meni ikona

Danko se popravlja

Šuput Raponja Tatjana

Danko je promijenio prezime, ali od njega se traži da promijeni i više od toga: čitavog sebe Trudi se koliko može, ali ovisnost oduzima  identitet, a utočište u pripadnosti je izgubio…


GODINA: 2009.

MUŠKI LIKOVI: 15

ŽENSKI LIKOVI: 6

BROJ LIKOVA NEODREĐENOG SPOLA: 1

NAPOMENA VEZANA UZ LIKOVE: Moguće dubliranje. 

AUTORSKA PRAVA: Sva prava pridržana.



LICA:

DANKO RAGUŽ ( DANILO STANISAVLJEVIĆ), 39 g.

ORIANA, novinarka

SRI , ulični svirač

SVEN, konobar

BOJAN, novinar

EDIN, novinar

RADE, novinar

JANKO, novinar

NASILNIK

KONOBAR II

PROLAZNIK

ALMA SUŠIĆ, fakultetska profesorica u mirovini

PRODAVAČ  voća i povrća

FILIP, urednik časopisa

ELENA, tajnica u redakciji

GORAN,  Dankov brat

DANKOVA MAJKA

DANKOV OTAC

ANA, Dankova punica

ANITA, Dankova supruga

SINIŠA, zaštitar


Događa se u Zagrebu,  2003.godine


1.SCENA

(Ulični kafić u centru grada. Oriana stoji za stolićem, pije kavu, puši i piše SMS. Malo podalje, Sri svira flautu, odjeven u tuniku. Nailazi Danko.)

ORIANA: Ej Danko, baš dobro što si naišao! 'Ajde popij  jednu sa mnom, stala sam da malo predahnem, pa idem dalje.

DANKO: Ne mogu, jako žurim.

ORIANA: Kratko ćemo, nemam ni ja vremena. A kuda tako žuriš kad više ne radiš?

DANKO: Kafić mi je opasna zona, skinuo sam se s cuge.

ORIANA: Molim te, ne volim biti sama u lokalu, odmah će mi se netko nakeljiti. Grad je pun manijaka, svakoj ženi bi trebao bodigard.

DANKO: Isključio sam se iz društva i više ne prolazim kroz dijelove grada gdje me vrebaju iskušenja kao što je ovo. A eto, danas  to ne mogu izbjeći, jer moram nešto kupiti, tu blizu, u Europrometu.

ORIANA: Samo popijemo po kavicu i svak' na svoju stranu. Lijep je dan, onaj tamo ugodno svirucka, predahni malo u čemu god da jesi.

DANKO: Hajde neka ti bude. Samo ću jednu brzinsku kavicu. ( Mahne konobaru).

ORIANA: I moja je takva, uz dodatak mlijeka,- što je malo usporava.

(Dođe konobar).

DANKO: Molim jednu brzinsku kavu s mlijekom. I ništa više! Ništa drugo!

KONOBAR: Odmah stiže.

( Danko vadi iz džepa kutiju s cigaretama i zapali jednu.)

ORIANA: Eto, jedan porok vuče za sobom drugi.

DANKO:  A poslije ih bude još, zato je najbolje ništa i ne započinjati.

ORIANA:  Pa ne moraš ići dalje. Ma zar zaista nećeš naručiti ništa žešće? Ti?

DANKO: Čula si kako sam naglasio konobaru: i ništa više!!!

ORIANA:  Da, jako dobro, ali teško mi je to vjerovati! Oprosti, dugo se znamo pa ti mogu reći: baš si žestoko lokao.

DANKO:  Što me podsjećaš kad sam prestao? Zašto svi o tome započnu čim me vide, pa imam ja i drugih osobina !

ORIANA: Vidi kako je nervozan ! Što je, kriza apstinencije? Zato ja ne ostavljam cigarete, baš se toga bojim: da ću biti  živčana i bez radosti…Kako bih živjela bez njih, kad se svakoj cigareti toliko veselim...

(Konobar donosi Danku kavu)

DANKO: I meni je ostalo još samo to veselje pakleno. Zato valjda Srbi i zovu tu kutijicu"pakla".

(Prilazi im Bojan, stane uz njihov stol i pripali cigaretu.)

BOJAN: Gle finog društva za popljugat' jednu! Kako volim braću i sestre po cigareti! To je sada  najveća zajednica odbačenih i prezrenih. Moramo se držati skupa! Što ćete popiti ? Častim, stigao honorar od prije pet mjeseci!

DANKO: Ja više ništa. Evo, popio sam ovo i sad moram ići. Ostajte veseli.

(Danko pođe, ali ga Bojan uhvati za rukav i zadrži)

BOJAN: Što ti je? Nešto sam ti se zamjerio? Ljut si na mene?

DANKO: Što ti je, nisam te vidio mjesecima, što bih bio ljut, ali stvarno sam u žurbi.

(Dolazi konobar)

BOJAN: Jednu grapu i mineralnu. Što ćete vas dvoje?

DANKO: Rekao sam ti i ostajem pri tome.

BOJAN: Ma popij nešto. Nećeš reći da ti je mrsko.

DANKO: Prestao sam, mrsko mi je!

BOJAN: Stvarno teško povjerovati, oprosti…

ORIANA: Sad zaista moram ići, adios kolegos. Evo, ja plaćam naše.

(Stavi novac na stol)

DANKO: Hvala Oriana. I ja idem. Daj to konobaru Bojane, odosmo mi. U zdravlje.

BOJAN: I vama, živjeli.

(Danko zakorači jedan korak, ali se sudari s Edinom).

EDIN: 'Di ćete, nećete valjda otići baš kad sam ja stig'o?

ORIANA: Ja sigurno hoću.

(Mahne rukom i brzo nestane.)

EDIN: E pa bogami, barem jedno će ostati sa mnom..

DANKO: Eto, Bojan ostaje. Vidimo se, odoh.

EDIN: ( Uhvati ga za rame) Čekaj, razjasni ti to meni: zašto bježiš baš kad sam ja došao?

DANKO: Što si ti? Neko iskušenje?

EDIN:  Ja se ne sjećam da smo mi u nekom sukobu?

DANKO: Nisam s tobom nego s pićem. Bojan me nutka, moram brzo otići, jer nisam sasvim iguran koliko dugo mogu odbijati!

BOJAN: Želio sam te počastiti, ali ako nećeš,- dobro, tvoja volja.

EDIN: Časti mene, evo ja ti se puštam.

(Dođe konobar i donosi Bojanu piće)

EDIN: Daj meni jedan martini. Hajd' i ti jedan, od toga ti neće ništa biti.

DANKO: Ma ne dolazi u obzir!

EDIN:(konobaru) Jedan martini…Ma donesi ti dva, moramo malo oraspoložiti prijatelja, izgleda previše zabrinuto...

DANKO: Ali ja tri mjeseca nisam  ni liznuo!

BOJAN: Moraš testirati svoju volju i čvrstinu odluke.

EDIN: Bolje ćeš vidjet' dal' si stvarno izliječen ako lizneš i provjeriš, ba.

DANKO: Već znam da mi ništa ne znači, jer mi ni to jedno ne treba!  Idem!

EDIN:  Kud si navro, barem se ti nikuda ne žuriš! Sjedi, nismo se dugo vidjeli, gdje si se zavukao?

( Konobar donosi dva martinija i stavlja ih na stolić, te odnosi praznu ambalažu).

DANKO: (Gura od sebe piće koje mu Edin gura pred nos)  Sjedio sam kod kuće i liječio se od alkohola. I izliječio se!

EDIN:  Ako je to istina, onda ovo jedno piće za tebe stvarno nije nikakva opasnost.

DANKO: Bogami ćeš ti popiti „moje“ piće. (Gurne martini pred Edina.)

EDIN: A ne, ja imam svoje, a ti ćeš svoje popiti sam.

( Danko se razljuti, uzme čašu i prospe je).

EDIN: Što ti je, baš si mahnit! Ja to moram platiti, a ti prosipaš? Da nisi i mozak tako negdje prosuo?

DANKO: Rekao sam da neću. Pijanci uvijek žele napiti sve oko sebe, da ne budu samo oni klimava blebetala!

EDIN: Vidi tko mi kaže! Ti si duplo veći cuger od mene, Čaruga!

DANKO: Nisam više! Lijepo ti kažem da sam ostavio! A nisam ni nikakav Čaruga!

EDIN: Ne može se to ostavit', kad ti je i sama duša natopljena. Tebi to iz očiju viri, bolan, 'ajde, daj sebi oduška, stari prijatelju po čašici i po presici…pardon za Čarugu.

DANKO: Gledaj, Edine, tri mjeseca sam sjedio kod kuće i nitko mi nije nedostajao sa svojim „ajd' popij nešto“. Ne, ne zgražaj se,  nisam bukvalno sjedio doma, šetao sam po okolici grada, istraživao zelenilo i tišinu, otkrivao sebe kakvog nisam do tada poznavao! Sa ženom sam vodio razgovore kakve nisam tko zna od kada, a sa djetetom- kakve nisam još nikada! I filmove sam gledao, nisam ni znao da ima toliko dobrih filmova, jer sam umjesto njih, stalno gledao vaše neobrijane face po birtijama! Ali nisam u grad dolazio, jer sam se ovoga bojao: baš ovoga, što se upravo događa.

EDIN: Nisi tri mjeseca u grad dolazio?

DANKO: Bio sam samo nekoliko puta, još  pomalo istražujem jedan slučaj, pa zbog toga...

BOJAN: Onaj zbog kojega si dobio otkaz?

DANKO: Misliš da sam ga zbog toga dobio?

BOJAN: Ti si pijevac koji kukuriče dok je još duboka noć.

DANKO: Službeno sam ga dobio zbog pijanstva.

EDIN:  Možda i jesi. Bio si prava pijančina. Zato mi je teško vjerovati da sad nećeš ništa.

DANKO: Nikad više.

EDIN: Zar ćeš prekinuti sva prijateljstva zato što si navodno prestao šljemati?

DANKO: Ne bi ni bilo šteta, jer kakav si mi prijatelj, ako kažeš da sam“navodno“ prestao!? Uostalom, sad baš idem. Evo, sve ću platiti; i ono što sam prosuo. Adio!

(Danko pođe prema konobaru, ali nailazi Janko i zadrži Danka)

JANKO: Gdje ćeš, baš sad ! Vraćaj se, popij piće sa starim ortakom! Štefek, daj svakom još po jedno isto, a za mene čašu crnog…

DANKO: Odoh ja, hvala ti, kao da si me napio.

JANKO:  Ma ne idi još, stani.  Ili sjedi. Nećeš sad nikud.

DANKO: Hajde, mogu jednu mineralnu, pa odoh.

JANKO: Uzmi makar jednu žesticu, travaricu, neki prije ručka.

DANKO: Škodilo bi mi, uzeo sam tabletu.

JANKO: Aspirin? Ma od jednog 0,5 ti neće biti ništa.

DANKO: Ne pada mi ni na pamet.

