja?
DUJE: Jadna ka i ja.
MARIJA: Ja sam ti najveći prijatelj. Zapamti.
DUJE: Dobro, ako ti tako kažeš.
TONKA: Jutros si baš nadrndan.
DUJE: Uzelo mi je mjeru za oko.
TONKA: I?
DUJE: Bit ću na skraćenom. Glavobolje i sve to. Napisao mi je nešto.
MARIJA: Blago ti se! Da je to meni!
VANDAM: Jebate, ja bi dâ ne znam šta da ne moram učit.
TONKA: Da bi oko?
VANDAM: Ni bi toliko.
TONKA: Nego koliko?
VANDAM: (naglo, kao da se nečega sjetio) Moram gibat. (odlazi)
TONKA (viče za njim): Vandam, nemaš pojma koliko si glup.
DUJE: Stara stalno plače. Mislila da ću u gimnaziju.
TONKA: Upast ćeš.
MARIJA: Ti znaš.
TONKA: Znam.
Tonka iz džepa hlača vadi sprej. Promućka ga. Crta grafit na zidu. Oko iz kojeg sijevaju munje.
MARIJA: Idem ja malo trčat.
Otrči. Tonka sjedne u turski sjed pored Duje.
VANDAMOV STAN
Vandam u svakoj ruci drži po uteg i podiže ih naizmjenično prema bradi.
VANDAM (uspuhano): pedeset šest… pedest sedam … pedeset osam… pedest devet … šezdeset.
Stavlja utege sa strane. Spusti se na pod i izvodi sklekove. Ne broji na glas. Poslije nekoliko sklekova ustaje i vadi papiriće iz kutije.
Ulazi VANDAMOV BRAT (15).
VANDAMOV BRAT: Šta radiš?
VANDAM: Tetovaže.
VANDAMOV BRAT: O'š dat i meni?
VANDAM: Imam samo dvi.
VANDAMOV BRAT: Onda kad ih odlipiš.
VANDAM: Tiše. Probudit ćeš ga.
VANDAMOV BRAT: Hrče.
VANDAM: Svejedno.
VANDAMOV BRAT: Misliš da će pucat?
VANDAM: Neće. Onda je doša pijan iz Gardijskog.
VANDAMOV BRAT: Jebate, mislija sam da je ubija televiziju.
VANDAM: Ja mislija mater.
VANDAMOV BRAT: Rekla je mater da neće više nikad.
VANDAM: Rekla je da neće ni pit. Samo budi tiho da se šta kasnije probudi.
VANDAMOV BRAT: Jesam. Kad bi barem posta dobar ka na barbinom piru. Svih je nasmijavao.
VANDAM: Mene je grlio cijelo vrijeme.
VANDAMOV BRAT: Meni je reka da sam uzdanica.
VANDAM: (tiho se smije) Ka zauzdani konj.
VANDAMOV BRAT: Ne, nego da dobro učim.
VANDAM: Ajde, uzdanice, donesi mi mlake vode. Budi tiho.
Vandamov brat skoči, otrči i vrati se sa lončićem. Vandam namače papiriće i lijepi ih po rukama.
VANDAM (pogleda na ekran mobitela): Pet minuta.
Nasloni se laktovima na koljena i čeka.
VANDAMOV BRAT: Valjda će vridit iz druge.
VANDAM: Bite će još bolje.
VANDAMOV BRAT: Nemoj me zezat. Nisam ja glup. Samo siromašan.
VANDAM (maše rukom prema njemu kao da dijeli blagoslov): Siromašni će baštinit...
VANDAMOV BRAT: ... batine.
VANDAM: ...kraljevstvo zbrčkanih tetovaža.
Smiju se.Stavljaju jedan drugom ruke preko usta.
Vandam ponovno pogleda na ekran mobitela. Odljepljuje papiriće. Ispod njih se pokazuju tetovaže. Vandam podiže ruke i gleda.
VANDAM (zadovoljno): Savršeno.
Vandamov brat grabi papiriće i lijepi ih sebi po rukama.
Vandam nazuva japanke. Izlazi.
LUKIN STAN
Luka namješta pojilicu na krletku.
LUKA: Imaš sto godina, a ne znaš ni jednu riječ. Nestalo i hrane. Čekaj.
Otvara ormarić i vadi kesicu sjemenki.
LUKA: Možda ti nisi tako glup. U ovoj te kući i tako ne bi nitko čuo.
Rastegne kesicu. Raspara se. Sjemenke lete po podu.
LUKA: Šit!
Uzima metlu i mete pod. Zvoni mu mobitel.
LUKA: Ej, stara,… metem… nije došao…nije zvao…ma, gužva je…hoću... kupi Karlu sjemenke... ti to znaš bolje... ajde, pliiiz... oću... čim dođe.
Stavlja mobitel u džep i nastavlja mesti. Spremi metlu, sjedne na pod, uzima mobitel, skrolla, čita.
LUKA: Slušaj ovo, Karlo. (čita) "Jedva čekam da te opet osjetim pod rukama. Ona ništa ne kuži. Medena, soba 108. Spremi onu crnu haljinu, znaš koju." (govori bijesno) Jebena budala, I ti bi se sjetio obrisati. Dva dana. Dva dana ne vidi da je falio."
Luka stane, zuri u ekran, ruka mu drhti. Obriše dlanom oči, kao da briše znoj s čela. Baca mobitel na pod. Priđe krletki.
LUKA: Jesi malo glupast, ali barem znaš gdje ti je mjesto.
ULICA – ZIDIĆ
Tonka i Duje na zidiću. Približi im se Vandam i sjedne pored njih.
