Trijumf u maloj vali

Vici, Stipi, Mariji i Mići,
iz Male Vale.

         Osobe:

         VIDO, kojeg svi zovu Meštar, prijevremeno umirovljeni učitelj, 57 godina                                                      
         MATE, kojeg svi zovu Noštromo, umirovljeni vođa palube, 59 godina
         ANDRIJA, vojni invalid, 41 godina
         LUCE, udovica, vlasnica Konobe, 53 godine
         ISSA, njezina kći, 33 godine
         MIHO, težak, 73 godine
         STELLA, posrnula menadžerica, 42 godine

Zima na početku novog milenija, u nekadašnjem pitomom ribarskom selu na pučinskom otoku, a sada naselju prekrcanim betonskim vikendicama i apartmanima.

Noć pod južinom u Noštromovu dnevnom boravku. Boravak je namješten antiknim namještajem i etno-izlošcima iz cijelog svijeta. Po zidovima fotografije brodova na kojima je Noštromo plovio. Za stolom Noštromo, Meštar i Andrija kartaju trijumf. Prostorija je zadimljena od dima cigareta. S glazbene linije čuje se song 'Južina' Senka Karuze.


I.

      Noštromo uzme pepeljaru punu opušaka i isprazni je u košu za otpatke.      

NOŠTROMO (prazneći pepeljaru):
Od dima i smrada vašeg duvana više se ne može ni disat!

ANDRIJA (dijeleći karte):
Ajde ne pizdi, još nan zabrani pušit pa se više ne moramo ni okupit...!

MEŠTAR (ironično):
A ovi šta su popušili, ka Mikula...?

NOŠTROMO:
Eee, dok je on bi živ, imali smo kumpanja za briškulu i trešetu, a otkad je on partija, možemo igrat samo trijumf utroje.
 
ANDRIJA:
Imali bismo četvrtog da ona pizda Miho hoće igrat za pineze...

MEŠTAR:
On bi igra za vino i spizu, kako se to činilo u njegovo vrime.

NOŠTROMO:
Dok smo igrali učetvero, razgovarali smo, a užali smo i zapivat. A sad igramo svak za se, ka gluhi kokoti.
     
      Noštromo ponovno sjedne za stol i  kartanje se nastavlja.

ANDRIJA:
Ma štuf sam od razgovora kad znam šta ko misli, a sve smo već i rekli...

MEŠTAR (ironično):
Je, svak je u svom filmu, a mi kina nemamo za gledat sve te filmove... 


ANDRIJA:
Meštre, ma boli me kurac za te tvoje jezične akrobacije...! Ja znan šta mi je za činit, a ti piši akuž - 40 u baštone! (Pokazuje konja i kralja baštoni.)

NOŠTROMO:
Bogati tvog prasastog, kako te sere karta!

ANDRIJA (slavodobitno):
A prasci su inteligentni...

MEŠTAR (ironično):
Ali su beštije!

ANDRIJA:
Meštre, ne pizdi, više od trideset godin si da školi na ovon škoju, a pri vrimena su te potirali u penziju dajući ti dvi i po iljade kuna đeparca.

MEŠTAR:
Jebenti sedan, pak osan, špedili su me jer nema dice, a pinezi mi neće donit zadovoljstvo.

ANDRIJA:
Ma ne govori pizdarije, ka da od arije živiš uz ona svoja dva stara ćuka doma!?

NOŠTROMO (Andriji):
Koja si ti gubica...!  Šta je tebe briga kako će on živit?!

ANDRIJA:
Bogati, ma vidi ti našeg Noštroma, a otkad si ti posta advokat?

NOŠTROMO:
Otkad si ti počeja prdit! Umisto da se pokriješ po ušima, drugima soliš pamet.
                                                                                                                                        
ANDRIJA:
A šta tebi moja pamet smeta?

NOŠTROMO (ironično):
Smeta mi za onih par miseci koje si proveo na Velebitu... Drugi su ostavili dušu i tilo u ratu, a ti posta invalid kad si iša srat na položaju i za to dobio iljadu eura penzije.

      Andrija baci svoj špil karata na stal.

ANDRIJA (ljutito ustajući):
Slušaj, prvo, nije iljadu eura...! A drugo, ostavi se ti mog rata, jer dok san ja ratova za Hrvatsku, ti si se još kurva po svitu...

NOŠTROMO (Andriji):
Zapamti, Andrija, i ja san za Hrvatsku skoro četrdeset godin cipa more...! 

ANDRIJA:
Ne pizdi, Noštromo, pakal je uvik pakal, makar traja samo tri miseca, ka meni!

MEŠTAR (ustajući):
Kasno je, gremo doma!

ANDRIJA:
Šta ću doma, tamo me niko ne čeka?! (Noštromu) Daj, donesi još jednu bocu...!

NOŠTROMO:
A boga mi, dosta je bilo za večeras!

MEŠTAR:
Ajde popit ćemo po žmul za Mikulu. Za koji dan mu je godišnjica...

      Zašute.

NOŠTROMO:
E, kako je on partija...? A radi je ka hajduk, niko mu ni bi ravan...

ANDRIJA:
A i Luce je u kurcu, još se nije rekuperala....

      Noštromo ipak ode po vino.

NOŠTROMO:
Ostala je sama, nije joj lako...

ANDRIJA:
Neka joj ona četnikuša iz Beograda pomogne.

      Noštromo donosi butelju vina na stol.

NOŠTROMO:
A kako ti nije smeta taj njezin četnik kad si s njin iša na more i u lov, kad ste ono zajedno žderali i lokali po škoju...!?
ANDRIJA:
Ma ne seri, to su bila nika druga vrimena! (Natoči vino u čaše.)

MEŠTAR (podižući čašu):
Za našeg Mikulu, putnika!
                        
      Noštromo i Andrija samo naprave gestu. Mrak.
      

II.

      Kišovito siječanjsko jutro u Lucinoj Konobi. Konoba je renovirana i namještena u etno-stilu za bavljenje seoskim turizmom. U kutu konobe stara komoda, komo, na kojem je Mikulina fotografija, a iznad njega na zidu slika sv. Nikole, tako da taj kut podsjeća na mali oltar. Luce iza malog šanka u koji je ugrađena prova od stare gajete, a Miho za šankom pije kavu i priča joj svoj san, koji gledatelji promatraju kao crno-bijelu projekciju na jedru.

MIHO:
Znaš, sni san da su okolo mene bili sve mladi, lipi i šesni judi, koji ono guštaju banjajući se u škrip, a ja njin na siku, na živi oganja, kuhan kosmeje na brujet... (Počinje projekcija.) A ove ženske... Kako se ono reče kad doli imaju bokun pokriveno, a gori sve golo? 

LUCE:
U toplesu.

MIHO:
E, ženske s ono bokun kurdile ča su njin guzice izile… Ma koja je to bila beleca za gledat u one njihove balote… Mmm, ka misece u tundu, one jabuk,  oskoruše da ih cile možeš počučat... (Pokazuje ustima.)Za Gospu Blaženu, a znaš da bi ja za lipe i šesne sise poginu... Onda je sve to bilo uzavrilo okolo mene, a ja od miline činin pofrigu i da ću sve to lipo šufigat... Ma zavraga mi sve to bilo, kad san se baš u ti glogoj mora probudit...

      Prestaje projekcija sna.

LUCE (sjetno nasmiješena):
A Miho, Miho, živi si teatar...

MIHO:
Drago mi je, Luce, puno mi je drago kad te vidin tako veselu.

LUCE:
Eee, usahlo je moje veselje...

MIHO:
Ma ča to govoriš divje riči! Slušaj: meni je moj nono priča da je njemu pripovida njegov otac, moj pranono, kad je ono stara Austrija naseljavala našu Malu Valu, da su ti judi priko noći postali pravi težaci i ribari. Izgradili su kamene kuće za sebe i svoje beštije, i učinili rebaltaduru. Da je sve kuhalo od života... Zato, viruj ti meni, bit će boje!  

LUCE:
A ja san čula da su ovamo doplivali samo oni koji su imali šuplje glave, pa su ih kurenti i vitri mogli ovako daleko donit.

MIHO:
A ne, ne, ni to tako, naši su judi svojin trudon i mukon bili izlavurali sva ova polja i pristave. (Pokazujući na glavu.) Da nisu imali u glavu, ne bi imali force za sve to učinit.

LUCE:
Je, samo kad su to bili učinili? Pa šta ne vidiš da je deboto sve to izila kupina i bušak. Eto, tako će se i naša polja pretvorit u starine… Neće ih više imat ko radit.

MIHO:
Sve će se to opet obnovit, ka ča je i tvoj pokojni Mikula bi sve lipo stavi u šest. A naša dica će se vratit i nastavit di smo mi stali, jer im je život tamo na terafermi posta jeben...

LUCE:
Ma sve su to samo tvoje puste želje... I moj Mikula kad je to sve bî lipo napravi, onda je partil! A naša dica, hm...? E moj Miho, ko odavde ode ovamo se vrati samo od jute nevoje ili u karsilu.

      U Konobu ulazi pokisla Stella. To je još uvijek atraktivna žena, nestvarna za ovu sredinu i vrijeme.

STELLA:
Dobar dan!

MIHO:
O, zdravi bili!

LUCE:
Dobar dan, gospođo Stella! Kako ste?

STELLA:
Trulo! Ovo jugo s ovom dosadnom kišom već danima ne prestaje...Molim vas, moj makjato.

      Stella odloži kišobran, skine jaknu i prebaci je preko stolice, a onda sjedne za stol.

MIHO (Stelli):
Nije ovo jugo! Ovo je gregolevanat... To je vrime kad je najboje bit u postelju, e, ali ne sam...

STELLA:
Pa u ovoj uvali uglavnom su svi sami… Nego, gospon Miho, a kad će prestati ovo ljigavo vrijeme?

MIHO:
Slušajte, ovdje je jedan put više od petnaest dan bez prestanka kišilo. Judi su bili počeli trulit, ali nisu sagnjili. Ma doć će lipo vrime... Bit će sunca, samo treba imat strpljenja.
 
STELLA:
Hm, to i ja znam... Samo, vi ste jedan od rijetkih optimista u ovoj uvali.

MIHO:
A ne, ima nas još koji jedrimo u toj klasi... Ča niste čuli da je Meštar prikupio naše otočne facende za libar koji bi se treba uskoro štampat?

STELLA:
Nisam znala da se ovdje netko još i time bavi? Je li to onaj čovjek što luta sam s fotoaparatom?

MIHO:
E, to je kokot koji će oplodit ovu našu Malu Valu...!

LUCE (poslužujući Stellu):
Evo vaše kave s mlijekom... Nije vas bilo nekoliko dana...? 

STELLA:
Bila sam na sudu u Splitu, da sredim neke papire...

      Luce se vrati za šank.

MIHO (Stelli):
Ču san da van dobro kuri prodaja kuća po otoku?

STELLA:
Bolje da se tako obnove nego da se pretvore u ruševine.

MIHO:
Ali kad prodamo svoju djedovinu, ča će od nas ostat?

STELLA:
Čujte, to je neminovan proces u ovakvoj situaciji...

MIHO (prekidajući je):
U kojemu ja ne želin sudjelovat!

STELLA:
Ma vas se neće ni pitati.

MIHO (ljutito):
Bogati, i kako će me se pitat! Niko moje neće prodat...! Adijo vam! (Uzima kišobran i izlazi.)

STELLA:
Bok!

LUCE:
Doviđenja, Miho! (Sjedne do Stelle.) Gospođo Stella, jeste li pogledali onu moju zemlju?

STELLA:
Jesam! To je zaista sve lijepo uređeno, posebno ona zemlja s kućicom. Kako to da tamo niste ništa posadili?

LUCE:
To je moj Mikula bio napravio tamo za neku vražju farmu puževa.

