Gušterica

 
OSOBE:
 
            DORTA, 60-ak godina

            VLADIMIR, 30-ak godina

            RIBAR,  60-ak godina



1. SCENA

(terasa kamene otočke kuće, noć) 

DORTA:      Jesi li za plavac ili dingač?

VLADIMIR:   Plavac. (Dorta donosi bocu, pruža je Vladimiru) Mmmmm…kakav miris.

DORTA:         Kasno navečer, kad je bonaca, vino miriše po moru. Ja volim mrvicu mora staviti u vino. Planktoni daju pravi bouquet.               

VLADIMIR:  Obožavam otočka vina. Može?

DORTA:      Naravno. (Vladimir joj toči)

VLADIMIR: Kako je dobro na ovoj terasi! Kao da sam na brodu. Čujem more ispod  nogu.

DORTA:      Gdje si se smjestio Vladimire?

VLADIMIR: Prva kuća na lijevo kad se uđe u selo.

DORTA:      Kod stare vještice?

VLADIMIR: Ha, ha! Odmah me pitala što ću sam na otoku izvan sezone. Ponudio sam se da joj zalijem vrt, a ona me odmah pitala kome ja to odlazim. Bojim se, ako joj okopam luk, da će saznati pola mog života.

DORTA:      Ma nemoj se s njom upuštati! O meni ni riječi!

VLADIMIR: Ona svašta priča. Pa rodica vam je.

DORTA:      U petom koljenu! Svi su oni meni rođaci. Ne znaš ti otočka posla. Nisi joj trebao ništa govoriti.

VLADIMIR: Meni su otočani zanimljivi. Ne rasipaju riječi, kao ni vodu. Sve točno procjenjuju.

DORTA:      O da, da, diplomati. Samo mene izostavi iz njihovih kombinacija.
                    
VLADIMIR: U redu. Vi određujete pravila.

DORTA:      Svi se ponašaju kao da su krivi. Ja nogom nisam kročila u selo ne pamtim otkad. Ne zanima me. Poklat će se za moje slike kad umrem. Ali, načekat će se. Živjet ću sto deset godina, za dišpet.

VLADIMIR: I to mogu napisati?

DORTA:      Piši što hoćeš. Imam toliko godina da, hvala Bogu, više ni o kome ne ovisim. Slobodna sam. Za mene su prošle godine straha. (zaustavlja mu ruku) Ne, nemoj mi više točiti, dobro je.

VLADIMIR: Još malo. (malo joj dolijeva) Stvarno je potpuna bonaca.

DORTA:      More je došlo ispod stepenica. Čuješ kako miruje? Što volim ovo kasno doba! Mmmm…To je moje vrijeme…

VLADIMIR: Uopće se ne miče. Sad je totalno gusto i crno.

DORTA:      Pravo vino. Obožavam, obožavam ovo. Evo, to ti je moje vrijeme za slikanje.  Ponekad me ova ljepota dovodi do strašnog zasićenja. Ljepota je za umjetnika zapravo zamor materijala, iscrpljujuća, depresivna, uvijek ista.  

VLADIMIR: Zbog čega ste onda ovdje tako dugo?

DORTA:      Nemam dovoljno prostora za bijeg. Valjda sam lijena...Ma! A gdje bih ja, molim te lijepo, mogla ovako zaposjesti prirodu, slobodu? Ne podnosim više ljude. Prošlo je moje. Sad je vrijeme za puževu kućicu...A osim toga ovdje mogu noću u samoći raditi i baciti se gola u more. (sjeti se) Nemoj to za Boga miloga napisati. Dat ćeš mi da autoriziram tekst. Ništa ne smije van bez mene.

VLADIMIR: Dobro. Kako želite. Ja ću se prilagoditi. (vadi diktafon i namještava ga)

DORTA:      ‘Ajde, molim te, nosi to! Pa neću valjda diktirati! Pit ćemo vino. Slikat ću, a ti se motaj ovuda.

VLADIMIR: Imate pravo. (sprema diktafon) Evo, ja vam mogu pomagati u kući ako treba ili bilo što...Upozorite me ako ostanem predugo.

DORTA:      Da, naravno. Važno je da živiš sa mnom neko vrijeme. Nisam uvijek pitoma.

VLADIMIR: Znate da neki ljudi misle da više niste živi? Časna riječ! Bio sam prisutan kad su se kladila dvojica likovnih kritičara iz vaše generacije.

DORTA:      Još nisu posenilili? Baš mi je drago što je za njih vrijeme stalo. I kad stvarno umrem, neće prestati. I što imaju za reći?

VLADIMIR: Ha, ha! Ma…ništa bitno…

DORTA:      Ma, znam, ionako. Impotentni mužjaci, uvijek su se takmičili sa mnom. Bog im nije dao talent. A ni ono drugo. Muškarac mora imati jedno il’ drugo, inače je ni za što. Ah, nije se vrijedilo dokazivati pred njima! Nisu me mogli dovabiti u krevet, pa su se okomili na moje slike!…Pa što sad hoće, pobijedili su. A što je tebe toliko zaintrigiralo da si potegao čak ovamo?

VLADIMIR: Mislio sam da ste...da bi vas trebalo…zapravo zaslužujete da…        

DORTA:      (naglo ga prekine) Kakve zasluge! Pa nisam političar! Daj, daj! Pričali su ti o muškarcima u mom životu. Ha?

VLADIMIR: Mislim da ste bili fatalni…

DORTA:      Tako ti se čini?…

VLADIMIR: Znam.

DORTA:      E, pa sad definitivno više nisam “fatalna” ni za koga, hvala Bogu. I to je prošlo.

VLADIMIR: Ni sa kime…niste bili sretni?

DORTA:      Nitko me nije usrećio. I točka. Slobodno mi kažeš što su me još ogovarali, nećeš mi slomiti srce, bez brige.
 