TONKA: (pokazuje prema grafitu) Vidi oko.
VANDAM: Zakon.
TONKA: (gleda Vandamovu ruku) Ohoho, tetovaže. Nije ti tražilo osobnu?
VANDAM: Naljepnice.
TONKA: Super izgleda.
VANDAM ( Duji): Kad će ti pustit starog?
DUJE: Pustilo ga jučer. Do suđenja.
VANDAM: Onda se vratio?
DUJE: Ne smije. Ima zabranu. Šesto metara.
VANDAM: Stvarno? Kako to ide s tom zabranom?
DUJE: Ako nam se približi, zovemo policiju.
VANDAM: A ako se prišulja?
DUJE (slegne ramenima): Ne znam.
TONKA: Je li ti se javio?
DUJE: Nije meni. Zvao je staru na telefon.
VANDAM: Baš je ludilo ta zabrana.
TONKA: I?
DUJE: Stara odlipila. Svašta mu je izgovorila.
VANDAM: Di se traži zabrana?
TONKA: (Vandamu) Prekini.
VANDAM: Ja bih bio sretan da moj ode. I da ih sve odvede.
TONKA: Glup si. Što ti brat i sestra smetaju?
DUJE: Moj nije otišao. Odveli su ga.
VANDAM: Tek kad ti je izbio oko.
TONKA: Vandam, stvarno si gad.
DUJE (snuždeno): Bio je to nesretan slučaj.
Dotrči Marija. Trči na mjestu.
VANDAM: Da, da, nesretan slučaj. (podiže ruku i napinje mišiće) Da me takne, slomio bi ga.
MARIJA (smije se): S tim jadnim mišićima?
VANDAM: Vježbam.
MARIJA: Što će ti mišići za staroga? Ne tuče te.
VANDAM: Staru je skoro. Sreća da je pekla palačinke.
TONKA: Kakve to veze ima? Koja si ti budala.
VANDAM: Namlatila ga tavom, pa se smirio.
TONKA: Pa vidiš da je opasan.
VANDAM: On samo viče, ona zatvara prozore.
MARIJA: Šta viče?
VANDAM: Pizdarije. Govori mater da mu je to od rata.
MARIJA: Ili od pića?
VANDAM: Lako se tebi sprdavat kad se tvoji ne svađaju.
Marija podigne nogu na zidić i zavezuje Martensicu.
MARIJA: Kako da ne! Nisi ti vidio šta je svađa.
TONKA: Jesi li zvao policiju?
VANDAM: Stara me nije pustila. Rekla da je ona kriva, pa onda nisam zvao.
MARIJA (opet trči na mjestu): Kako mrzim te debilne spike!
VANDAM: Kakve spike?
MARIJA: Pa to kad žene govore da su krive zato šta ste vi muškarci kreteni.
VANDAM: Nismo svi kreteni, a vi ste sve ludače.
MARIJA: Daj, Vandam, makni mi se s očiju! Ti i tvoj mačo imiđ.
VANDAM: Šta se odma vrijeđaš? Samo govorim kako je.
MARIJA: Nije tako.
VANDAM: To si pročitala na internetu? Oooo, vi žene ste jače od nas.
MARIJA (iskorači prema njemu): O'š da ti pokažem?
VANDAM (skoči sa zidića i malo se udalji): Dobro, ti možda i jesi. Ima u tebi sto kila (smije se, skakuće u mjestu poput boksača).
MARIJA: (viče) Ko ima sto kila, kretenu?
Zatrči se prema njemu i stisne ga rukom oko vrata. On se izvija. Pokušava se osloboditi.
MARIJA: Ko ima sto kila?
VANDAM:(jedva) Niko. Zajebava sam se.
MARIJA: (popusti stisak, ali ga još ne pušta) Ne igraj se sa mnom jer ću te samlit.
Tonka uleti među njih. Razdvaja ih.
TONKA: Prestanite.
MARIJA: Neću prestat dok se idiot ne izvini.
VANDAM (oslobodi se stiska): Dobro, izvini.
Marija ga pusti. Vandam se brzo udaljava.
VANDAM: (viče) I da znaš da si teški kalibar, ali uzgojit ću ja mišiće..
Marija se zatrči za njim. On joj se izmiče. Glumi boksača koji poskakuje oko nje.
MARIJA (viče): Ko je teški kalibar?
VANDAM: Mislio sam u borbi.
MARIJA: I bolje ti je.
Situacija se smiri i Tonka i Vandam sjednu na zidić do Duje. Marija otrči.
MARIJIN STAN
Zvona s crkve. Podne je.
MARIJA: Super miriše, mmmm.
MARIJINA MAJKA: Mogla si se istuširati dok bude gotovo.
MARIJA: Samo ću promijeniti majicu.
MARIJINA MAJKA: Istuširaj se kad ti kažem. Uznojna si. Malo smrduckaš.
MARIJA: Koliko komada meni?
MARIJINA MAJKA: Zašto ne obučeš kratke gaće? Meni dva, tebi dva.
MARIJA: Malo mi je dva.
MARIJINA MAJKA: Na dijeti si. Pojedi više salate.
MARIJA: Nisam zec.
MARIJINA MAJKA: Od kukumara se mršavi.
MARIJA: Od kukumara se kuka.
MARIJINA MAJKA: Dobit ćeš poslije malo sladoleda.
Marija brzo jede. Ustane od stola.
MARIJA: Idem trčat kad mi ne daš jest.
MARIJINA MAJKA: Di ćeš po vrućini. Stoj doma.
