U ogledalu

---

GODINA: 2009

BROJ MUŠKIH LIKOVA: 2

BROJ ŽENSKIH LIKOVA: 2

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.

---

LIKOVI

Anja

Neven

Nina

Luka

* svi imaju tridesetak godina, izgledaju poput nas

PRIJE POČETKA

Anja, Neven, Luka i Nina stoje na pozornici. Odvojeni se. Nitko nikoga ne gleda.

ANJA: Neven je gledao moje crne slike i cvilio za svojom inspiracijom. Lagao je. Govorio je da nema inspiraciju, a ja znam da je pisao. U inat  slikala  sam crne slike. Rugala sam mu se. A kad ga ne bi bilo doma tražila sam se u svakom retku. U svakoj riječi. Tražila sam neku sličnost, tražila sam sebe, ali nikada ništa nije bilo meni namjenjeno.

NEVEN: Nisam joj mogao pisati. Nisam mogao o njoj pisati. Volio sam je, ali joj nisam pisao. Stihove sam posvećivao ženama koje sam sretao u prolazu, u tramvaju, u čekaonicima,  kod zubara, u pošti, udanima, neudanima, bivšim curama, ženama koje su me povrijedile, ali njoj ništa. Teško je pisati o osobi kao što je Anja.  

NINA: Zaboravila sam pričati. Zaboravila sam se družiti. Zaboravila sam živjeti, disati... Nitko mi ništa nije napravio. Jednostavno sam zaboravila na sebe.  Ljudi su mi počeli smetati. Bojala sam se glasova. Slučajnih dodira. Svi su oko mene imali izobličene face i svi su željeli samo zlo. Ja sam imala sve manje snage i nisam mogla izaći među takve ljude. Jednostavno nisam mogla. Bilo me je previše strah. 

LUKA: Nije smjela otići. Nije smjela otići. Nije smjela otići...Šta ona misli? Tko je ona? Točno se sjećam kakva je bila kad sam je upoznao. Danima je dolazila u kafić. Sama.  Osvajala je.  Osvajala je jer nije željela nikoga osvojiti. Čim sam je ugledao znao sam da nije obična žena i da smo stvoreni jedan za drugog.  Muškarci su joj se nudili i to me živciralo. Odlučio sam je spasiti od nje same i od drugih. Uz mene je bila sigurna.

NEKI DRUGI DAN - ULICA

Nina vuče dva kofera, teško joj je, uspuhana je. Izgleda očajno, bezvoljno. Sudara se s ljudima na ulici. Neugodno joj je zbog toga. Preplašeno gleda oko sebe. Željela bi što brže hodati, nestati s ulice. Sklanja pogled od drugih ljudi. Neprestano provjerava da li na njoj sve stoji na mjestu. Vadi malo ogledalce  i kratko se pogleda. Ne može izdržati duži pogled u ogledalo te nastavlja dalje.

NINA: Gospođo ne gurajte se!... Još samo malo... Još samo malo... (zastane, preplašeno pogledava oko sebe): A gdje ja idem? Ne! Ne mogu požuriti! Ma ne trubi, idiote! Pojma nemate pred koliko sam zgrada zastala i promatrala prozore  ljudi koje sam nekada poznavala. Nisam se usudila pozvoniti...Nisam znala tko će se pojaviti s druge strane, sva moja prijateljstva u jednom trenu su  postala upitna. Tko će me prepoznati? Što da im kažem kad me pitaju tko sam?!

( nastavlja hodati, pokušava biti brža): Još samo malo... Još samo malo...Još samo malo...

ANJIN STAN

Anja uznemireno hoda po stanu. Neven je polako prati. Svaki put kad se ona okrene prema njemu, on stane i  ukoči se.

ANJA: Ne mogu se smiriti!... Umorila sam se od neprestanog ponavljanja. Moraš otići. Jednostavno moraš. Nevene,  gotovo je.

NEVEN: Zašto?

ANJA: Zašto?!

NEVEN: Zašto baš danas?

ANJA: Zašto danas?! Nevene, čekali smo moj rođendan, pa tvoj rođendan, pa početak nogometnog prvenstva, pa kraj nogometnog prvenstva i... ja više ne mogu čekati... Sad moraš otići  Koferi su ti spremljeni u špajzi.

NEVEN: Anja, smiri se, mi moramo...

ANJA( prekida ga): Ništa više mi ne moramo!

NEVEN: Ovako se ne prekida!

ANJA: Molim te oprosti mi što nisam pročitala priručnik o prekidanju veza!  Možda ovo nije najbolji način, ali ja trenutno ne mogu drugačije.

NEVEN: Anja, normalni ljudi razgovaraju!

ANJA: Čekaj, ti želiš da ti ja satima objašnjavam zašto više ne želim ni sekunde biti s tobom u vezi?

NEVEN: Imam pravo na odgovore!  Ajde, smiri se!

Neven krene prema Anji želeći je smiriti, zagrliti. Anja vrisne. Neven uzmakne. Anja se prepadne svog vriska. Čučne i poklopi uši rukama. Neven je začuđeno gleda. Anja nekoliko puta vrisne.

LUKIN STAN

Luka odjeven u vjenčanicu, oko vrata mu se nalazi omča. Sjedi na kauču i drži ruke na ušima. Govori poput robota, djeluje unezvjereno.

LUKA: Ne mogu preživjeti ovu buku. Ne mogu. Ne mogu. Ne mogu. Svi vrište. Svi se deru. Već sam stoput zvao policiju, ali oni ne žele intervenirati na urlike. Svaki put me pitaju ima li ozlijeđenih, je li netko mrtav. Ako im odgovorim da nitko nije ni ozlijeđen ni mrtav više ih nije briga. A ljudi vrište. Ljudi urlaju.

Iz daljine se čuju urlici.

LUKA: E još jedan. Slijedeći će biti glasniji.

Čuje se glasniji vrisak.

LUKA: Jebeno točno.

ANJIN STAN

Anja trči po stanu i vrišti. Neven je pokušava uhvatiti.

ANJA: Ne mogu prestati. (Vrisak) Ne mogu! (Vrisak)... Ne mogu! (Vrisak)...Ne želim! (Vrisak)

NEVEN: Anja, daj! Ako ne prestaneš zvat ću Hitnu!

Neven dolazi do telefona, uzima slušalicu u ruku, krene telefonirati, ali odustaje.

Anja vrišti.

LUKIN STAN

Luka ubrzanim koracima hoda  po stanu, spotiče se jer mu smeta  vjenčanica. Poravnava omču oko vrata.

LUKA: Prestani! Prestani! Prestani!

Požuri  prema prozoru, pada. Pokušava ustati.

LUKA: Ubit ćeš me luđakinjo!

ULICA

Nina  hoda ulicom. Začuje vrisak. Skameni se. Zastane.

NINA: Što je to?! (Osluškuje, ozareno se nasmije): Kako lijepa pjesma!

Ponovno se čuje vrisak.

NINA: Nemoj prestati! Još samo malo i onda će sve biti dobro.  Još samo malo...  Još samo malo i ja ću doći do cilja. Još samo malo.

LUKIN STAN

Luka  osluškuje. Hoda unezvjereno. Popikava se na uže.

LUKA: Prestalo je. Tišina. Bože, kako volim tišinu. Tišina. Tišina...Tišina. Lakše je kad svi ušute. Ljudi se vrište, deru, govore, a nitko više nema što za reći. Gdje sam stao? Šta sam mislio raditi? ... Znam da sam nešto trebao!

Luka nervozno hoda po sobi. Ne znam ni sam što će sam sa sobom.

ANJIN STAN

Neven veže krpu preko Anjinih usta. Anja pokušava vrištati, ali teško joj je zbog krpe.

NEVEN: Čekaj, čekaj samo malo.

Anja maše rukama.

NEVEN: Čekaj...Odvezat ću krpu, ali ne sad. Nije vrijeme. Anja, ja ti ne želim nauditi, ali ne mogu drugačije.

Anja se trza, pokušava se osloboditi.

NEVEN: Nekad je sve bilo lijepo, a gle nas sada. Ha,  šta smo se pretvorili?

Anja se i dalje pokušava osloboditi. Pokušava vrištati, ali ne može.

NEVEN: A sve je moglo biti  dobro. Ali ne, ti uvijek tražiš nešto drugo, nešto što ti ne mogu dati, nešto što nisam ja.

Anja protestira, pokušava nešto reći.

NEVEN: Ni ti nisi  ista. Ti si potpuno druga osoba. Nemoj se ljutiti, ali ja u tebi vidim stranca. Ponekad ne prepoznajem nijedan dio tebe. A  opet mislim da drugačije ne može biti i da te volim baš zato jer te ne poznajem.  Čudno je sve to. Nikad mi neće biti jasno kako se to dogodi.

Anja polako prestaje sa protestom, smiruje se.

NEVEN: Vidiš da se nema smisla boriti. Smiri se i ja ću te pustiti. Ajde, lijepo se smiri.

Anja poslušno kimne glavom.

ULICA

Nina zastajkuje. Vuče stvari za sobom. Osluškuje.

NINA: Ne...Umorila se. Zašto je odustala? Moraš pjevati! Moraš pjevati! Moraš pjevati! Moraš razbiti ovu tišinu. Ajde, molim te, pjevaj! Dok te slušam ne razmišljam o sebi. Pjevaj!

Nina sve sporije hoda. Ne zna gdje bi. Umorna je. Izbelji se osobi koja prolazi pored nje. Podigne ruku i pomiriši majicu.

NINA: Glupa kučko. Znam da sam se uznojila. I ti bi da hodaš cijelo jutro.

ANJIN STAN

Neven gleda kroz prozor, zamišljen je. Ne primijećuje da nema Anje.