JANKO: Zvaravaš nas ili sebe?

(Dođe konobar, donosi pića i stavlja pred njih.)

KONOBAR: Ja nisam Štefek.

JANKO: To mi je svejedno. Donesi ovome momku ovdje jedno piće, votku s limunom.

DANKO: Ne, samo vodu s limunom!

KONOBAR: Što  onda donosim?

JANKO: Votku s vodom.

KONOBAR: Glavno da se pije, štogod bilo…

(Konobar ode)

BOJAN: Moraš piti kad vidiš sve to što se radi…Ja se stalno pitam što je to s nama, kakvi smo mi to ljudi, ovdje nikad u povijesti nije bilo dobrih vremena! Ili smo imali stranu vlast, ili smo uvodili diktature kad smo sami vladali. Gori su nam bili naši vlastiti režimi, nego oni od tuđinaca! Dobro, ne svi, ali većina!

JANKO:  Znaš da je to istina! To je kao kad ti je  otac gori od očuha.

EDIN: A ima toga. Znam neke takve.

BOJAN:  Ma mi smo destruktivci...Čim netko povede stvari u dobrom pravcu, a dogodi se nekad i to, brzo se nađe neki slon ili čopor majmuna i počne to uništavati! Zašto nama nikako ne može krenuti, zašto se ovdje ništa veliko ne može napraviti, što god započneš moraš napustiti, svaka stvar po lošem pođe i po još gorem završi! ( Vikne prema kolegi koji prolazi i pravi se da ih ne vidi)  Ti, Rade,  gdje si ti, ne viđam te, zar bi prošao i ne bi se zaustavio uz svoje pajtose, mučenike svoje kaste?

RADE: Nemam kad, baš sam u žurbi.

JANKO:  Žurba, jedina riječ koju još možeš čuti od prijatelja, rođaka ili bilo koga! Što je to tako hitno ?

RADE: Ma ima tamo politički skup…Gore…Zar vi ne idete?

EDIN: Ja sam pošao kud i ti, ali malo izokola; kad se podmažem, lakše ću ih slušati. Hajde, strusi  i ti jednu pa ćemo zajedno gore. Možeš i duplu, blago tebi.

( Dolazi konobar i donosi naručeno.)

JANKO: Hvala Stevo.

KONOBAR: Nisam ni Stevo.

JANKO:  Nego Stefano?

KONOBAR: Zovem se Sven.

JANKO: Znači nisi ni Štefek ni Stevek, nego Svenek.

KONOBAR: Baš me baka zove tako.

JANKO: Otkud ti je baka?

KONOBAR: Gore, iz okolice Krapine.

JANKO: Fino, onda ti je krapinski pračovjek rođak.

KONOBAR: Kako vi kažete.

JANKO: To ti je kompliment, no. Taj krapinac je bio faca, no. Oni iz toga kraja u svakoj rečenici kažu: no. Nekad ne kažu ništa osim: no.

KONOBAR: Znam.

JANKO: Valjda: znam, no.

DANKO: Pusti čovjeka. Ja sam tražio vodu. Gdje mi je voda?

KONOBAR: On je rekao…

JANKO: On je rekao, no! Hajde, donesi mu tu vodu da se malo razmekša kad je tako tvrd. Što ćeš ti, Rade.

RADE: Jedan pelinkovac, no.

KONOBAR: U redu. (Ode).

JANKO:  Šta ćete na predizbornom? Koga god pitam, kaže da neće izaći na izbore.

EDIN:  I ja to stalno slušam. Svi govore: nemaš za koga glasati.

RADE:  Pa što onda kukamo kad nas drugi zajašu?

JANKO: No! Koliki su izginuli, koliki prognani da se dočepamo te slobode, a bedačine sad boli klinac tko će im vladati!

RADE: U to ime, evo naše ture.

(Konobar donosi pića i stavlja na stol. Rade diže čašicu, pa je strusi))

Živjele bedačine!

JANKO: Živjele i žene od bedačina, no! ( Popije i on)

EDIN: ( pije) Bedačinice!

BOJAN: Bedačinke?

JANKO: Bedače. (Gleda Danka) A ti?

DANKO: A ja…Što ja? I ja sam bedak ako iz ovih stopa ne krenem.

( Popije pola vode i ustane, ali ga Janko gurne nazad na stolac)

EDIN: Sjedi s mirom bolan, đe si nagrnuo, dobit ćeš infarkt jer stalno ustaješ i negdje bi jurio!

DANKO: Ne, ići ću mirno, u suprotnom pravcu, obrnuta evolucija.

JANKO: Želi živjeti kao krapinski pračovjek, no.

RADE: Nemoguće je tebe zamisliti izvan svih zbivanja, pa ti si izgarao u otvaranju afera i istjerivanju međeda iz rupa!

DANKO: Zato baš. Izgarao pa izgorio. Imam previše rana i ožiljaka, moram se nekamo skloniti da mi to zaraste.

BOJAN: Alkohol je najbolji za rane.

DANKO: I on me iznevjerio.

EDIN: Ovdje se svi osjećaju iznevjereno od svih i od svega…

BOJAN: Bacili su urok na Hrvatsku.

JANKO: Misliš iz aviona?

BOJAN: Ne, iz puno veće visine.

EDIN:  Danko se nije sklonio kad su to bacali.

RADE: On se fakat više od drugih  približavao vatri, pa se više i opekao. Mi drugi se bolje znamo čuvati.

DANKO: Živio sam na vjetrometini i punio se ognjenim gorivom da izdržim. Ali sada ću se bolje čuvati. Neka drugi  rješavaju tuđe probleme, a ja ću početi svoje, jer još ni jedno bitno pitanje svoga života  nisam riješio.

BOJAN: Samo kreni ako znaš kako.

DANKO: Pitam se hoće li nas taj zloćudni naboj iz proteklih petnaest godina, trovati još narednih pedeset, sto?  Ja sam rođen za knjigu , na faksu sam briljirao, a onda me ratovi i vojske odvukoše negdje gdje ni u najcrnjoj mori nisam slutio da ću se zateći!

EDIN: Ima nas još koji smo bili dopisnici s ratišta, i sada živimo u istoj kaši kao i ti, ali se držimo na nogama.

DANKO: Šta, samo se ja ne držim? Na kraju krajeva, zar sam samo ja pio? Nitko više ?

RADE: Nitko više, svi pijemo manje.

DANKO: Kad vi budete trijezni kao ja, onda uprite prstom u mene!

RADE: Što se toliko uzrujavaš? Ako ti tako teško pada što mi cugamo a ti ne, naruči, brate, jednu turu! Konobar! Svene! Daj ovdje jednu votku za apstinenta!

DANKO: A što me sada izazivaš? Svi vi volite drugima usmjeravati život! ( Konobaru koji je donio votku) Nosi to nazad!

EDIN: Nemoj, daj meni mirisnu ognjenu vodicu.

(Konobar stavlja čašicu pred Edina i ode)

BOJAN: Pa što ćeš sad raditi? Ne pišeš, ne piješ…

DANKO: Klik, isključio sam se. Nema struje, mozak više ne radi novinarski, ne treba mu pojačano napajanje.

JANKO: Ne može to samo tako. Lažeš sebi.

DANKO: Može tako i mora tako! Ako je to kako sam živio dovelo do sve samih loših posljedica, znači da moram na drugu stranu! Želim upoznati bezbrižnost, koja mi je do sada bila sasvim nepoznata!

RADE: Kako bi ti mogao biti bezbrižan, kad imaš  urođenu potrebu da izravnavaš krivine, nisi ti taj koji će dići ruke i povući se u špilju gdje čuči ustrašeni ostatak populacije.

DANKO: Koga briga za sve to.

JANKO: Ti si rođeni novinar, imaš sjajno zapažanje, nećeš ti moći bez toga, no.

RADE: A nećeš moći ni bez pijače.

DANKO: Hoću i mogu!

JANKO: Ja mislim da ti je bolje ne prekidat' naglo, nego pomalo, jer ti preveliko odricanje može pojačati želju!

RADE: No. Možeš piti pivo, to i nije neki alkohol, a odlično je za depresiju.

DANKO: Tko kaže da sam u depresiji?

RADE: To garant ide uz odvikavanje. A postao si i neka prznica bez smisla za šalu, još će te prijatelji zamrziti.

DANKO: Trebam se naroljati da biste me  voljeli? Sada idem i drugi put ću paziti da u širokom luku zaobiđem sva mjesta gdje bih vas mogao sresti. Drugi put ću ići u Gundulićevu preko Gornjega grada.

JANKO: Možeš i preko Siska.

EDIN: Znači, napuštaš svoju raju?

RADE: Ide u Ajd-ovščinu preko Rug-ovske klisure.

DANKO: Pa, ako je cuga naš glavni i jedini sadržaj, onda- selam. Volovi na pojilu zajedno piju, a ja ne moram jer nisam stoka. Nitko me više ne  shvaća ozbiljno, to što sam pio, izbrisalo je u očima drugih sve ono dobro što sam uradio.

RADE: Ljudi su nezahvalni. Brzo zaborave tuđe dobro i svoje zlo.

(Danko gleda na sat).

DANKO: U bogte, što ja to radim, pa moram odmah poći.

RADE: Kako ćeš živjeti bez svojih volova?

EDIN: To će biti život bez veselja, ¸kume.

BOJAN: Kao kažnjenik na uvjetnoj.

RADE: No. Vratit ćeš se ti brzo.

JANKO: Pustite mučenika, vidite da je na granici. Samo što ne zgrabi čašu i ne sruči piće u sebe. Bolje kidaj, Dane, da te ne navuku.

DANKO: Neće mene nitko navuć', pogotovo ne danas, jer ja  idem kupiti poklon mome djetetu, a sutra vodim moje dvije damice na izlet u Maksimir, i gledat ćemo labudove na jezeru i sve one druge životinje u zoo vrtu. Mijenjam vizuru  jer sam izmijenio kemijski sastav. Od sada vjerujem u sebe i postajem pobjednik. Što i vama želim.

BOJAN: Pobjednik nije onaj tko pobjeđuje, nego onaj koji ima takav mentalitet.

DANKO: Ja sam ga napokon stekao.

JANKO: Ali pazi, bivši ovisnik se i dalje zove ovisnik. Svaka sitnica ga može baciti nazad u rikverc.

RADE: I znaj da svatko može biti sretan samo sa svojom vrstom.

DANKO: Što ste vi, prijatelji ili zloguki proroci? Koja je to „moja vrsta“? Ma baš me briga, odoh ja od vas, pijanci. Na šanku ću riješiti ceh.

RADE: Ostavi to, ti si bez posla, što ti je čovječe!

JANKO: Svenek, nemoj primiti ništa od njega, mi smo zvali.

DANKO: (Konobaru) Ma uzmi kad ti kažem. Joj, bolje ne: jer će mi se oni, ako ih opet sretnem, htjeti revanširati, pa će me opet nutkati. Pa onda…zbogom bivši moji!