MARIJA: Neću stat doma gladna. Trčat ću dok ne dobijem anoreksiju. Stanjit ću se ka kostur.
MARIJINA MAJKA: (uzdahne, zakoluta očima) Ajme, teška li si, ćerce. Smiri se barem dok sunce ne padne.
MARIJA (cvili): Ali svi su na zidiću.
MARIJINA MAJKA: Dovedi ih ovdje na sladoled. Možete nešto gledati.
MARIJA: Ma oću! Da slušaju vas dvoje kako se svađate.
MARIJINA MAJKA: Kad se mi to svađamo?
MARIJA: Uvijek.
MARIJINA MAJKA: Mi samo raspravljamo.
MARIJA: Stalno vičete i ja to više ne mogu slušat.
MARIJINA MAJKA: Vičemo zato što smo muž i žena.
MARIJA: Vičete zato šta ste divlji.
Marijina majka se smije. Marija se okrene i ode.
ULICA – ZIDIĆ
VANDAM (Duji): Slušaj, gusar, kad ćeš dobit oko?
DUJE: Za dva mjeseca. Možda.
VANDAM: Onda ćeš se moć ugrist za njega.
TONKA (nervozno): Prestani više!
Umuknu. Sjede na zidiću i šute.
DUJE: Brzo će škola.
VANDAM: Povraća mi se čim se sjetim. Opet s onim glupanima.
TONKA: Tko zna tko će nam doći umjesto starog razrednika.
VANDAM: Mogao sam ga smuvati kako sam htio. Posušio mi je masu neopravdanih.
TONKA: I meni je bio drag ali ništa nismo učili. Teški smušenjak.
DUJE: Vandam, u koju ćeš se ti školu upisati?
VANDAM: Nemam pojma. Samo da ne treba puno učit. Rekli ste da nećete na kupanje?
DUJE: Ja neću.
VANDAM: Da ti se oko ne napuni mora.
TONKA: Koji kreten!
Marija protrčava pored njih.
VANDAM: Samo pitam. Ko ide?
TONKA: Možda bih išla da ti ne ideš.
VANDAM: Onda ću naći nekoga.
MARIJA: (dobaci) Budalu ka šta si i sam.
VANDAM: Barem neće bit debel ka prasac.
Vandam pobjegne.
MARIJA: (dok trči u mjestu) Pa ja ne mogu vjerovati da se s njim družimo.
TONKA: Čula sam da mu se starci rastavljaju.
MARIJA: Ne mora zato biti gad. Pola staraca je rastavljeno.
DUJE: Rastavljaju se oni svake godine.
MARIJA: Moji su se rastavljali prošlog ljeta. To mi je bilo najbolje ljeto u životu. Mogla sam im užicati šta god sam htjela.
DUJE: Kako to?
MARIJA: Nemam pojma. Nekako sam im postala važna. Kupovali mi svašta. Udebljala se sto kila od sladoleda i kolača.
DUJE: Kakvi su sad?
MARIJA: Dosadni.
TONKA: (Duji) Hoće li ti otac u zatvor?
DUJE: Nemam pojma.
MARIJA: Bojiš li ga se?
DUJE: Ne. Govorim ti. Nesretan slučaj.
MARIJA: Izbio ti oko. I ti to zoveš nesretan slučaj?
DUJE: Samo me gurnuo. Nezgodno sam pao. I to je sve.
TONKA: Ali, kriv je.
DUJE: Nije. Nekad popije, ali se ne tuče. Govori da ga je rat uništio.
MARIJA: Ma je govno! Svi se pravdaju s tim ratom.
Marija pogleda na mobitel.
MARIJA: Već je ovoliko sati. Stara će me ubit. Poslala me po sol.
TONKA: Moram i ja ići.
Marija otrči. Tonka poskakuje za njom. Duje ostane sam.
LUKIN STAN
Zvono na vratima. Ulazi Tonka.
TONKA: Što radiš?
LUKA: Ništa. Čekam mater (zastane) ili oca.
TONKA: (miriše zrak) Paprike.
LUKA: Izvadio da se odmrznu.
TONKA: Ja moram skuhati pire.
LUKA: To nije problem.
TONKA: Ti kuhaš?
LUKA: Nema šanse.
TONKA: Kad ti se vraća otac?
LUKA: Trebao je jučer.
TONKA: Kad je moj bivši otac trebao doći s konferencije mama bi bila skroz luda.
LUKA: Čuješ li se s njim?
TONKA: Vikendom. Nekad. Ideš popodne s nama na more?
LUKA: Ne. Poslije ručka ću spavati. Noćas opet igramo.
TONKA: Svake noći igraš?
LUKA: Dok ne počne škola.
TONKA: Bolje bi ti bilo s nama na more.
LUKA: Ne dâ mi se slušat iste gluposti.
TONKA: A da idemo samo nas dvoje?
LUKA: Možda, ali samo možda.
TONKA (smije se): Koji si ti luđak! Idem doma guliti krumpire.
Tonka se okrene i ode. Luka ljubi svoj dlan. Okreće glavu lijevo i desno. Ne odvaja usne od njega.
LUKA: (Karlu) Nije loše, je li? Još nisam smislio šta ću s rukama. Poljubit ću je kad budemo plivali. Samo poljubit. Bez pipanja.
ULICA - ZIDIĆ
Duje sjedi. Vrti palčevima. Lamata nogama.
Dolazi Luka.
LUKA: Još si tu?
DUJE: Stara radi. Dosadno je u kući.
LUKA: A televizija?
DUJE: Ništa.