NEVEN: Sama si kriva!  Uvijek sve uništiš. Ja nikad nisam želio biti grub prema tebi. Anja, osjećam se ko budala! Sramim se. Nemoj se ljutiti. Ovo je samo takav dan. Razgovarat ćemo, popiti kavu, ja ću skuhati ručak i sve će biti dobro. Poslije možemo u šetnju. Ovdje je previše zagušljivo... Moraš me razumijeti... Sjeban sam zbog svega. Ne mogu pisati a moram. Kroz glavu mi prolaze tisuće misli, rečenica koje moram napisati. Već me sve to pomalo guši, ali kad sjednem za kompjuter ne ide. U trenu postanem potpuno prazan. Ne mogu ništa. I to predugo traje. Nisam te htio opterečivati. Mislio sam da će proći, ali ne prolazi.

Neven se okreće prema stolici i tek primijećuje da nema Anje.

NEVEN: Anja?... Anja?

Anja se pojavi pred Nevenom. U jednoj ruci drži fascikl napunjen papirima, a u drugoji drži upaljač.

NEVEN: Neeeee! Neeee! Neeee! Neeeee! Neee! Neee!

Od laganog osmijeha prelazi u histeričan smijeh. Anja potpaljuje vatru.

ANJA: Nijednog retka  Nevene.  Sve sam pročitala. Nijedna jebena riječ!

Neven zaurla iz sve snage.

ULICA

Nina  začuje urlik. Zastane. Veselo se osmijehne.

NINA ( skače od sreće): Bravo! Nemoj prestati. Bravo!

Nina se radosno vrti u krug sve dok joj se ne zavrti u glavi i ne padne na pločnik.

Nina leži na pločniku i smije se.

LUKIN STAN

Luka hoda po stanu. Omča mu visi oko vrata. Začuje urlik. Spotakne se.

LUKA: Koji kurac?! Ovo se više ne da izdržati. Prestani!

Krene prema zvuku. Zapne o haljinu i pada na pod. Jedva ustaje.

LUKA: Jebo vam pas mater!

ULICA

Ponovno se čuje Nevenov urlik. Nina pleše po cesti pokušavajući vrisnuti.

NINA: Nemoj prestati. Nemoj prestati!

ANJIN STAN

Sjedi na podu, previja se. U naručju drži plišanog medvjeda.

ANJA: Dobro je. Sad je dobro. Da, dobro je. Dobro je. Dobro je. Dobro je. Dobro je. Dobro je. Otišao je. Sad je sve u redu.

Glas joj postaje sve tiše. Polako počinje pjevati neku laganu pjesmu.

LUKIN STAN

Luka  sjedi u vjenčanici, u rukama drži istrošeni ruž i šminka se.

LUKA: Rekli su mi da se može najbolje nekoga shvatiti ako se uvučeš u njegovu kožu.  Eto Nina, ovo radim za tebe a osjećam se ko govno. Glupo je. I ti si ponekad tako glupa.... A nekad nisi. Ponekad sam na trenutak pomislio da si ti ta. Da si ti ja, ali ne... Ne brini . To je bilo samo ponekad. (Prilazi polici i uzima Nininu sliku. Gleda je nekoliko trenutaka proučava fotografiju te nastavlja sa šminkanjem.) Barem si bila lijepa. To je važno. Bila si i živa i lijepa.

Pjevuši nešto.

ULICA

Zastaje kraj starije osobe koja prosi. Sjedne na klupu.

NINA: Lijepo vam je ovdje... Niste sami... Ljudi dolaze, prolaze...Zašto želite da odem? Prosite? Aha... Ne, ne  rugam se... Zašto bih se rugala?! Mogli ste me pitati da li imam novaca...Pa nemam baš, ali naći će se nešto (kopa po džepovima, pronalazi sitniš i pruži je osobi): Zašto sad moram otići? Mislila sam da smo se sprijateljili...Ja nemam kamo...Ne tjerajte me!

Nina uzima stvari i odlazi.

ULICA

Neven stoji na tramvajskoj stanici. Nervozan je. Nervozno gleda u sat. Želi zapaliti cigaretu, ali ne radi mu upaljač. Neven  je previše nervozan da bi dočekao tramvaj pa krene vukući svoje stvari  sa sobom.

ULICA- KLUPA

Nina sjedi na klupici, vadi šminku iz torbice, šminka joj se  rasipa, Nina je nervozno kupi sa zemlje.

NINA: Ne smijem ih sad izgubiti... podiže glavu): Oprostite gospođo... Ne... Hvala.  Ne dirajte mi šminku, puno sam je  platila...  Gledajte di  gazite...(grublje) Sama ću je pokupiti!!!...(viče, panično): Ej, ti mali, šta me gledaš?(sama sebi, pokušava se smiriti): Moram izgledati barem malo pristojno...Ne mora moje lice izgledati onako kako se osjećam... Moram biti lijepa! Moram biti lijepa!... (podiže glavu): Gospođo, jesam li lijepa? Ha? ...Znam, znam... Žena ne može ženi priznati da je lijepa... Ne, gospođo, ako mi kažete da sam lijepa ja ću vama reći da niste debeli...Onda?... Jesam li lijepa? Naravno da sam lijepa!  

Ulicom prolazi  Neven. Nosi kofere, trapav je, ne snalazi se. Nekim ljudima kima.

Neven prilazi Nini koja još uvijek sjedi na klupici, kratko pogleda Ninu i nastavi koračati te neoprezice stane na ruž koji se otkotrljao dalje od klupice.

NINA: Neee! Bože, daj da umrem! Ovo je previše!

Nina od muke zareži na Nevena. Neven se odmakne.

NINA: Stao si mi na ruž!

Neven podigne nogu i ugleda razlomljen ruž.

NEVEN: Žao mi je.

NINA: Ne! Meni je žao jer ja sam ga platila. On tebi ne znači ništa!

NEVEN (zbunjeno): Pa sad... Ne znam kako da se odužim. Mislim, trenutno nisam u prilici... Ali, inače... Imam poštovanja prema tim ženskim stvarima. Ali sad...

Nina plače. Neven tek sad to primijeti.

NEVEN: Aha, sve je jasno kao i uvijek, red histerije pa red suza pa ponovno histerija pa suze pa tako...u krug...bez kraja...

Neven bespomoćno sjedne pored Nine. Gleda pred sebe. Neugodno mu je.  Nina ne reagira na njega.

NEVEN: Daj prestani plakati...

Neven kopa po džepovima, vadi nekoliko novčanica i pruža ih Nini.

NEVEN: Ovo je sve šta imam... Evo...Kupi ruž... Valjda je dovoljno.

Neven gura novac Nini u ruke. Nina ne gleda novac, plače i dalje.

NEVEN: Nemam više. Ne moraš kupiti najskuplji.

Nina  novac  baca pred Nevena. Neven se saginje i kupi novac.

NEVEN: Jesi  luda?! Šta radiš?!

NINA: Ne treba mi tvoj šugav novac.

NEVEN: Šta onda hoćeš?

NINA: Kao da mi ti išta možeš dati?!( nasmije se cinično): Ne želim ništa. (pogleda Nevena): NIŠTA! Makni se od mene....

Nina se odmiče od Nevena. Gleda ga s nepovjerenjem.

NEVEN: Koji usran dan!

Nina ponovno zaplače. Neven ustaje. Uzima nespretno svoje torbe. Uočava gospođu koja gleda u njih.

NEVEN: Gospođo, šta me gledate? Pa nisam joj ništa napravio!.. Ne! Nisam je ostavio! Pa ja je ni ne poznajem...Da. Prvi put je vidim, pogodili ste!  Ne nisam muška svinja! (pogleda Ninu): Mogla bi ti reći nešto meni u obranu!

Nina ne reagira. Neven sjedne. Nina se još malo odmakne.

NEVEN: Ma naravno. Ti si preponosna!

NINA( umorno): Ajde šuti... Samo šuti...

NEVEN: Blago tebi kad ti je sve jednostavno. Uništio sam ruž pa je smak svijeta. Fakat jebena sudbina.

NINA: Ne priča mi se s tobom.

NEVEN: Zapravo, ni meni nije do priče.

NINA: Onda, lijepo, nemoj pričati.

NEVEN: Pa da, možemo samo sjediti i šutjeti... Kao da smo dobro... Kao da se poznajemo... I kao da nas nije briga.

Nekoliko trenutaka šute. Oboje su nervozni. Nina  vadi cigaretu, zapali jer, povuče nekoliko dimova, baca na pod i gazi je. Neven je bez riječi promatra.

NINA: Mrzim pušiti na ulici. To mi je jadno.

NEVEN: Jadno je i ovako i onako.

NINA: Ti ne pušiš?

NEVEN: Pušim.

NINA: Zašto onda ne zapališ?

Nina mu nudi cigarete, ali on odbija i vadi iz džepa svoju kutiju.

NEVEN: Jače su.

Nina vadi cigaretu i zapali je.

NINA: Kad sam u društvu onda se ne računa. Osjećam se manje jadno. Isto tako nikad  ne pijem sama.

NEVEN: Ja da.  Sve češće.  Volim opijanja bez buke.

NINA: Voliš biti sam?

NEVEN: Da. To je prirodno.

NINA: Ja ne volim,  ali ispalo je da sam uvijek sama. I što se više bojim to sam više sama. Ne znam zašto je to tako?!

NEVEN: Šteta je za takvu osobu što je sama.

NINA: Misliš?

NEVEN: Mislim.

Nina se okreće prema Nevenu, gleda ga u oči.

NINA: I? Koje su ti namjere?

NEVEN: Kako to misliš?