JANKO: Zdravo Čarugo.

DANKO: Nabijem te.

( Danko odlazi. Prolazi  pored  Sri-ja i stavi novčanicu u kutiju ispred njega. Sri načini mali naklon glavom.)

BOJAN:  Misli da će izdržati. Vjerujete vi u to?

JANKO: Ma idi, jesi vidio kolika je borba u njemu?

EDIN:  Jes', to se vidjelo i golim okom, bolan.



2. SCENA

(Danko ide rubom pločnika. Za njim ide Nasilnik s kapuljačom jakne natučenom na glavu. On ubrza korak, pa se približi Danku i zgrabi ga straga za jaknu, a drugom rukom mu drži glavu, tako da se Danko ne može okrenuti i vidjeti mu lice, i vikne mu u uho s leđa)

NASILNIK: Ovo ti je opomena od onoga kojeg nazivaš  “lopovskim štakorom”, psu lajavi, podlo njuškalo, napiši još jednu riječ o njemu i letiš u zrak zajedno sa ženom, djetetom i mačkom!

( A onda ga gurne na veliki kontejner za smeće, koji se nalazi pored još jedne takve kante, a između njih je nabacano puno smeća i otpadne ambalaže. Danko se zabije koljenima i rukama u smeće, a glavom i nogom lupi o kantu. Vlažno je od kiše koja je  prije toga padala, pa uprlja odjeću).

NASILNIK:  Budi sretan da sam te bacio u smeće, mogao sam i pod auto!

(A onda brzo nestane u nekom prolazu. Danko se diže iz smeća psujući i lupajući po odjeći da očisti prljavštinu. Obraća se čovjeku koji tuda prolazi).

DANKO: Jeste vidjeli to, sigurno ste vidjeli? Opirem se piću, trijezan sam kao beba, a onda me ovako gurnu...

PROLAZNIK: Nisam ništa vidio, žao mi je.

DANKO: Sav sam se preznojio od straha, čovječe! Kakav stres! Moram popiti jedno piće da me smiri, slažete se?

PROLAZNIK: Naravno, možete i dva, ali ja se strašno žurim, doviđenja...

( I  brzo  se udalji niz ulicu).

DANKO:  Vrag vam svima mater paklensku  nek' vam padne na glavu konj sa Jelačić trga i Cibonin toranj....



3. SCENA

(Danko prilazi visokom šanku u uličnom kafiću. Dolazi Konobar II)

DANKO: Jeste vidjeli kako me onaj vampir gurnuo?

KONOBAR II: Gdje je vampir?

DANKO:  Nestao je, maloprije me šiknuo na ove kante!

KONOBAR II : Nisam ništa vidio. Bio sam unutra.

DANKO: Dobro, nema veze. Dajte mi jednu votku s limunom .

KONOBAR II : Odmah.

DANKO: I ako može, neku krpu da se malo obrišem, sav sam blatnjav!

KONOBAR II:  Nema problema. (Ode)

DANKO:  Vraga nema…Budala, svinja, štakorov nakot, marš u pičku…

( Lupa se po odjeći da strese prljavštinu. Konobar donosi votku i stavlja je pred Danka, te mu daje krpu).

DANKO: Hvala. ( Sruči piće u cugu). Tako. Mora se čovjek utješiti, a ja bolji način još nisam pronašao.

KONOBAR II: Zato smo tu.

DANKO: Kad si tu, odmah primi i narudžbu za još jednu.

KONOBAR II: Votku?

DANKO: Istu ovakvu. Jako je fina.

KONOBAR:  Je, odlično piće. Odmah stiže.

(I ode u unutrašnjost kafića. Danko briše krpom prvo glavu, pa onda odjeću).

DANKO: Je. Je, je.(Diže čašicu i nazdravlja prolaznicima kojih nema) Živjeli braćo,sestre, i svi ostali imbecili!

( Danko trlja glavu na mjestu gdje se udario i pije votku. Prolazi neka starija žena, izgleda  neugledno kao neka klošarica i zastane pored Danka. Pruža mu ruku.)

GĐA SUŠIĆ: Vidi njega, dečka, pijucka on.

DANKO: Tražite nekom drugom, ne mogu ja...Dobro, imam nešto sitno...(Vadi iz džepa sitniš i daje joj). Evo, za  kavu.

GĐA SUŠIĆ: Zašto mi daješ novce? Pružam ti ruku jer se želim s tobom rukovati! Ti misliš da prosim?

DANKO:  Što ja znam, malo sam popio...Zar vi mene znate?

GĐA SUŠIĆ: Ja sam ti predavala na fakultetu. Ne sjećaš me se, Stanisavljeviću ?

DANKO: Ma čekajte…Profesorica  Šušić?

( Rukuju se).

GĐA SUŠIĆ: Alma Sušić. Predavala sam ti etiku.

DANKO: Etika...Drago mi je što vas vidim…

GĐA SUŠIĆ:  I meni je drago...Samo, izgledaš  mi nekako…nesretno...

DANKO: Ma…uprljao sam se… ( Briše se krpicom).

GĐA SUŠIĆ:  Golub ti se pokakao na glavu?

DANKO:  Nema ovdje golubova. Nema ni ljudi, ova Gundulićeva je postala prava pustara.

GĐA SUŠIĆ:  I bolje, i jedni i drugi su prava napast. Pa, jesam li te  što naučila??

DANKO: Imao sam peticu.

GĐA SUŠIĆ: A zašto piješ alkohol?

DANKO: To nema veze s etikom.

GĐA SUŠIČ: U alkoholu se otapaju sve vrline.

DANKO:  Ja više ne pijem, ovo je samo za smirenje, upao sam u neku malu katastroficu, baš zbog svojih vrlina…Neki idiot me gurnuo u otpad, ali to je prolazni  incident, a i ovo piće isto tako...samo iskorak...

(Dolazi konobar)

II KONOBAR: Izvolite.

GĐA SUŠIĆ: Ništa, hvala, ja odmah odlazim.

DANKO: Uzmite nešto, ja častim…Daj meni još jednu votku.

GĐA SUŠIĆ:  ( Konobaru) Vodu u bočici, nemojte je sipati u čašu.( Danku) Oni to ne isperu dobro. I znači, ti si mislio  da prosim?  Ma nije čudo, svi mi u poznim godinama izgledamo tako jadno… Više ni šminka ne pomaže…Ali i ti izgledaš kao da ti treba pomoć...

DANKO:  Pisao sam članke, razotkrivao neke teške stvari…i dobio vritnjak. Jeste možda čitali moje tekstove u novinama? Ma ne, vi ne znate da sam to ja pisao....

GĐA SUŠIČ: Ja sada rijetko čitam novine. Više volim knjige, a nemam još mnogo vremena pred sobom, pa ga trošim na ono što me najviše raduje. Ne može se i jedno i drugo.

DANKO: Mene su ti tekstovi koštali otkaza, prijetnji smrću i batina! Da  samo znate koje žrtve podnosimo da dođemo do podataka o ološu koji nas uništava, a vi za to ne marite!

GĐA SUŠIČ:  Sve je to sasvim nevažno. Pogledaj iza sebe, onaj beskrajni prostor prošlosti u koji sve iščezava. Zar nisu čiste ludosti naše gordosti, brige i osjećanja štete i gubitaka?

DANKO:  Zar da živimo pomireni sa svime što se događa? To je vaša etika?

GĐA SUŠIĆ: Stoička. Epiktet i Aurelije. Kako ti dadoh peticu? Nisi naučio.

DANKO: Sve je u kretanju, nema ničeg stalnog. Može biti samo ono što već biva i ništa drugo. Ako imaš moć, možeš činiti što te volja, ako nemaš, -muči. Sve se mijenja i opet se vraća na isto.

GĐA SUŠIĆ: Ubacio si tu i nešto svoje, ali ne znam što.

DANKO: He,he, ne razlikujete me od Epikteta, vidite da sam zaslužio onu peticu..

(  Stižu voda i votka. Konobar želi natočiti vodu u čašu, ali  mu Alma odgurne ruku)

GĐA SUŠIĆ: Rekla sam da mi ne sipate. Ja pijem iz boce. U redu je, ne brinite.

( I učini to. A Danko strusi svoju votku. Konobar ode čudeći se.)

GĐA SUŠIĆ:  Pa ti si pijanac.

DANKO: A vi ste klošarica. Pijete iz flaše. Dame to ne rade.

GĐA SUŠIĆ: Dame su krave. Ja volim one klošarice-proročice u američkim filmovima za djecu! One sa svrakom na ramenu.

Ja nemam svrake, ali mi se golubovi obrušavaju na balkon. Dizajniraju odjeću koja se tamo suši.

DANKO: Vi gledate dječje filmove?

GĐA SUŠIĆ: Ti su mi omiljeni. Uz one o iskrcavanju u Normandiji.

DANKO: Spašavanje vojnika Rayana...

GĐ SUŠIČ: Produžio mi je život za nekoliko godina.

DANKO: Taj film je sinonim za etiku. Ne stoičku, nego univerzalnu.

GĐA SUŠIĆ: Da, za veliku umjetnost treba imati veliku pamet. I veliku povijest. To je herojska epika našega vremena, ti filmovi, taj dio povijesti.

DANKO: Na razini staro-grčke.(Danko pogleda u stranu, i vidi Sri-ja, koji svira malo podalje.)

DANKO: Ovo zvuči baš lijepo...Umiruje dušu. Ipak nije sve nevažno...

GĐA SUŠIĆ: Ne tvrdim ja to, nego citiram, Stanisavljeviću.

DANKO:   Nemam više to prezime. Sad sam Raguž.

GĐA SUŠIĆ:  Raguž? A onda jesam čitala neke tvoje tekstove. Znači, ti si taj Danko Raguž?

DANKO:  Nažalost jesam.

GĐA SUŠIĆ:  Neću te uopće pitati zašto si mijenjao prezime.

DANKO:  Htio sam ga skratiti, pa sam uzeo ženino. Draga, smanjio sam prezime, sad je poželjnije! Oduvijek mi je išla na živce ta trakavica od 15 slova u prezimenu. I Sirimavo Bandaranaike  ih je imala manje!

GĐA SUŠIĆ: Razumijem. Ali time si promijenio i etnički predznak prezimena.

DANKO:  Matičar je na lak način riješio tešku muku. A ima još nešto: nakon što je '91. godine snimljen film o Jovanu Stanisavljeviću Čarugi, ja sam dobio njegov nadimak! Čaruga! Sve više se širio krug onih koji su me tako zvali! Kad sam se bunio, još su jače insistrirali! Nikako nisam mogao to otresti sa sebe! Čaruga je iz  kraja odakle su i moji,  živio je prije sto godina, i  bio je teški ubojica i pljačkaš!

GĐA SUŠIĆ:  Krvoločni „gorski tić“, znam za njega, a i za njegovu kopiju - Vinka Pintarića, koji je radio sve isto što i on, jedno 50 godina kasnije. A i u Sloveniji je bio još jedan pljunuti takav: Metod Trobec.