STELLA (začuđeno):
Za farmu puževa...?! Samo, znate, trenutno se za to zemljište može dobiti oko 15 tisuća eura.


LUCE:
Samo toliko?

STELLA:
Čujte, za poljoprivredno zemljište cijena vam je 3-4 eura po kvadratu.

LUCE:
Ali tamo je i ona obnovljena kućica... Pa ljudi će kupiti tu zemlju i na tom zemljištu dobiti vikendicu za cijenu koju bi platili samo za kvarat građevinske parcele. A osim toga, dobivaju i polje od desetak motika... Bože sveti, svašta!

STELLA:
To vam je tako, gospođo Luce, tržište! Možda se i može postići nešto viša cijena, zbog toga što je tamo ta kućica, ali ćete onda morati još pričekati.

LUCE:
Znači, kad bi' ja sva svoja polja prodala, dobila bi' oko 70 iljada eura?

STELLA:
Moglo bi biti i nešto više, jer su to parcele koje su zasađene vinovom lozom i maslinama.  

LUCE:
A za brod, koliko bi' mogla dobit za brod?

STELLA:
Za to vam se još nisam stigla raspitati, jer s brodovima još nisam imala iskustva.

LUCE:
Uključite uz brod i mreže, vrše i parangale.

STELLA:
Imat ću to u vidu, pa ću vam se javiti... (Ustaje i oblači jaknu.) Hvala za makjato. (Plaćajući.) Evo, zadržite ostatak... A ovu kuću ne mislite prodavati?
 
LUCE (više za sebe):
Još bi mi samo to falilo! O Bože, koliko se truda uložilo za sve ovo steć, da bi se sad sve moralo rasprodavat... (Rukom podboči glavu.)

STELLA:
Vidimo se sutra na vašoj jedinstvenoj ribarskoj gregadi. Doviđenja! (Uzme kišobran i izlazi.)

LUCE:
Arrivederci, Stella!

      Mrak.


III.

      Popodne u Lucinoj kuhinji koja je renovirana, ali tradicionalno uređena i namještena.  Luce i Noštromo za kuhinjskim stolom piju kavu.

NOŠTROMO:
Hoće ti uspit to s kreditom?

LUCE:
Ne znan. Moran vraćat skoro 7 iljada eura godišnje... Ono šta zaradin za ona dva miseca posla priko lita, taman mi može arivat za preživit i otplaćivat kredit...

NOŠTROMO:
Bogati, onda je to bi veliki kredit?

LUCE:
A znaš i sam da smo ovu kuću bili temeljito renovirali za turizam. On je ono bi kupi novi brod. Tamo je išlo priko 20 iljada eura. Zadnjih godin posadili smo više od 30 motik bugave i plavca. Onda su ga bili poludili za tu vražju farmu puževa u Zlopolje...

NOŠTROMO:
Ali vi ste uložili i vlastitih pinez?

LUCE:
Jesmo. Samo, Mikula je želi još... Misli je da će se Issa vratit, pa da će ona i muž nastavit posal... Uvik je govori: 'Dokle se može, triba stvarat...' I eto, stvoril je sebi grob, a meni kredit koji će me uništit.

NOŠTROMO:
Slušaj, znaš da san ušpara nešto pinez i da ti mogu posudit... A vratit će ti se ćer nazad, pa ćeš ti lipo opet stat na svoje noge...

LUCE:
Ako bi se ona i tila vratit, zbog muža to ne može, jer on više ne želi doć ovamo. Vidiš da ni Mikuli na sprovodu nije bi.

NOŠTROMO:
Ajde bogati, pa on odavna nije vojno lice. Vrime će sve zaličit. I dandanas se o njemu lipo govori ka čoviku...

LUCE:
A nije baš tako. Čula san ja svašta govorit o njemu, a onda i o Issi... Šta ga nisu nazivali  četnikom samo zato jer je Srbin?! A kad je ono upozorava Krizni štab da vojska sve zna o podiljenon oružju na otoku i da se ne igraju s tim, jer bi svi mogli završit u Boku, optužili su ga da je provokator i da se ne miša di mu nî misto... Šta je on moga napravit ka oficir u vojsci koja je ostala bez države...?   

NOŠTROMO:
Ja znan da ti je teško, ali nemoj posustajat. Za gospu, pa ti si još u najboljin godinama! Daj da ti pomognen kad ti mogu pomoć!

LUCE:
Lakše mi je bit dužna banki nego tebi!

NOŠTROMO:
Zašto tako govoriš?

LUCE (kimajući glavom):
Cccc, dobro ti znaš zašto!

      Zašute. Noštromo ustane i hoda.

NOŠTROMO:
Hm, ali koliko san ti puti već reka: priznajen, bî sam mlad i lud... Vrti san svit oko malog prsta. A sad..., di san sad, a? Vidin da mi to nikad nisi oprostila...   

LUCE:
Ne mogu i neću!

NOŠTROMO:
Ajde, ajde, ni ti nisi bila svetica...  Nisi me tila ni čekat da se vratin iz vijađa, nego si se odma zalipila za Mikulu... A brzo ti je i trbuh poče rest... 

LUCE (ustaje, ljutito ga prekidajući):
Tovare, da tovare, ajde vanka!

NOŠTROMO (grozničavo):
Ali ja ti ka čovik samo želin pomoć!

LUCE:
Vanka iz moje kuće!

NOŠTROMO (izlazeći):
E jebi ga, Mate…

      Mrak.


IV.

      Stara kamena ribarska kućica uz more, s oronulim drvenim prozorom i vratima. Pokrivena je kamenim pločama koje su se dijelom urušile. Na vratima i prozoru pribodeni ostaci osmrtnica... Uz kućicu je veliki tamaris. Iza kućice vide se pročelja zatvorenih i praznih betonskih vikendica i apartmana, s plastično-aluminijskim zatvorima, klimauređajima i satelitskim antenama. U sunčano zimsko prijepodne Miho, Meštar i Noštromo sjede na kamenom zidiću ispred kućice. Miho živo priča svoju priču.

MIHO:
I kad ti je bilo..., tog san jastoga, ol jedno tri kila, bi stavi u vršu obišenu na bandu armižonig broda... Ali kako me je otrupi obid i dva-tri žmula kurteloške, tako me privari pižolot... (Ustaje.) A onomu momu sinu vrag nî do mira i on je vidi da vrša još uvik visi na brodu. Kal je doša bliže, imo je čo za vidit: u vršu beštija od 4-5 kili, raširena ka  lumbrela i sita ka prasica, napravila makarun - popapala jastoga. Sin beštima, skalaje sve svece s neba... Ja se u dvoru, za stolon pod tamarison, prenen i odma znan ča je po sridi. U ti momenat utopi bi se kako mi je bilo, ali san triba umanjit gubitak, pok ću ti bisnemu sinu: ‘A ča se je potriba jidit i beštimat, ma sad imamo hobotnicu i jastoga, i još ćemo mi to izist?!’

NOŠTROMO:
Ha, ha, ha, ali te je zato žena bila dobro oprala? 

     Noštromo ustane i ode se pomokrit u more.

MIHO:
Eee, Komesarica je vikala po dvoru, ono po svoju... Da koliko je pinez požereno radi moje lude pameti i šašave pulitike... Ali ja san opet ima arganela za laškat, dajući joj ocjenu u kojoj je sve bilo za pet: od kućanstva i domaćinstva, do uzdržavanja mene, tovara i kucina, ali san joj za njezinu pulitiku reka: ‘Ali ča se tiče pulitike, tote si, Mare moja, Marice, nula i nula ispod nule, bila i ostala!’ 

NOŠTROMO :
Ha, ha, ha, ma ni Komesarica ti nî ostala dužan?

MIHO:
Da će mi ostat dužana...?! Ona će ti meni: ‘A divjačino, a ko te pilota kroz život nego moja pulitika!?‘ (Sjetno.) Ča je bila velika istina, ali ne smiš joj dat za pravo.

NOŠTROMO:
A danas je u Vali od tog života ostala samo facenda...

MEŠTAR:
Jer su metastaze nekih čudnih hobotnica izile čovika, i to sve zbog politike ispod nule nekih novih komesara.

MIHO:
E da su to oni komesari iz mog vrimena, još bismo s njima izašli na kraj. Ali ti su komesari avancirali u menadžere koji bi za svoju guzicu prodali i Majku Božju. 

NOŠTROMO:
Meštre, jesi ovu facendu stavi u libar?

MEŠTAR:
Ta mi je jedna od najdražih...

MIHO::
E da je naše facende moć oživit i kroz našu rič doživit oni život u Vali. Koji bi to teatar bil?

NOŠTROMO:
Ti si Meštre to s dicon već činio.

MEŠTAR:
Je, ma to se nešto igralo samo na školskim priredbama, a već nima ni dice za te divertimente...

MIHO (pokazujući na njih trojicu):
A ča smo mi!?

MEŠTAR (ustane i ironično prema gledateljima):
Jebenti sedan, pak osan, ma koga danas zanima kazalište!? A u Vali nan ne fali teatra. Evo Andrije s mora, sad će počet  prava predstava, a bit će i ribe za ručak.
MIHO:
Triba bi ribu odnit Luci, došla joj je ćer sinoć.

NOŠTROMO:
Bogati, znači, došla je na godišnjicu! A je muž s njon?

MIHO:
Sama je došla.

ANDRIJA (u offu):
Šta je, paraziti, samo mukte bacelate!

MIHO (Pokazujući na Andriju):
Ko moči guzicu, papa ribicu!

      Dolazi Andrija s kašetom ribe.

ANDRIJA:
E, vama je drago spat! Vas će vaše palamuđenje spasit... A da vam ja ne donesen, ne biste ni znali šta je friška riba.

      Andrija stavlja kašetu na tlo. Sjedne na zidić i zapali cigaretu. Ostali znatiželjno razgledavaju ribu.
 
NOŠTROMO (birajući ribu):
Koliko san dužan za ove dvi trilje? (Nudeći mu dvadeset kuna.)

ANDRIJA:
Ajde Noštromo, u kurac ti i tvojih dvadeset kuna! (Mjerkajući trilje.) Ovo ti je više od pola kila... Daj pedeset i još onih trideset šta si mi osta dužan od trijumfa, to ti je osandeset kuna.

NOŠTROMO:
En ti Gospu, ka da zlatnu ribu prodaješ!
 
      Noštromo daje Andriji sto kuna, čekajući da mu vrati ostatak.

ANDRIJA:
A šta je to za tvoju deviznu penziju...?

NOŠTROMO:
Vrati mi dvadeset!

ANDRIJA:
Ka da san bija u banku, a ne na more? Vratit ću ti kad buden imat!

MIHO (Andriji):
Nemoj zaboravit ribu odnit Luci, došla njoj je Issa, a ona će guštat izist malo friške ribe.

ANDRIJA (ironično):
Je li, bre, stigla Beo - građanka, a!?

      Mrak.


V.

      U Konobi Luce zadovoljna glača rublje, a Issa poletno čisti. Issa je još uvijek lijepa žena, ali pomalo zapuštena i sjetna.

ISSA:
A čija je ono mala, jutros san je vidila da čeka kombi za školu?

LUCE:
Jesi vidila, a? Imamo i jednu pučkoškolku u Vali! Ono ti je mala Rošotova. A šta ćeš, otac joj je osta bez posla tamo u škveru, pa su se morali vratit...

ISSA:
Otkad sam zadnji put bila ovdje, umrli su barba Ivan, teta Vica, barba Stipe...

LUCE (nastavljajući):
Marušina i Jovani. Eto, još nas je u Vali ostalo samo dvadesetak, a za koju godinu bit će nas još i manje. Ali zato je liti živi cirkus... 

ISSA:
Ajde, ajde, pa i ti od tih fureštih živiš! Ali vidila san i neke jude koje ne poznajen... A je dojdu na spizu kod tebe?