NINA: Nitko ništa ne govori bez neke namjere. Pogotovo ne muškarci. Onda? Upuvacaš mi se?

NEVEN: Ma ne! Ne. Nikako.

NINA: Baš ti hvala.

NEVEN: Nisam tako mislio.

NINA: Nikako se ne mogu naviknuti da ljudi obično govore ono što ne misle.

NEVEN: Gle, ispalo je nespretno. Uostalom, ne želim se ispričavati. Misli što god hoćeš.

Nina otvara torbicu, uzima ogledalce, gleda se, popravlja šminku, uzima češalj i češlja se. Neven zamišljeno gleda ispred sebe. Oboje šute. Nakon nekoliko trenutaka.

NINA: Putuješ nekamo?

NEVEN: Ne. Ti?

NINA: Ne.

NEVEN: Dobro.

NINA: Što je dobro?

NEVEN. Ne znam.  Mi smo dobro. Ovako ovdje.

NINA: A ne! Ja nikako nisam dobro. Zapravo, ja sam stravično.

NEVEN: Ma ni ja nisam dobro. Daleko sam od bilo čega dobrog.

NINA: To govoriš samo da me utješiš.

NEVEN: A ne! Loše tješim. Ne znam da li sam ikad uspio nekoga utješiti. Obično ispadne da ih  tu osobu raspizdim još više.

NINA: Ma da?! I ja isto. Zapravo, ja ne tješim, ja samo šutim i slušam a onda se kasnije obračunavam sa svime što sam čula.

NEVEN: To je besmisleno.

NINA:  Znam, ali ne mogu drugačije.

NEVEN: Ja samo promatram i uzimam što mi treba.

NINA: Sebičan si.. Drugima kradeš samo lijepe stvari.

NEVEN: Ne, ja uzimam one loše. Lijepe me ne zanimaju.

NINA: A to. Onda nisi tako grozan. Kad bi iz mog života uzeo sve loše stvari ništa ne bi ostalo.

NEVEN: Nemoj tako...

NINA: Ma da, ostalo bi nešto...Nešto što je bilo super i što sam zaboravila.

Nina šutke kima glavom. Šute nekoliko trenutaka.  Nina se okreće prema Nevenu.

Zgrabi za lice i poljubi u usta.

NINA: Sad je sve  u redu.

Neven zbunjeno promatra Ninu.

NINA: Šta me gledaš? Morala sam to učiniti. Nikad to prije nisam napravila. Nikad nisam poljubila nekog koga ne poznam.

NEVEN: I kakav je osjećaj?

NINA: Isti. Kao da te poznajem previše dugo.

NEVEN: Znači, ne osjećaš ništa?

NINA: Ništa.

Neven zgrabi Ninu i poljubi je u usta.

NEVEN: Da. Isto. 

NEVEN: Hoćeš li na kavu?

NINA: S kim?

NEVEN: Sa mnom.

NINA: Ne.

NEVEN: Zašto?

NINA: Ne idem s nepoznatima na kavu.

Oboje šute nekoliko trenutaka.

NEVEN: Imaš pravo.

Nina ustaje. Promatra Nevena.

NINA: Moram ići. Jako se žurim.

Nina pruža ruku Nevenu.

NEVEN: Drago mi je što smo se upoznali.

NINA: Nismo se upoznali.

NEVEN: Drago mi je što se nismo upoznali.

NINA: Čekaj da te pogledam još malo.

NEVEN: Zašto?

NINA: Pa da te zapamtim.

NEVEN: Aha. (namješta se kao da pozira): Kako da se namjestim?

NINA: Dobro je ovako. Ti mene ne želiš zapamtiti?

NEVEN: Bez brige. Zapamtit ću te. Cijeli život samo pamtim.

NINA: Dobro. To je to.

NEVEN: Da. To je to.

NINA: Bok.

NEVEN: Bok.

Nina se osmjehne i lagano krene. Neven gleda za njom.

NEVEN: Šteta. Šteta.

Neven ustaje i polako kreće.

ANJIN STAN

Anja  leži na kauču, noge je stavila na stol, u jednoj ruci drži cigaretu a u drugoj čašu sa šampanjcem.

ANJA: Ja sam samo malo umorna. Odmorit ću se i bit ću dobro. Konačno sam slobodna. Ne moram jesti ako neću, ne moram ništa ako neću. Još je Nevenov miris u stanu, ali i to će proći. Treba samo dobro provjetriti i kao da ga nikad nije bilo. Za nekoliko dana više se neću sjećati da je ovdje živio. Dobro, ne baš nekoliko dana, ali nekoliko tjedana sigurno. Ili nekoliko mjeseci. Ma nije važno, nakon nekog vremena sigurno se više neću sjećati ovoga. I neću se osjećati jadno. Sve će to proći. On je trebao biti samo jedan period u mom životu. Čovjek za oporavak, ali zadržao se duže. Sama sam kriva što sam se nakačila na privremeno rješenje.

LUKIN STAN

Luka stoji pored prozora i gleda van.

LUKA: Kako su svi ljudi mali. Ne znam da li su uvijek tako bili ili mi se danas tako čini. Jadno je biti dolje kad te netko gleda sa visine. Kad bi se bacio možda bi pao na nekog i ...štajaznam...možda bi netko umro zbog mene. Ali ja bi vjerojatno isto bio mrtav. I tko bi ti bio žrtva? Svi bi žalili ovog jadnika na koga bih pao s neba, ali nitko ne bi razmišljao da sam ga možda spasio. Možda ta osoba želi isto to napraviti, ali nema snage. Bez obzira ja bih bio  loš. Ubojica. Kad bih skočio, raširio bih ruke i vikao da se maknu jer su mi kočnice otkazale. Ljudi bi najprije pomislili kako je umrla neka nesretna mladenka koja je sigurno bila prisiljena na udaju, ali kad bi bolje pogledali čekalo bi ih iznenađenje. Smiješni naslovi po novinama, ismijavanje po forumima. Zapravo, jadno.

HODNIK ISPRED ANJINOG STANA

Nakon nekoliko sati

Nina stoji pred vratima, oko nje se nalaze  koferi. Nina se meškolji pred vratima, vidljivo je nervozna.

NINA: Anjina vrata... Što radim ovdje? Pa ne smijem pozvoniti. Ne! Ne smijem! Nije se odselila. Ali tko zna tko će biti s druge strane vrata?! Ne bih mogla podnijeti da ugledam neko drugo lice. Zapravo ni ne znam što će me dočekati. Ljudi se mijenjaju. Od  jučer do danas nisu isti...Možda ne bih trebala biti tu...Sigurno ne bih trebala biti tu...Ali gdje ću? Pa ja ni nemam nekog izbora. Ja uopće nemam izbora. Ajde Nina, duboko udahni, popravi kosu, smiješak i jedan, dva , tri...sad!

Nina pozvoni na vrata.

ANJIN STAN

Zvono na vratima. Anja se prene, naglo ostavlja čašu na stolu.  Gleda oko sebe. Anja uzima daljinski i gasi televiziju.

ANJA: Nema me doma. Nema me doma. Pustite me na miru! Želim biti sama! Želim biti sama! Želim biti sama!

LUKIN STAN

Luka našminkan u vjenčanici odlaže na stol pištolj, veliki (kuhinjski) nož, švicarski nož, šiljak za led...

LUKA: Sad je gotovo... Konačno imam pravo na izbor... Nema više pregovora! Nema kompromisa! Ja odlučujem. Sad sam slobodan. Uvijek sam želio biti potpuno slobodan... Ja sam kralj! Ja odlučujem! Ja sam kralj! Tko te jebe Nina! Sama si otišla i sretno ti bilo. Koga briga?!  Nećeš preživjeti, ali to je tvoj problem. Mala, krhka  Nina! Kako je to jadno. Nina koja previše osjeća! Nina, žena za koju je ovaj svijet previše kompliciran! A da te vidim sad draga Nina?! Jesi li uopće živa ili si se putem slomila?! ...Pokoj ti duši. Spavaj mirno. Sirotica  Zaboravila je da sam je pokupio sa ceste kao izgubljenu mačku.

ISPRED ANJINOG STANA

Nina stisnuta na vrata, osluškuje što se događa s druge strane.

NINA: Čujem korake.. (tiho): Osjetim Anju...Ajde Anja...(glasnije): Molim te otvori... (cvileći): Anja! Anja! Anja!

Nina je sve očajnija. Klizi niz vrata i sklupča se. Tiho cvili.

ANJIN STAN

Anja krene prema vratima, zastaje, ponovno krene pa ponovno zastane.

Otvara ih. Iznenadi se kad ugleda Ninu.

NINA: Anja? Anja!

ANJA: Nina?

NINA: Da, ja sam... Jesam se promijenila. Imam drugačiju kosu i dugo nisam bila vani pa sam blijeda. Ali ti izgledaš prekrasno.

ANJA: Nina  zašto si tu?

Nina ne reagira na pitanje, izuva se i baca cipele niz hodnik.

NINA: Umrla sam u njima!

Nina sjeda na pod i gleda izguljene noge.

NINA: Pogle mi noge! Ajme kako peče. Sigurno sam izgubila pola litre krvi.  Aaaa. Dugo sam hodala...Hoće li to ikada proći?

ANJA: Proći će.

NINA: Ti uvijek znaš reći nešto utješno.

ANJA: Ne boluješ od raka. Imaš običan žulj. Naravno da će proći.

Anja  promatra Ninu. Na Anjinom licu vidi se nelagoda. Nina je sretna, pravi se da ne primjećuje Anjino neraspoloženje.

NINA: O Anja!  Tako sam sretna što te vidim!.

Nina polako ustaje i šepajući dolazi do stola na kojem stoji boca šampanjca.