DANKO: Znam za sve njih, a ja sam u  svojim člancima pisao o istim takvim "junacima" našeg doba! I onda, istražujem neki zločin, a ljudi mi se obraćaju sa: gospodine Čaruga! A znate zašto? Jer im je bilo teško zapamtiti i izgovoriti:moje prezime, pa se nisam mogao ni ljutiti! Ali to više nisam mogao podnijeti.

GĐA SUŠIĆ:  I  ja sam promijenila prezime i postala Sušić.

DANKO:  Za žene je to, kao, normalno, a meni kažu da sam se odrekao sebe.

GĐA SUŠIĆ:  Jer žene ionako nemaju identiteta,  je li?  Pa ja sam trideset godina bila Alma Bajramović. A onda sam precrtala i svoga oca i sebe.

DANKO: Zašto ste uzeli prezime muža?

GĐA SUŠIĆ: Jer je on to želio, kao dokaz ljubavi. I gdje je sad ona Alma od prije? Tko je, u stvari- gospođa Sušić?

DANKO:  I ja se ponekad pitam tko je Danko Raguž.

GĐA SUŠIĆ: Oportunizam je utkan u ljudsku  prirodu, to nam je uvjet opstanka. Čovjek se spašava na sve načine, svi se u-dajemo i pro-dajemo.

DANKO:  Pitao sam se i tko je to Danilo Stanisavljević, kad sam to bio...Ja nisam sam sebi dao ni ime ni prezime, a ono što nisam sam odabrao, ničim me ne obavezuje! I nisam...Nisam oportunist! Pa tuku me zločinci, a dobio sam i nagradu...za hrabrost...iz Brisela...

GĐA SUŠIĆ:  Zbrka je stvarno poprilična. A vidjet ćeš tek kolika će biti kad se približiš sedamdesetoj...

DANKO:  Vi to stvarno podnosite stoički!

GĐA SUŠIĆ: Pokušavam sebe uvjeriti da tako treba misliti, zvuči spasonosno za onoga kome je sve prošlo...

DANKO: O, meni još ništa nije prošlo! Još mogu gdje hoću i što hoću!

GĐA SUŠIĆ: Pogled u čašicu svašta obećava, otvara vidike...doduše, malo zamagljene...


4.SCENA

(Danko je opet sa svojim starim društvom u kafiću na trgu. Svi su tu osim  Rade. Piju, puše.)

JANKO: Stalno nas svi žele zaplašiti. Ali malo tko od nas je odustao zbog tih njihovih napada. I da ostanem zadnji novinar u ovoj državi, ja bih i dalje te podzemne gmazove čerečio po tisku.

DANKO: I ja! Ako se ikada opet vratim u novine, nego što ću nego pisati o tom kretenskom starom lopovu radi kojega bih trebao letjeti u zrak zajedno sa ženom, djetetom i mačkom.

JANKO: Jedino bi ti punicu ostavio neka uživa u životu.

BOJAN: Hoćeš mi dati intervju?

DANKO: Naravno, pitaj što god hoćeš.

BOJAN. I reći ćeš nam na koga sumnjaš.

DANKO: Sve ću vam reći.

EDIN: Možeš i meni dati izjavu za moje novine?

DANKO. Tko god hoće, što god želi.

JANKO: Eto vidiš da ne možeš bez nas, kako god okreneš.

EDIN: Ali obrati pažnju, jarane,  ti opet piješ.

DANKO: Tri čašice, nije to ništa. Pijem za vaše zdravlje i dug život, jer ste pravi prijatelji. Kad sam postao trezvenjak, bio sam ostao potpuno sam.

BOJAN: Samo Bog ima pravo na samoću.

JANKO: I snagu za nju.

DANKO: Hoćete da vas častim i ručak, evo love, sigurno ste gladni od tih brojnih aperitiva. Znate što, baš sam sretan što sam živ i što osjećam kako mojim presušenim i čemernim žilama opet struji božanski nektar dobiven destilacijom krumpira.

EDIN:  Moglo bi se nešto zameziti. Gladan sam, itekako.

DANKO: Imam ja love, gledajte, svi se možemo najesti..

( I izvadi novčanice iz džepa.)
BOJAN: To ti je za poklon kćeri.

DANKO: Ima dosta. Mogu joj kupiti veću liniju, mogu manju. A što će njoj velika, ona je mala. Kako bi je prenosila tamo-ovamo.

JANKO: Moramo proslaviti tvoje novo rođenje.

EDIN: Nemoj se žderati što te onaj gurnuo. To je samo dokaz da si dobar novinar, izazivaš reakcije,  ljudi nisu ravnodušni. Najgore je kad nitko ni ne zapaža da postojiš.

DANKO: Priznajem da mi je bio malo šupalj život bez svih tih senzacija u mom poslu i oko njega. Nije mi se ništa događalo, kakav je to život?  Ali sada se pitam: jesam li se ja uopće izliječio od alkohola, kad mi je sad ovako dobro? Uživam kao što već dugo nisam, iako me bole ove bubotke. Trebao bih se barem javiti svojoj ženi. Ali onda će početi pitanja i prigovaranja, pa bolje ništa. Snosit ću posljedice, kakve bile da bile, jer ovo sad se isplati svake žrtve. (Pjeva) „Lišće pada na sve strane, a ona stoji na prozoru sama, čeka mene dok ne svane." Baš sam se rastužio i raznježio zbog te drage na prozoru, jer baš tako sada stoji i mene čeka moja draga. Zašto je ipak ne bih zvao? Ako me voli, opet će mi oprostiti. Ali što ako me više ne voli?  Rekla bi mi da se gonim u  mp3.  Kako god bilo, ona bi mi prekinula ovu čaroliju. A ja sam sada baš sretan- sa svojom vrstom! .

BOJAN: Čovjek mora biti ono što jest, jer isključivo tako može biti zadovoljan.

DANKO: Bio sam se suočio sam sa sobom, sve promijenio, krenuo u suprotnom pravcu. Ali što mi je to donijelo? Kakav napredak? Što je bilo bolje u tom novom životu? Nisam baš primijetio neku veliku razliku. Samo više dužnosti. I u svakom času sam mogao ponovo zabrljati, pa sam živio kao na iglama, stalno u strahu od ponovnog iskliznuća.

( Diže čašu, pije) Kako je krasna ova čaša, puna iskrica i istine! Živjeli, kolege, prijatelji i braćo!

BOJAN: Živio, Čaruga!


5. SCENA

(Pomalo teturajući,  Danko prolazi pored tezge s voćem i povrćem. Zaustavi se i gleda banane).

PRODAVAČ: Šta ćeš ti?

DANKO: Ja ništa.

PRODAVAČ: Onda kidaj, pijanduro, šta tu tražiš, 'oćeš nešto da ukradeš, je li? Nemoj da ti sad zovem policiju, briši dok te nisam gađao s krompirima, šta tu njuškaš i bleneš ?

DANKO: Mogu dobit' jednu bananu?

PRODAVAČ: Jednu,'ej?

DANKO: Pa jednu, što da ne jednu.

PRODAVAČ: Ti to ozbiljno? Jednu bananu. Pa evo ti jedna banana. Daj pet kuna.

DANKO: Pet kuna, šta ti je ? Pa kila košta sedam!?

PRODAVAČ: Roba na malo je skuplja.

DANKO: Roba treba koštati onoliko koliko važe.

PRODAVAČ: 'Oćeš ili nećeš?

DANKO: Hoću, za tri kune.

PRODAVAČ: Ne može za tri. Pet ili kidaj.

DANKO: 'Odi u majčinu.

PRODAVAČ: 'Odi ti.

DANKO: Ja ne bi'.

PRODAVAČ: Ne bi' ni ja! Ti si prvi došao na ideju.

(Danko pođe, pa se vrati. Pruža prodavaču sitniš).

DANKO: Dobro, evo ti. Daj tu bananu.

PRODAVAČ: Ne dam, jebi se bez banane.

DANKO: Pa dajem ti pet kuna.

PRODAVAČ: Ma ‘ko te šmirgla.

( Danko dodaje još dvije kune.)

DANKO: Evo ti sedam i daj mi kilu.

PRODAVAČ: Ne može. Poskupile su.

DANKO: A koliko su sad?

PRODAVAČ: Sad su osam.

DANKO: A kol’ko je sad jedna banana?

PRODAVAČ: Jedna pet kuna.

(Prodavač uzme kovanicu od Danka i gurne bananu pred njega)

PRODAVAČ: Uzmi tu svoju bananu i gurni si je u guzicu.

( Danko uzme bananu)

DANKO: I ti gurni tu kovanicu… u nos, što dublje, pa se uguši. Da ti mater lopovsku.

PRODAVAČ: I tebi i mater i oca. I ostalu familiju pijanu svinjsku.

DANKO: Trotl, k'o da ti nisi nacvrcan.

(Odlazi).


6.SCENA

(Danko stoji na sred ceste i drži bananu. Misli kamo bi pošao. Malo dalje, svira Sri na flauti. Danko mu palcem pokaže znak da svira veoma dobro. Momak mu se nasmiješi i zahvali malim naklonom glave).

DANKO: Jesi ti neki izbjeglica?

SRI: Jesam. Sve izbjegavam.

DANKO: Lijepo je to što sviraš.

SRI: To je glazba Sri Chinmoya.

DANKO: Stvarno zvuči super. Ali nije za ovo podneblje.

SRI: Zašto ne bi bila.

DANKO: Zbog buke. Auti, tramvaji, mislim.

SRI: Tko ima uho za to, on će čuti. Ti si čuo.

DANKO: Jesam, hvala. Evo ti banana za nagradu.

SRI: Hvala. Stavi dolje.

(Danko mu stavi bananu u kutiju).

DANKO: Već sam te slušao tamo na trgu. Onda sam ti stavio u kutiju 20 kuna.

SRI:  Jako lijepo od tebe. Neka ti se vrati dvostruko.

DANKO: A sad si se premjestio.

SRI:  Premještam se uvijek po malo. A nekad i više, kad odem u Indiju ili u Norvešku.

DANKO: Fino, blago tebi. Samo tako dalje, ne daj se smesti.

SRI:  Nema veze, ne smeta mi ako se smetem ili smetnem.

DANKO: Bravo, stari, i ja bih trebao tako. ‘Ajde, uživaj  dalje u sviranju.

SRI: Nemaj brige.

( Sri nastavi svirati. Danko mu mahne pa pođe na desno. Onda se predomisli i skrene nalijevo. Još jednom pokaže Sri-ju znak „odlično je“.)


7. SCENA

(Redakcija časopisa. Filip i Elena sjede, svatko za svojim radnim stolom i ispred svoga kompjutora. Stolovi su zatrpani papirima i novinama).

FILIP: Ja nikako i baš nikako ne mogu na ručak, iako bih tako obavio i doručak i večeru! Uh, mrzim to što stalno iznova moramo u svoje tjelesne kotlove ubacivati pogonsko gorivo! A kako me tek živcira ovih sto pedeset mailova! Što sam ja trebao postati da ne bih ovako bio svakoga dana zatrpan svim mogućim izvještajima, od Sesveta do kraja planeta?  Vidi, imam rimu.