LUCE:
E moja draga, dok se ti turisti lipo odmaraju, ja san na umoru. A te šta si vidila, to su radnici koji sad zimi rade po ovin vikendicama. Jedno vrime san im kuhala, ali san vidila da se to ne isplati... Tako da ovdje na spizu zaluta samo poneki vikendaš... Znaš da ovo držin otvoreno samo da ne bi' poludila sama.


ISSA:
Eto, već je više od deset godin prošlo otkad san otišla... Znaš da sve više osjećam kâ da nikad nisan živila ovdje.

LUCE:
Ma to ti se samo tako čini. Brzo bi se ti opet navikla. Nego, ne znan hoće li Andrija danas čagod ulovit? Ti sigurno odavno nisi jela ribu?

ISSA:
Kupin onu smrznutu - bez glave... 

LUCE (gledajući kroz prozor):
Vidiš, ovo je on jutros iša dignut mriže... A bilo bi lipo za obid ispeć malo friške ribe...

ISSA:
A je se oženio?

LUCE:
Hm, on će se oženit, a koja bi ga vazela...? Ali je iša u invalidsku penziju, a proda je i one vrtle poviše kuće i za to dobio puste eure...

ISSA:
Kako je za to moga dobit tolike novce, a ti govoriš kako je cina za kvadrat zemlje 3-4 eura?

LUCE:
Jer će se tu moć gradit na račun onih kućica di su držali beštije. A građevinsko zemljište ti je 40-50 puta skuplje od poljoprivrednog. 

ISSA (ogorčeno):
Znači, još će se nakrcat  betona u Vali! Aaa, upropastit će se ovo jedino šta još imamo - našu prirodu.

LUCE:
E moja Issa, čini se šta je koga volja i tako se pliva u ovon raspašoju…  

ISSA (za sebe):
Eto, a ja jedva plutam...

LUCE:
Ne znan kako ti, ali ja sve manje ovo mogu izdurat... Sve češće moran pit tablete da bi mogla zaspat. Lako je bilo dok ti je otac bi živ. On je ima volje i force za dva čovika... Eto, da nisan prodala oni komad zemlje u Zlopolje, ne znan kako bi uopće vraćala kredit i spasila kuću od te vražje hipoteke.

ISSA:
Kome si to prodala?

LUCE:
Noštromo je to kupi.

ISSA (ljutito):
I to ti je bi očev prijatelj? Baš je prasac!

LUCE:
Ne govori tako, on je dâ puno više pinez nego šta san mogla prodat.

ISSA:
Pa zašto je onda to učinio?

LUCE:
Želi nan je pomoć. Ali ako se ti ne vratiš, morat ću sve rasprodat.Tako da znaš!

ISSA:
Mama, ja bi se možda i vratila, ali znaš da onaj moj to neće.

LUCE:
Ajde, ajde, kad si se ti mogla odreć svog fakulteta, moga bi i on nešto pregrist, a ne samo svoj ponos stavljat ispred interesa familije. Šta imate od vašeg života tamo? Da se vratite, sve bi ovo uživali. Dica bi nan skakala po dvoru, oživili bi mene i našu Valu...

ISSA (tiho):
Teško da će bit dice...

LUCE:
Aboj meni, Issa, šta to govoriš...!?

      Issa sjedne i šuti. Luce dolazi do nje i uzbuđeno sjedne.

ISSA:
U meni je problem...

LUCE:
Ćerce, još san samo to trebala čut. A koji problem?
ISSA:
Ma, bila sam pobacila... i od tad se sve zakompliciralo...

LUCE:
Issa, za boga miloga, pobacila...!? Gospe moja, a zašto si to učinila!?

ISSA (ustaje i odlazi do prozora):
A šta san drugo mogla...? To je bilo dok sam još studirala... Ma pusti sad to...

LUCE (sa suzama u očima):
I to mi nikad nisi ni spomenula...! Cccc, a ko je učinija to dite?

ISSA (gledajući kroz prozor):
Ma šta se čudiš, mama, pa mi svoju muku najčešće prešućujemo, jer mislimo da nan je tako lakše.... A osim toga, ti i ne znaš tog jebivjetra od čovika…

LUCE:
Eee, moja ćerce, ma teško se nosit s tin brimenom našeg skrivanja… To ja najbolje znan... Bože moj, da mi je to moć rasprtit…!

ISSA:
Evo gredu Noštromo i Andrija!

      Luce rukama uređuje kosu i odlazi iza šanka. Ulaze Noštromo i Andrija s kašetom ribe.

NOŠTROMO (s vrata):
Zdravi bili!

ISSA:
Dobar dan.

LUCE (sjetno):
Živili!

NOŠTROMO:
Issa, lipo te je opet vidit u našoj Vali! (Pružajući joj ruku.) Kako si?

ISSA:
A eto, borin se... A vi bili malo na more?



ANDRIJA (umiješa se):
Ja san bija na more i donija malo friške ribe za našu Beo-građanku. (Daje joj vrećicu s ribom.)

ISSA (gledajući u ribu):
Hvala ti! Ma ne znan hoću li imat apetita za tu ribu, jer ti je jezik još uvik u formi...

LUCE:
Šta ćete popit? Jeste za marendu?

NOŠTROMO (za šankom):
Meni samo rogačicu.

ANDRIJA:
Onaj tvoj limunčelo. (Odloži kašetu i sjedne za šank.) 

LUCE (pripremajući piće):
Onda, Andrija, bilo je sriće. A govori se da je sve manje ribe u more...

ANDRIJA:
E, ma danas triba znat lovit...! A evo ima ribe za peć, za brujet i na lešo. Taman za  podmirit sve lokalne redikule.

NOŠTROMO:
Ne bali svašta, ja skupo plaćan tvoju ribu!

ISSA:   
Iden ja ovo ribe očistit na dvor. (Izlazi pred kuću.)

LUCE (poslužujući piće):
Andrija, ja bi' ti svu tu ribu vazela... Koliko san za to dužna? (Vadi novčanik.)

ANDRIJA:
Ajde, Luce, ne zajebaji, to ti je ovi put za ćer, a drugi put ćeš platit s kamatama.

      Andrija ispije  piće i izlazi na dvor gdje Issa čisti ribu.

LUCE (Noštromu):
Evo ti malo fritula, sinoć san ih za Issu učinila... (Nudeći mu fritule.) Opet ti moran reć da nisi mora dat onoliko pinez...


NOŠTROMO:
To san učinija za tebe, Luce.

LUCE:
A eto, isto mi je draže da si ti kupio, nego niko drugi.   

NOŠTROMO:
Drago mi je da si kuntenta... Vidiš da ti je i ćer opet došla... (Nazdravljajući) Živila, ti meni, Luce! (Založi se fritulom.) Mmm, ove tvoje fritule, sve se tope u ustima...

      Na dvoru ispred kuće Issa na stoliću čisti ribu, a Andrija uz nju, zagledan u Valu, puši.

ANDRIJA:
Jesi li došla samo na očevu godišnjicu ili ćeš ostat koji dan duže?

ISSA:
Red je da malo pomognen materi. A odgovara mi i ovaj susret s Valon. (Gleda na Valu.) Gledaj koje lipo vrime me dočekalo? A sad još i ova tvoja riba...

ANDRIJA (okrene  se prema Issi):
A bit ćeš se uželila friške ribe?

ISSA:
A eto, bar da mi od tebe lipa riba dopadne...

ANDRIJA:
Ala da, lipo je čut da si od mene bar s nečin zadovoljna.  

ISSA:
Nego, ništa ne pitaš za svog nekadašnjeg prijatelja? A vidiš, on te nije zaboravi spomenut... Reka mi je: ‘Pozdravi mi onog mog ustašu.’

ANDRIJA (okrene se od Isse):
Šta on ima mene pozdravljat!

ISSA:
Još mu nisi oprostil...?

ANDRIJA:
Ma gren ja pomalo doma... (Krene.)

ISSA:
Nećeš ostat na ručku...? Zaslužio si jest svoje trude.
                                                                                                                                    
ANDRIJA (zastane):
Fala, drugi put, kad skuhaš onu tvoju pašticadu s njokima... (Gleda na Valu i uživa.) Gledaj kako se popravilo vrime, a danima je puhalo jugo i stalno kišilo… Eee, vridilo bi poć na lignje, u ovon štajunu su velike...

ISSA:
A moga bi i mene vazest? Samo, da me ne bi bacio u more...

ANDRIJA:
Puno si lajava da bi te se moglo nečujno utopit.

     Mrak.


VI.

     U tihoj zimskoj noći Andrijina barka usidrena je u pustoj uvali. Na krmi je obješen  feral koji svijetli za lignje. Issa sjedi  po sredini barke, a Andrija na krmi i love lignje. 

ANDRIJA:
Ne štrucaj...! Sve si zaboravila, pod feralom se lignje love bez štrucanja.

ISSA (prpošno):
A može bit da se noćas love baš na štrucanje?!

ANDRIJA:
Ma lovi ti se pizda na štrucanje!

ISSA (ironično):
Ona koja je pustila crnilo, ta se više ne da ulovit.

ANDRIJA (ozbiljno):
Ti mene zajebaješ?

ISSA:
Pa otkad san došla, ti me ne prestaješ provocirat. Samo si puno mirniji kad nema predstave za publiku...


ANDRIJA (izvlačeći lignju):
Evo je! Daj lovi...!

ISSA (izvlačeći lignju):
Evo san je i ja ulovila!

ANDRIJA:
Pomalo je izvuci, nemoj da mi ocrni brod!

      Andrija ulovljenu lignju stavlja u kašetu, a iz džepa vadi kutijicu tableta i jednu proguta.  Issi to ne promakne.

ISSA (stavljajući lignju u kašetu):
Za brod si osta čistunac, za razliku od važnijih stvari u životu u kojima si bi šporkaćun. Zato i gucaš tablete.

ANDRIJA:
U ratu san se ruvina i sad me to smeta.

ISSA (dvosmisleno):
Odavno si ti ruvinan, samo je tek sad došlo na naplatu.

ANDRIJA:
Šta ti misliš da je meni lako...?

ISSA:
Nije valjda da i ti imaš savjesti? Ajde i to je nešto... Kasno, ali časno, reka bi naš svit.

ANDRIJA (izvlačeći lignju):
Jebenti...! Uh, ispala mi je!

ISSA:
Ispalo je tebi puno toga.

ANDRIJA:
Pa šta sad da učinin? Ne mogu prominit ono šta se više ne da prominit.

ISSA:
A je se pitaš kako je meni? Baš te briga, jer nikad nisi ni vodi računa... Znaš da je posli onoga pitanje hoću li više moć imat dice?

      Andrija prestaje lovit i zapali cigaretu.
ISSA:
Daj i meni jednu.

      Andrija joj daje cigaretu. Puše i šute. 

ANDRIJA:
Ti znaš da san ja bi spreman priznat dite... Ali ti si sve to na svoju ruku učinila...

ISSA:
Je, je, ja san kriva... A šta san se trebala udat za tebe i prekinut studij? Da ti doma kuhan i peren, dok se ti okolo zabavljaš i kurvaš...?

ANDRIJA:
Ma ko se kurva?

ISSA:
Ti, Andrija, ti...! A i tvoj prijatelj...

ANDRIJA:
Za koga si se udala...

ISSA:
Jer je bio bolji čovik od tebe. 

ANDRIJA:
Kako može bit boji čovik od mene kad je još bi u odori okupatorskog vojnika dok san ja krvario za Hrvatsku?!

ISSA:
Ostavi se više tog prokletog rata...! Ništa ti ne znaš, šta je on proša.

ANDRIJA (ironično):
Čujen da je od pustih problema uspi i ka pijančina.

ISSA:
I od tvojih govana koje je mora pogucat... Znaš ti da su njega kad je doša u Srbiju, odma počeli šikanirat i optuživat da je ovdje surađiva s ustašama. A ti znaš da je on samo želio da se izbjegne sukob i da ne stradaju nevini... Napustio je vojsku i počeo radit ka najobičniji zaštitar u firmi čiji je vlasnik bio poznati lupež... A ja san, ka profesorica hrvatskog jezika, čistila po kućama i čuvala dicu… On se dešpera i počeo pit. A koje čudo?