LUKA: Gadno. Kako ćeš učit?
DUJE: Stara će mi čitati da me ne zaboli glava.
LUKA: Često te boli glava?
DUJE: Čim naprežem oči … mislim, oko.
LUKA: Hoće li to proći? Te glavobolje, mislim?
DUJE: Doktor je rekao da bi trebale.
LUKA: Kad?
DUJE: Ne zna.
LUKA: Što radiš po cijeli dan?
DUJE: Razmišljam.
LUKA (smije se): Daj, nemoj me zezat!
Duje pogleda lijevo i desno po ulici, pomiluje flaster, pa se objema rukama nasloni na zidić i počne lagano ljuljati.
DUJE: Nekad malo plačem.
LUKA (uozbilji se): Idu li ti suze na tu rupu od oka?
DUJE: Nemam pojma. Zamotano je.
LUKA: Boli li te rupa?
DUJE: Malo svrbi. Poslije ću stavljat umjetne suze.
LUKA: Zakon!
DUJE: Tako svi rade. Mislim svi sa staklenim očima.
LUKA: Zašto plačeš? Zbog oka?
DUJE: Ne to. Bojim se.
LUKA: Čega? Da će se stari vratiti?
DUJE: Da se neće vratiti. Kako ćemo stara i ja sami?
LUKA: Brine te lova?
DUJE: I to.
LUKA: Pa dobit ćeš alimentaciju.
DUJE: Ode li u zatvor, ništa od para. Ali mi je gore šta neće bit doma.
LUKA: Stari?
DUJE: Da.
LUKA (uzdahne): Moj se trebao jučer vratiti. Stara stalno zove s posla.
DUJE: Možda mu se nešto dogodilo.
LUKA: Nije. To stalno radi.
DUJE: Zašto?
LUKA: Nemam pojma.
DUJE: Možda negdje leži mrtav.
LUKA: Leži negdje, ali nije mrtav.
DUJE: Možda je ljut na staru? Jesu li se svađali?
LUKA: Svađaju se stalno.
DUJE: Oko čega?
LUKA: Oko gluposti.
Dotrči Marija. Baci se na zidić. Teško diše.
MARIJA: Doša ti je stari.
DUJE: Jesam ti rekao?
LUKA: Kako znaš?
MARIJA: Vidila mercedes.
Luka ustane.
LUKA: Idem.
Odlazi. Marija poteže majicu. Hladi se.
MARIJA: Moga si trčat sa mnom.
DUJE: Ne smijem.
MARIJA: Ja moram.
DUJE: Zašto?
MARIJA: Da se stešem.
DUJE; Šta stešeš?
MARIJA: Smršavim.
Vraća se Luka i ponovno zauzima mjesto na zidiću.
LUKA: Krivi mercedes. Što ste svi zapeli za njega?
MARIJA: Je li se barem javio?
LUKA: Nije.
MARIJA: A da nije postao striček, ahahaha?
LUKA: Glupa si. Koja bi ga pogledala?
MARIJA: Nikad ne znaš.
LUKA: Ti to ozbiljno?
MARIJA: Samo te zezam.
LUKA: Nije on takav tip. Sigurno radi.
MARIJA: Sigurno.
Marija razgibava ramena. Luka i Duje je gledaju. Luka izvadi mobitel iz džepa i pogleda u ekran, pa ga spusti na zidić pored sebe.
VANDAMOV STAN
Vandam sjedi i briše tetovaže ručnikom. Povremeno pljune na ruku i nastavi brisati. Kad završi, baci ručnik na pod i uzima utege.
VANDAM: Jedan … dva … tri… četri.
Ustaje. Gleda svoju sjenu na zidu. Podiže ruke. Napinje mišiće.
VANDAM: Još samo malo... onda me se čuvaj... bit će to mišići od čelika... razbit ću ti nos... visit ćeš s balkona... ja ću te držat za noge. Možda te pustim da padneš... usrat ćeš se od straha ka ja... svaki put kad se dereš na mater.
(viče i upire rukom u zrak poviše glave)
Samo začepi ta odvratna usta!
(briše suze i namješta se u položaje bodybuildera)
I da me se bojiš.
(viče)
Da vidiš kako je to kad se bojiš nekoga.
(spušta glas)
Onda ću otić di me nikad nećeš nać... nikad se više neću trest od straha pred tobom... nikad više... ka onaj put kad si vika da ćeš nas svih poubijat... a ja... ja sam se sakrio ispod stola... ka malo dite...
(viče)
još samo malo... samo malo.
Čučne, pokrije lice dlanovima, ramena mu se tresu, plače.
TONKIN STAN
TONKINA MAJKA (45) provlači četku kroz kosu.
TONKINA MAJKA: Tonka, hoćeš sutra s nama na večeru?
TONKA: Tko ide?
TONKINA MAJKA: Teta Zorica i jedna nova kolegica. Ima kćer i sina.
TONKA: Idu i oni?
TONKINA MAJKA: Da. Moglo bi biti zabavno.
TONKA: Hoćeš li biti tužna?
TONKINA MAJKA: Neću, ljubavi.
Zagrli Tonku i ljulja je u zagrljaju. Provuče još jednom četku kroz kosu. Namaže usne. Dva puta mljacne.
TONKINA MAJKA: Imaš gulaša. Skuhaj pire. Stavi odmah vodu. Uhvati se lektire. I ne lunjaj po ulici.
Pregleda torbicu, poljubi Tonku i ode.
Tonka sjedne na pod. Lakira nokte na nogama. Čuje se pjesma s radija. Odloži lak i uzme mobitel. Pusti glasovnu poruku.