VLADIMIR: Ima ljudi kojima je stalo do vas. Evo, ja stvarno želim…
 
DORTA:      (prekine ga) Već godinama živim sama i nitko me se nije sjetio…Bit će nekom proradila savjest kad te poslao…Ja ti ovako živim: rano ujutro donose mi ribu - prije nego odem spavati. Danju uglavnom spavam. Mrzim jako svjetlo. Ustajem kad zađe sunce. Radim od ponoći do izlaska sunca u najvećoj mogućoj tišini. Kao u hramu.

VLADIMIR: Ako nemate ništa protiv, mogu vam ja odlaziti po vino i spremati ribu. Ovako: ja ću  neko vrijeme živjeti potpuno kao vi. Preuzet ću vaš bioritam. Jest ću isto što i vi, pit ću isto što i vi.

DORTA:      Baš ćeš se usrećiti! Ha, ha, ha! Ja imam puno loših navika.

VLADIMIR: (toči joj) Super! To mi se sviđa. Da nazdravimo! (kucnu se)

DORTA:      Sto godina nisam pila u društvu.

VLADIMIR: Znači solo vam je draže...

DORTA:      O - vidi ga! Ovdje nema tako zgodnog društva.

VLADIMIR: Hvala.

DORTA:      Daj da ti vidim dlan.

VLADIMIR: Čitate iz dlana?

DORTA:      Daj ruku.

VLADIMIR: Mokra je.

DORTA:      Pa što onda?

VLADIMIR: Sklizak sam k'o riba.

DORTA:      Obrisat ću je. Opusti se. Evo. Krasni prsti…Ne smeta te? (briše mu ruku pažljivo maramicom)

VLADIMIR: Neee…jako ste nježni.

DORTA:      Drhtiš. Opusti se. Nemoj grčiti prste. Ruka ti mora slobodno padati.

VLADIMIR: Uh, škaklja me.

DORTA:      Da vidimo…Oooo! Dobro, odlično. Uuu, što su ti lijepe linije! Pravilne. Ne presijeca ih ništa loše… dosta dug život, zdravlje…dobro, bit ćeš zadovoljan…
                     nekako…sve je čisto.

VLADIMIR: Za što imam sklonosti?

DORTA:      Pa…otvorene su ti mogućnosti prema umjetnosti, to može biti iskorišteno…

VLADIMIR: U kom smislu? Imam talent?

DORTA:      E, pa sad – to valjda znaš. Zapravo, najjači ti je aspekt novčana dobit, sve u svemu…

VLADIMIR: Pa ne znam…čini mi se kako još ništa bitno u životu nisam napravio. Stalno se pitam što bih trebao. uglavnom čekam da se nešto desi. Sve mi se ponavlja. Unaprijed sve znam, to mi ubija volju.

DORTA:      Pa ne vidim da su ti suđene dramatične stvari. Ali ćeš dobro živjeti i nećeš se napatiti.

VLADIMIR: Ništa drugo? Tako ravno…

DORTA:      Pa to je divno! Da je barem meni  tako, a ne ove brazde pune prekida, kaosa, borbe. (pokazuje mu svoj dlan) Hvala Bogu da nisi osuđen na nemir. Neki ljudi su iznutra pobuđeni, stalno u nemiru, neki to traže izvana. Bit ćeš ti sretan, još kako!

VLADIMIR: Niste mi baš puno rekli. Imate mekane jagodice prstiju.

DORTA:      Puno radim. Ne vjerujem ti.

VLADIMIR: Da, da!

DORTA:      Vidiš ove tragove boja?

VLADIMIR: Neee…Imate toliko ožiljaka…da vidim prsten!

DORTA:      To nije običan prsten.

VLADIMIR: Mmmm…zanimljivo…ugravirano je…samo malo…gušter…baš neobično. Prekrasan je. Gdje ste ga nabavili?

DORTA:      Obiteljsko nasljeđe.  Jesi li ti već dolazio na otok?

VLADIMIR: Ma kakvi! Zašto?

DORTA:      Kao da sam te vidjela ovdje.

VLADIMIR: Ne, ne, nisam.

DORTA:      Idemo u more!

VLADIMIR: Sad?! U ponoć?

DORTA:      Pa što? Ja živim noću.

VLADIMIR: Popili smo.

DORTA:      Ha, ha, ha!

VLADIMIR: Ne volim kad je sve crno oko mog tijela. Kao da sam zatvoren u  mrtvački kovčeg. Noćas nema ni mjesečine.

DORTA:      More u noći rastvara sve tajne. Moraš doživjeti to iskustvo.

VLADIMIR: Hoćete li se sa mnom kupati po danu?

DORTA:      Nikad se ne kupam u dnevnoj svjetlosti. Daj, dođi da te upoznam! Što se bojiš? Pa ti tražiš uzbuđenja.

VLADIMIR: Idem, pa makar potonuo na dno! Prepuštam se vama. Vi ćete me vući za noge.

DORTA:      Ha, ha, ha! Čekaj, uzmi vino. I čaše, čaše.

VLADIMIR: Ma da!

DORTA:      Da, da. Moraš probati vino s morem. To je moj specijalitet kuće. (odlaze)



2. SCENA


(blijedo svjetlo pred zoru; Dorta na štafelaju slika; dolazi stari ribar, šutke ostavlja ribu, čeka)

DORTA:      ’Ajde‚ samo tu ostavi, vidiš da sam u poslu. (on stoji i čeka) Ma nema nikakvog posla više, ’ajde ća! Fala! (on krene i u hodu popravlja njene razbacane stvari) Sutra ne trebam ribe. (on je začuđeno gleda) Dobro, idi sad. Ne prčkaj! (on ode) (Dorta radi; s leđa joj prilazi Vladimir i gleda njen rad preko njenog ramena, on neopazice vadi fotoaparat i bljesne njime; ona se prestraši, trgne i počne smijati; on je nastavlja fotografirati)
                    
DORTA:      Zabunio si se, Vladimire! Ja ti nisam foto-model!