ANDRIJA:
Je li se izvuka?

ISSA:
Bilo je gusto, ali sad je puno bolje... Posta je neki vatrogasni šefić. Ti znaš da je on ovdje po otoku uvik gasio kad je gorilo. A i ja san napredovala, barem financijski, jer sad čuvan dicu i čistin po kućama ambasadora. (Uzima ponovno tunju u ruke i lovi.)

ANDRIJA:
A šta ćeš učinit s materon?

ISSA:
Ne znan, nisan pametna... (Izvlačeći lignju.) Evo, ulovila san veliku lignju!

ANDRIJA:
Morat ćeš je rukon uhvatit.

ISSA:
Kako ću, pomozi mi?!

      Andrija s krme dođe do Isse i gleda u more odakle ona izvlači lignju. Nasloni ruku na njezino bedro...

ANDRIJA:
Polako vuci, dvije lignje si ulovila!

ISSA (konfuzno):
Ajme, kako ću...!? Ma ne stiskaj me...! (Ljutito ustane, pusti tunju i lignje.)  Šta si umislio da ću ti leć na pajole ka nekad?!

      U tom trenutku pukne staklo od ferala i feral se ugasi. Gori samo pozicijsko svijetlo na jarboletu usidrene barke. Polumrak. Andrija uhvati tunju i izvlači prazne peškafonde...

ANDRIJA (ljutito):
Benti Gospu, ispale su, a lignja je razbila tub od ferala...! (Prema Issi ljutito.)  Slušaj, jesan te ja zva na lignje ili si se ti nudila, ka uvik...!?

ISSA (ogorčeno):
Misliš da možeš sve uzimat i upropaštavat? (Šireći ruke, skoči na škaf od barke.) Evo ti na…! Misliš da te se bojin? Ne bojin te se više, Andrija!

ANDRIJA:
En ti Boga, još si tvrda i tvrdoglava. Ne pizdi, u mom si brodu i ne drži mi prodike, jer ću te bacit u more!

ISSA (izazivački odlučna):
Baci, šta čekaš!? Drugo i ne znaš, nego samo razbucat...! A sad me utopi ili vozi doma! 

      Mrak. Čuje se zvuk brodskog motora u daljini.


VII.

      Večer. Stellin dnevni boravak, u koji je funkcionalno uklopljena kuhinjica i blagovaonica. Po zidovima grafike, a na komodi uokvirena fotografija mlade djevojke. S unutrašnje strane prozora mnogobrojne lončanice s različitim vrstama kaktusa. Stella u sportskoj trenirci sjedi za stolom, pijucka konjak i radi na laptopu. Prostor je diskretno osvijetljen. Tiha glazba Glorije Estefan. Kucanje na vratima. Stella ustaje od stola i protežući se odlazi otvoriti.

STELLA (glumeći iznenađenje):
O, to ste vi, Andrija...! Dobra večer, izvolite! (Propuštajući ga u kuću.)

ANDRIJA (ulazeći):
Dobra večer, Stella! Evo, kako san i obeća... (Pokazujući u vrećici ribu.) Donija san malo friške ribe, da ne mislite da o vama ne vodin računa.

STELLA:
Hvala, ali što će meni riba kad je ne znam pripremiti!?

ANDRIJA:
Ništa lakše od toga... Ja ću vam je spremit, samo vi kažite kako i na koji način želite...

STELLA:
Andro, pa vi ste kao zlatna ribica koja ispunjava sve želje.

ANDRIJA:
Samo zaželite i evo me već stojin atento na usluzi.

STELLA (vragolasto):
A sve da biste me na brzinu odveli u krevet...

ANDRIJA:
A slušajte, zna se, formula je stara i jednostavna: u se, na se i poda se...

STELLA:
Cccc, pa ne mislite valjda da ćete me na taj seljački način zadiviti?

ANDRIJA:
Stella, šta se mene tiče, poštovat ću svaki protokol...

STELLA:
Onda sve prepuštam vašem izboru...

ANDRIJA:
Sve ćete dobit za prste polizat, samo mi dajte slobodnu kužinu, a vi se komodajte. Pripremit ću nešto lidjero: kućicu na salatu i tabinju ala bakalar, a za desert paradiže, ako imate domaćih jaja?

STELLA (koketno):
Kaj sumnjate da kod mene nema pravih jaja...?

      Andrija u kuhinjici vješto i brzo priprema večeru. Stella za to vrijeme postavlja stol za večeru. Andriju privuče fotografija djevojke na komodi.

ANDRIJA (pokazujući na fotografiju):
Koja je ovo šesna cura?

STELLA:
To je… moja sestra.

ANDRIJA (gledajući fotografiju):
Je, puno sličite... A sestra vam je puno mlađa od vas, ali je ka bonboncin. 

STELLA:
Kaj sam ja za baciti?

ANDRIJA:
Ni slučajno, vi ste bombastični...! A hoćete i sestri pokazat lipote našeg otoka?

STELLA:
Ne znam, ak bude htjela... Ona je sada u Španjolskoj...

ANDRIJA (karikirano izvodeći pokret toreadora):
Ole...! Eviva Stella!
      Andrija priprema večeru, a Stella je zabavljena izborom  pića.

STELLA:
A piće...? Je li, Andro, piće ste prepustili meni? Dobro, onda ćemo piti vugavu iz Dračeva polja, (Butelju stavlja u hladnjak.) a za početak Skenderbeg? (Priprema piće.)

ANDRIJA:
A znate li da mi ovdje imamo njegovih potomaka?

STELLA (donoseći piće):
Nisam to znala, premda mi ponekad divlje izgledate...

      Stella se s čašama pića u rukama sasvim približi Andriji, koji u jednoj ruci drži veliki nož za sjeckanje luka, a u drugoj kuhaču. Umjesto da primi ponuđenu čašu s pićem Andrija pokuša zagrliti Stellu, ali ona se vješto izmakne.

ANDRIJA:
A i vama bi dobro došao jedan domorodački divljak...!

STELLA (koketno):
Koji, ne zaboravi, to tek treba zaslužiti...

      Stella pruži Andriji čašu s pićem.

STELLA (nazdravljajući):
Čin, čin...!

ANDRIJA:
Živila!

      Andrija se ponovno  posvećuje kuhanju, a Stella mu priđe s leđa. 

STELLA:
A kaj to radi moj domorodački kuhač?

ANDRIJA:
Gledaj, same delicije sprema...!
  
      Stella s leđa obuhvati Andriju oko struka, upijajući mirise pripremane hrane.


STELLA (milujući ga):
Mmm, božanstveno...!

ANDRIJA:
Ne igraj se, dignut ćeš mi paru, a onda...!

STELLA:
A kaj ti je ova kvrga ovdje, hm...?
 
ANDRIJA:
To je od četničkog metka, za žrtvu prinesenu Lipoj našoj.

STELLA (privijajući se uz njega):
Mmm, otkad ovo nisam osjetila... Nadam se da se o ovome se nećeš herojski hvaliti okolo? 

ANDRIJA (guštajući):
Mmm, mučat ću ka riba.

      Stella ga naglo prestane milovati, odmičući se od njega. 

STELLA:
Da, do prve prilike...  

ANDRIJA:
Šta je sad?

STELLA:
Moram paziti na svoj imidž. 

ANDRIJA:
Ma ti mene zajebaješ. ( Zapali cigaretu.)

STELLA:
Ovo je moj novi početak. I ovdje nema pušenja!

ANDRIJA (ironično):
A je, dok sam ja popušio stvarajući Hrvatsku, ti si je perušala ka kokoš..!

STELLA (ljutito):
Ti si za ratne zasluge uzeo svoj dio pljena, a ja sam za svoje grijehe dobila zasluženu kaznu. A sada je zaista bilo dosta!

ANDRIJA (gaseći cigaretu):
A večera?

STELLA:
Nije mi do večere, nemam više apetita.

      Mrak.  


VIII.

      Početak veljače, sunčan dan oko podneva. Stara kamena poljska kućica  koju je Mikula bio temeljito renovirao. Uz kućicu raste veliki lovor. Na kominu pokraj kućice gori vatra. Ispred kućice za kamenim stolom sjede Meštar, Noštromo i Andrija i kartaju trijumf. Na stolu je tanjur s narezanim sirom i slanim srdelama, demejana vina i čaše.                             


MEŠTAR:
Hoće bit dosta žerave za one hobotnice?

NOŠTROMO:
Na ono ognja i Andriju možeš ispeć.
 
ANDRIJA:
Bilo bi boje kojeg olinjalog pišikonta...

MEŠTAR:
Vi ne možete više bez inbrokavanja...  

ANDRIJA (ironično):
A od čega ćemo živit ako ne od zajebancije…
 
NOŠTROMO (Meštru):
A koliko si pinez uspi skupit za štampat libar?

MEŠTAR:
A dvi-tri iljade kuna. Ali ako ne buden moga zatvorit financije - dignut ću kredit.

ANDRIJA (Meštru):
Je da je ovo vrime od poklada pa je svit popizdija, ali je i tebe taj tvoj libar puka u glavu.

NOŠTROMO:
A znate li da je u zadnju subotu doli u mistu veliki maskenbal...? Lipo bi se bilo vratit u mladost i poć u maškare... Eee, ono zabalat i sve bacit na valcer...!

MEŠTAR:
Ma ne fali nan poklada i bez maškara...!

ANDRIJA (pjevušeći):
Maškare ča mogu maškare... Ovo je sad ozbiljno, piši akuž, 40 u špade! (Pokazuje konja i kralja špadi.)

NOŠTROMO:
A je te sere karta...!

ANDRIJA:
Ajde, ne prdi! Vidiš da pod stare dane investiraš u zemlju, a nikad u životu nisi obradi dva paša zemje.

MEŠTAR:
Sad ćemo bar imat lipo misto za igrat na karte i blagovat uz komin...

ANDRIJA:
A je, kad je Mikula sve to lipo uredi!

NOŠTROMO:
Šta nî bolje da san ja ovo uze nego da je koja pizda izvanka to kupila i izgradila hacijendu?

ANDRIJA (Noštromu):
A kome ćeš to ostavit, kad nemaš nikog svog?

NOŠTROMO:
Neka, ma ima san gušta.  

MEŠTAR (gledajući u publiku):
Jebenti sedan, pak osan, gledajte šta su učinile ovce i koze od ovih naših 'piramida'?

ANDRIJA (u čudu):
Od kojih jebenih piramida? Tebi se, Meštre, priviđaju piramide ka onima u Bosni!


MEŠTAR (ustaje i šeta):
Od ovih naših gomila, pristava i kolnjika... To su naše piramide - spomenici ljudskom trudu, a ovce i koze ih nemilice ruše i uništavaju.

ANDRIJA:
Neka potaracaju, od toga ionako nema više nikakve koristi!

MEŠTAR:
Hm, a vidiš kako je Mikula sve ovo sačuva. Koliko je samo mire i liposti u ovo ugradi...

ANDRIJA:
Je, ma on od te slike ne bi živi, misli je napravit niku farmu puževa. Je da smo ga zajebavali radi toga, ali san ču da je isplativije uzgajat puževe nego sadit lozu i masline... Nego, Noštromo, a šta ćeš s ovin ovdje učinit?

NOŠTROMO:
Za sad neka tako stoji!

ANDRIJA:
A za koji kurac si onda puste pineze dâ za ovu zemlju?

NOŠTROMO:
Da bi se kurci čudili!

ANDRIJA (dvosmisleno):
Znan, znan, sad mi je sve jasno, ovo je tebi ješka, a...?   