"Ej, Tonka, čuj, nije sad baš zgodno da dođeš na vikend, znaš i sama, ovdje je sve komplicirano. Pelene, buđenje noću, ona je u banani. Moram se malo snaći, kužiš? Nemoj mi zamjerit, stvarno, al' bolje je da za sad ne dolaziš. Javit ću se kad bude vrijeme. Pazi na sebe, mala."
Pusti ispočetka.
"Ej, Tonka, čuj, nije sad baš zgodno da dođeš na vikend, znaš i sama, ovdje je sve komplicirano. Pelene, buđenje noću, ona je u banani. Moram se malo snaći, kužiš? Nemoj mi zamjerit, stvarno, al' bolje je da za sad ne dolaziš. Javit ću se kad bude vrijeme. Pazi na sebe, mala."
Ponovo.
"Ej, Tonka, čuj, nije sad..."
Zvučni signal na radiju. Vijesti.
" baš zgodno da dođeš na..."
GLAS S RADIJA: Danas je u tunelu Sveti Rok došlo do prometne nesreće...
" vikend, znaš i sama..."
Tonka gasi mobitel i sluša.
GLAS S RADIJA: ... kad je mercedes iz smjera Zagreba udario u zid tunela. Tunel je privremeno zatvoren. Istražuju se uzroci nesreće.
Tonka gurne mobitel u džep. Navuče japanke. Istrči.
ULICA – ZIDIĆ
Duje sjedi na zidiću i gleda niz ulicu. Luka sjedi naslonjen na zid. Dolazi Vandam i sjedne pored njih.
LUKA: Šta je?
VANDAM (tiho): Ništa.
LUKA: Čekaš Mariju za sparinga?
Vandam šuti. Ramena su mu pognuta. Jedna mu japanka spadne s noge. Ne podiže je s poda.
Dotrči Tonka.
TONKA: Luka, Luka, sad sam čula na vijestima da je neki mercedes imao sudar u tunelu Sv. Rok.
LUKA: Pa šta?
TONKA: Tvoj otac ima mercedes?
LUKA: Nije on.
TONKA: (oklijeva) Možda je. Iz smjera Zagreba.
LUKA: Kažem ti da nije on.
TONKA: Ne znaš.
LUKA: (viče) Glupačo, rekao sam da nije on.
TONKA: Vratio se?
LUKA: Nije i prestani više.
TONKA: Šta se odmah ljutiš?
LUKA: Ne ljutim. Samo si mi se popela na vrh glave.
Tonka izvadi sprej iz džepa. Crta dva velika kruga. Jedan ispod drugog. Na gornjem nacrta oči i usta.
TONKA: (govori dok crta) Svi... mi... i...de...te...na ... živ... ce.
LUKA: Što ti je?
TONKA: A... ovo... si...ti. Mali čovjek u skupoj odjeći.
Zastane sa sprejom u ruci i pogleda ga, a zatim nastavi.
TONKA: Ovo je Vandam.
Crta kržljavog čovječuljka s mišicama poput medicinki.
VANDAM: Zašto ja?
Crta čovječuljka s povezom preko oka.
TONKA: Ovo je Duje.
DUJE: Šta sam ti ja učinio?
TONKA: Ti si najgori. Guštaš kad cmoljimo oko tebe. Velike stvari. Ispalo oko.
DUJE: Počela si biti prosta.
TONKA: Ja sam uvijek prosta. Danas najviše.
DUJE: Smiri se. Šta smo ti mi krivi?
LUKA: Ti si jedna velika tuka.
TONKA (viče): A vi samo plačete ka neke babe.
VANDAM: A ti ne plačeš za ćaćom?
LUKA: Tonka! Šta ti je?
TONKA: Ne'š ti tragedije. Otac se nije vratio s puta. Vau! Zakasnio i sad ste se svi uzvrtili oko toga.
Tonka se okrene prema zidu. Crta čovječuljka s pola glave i s jednom rukom i nogom. Do njega zrcalnoga, pa ga prekriži.
TONKA: Ovo sam ja. Pola ovamo, pola onamo. Faking glupača.
LUKA: Čuješ li ti sebe?
VANDAM: Bravo, Tonka!
TONKA (upre sprej u njega) Ti se ne miješaj, komarac.
DUJE: Šta se dogodilo?
TONKA: A i ti. Bolje ti je šutit.
DUJE: Šta sam reka?
TONKA: Ti ništa, ali svi samo o tvome oku. Nema oka. Nema oka. Pa šta?
VANDAM: Nema oka, nema oca. Jedan, jedan. Neriješeno.
TONKA (Vandamu): Glupane.
DUJE (pomirljivo): Pa ništa.
LUKA: Ništa ja ovdje ne razumijem.
TONKA: Dobit ćeš stakleno, a otac će ti izić iz zatvora.
DUJE: Jesam li ja išta rekao?
TONKA: Cijelo jutro tu sjediš, a mi oko tebe ka oko svetog Okana. Nemaš oko, ali imaš oca.
DUJE: Ti imaš i oko i oca i mater. Šta se buniš?
TONKA: (viče) Otac me odjeba.
LUKA: Kako?
TONKA: Posla poruku da ne dolazim na vikend. Poruku. Razumite? Poruku!
LUKA: Velike stvari. Jedan vikend.
VANDAM: Eno ti moga.
TONKA: Do daljnjega.
DUJE: Sredit će se.
TONKA: Neće. Ima sad dva sina. Šta će mu ćer?