NINA: Jel to pravi šampanjac?

ANJA: Nina, nee...ne...

Nina uzima bocu i nagne iz nje. S bocom u ruci vrti se u krug.

ANJA: Nina, smiri se! Mir! Stani! Nina!

NINA: Bože, kako sam sretna. Ovo sam čekala. Ovo mi je trebalo. Kako sam sretna.

Anja je zgroženo promatra. Nina se i dalje vrti u krug.

NINA: Znaš, nisam htjela doći k tebi. Noge su me same nosile.  Stvarno nisam htjela.

Anja zgrabi Ninu. Zaustavi je.

ANJA: Sad je dosta!  Nemoj mi početi s tim patetičnim sranjima!

NINA: Nemoj biti tako stroga.

ANJA: Ne možeš se samo tako pojaviti! Sad si ti nešto sretna, jel tako? Pa baš me briga Nina za tvoju sreću!  I budi sretna koliko god hoćeš, ali ne ovdje.

NINA: Zašto si takva?

ANJA: Morat ćeš otići. Nemaš pravo doći ovdje i bez pitanja rasprostrt svoju sreću. Ma ne zanima me više ni tvoja sreća ni tvoja nesreća.

NINA: Ne mogu vjerovati da to čujem od tebe. Anja, u šta si se pretvorila?

Anja šuti.

NINA: Anja, ti si u groznom stanju.

ANJA: Prekini!

NINA: Ne ljutim se na tebe. Ja sam sve do danas bila takva. Ništa nisam mogla. Razumijem te i zato se ne ljutim na tebe. Ne brini. Pomoći ću ti.

ANJA: Ne treba mi pomoć. Želim biti sama.

NINA: Nitko ne voli biti sam. Nitko. To su gluposti.  Što bi sad ti da ja nisam došla?

ISPRED LUKINOG STANA

Neven sjedi ispred Lukinog  stana, prelistava novine.  Nervozan je.

NEVEN: Jebemti, već sam se ukočio. Ovo je blesavo. Ko budala sjedim ispred tuđeg stana...Jebeno je to kad nemaš kamo...(podiže glavu, opravdava se susjedi)... Ne, gospođo, nemojte zvati policiju.. Nisam kradljivac, nisam psihopat. Ne, neću vam ništa... pa vi ste se meni prvi obratili! Šta vam je?  Poznajete Luku? Kako nemate pojma i u šta se ne želite miješati?!..U ovom gradu nitkoga nije briga.. Ajde, samo prođite, evo ja ću dignuti ruke, evo (diže ruke kao da se predaje)...Samo vi prođite... Ne nisam tu došao prosjačiti. A i da jesam već vidim da mi vi sigurno ništa ne bi dali. Znam da ste penziju pošteno zaradili... Ajde, ajde... Prokleta babetina...Ne, ništa nisam rekao...

Neven mahnito lupa po vratima.

ANJIN STAN

Nina izvodi pantomimske pokrete. Anja pokušava pogoditi.

ANJA: Govorila si, ...Brzo si govorila...Pričala si...Ne kužim... Pjevala si? Ma ne... ne znam... I? Ne znam. Predajem se.

NINA: Nema predaje. Ajde, ajde, nije teško...

ANJA: Ne volim tu igru! Prekini.

NINA: Ne voliš je jer uvijek gubiš. Ajde probaj!  Idem ispočetka... Jel me pratiš?

ANJA: Neću više. Dosta mi je. Nina, prekini!

Nina odustaje. Dolazi do kauča i sjeda pored Anje.

NINA: Dobro, onda ću ti sve ispričati. Kroz igru sve izgleda manje strašno. Ali nema veze.

ANJA: I onda ćeš otići?

Nina šuti.

ANJA: Onda ćeš otići.

LUKIN  STAN

Luka  sjedi nepomično na krevetu. Ispred njega, na stoliću, nalazi se mnoštvo bočica s tabletama, uže,  švicarski nož, kuhinjski nož,  šiljak za led, pištolj. Luka uzima bočicu s tabletama i broji ih. Začuje čupanje po vratima. Luka  zaboravlja i na omču oko vrata i na vjenčanicu te prilazi vratima i osluškuje.Luka  otvara vrata. Tupo gleda u Nevena. Neven je u šoku.

NEVEN: Luka! Koji kurac?!

Luka šuti.

NEVEN: Ma daj, šta ti je? 

LUKA: Znaš li ti koliko su koštala ova vrata?

NEVEN (šokirano bulji u Luku, ne vjeruje svojim očima): Nemam pojma.

LUKA: Plaćao sam ih na rate. Na mnogo rata.  Tri jebene godine plaćam ova vrata i zato pazi. Znaš li koliko je to dana?

NEVEN: Dobro. Mogao bi znati, ali ne da mi se računat.  Ne pizdi zbog toga... (gleda zabezeknuto u Luku) : Gle stari,  ja nisam imao pojma..

LUKA: Šta je? Gledaš me ko da sam idiot.  Nemam vremena za tvoja sranja.

Luka krene zatvoriti vrata, ali  Neven podmetne nogu.

NEVEN: Ej stani... Vidim da si u važnom poslu. Kojeg vraga  raspravljam s muškarcem u vjenčanici?!

LUKA: Onda?

NEVEN ( pokušava se smiriti): Gle, usrano je počelo. Znam, ali daj... Šta ti je? Ne možeš očekivati od mene da se ponašam kao da je normalno šta vidim?  Mogu ući?

Luka se lagano pomakne da Neven može ući. Luka zatvara vrata.

LUKA: Dobro sam.

NEVEN: Dobro ako si dobro... To je neka igrica, jel tako?

Luka ne odgovara.

NEVEN: Ne brini, svi imamo maštarije. Evo neću nikom reći, obećajem. Samo se nadam se da će s vremenom ova slika nestati jer popizdit ću ako mi ostane pred očima  cijeli život.

Neven pored Luke ulazi u stan. Zapanjeno gleda u stvari na stolu.

NEVEN: Luka? Daj ne seri, šta je ovo, jebemu?

LUKA: Sve je u redu. Ne brini.

Neven i Luka pogledaju se. Nijedan ne zna što bi rekao.

NEVEN: A ovo? Šta je ovo? Reci mi da si snimao nešto...Reklamu? Izborni slogan? Spot?  Film? Jebote, nije ovo neki reality show? Di su kamere?

LUKA: Ma ne... Možda sam samo tebe čekao.

NEVEN: Šta?

LUKA: Biraj! (pokazuje prema artiklima na stolu). Znao sam da nisam završio s tobom.

NEVEN: Daj ne seri. (dohvati konop koji se vuče za Lukom  i naglo ga pusti): Luka, ne znam kojeg si vraga radio, ali daj  miči ova govna ispred mene i ...skini tu haljinetinu.

LUKA: Ne!...Dobro je ovako. Sve mora biti na svojem mjestu.  Bojiš se?

NEVEN: Ne.

LUKA: Ma da?! Ti si kukavica Nevene. Vidim ti na licu da si zasran.

NEVEN: Ne bojim se, ali ovo je jebeno glupo.

LUKA: Ti znaš da mi je svejedno.  Ja mogu šta hoću

Neven zbunjeno pogleda u Luku. Luka uzima pištolj i uperi ga u Nevena.

LUKA: A sad mi reci...

NEVEN: Jesi lud!? Ne pucaj!

Luka se nasmije.

ANJIN STAN

Nešto kasnije

Nina sjedi na kauču. Anja nervozno premazuje platno crnom bojom.

ANJA: Ti nisi imala kamo, jel tako?

NINA ( tiho): Nisam.

ANJA: Obećala si mi da mi se nikad nećeš pojaviti pred očima. Čak si se zaklela sa svime na svijetu.

NINA: Jesam, Anja, ali...

ANJA: Nema ali...

NINA: Ali ja nemam ništa pa ne mogu ništa ni izgubiti. Morala sam doći. Ja ti to ne mogu objasniti.  Prvi put mi je bilo nešto jasno.  Znaš da ja nikad nisam znala što ću sama sa sobom... Ovaj put ...znala sam da radim nešto dobro.

ANJA: Nije dobro.

NINA: Ti ne znaš kako je meni bilo... Nemaš pojma. Ja sam jedva došla.

ANJA: Sad si rekla da nije moglo lakše.

NINA: Bilo je i lako i teško.

ANJA: Daj se odluči. Ista si Nina. Nikad dosljedna. Nikad iskrena. Mala, prgava lažljivica.

NINA: Bilo mi je teško. I bilo mi je lako.  Iskrena sam. Ja sam opet ista. Ja sam ponovno ja. Ti si govorila da neke stvari nikad ne prestaju, jel tako? I da se ne mijenjamo.

ANJA: Isto sam tako rekla da se izgubljeno povjerenje ne može vratiti. Nikad! Ostavila si me kad mi je bilo najteže. To se ne zaboravlja. A ja sam bila uvijek uz tebe. Čuvala sam malu, krhku Ninu da se ne slomi. I šta sam dočekala, nož u leđa.  Nina, ti si za mene mrtva.

NINA: Znam da si ljuta. I imaš pravo biti ljuta. Ali, to je prošlo. Puno sam razmišljala o tome i znam da nisam trebala tako postupiti. Imala sam užasnu grižnju savjesti.

ANJA: Daj prestani s tim patetičnim forama. Fakat si jadna!

NINA: Ne želim prestati. Noćima nisam spavala. Brinula sam se. I znala sam da sam kriva i da ništa ne mogu napraviti. Ali mislila sam da će vrijeme napraviti svoje i da ćeš mi oprostiti. Pogledaj me.

ANJA: Ne želim te gledati.

Zvoni telefon. Anja pogleda u pravcu telefona, ali ne pomakne.