NOŠTROMO:
Ostavi se ti mene i tog tvog falšog ribarstva. Boje ti je vodit računa o sebi, jer bi moga bez penzije ostat...

ANDRIJA:
O čemu to govoriš?

NOŠTROMO:
A govori se da te nisu martićevci ranili, nega da te je pogodila tvoja puška dok si iša srat na položaju...

ANDRIJA (ljutito):
Ma nemoj! A je i ti tako misliš?!


NOŠTROMO:
A govorin ti šta čujen...

ANDRIJA (bijesno ustajući):
Noštromo, je i ti tako misliš, to te pitan...!?

NOŠTROMO:
Ne mislin, nego govorin šta čujen...!

      Andrija izvuče pištolj iz unutrašnjeg džepa od jakne i uperi ga u Noštroma.

ANDRIJA:
Znaš, pun mi te je kurac...! (Repetira pištolj.) Govori, pizdo, ili ćeš dobit metak u tikvu, pa ćeš vidit kako to izgleda...!

      Noštromo problijedi od straha, a Meštar staje između njih.

MEŠTAR:
Jebenti sedan, pak osan, šta vam je, jeste poludili...?!  Andrija, daj makni taj pištolj...! (Krene prema Andriji.)   

ANDRIJA:
Pusti me, Meštre...! Neka reče jedan put šta misli, a ne da uvik zajebaje...!

MEŠTAR:
Andrija, promisli..., sve će bit boje ako makneš taj  pištolj... (Pružajući ruku.) Daj ga meni...!

      Tišina u iščekivanju.

ANDRIJA:
Ne dan...! (Okrene se i odlazi.) Još da i za takvog pizduna odgovaran! 

NOŠTROMO:
Tako si ti bez muda sve u životu rješava...!

      Andrija se  zaustavi i s pištoljem u ruci bijesno krene prema Noštromu.

MEŠTAR (uzbuđeno):
Fermajte! (Pokušavajući zaustaviti Andriju.)

ANDRIJA:
E jebi se koliko si dug i širok! (Uperi pištolj u Noštroma.) Evo ti, pizdo. (Puca.)
NOŠTROMO:
Aaa...! (Sruši se  preko klupice na kojoj je sjedio.)

      Mrak. 

IX.

      Polumrak u prostoriji u kojoj je noćno bdjenje. S desne strane tri koso postavljene stolice, na kojima sjede Vica, Issa i Stella i tiho mole ruzarij. S lijeve strane stol i tri stolice. Na stolu bocun s vinom i čašama. Miho i Andrija sjede za stolom. Svi na sebi imaju jakne i kapute, jer je u prostoriji hladno. U prednjem dijelu prostorije je stalak s upaljenom svijećom i čašom s vodom u kojoj je umočena grančica masline. U stražnjem dijelu prostorije je 'oltar' na kojem gore lumini. Iz dubine ulazi Meštar, uzima grančicu masline i njome se prekriži prema gledateljima. Žene prestaju moliti, a Issa ustane i izađe.

MEŠTAR:
      Ca je ovo, ca vo cujen?
      Ca je ovo danas dopalo,
      prijateje koje štujen,
      ca je u tugu zamotalo...
      Za ovo ći duše parit
      u žestoki purgatorij
      i fermat ih neće škvarit
      sveto misa, ni ruzorij...

      Meštar upali lumin, odnosi ga do 'oltara'  i ondje zastane. Čuje se kako Miho tiho hrče.

ANDRIJA:
Adijo brodi!

MEŠTAR:
Miho...! (Odlazi sjesti za stol.)

MIHO (zbunjeno):
A, e...! (Ustaje i s maslinovom grančicom križa prema gledateljima.) E, a, grihota, bi je to dobar čovik... (Odlazi prema 'oltaru' i pali lumin.) U to doba cilu je misto bilo u oblosti mortvih... Virovolo se da martvaci gredu noću, potežu kadene, razgarću gomile i činidu martvaške surunode.          
      Issa prestrašeno uđe s pladnjem na kojem su šalice za kavu.


ISSA (bojažljivo):
A je co cujete vonka?!
   
MIHO (iznad 'oltara'):
Je, mukle jauke!

ISSA (prestrašeno):
Ne holte leć, za da mi dica imaju malo kuraja, perke primitaju zube od jutiga stroha! (Poslužuje kavu muškarcima za stolom.)

LUCE (ustaje):
Ne straj se ništa! Ono nisu mortvi, nego živi!

MEŠTAR (ustane):
A mi živi ćapojemo Gospodina Boga per fjoko. Is kolinon mu se klanjomo onako na zlu pet, a škinima rugomo na svu šiju... Sveca mi, ako nismo daleko od civilitodi. A biž ća, biž, u svemu smo nose, a mogli bismo bit i mi naprid da vodimo drugaciju pulitiku... (Sjedne na stolicu desno.)
 
MIHO (šeta prema publici):
Jer pulitika i s njon maržnja jedon na drugiga nosi somo nesklod i gvere, jovne i privotne i po tima nesklodima i gverima svake malegracije.

ANDRIJA (ustajući):
Judi moji, ma kakov je ovo svit došal? Pari mi se da će roj ostat napol prozan, ako se ne ćapomo za provi konop koji bi nos tamo mogal odvuć. (Stane do Isse, lijevo pokraj stola.)

STELLA (sjedeć):
A na more i na kraj sve su konopi... Tako da je covik svi inbrojan u konope. Ali kad bi se judi vezivali, hoću reć ženili, užal bi otac od nevistice reć mladoženji.

      Uđe Noštromo i stane do stola, a onda se obraća Issi i Andriji.  

NOŠTROMO:
Jo ti ovu kor i meso dojen, da od vos dojdu na svit kor i meso i da se tako unaprid na škoju budu združivat u sveti matrimonij kor i meso, ne gledajuć ni ime, ni sime.

MIHO (prema publici):
E, koja je to bila lipo civilitodna užonca... Altroke, danas!
      Luce uzima Andriju i Issu za ruke i recitira pjesmicu rugalicu.

LUCE:
Onima ca su se kortejali bilo bi se za šulacovonji i pismicu ispivolo:
      Kad se ženi Carnjuliću Jure
      Sa prilipon hinjušon divojkon,
      Na pir zove koga doma nimo,
      A u svaću ko mu doći neće.
      Lipe će njin dore darovati
      Kitu broka i šaku purića.

MEŠTAR (pokazujući Luci):
Ali, Luce, s njima se više igraj, ti im se podruguješ... A ono kad govoriš da su živi, kreni prema 'oltaru'... Ala da, dobro je bilo! Upali svitlo!
     
      Miho upali svjetlo. Sad se tek vidi da je to pozornica staroga i zapuštenog Doma kulture, u kome Meštar postavlja svoju etnodramu ‘Veja’.

STELLA (sjedeći na stolici):
Ali ovaj moj otočni govor nije autentičan.

ANDRIJA (Stelli, dvosmisleno):
Sutra, kad ti donesen frišku ribu, pokazat ću ti svo bogatstvo našeg jezika...

MIHO:
Ti si grez! Stelli Meštar mora pomoć kod jezika.

STELLA:
Ja to neću nikada savladati.

MEŠTAR (pokazujući Stelli tekst):
Samo pratite ritam jezika... Kad se oslobodite, sve će vam biti rutina. Gledajte, na primjer, nije na kraj, nego na kroj. Onda, nije inbrojan, nego inbrojon. Nije užal, nego užol...

STELLA:
Ali tako se više i ne govori ovdje.

MEŠTAR:
To i je svrha naše predstave, da naš jezik, zapravo naš govor i identitet, sačuvamo od zaborava.

MIHO:
Da sačuvamo našu baštinu od ove mizerije, di je način stvaranja pinez uništi čovikovu radost!
ANDRIJA (cinično):
Miho, samo nemoj opet počet s pizdarijama o revoluciji.

MIHO (dolazeći naprijed):
Ja bi'...! Samo kad ne bi' znâ da je svaka revolucija u ime pravde izrodila nove nepravde. I onda čo učinit?! Ali mi bismo se morali barem izborit za riješit ova naša govna u Vali...!

ANDRIJA (prekidajući ga):
Ma ne seri, u Vali nikad ni priticalo ovoliko pinez...?!

MIHO:
A je za ove privremene i povremene koji izliznu kad se sunce podigne, ma ne za nas ! Ča ne vidiš da na Valu liti desantira, s mora i s kraja, više od iljadu guzičari, a mi nemamo riješeno ni kanalizacijsko pitanje i još nan uvedu redukciju vode. Ma judi moji, samo je pitanje dana kad ćemo sami sebe zasrat!

NOŠTROMO:
Ma koliko smo puti o tome govorili onima iz Općine? A oni samo palamude i ništa ne mogu učinit kako bog zapovida.

MEŠTAR:
E kad živimo u vrimenu 'kaplara' svake vrste, koji lambikaju ovu dežgraciju u kojoj ni'ko neće proć lišo... 

MIHO:
Zato se treba borit ili ćemo se živi usmrdit.

LUCE:
Ma koga ćeš ormat za to?

MIHO:
A ča smo mi, ma to je naša muka...?! Ali ako niko neće, onda ću ja to učinit...!        

MEŠTAR:
Enti sedan, pak osan, dajte da bar ovo dovedemo do kraja... Issa, dobro si se uklopila...

ISSA:
Ma lako je bilo ovo, ali već san vam rekla da za mene morate nać zamjenu...

NOŠTROMO (prekidajući je):
Ma ajde, vratit ćeš se ti opet u našu Valu...!
ANDRIJA (ironično):
Jebote, bre, mnogo lepa želja za povratakom naše odlutale četnikuše na ostrvo njenog detinjstva...

ISSA (ljutito Andriji):
Uhh, uvik moraš sve išporkat po svoju...! Mama, gremo doma!

LUCE (Andriji):
Ccc, sve šta čovik s mukon stvori, ti moraš razbucat. E jesi grezarija od čovika! Bog svima!

      Luce i Issa izađu. Šutnja.

MIHO (Andriji):
Ča si mora ovo zapaprit ovako?

ANDRIJA (ljutito):
Šta je...?! Zaboravljate, kâ da jebenog rata ovdje nije ni bilo?! Pa nije nan Hrvatska samo tako iz neba pala. Za nju smo se krvavo izborili! 

MIHO:
Judi moji, ovi naš rat nikad neće finit!

MEŠTAR:
Kako će završit kad još nismo akužali ni iskupljenje, a kamoli ga odigrali.

NOŠTROMO (Andriji):
Ne svrbi tebe ovaj rat, Andrija, tebe nešto drugo češe!

ANDRIJA (kroz zube):
Ma ne pizdi, Noštromo, jer si zadnji put lišo proša kad sam puca u ariju, ali, zapamti, drugi put bi' moga u tebe!

      Miho stane između Andrije i Noštroma. Andrija se ljutito okrene i odlazi. 

MIHO (odlazeći za njim):
Čekaj, Andrija, uvik moraš imat regulu... (Izlazeći.) Adio svima !

      Šutnja.

NOŠTROMO:
I meni je vrime za poć popišat se i leć... Dobra vam noć! (Izlazi.)

STELLA:
Laku noć!

MEŠTAR:
Dobra noć, Noštromo!

STELLA:
Kako su ljudi ovdje žestoki, začas se zapale. A kaj bi bilo da vas je više?

MEŠTAR (ironično):
E onda bismo tek gorili. 

STELLA:
Ali vi niste takvi?

MEŠTAR:
Možda se samo pretvaram.

STELLA:
Mislim da puno više vrijedite nego što vam pruža ova sredina. A opet, ne znam kako biste funkcionirali na nekom drugom mjestu...

MEŠTAR:
U mojim godinama teško. A kamo da odem pored starog oca i matere, koji su mi sve dopuštali u životu osim da ih stavim u 'rezervat staraca'.

STELLA:
Ali tim vašim poslanjem sebe kažnjavate...