VLADIMIR: Vi me više zanimate. Može profil? Ovako: stanite uz sliku, radite. Ja ću vam doći s leđa. (namješta se iza nje) Ne mičite se. Prekrasno...

DORTA:      (na trenutak prisloni svoju glavu na njega) Muškarci mi se nisu divili dok sam slikala. (naglo se uozbilji i počne raditi)

VLADIMIR: (i dalje stoji iza nje, govori joj gotovo na uho) Mogu to napisati?

DORTA:      (šuti i radi)

VLADIMIR: Napisat ću ovako - (na uho, vrlo intimno) - ne postoji tako neuhvatljiv trenutak
                     koji Dorta ne bi mogla izraziti.

DORTA:      (naglo se okrene, gleda ga čvrsto u oči, to traje toliko da Vladimiru postane
                     nelagodno, on bljesne aparatom)

DORTA:      Makni aparat!

VLADIMIR: Ne smijem vas više gledati?

DORTA:      Ne. Ulaziš u moj prostor. Možeš spremati ribu.

VLADIMIR: Gle, Vladimir je dobar za  proste poslove - kupovina vina i čišćenje iznutrica.  Stvarno mi ide. Svi mačci iz mjesta prate me uokolo. Ali sam previše običan muškarac da gledam rađanje umjetnosti. No dobro, nema veze. Ribe već izdišu za mnom. Čekajte me, ribe, ribeee! Što ja to vidim? Mali osmijeh u kutu usana? Aaaa, vidim ga kako slatko migolji, migolji, migolji…

DORTA:      (prasne u smijeh)

VLADIMIR: Vaaauu! Umjetnost se nasmijala! Ne mogu vjerovati, obasjala  me je! Ja sam izvan sebe! Sad sam spašen - do svoje smrti, a i poslije.

DORTA:      (smijući se) Hoćeš da prekinem?

VLADIMIR: Ni govora. Ja sam sada ozračen. Zračim. Hej, vi slikate po danu? Više vam ne smeta svjetlo?

DORTA:      Pokušavam promijeniti bioritam

VLADIMIR:  A! Idem po vino. (izlazi)

DORTA:      (smiješi se, neko vrijeme radi, vidno dekoncentrirana, osluškuje, razmišlja,
                     šeće, gleda svoje ruke, čuje da se Vladimir vraća, naglo ponovo uzima kist)

VLADIMIR: (naglo ulazi) Evo me! Pozdravljaju vas ribari. (čisti ribu i pijucka vino) Jedan od njih mi je rekao: "Ajme lipe žene, ajme lipe žene, Bože mi 'prosti! A tek u mladosti!"

DORTA:      Stari jarac!

VLADIMIR: Kako mene zabavlja njegova faca! Ispitivao me kad sam stigao, pa jesam li došao službeno, pa dokle ću ostati,  pa što radim čitav dan kod vas…

DORTA:      Reci mu da sam  mu poručila ako se ne obrije i ne stavi zube da se neće
                     razlikovati od svog jarca.

VLADIMIR: Ha, ha, ha! Kakav je to lik! Fenomenalan je!

DORTA:      Rekla sam ti – nemoj se miješati s njima. Hvala ti što si me izdao.

VLADIMIR: Ma ne! Stari me oduševljava, a to nema veze. Cigareta mu je upala u obraze, nema  svih zuba, sav kvrgav kao maslina, ali on trtlja i fuflja o vašoj ljepoti. Kako vam to samo uspijeva? Cijeli život vam uspijeva.

DORTA:      Ništa na otoku nije bezazleno. To su sirovi ljudi, uopće nije simpatično.
                     Ljepota na otoku nosi prokletstvo. Zašto se uopće s njima upuštaš?

VLADIMIR: Pa  što?

DORTA:      Ma nemoj mi ih uopće spominjati! Krivi su mojoj majci. Bila bi možda živa da nije bila žrtva otočke zlobe.

VLADIMIR: Što su napravili vašoj majci? (Dorta šuti, stanka) Pa recite mi sad kad ste započeli!

DORTA:      Ma samo ću se ozlovoljiti i neću moći raditi…

VLADIMIR: Stvarno me zanima što se dogodilo vašoj majci. Ovdje svi nešto mistificiraju. 

DORTA:      Samo slušaj. (ushoda se, za to vrijeme Vladimir potajice uključuje diktafon i stavlja ga na nevidljivo mjesto) Žene u lozi moje majke bile su izuzetne ljepotice. Strahovito su se ponosno držale, tako su bile odgajane. Radije su ostajale neudate, tolika je to bila ljepota i prkos. Odudarale su od svih. Muškarci su ih se počeli kloniti jer su odbijale jednog po jednog. To je izazivalo jal čitavoga mjesta. Svi su priželjkivali da one odu u samostan. Nikada nijedna nije otišla. Svaka takva priča, ako se ponavlja, zaokružuje se na otoku u legendu jer se ne može širiti dalje, preko mora. Legenda kaže da ona koja bi ipak popustila i udala se, nakon nekog vremena bi umrla i pretvorila se u guštericu. A umirale su, naravno, od teškog života i grubih i ljubomornih muževa. Ne može na otoku opstati velika ljepota. To nije nikad bilo, niti će biti.

VLADIMIR: Aaaa, zato! Gušterica je u prstenu. Gušterice slikate. Baš sam se pitao zašto ta gušter-faza...

DORTA:      To je snažan obiteljski simbol koji djeluje preko mnogih generacija. Sa mnom će nestati...ja sam posljednja iz loze.

VLADIMIR: A, šteta....I što je bilo s vašom majkom?

DORTA:      Muškarci su otišli na more. Žene su ostajale na otoku i čekale. Zamisli gomilu
                     žena, zapravo napuštenih, koje jad, težak život i nedostatak ljubavi pretvara u
                     vračare. Tako su mojoj majci čarale, čarale i zatrovale brak. S otoka zloba ne
                     može pobjeći preko mora, nego ubija svoje stanovnike. Moj otac je napustio mamu u visokoj trudnoći.