Dotrči Marija. Zaustavi se. Ovaj put ne trči u mjestu. Pruži ruku prema Tonki.
MARIJA: Daj mi taj sprej.
TONKA: Šta će ti?
MARIJA: Daj ga.
TONKA: Šta se dogodilo?
MARIJA: Kreten me blokira. Ko je on da me blokira?!
TONKA: Rekla sam ti.
MARIJA: Je, ti si najpametnija.
Promućka sprej. Na zidu prekriži riječ CVIJEČA i poviše nje napiše SMEĆA.
MARIJA: Smeće jedno glupo. On će mene blokirat. Mene! Bolja sam miljun puta od njega.
VANDAM: Ko te blokira?
MARIJA: Šta te briga? Ti nisi.
VANDAM: Ja bi te blokira i prije.
MARIJA: Blokiraj ti svoga ćaću, idiote glupi.
Baci sprej na pod i otrči dalje.
LUKA: Vandam ne može ništa blokirat.
Vandam skoči sa zidića. Trese se. Stiska šake i zube.
VANDAM: (nekontrolirano viče) Ubit ću ga. Majkemi ću ga ubit.
TONKA: Koga?
LUKA: Šta je sad ovome?
VANDAM: Onu budalu od oca.
TONKA: Ubij i moga, pliiiiz.
VANDAM: Oću stvarno.
DUJE: Zašto?
VANDAM: Sere o nepravdi. Stalno sere o nepravdi.
LUKA: Neka sere, što te briga.
VANDAM: Digne li ruku na mater, zaklat ću ga. Spremija sam nož.
DUJE: Daj, budi pametan.
VANDAM: Onda idem na policiju tražit zabranu.
DUJE: Mora prije nešto napravit.
VANDAM: Ja ne mogu više čekat.
LUKA: Pa nemoj.
VANDAM: Ostat ću bez živaca.
LUKA: Bildaj da ga možeš složit po podu. Šta'š ubijat budalu.
DUJE: Završit ćeš u Domu ako potegneš nož.
Dotrči Marija.
MARIJA: Još ste tu.
DUJE: A jesmo.
MARIJA: Neko je staroj Zori pribija pasa.
DUJE: Je li živ?
MARIJA: Jedva. Sad čeka policiju. Idem vidit.
VANDAM: Čekaj, idem s tobom.
TONKA: Duje, ideš li?
DUJE: Ne.
TONKA: Luka?
LUKA: Ne.
MARIJA: Čekaj ti oca. Možda danas dođe.
LUKA: Ne seri.
Marija, Tonka i Vandam odlaze. Duje i Luka ostaju na zidiću.
LUKA: Glupi pas!
DUJE: Koji pas?
LUKA: Od stare Zore.
DUJE: Jadan.
LUKA: Udario sam ga nogom.
DUJE (zgroženo): Ti?
LUKA: Ja.
DUJE: Zašto?
LUKA: Zato što mogu.
Duje skoči sa zidića, uhvati Luku za majicu i potegne ga. Luka, iznenađen, sklizne i padne na pod. Duje ga tuče šakama po cijelom tijelu. Luka se sklupča i pokrije glavu rukama.
DUJE: Glupane glupi! Šta ti je pas učinio?
LUKA: Duje, prestani. Boli me.
DUJE: Neka te boli kad si kreten!
LUKA: Dosta! Dosta!
DUJE: Taj pas je star. Ne tuče se slabijeg od sebe.
LUKA: Ti mene tučeš. Prekini!
DUJE: Ti si kreten!
LUKA: Dobro, dosta je! Boli me!
DUJE: Idiote jedan! Nije dosta. Nikad neće biti dosta.
Duje udara sve slabije, pa sjedne do Luke, nasloni se leđima na zidić i zaplače. Luka se uspravi i sjedne do njega.
DUJE (briše suzu, tiho): Oprosti!
LUKA: U redu je.
DUJE (kroz plač): Nisam ja ovakav. Ne znam što mi je.
LUKA (brižno): Jesi li ozlijedio oko? Mislim, bivše oko. Mislim, rupu gdje je bilo oko.
Duje gladi zavoj.
DUJE (šmrcne): U redu je.
LUKA: Oprosti. Bio sam kreten. Ma, ja jesam kreten. Poludim kad vidim toga pasa.
DUJE: Zašto?
LUKA: Ne znam. Stalno okolo luta sam.
DUJE: Što te briga što on luta?
LUKA: Ne znam. Valjda vidim sebe u njemu.
DUJE: Ti sebe vidiš kao pasa?
LUKA: Ne to. I ja okolo tražim.
DUJE: Što tražiš?
LUKA: Nekoga. Nikome nije stalo do mene.
DUJE: Meni je stalo.
Luka podigne ruku, zagrli Duju i nasloni glavu na njegovu. Sjede tako i šute.
LUKA: Nisi ti najveći gubitnik. Imat ćeš barem umjetne suze.
DUJE: Šta tebi fali?
LUKA: Sve.
DUJE: Glupost. Bogat si, zgodan, imaš oba oka.
LUKA: Dobro je Tonka rekla. Nemaš oko, ali imaš oca.
DUJE: Kakve to veze ima s tobom?
LUKA; Ja imam oko, ali nemam oca.
DUJE: Maloprije se rekao da je živ.
LUKA: Živ je.
DUJE: Pa kako ga onda nemaš?
LUKA: Lipo.
DUJE: Kako lipo?
LUKA: Nemam.
DUJE: Daj ne pretjeruj.
LUKA: Kod tebe se bar vidi šta nije u redu.
DUJE: A kod tebe se vidi da je sve u redu.