MEŠTAR:
Ja samo znam da su oni otkidali od svojih usta da bi meni omogućili odrastanje, a posebno školovanje. Osjećam dužnost da se sad brinem o njima.

      Meštar ponudi Stellu cigaretom. Ona diskretno odbije. Meštar zapali.

STELLA (znatiželjno):
Bili ste oženjeni?

MEŠTAR:
Ne, ali kao da jesam...

STELLA:
Ne želite o tome govoriti?
MEŠTAR:
Samo mi je čudno... (Ustaje i šeta po pozornici.) Ja sam se kao stipendist imao obvezu vratiti na otok, ali kad sam se vratio, nije bilo posla... Onda su saznali da imam curu koja bi mogla raditi kao kustosica dolje u muzeju... I tako smo došli... Ali ona nije mogla prihvatiti ovaj mentalni sklop i otočne zime, a za mene je govorila da ja nikako ne pripadam ovamo i da odemo... Nakon druge zime jednostavno je pukla i otišla... Ja sam u međuvremenu dobio posao u školi i eto...

STELLA:
Još čekate...?

MEŠTAR (gorko se nasmije):
Hm, jesam lud, ali nisam retardiran...

STELLA (znatiželjno):
Pa nije valjda da ste sve ovo vrijeme sami?

MEŠTAR:
Nisam redovnik… Ali nisam imao ni sreće da gradim neku ozbiljniju i trajniju vezu.   

STELLA:
Ovdje bi čovjek bez obitelji mogao izludjeti.

MEŠTAR:
Eto, godine čine svoje. Ubijam osjećaje radi ravnoteže i postajem ravnodušan... (Oprezno.) A vama je, koliko čujem, draga riba, a dobro vam ide i posao...? (Sjedne za stol.)

STELLA:
Da, riba me oduševila... A za nekretnine, znam, osuđujete me... Ali to bi ionako netko drugi radio, a meni je to samo odstupnica i povratak u normalu, koju je tako teško postići...

MEŠTAR:
Jedno vrijeme bili ste menadžerska ikona i sveprisutna medijska činjenica u Hrvatskoj... O vama se svašta govorilo i pisalo...?

STELLA:
Da, zaista svašta... (Ustaje i šeće.) Ne želim se opravdavati, ali kada si u sustavu uvjetovanja, onda moraš tu igru igrati ili te u njoj nema... I eto, očito se nisam znala nositi s time... Kada sam shvatila da ću postati kolateralna žrtva rizičnih kraditnih plasmana, koje su dobivali podobni maheri privatizacije, već je bilo kasno... Znate, nije mi lako priznati, život na visokoj nozi lako te obuzme. Pristaneš na ulogu marionete u rukama moćnika... Ali više nitko neće upravljati mojim  životom!

MEŠTAR:
I u kakvom ste sad livelu?

STELLA:
Kaj vam je to?

MEŠTAR:
To vam je ona sprava kojom se utvrđuje vodoravan položaj, libela.

STELLA:
A da, da... Eto, prijateljica koja ima agenciju za nekretnine nagovorila me na ovaj bijeg... Od ono malo novca što mi je ostalo kupila sam jeftino onu srpsku vikendicu... Vjerovala sam da mi je nakon svega ovaj otok moj izlaz i spas... Mužu sam bila važna samo dok sam bila u orbiti, a kada sam pala, više mu nisam bila potrebna... Postala sam mu samo teret i smetnja, a slično je doživljavao i našu kćer....

MEŠTAR:
Nisam znao da imate kćer.

STELLA (sjetno i bolno):
O, da… Ona je imala sve..., osim najvažnijeg - vrijeme svojih roditelja... Završila je na heroinu i sada je na liječenju u jednoj španjolskoj komuni... Sam Bog zna kak će sve to završiti? (Sjedne za stol sa suzama u očima.)

MEŠTAR (pružajući joj rupčić)
Enti sedan, pak osan, a koliko godina ima!?

STELLA:
U travnju će osamnaest... I evo me tu gdje jesam..., okružena nepovjerenjem otočana, jer u trgovini nema prijateljstva, premda uzimam minimalne provizije.  Eto, pokušavam biti, da, u livelu. Hvala vam što ste me pozvali da sudjelujem u ovoj vašoj priredbi, premda znam da ću vam svojim govorom narušiti autentičnost izvedbe.

MEŠTAR:
Ne brinite za to. Na kraju ćete progovoriti našim dijalektom. Samo vam treba vremena. Zato, dobro došli u 'Veju'.
STELLA:
Drag ste čovjek, Meštre... A zašto vas svi tako zovu? Ustvari, kako vam je pravo ime?

MEŠTAR:
Tako me zovu još otkad sam počeo raditi ovdje u školi i eto, ostalo... A ime mi je Vido, ali tako me nitko više ne zove, osim oca i majke.

STELLA (sanjalački):
Hm, Vido, vidovnjak sa snovima dječaka...

MEŠTAR:
Kasno je..., a vi tako krasno mirišete...

STELLA:
Doista je kasno... Mogli  bismo krenuti...

MEŠTAR:
Otpratit ću vas do kuće...

      Mrak.
 

X.

      Popodne u Stellinu dnevnom boravku. Za stolom, uz kavu, sjede Stella i Miho s velikim flasterom na glavi. Miho priča Stelli svoj san, dok gledatelji na jedru prate, u kontrapunktu, projekciju crno - bijelih prizora otoka kakvi su nekoć bili i u koloru -  kakvi su sada.

MIHO:
Slušajte, gospojo Stella, ča san neki dan sni. (Ide projekcija.) Znate, ono jednu veliku makinu, sličnu onoj gusinici ča kopa tunele... Isprid sebe ruši i ždere sva ova rugla od kuća po našin pitomin uvalama, a iza guzice sadi ružmarin i levandu.... Ovi judi ča in je porušeno, ne plaču, ne beštimaju, nego pivaju i tancaju, sritni da će im se izgradit nove, lipe kuće, sve po miri čovika i prirode... Prava nova ribarska sela. E, a di ćeš veće sriće od toga... A ja guštan i topin se od miline, jer ćutin da se u Valu vrati vonj friškina i vina... Ma, oni stari Dom, di smo ono imali probe, orma se u muzej ribarstva... Ovi naš govor činit će baštinu Svita. Ma, znate ča, snil san da ćemo bit jedno od zadnjih rajskih mista Mediterana. Puno mi je drago ča san vidi da se akuža i naš morski čovik... E, a ja od te radosti skačen i repan, ka mali tovarčić, po toj lipoti i pivan, pivan od sriće
i zadovoljstva... (Prestaje projekcija.) A kad se raspala postelja, naša san se na podu, svi ruvinan i popišan. Ali san zato gušta, makar samo u snu.

STELLA:
Tako ste razbili i glavu... Nego, jeste li dobro razmislili o ovome? (Pokazujući na papire ispred sebe.)Čini mi se da griješite, a posebno što hoćete da vam vrlo brzo nađem kupca...

MIHO:
Vidite, kad san neki dan pâ iz postelje, jedva san se diga, jer mi nî ima ko pomoć...

STELLA:
Ali imate sina, koji s obitelji živi u Splitu.

MIHO:
Ovako ćemo jedni drugima bit taman po miri.

STELLA:
Opet vam kažem, nisam sigurna da vi ovo želite...?

MIHO(sjetno):                                                                                                                                     Gospojo Stella, život nosi svoje, a sila ne pita ča mi želimo... Ča vi to niste na svojoj koži najboje osjetili...? (Ponovno živne.) Bit će života, s nama ili bez nas, samo kakovog... Ma, di to treba potpisat?

STELLA (pokazujući na papiru):
Evo ovdje.

MIHO:
Fala, ča ste mi ovo učinili. Vidite, vi si bistra žena... Ma kako san vas gušta gledat kad ste ono lampali po televiziji... Znate, samo da me ne bi krivo razumili, meni su strašno drage… ženske prsi... Je, onako lipe, rumene, šesne... Ja jesan pomalo vanka škvare, ali isto bi želio još jedan put vidit one prave pravcate ženske sise... Zato vas molin, ka Divicu Mariju, da mi pokažete te lipe vaše... Ali zato se nemojte nać uvriđeno...

STELLA (zbunjeno ustaje i odlazi do kaktusa na prozoru):
Kaj god, moje grudi nisu više ni lijepe, ni rumene...                                                                                                                                            

MIHO:                                                                                                                                       Ma ča to govorite? Vi ste, Stella, za mene ka filmska glumica. Vi ste čudo od žene... Kad vas vidin, ja se topin od miline...    
      Stella dolazi iza Mihe i nasloni mu ruku na rame.

STELLA:
Priznajte da bi to bi bilo glupo...

MIHO (sjetno):
Znate, to mi je još jedina želja u životu...

      Stella čeka, a onda se počinje razodijevati, ostajući u grudnjaku. Miho je uhvati za ruku. 

MIHO:
Molin vas, dojdite vamo.

      Stella postrance dolazi do Mihe. On je gleda, a onda joj prisloni glavu na grudi. Stella otkopčava grudnjak, a u dnevni boravak bane Meštar - iznenađen od zatečenog prizora. Stella rukama prekrije grudi.

MEŠTAR:
Jebenti sedan, pak osan, još samo Fellini fali...!    

      Mrak. Glazbena tema iz 'Amarcorda'.
 

XI.

      Kasno popodne na malom groblju u unutrašnjosti otoka. Na horizontu se pretapaju  more i nebo, a sa zapada se gomilaju oblaci od nevere. Luce i Issa sjede na klupici uz Mikulinu kamenu grobnicu, na kojoj je buket svježeg cvijeća i upaljen lumin.

LUCE:
Ja više ne mogu, raspast ću se... (Kroz suze.) Želin... da ti i tvoj otac, makar i u grobu, danas ovo čujete... Moje preteško brime koje više ne mogu nosit... (Plače.)

      Issa je zagrli, te i ona počne plakati.

ISSA:
Mama, znan da ti je teško, ali zašto tako govoriš?

      Sijeva.   

LUCE:
Eee, ako ovo sad ne kažen, više i neću... (Briše suze.) Znaš..., ja san bila zaljubljena u njega ka koza, a on ka iz žurnala... Uvik mi je nosi lipu robu iz Italije. I eto, mlado, ludo i dogodilo se... Kad se jedan put vrati doma iz navigacije, napravi mi je dite...

ISSA (iznenađeno):
Koje dite?!

      Grmi.

LUCE (gledajući je u oči):
Tebe, Issa!

ISSA (zapanjeno):
Zaboga, šta to govoriš...!?

LUCE:
Noštromo Mate, on ti je pravi otac...

      Issa preneraženo ustane i hoda oko grobnice.

ISSA:
Majko Božja, još mi je samo to trebalo...! (Odlazeći.) Ne mogu te više slušat...!

      Luce brzo ustane i zaustavlja Issu.

LUCE:
Čekaj, Issa, di ćeš...!? Molin te da me saslušaš, jer ću poludit ako ti sad sve ne kažen...

ISSA:
Ovo je za popizdit, pa sve si mi već rekla!

LUCE:
Slušaj... ja nisan ni znala da san noseća, kad je on partija nazad na brod... Kad san vidila šta je na stvari, umirala san od straha, ali mu isto nisan rekla... Pokušala san ga navest da se vinčamo, a on u pismima odgovara da nije lud ženit se. Ja poludila... Moji bi me doma bili utopili da su znali. Ko bi im moga izać na oči. I eto, u nevoji se ćapala Mikule i mi se ubrzo oženili… Mikula je bi dobar čovik. Nikad mi nî da znat da sumnja da si ti njegovo dite.


ISSA (histerično):
Ma zašto mi to sve govoriš?! Pa kako sad misliš da će otac počivat u miru?

LUCE:
Jer bi' poludila da ti to nisan rekla! A za tvoje nerođeno dite, misliš da se neće okretat u grobu?