VLADIMIR: Nema šanse da se može začarati čovjeka, to su bapske priče. Ljudi nas napuštaju, bez odgovora.

DORTA:      Ne, ne, on je preko noći nestao, pobjegao na brod. Majka je bila očajna, ja sam rasla u njenoj utrobi. Sanjala je teške snove i bila jako uznemirena. Otac se vratio s mora na moje rođenje. I zamisli, rodila mu se djevojčica. Dobio je napadaj bijesa iza zatvorenih škura. Sirota moja mati, koji dan po porodu otišla je u crkvu. Uzela je hostiju i njena usta ispunila su se krvlju. Gutala je vlastitu krv dok  nije počela gusto kapati, kapati… Tu večer je potpuno iskrvarila.

VLADIMIR: Stravično. Vjerojatno je čitavo vrijeme imala unutrašnja krvarenja…

DORTA:      Žene su dugo ispirale njenu gustu kosu. Sve ih je pokosila žalost i strah. U jastuku su našli ušiven pramen majčine kose i krilo šišmiša. Otac je odjurio
                     natrag na brod i ostavio me.

VLADIMIR: I više ga nikada niste vidjeli?

DORTA:      Samo jednom, na kratko se pojavio u selu. Postao je zabavljač na brodovima. Božanstven glas. Talentiran, lijep i ljenčuga. Taj je mrzio motiku i ribe. Rekao je da odlazi u operu. Nikad se više nije čulo za njega. Pa kog vraga je odlazio ako nije ništa napravio? Uništio familiju ni za šta! Ah, uvijek kad se sjetim mame ščepa me žalost i nepravda. Ja ću jednog dana leći uz mamu. Na njenom nadgrobnom kamenu uvijek se sunčaju gušterice. Ne mogu neopaženo otići do groblja da me ona otočka bagra ne vidi. Mrzim to. Moram noću poskrivečki odlaziti na groblje.

VLADIMIR: Pa zato i pletu priče oko vas.

DORTA:      To je moj ritual. Odlazim kad je mjesečina. Ponekad ugledam noćnu guštericu kako se ljeska na mjesečini. To je nestvarno…Pogledamo se ona i ja, hipnotiziramo i onda se zaustavimo u vremenu, okamenimo…tko zna koliko dugo se gledamo…stojimo kao sjajni kipovi u noći…

VLADIMIR: Nemojte se tako skrivati. Koliko sam ja pričao s njima, imam dojam da osjećaju strahopoštovanje. Oni zbilja žele komunicirati s vama.

DORTA:      Daaa, sada žele! Ali ja ne želim. Uopće ne želim.

VLADIMIR: Priča mi gazdarica da more izbacuje vaše slike.

DORTA:      A, to ih ja bacam. Pa što? Samo živim u skladu s prirodom. Kad si vidio stabla kako čuvaju lišće za galeriju? Pa da naslijedi ova bagra koja samo na to računa. Kad mi više ne bude gušt – fijuuu! – ode sve u more. Ono mi je pravi prijatelj. U oporuci – sve ostavljam moru. Baš tako. Nek’ se žale Posejdonu.

VLADIMIR: Kad se tako ponašate,  time namjerno produžujete legendu. Vi ste savršeni medij za otočki misticizam. Nije ni čudo,  kad vas vide da po noći odlazite na groblje.

DORTA:      Ne želim se miješati s njima. Mi nismo načinjeni od iste tvari. Oni su od zemlje, ja sam od mora. Vratila sam se k mami. Nije me bilo od djetinjstva. Ovdje mi se život pojednostavio, bolje mi je. Iza sebe sam ostavila život koji je bio djelomično veliki kaos...

VLADIMIR: A jeste li ikada razmišljali o samostanu?

DORTA:      Ha, ha, ha! Dobro pitanje! Znaš, razmišljala sam, ali me ne bi primili. Imala sam previše ljubavnika i  nijednog cijelog muža.

VLADIMIR: Super, nema šanse da se pretvorite u guštericu.

DORTA:      Ha, ha, ha! Jesi siguran? Moj kraj bit će završetak ciklusa rađanja i umiranja. Nužno je da se pretvorim u guštericu.

VLADIMIR: A zašto to ne naslikate?

DORTA:      Znaš kako se ja sada osjećam: kao da lebdim iznad otoka. Nije mi dobro, a ne znam zašto. Sve sam to zaboravila, a opet - mučno mi je. U malom mozgu stoji mi nešto iz davnina, nešto čemu ne znam ime. Navukao si me. (skida prsten s ruke) Želim da podijeliš nešto sa mnom.

VLADIMIR: Zašto?

DORTA:      Podsjećaš me…na mladost. Stavi ovaj prsten.

VLADIMIR: Ne mogu to primiti. Ne.

DORTA:      Samo dok si ovdje. Kod tebe sam pohranila svoju priču. Ona je u prstenu i djeluje. Prešla je od mene k tebi. Imat ćeš snove o otoku. Izoštrit će ti se boje, okusi, mirisi…

VLADIMIR: Nisam spreman…

DORTA:      Što se bojiš? Neće ti se ništa dogoditi. Ti nisi iz moje loze.  (pruža mu čašu) Natoči mi, molim te. Punu. (ispije naiskap)

VLADIMIR: (isključuje potajice diktafon, toči njoj i sebi, pije)  

DORTA:      (prekine ga) Vino je tako gusto...Puna su ga usta...Daj mi da ispijem tvoju čašu...(ispija njegovu čašu zadignute glave tako da joj tanki crveni mlaz teče niz obraz i vrat)


3. SCENA

(Vladimir sjedi na stolcu, vidno pospan, pozira Dorti)

DORTA:      Strpi se još malo…moram uhvatiti odnose proporcija na licu…

VLADIMIR: (glava mu počne klimati, trgne se,  zijeva) Spaaaavaaa mi se.