NINA: I onda je zvonio telefon.

Telefon zvoni i dalje. Anja se ne miče.

NINA: I onda nisi podigla slušalicu.

Anja odlazi i čupa žicu iz zida.

NINA: I to si isto napravila.

ANJA: Prestani!

NINA: Anja, ja sam pokušavala normalno živjeti, ali nisam uspjela. Ne znam normalno živjeti. Ne uklapam se.

Nina šuti. Anja postaje sve više nervozna.

NINA: Namjerno me mučiš. Vidim da uživaš. Što hoćeš da napravim? Samo reci...Ajde...Tu sam. Reci.

Anja odlazi do stolica sa pićem i natoči. Iskapi piće. Nina gleda u Anju, ali ona joj ne nudi. Nina krene prema stoliću, ali odustaje.

ANJA: Nemam pojma... Ne znam, Nina...Možda bi ti trebala oprostiti?!

NINA: Pa potrebno je oprostiti...

ANJA: Ja ne opraštam. Nisu me naučili kako se to radi.

NINA: Često sam  razmišljala o tebi. I kad sam bila sretna i kad sam bila tužna uvijek sam se tebe sjetila i pitala se što radiš, jesi li dobro...

ANJA: Ja nikad nisam mislila o tebi.

NINA: Nemoj tako govoriti.

ANJA: Nisam mislila o tebi.

LUKIN  STAN

Nekoliko sati kasnije

Luka i Neven sjede. Neven ima pištolj u ruci. Ni sam ne znam što bi s njim, ali ne želi ga predati Luki.

NEVEN: Daj mi ga!

LUKA: Nije pravi.

NEVEN: Nema veze...Daj!

Neven pruža ruke prema Luki. Luka glumi da repetira.

LUKA: Nije pravi.

NEVEN: Boli me kurac, ali nećeš mi  mahati s pištoljem oko glave.

LUKA: Nije pravi. Čovječe, ja  ni nemam pravi pištolj.

NEVEN: I bolje. Tko zna šta si sve sposoban napraviti? Luka, ne znam šta ti se dogodilo...

LUKA: Sve mi se dogodilo. Znao sam da ćeš se kad tad pojaviti.  

Obojica šute nekoliko trenutaka. Luka pokušava održati kontrolu, ali ne uspjeva. Ustaje, zgrabi pištolj iz Nevenove ruke i uperi ga u Nevena. Prisloni pištolj Nevenu na sljepoočnicu. Neven hvata Luku  za ruku i odgurne ga.

NEVEN: Hoćeš da uzmem šiljak za led?  Jel pravi? Možda su sve to igračke?

Luka  prilazi stolu i sve ruši na pod.

NEVEN: Smiri se! Ajde, daj... Evo, idem. Nisam trebao doći. To sam znao cijelo vrijeme. Zajebo sam. Sad idem.

Neven ustaje. Luka ga gurne na mjesto. Luka hoda oko Nevena vitlajući pištoljem.

NEVEN: Prekini!... Dosta mi je! Cijeli dan hodam po gradu. Razmišljam o ljudima, prošlim događajima. Tražim neka poznata lica, ali ništa. Jebote, svi su stranci!

LUKA: Pa si došao k meni? Znao si da ća neću imati muda da te istjeram iz stana Bez obzira što se sve dogodilo?!

NEVEN: Ma nije to baš tako... (pogleda ga): Ali kunem se majkom da...

LUKA: Ne spominji moju majku...

NEVEN: Kunem se svojom majkom.

LUKA:. Nemoj ni njom...Jel još živa?

NEVEN: Je.

LUKA:I kako je?

NEVEN: Dobro. Rijetko se viđamo.

LUKA: Ni ja svoju ne vidim često. Odem do nje. Šutim ja, šuti ona. Onda ja odem. I tako. Ništa posebno. Jadno je to, jel tako?

NEVEN: Da. Ali nemoj....

LUKA(prekida ga): Trebao si ubiti svoju mamu a ne moju. Možda bi sve bilo drugačije.

NEVEN: Ja nikoga nisam ubio!

ANJIN STAN

Nekoliko sati kasnije.

Anja i Nina sjede jedna nasuprot druge. Gledaju se. Nervozne su. Djeluju umorno, razočarano.

NINA: Sjećaš se kad smo se cijelu noć sjedile vani ispred robne kuće i smijale se prolaznicim.

ANJA: Nije bilo prolaznika. Cijelu noć nitko nije prošao.

NINA: A  mi smo odlučile skupiti brdo love.

ANJA: Da. Za Amsterdam.

NINA: A onda si se ti počela skidati. Odjednom su se stvorili ljudi.

ANJA: Ali ništa nisu platili.

NINA: Jer je  došla  policija.

ANJA: Oni uvijek sve pokvare.

NINA: Ja se još uvijek svega sjećam. Kao da je bilo jučer. Ma ne, kao da je bilo prije pola sata.

ANJA. Ja sam sve to zaboravila.

NINA:. To su bila lijepa vremena.

ANJA: Bile smo naivne. I glupe.

NINA: Nismo bile ni naivne ni glupe. Kako to možeš reći?

ANJA: Pa jel bi sad to napravila?

NINA: Pa...

ANJA: Ajde. Idemo van...Šta me gledaš? Ajmo.

NINA: Sad?

ANJA: Da.

NINA: Za Amsterdam?

ANJA: Za bilo  što.

NINA: Ne mogu.

ANJA: Da, da se ja opet skinem. Jel? Ti ćeš opet stajati sa strane i cerekati se. Mala, slatka lutkica.

NINA: Ne zovi me tako. Nisam lutka.

ANJA: Jesi.

NINA: Ne zovi me tako.

ANJA: Tko te tako zvao?

NINA: Nije važno. Možeš misliti o meni što hoćeš, ali nisam lutka. Ponovno sam odlučna. Zadnju noć nisam spavala. Sjedila sam poput lutke u vjenčanici i gledala se u ogledalo. To nisam bila ja. Čekala sam da Luka zaspi,  na prve zvukove hrkanja skinula sam vjenčanicu i uredno je složila na svoju stranu kreveta. Ostavila sam je da leži pored njega.  Nisam ga više mogla trpjeti. Svaki put kad bi on bio u istoj prostoriji ja bih osjetila nekakvo gušenje. Nikad nisam imala zraka. Otežano sam disala, preznojavala se. Nikome nisam mogla pričati o tome pa sam zapisivala. Uvijek bi se sakrila i pisala.  Znaš, kad te nitko ne sluša onda moraš pisati. Pogledaj koliko toga ima..

Nina iz torbe vadi bilježnice.  Anja ih odgurne nogom. Nina se vuče na koljenima i skuplja ih.

LUKIN STAN

Još kasnije

Neven sjedi, Luka donosi piće, otvara ga. Pruža limenku Nevenu koji u prvi tren odbije, ali Luka  mu gura limenku u ruku. Neven uzima piće.

LUKA: Nina je otišla. Napustila me bez riječi. A trebao je biti jedan običan dan. Planirao sam je večeras izvesti u kino na neku romantičnu komediju.  Voljela je te zaglupljujuće komedije sa sretnim završetkom. Uvijek smo se svađali pa je išla sama i  lagala ženama na blagajni da  joj je dečko morao ostati duže na poslu.  Odlučio sam ovaj put popustiti i pogledati jebenu romantičnu komediju. Hoćeš da ti pokažem da imam karte?

NEVEN: Neću.

LUKA: Ni ti ne voliš ta romantična sranja?

NEVEN: Ne.

LUKA: Čim sam  ujutro otvorio oči imao sam gadan predosjećaj.  Kad sam vidio da je nema pored mene u krevetu  pogledao sam na pod jer je u zadnje vrijeme često padala s kreveta. Onako, u snu. Nikad nisam znao što je sanjala. Jednostavno bi pala i nastavila spavati. Ustao sam, pozvao  je dvaput, triput i kad se nije javila osjetio sam bol u prsima iako još tada nisam znao da je sve svoje stvari pobrala iz stana.

NEVEN: Baš ništa ti nije rekla? Nikakav znak?

LUKA: Ne, ne znam. Uz nju je bilo lako živjeti.  Ona je uvijek bila tako mirna, povučena. Tiho je govorila, tiho se smijala. Nina je bila potpuno bezopasna. Nikad nisam pomislio da bi mogla otići. Ona se čak nikad nije svađala. Nikad nije prigovarala, prkosila. Nikad ništa. Ona je bila čista sigurnost. Kuhala je, čistila, brinula o važnim datumima, slušala me satima, svaki put je razumijela o čemu pričam, brinula se da dobro izgledam. To je ljubav.  A sad je nema.

Neven šuti.

LUKA: Jel to ljubav?

NEVEN ( umorno): Nemam pojma.

LUKA: Živjeli smo mirno. Povučeno. Bez skandala. Bez histerije. Bili smo primjer skladnog para. Jebote, mogli su nas slikati za razglednice. (ustaje, nervozno hoda): Očito to nije bilo dobro.  Možda nam je trebala histerija.

NEVEN: Fakat ne znam. Ja sam histerije imao i previše.  U mom slučaju sve je bilo histerija.

LUKA: Ovo je zadnje imala na sebi.

NEVEN: Čekaj, šta ste se vjenčali?

LUKA: Ne. Nina je voljela nositi vjenčanice. Imala ih je nekoliko... Šta me tako gledaš?!  Netko skuplja salvete netko vjenčanice. Meni to nije ništa čudno. Valjda je ko klinka sanjala o vjenčanju.  Znaš kak cure briju bez veze. Ovu je najviše nosila. Lijepo joj je stajala. Izgledala je nježno, nevino... poput lutkice.