      Issa ponovno sjedne na klupicu. Šute. Sa zapada sijeva.

ISSA:
Puknut će mi glava... Imaš li možda aspirin? (Luce joj da tabletu, koju Issa samo proguta.) Noštromo je znači tvoja ljubav iz mladosti, čiji san ja grih? Lipo bogami! A zato je on tako dobar prema meni.
                                                                                      
LUCE:
Uvik je on bi dobar prema tebi. A bidan nikad nije sazna da si mu ti ćer. Mikuli je posuđiva novce za tvoje školovanje, dok nismo stali na svoje noge. Rekla san ti da je dâ puno više pinez nego šta se je mogla prodat ona zemlja u Zlopolje, samo da bi ja mogla otplaćivat kredit... A govori mi kako je ta zemlja i dalje moja, samo ako ja to želin... 

ISSA:
Pa on je tebi još uvik drag...? (Ustane.) Ma ti mi sve ovo govoriš da bi ti ja dala blagoslov za tu vezu, i to sve na očevom grobu? Mama, i još me pozivaš da se vratim ovamo...! Pa to je za poludit!

LUCE:
Eto, ja san samo želila da ti i tvoj otac to znate, jer je to za mene bilo brime s kojin se nisan više mogla nosit. A ti sad čini šta te volja... (Sjedne.)

ISSA (ustane):
Ne želin da Noštromo zna za ovo,  ja to ne bi' mogla podnit!

LUCE:
Znan da ćeš me optuživat i osuđivat, drugo nisan ni zaslužila... Ali naše želje su jedno, a život je nešto drugo... 

ISSA:
U ovoj Vali ja bi' se definitivno raspala. Zato ću od dva zla zadržat ono šta me već čeka tamo u Beogradu. 

      Na ulazu u groblje pojave se Meštar, Stella i Noštromo, a za njima Miho i Andrija. Meštar nosi gitaru, Stella buket otočnog cvijeća, a Noštromo lumin.
MIHO (dolazeći):
Znate vi da je Jakov bi napisa cili befel za svoj sprovod...? A u njemu je na kraju tenor iz klape piva: (Imitira tenora i pjeva.) 'Jakove, dobar čovik si biooo...', a  klapa nastavlja: (Pjeva.)  'tuđega nisi htiooo. Hvala ti Jakoveee...', a onda on, Jakov, iz karsila odgovara: (Pjeva.) 'Hvala vam, dobri pjevačiii...' Kad su pitali Jakova kako to on može njima zafalivat kad je mrtav, on im je reka: 'Ča je vas briga za to, jer kad Jakov i umre - živit će!'

      Nasmiju se. Stella položi buket cvijeća na Mikulin grob, a Noštromo zapali lumin. Sve jače sijeva i grmi.

MEŠTAR:
U ovu godinu dana ostali smo bez Mikule. A izgleda da nan i Miho partije s neveron iz pulenta...

LUCE (Mihi):
Eto, i ti se pridaješ. 

ANDRIJA (ironično):
Kad ga je Stella uspila zajebat za kuću.

STELLA:
Bezobrazniče, kako mi to možeš reći!?

MEŠTAR (ljutito Andriji):
Jebenti sedan, pak osan, ne bali svašta! Bar poštuj ovo misto...!

ANDRIJA:
O Meštre, tu smo, poče si mešetarke branit.

ISSA (nervozno):
A zar vama, Stella, nije bilo dosta zagrebačkih pizdarija, nego ste još i nas došli razbucat?

STELLA (Issi):
A kome vi to imate kaj za reći, pa zar niste pobjegli u Beograd kada je ovdje grdo grmjelo!?

MIHO (se umiješa):
Fermajte! Ni potribno kontreštavat! Ništa Stella nî kriva! Ona mi je samo pomogla...


STELLA:
Oprostite, ali ja sam ovdje samo ta… prokleta furešta... Bok! (Ogorčeno odlazi s groblja.)

ANDRIJA:
Samo vi pivajte, ali karta kanta!

ISSA (ogorčeno Andriji):
Kuco stoj! Više se ni na groblju ne može imat mira.

ANDRIJA:     
Pojte svi u pizdu materinu...!  (Ljutito odlazi s groblja.)

ISSA:
Eee, tamo bi nan bilo puno bolje, nego da se šufigajemo u toču vlastite kužine…Zato, barba Miho, ne slušajte nikoga, nego idite di je vas volja! A i ja gren ća, dosta mi je svega! (Odlazi.)

MIHO (dovikujući za Issom):
Evala ti, Issa, svaka ti piva! Ma ča mislite da ćete me se tako lako riješit - vidit ćete…!

LUCE (s kišobranom u ruci):
Čekaj, Issa, uhvatit će te kiša, a ni lumbrelu nemaš...! Bog svima! (Žurno odlazi za Issom.)

NOŠTROMO:
Gremo, Meštre, prije nevere, da bar ka judi zapivamo našem Mikuli.

      Meštar prebire po gitari i pjeva 'Voršu' Senka Karuze, u refrenu pjesme pridružuju mu se Noštromo i Miho. Spušta se sumrak. Sijeva i grmi. Uz udare vjetra i kiše dolazi nevera. Meštar, Noštromo i Miho žurno odlaze s groblja. Mrak, samo lumini trepere na pustom groblju pod neverom.


XII.

      Večer uz svijeće u Stellinom dnevnom boravku. Stela u kuhinji servira kavu i kolače, a Meštar sjedi na trosjedu. S glazbene linije čuje se song  'Obo moru'  Senka Karuze.

STELLA:
Ono s Mihom ispalo je nesretno i smiješno...
MEŠTAR:
A je, bilo je malo groteskno.

STELLA:
Da, ali ne znam zašto je rekao da mu je to posljednja želja...?

MEŠTAR (prekidajući je):
Asti sedan, pak osan, a kad će već vidjeti takve liposti...!? Ali ne moraš mi više govoriti o tome, on mi je već sve rekao...

      Stella na tacni donosi kavu i kolače, i sjedne do Meštra.

STELLA:
Evo tvoje nesice s mlijekom. Za kolače sam se trudila, ali mi nisu baš najbolje uspjeli...

MEŠTAR:
Ma važna je namjera i volja.

STELLA:
Vido, čudesno je to tvoje poslanje za opće dobro u ovom Ne-vremenu, ali mi se čini da te to ne drži u onom tvom livelu...

MEŠTAR:
E da mi je znati kako danas doći do livela... Znaš, dok smo ovdje bili zajednica dalo se živjeti. Ali od ovog  guzičarstva i ‘hi - bye‘ odnosa koji je doplovio u Valu, ja se, eto, ne umijem resetirati... 

STELLA:
E moj Meštre, postajemo otoci koji sebi teško mogu pomoći...

      Stella ustaje, ide do prozora i svojih kaktusa.

MEŠTAR (ustajući):
Stella, ma isto je lipo s tobom...

STELLA (gledajući kroz prozor):
I meni je ugodno, ali sve je to plošno...

      Meštar s leđa priđe Stelli kao da će je dodirnuti.

MEŠTAR:
Kako fino mirišeš...
STELLA (naglo se okrene):
Pa hajde (Rukama ga uhvati za lice.) pomiriši me već jednom...! (Privuče mu glavu na svoje grudi.) E Vido, Vido, kako bi se lako mogla izgubiti u tvojoj naivnosti...

MEŠTAR:
Uh, kako me šempijaješ... (Strasno je grli i ljubi.) Ala kako si pupasta... Da se je utopit' u tebi...

      Nespretno, ali strastveno se miluju i ljube.

STELLA (vragolasto):
A do sada me nisi pokušao ni dodirnuti... Mislila sam da se ovo može dogoditi samo šiparici, a ne izgubljenoj...

MEŠTAR (prekine je strasno):
Ženi renesanse... Prešern je bio pizda kada je ustvrdio da mu nijedna nije toliko velika da bi mu mogla stajati oko vrata... Kako bih bio sretan da tvoju nosim do kraja života...

      Nespretno se spuste na koljena. 

STELLA:
Meštre, ah..., ma ne, nemoj...

MEŠTAR:
Stella, koliko sam ovo čekao...

STELLA:
Ali bit će nam žao ako nas žudnja zavede... Vido, molim te, stani...!

MEŠTAR (začuđeno):
Ma di ću sad fermat...!?

      Stella rukama uhvati Meštra za lice i gleda ga u oči.

STELLA:
Oprosti, ne zaslužujemo da se samo tako potrošimo... (Ustane i sređuje odjeću.) Ja moram nešto učiniti, jer ovdje ću biti samo jedna obična furešta. Mala Vala me sve više podsjeća na moje zatvorske dane...

      Meštar izgubljeno ustane, zapali cigaretu i nervozno šeće po sobi.

MEŠTAR:
A oli i mi nismo postali jebeni furešti i sluge na vlastitom otoku... (Ogorčeno.) Jebenti sedan, pak osan,  (Unese joj se u lice.) Stella, ma ti si mi zadnja kolona, pa bar pokušajmo ...

STELLA:
Ti si sanjar, a ja hoću život u kojem se moram riješiti duhova prošlosti.

MEŠTAR:
Da, ali ako snove utopimo, kako onda preživjeti...?

STELLA:
Živeći, a ne sanjajući...!

MEŠTAR (više za sebe):
Zaboga, ubijam osjećaje da bi preživio. Jebente Vido, baci se u more pišikontima!

STELLA:
Ne budi djetinjast... Živiš kao priljepak koji nije kadar pomaknuti guzicu iz ove Vale, a, kao, nosio bi se s krhotinama jedne žene koja, evo, (Pred nosom mu proguta tabletu.) guta tablete kao bombone... Pa što hoćeš od mene!?

MEŠTAR:
Samo tebe!

STELLA:
Ja idem, a ti ostaješ! Čuješ li me, ja odlazim?!
    
      Meštar sjedne i puši, a  Stella je zabavljena svojim kaktusima. Šute.

MEŠTAR (više za sebe):
Eee, sve je bilo lipo samo dok san čeka, a ovo je postala mižerija bez gušta i šušta... Onda, kad putuješ?

STELLA:                                                                                                                                 Ovih dana, kad sredim još neke papire oko kuće. Oprosti, znaš, želim ti uspjeh s tvojom knjigom. Velika je to stvar... (Daje mu kovertu.) Molim te, uzmi, ovo je poklon za njeno tiskanje...

MEŠTAR (uzme kovertu i mehanički je odloži na stol):
Hm, ti odlaziš. Issa je učinila partencu. Miho burdiža svojon ruton... Sad se ni predstava 'Veje' ne može više dogoditi ovdje…
STELLA:
A priče u tvom libru, kao da je to malo?

MEŠTAR:
Jebenti sedan, pak osan, izgleda da su od ove Vale ostale još samo facende...

      Mrak.


XIII.

      Kišovita večer pod gregolevantom. U Lucinoj Konobi svi su kostimirani za Poklad. Meštar kao klaun i Andrija, u bijeloj 'maršalskoj' odori, sjede za stolom. Noštromo kao gusar, s velikim šeširom u ruci, naslonjen je uz provu 'gajete'. Luce, u kostimu časne sestre, briše prašinu s komoa. Na vješalici u kutu vise jakne mokre od kiše i bijela 'maršalska' šapka.    

ANDRIJA:
A je nas zajebaje ovaj gregolevanat za poć u maškare na Poklad.

LUCE:
Ajde, bolje nam je ovdje bit u toplom nego tamo doli po Paizu štrapacat se po kiši i studenici.

NOŠTROMO:
Sve se može, kad se hoće… Nego, Meštre, a di je tî naš libar?

MEŠTAR:
Ma pusti libar…                   

ANDRIJA:
Misecima smo čekali da izajde tî libar, a sad - mola libar...! Ja te, Meštre, ne razumin!

      Meštar iz torbe pokraj stola ipak izvadi nekoliko knjiga i stavi ih na stol. Svi se okupe oko stola. Noštromo, Luce i Andrija s nestrpljenjem uzimaju knjigu u ruke i znatiželjno je listaju.