DORTA:      Pomaknuo si se. Budi malo sabran. Moraš surađivati. Nemoj biti tako pasivan i odsutan.

VLADIMIR: Srušit ću se sa stolca.

DORTA:      Molim te, vrati onaj isti izraz. Ma ne tako doslovno!

VLADIMIR: Pa ni vi niste doslovna slikarica. Je l' mogu ja spavati i pozirati?

DORTA:      Ne može. (osluškuje) Ššššš!

VLADIMIR: Što je?

DORTA:      Šuška nešto. Sve me smeta. Tiho budi.

VLADIMIR: Mogu dobiti čašu vina? (zijeva)

DORTA:      O ljudi moji, prije rane zore! Čekaj, strpi se malo. (opipava Vladimirovo lice, prstima proučava crte lica) Poludjet ću. Pomičeš se. Nemoj me zezati.

VLADIMIR: Ne trebate zato biti nervozni.

DORTA:      Ma ne…imaš složen odnos proporcija. Vidiš da se mučim. Ne mogu...ne znam...

VLADIMIR: Nos mi je prevelik u odnosu na uši, što mogu.

DORTA:      To nije bitno.

VLADIMIR: Vi se ne možete koncentrirati. (za sebe) Ženama je bitno kad se muškarac najmanje nada. 

DORTA:      Ti si lijep. Imaš grivu i snažne crte Bakusa...kao da si rođen iz mora. Moram to dobro napraviti. 

VLADIMIR: Zašto vam se ruke tresu? Pa vi imate tremu!

DORTA:      Čekaj, moram nešto probati…(premjerava kistom Vladimirovo lice)

VLADIMIR: (šokiran) Hej, što to radite? Na što vam ličim?!

DORTA:      Ne mogu te uhvatiti. Nešto mi se opire...nisi ti kriv...sjećanja...kao da  mi netko drži zavezane ruke...pomozi mi.

VLADIMIR: Ne mogu! Gušite me!

DORTA:      Pokušat ću nešto. Samo malo!

VLADIMIR: Je l’ dosta?!

DORTA:      Još malo, još mrvicu…(kistom umočenim u boju prelazi mu preko lica)

VLADIMIR: Dosta! (naglo ustane, istrgne joj kist iz ruke i baci ga, primi Dortu čvrsto za ruke i ne pušta je)

DORTA:      Aaaa! Pusti mi ruke, Vladimire!

VLADIMIR: Slobodno vičite, baš me briga.

DORTA:      Ti si skroz šašav! Isuse, makni sad ruke!

VLADIMIR: A, neće ići. Vi ste do malo prije mene imali u rukama.

DORTA:      Pusti me.

VLADIMIR: (unosi joj se u lice) A ne proučavamo moje lice izbliza?

DORTA:      Ne, gotovi smo. Hajde.

VLADIMIR: Kamo se žurimo? Do izlaska sunca  još je sat vremena.

DORTA:      Idem spavati, daj me pusti!

VLADIMIR: Ma zašto bi išli spavati? Pa tek sad sviće umjetnost! Je l’ da ovako ideje bolje padaju na pamet?

DORTA:      Ne zezaj se, Vladimire, uopće mi nije smiješno! Puštaj me!

VLADIMIR: Idemo u more! (on je povlači prema izlazu, ona se opire)

DORTA:      Neću! Ne! Jesi li ti normalan?! Aaaa! Nemoj me siliti! Ne volim to! Neću u
                     more, pusti me!

VLADIMIR: Ne bojte se! Gdje je još sunce.

DORTA:      Pusti me! Ma neću! Čuješ ti mene?! Aaaa!

VLADIMIR: Pa  što, već smo se kupali zajedno. (naglo je digne u naručje i izleti s njom van)


4. SCENA

(rano jutro; Dorta leži na leđima na tlu u crnim naočalama, s raširenim rukama u pozi totalne relaksacije, dolazi ribar, ona i dalje nepomična; on naviknut, posprema njen stvaralački nered; Dorta ustaje, pjevuši ariju iz “Karmen”, radi Vladimirov portret na štafelaju)

DORTA:      Samo mi kvariš moj red. Ne mogu naći neke stvari. (pauza) Ej, a jesi li ti ikad bio u operi? (uhvati ju nesavladiv, gotovo histeričan smijeh) Ma da ne bi, moš’ si mislit!

RIBAR:        Bija san.

DORTA:      (zagrcne se od čuda, prestane se smijati) Ooooo? Nisi bio na kopnu ni kad si bio bolestan. A jesi čuo za Karmen?

RIBAR:        Možda. (ugleda Vladimirov nedovršeni portret na štafelaju, osupne se)

DORTA:      Karmen je ciganska princeza. (pomalo karikira otočki akcenat) Ona ti nije tila don Hosea, nego Eskamilja. Eeee -  da si bija u operi ko što nisi, zna bi zašto. (opet ju uhvati smijeh)

RIBAR:        A ču san ti ćaću kako piva doli na rivi - biće baš tu operu.

DORTA:      Ma kako si ga ti mogao čut - pa imao si dvije godine! Dobro se sjećaš.

RIBAR:        Baš ka šta je i on piva u operi. (iznerviran slikom i njenim ponašanjem, pokazuje) Ovaj ti je ispa ka munjen. (ljutito izjuri van)

DORTA:      (za njim) I ne trebam te više! (odjednom omjerava i grozničavo prepravlja sliku na štafelaju) Ružan si?!…O Bože…unakazila sam te…ne ide mi...užasno sam se zapustila, postat ću prava otočka vještica…otkad si nisam ništa kupila, samo to, na primjer…stavit ću si crni rubac...već mi je vrijeme...Ne valja! (uzme čašu, otpije) Gdje ti je mladost?! Ma gdje je tvoja mladost?! (pljusne vino po slici, ljutito i razočarano baca se u ljuljačku, povremeno otpije gutljaj; dolazi Vladimir s ribom)

VLADIMIR: Bog, Dorta! Evo, stiže mjesni dobavljač s vinom i ribom.