ELENA: Svjetioničar, čuvar ovaca? Ja već godinama u svojim najskrovitijim maštarijama ne sanjarim o erotskim pozama, nego o ovcama i kozama. Vidi, i ovdje rima. One na pašnjaku, ja se ležim ispod lipe i čuvam ih, blenem u oblake i boli me briga za sve, ne znam ni u kojem stoljeću živim..

FILIP: Nije loše. Ni ja ne snatrim o pozama, nego o životu na brodici. Spavati na širokoj pučini u brodiću koji se blago ljuljka, uz miris mora i neba…I drveća i bilja kad se usidriš uz neki pusti otok…To mi se čini vrhuncem života.

ELENA: Nije ni to loše. Moram razmisliti ima li još tih vrhunaca…

FILIP: Ima, ali ovdje sigurno nije. Čovjeka nekamo nanese stihija, slučaj, ili pogrešan izbor i on se tamo ulogori za cio život, kao mi ovdje. Pa čovjek nije drvo!

ELENA: Ameri u radnom vijeku promijene deset radnih mjesta.

FILIP: To što rade Ameri, slabo mi koristi.

ELENA: Imaš dojam da si zeznuo svoj život?

FILIP: Često. A ti ga nemaš?

ELENA: Svaki dan.

FILIP: Iako imaš dvoje krasne djece?

ELENA: To su neki drugi životi. Ja sam ja.

FILIP: Moja žena kaže da djeca uzmu ženi život.

ELENA: Istina. Ona njima da život, oni ga njoj uzmu. Da ne bi bila sama, žena podnosi goleme žrtve.

FILIP: (Prelistava faksove, telegrame, poštu, čita mailove) Da, žrtve. Sve vijesti su o žrtvama. I poneki zločinac, tu i tamo, kad ga pronađu, što baš nije često.

ELENA: Žrtve se daju uhvatiti. Sad stvarno ne nedostaje neugodnih senzacija, a tiraža nam ipak pada.

FILIP:  Ljudi su na sve oguglali. Ništa više nije senzacija. Šefe, ja sam jutros prije posla kod kuće nahranila četvero, a sebe nisam stigla.…

FILIP: Pođi ti na ručak, ja sada ne mogu.

ELENA: Zaista moram, jer inače ne mogu popiti lijek, koji se uzima uz jelo.

FILIP: Dobro, kažem ti da možeš ići. Pola sata ti je dosta?

ELENA: Naravno. Samo da uzmem mantil….

(Ide do vješalice).

FILIP: Kupi meni jedan sendvič.

ELENA: Sa čim?

FILIP. ( Gleda tekst, ne prati je) I jednu bananu.

ELENA: Samo jednu?.

FILIP: Dobro, ostani jedan sat, ali ni minute više.

ELENA: Hvala. Treba li mi kišobran? Padalo je jutros…

(Gleda kroz prozor. Zvoni telefon. Elena se javlja). Da. Tko pita? ( Sluša) Može li doći? (Poklopi slušalicu i govori Filipu) Danilo Raguž želi doći gore. Pita Siniša da li ga može pustiti.

FILIP:  Stanisavljević? Ne! Što će mi  on!

ELENA. Šefe, gdje će nam duša.

FILIP: Moramo raditi svoj posao! Nećemo stići novine napraviti!

ELENA: (Govori na telefon) Slušaj, Siniša, pitaj ga zašto želi gore. (Sluša, pa kaže Filipu) Samo mali razgovor.

FILIP: Od koliko?

ELENA: (Siniši u telefon) Reci mu- samo 15 minuta. Kao kod doktora .(Spusti slušalicu)

FILIP: Još mi on fali u ovom krkljancu. I što uopće hoće?

ELENA: Što god hoće, moramo ga primiti. Dugo smo bili ekipa. Čovjek je sada u nevolji....

FILIP.: Život je surov i prema njemu i prema meni, ali on je sam sebe doveo u taj umak. Nije se štedio, ali nije bogami ni nas. Neka ide dovraga. Ti sad ne možeš otići, izaći ćeš zajedno s njim.

ELENA: Taj je čovjek dobio nagradu Međunarodne novinarske federacije za hrabrost…

FILIP:  Što mu to vrijedi kad naš narod ne može smislit' nikakve federacije.

(Danko je naglo otvorio vrata redakcije i upao u sobu, pa stao pred Filipa i Elenu)

DANKO: Dobar dan. Hvala što ste me pustili gore.

(Malo se zaljulja).

FILIP: Nije ti dobro? Bolje da si otišao doktoru nego što si došao ovamo?

DANKO: Što će mi doktor, malo sam se bubnuo u glavu i natukao nogu i lakat. Ali nije mi ništa puklo, mogu hodati, micati ruke, dizati ih, evo vidite...A tko ti je rekao da sam ja pao?

FILIP:  Nisam ja rekao da si pao, samo mislim da si pio...

DANKO: Ma ne, ne, samo dvije čašice. Najviše tri.

FILIP:  Možda tri puta po tri?

DANKO: Pa još tri puta trideset! Ti si mene potpuno otpisao i zaboravio, nakon što sam tu dirinčio deset godina.

FILIP: Ako si došao pitati da te vratim na posao, to ne mogu.

DANKO. Nisam došao zato, nego…imam još dosta materijala o Štakoru. Ako hoćeš jak članak…( Vadi iz torbice hrpu izgužvanih ispisanih papira)

FILIP: Zašto bih ja to objavio? Nudi nekom drugom, sada si nezavisni novinar.

DANKO: Mislio sam da trebam prvo tebi ponuditi,  jer mi smo o tome već pisali.

FILIP: To nema veze. Nema više nikakvog „mi“ između tebe i mene.

DANKO: Ja za tebe više ne postojim ni kao novinar ni kao čovjek?

FILIP: Otvorio si aferu, a istraga nije ništa pronašla. Što sam ja trebao više s tim? Zašto si čačkao dalje kad ti to nitko nije tražio?

DANKO: Istraga nije pronašla ništa, a ja sam svašta.

FILIP:  Za tvoje dobro, zbog to malo ugleda i to malo zdravlja što ti je ostalo ako jest, savjetujem ti prijateljski da se okaniš toga.

DANKO: (Vraća papire u džep.) Dovršit ću ja tu priču, naći će se već netko tko će mi to objaviti, mnogi bi bili presretni da im to donesem. Ima ih još koji su imali peticu iz etike, ili makar iz marketinga. A ti nisi imao pet ni iz čega, nego valjda dvojku iz svega.

( Sjedne na dvosjed)

FILIP: Što si sad tu sjeo?

DANKO: Jer me boli.

FILIP: Zar sam te ja pretukao? Ili tjerao piti? Zvao sam te u posjetu? Samo baneš i svališ se u naslonjač! Imamo posla, moraš odmah otići!

ELENA: Zašto te boli? Zato što si pao?

DANKO: Nisam pao, nego me  Štakorov narodni poslanik sustigao na ulici i gurnuo na kante.

ELENA: Jadničku. Daj da vidim.

(Gleda mu ozljede, podiže mu nogavicu).

DANKO: Ma pusti Elena.

FILIP:  Dobro si prošao! Mogao te gurnuti pod auto.

DANKO: To je i on rekao. Kao da ste se dogovorili.

FILIP:  Nisam se ja ništa ni sa kim dogovorio. Nije me više briga za tebe, jer ti  ne zaslužuješ moju  podršku!

DANKO: Dobro, nema veze. Eto, priznajem da sam ja jedna zla, opaka, sebična, podla, pakosna, zlobna, zavidna,  gadna, podla divlja svinja, pa i još gore od toga.

FILIP:  Dva puta si rekao da si podla svinja, to si htio podcrtati?

DANKO:  Mogu još jednom ako hoćeš.

FILIP:  Što sad ovim želiš postići?

DANKO: A zašto sam takav? Možda me Onaj takvim stvorio zbog nekog razloga koji ne znamo ni ja ni ti. Bilo bi bolje da sam drugačiji. A kakav to? Gdje su mi uzori, da naučim od njih? Neka svi oni koji mi zamjeraju što sam takav, kažu kakav bih morao biti. Valjda je glavni problem što nisam nikome od koristi, pa bi  bilo najbolje da me i nema na ovome svijetu...Ali kad sam već tu, pomozite!

FILIP: Već smo ti pomogli sto puta, ne možemo  u nedogled! Elena, riješite ga se, ne mogu ga više gledati ni slušati, vi imate bolje živce. (Pođe ka izlaznim vratima)

ELENA: Čekajte Filipe, ne mogu ja ništa, pa kakve ja imam ovlasti…

FILIP: Objasnite mu kakav je i gdje živi, ja više ne mogu stalno jedno te isto ponavljati, pa bio u pitanju Danko Raguž ili neizmjerno mnoštvo drugih problematičnih suradnika! Ma ima li još normalnog i ispravnog čovjeka?

DANKO: Život, kakva katastrofa, kakvo lutanje, neka se netko sažali na  Sotoninog bastarda, on zaslužuje milost jer ne zna što čini.

FILIP: Što god da si došao tražiti, ne mogu te shvatiti ozbiljno u tom stanju!

DANKO: Trebam pomoć baš zato što sam u takvom stanju.

FILIP: Da znam izliječiti pijanstvo, ti bi već odavno bio zdrav jer sam se prilično potrudio oko tebe. Zašto bih ti ja više pomagao?

DANKO: Jer ti imaš gen za altruizam, kao što ja imam za alkoholizam.

FILIP: Izlizao mi se više taj gen! Kao drvosječi kralješci.

ELENA: Reci točno i konkretno što hoćeš, Danko, zadržavaš nas.

DANKO: Ako ti netko kaže da je rođen pod nesretnom zvijezdom, to znači da je rođen u ovom podneblju. Neću reći: u ovoj zemlji, jer može biti rođen i na moru. Ali svakako smo mi ovdje u Hrvatskoj pod hladnim, zemljanim, teškim, mrkim sazviježđem Djevice, koje donosi nesreće. Tako nam stoji iznad glava i gura nas tamo i ovamo....

FILIP: Insistiraš na tim zvijezdama svaki put kad si pijan. Pa čak i ako jest tako, zašto sebi ne pomogneš znajući to?

DANKO: Pomagao sam drugima.

FILIP:  I time stekao gomilu neprijatelja.

DANKO: O kome sam god pisao, uzeo me na zub.

FILIP:  To ti je čudno? Mazohisti su rijetkost. Svi mi imamo mnogo neprijatelja. I više nego što mislimo.

DANKO: Moj najveći neprijatelj nalazi se u mojoj glavi, a većih mučitelja od svojih osjećanja, nisam sreo u životu.

FILIP: I što bih sad ja trebao učiniti s tim?

DANKO: Ako kažeš da ne možeš ništa, onda ne možeš. Idem ja,  izvinite na  na smetnji.