Duje ga gleda. Luka pogne glavu.
Vraćaju se Tonka, Marija i Vandam.
Luka i Duje sjede na podu. Zagrljeni. Luki je nadlanica krvava. Puše u nju. Briše je majicom. Duje ustane i pruži Luki ruku. Sjednu na zidić.
TONKA: Šta radite na podu?
LUKA: Pali smo sa zidića.
VANDAM: Ili te Duje nacipa.
TONKA: Majketi, Vandam, šta si glup.
VANDAM: Pa samo sam rekao.
TONKA: Ne, stvarno, zašto ste se valjali po ulici?
LUKA: Potukli smo se.
DUJE: Ja sam tebe tukao.
TONKA: A je vam ga priča.
LUKA: Istina je. Udario sam pasa.
MARIJA: Kojega pasa?
LUKA: Đekija.
TONKA: (zgraža se) Đekija? Jadnog Đekija?
MARIJA: Stvarno si seronja.
VANDAM: I ja bih ga udario, ali neću. Čuvam mišiće za staroga.
LUKA: Nisam htio. Samo mi je došlo.
MARIJA: Dođe tebi svašta. I mene bi tako da se ne bojiš da ću ti vratiti.
LUKA: Ne bi tebe.
MARIJA: Naravno da ne bi. Evo udari Vandama.
Uhvati Vandama za ramena pa ga gurne pred Luku.
VANDAM (otima se): Pusti me, glupačo!
MARIJA: Koga onda? Duju si namlatio. Đekija je Zora spremila. Tonku nećeš jer sliniš nad njom. Ajde, vrati se doma čekat oca.
LUKA: (vikne) Ne seri!
MARIJA: Aj, pogledaj opet na mob jel' ti poslao poruku.
LUKA: Nemaš ti pojma.
VANDAM: Onda, jel' poslao?
LUKA:(tiho) Je.
TONKA: Rekla sam ti da je sve u redu.
LUKA: Ništa nije u redu.
DUJE: Pa živ je. Poslao ti je poruku.
LUKA: (drekne) Je. Krivo poslao. Meni umjesto fufi. Eto, sad sve znate.
VANDAM: Kojoj fufi?
MARIJA: Fufi?
TONKA: Ne razumijem.
LUKA: Ima neku fufu. U Trogiru. Eto! Jeste li sad zadovoljni?
Svi umuknu. Samo cvrčak cvrči. Tonka se prva odmrzne. Skoči prema Luki i zagrli ga. On se opire.
TONKA: Daj mi hag.
Luka se opire, a onda prestane i nespretno je zagrli.
LUKA: Dobro, ajde.
VANDAM: (pleše oko njih i krevelji se) Momak i cura zaljubljeni par.
MARIJA: O'š dvi priko ušiju?
TONKA: Znam kako ti je.
LUKA: Ne znaš.
TONKA: Znam. Strašno je ostati bez oca.
MARIJA: Stalno piliš po istome. Nije da je umro. Vidiš ga vikendom. I doma nema svađa.
VANDAM: Ja bi da moj ode, ali neće.
TONKA: Bolje da je tu nego da se moraš sam petljat s maminom tugom.
MARIJA: Petljat se s tugom. Majketi! Ka neki Šenoa.
LUKA: To je drugo. Moja je samo živčana.
TONKA: Gluposti. Dobar ti je otac.
LUKA: Da. Dobar je. Savršen.
TONKA: Eto vidiš.
LUKA: Sve mora biti savršeno. Kako on kaže. Ja to više ne mogu.
TONKA: Što ne možeš?
LUKA: Biti savršen.
TONKA: Ma daj!
MARIJA: Ponestalo Šenoe. Ostalo samo Ma daj.
VANDAM: Di ima fufa?
TONKA: Uozbilji se.
MARIJA (smije se): Znaš li ti uopće šta su fufe?
VANDAM: Naravno da znam. Samo pitam u kojem kafiću ih ima.
MARIJA: Pa tvoj je stalno po kafićima.
VANDAM: Je. U Čvoru. Tamo su samo muški.
MARIJA: (pljesne rukama) Ljudi, ajmo mu nać fufu.
TONKA: Prestani.
LUKA: Prestani nas davit sa svojim starim.
VANDAM: A ti nas ne daviš? Cijelo jutro ga čekamo. Kao da je neki Dikaprijo.
DUJE: Pa šta da se malo napije?
VANDAM (slegne ramenima): Pa ništa.
DUJE: I moj je dolazio kući pijan i pričao o ratu.
VANDAM: Ali moj uopće nije bio u ratu. Samo sere.
LUKA: Neka sere.
VANDAM: Je, je, niste vi gledali ravno u pušku. Niste se tresli u krevetu kad je pucao kroz prozor. Mater je vikala i prestala. Televizija je umukla. Onda je bilo sto godina tišine. Mater je provirila u sobu i rekla: "Spavajte. Sve je u redu".
Svi šute i gledaju u Vandama. Pogrbio je ramena i gleda u pod.
TONKA: Zašto je pucao?
VANDAM: Nemam pojma. Ni kad će opet.
TONKA: (šapne) Evo ga. Dolazi.
VANDAM: Ko?
TONKA: Tvoj stari.
VANDAM: Di?
TONKA: Preko puta.
VANDAM (šapće): Je li me vidio?
TONKA: Nije još.
VANDAM: Ne znate di sam.
Skoči iza zidića i čučne.
VANDAMOV ĆAĆA (glas izvan): Jeste li vidili moga Juricu?
SVI U GLAS: Nismo.