DORTA:      (šutljiva, nepomična)

VLADIMIR: Umazani ste od boje. Sve u redu?

DORTA:      (okrene glavu)

VLADIMIR: Aha, ima slike, nema tona. Ha, dobro. (šutnja, toči vino, pogledava ju tu i tamo, nakon nekog vremena) Ribari su vas dali pozdraviti. (sluša što će Dorta reći, ona je nepomična) Sačuvali su zubaca za vas, a znate da nema ribe. Može sve na lešo danas?  (nema njenih reakcija) O. K.  Znate što su mi rekli? Da me vi   kvarite.

DORTA:      Zašto piješ s njima?

VLADIMIR: I kažu da vas vaš ribar gleda noću kad se kupate. Vraća se iz ribanja točno na minutu da vas vidi.

DORTA:      Stari jarac! On? Ha, ha, ha! ’Ajde bježi! Nema ti on ništa sa ženama. Živi sam k’o pas. Nijednu nikad nije htio. On? Ma on ti nema muda! Tko zna gdje je njemu ona stvar.

VLADIMIR: Ne bih rekao. Više ne razgovara sa mnom. A on je meni sjajan. Što njega ne naslikate?

DORTA:      Pa da mi dosađuje. Ni govora.

VLADIMIR: Malo sam s ribarima pričao o vašoj mami. Malo, da.

DORTA:      Isuse Bože!

VLADIMIR: Oni tvrde nešto drugo. Navodno, po njima priča ide otprilike ovako: vaš je otac
                     čitavo vrijeme bio na brodu, a vaša je majka zanijela s nekim, nije se saznalo s kim. Majka je od sramote hodala nekoj ženi u drugo selo da joj to sredi, ali nije išlo. Vi ste se ipak rodili, ali ona je udesila svoje zdravlje i umrla jer joj krvarenje uopće nije stalo nakon poroda. Otac nije bio prisutan kad ste se vi rodili. Pojma nije imao da postojite, nitko mu nije javio. Kad se vratio s mora, nije htio ni čuti za vas, a kako i bi kad niste njegova. Ujak i ujna su vas podizali dok niste pobjegli u grad.

DORTA:      O prokleta otočka bagra! Strijela ih nebeska udarila! (lupa nogom u zid)
                     Lažljivi tvorovi! Neka im sve ribe crknu, pomrli od gladi, nek' crknu, crknu! Oni će meni! Ispali im svi zubi i sva kosa! Nikad ih žene ne pustile u postelju! Prasci jedni ušljivi! Krepajte kad se češete tamo gdje vas ne svrbi! Nek' im narastu dlake po jeziku i nek' ih čupaju jednu po jednu, jednu po jednu, do krvi!

VLADIMIR: (suzdržava smijeh čitavo vrijeme, odlično se zabavlja)

DORTA:      Kome vjeruješ?! Srami se!

VLADIMIR: Dorta, uživam vas gledati kako se ljutite.

DORTA:      Smij se, smij se, strahovito je smiješno! Trebao si ih vidjeti kad su vikali za mnom i rugali mi se dok sam bila dijete! Kopile, kopile, iz torbe ciganske ispalo! Obilježili su me! U školi su mi krali jelo iz naprtnjače i stavljali guštere. Naravno da sam pobjegla. A sad bi se za ove moje slike potukli. Evo, tome se ja danas smijem. Umirem od smijeha!

VLADIMIR: Dorta, bio sam na groblju.

DORTA:      Vidio si gušterice na grobu one moje sirote?

VLADIMIR: Vaša majka i otac pokopani su odvojeno, u grobnicama svojih obitelji. Nisu
                     pokopani kao muž i žena… 

DORTA:      Pa što onda?!! (naglo se smrkne, ušuti; tišina; Vladimir mirno čisti ribu, pijucka vino, s vremena na vrijeme znatiželjno promatra Dortu; ona šara po slici; nakon dosta vremena progovara za sebe, posve mirno) Uništila sam tvoj portret.

VLADIMIR: Molim?! (prilazi slici) Isuse! Strašno! (gleda uništenu sliku sa zgražanjem) Sve se cijedi. Bljuvotina. Pa što vam je došlo?!

DORTA:      Izgledao si kao da si moj vršnjak.

VLADIMIR: I - kakve to veze ima?!

DORTA:      Izgledalo je debilno.

VLADIMIR: Pa što onda?! Možda ja imam vaše, a vi moje godine, možda smo vršnjaci, a možda smo još bebe!

DORTA:      Ne viči. Bole me ušne membrane.

VLADIMIR: Pa ja ovo ne mogu vjerovati! Ovo nije istina! Ovo nije istina! Zašto je niste dali meni?!

DORTA:      Što se pjeniš?

VLADIMIR: Što?! Neee - vama se čini da se ja pjenim. Smiri se, Vladimire, smiri se. Proći će. Sve prođe pa će i to.

DORTA:      Nisam pojma imala da ti je toliko stalo da imaš svoj portret.

VLADIMIR: Ne, nije mi stalo, više, uopće. Ne.

DORTA:      Napravit ću ti nešto drugo, bolje. Vino i ribu, mrtvu prirodu.

VLADIMIR: Totalno me boli briga za  mrtvu prirodu. Što će mi to?

DORTA:      Vidi ti njega! Nemoj se tako razbacivati. Moje slike koštaju. Dušo draga, ja u principu ne poklanjam slike.

VLADIMIR: Ja nisam ni očekivao da mi poklonite sliku! Mogli ste mi pokloniti ostanjke! One koje bacate u more. S čim tako izdašno hranite ribe.

DORTA:      Mogu ti napraviti drugi portret. Dobro, kad ti je toliko stalo.