Luka  ustaje i poput modela namjesti se pred Nevena.

LUKA: Pomiriši, još uvijek se osjeća Ninin miris. Ajde... pomiriši.

Luka  se naginje nad Nevenom. Neven se odmiče.

NEVEN: Daj odjebi od mene!...  Umoran sam!  Ne znam šta bih ti rekao.

LUKA: Zašto je otišla?

NEVEN: Nemam pojma.

LUKA: Jebe se tebi za moje probleme.

NEVEN: A šta hoćeš? Da je idem tražiti pa da je pitam zašto je pobjegla od tebe?

LUKA: Pobjegla? Da, jebote  ona nije otišla. Ona je pobjegla od mene glavom bez obzira. Ništa mi nije rekla, nije se pozdravila.

NEVEN:Možda joj je tako bilo lakše.

LUKA: To je glupo.

NEVEN: To je lakše i glupo.

LUKA: Ja bih je pokušao zaustaviti. Pričao bi joj  patetična sranja. Uvjeravao bi je da ću se promijeniti i da će sve biti kao napočetku iako se ne sjećam kako je bilo napočetku. Išao bi na romantične komedije samo da bude sretna i nemam pojma...

NEVEN: Možda je ovako bolje.

LUKA: Nije bolje. To se tako ne radi. Nina je kukavica. Mogu si misliti kako je na prstima izlazila iz stana da me ne probudi. Tko zna koliko dugo je smišljala  plan kako će me napustiti. Možda je od prvog dana otkako je došla ovdje smišljala da pobjegne. To je tako tipično za mene.

NEVEN: Ma daj, sad pretjeruješ. Možda se Nina vrati.

LUKA: O čemu ti pričaš?! Nije pas da je odlutala pa se izgubila. Neće se vratiti.  Znaš šta, mene nijedna žena nije voljela. Nijedna. Čak i moja mama je voljela tebe a ne mene.

NEVEN: Luka, nemoj sad o tome. Ne opet!

LUKA: Zašto ne? Zašto je voljela tebe a ne mene?

NEVEN: Tebe je voljela drugačije.

LUKA: Ja je nikad ne bi ubio.

NEVEN: Nisam je ubio. Znaš to dobro.

LUKA: Zbog koga je onda mrtva?

NEVEN: Zbog sebe.  To je bila njezina odluka. Znam da zvuči grozno, ali nitko je nije prisilio na taj čin. Dugo sam se mučio zbog toga. Osjećao sam se krivim, nisam znao šta da radim, ali shvatio sam da je to samo njezina odluka i da se ništa nije moglo napraviti.

LUKA: Kako to banalno zvuči. Njezina odluka i gotovo. Pucneš prstima i nje nema. Kao da je nije ni bilo. Nije to baš tako.  Najprije sam mislio da je umrla iz inata. Pa sam mislio da je umrla od bijesa. A sad znam da je umrla od tuge.

Neven šuti.

LUKA: Da, i od tuge se umire. I to najčešće.

Neven pali cigaretu, nervozan je.

LUKA: A ti joj nisi došao na sprovod.

NEVEN: Nisam mogao.

LUKA: Nemoj se postavljati da si veća žrtva. Svi su žrtve. Svi. Više nema počinitelja jer su svi žrtve nekoga ili nečega. Nema krivaca!  Nisi je mogao ispratiti, ali mogao si joj uništiti život. To ti nije bilo teško. Onak, uništit ću ti život iz usluge. Daj ne seri, da si htio došao bi. Ona je sigurno željela da dođeš.

NEVEN: Ona tada nije željela više ništa.

ANJIN STAN

Još kasnije

Anja leži na podu, gleda u plafon. Nina sjedi i čita.

NINA (čita): „ Luka je za sve kriv. Luka je kriv što se osjećam loše. Ponaša se  prema meni kao da sam gluha, slijepa i nijema. I to me boli. Ne čuje što govorim, ne vidi što mu pokazujem...Najgore je što sam se tako počela i sama osjećati. Možda zbilja i jesam gluha, nijema i slijepa. „

Anja pali cigaretu. Nina zaklopi bilježnicu.

ANJA: Ne želim više slušati o Luki. Luka ovo, Luka ono, Luka ne razumije, Luka ne da, Luka želi, Luka ne želi... A ti? Šta si ti? Gdje si ti u svemu tome?  Tebe nema ni u tim bilježnicama. Ti si vodila njegove dnevnike a ne svoje.

NINA: Ja sam...

ANJA ( prekine je): Ti nisi ništa. Ti si se skrivala i pisala. Glupo je to Nina. Šta će ti sve te tone rečenica koje nikome ništa ne znače?

Anja ustaje i krene prema Nininim stvarima.

NINA: Nemoj, molim te, nemoj...

ANJA: I lagala si. Ove bilježnice su prepune laži. Ništa ti ne vjerujem.

Anja uzima Ninine stvari i baca ih iz stana. Nina spašava nekoliko bilježnica i trpa ih ispod majice, na neke sjedne kako ih Anja ne bi mogla uzeti. Ostale Anja baca u hodnik.

ANJA: Jesi li mu ikada pričala o meni?

NINA: On to ne bi razumio.

ANJA: Kukavice.

NINA: Jesi li ikome govorila o meni?

ANJA: Nisam. Nisam htjela. Mogla sam, ali nisam htjela.

NINA: Anja, ja se nikad neću vratiti. Ne želim više biti ničija figura. Ničija lutka.

ANJA:Jesi sigurna?

NINA: Jesam.

ANJA:Onda to zapiši ako slučajno zaboraviš.

NINA: Već sam zapisala.

ANJA: Nego, zašto on?

NINA: Jer me želio. Jer je bio drugačiji. Jer sam znala da ako budem s njim nikoga neću povrijediti. Jer sam osjećala sigurnost. Jer nisam trebala više o ničemu misliti. Jer je sve postalo lako...A to je bilo krivo. Ništa nikad nije lako.

ANJA: Nikad ništa nije lako.

NINA:. A sad sam opet napočetku. Sve moram ponovno... Ni sama ne znam što da radim, jel ovo dobro ili loše. Da li da se smijem ili ne, da li da budem tužna ili ne.

ANJA: Pa kako se osjećaš?

NINA: Ne znam. Zapravo ne osjećam ništa. Šta ako to zauvijek ostane? Što ako više nikad neću osjećati ništa?!

ANJA: Pretjeruješ, vidiš da si branila svoje nevrijedne  bilježnice. Ipak nekog vraga osjećaš.

NINA: Branila sam jer je normalno da ih branim, ali ja to sve mogu ponovno napisati. ( izvlači bilježnice ispod majice i baca ih): Ne znam... I sad mi je normalno da sam tu jer sam tu već bila, ali ne znam...Stvarno ne znam. Možda sve to prođe. Tako je već dugo...Plačem kad je tužan film i zato jer drugi plaču. Smijem se kad se očekuje, ali mene više nije briga. Ali to nije dobro. To nije normalno.

ANJA: Možda je tako bolje. Od osjećaja nema nikakve koristi. Ja se nakačim na bilo što.  Zašto si otišla?

NINA: Od Luke?

ANJA: Od mene?

NINA: Morala sam otići. Anja, ja tebe nisam smjela voljeti. Ti to znaš. Ni ti mene nisi smjela voljeti. I ja to znam. I nemaš pojma s koliko sam se stvari borila. Pa svi su bili protiv nas. Svi!  A tako se ne može. Pokušala sam, ali nisam mogla. Drugačija sam. I ne znam se boriti.  Još uvijek imam ožiljak kad su nas napali u parku kad smo se ljubile.

ANJA: Pa imam ga i ja!

NINA: Ružan mi je...Ne mogu ga gledati.

ANJA: Ja svoj volim.

LUKIN STAN

Neven i Luka sjede jedan nasupot drugoga. Neven se igra sa šiljkom za led. Luka  pokušava olabaviti omču oko vrata.

NEVEN: Umrla je zbog tableta. Popila ih je previše i umrla.

LUKA: Ne! Umrla je zbog tebe. Jesi je volio?

NEVEN: Nisam imao izbora.Volio sam je. Nije bilo teško. Bila je iskrena, imala je iskustvo, nije se trebala dokazivati i znala je što hoće. Nije teško voljeti takvu osobu. Prije nje imao sam  loša iskustva. Onda se stvorila ona.

LUKA: To zvuči ko da je pala s Marsa. Nije se stvorila. Bila je moja mama. Ja sam te upoznao s njom.

NEVEN: Da.

LUKA: Trebao si  se ponašati prema njoj kao prema svakoj drugog mami.

NEVEN: Nemoj.

LUKA: Mučno ti je kad o tome pričam.

NEVEN: Da.

LUKA: Bolesno je?

Neven šuti.

LUKA: Da, bolesno je.

Neven šuti. Luka ga nekoliko trenutaka promatra.

LUKA: Mrzio sam te kad si se spetljao s njom. Znao sam da ćeš je povrijediti i stalno sam joj to govorio, ali  nije  mi vjerovala. Obožavala te. Samo je tebe vidjela. Ja sam joj postao nebitan. Promatrala me s prezirom kao da sam kriv što postojim, kao da je jedino ja podsjećam koliko ima godina.

NEVEN: Nemoj tako... Voljela te. Ni ja to ne mogu shvatiti. Dogodilo se. Nisam to želio. Ni ona to nije htjela. Bilo ju je sram.

LUKA: Kako sam je mrzio.

NEVEN: Ona je bila moja najveća ljubav.