FILIP:   Slušaj ovog novinara. Pa ovdje nitko ne govori "izvini" već petnaest godina.

ELENA: Kamo ideš takav?

DANKO: Moram naći neko mjesto, pa ću otići tamo.

ELENA: Zašto ne ideš kući?

DANKO: One me sigurno više neće primiti kući.

ELENA: Žena ili punica?

DANKO: Ni  jedna ni druga. Ni Ana ni Anita.

FILIP:  Kakav ego u majke. Od kćeri načinila svoju umanjenicu..

DANKO: I od mene.

ELENA: Kad si uzeo njihovo prezime. Rekle su da te neće pustiti u stan?

DANKO: Da, ako dođem bez…nečega što sam trebao donijeti.

ELENA: Pa odnesi im to što trebaš odnijeti.

DANKO: Ne mogu.

ELENA: Moraju te pustiti u stan, prijavljen si tamo.

DANKO: Nije u tome stvar.

ELENA: Pa reci u čemu je.

FILIP: Elena, ne zagovaraj ga, neka ide i pusti nas na miru, hoćeš da nam sutra izađu novine sa bijelim stranicama?!

ELENA: Filipe, ma vidi kako je smlavljen! Zar nemaš nikoga kod koga možeš otići?

(Danko se zaljulja kao da će pasti,  jedva se održi na nogama).

Idem ja ipak pozvati Hitnu!

FILIP: Joj, koja bi to tek bila komplikacija…A vrijeme samo curi….

DANKO: Ma ne, nemojte zvati Hitnu, molim vas Elena...

FILIP: Ne želiš da utvrde koliko si popio.

DANKO:  Nisam pijan, ljuljam se zbog povreda...

FILIP:  Jesi vidio tog tipa?  Znaš tko je?

DANKO: Ne, samo mi je rekao da je to zbog Štakora…Opomena pred isključenje. Natukao je kapuljaču  na glavu, kao demoni bez očiju iz horora.

FILIP: Demoni bez očiju?

DNAKO: Kao ubojice koji se šuljaju mračnim ulicama.

ELENA: To je vidio netko?

DANKO: Prošao je neki čovac, ali mi je rekao da nije ništa vidio. Malo je ljudi bilo na ulici, svi se voze.

FILIP: Znači, nemaš nikakvog svjedoka…

ELENA: Mogao ga je tako i ubiti. Da je udario glavom o beton...

DANKO: Jedni ljudi popravljaju stvari, a drugi ih uništavaju. A ja sam mješanac između prve i druge vrste: popravljao sam svijet a uništavao sebe.

FILIP: Škakljao si grdosije po tabanima, pa su te otpuhali.

DANKO: I ti si me otpuhao.

FILIP:  Znaš koja je bitna razlika između tebe i mene? Ja znam kad treba stati, a ti ne znaš.

DANKO: Mislio sam da si hrabra, velika faca.

FILIP: Bio sam dugo, ti to dobro znaš. Kolike smo samo afere prvi pokrenuli.

DANKO: Govorio si: ublaži stvari, ne idi tako temeljito, zar baš moraš imena spominjati, pusti čovječe.

Ali ja nisam htio ništa "pustiti", i uvijek sam ti odgovarao onom rečenicom iz filma „Dogma“…

FILIP: „Neutralni idu u pakao.“

ELENA: Otkad ne radiš ovdje, mnogo je manje prijetećih poruka, tužbi je znatno manje, pa i novčanih odšteta.

DANKO: Bila vam je veća tiraža, pa ste imali odakle plaćati odštete.

FILIP: Hvala, ovako je bolje.

DANKO: Jer više ne razgrćete prtine da izađete na čist put…

FILIP:  Samo si ti znao kako se izlazi na put?

DANKO: Šta mogu, ja mislim i dok spavam, ova mašina u mojoj glavi radi na atomski pogon, a svijest mi je stalno našiljena kao strijela ubojitog ratnika; nisu samo nagoni strasni, postoji i nešto kao strast uma…

FILIP: Nalivanjem si sve to upropastio. Srozavao si ugled i novinama i sebi, ljudi su ti se smijali, sve manje su nam vjerovali, a mene su sa svih strana prozivali…Govorio si mi da piješ kako bi ublažio oštrinu svog zapažanja, jer  tvoja pamet  svima smeta. Ali što si morao otići u drugu krajnost?

DANKO: Na drugom kraju se nalazi blesan.

FILIP: A što drugo?

DANKO: Dobro, onda idem, što će blesan u redakciji jednog genija. Hvala i doviđenja.

FILIP: Nema na čemu, zbogom.

DANKO:  Ja sam svima višak, pa i sam sebi! I u stvari, ti si u pravu: bedačina sam ja, nego što! Baš pravi glupan!

ELENA: Nemoj pričati gluposti da si glupan.

DANKO: Što ja kao otac mogu naučiti svoje dijete? Važnu stvar! Mogu joj reći da radi sve suprotno od mene, to je najpametniji savjet koji joj mogu dati! Jer ja sam potpuno zabrljao u svakom pogledu!

FILIP: Dobro, slažem se, idi sad napokon!

DANKO: Jadno moje dijete, pa ja mu neću ništa donijeti! I jadna moja žena, na jedvite jade sam vratio njeno povjerenje, ali sada  sam opet sve pokvario!  I apsolutno joj više ne mogu na oči!

FILIP: Idi kući i riješi to s njima!

DANKO: Trebam vašu pomoć! Gledajte, moram vam to ispričati, ipak sam s vama proveo tolike godine! Znate, stvarno je strašno to što sam učinio.

FILIP: Čuli smo sto puta! Neću te više slušati!

ELENA: Filipe, čujmo ga!  Hajde, Danko, kreni, ali požuri.

DANKO: " Ako izneseš ono što je u tebi,- ono što si iznio, spasit će te. Ako to ne izneseš, uništit će te." Znate već tko je to rekao. Po Svetom Tomi …

FILIP: Ma znamo to svi, hajde.

DANKO: A ja sam sada ušutkan, ne govorim jer ne pišem, ali ja nisam rođen za šutnju! Moram izreći svoje mišljenje, pa makar vi držite kako je to mišljenje jedne obične pijane svinje.

FILIP: To si sam rekao. Ali fakat samo brabonjaš, a mi imamo previše posla!

DANKO: Ovdje se uvijek ima previše posla. I ja sam ga imao previše . Pišete priče o ljudima. Pa i ovo je priča o čovjeku! Evo, reći ću vam i ono loše o sebi, jer sam uvijek na druge upirao prstom, a sada priznajem: i ja sam taj, koji zaslužuje kaznu !

FILIP: Pa dobro, dovoljno si kažnjen, a i ja s tobom!

DANKO: Bio sam prava cugerska kurva: nikad nikome nisam rekao "ne", makar to bilo u 7 ujutro, u tri u noći, na prazan ili na pun želudac. Idem gradom, mnogi me poznaju, kako ste, ide, kako vi, ide i meni, aj’mo jednu u to ime! I onda uz svako piće dobijem neku priču ili informaciju. Što više tura, to više podataka. Ljudi se otvore, kažu ti stvari koje trijezni ne bi rekli, ne moraš iz njih izvlačiti.

FILIP:  Kakva koristoljubivost.

DANKO: To mi ti kažeš? Novinar si 30 godina! Nisi to radio? Ne, ti bi napio njih, a sebe bi održao trijeznim.

FILIP: Tako si trebao i ti.

DANKO: Ja ne bih nikoga namjerno napio.

FILIP:  Svejedno.

DANKO: Uostalom, ljudi jedva čekaju da iz sebe istresu te pogane stvari koje su čuli i vidjeli, samo im treba dodatne hrabrosti. Pio sam  najviše zbog posla. A onda sam izgubio posao zato što pijem. Tako ste  barem napisali u papiru s otkazom. Službena verzija.

FILIP:  Nema druge verzije osim te. Nagovarao sam te na liječenje da ti ne bih morao dati otkaz. A ti si tvrdio da ti ne treba, jer možeš ostaviti kad god hoćeš..

DANKO: Želio si mi vidjeti leđa, ovako ili onako. Ako odem na bolovanje, nema me, ako mi daš otkaz, nema me. Nisi ti mene htio otpiliti zbog pića, jer to nije smetalo mom radu. Ja sam u takvom stanju pisao bolje nego trijezan. A i lakše sam podnosio pritiske rokova, prijetnje, stresove, šokove i ucjene.

FILIP:   Ti si valjda zaboravio da si i prije ovako padao, ali te nije gurao Štakorov Poslanik, nego tvoj Maliganski Demon! Pa zar te nisam i ja dizao?

DANKO: Čovjek padne a ti ga još izmlatiš!

FILIP:  Što trabunjaš, tko te  izmlatio?

DANKO: Tako si me žestoko prodrmao, da su mi skoro oči ispale.

FILIP: Ma ti si potpuno pobenavio! Tako mi i treba kad raspravljam s neuračunljivom ispičuturom! Još se čudiš što si dobio nogom u guzicu! Pogledaj se! Ne prestaješ sramotiti ove novine i redakciju i sada kad više ne radiš ovdje!

DANKO: Da, sramotim i državu! I sunčanu galaksiju!

FILIP:  Ti se opasno igraš mojim strpljenjem.

DANKO: Kad govoriš bezvezarije! Zašto ti zaboravljaš da sam ja pristao na liječenje! Doživio sam  strašnu reakciju alkohola na tablete koje sam počeo uzimati, a ipak sam  nastavio s liječenjem,  iz čega se vidi koliko sam čvrsto bio odlučio prestati!  Samo tko je to probao, zna kako je teško liječiti se od ovisnosti. Vodio sam jako tešku borbu sa mojim unutrašnjim podstanarom, koji se opirao i tražio- barem vino ako ne nešto žešće! Stalno sam bio u strahu da će mi taj trotl narediti da bacim antabus i odjurim do prve krčme! Najgori od svega bio je upravo taj strah da neću uspjeti!

ELENA: Ja sam vjerovala da ćeš uspjeti. I Anita isto tako.

DANKO: Ja sam sebe stalno uvjeravao: moram!  Mogu! Vjerujem u sebe! Anita mi je pomagala, nije htjela pokazati nikakvu sumnju, hrabrila me i obavljala sve poslove i u kući i vani, kako ja ne bih morao među ljude. Tako je bila nesretna sa mnom, a ipak mi je sve oprostila i bila je ushićena što se liječim. Da ne govorimo o djetetu. Možete li vi pojmiti koliko ja volim njih dvije? A sad…sad sam opet uprskao stvar . Ovaj put… nepovratno…

ELENA.: To si nam došao reći?

DANKO: Došao sam po pomoć!

FILIP: Znaš točno kako ti se može pomoći?

DANKO: Znam, treba mi pozajmica od 500 kuna !

Dala mi je Anita toliko za CD sviraljku. Za poklon mojoj maloj Miri. Ali sreo sam neke mulce i spiskao lovu. Ona mi je dala 750, trećina mi je još ostala.