VANDAMOV ĆAĆA (glas izvan): Ako ga vidite, recite da mu je ručak gotov.
TONKA: Hoćemo, barba Filipe. (mahne)
LUKA: (naginje se preko zidića) Otišao je.
Vandam preskoči zidić. Ruke mu se tresu. Sjedne na šake. Čvrsto stisne zube.
MARIJA: Šta si se tako usra?
TONKA: Pusti ga na miru.
Vandam se počne tresti. Izvuče ruke i dlanovima pokrije oči. Plače na glas. Slina mu curi iz usta.
MARIJA: Šta ti je, Vandam?
Ne ruga mu se. Ozbiljna je. Sjedne do njega. Povuče mu ruke s lica. Odgurne je laktom, jedva.
VANDAM (kroz jecaje): Ne mogu više. Puno je četri godine.
DUJE: Šta ne možeš?
VANDAM: Bojim ga se. Usra sam se od straha. Ne znam ni je li puška još kod njega.
TONKA: Zašto ga ne prijavite?
VANDAM: Mater ne dâ.
MARIJA: Ja bi ga prijavila.
VANDAM: (nervozno) I šta kad ga prijavim? Čekat da me ubije?
DUJE: Dobio bi zabranu pristupa kao moj.
VANDAM: A što ako se prišulja?
MARIJA: Onda nema druge nego čekat te tvoje mišiće.
TONKA: Glupa si. Ovo je ozbiljno.
LUKA: Da, da, mi ćemo sve riješiti.
DUJE: Bit će lakše kad počne škola.
VANDAM: Brat i sestra su u drugoj smjeni. Bojim se i za njih.
MARIJA: Misle da ništa ne kužimo.
DUJE: Kužimo, a ne možemo.
VANDAM (tiho): Samo čekamo.
MARIJA: Postali smo ka neke babe nakuknjače.
TONKA: Narikače.
VANDAM (smije se dok briše oči): Narikače, natikače.
MARIJA: Oživija si sad kad se triba rugat. Maloprije si plaka ka dite.
LUKA: Marija, prestani.
MARIJA: (izbelji se Luki) Šta si mu ti? Advokat. Jesi to od matere naučio?
LUKA: Samo kažem. On nam je prijatelj.
MARIJA: Meni nije. Ne družim se s dicom.
LUKA: Meni je i šta mi možeš.
Pruži ruku prema Vandamu i raskuštra mu kosu. Vandam ga gleda otvorenih usta, pa mu zgrabi ruku i rukuje se s njim.
LUKA: Tonka, šta si se zamislila?
TONKA: Ništa. Vruće mi je.
VANDAM: Idemo večeras u kino.
MARIJA: Koji film?
VANDAM: Nać ćemo nešto.
LUKA: Duje ne smije.
VANDAM: Pričat ćemo mu.
TONKA: Daj, glupane, nije to to.
LUKA: Ogladnio sam. Idem po slaju. Oćete i vi?
MARIJA: Ako ćeš nas častit.
LUKA: Nije bed.
VANDAM: Onda Mariji dva.
TONKA: Opet on!
MARIJA: Duji treba dva da barem jednoga vidi.
Smiju se. I Duje se smije. Luka skoči sa zidića i krene prema samoposluzi. Nagne se iza jednog grma i pruži ruku.
LUKA: Đeki, jesam li te jako? Nisam htio. Dobar si ti, prika. Oprosti.
Nastavi dalje. Ostali ga prate pogledima. Vrati se s kesicom punom korneta.
LUKA: Vandam, drži! Ti si najmršaviji.
TONKA: Ja sam najmršavija.
Sjede na zidiću i ližu sladolede.
TONKA: Luka, jel' ti ono stari?
Luka stavi ruku poviše očiju. Škilji.
LUKA: Je.
MARIJA: Trči doma, Lukice.
DUJE: Sad će brzo i moja stara. Idem ja.
Nitko se ne miče. Sjede jedan do drugoga. Grickaju kornete.
VANDAM: Čekajte još malo. Dok poližemo.
TONKA: Ti se bojiš vratiti?
VANDAM: Malo.
TONKA (kao da čita iz priručnka): Po statistikama muškarci češće ubijaju žene nego djecu.
DUJE: Neće ti ništa. Ja sam već popunio statistiku za našu ulicu.
VANDAM: Ne znam. To je jače od mene.
MARIJA: Sve je jače od tebe.
TONKA: Šta si takva? Ti se ničega ne bojiš, je li?
LUKA: Boji se da se neće nitko zaljubit u nju.
MARIJA (tiho): Pa i to.
Svi zastanu. Marija gleda u pod. Oni gledaju u nju, a onda nastave. Hvataju svaku kap prije nego padne. Vrte sladolede, okreću glave oko njih.
TONKA: Znate šta, ljudi? Ujutro idemo na kupanje.
LUKA: Ako se uspijem probuditi.
VANDAM: Mogu li ja povest brata i sestru?
MARIJA: Ajde, kad si navalio.
Ljepljive ruke brišu o majice. Njišu nogama. Sunce je zašlo.
Luki zvrcne poruka. Pogleda u ekran. Stisne vilicu. Izdahne kroz nos. Svi ga pogledaju. On gurne mobitel u džep.
Pruži ruku prema Tonki. Zatitra prstima. Tonka izvadi sprej iz džepa. On ga promućka. Kuglice zazveče. Nitko ništa ne kaže. Samo se okupe oko njega. Piše po zidu.
LUKA TONKA MARIJA DUJE VANDAM
MI SMO BILI TU
- KRAJ -