LUKA: Ti si bio njezina igračka! Problem je bio što se izgubila u vlastitoj igri.  Ti si je otkantao, ona se osjećala potrošeno i staro a mene nije voljela. Ja sam joj bio smetalo koje ju je podsjećalo i na tebe i na svoje godine. Uvijek je ona bila važna. Sve se vrtilo oko nje.  Zavela te jer je to mogla. Ti si bio nesiguran i bez iskustva i zato te je zavela. Mmmm mlado meso! Mljac!  Šta me sad gledaš? I onda naivno kažeš da je bila tvoja najveća ljubav. Bio si šesti. Šesti mlađi od trideset godina.

NEVEN: Zašto mi sad to govoriš?

LUKA: Moraš znat. Bila je grozna, ali nisi je trebao ubiti.

NEVEN: Ništa nisam napravio.

LUKA: Ja sam znao da će tako završiti. Ležala je na krevetu.  Ugušila se u bljuvotini. Grozno je izgledala. Prvi put sam je vidio onakvu kakva je. Bez šminke. Golu. Izgledala je jadno. Smijao sam se. Bilo mi je drago...Prvi put je bila ružna i meni je bilo drago.

NEVEN: Luka prestani!

LUKA: Izgledalo je kao još jedna njezina predstava.

NEVEN: Ti si bolestan.

LUKA: Pustio sam je da leži  u bljuvotini cijeli dan. Želio sam je kazniti za sve ono ignoriranje. Navečer sam zvao policiju.  Čak sam i Hitnu nazvao mada je bilo besmisleno.

NEVEN: Daj prestani!

LUKA: Izgledala je kao da nikad nije ni bila živa.

NEVEN: Ne, nemoj.

LUKA: Kad su je odveli slomio sam se. Znao sam da se nikad neće vratiti i tek tada sam shvatio da sam sam. Tri godine nisam izlazio iz stana. Ovaj jebeni stan bio je jedino mjesto gdje sam se osjećao sigurno. Sve je bilo tu. I ona. Njena slika uvijek pred očima. Proganjala me mrtva. Mene, a ne tebe koji si je povrijedio. Drugi su mi nosili hranu i plaćali račune.  Tebe nije nigdje bilo.

NEVEN: Sto puta sam te mislio nazvati, ali nisam mogao. Nisam znao šta da ti kažem.

LUKA: Osjećao si krivnju?

NEVEN: Nisam osjećao krivnju nego bilo mi je glupo. Šta sam ti mogao reći? I mene je slomila.

LUKA: Ostavila  je ljubavno pismo. Željela se oprostiti s tobom, ali meni ni retka. Ništa. Kao da me ne pozna. Kao da nismo živjeli zajedno. Kao da joj nisam sin. Ništa.  Povraćao sam pored nje dok sam čitao to pismo. Jel te zanima što je pisalo?

NEVEN: Ne.

LUKA: Ni ja se više ne sjećam. Bile su glupe srcedrapateljske fore. Nisam znao da je toliko patetična. Poderao sam pismo u komadiće i bacio ga u wc. Pet puta sam puštao vodu. Zašto si je ostavio?  Dosadila ti je?

NEVEN: Da,  napočetku je sve bilo genijalno, ali onda je postalo naporno. Ništa mi nije vjerovala.

LUKA: Ona nikad nikome ništa nije vjerovala. U tome je bila genijalna i dosljedna.

Neven pali cigaretu.

LUKA:  Nisi joj imao muda reći da je stara i dosadna.

NEVEN: Dosadila mi je njezina briga, njezina ljubav koja me gušila, njezino nepovjerenje, njezino provjeravanje,  njezino praćenje kamo god krenuo, njezino nazivanje mojih prijatelja, njezino proglašavanje mojih prijateljica kurvama... Sve mi je to dosadilo. Godine mi nisu smetale. Luka, ja sam od nje morao pobjeći.

LUKA: Ne želim slušati. Ona je bila moja mama.

NEVEN: Morao sam pobjeći od svega.

LUKA: Dok si ti bježao od svega ja sam sjedio zaključan u svom stanu.

Neven gasi cigaretu.

NEVEN: Dugo se nisam mogao smiriti. Nigdje se nisam osjećao dobro. Sve mi je bilo naporno. Svi su bili teški. Nikog nisam želio vidjeti. Bilo mi je dosta i samog sebe. Onda sam upoznao Anju.

LUKA ( smijući se) : Čija je ona mama?

NEVEN ( ne reagira na Lukinu provokaciju): Bila je promocija neke knjige. Nisam poznavao autora i nije me bilo briga za knjigu. Promocija je bila užasno dosadna, ali Anja je bila vedra. Cijelo vrijeme sam gledao u nju. Smišljao sam kako da joj priđem, ali ona je na kraju prišla meni. I dalje je išlo samo po sebi. Trebao mi je  netko tko će puno toga odraditi umjesto mene. Odjednom sam se našao u vezi. Imao sam sve. Bio sam pod kontrolom. Sve ono što nisam mogao sam bilo je sređeno.  Trebao sam samo živjeti.  Napočetku je bilo teško. Jako teško. Ma uvijek je bilo teško, ali sam se navikao.

ANJIN STAN

Anja sjedi na podu. Pali cigaretu. Ispred nje je puna pepeljara.  Nina leži i gleda u strop. Djeluju umorno.

ANJA: Pitala sam ga zašto je tužan.  To mi je bilo važno.  Trebala sam nekoga tko je tužniji od mene. Stalno sam izlazila van. Glumila sam da sam zabavna. Smijala sam se. I lovila. Neven je bio idealan. Toliko je bio zaokupljen sobom da nije ni primjećivao što se događa. I stalno je pisao. Pisao. Pisao. A ja sam se tražila u tim rečenicama. I tražila. I tražila. Nisam mogla vjerovati da mu nisam bitna, da me ne primjećuje. Da sa mnom živi neki drugi život. Veselila sam se trenutku kad je ostao bez inspiracije. Kad je presušio. To je trebao biti naš početak, ali nije. To je tek bilo mučenje. Imao je dobre namjere, ali ja sam ga kažnjavala... Zbog tebe. Branila sam mu sve, igrala sam se s njime, uživala sam kad nije znao što bi, kad je bio bespomoćan.

NINA: Žao mi je...

ANJA: Ništa ti ne razumiješ. S vremenom  je  dosadilo.  Nije bilo reakcije, rastezala sam ga koliko sam mogla i umorila se.

NINA: Ja Luku nikada  nisam voljela.

ANJA: Ja volim Nevena.

NINA: Ne voliš.

ANJA. Volim.

NINA: Ne voliš.

ANJA: Volim.

NINA: Ne smiješ ga voljeti.

ANJA: Volim ga!

NINA: Ali ja... Znaš, ja sam... Ja bih možda mogla...

ANJA: Kasno je Nina. Zakasnila si.  Nemaš pojma koliko sam te tražila. Nadala sam se da ću te naći, da ćemo se slučajno sresti. Zbog tebe sam prestala vjerovati u slučajnosti. Nigdje te nije bilo.  Ti si se skrivala od mene. Ti si me povrijedila i pobjegla jer ti je bilo lakše.

NINA: Jer drugačije nisam mogla.

ANJA: Hahaha! Ne vjerujem ti! Najbolje bi bilo da odeš.

NINA: Kako ću ja živjeti? Ti znaš da ja baš i ne znam živjeti sama. Meni uvijek netko treba. Čak i ako tu osobu ne volim. Ne znam biti  sama.

ANJA: Snaći ćeš se Nina! Bez brige.

NINA: Nisam mislila da možeš biti tako hladna.

ANJA: Ja uopće nisam hladna, ali moram zaštiti sebe. Dosta mi je, ne mogu cijeli život biti nečiji pojas za spašavanje. Žao mi je.

LUKIN STAN

Luka donosi nove pive. Pruža Nevenu. Neven otvara svoju limenku, ispija.

NEVEN: U zadnje vrijeme često sam gledao Anju dok leži gola na krevetu. Gledao bi je satima... Samo gledao. Imala je jedan ožiljak koji mi je uvijek bio lijep, ali u zadnje vrijeme taj ožiljak mi je smetao. Kao da me podsjećao da nešto nije dobro. Umjesto Anje  gledao sam skulpturu i to me je vrijeđalo. Bila je lijepa, ali  mi  nije pripadala.Više nisam prepoznavao to tijelo. Sve sam se lošije snalazio u njemu. Ne znam kako se to dogodi.

LUKA: Koga si to tražio u Anji?

NEVEN: Ne znam. Ali Anja nije skroz pogrešna osoba.

LUKA: Nitko nije skroz pogrešan.

NEVEN: Čudno je to kako  se neka veza pretvori u grč.  Oboje smo tražili  u drugome nešto što ne možemo naći. Zašto? Izlazio sam van. Ona je izlazila van. Čak sam želio da me prevari. Želio sam da me na taj način povrijedi kako  bi  nešto osjetio.

LUKA: Oprostio bi joj?

NEVEN: Ne, mrzio bi je. Ali i to bi bilo nešto. Ovako smo samo živjeli.  A onda je njoj dosadilo. Odjednom joj je sve postalo glupo. Ona je i prije prigovarala, ali to je bila njezina nemoć, to nije imalo veza sa mnom. Ne znam... ( pali cigaretu): Volio bi znati što sad  radi i o čemu misli. Boji se da će se snaći. Nisam ja ništa posebno. Takvih ima puno, a ona se lako nakači na takve. Ona skuplja tipove u problemu.  Ona ih spašava dok su nemoćni, ali čim ojačaju onda se okrene i ubija svojom snagom.

LUKA: Jebeno je to.

NEVEN: A ništa ne možeš. Prepustiš se. I to te odnese u vražju mater.

ANJIN STAN

Još, još, još kasnije

Nina sjedi u vjenčanici. Šminka se. Anja je promatra.