NOŠTROMO:
Bravo,  evo dogodi nan se libar! Daj, Luce, ono plavca iz Dračeva polja, da nazdravimo...!


LUCE:
Ostalo ga je malo, bolje je to sačuvat kad bude promocija... Nazdravit ćemo s bugavon... Nego, mogli ste bacit na karte, odavno niste igrali. (Ostavlja špil karata i odlazi po vino.)
                                                                                                                                       
ANDRIJA(razgledavajući knjigu) :                                                                                        Lipje izgleda, nego šta vridi…E, a  feštu za libar bi bilo najboje napravit ovod u Konobi, odma posli Poklada… Ali dobro govori Luce, mogli smo bacit partiju trijumfa, još od Zlopolja nismo igrali... 

      Andrija miješa i dijeli karte. Trojica kartaša ponovno kartaju trijumf. Sijeva.

MEŠTAR:
Libar je objavljen u Zagrebu i tamo će bit predstavljen, jer za to ovdje ionako nema nekog većeg zanimanja.

NOŠTROMO:
Nije to loše Meštre, Zagreb je ipak naš najveći škoj, a tamo će i najviše otočana doć...

      Šute i kartaju.

ANDRIJA:
Slušajte, bacit ćete mi oko na brod...! Neće me bit u Vali petnaestak dan, a možda i duže...

NOŠTROMO:
Bogati, a di partiješ?

ANDRIJA:
Za desetak dan gren malo učinit vijađ do Španije.

MEŠTAR:
Lako je tebi putovat kad ti šoldi pritiču ala maka.

ANDRIJA:
A ko je tebi kriv šta nemaš soli za biznis? Boga ti, kâ da nisi moga na onu svoju starinu od polja sadit ‘travu’ za medicinu i lipo živit…! (Slavodobitno.) E, ali ovi put ne partijen sam, nego san pratnja našoj poznatoj menadžerici...

LUCE (iznenađeno iza šanka):
Stelli?

ANDRIJA:
E, bivšoj zvizdi naše Male Vale!

LUCE (Andriji):
Ti si vrag pakleni...! Ma kako si je samo uspi zamantat?

ANDRIJA:
A zajeba san je!

MEŠTAR (Andriji uvrijeđeno):
Ma tebi nî svaku za virovat, jer ti si fetivi floćun. 

ANDRIJA:
Ma ne pizdi, Meštre! Virova ili ne virova, ja san uvik na usluzi, ako je meni dobro! A tebi bi bilo boje mučat i pisat... I da ne zaboravin, dat ćeš mi onoliko libri koliko sam ti dâ kunici da ih možeš štampat, pa ću ih ja za svoje potribe dilit okolo.

NOŠTROMO (Meštru):
Ja san ti one pineze pokloni za naš libar.

      Luce donosi vino na stol.

LUCE (s čašom vina u ruci):
A ja ću za promociju ispeć pogače od slanih srdel i hruštule... (Nazdravlja.) Neka živi naš libar 'Šperonca krejonci'!

MEŠTAR ( sjetno):
I oni duh naše Male Vale...!       

SVI (nazdravljaju):
Živio!     

      Čuje se lupanje na vratima od Konobe i dozivanje. Luce odlazi otvoriti vrata. Kartaši nastavljaju svoju igru. Sjeva. Luce se vraća tužna i uznemirena. Nosi bocu i kovertu. Bez riječi stavi bocu i kovertu na stol pred kartaše, koji prestaju s kartanjem. Meštar uzme kovertu i za sebe čita. 

ANDRIJA:
Koja je sad pizdarija po sridi?

      Luce na komou, ispod slike sv. Nikole, zapali lumin.

LUCE:
Sveti moj Mikula, (Prekriži se.) znan ja da je on sad s nama…

      Pod grmljavinom u Konobu uđe goli Miho kao duh. U ruci nosi upljeni feralić kojeg odloži na provi 'gajete'.

MEŠTAR (s bolnom gorčinom):
E, jesi zajeban igrač... (S knjigom u ruci.) Ostala je samo utjeha da smo te zauvik ulovili u ovu trapulu od libra… 

NOŠTROMO (uznemireno):
Ma šta se dogodilo…?!

LUCE:
Tu bocu s pismom naša je Ištrija kad je iša armižat brod.

MEŠTAR:
Vidite, ostavi nan je ovo…(Pokazujući pismo, čita poruku.)  

MIHIN DUH (hodajući oko njih):
Ala ča vos je grubo vidit kako me žalite, kad mi za života cviće niste darivali... Ma ne žalte me, nego kantojte, jerbo nison til bit purić koji je fortuna izgulila s dna i bez korjena ostavila moru, da me izmeće i primeće... Ako već nison moga živit, bar son se usudil portit ka čovik. Ovako neće bit konfužjuna okolo sprovoda, a sinu i nevisti bit će taman po miri. Adijo, i sritan von opstanak u toj vašoj facendi obo cesarevoj novoj robi, a mene sad čeko moja terra mare… (Nasloni se uz provu gajete.)

MEŠTAR (sjetno):
I tako nan se Miho zauvik naruga i pod garbinom bacio u more. (Ogorčeno.) Jebenti sedan, pak osan, sad smo mi na tratu!

NOŠTROMO:
Ma ne gre mi u glavu da je on kuću mora prodat da bi mu sin moga vratit hipoteku za stan. (Klimajući glavom.) To je za poludit!

ANDRIJA:
Eto, bolje je ne imat dice. Šta će ti dica, samo ti probleme stvaraju.

LUCE:
Kome ti imaš šta reć, kad nemaš ni roda ni poroda?!  

      Šutnja.
ANDRIJA:
Ma šta niste vidili da je u zadnje vrime bî skroz popizdija i porebambija...?

LUCE:
Znala san da on neće dobro završit… Eto, ostali bez dobrog duha naše Vale... (Sklopi ruke.) Sveti moj Mikula, spasi nas od zla!

ANDRIJA (cinično):
Ma koji dobri duh, on je bî redikulozna komunjarska avet prošlosti!

LUCE:
Kako možeš tako govorit o čoviku, Bog će te kaštigat?!

MEŠTAR:
Mi se pretvaramo u iženple! Maškarajemo se u jude dok jedno mislimo, drugo govorimo, a treće činimo...

ANDRIJA:
Ajde, Meštre, u kurac ti i tvoje filozofiranje! Ko ti je kriv šta se ne znaš snać?

NOŠTROMO:
A šta ćemo, tuga i žalost...?

ANDRIJA:
Ma ni to ništa, voz'mo naprid!

MEŠTAR (ironično):
Je, je, ka veslači koji šijaju nase guzicon…

ANDRIJA:
Ma ne pizdi, ti nikad nisi zadovoljan! Pogotovo sad kad smo napokon dočekali da smo svoji na svome...!

MEŠTAR (ironično):
Ma šta ne vidiš da smo svakim danom sve manje svoji, a sve više ostajemo i bez svoga! Ali, za reć pravo, ovo je danas bo’je od onog šta tek sutra donosi lipoj našoj Maloj Vali. Zapasat će nas mriža u koju ćemo incetat ka tuji na vlastitom škoju.

ANDRIJA:
Ako bude potriba dignut ćemo se mi opet za nać krivce i iskoristit ovo šta nan je bogon dano?

MEŠTAR (ironično):
Ma koga je više briga za krivce, a da ih i nađemo, ka da bi se šta prominilo!? Mi smo sad folklorni pupuletoti, ka Aboridžini!

ANDRIJA:
Ma ne mišaj me u te primitivne domorodce! E, boga ti, koga je više briga šta ti bališ…!?

      Mučna šutnja.

ANDRIJA (prema Mihinom duhu):
A ovi se nî ima kad utopit, nego danas?! Ovako nas je zajeba za poć u maškare na Poklad.

LUCE:
Nî sad vrime za maškare i maskenbale… Ovo me svu iskonšumalo, ja gren leć! (Noštromu.) Mate, sve pogasite i zatvorite, jer bi noćas mogla učinit nevera. Evo vam šterika… (Ostavljajući kandilir sa svijećom na stolu, skida kostim s glave.)

NOŠTROMO:
Dobro je, Luce... Laka ti noć.

ANDRIJA (ironično):
Luce, a je vodiš i Noštroma za Beo - grad, u posjetu familiji?

LUCE:
Ne mišaj se tamo di ti ni misto! To ni tvoja briga…! I nemojte ovdje pušit! 

ANDRIJA (dodaje ironično):
A oni šta su popušili...?

LUCE:
Ccc, ala pameti u  tebe... Eto vas, bona note! (Odlazi na spavanje.)
 
      Kartaši nastave kartanje.

MEŠTAR:
Dobra noć, Luce.

ANDRIJA:
Meštre, piši akuž - 40 u dinare! (Pokazujući kralja i konja dinari.)


NOŠTROMO:
A je te karta sere!

ANDRIJA:
Ajde, ajde, i tebi se je akužala karta, pari mi se da ćeš dobit i ćer u dotu!

      Sijeva.

NOŠTROMO (ljutito):
Boje ti je da o sebi vodiš računa!

ANDRIJA:
Ne brini ti za mene, ja dobro računan!

MEŠTAR (iznenađeno):
Nije adut, ali je isto akuž, 20 u kupe! (Pokazujući kralja i konja kupa.)

ANDRIJA (ironično):
A i slipa kokoš digod ubode koje zrno!

      Meštar i Andrija pokušavaju zapaliti cigarete, ali Noštromo im ih oduzima i baca u koš.

NOŠTROMO:
Bogami, ovod se sad živi zdrav život i nema više pušenja...!

MEŠTAR (ironično):
Jebenti sedan, pak osan, nema više zdravlja od kad smo popušili ovo unormaljenje nenormalnosti, di nan je ostala još samo igra od trijumfa. Eee, a šta ćeš kad smo ostali bez soli na srid kulfa...

ANDRIJA:
Meštre, ti si obična kurčina - zelena! Ma gledaj mene, guštan ka praščić, šta mi fali!? A ti, katastrofična pizdo, ako ne znaš živit - ubij se, ka i Miho!

      Sijeva i grmi, nestaje struje. Samo Mihin feralić svijetli. Čuju se udari vjetra, mora i kiše pod neverom. Mihin duh s feralićem odlazi u neveru.

NOŠTROMO:
Evo ti ga na, ostali smo bez letrike!

      Noštromo zapali svijeću na stolu.

MEŠTAR:
Pitaj Boga kad će se ovo popravit…?

ANDRIJA:
Jebe mi se…!

MIHIN DUH (među gledateljima):
Ove fumažije trijumfa su vične - njihovo je krojevstvo nebesko! Eee, a meni je dražji moje more i ona umideca od sisih mojih morskih vili, ča me tamo žejno čekodu... (S feralićem zapali cigaretu. Uz sijevanje i grmljavinu nestaje u dimu.)

      Kartaši za stolom se zamrznu. Razvije se jedro na kojem se prikazuje televizijsko izvješće s promocije libra 'Krejonca šperonci' u poznatoj zagrebačkoj knjižari. Vide se i osobe iz Male Vale, a s njima i Issin muž iz Beograda. Glas novinarke: '...Libar je jedan od najznačajnijih događaja za otočnu kulturu, jer se na njegovim stranicama, kroz autentičnu priču i govor, identitet jedne male zajednice spasio i otrgnuo zaboravu. Knjiga 'Šperonca krejonci' je doista čudesno djelo hrvatske književnosti...' U zadnjem kadru TV-izvješća tenor iz klape pjeva: 'Naš čovik iz Vale si biooo.', a klapa nastavlja: 'Evalaa tii Miiihooo!'     
      Mrak. Samo svijeća dogorijeva trojici kartaša trijumfa, dok u Maloj Vali bjesni nevera.

FINIMENAT