ELENA: Kakva ste to skupa pića pili?

DANKO: I jeli smo.

FILIP: Ma nemoj!          Umjesto dara kćeri, priredio si provod i nacvrcao se do besvijesti! Sad idi kući i snosi posljedice.

DANKO: Žena mi je rekla da ne dolazim kući ako se dogodi- ovo.  Ne trebam ni pokušavati . Još sam se ljutnuo što mi ne vjeruje do kraja.

ELENA:  Mogu je ja  nazvati i sve joj objasniti?

DANKO: Što ćeš joj  objasniti? Ja moram kupiti taj poklon i tako riješiti stvar. A novce vraćam čim zaradim.

FILIP: Tko ima toliko novaca kod sebe?

ELENA: Ja imam 200 kuna.

FILIP: Treba ti za hranu! A ja ti ne bih posudio ni da imam, jer znam da mi ne bi vratio. Mogu ti novac jedino pokloniti, , ali nemam toliko kod sebe, pa bih morao još prikupiti  po redakcijama.

DANKO: Da, ali ne moraš mi ništa poklanjati, jer ja ću ti zaista vratiti.

FILIP: Ako budeš govorio da ćeš mi vratiti, ne dam ništa. Više volim ostati bez 500 kuna,  nego tebe opet vidjeti !

DANKO: Joj, boli me cijelo tijelo, u glavi mi je groblje, u ustima kloaka, u stomaku deponij otrovnog otpada…Ja sam septička jama…Moram brzo u  klonju…Samo da se danas izvučem iz ovoga…Joj, zlo mi je, sve mi se diže…

ELENA: Idi brzo u toalet, nemoj mi sve ovdje izručiti!

( Danko izjuri iz redakcije)

FILIP: Što ćemo mi s tim čovjekom? Uslijed ovolikog posla?

ELENA: Zlo mu je, možda je glavu povrijedio?

FILIP: Da, pukla mu je sklopka. Jel' ti vjeruješ  u ovu njegovu priču? Meni se čini da on i ne zna što mu se dogodilo…

ELENA: Idem ja brzo po jelo sad dok ga nema.

FILIP: Čekaj, moramo se prvo riješiti tog luđaka! A da mi zovemo policiju? Možda nam samo oni mogu pomoći…

ELENA: Joj, Filipe, policiju…

FILIP: Ugrožava red i mir, upao je na radno mjesto, ometa radni proces...

ELENA: Rekao si Siniši da ga pusti.

FILIP. Učinio sam grdnu pogrešku! Tko bi rekao da ćemo upasti u ovakvu nevolju, mislio sam da se izliječio!

ELENA: Možemo pozvati njegovu ženu da dođe po njega?

FILIP: Jadnica Anica. Koja sudbina...

ELENA: Valjda je popio antabus. Sjećam se kako je znao uzeti tabletu nakon pića, umjesto prije njega, pa bi imao mučnine, znojio se, drhtao, tresao se i trčao u WC kao sada…

FILIP: Tablete se potuku s alkoholom, a bojište je cijelo tijelo. Znači, nije se ništa popravio.

ELENA: Zato je on i došao jer ovdje ima toalet, a znao je da će mu pozliti. I nije se usudio otići  nego nas je zagovarao dok to ne obavi tamo gdje može.

FILIP: Da, da. Zovi ti njegovu ženu i sve joj reci, preuzmi to, a ja nastavljam s poslom. Ona je s njim potpisala ugovor „u dobru i u zlu“. Ja nisam.

ELENA: Filipe, budimo na njegovoj strani.

FILIP: Ne daj nam Bože tu stranu.

ELENA: Nemoj otpisati čovjeka.

FILIP: Pa nisam, još držimo njegove pohvalnice na zidovima. Ali…ima li tu još čovjeka?

ELENA: Hoće li znati naći toalet,  možda ne zna da radi samo onaj na kraju hodnika…

FILIP: Idi ga uzmi za ručicu pa ga odvedi. I ponesi kišobran.



8. SCENA

(Danko ide mračnim hodnikom. Bezbroj vrata. Proba otvoriti jedna, ali ona se ne daju otvoriti.

Ide do drugih vrata, proba otvoriti i njih, ali i ona su zaključana.

Ide dalje. Otvara treća vrata i ustukne. U vratima stoji njegov brat Goran, kao svetac u niši, i govori mu strogim glasom)

GORAN: Vrata su ti zatvorena. Uzalud kucaš, neće ti nitko otvoriti. Sve si nas izigrao a najviše sebe.  Doveo si se u strašno stanje, čovječe. Ti više nemaš ravnotežu ni duha ni tijela. Propio se pa propao. Brat sam ti, nije mi svejedno što uništavaš sebe i svoju porodicu ! Kažeš da piješ jer želiš smanjiti svoju pamet! A tko je to utvrdio tvoju preveliku pamet?  Kad bi bilo tako, valjda bi te takav um doveo do uspješnijeg života. Istina je, znao si čitati sa pet godina, sa devet si napisao roman, u školi si zbunjivao učitelje jer si ih ispravljao: „Niste  točno rekli,  ja to mogu bolje objasniti djeci“! Ni majka ti nije bila dorasla, stalno te  ušutkivala, neprestano se žalila na tebe. Bio si mali vunderkind, zabava susjedima. Ali to je zabavno dok si bio dijete. Kad si odrastao, postao si čovjek s problemom. Mama te pokušavala opravdati pred ljudima i uvijek im govorila: “Popravit će se Dane! Vjerujte, popravit će se on!” Ali ona im je lagala. Nisi se dao utjerati u red. Sreća tvoja što otac nije bio s tobom, jer bi te on sredio batinama. A možda bi to bilo i bolje za tebe... I za sve nas... Nitko te ne cijeni i ne vjeruje ti, a ja ću ti sada reći što mislim o toj tvojoj pameti: ti si, brate Danilo, nezreo i nedorastao,dječji mozak u odrasloj glavi, naivac i infantilac. Bolje bi ti bilo da se promijeniš- ako nije prekasno,- nego  da smanjuješ svoju pamet, jer ti od nje neće ništa ostati…

(Danko zatvori vrata . Otvara sljedeća, a u dovratku stoji Majka)

MAJKA: Strašno je gledati kako ti propada vlastito dijete. Uvijek sam sebe za to okrivljavala. Zašto sam te uopće rodila? Stalno plačem zbog tebe. Milion puta si me uvrijedio, piće ti uništava mozak i ne znaš što govoriš, nisi uopće svjestan koliko zla nanosiš drugima!  Uvijek sam te pred drugima pokušavala opravdati i govorila im: “Popravit će se Dane”, iako sam znala kako su mali izgledi za to. Najstrašnije je što me optužuješ kako sam te uvijek sputavala i da ti nisam davala nikakvu podršku. A ja sam ti dala najviše što se može: život sam ti dala! I nisam  morala više ništa! Sve ostalo čovjek mora sam pronaći u životu!

(Danko zatvori vrata i ode niz hodnik. Otvara nova vrata. U dovratku stoji Otac)

OTAC:  Ti si izbrisao svoje prezime i oca,  odrekao si se predaka  i porijekla, izdao si  čitavu svoju lozu i rod,  to je tvoje "hvala" pradjedu koji je prošao Golgotu Solunskoga fronta, djedu kojega su fašisti tri puta u dva rata ranjavali i ocu kojem su spalili kuću i imanje koje su stjecale četiri generacije i otjerali ga sa vjekovnog ognjišta? Sve si nas  izbrisao! Pa ti, znači, više nisi moj sin? Nego tko si ti sad, čiji si? Meni si, znači, bio samo jedan štrc! Kao iz tube majoneze! Imao sam takvih jedno 20.000 do sada! Bilo koji je mogao postati neki  Danko, Marko, Janko ili Ranko, ali rodio se baš- Usranko, sretnog li mene! A ja  ionako već odavno sumnjam da si ti moj sin! Kako bi čovjek mogao napraviti dijete koje je sto po sto različito od njega!

(Danko naglo zatvori vrata. Popne se uz nekoliko stuba i otvara druga vrata. U njima stoji ulični svirač Sri.).

SRI:  Zovem se Sri Chinmoy. Uzeo sam ime moga učitelja iz poštovanja prema njemu. A ti možeš uzeti ime svoga šankera. Imaš ih dosta za izbor. Pijanci su ljudi koje ne možeš uzeti za ozbiljno. Ljudi bez važnosti. Oni uništavaju sebe da bi kaznili druge. Ali drugi to tako ne vide i žrtva je uzaludna. Ako nemaš snage išta učiniti kako bi popravio stvari u zajednici, bolje se skloni. Tako je mislio Konfucije.

Ti si se zaglavio u šahtu, a to baš nije ugodan položaj. To što činiš ne mijenja tvoj život na bolje, pa izađi iz rupe, pred tobom je čudo života, puno mogućnosti svakojakih. Što mučiš svoju dušu radi nesreća kojima nisi vinovnik i koje ni na koji način nisi mogao spriječiti…

Popni se na neko brdo i mirno promatraj panoramu ovoga svijeta. Živimo u maloj zemljici malog planeta,  a u Svemiru ima 400.000 vrsta čovjekolikih bića koja žive na različitim planetima, a od svih njih, ljudska vrsta je najmizernija po svojim sposobnostima i tehnologiji. To piše u Vedskim knjigama, najstarijim knjigama na svijetu. Mi smo slabi mravi, -i to piše, pa zato nitko od tebe ne traži da na leđa tovariš velike vreće: ne moraš plaćati danak ni zbog jedne stvari za koju nisi kriv, a ono za što jesi, odmah prestani raditi. I da ti bude lakše : ja sam sedam godina bio narkoman i izliječio sam se, može se to…Ali snosim mnoge posljedice za ono što sam bio i činio u tih sedam godina, sve dođe na naplatu...

(Danko odlazi, a Sri  sam zatvara svoja vrata.

Danko otvara nova vrata. U dovratku stoji ANITA)

ANITA: Dušice, poslala sam te po mini-liniju za Miru, jesi li je napokon nabavio? Sigurno si kupio nešto lijepo sa divnim zvukom…Čekamo te…

(Danko zatvori vrata, pa ode dalje. Zastane pred jednim uokvirenim tekstom na zidu.)

DANKO: Nagrada Međunarodne novinarske federacije…za novinarsku hrabrost…za Daniela Raguža…Čestitam, moj naklon, hrabri junače... (Klanja se. Onda opet otvara neka vrata.. U dovratku stoji Ana.)

ANA: Zanemaruješ svoju ženu, svoju majku, brata i dijete:  nisi znao ni koliko će godina sutra navršiti! Kakav si ti otac i uzor, kakav muž i oslonac, pretvorio si se u neodgovorno i lažljivo čudovište, u nepouzdanog slabića, kakva je budućnost toga djeteta  i žene ako ostanu s tobom?  Strašno je gledati kako propada tako talentiran čovjek.  Toliki su uspjeli, a ti, koji si od svih pametniji, nisi. Na žalost, pamet i volja nisu sinonimi.  Zato toliki umni ljudi propadaju...