ANJA: Koliko ih imaš?

NINA:Puno.

ANJA. Lijepo ti stoji.

NINA: Tragedija je u tome što svima lijepo stoje.

ANJA: Nije istina.

NINA: Jesi kad probala vjenčanicu?

ANJA: Nisam.

NINA: Hoćeš moju?

ANJA: Prekasno je za to. Za sve je više manje prekasno. ( Uzima bocu i nagne je, kad skuži da nema vina baca bocu na pod): Prazna je. Vrti mi se u glavi, ali još bi pila. (polako odlazi do police, otvara je i traži piće, ali ne nalazi ništa, gotovo plačući): Što ću sad? Ničeg više nema!  Što sada Nina? Da, ti ništa ne osjećaš pa te nije briga! Što sad?

Anja teturajući prilazi prozoru. Naginje se na prozor.

NINA: Što radiš?

ANJA: Ništa.

NINA: Makni se od prozora.

ANJA: Ne boj se. Nisam toliko tužna.

NINA: Ali ipak se makni. Danas je težak dan. Umorna si kao i ja... Makni se od prozora.

ANJA: Kako ljudi izgledaju mali kad ih gledaš sa visine.

Anja  odvezuje ogrtač i rastvara ogrtač. 

NINA: Ti si skroz luda.

ANJA: Znaš Nina, ti to ne možeš razumijeti jer nemaš pojma što je to ljubav. 

NINA: Nije istina...Ja znam...

ANJA:  Za mene je ljubav provokacija.. Misliš li da ove sekunde nisam nekog usrećila?

NINA: Nemam pojma.

ANJA:  Možda je netko tužan pogledao prema gore...

NINA: Možda se obraćao Bogu.

ANJA: Pa su vidjeli ono što ima treba. Ja sam barem stvarna...Ajde skini se.

Anja joj prilazi. Zgrabi je za ramena.

ANJA: Skini se.

NINA: Ne mogu.

ANJA: Možeš. Opusti se. Ne budi jebena lutka u vjenčanici.. Skini se! Pokaži da si živa. Ajde! Sad odmah! Dokaži da si živa!

NINA: Ne! Ne mogu!

ANJA: Dokaži da  govoriš, da možeš vrištati, da dišeš i da...i da... Ajde...

NINA:  Ne mogu!

ANJA: Čega se bojiš?

NINA.: Tebe!

ANJA: Ajde! Nemam strpljenja! Skidaj se !

NINA: Molim te pusti me! Nisam mislila da si takva! Šta ti je? Mučiš me!

ANJA: I dalje si ostala jebena kukavica!

Anja zgrabi Nini i krene je skidati. Nina se otima!

NINA ( vrišti): Pusti me! Pusti me! Ti nisi normalna! Idem. Pusti me i obećajem ti da ću nestati. Nikad ti se neću vratiti. Samo me pusti.

Nina bježi od Anje koja je pokušava uhvatiti. Nina izleti iz stana. Anja stoji na stepenicama.

ANJA: Vrati se! Hej Nina! Šta je bilo?

Čuje se zvuk automobilske sirene.

ANJA: Kukavica! Glupa, mala kukavica!

LUKIN STAN

Luka spava skutren na kauču. Neven posprema stan. Na stol slaže pištolj, šiljak, veliko nož...Nakon što sve posloži uzima stvari i odlazi. Čim zatvori vrata Luka ustaje. Vidi se na njemu da nije ni spavao.

LUKA: Konačno mir. Konačno mogu šta hoću. Konačno sam svoj.

ULICA

Neven vuče stvari. Ide užurbano. Na njemu se vidi da je umoran, a li i da ne znam kamo ide.  Odjednom se začuje vrisak. Pa još jedan. Neven se nasmiješi i nastavlja svoju put.

ANJIN STAN

Anja sjedi na podu i trga stranice iz Nininih dnevnika. Gužva stranicu po stranicu.

ANJA: Nema prošlosti. Ništa se ovo nije dogodilo. Nikada se ovo nije dogodilo. Samo da se Neven vrati. Ne treba pisati o meni. Evo, Nina je pisala o meni, ali to mi ništa ne znači. Meni je zlo od toga.

ULICA

Nina u vjenčanici  prolazi ulicom.  Vuče svoje stvari za sobom.  Žuri se. Nailazi na Nevena. Zastanu. Gledaju se nekoliko trenutaka. Pokušavaju se sjetiti da li se poznaju ili ne. Nina se pokuša nasmiješiti, ali joj ne ide. Neven je promatra.

NEVEN: Mi se...

NINA: Ne poznajemo.

NEVEN: Nikada se..

NINA: Nismo sreli.

NEVEN: Mada mi djelujete poznato.

NINA: Ma svi smo mi isti.

NEVEN: U pravu ste. Svi smo mi isti.

NINA: Da.

NEVEN: A putujete? Ili ste doputovali?

NINA: Ne. A vi?

NEVEN: Ni ja.

NINA: Lijep je dan.

NEVEN: Ne znam. Nisam primijetio.

NINA: Nisam ni ja, ali čula sam da drugi govore o tome.

NEVEN: Uvijek je lakše povjerovati drugima.

NINA: Da.

NEVEN: Mogli bi na kavu?

NINA: Može.

NEVEN: Ne smeta vam što se ne poznajemo?

NINA: Ne. Meni je svejedno.

NEVEN: Gdje ćemo?

NINA: Ne znam. Svejedno. Ja zapravo ni ne volim kavu.

NEVEN: A ne morate piti kavu. Možete nešto drugo.

NINA: Ne. Svi  piju kavu pa se moram naviknuti.  Imate cigaretu?

NEVEN: Imam.

Neven joj pruža kutiju. Nina uzima.

NINA: Mrzim pušiti na ulici.

NEVEN:Meni ne smeta. Možemo prijaći na ti?

NINA: Bolje ne.  Ovako je sigurnije.

NEVEN: U redu.

NINA: Zapravo mi je svejedno. Ja sam moram ići.

NEVEN: I ja.  Drago mi je što smo se upoznali.

NINA: Nismo se upoznali.

NEVEN: Ipak mi je drago.

NINA: I meni.

Pogledaju se i svatko nastavi svojim putem. Nakon nekoliko koraka zastanu. Okrenu se. Gledaju se.  Polako krenu jedan  prema drugom. Zagrle se i poljube,

NINA: Sad moram ići.

NEVEN: I ja.

NINA: Doviđenja.

NEVEN: Doviđenja.

Nina pruži Nevenu ruku, rukuju se te svako ode na svoju stranu ne osvrčući se.

POSLIJE KRAJA:

Anja, Neven, Luka i Nina stoje na pozornici. Odvojeni se. Nitko nikoga ne gleda.

ANJA: Neven se vratio. Nakon nekoliko dana. Nikada mi nije rekao gdje je bio.  Izgledao je umoran, izgubljen i jadan. Izgledao je tužan. Kao i uvijek. I znala sam da me treba iako ništa nije rekao. Izgledao je tako nemoćno. I ja sam ga voljela još više. Iako ništa nisam rekla. Mi o nekim stavrima nikada nismo pričali. Mi o nekim stvarima nikad nećemo pričati.  Jer ne možemo. Možda sam pogriješila jer sam u rečenicama tražila sebe, a trebala sam tražiti njega. Da, ja sam sada dobro. I još uvijek slikam. Sve je sada sivo. Pripremam izložbu. Još nisam spremna, ali bit ću. Uskoro.

NEVEN: Lutao sam nekoliko dana po gradu. Nisam mogao odmah otići Anji. A onda sam se predao. Anja je postala malo vedrija. Ne znam zašto. Pronašao sam u njezinom ormaru zgužvane papire. Mislio sam da su to moje priče, ali kad sam bolje pogledao rukopis je bio drugi. Ženski. Iznenadilo me što Anja piše. Nije mi jasno zašto nikome ne želi pokazati. Mislim da je nikada neću upoznati. Možda je to i dobro. Uvijek sam se razočarao u svima koje sam dobro upoznao.  Ne znam, valjda sam dobro. Možda ne može biti drugačije.

NINA: Ponovno sam u svom skloništu. I lijepo mi je. Mislim da mi je lijepo. Nikad si neću oprostiti što sam zaboravila svoje dnevnike. Anja ih je sigurno bacila. Njoj to nije važno a ja sam izgubila prošlost. Luka me nikada nije pitao zašto sam otišla i gdje sam bila. Važno je da je sve opet  isto. Da, najgore je što se ljudi mijenjaju. Nisu isti. Luka je počeo skupljati filmove. Nikad mi nije rekao jel mu bilo žao što sam otišla. Možda ga nikad neću upoznati. Možda je dovoljno ovo što znam. Našla sam novi posao. Radim u knjižnici i lijepo mi je. A Luka je dao otkaz. Rekao mi je da mu je postalo svejedno da li zbraja ili oduzima. Matematika nikad nije bila za  njega. Ali još nismo shvatili što je. Ne brinem se. Dobro je.

LUKA: Kad  se Nina pojavila u vjenčanici mislio sam da sanjam. Oboje smo se dugo gledali. Nisam je pitao gdje je bila. Ne, zato jer me ne zanima, nego nisam spreman čuti nikakav odgovor. Dugo smo ležali jedan pored drugog u haljinama. Njoj je ljepše stajala. I šutjeli smo. I bilo je dobro. Možda bi stvarno trebalo prestati pričati. Mislim da više neće otići. Ne zato jer me voli nego nema kamo. A ako i ode znam da će se vratiti.  A ja? Ja sam dobro. Čitam novine i slažem makete aviona. Imam ih nekoliko. A zanimaju me i brodovi. To sam želio cijeli život, ali nisu mi dali.