VLADIMIR: Ma ne, ja ne shvaćam. Valjda sam ja glup. Užasno ste me iznervirali. Slika je bila otkačenje. Meni se strašno sviđala,  baš onako kriva i pomaknuta, sa smiješnim nosom i čudnim ušima, neproporcionalna. Zato je to umjetnost. Ja nisam umjetnik i nikada neću biti - da vježbam tisuću godina! Ovo što ste učinili nije fer. Ozbiljno! Stvarno nije u redu! Nema ručka danas. Neću čistiti ribu. Bacit ću ovog zubaca u more, briga me. Jedite same masline za ručak. Idem se kupati. Nema više vina. Nosite si ga sami. Briga me.

DORTA:      Vladimire, ne slikam dobro kao nekad.

VLADIMIR: Kakva taština! Pa vi…

DORTA:      (prekine ga) Nećeš ništa dobiti. Neću ti ništa dati za grad, odlučila sam.

VLADIMIR: I?! Dobro – O.K.! To smo apsolvirali! Što vam sad to znači? Dobro su mi rekli da ste totalna destrukcija! Vi imate nešto razorno u sebi, nešto ubilačko, vama nije problem rasturiti u sekundi bez žaljenja, vi nemate nikakvih ograda. Vi nemate milosti. 

DORTA:      Ma ne bi ti sad dala, ma ni ove mrvice sa stola!

VLADIMIR: Bacite sve, strgajte, super vam ide! (bijesno vadi iz svoje torbe skicu muškarca) Evo vam nešto staro, izvrsno za čupanje! ( baca joj skicu)

DORTA:      (iznenađeno promatra skicu) Kome si to uzeo?

VLADIMIR: Nisam uzeo. Dobio sam od vlastitog oca.

DORTA:      Staro je gotovo pola stoljeća…čudno da to nisam bacila. Očajan rad.

VLADIMIR: Ja sam njegov sin.

DORTA:      Konačno. Provocirala sam te da mi to sam kažeš. Dala sam ti priliku kad sam te slikala. Mislila sam kako ćeš shvatiti, toliko sam se petljala s tvojim portretom. Nisi imao muda. Ti si prilična kukavica, Vladimire. Ne razumijem kako od života toliko puno očekuješ. (Dorta trga skicu)

VLADIMIR: Na sitne komade…tako, samo dajte…Dorta, on je ionako mrtav.

DORTA:      Mrzim loše skice.

VLADIMIR:   Nije moguće?! Mrzite loše skice?

DORTA:      (usitnjava komadiće) Ribe su lude za starim papirom.

VLADIMIR: (na rubu suza od bijesa i nemoći) Zašto ste tako divljački, nepojmljivo, bezgranično sebični?! (okrene joj leđa)

DORTA:      (duga stanka, prilazi mu s leđa) Dragi Vladimir. Rastužila sam te. Vladice! Vlado!…Tako je lijepo da si tu…Vlado je sladak, dobar dečko. Draaaagi Vlaaaadooo…

VLADIMIR: Ma nemojte me-

DORTA:      Saaatki Vaaaadoo…

VLADIMIR: Smeta me, ozbiljno.

DORTA:      (gladi ga po kosi) Vaaadoo...

VLADIMIR: Je l’ vi sebe čujete? Nije vas stid?

DORTA:      Saaaatkiii, saaaatkiii, saaatkiii! Oce pusu! Vado oce pusicu! Pusicu, maju! Daaagiii-

VLADIMIR: (hvata njene ruke koje ga glade, čvrsto ih stisne) Tko sam vam ja?! Sin, možda?! Ha?! Ovakav bi bio?! Propustili ste to, Dorta…Mom ocu je bilo vraški žao što nisam vaš sin. (gleda je intenzivno u oči). Zašto niste rodili? Zašto s mojim ocem niste imali dijete? Čega ste se bojali?...Odgovorite mi!

DORTA:      Mili Vladoooo...

VLADIMIR: Vi ste se prepali! Vi ste nesposobni za vezu, za ljubav, za djecu! Strgali ste mog tatu na sitno već prije pola stoljeća. Nikad se taj čovjek nije sastavio. Mislite da smo mama i ja bili veseli kraj njega? Umirali smo od njegove turobnosti. Stalno je u kući bila tiha misa. Ja pojma nisam imao zašto moramo stalno biti tužni. Mama i ja smo zato živjeli neki svoj život, mimo tate. Smijali smo se kad njega nije bilo doma. Na samrti je mojoj mami rekao - Dorta! Tako sam prvi puta čuo to čudno ime. Mama  nije htjela doći na sprovod, a obožavala ga je. A on je nama uskraćivao radost života. Vi imate debelog udjela u tome zašto imam tjeskobni karakter. 

DORTA:      (ne želi se napustiti svoj film) Aaaaaa! Vaaaadooo! Buuubaaa!

VLADIMIR: Ženu boli i muškarca boli!

DORTA:      Jooooj!

VLADIMIR: Ovo ne boli. (privuče je naglo k sebi na samom rubu poljupca ili udarca, suspreže svoju energiju)

DORTA:      (zacvili, otrgne se i skupi) Aaaaa! (odjuri u kuću, zaključa se dva puta)

VLADIMIR: (za njom) Dorta, budite žena! (pauza; Vladimir smrknuto uzima komadiće strganog portreta)

RIBAR:        (utrčava naglo bez riječi, osvrće se, gleda gdje je Dorta, ignorira Vladimira)

VLADIMIR: (promatra njegovo nervozno traženje) Ušla je u kuću. Dobro je, što se se uspaničili?

RIBAR:        (nervozno slaže njene razbacane stvari, vidi uništenu sliku, ponaša se kao da nema Vladimira)

VLADIMIR: Može ona i bez vas. (odlazi)


5. SCENA


DORTA:      (češlja se i maže po prvi puta nakon dugo godina, ulazi ribar i s čuđenjem i divljenjem začarano stane kraj nje držeći ribu) A kog mi vraga smrdiš tu s tom ribetinom?! Jesam ti rekla hvala lijepa, ne trebam?! Jesi oglušio? ’Ajd’ ća! (on se ne može pomaknuti s mjesta; ona mu pokazuje) Ruž za usta. Puder. Sjenila za oči. Pa valjda si to vidio na televiziji. ’Ajde!