Ako si nisi mogao pomoći sam, zašto prema Bogu nisi dignuo pogled i zamolio ga za pomoć? Ako si izgubio vjeru u ljude i  zajednicu, zašto se ne obratiš onome koji će razumjeti tvoje riječi i čuti tvoju molitvu?

Mole se i jači i veći od tebe. Možda su takvi zato i postali jer su im molitve uslišane  Ti bi se trebao veoma pokajati, pa se liječenjem i molitvom očistiti, a onda od svih ttražiti oproštaj. Moraš, zete, moraš prestati s takvim životom. Primi vjeru, primi dar Duha Svetoga, učini ono što je tolike spasilo. Digni se iz blata zemaljskoga, digni pogled gore, tko god priziva ime Gospodnje, bit će spašen. Čovjek je okrnjen, sam sebi nedovoljan, otvori  Svetome vrata, neka uđe…

(Danko zatvori vrata.  Ide dalje hodnikom i zastane ispred neke slike na zidu)

DANKO: Bože pomozi, Bože pomozi. E. Ma baš. To ionako nije Bog . To je samo Guttenberg.

( Ide dalje. Otvore se sama vrata. U njima je ANITA)

ANITA:  Uvijek mi bježiš, moj Danko. Mi više nemamo nikakav zajednički život, nikakva zadovoljstva, ni u čemu mi ne pomažeš, mi te ne zanimamo... Ako ne prestaneš tako oduzimati život i nama i sebi, tražit ću rastavu.

( Zalupi ta vrata. Onda ih opet oprezno otvori)

ANITA: Uvijek sam ti vjerovala, uvijek te u svemu podržavala. A ti…Što ću ja s tobom, moj  mužu? Odrekla sam se tolikih stvari zbog tebe. Bojim se, morat ću se i tebe odreći. Iz bajke o Pepeljugi, meni je određen samo prvi dio. Želim dalje. Želim da i meni jednom dođe kočija pred vrata. Ili barem- da dobijem nazad svoj život koji je prije tebe bio bolji.

( Danko polako i lagano zatvori ta vrata. Ide dalje hodnikom. Dolazi do jednih metalnih vrata i pokušava ih otvoriti. To ide veoma teško; pokušava izvući iz ležišta metalni klin-šipku, kojom su zabrtvljena vrata. Izuva cipelu, pa lupa njome po klinu i uspije ga izbiti iz ležišta od metalnih prstenova. I onda otvara vrata koja  jako i neugodno škripe).

DANKO:  Najbolje se skloniti. Što sam ja kriv, zar sam ja sebe stvorio? Ja sam sebe rodio? Ja sam odlučio kakav ću biti? Ja sam odredio kako ću živjeti? Ja sam odlučio piti? Ništa od toga. Ili sam zaboravio gdje je taj toalet, ili su ga sklonili…Premjestili…

( I uđe u neki mračni prostor, te za sobom povuče vrata).


9. SCENA

(Unutrašnjost prostorije u koju je ušao Danko. To je zapušten suterenski prostor, u koji se nekad kroz prozorčić sa ulice ubacivao ugljen, a sada su u njoj kotlovi za grijanje, odbačena ambalaža, polomljene stolice, jedan poderani naslonjač. Na njemu sjedi Danko i piše nešto na svoje papire. Na sebi ima samo košulju, jer je vruće. Začuje se oprezno, pa onda malo jače lupanje na vrata.)

FILIPOV GLAS: (Izvana) Danko! Jesi tu?

ELENIN GLAS: ( Izvana) Danilo! Javi se!

SINIŠA: Osiguranje!

DANKO: Tu sam…

SINIŠA: Zaštitar, ulazim!

DANKO: Pa uđite, tko vam brani.

( Vrata se polako otvaraju. Danko ne diže glavu, i dalje piše. Na vratima se prvo pojavi Siniša, a onda i Elena i Filip, koji oprezno ulaze)

SINIŠA: Razvalio je vrata.

DANKO: Ništa nisam razvalio, samo sam izvukao klin.

FILIP: Nisi nas trebao toliko prestrašiti. Učinili smo za tebe koliko smo mogli!

ELENA: Bili smo u potpunoj panici dok smo te tražili…

FILIP: I još većoj dok smo otvarali vrata. Ja mislim da mi je tlak skočio na dvjesto.

ELENA: Svašta smo zamišljali…

DANKO: Oprostite. Sad znate gdje sam, pa možete otići. Ovo je moja slobodna zona. Imam posla.

(Anita proviruje iza Elene i Filipa)

SINIŠA: Nije to ničija zona nego kotlovnica i morate van iz nje.

FILIP: Tvoja žena nije se uopće usudila pogledati unutra.

(Danko diže glavu )

ELENA: Ovdje ima pravih štakora, mogu te izgristi, Danko.

DANKO: Čuo sam cijukanje, to su bezopasni miševi.

ELENA: Tražili smo te kao ludi. Kako si nam mogao ovo učiniti? Zašto si se tu zavukao?

SINIŠA: Morate napustiti zgradu. Ova prostorija treba biti zatvorena jer je opasna za boravak.

DANKO: Ne, tamo vani je opasno. Ovdje sam našao raj.

FILIP: Prevršio si mjeru Danilo.

ELENA: Ti i dalje pišeš?

DANKO: Mora se. Ljudi trebaju znati.

ELENA: Toliko se mučiš, a  ako netko to i objavi, već sutradan će u novinama biti druge stvari.

DANKO: Svatko mora napisati svoje.

SINIŠA: Napustite prostoriju, gospodine Raguž.

( Prilazi mu i podiže da sa sjedalice)

Hajde, idemo.

DANKO: Ma pusti me, što me gurkaš i pipkaš?

SINIŠA: To baš  nije ugodan posao, ali moram.

DANKO: Pa dobro, idem, ne trebaš me siliti. Moram uzeti svoje stvari.

SINIŠA: Uzmite pa idemo.

( Siniša dohvati Dankovu jaknu sa neke kutije, ali mu je Danko uzme iz ruke.)

DANKO: Daj to, mogu i sam!

SINIŠA: I bolje je tako, ionako je miris te jakne kao da je izvađena iz smeća.

DANKO: Ma svatko mene drmusa i drži mi prodike…Recite mi,  kamo bih ja sada trebao otići?

(Danko uzima svoju odjeću i torbicu. Anita prilazi Danku, a ostali se malo udalje od njih).

ANITA: Danko…

DANKO: Zabrljao sam, Anice.

ANITA: Znam, sve su mi rekli.

DANKO: Ne osuđuješ me?

ANITA:  Pokušavam to potisnuti. Srećom imaš ime Danilo, to jest Daniel, i ono me uvijek podsjeća na to da je čovjeku samo Bog sudac. Dobro je to ime, upućuje nas kome moramo prepustiti tako težak posao.

DANKO: Svoje krivice ja osjećam najviše sam. Puno sam gluposti učinio. Ne očekujem da me primiš kući. Od mene nema nikakve koristi.

ANITA: Ne mogu te ostaviti na cjedilu. Možeš poći sa mnom.

DANKO:  Zaudaram na smeće i kotlovnicu.

ANITA:  Imamo mi našu kupaonicu.

DANKO: Želiš da idem s tobom?

ANITA: Ideš svome domu.

DANKO: A hoće li kod kuće biti predavanja i prodika?

ANITA: Ispričat ću ti što sam proživljavala dok sam te čekala i tražila. Ako to budeš smatrao prodikom, onda je tako.

DANKO: Istrpjet ću, dužan sam ti to. Ali više cvikam od tvoje majke.

ANITA:  I to ćeš morati podnijeti. Obitelj civilizira divlju mušku sortu.

DANKO: Njoj ću se teže iskupiti nego tebi. Znam da ćeš biti na mojoj strani, ali nemoj preći na njenu ni u jednom času, molim te. Mada iza nje stoji cijela Biblija..

ANITA:  Iza tebe stoji Bog, a on je veći. Samo joj govori: ja se zovem Danilo.A to znači Daniel. A to znači: Bog će mi suditi, a ne vi...

FILIP: ( Eleni) Čudesna žena. Kao ona Rose Strauss na Titanicu, koja nije htjela u čamac za spašavanje  u koji su smjele ući samo žene, nego je radije potonula s mužem Jackom.

ELENA: ( Filipu, da ne čuju Anita i Danko) Jack je to sigurno zaslužio, a i nije bio kriv za katastrofu. A ovaj muž…on je probušio njihov Titanic...A ova Rose mu uvijek sve oprašta, zato to i radi…

ANITA: (Svima) Imala sam jedan prsten: pet latica je činilo cvijet od jantara na njemu, a sunce se ogledalo i titralo u tim laticama: peterostruko sunce. Bezbroj puta me to fasciniralo, stalno sam gledala taj odraz sunca u jantaru, tu njihovu igru, kao da su razgovarali…Toliko sam voljela taj prsten, da sam bila potpuno očajna kad sam ga izgubila. Još osjećam bol zbog toga gubitka, iako je od toga prošlo nekoliko godina…Kako bi mi onda bilo da izgubim čovjeka koji mi ga je poklonio?

DANKO: A ja sve činim da me izgubiš...

( Provjerava i trlja kvrgu na glavi)…

ANITA:  Skoro si ti mene izgubio. Ako me želiš opet pronaći, moraš se jako potruditi. Ali istinski. Želiš to?

DANKO: Ako tebe pronađem, nači ću i sve ostalo. Stvarno mogu kući ?

ANITA: Čeka te tvoja klinka. Jel’ te boli to?

(Opipava mu glavu)

DANKO:  Ma nije  važno. A poklon…

ANITA: Koliko ti je novca ostalo?

DANKO: Trećina, četvrtina…

ANITA: Kupit ćemo joj cipele, a mini liniju drugi put.  Moramo i Milki kupiti večeru, nema za nju ničega u kući, a rižu s povrćem neće.

DANKO: Ja hoću.

FILIP:  Kupite nama mačje piškote, zbog vas nismo ništa jeli! I daj mi te svoje papire, ako hoćeš...

DANKO: Zašto?

FILIP:   Malo bi' pogledao šta si ti to izronio iz mulja.

( Daje mu papire)

DANKO: Evo, izvoli. Točno si se izrazio.

FILIP: Ali ništa ti ne obećavam.Čujemo se.

DANKO: Hvala Filipe. I tebi Elena.

ELENA: Ma ništa.

FILIP: Idite sad.

SINIŠA: Idemo. I nemojte više ovamo provaljivati.

DANKO: Ma ne dolazi u obzir, kakvi, ja više neću nikad…

ANITA: Bolje nemoj ni ti ništa obećavati, Danko! I ni u što se zaklinjati. Tako činiš svoje terete još težim…

DANKO: Dobro, kunem se da se više neću zaklinjati…

(Svi izlaze i odlaze hodnikom).


K R A J