RIBAR:        A oće ti oni – toreador lovit ribu? (pauza) Oli ti ne vidiš da je on falši? (naglo odlazi)

DORTA:      (za njim) Gle, što smo se okuražili! Svašta! Neotesan narod, ni za što su. (Dorta šeće i razgovara sama sa sobom)  A da se ošišam? Iznenadit ću Vladimira!...

VLADIMIR: Dorta…

DORTA:      O?

VLADIMIR: Ovdje ste ostali od sinoć? Hoćete li otići u krevet? Skroz ste se orosili.

DORTA:      A? Uh! Nisam se presvukla.

VLADIMIR: Čekajte. Obucite ovo. (pruža joj vrećicu) Za pomirenje.

DORTA:      Pa nismo se posvađali.

VLADIMIR: Žao mi je zbog onog sinoć. Puknuo sam...nije to vaša stvar...stvarno nije...oprostite mi...

DORTA:      Ne, ne, sve je u redu. Nemam ti što opraštati. Hvala ti što si mislio na mene. Što je to?

VLADIMIR: Moram je vidjeti na vama.

DORTA:      (gleda vrećicu vidno uzbuđena, izvlači dugačku crvenu raskošnu seksi haljinu koju bi mogla nositi suvremena Karmen, ruke joj zadrhte i ona naglo onemoća) Oooo!…Baš moj broj…moj broj…(drhtavo trpa haljinu natrag u vrećicu)

VLADIMIR: I? Obucite je sad.

DORTA:      Kako si znao…moj broj?

VLADIMIR: Nemojte je spremati. Obucite je.

DORTA:      Vladimire…

VLADIMIR: Obucite haljinu. Moram nešto vidjeti.

DORTA:      Ne!

VLADIMIR: Pomislio sam kako se dugi niz godina niste obukli po želji nekog muškarca.

DORTA:      O!

VLADIMIR: Pa što je?

DORTA:      Nosi to, Vladimire.

VLADIMIR: Zbog čega?

DORTA:      Ovo nije haljina za mene.

VLADIMIR: Kako nije? Prekrasna je.

DORTA:      Odnesi je.

VLADIMIR: Previše  je seksi, izustite to, nećete krepati.

DORTA:      Vladimire, neugodan si!

VLADIMIR: Pa što ako je seksi? Nije u neskladu s vama!

DORTA:      Što je tebi? Osvećuješ mi se?

VLADIMIR: Licemjerni ste.

DORTA:      Molim?!

VLADIMIR: Lažete. Želite tu haljinu. Haljina je pogođena. Volio bih da to barem priznate.

DORTA:      Kad bi ti bio svjestan što govoriš!

VLADIMIR: Nismo ravnopravni kad se ovako postavljate, Dorta.

DORTA:      Ti i ja ne možemo biti ravnopravni.

VLADIMIR: Vrag bi ga znao zašto ste tako nedostupni, Dorta.

DORTA:      Dosta. Sad ćemo prestati s tom glupošću.

VLADIMIR: A ne, ni govora! Tek smo počeli! (dohvati ju naglo) Obucite haljinu!

DORTA:      Maltretiraš me, je l’ ti jasno?!

VLADIMIR: (drži ju čvrsto) Zašto se otimaš? Sama sebi nanosiš bol. Vidiš kako te lagano držim. Nemaš ni trunka povjerenja u mene.

DORTA:      Umorna sam. Možemo li prestati?

VLADIMIR: Obuci haljinu.

DORTA:      Ne, ne dolazi u obzir.

VLADIMIR: Recimo da si mi dužna najmanje da obučeš ovu haljinu.

DORTA:      Nisam nikom ništa dužna.

VLADIMIR: A ja ću si sad uzeti to pravo. Obuci haljinu koju sam dao u umjetničkom salonu posebno po svom nacrtu izrađivati za tebe. Skini se, Dorta.

DORTA:      Što ti ovo treba? Zašto me ponižavaš?

VLADIMIR: To je specijalan poklon. Značajno mi je da je baš sad obučeš. Dugo sam čekao. Hajde, počni. (gura joj haljinu u ruke)

DORTA:      Znaš što: ne ovisi mi život o toj haljini! Ja se mogu pokazati! (ljutito skida svoju odjeću i brzo se preoblači)

VLADIMIR: To i ja kažem. Vidiš kako je jednostavno…samo zamisli da smo u moru…oko nas, ispod nas, iznad nas – mrak…ne vidimo se…u moru nitko nije star, nitko nije mlad…(gleda ju s udivljenjem u novoj haljini) Evo, to je to. Isplivali smo. Savršeno. Privlačna si, stvarno jesi. Nemoj mene zato mrziti. Znao sam da sam pogodio. (Dorta kao hipnotizirana gleda sebe u haljini, prilazi Vladimir, prima je i spontano slow-motion zaplešu nestvarno, kao u nekom snu)

RIBAR:        (naglo ulazi, potpuno zatečen promatra prizor, treba mu par sekundi da se oporavi od šoka) E…ja zaboravija…(njih dvoje se zaustave i polako odlijepe jedno od drugog) Di mi je riba?…Riba, ča san je za te lovija? Uzet ću je kad ti nisi tila. (pogleda Vladimira) A vidim - dobro si učinila. Je l’ ti triba pomoć?

DORTA:      (usporeno, kao da se budi iz sna) Fala ti, dođi sutra. Imam gosta, nemoj smetat.

RIBAR:        Biću blizu, doli na moru pa ti zovni. Obukla si se…

DORTA:      Nije te briga.

RIBAR:        Donit ću ti ja muziku za ples. (odlazi odmjeravajući  Vladimira, Dorti) Pazi da te ne vide u mistu.

DORTA:      Zbogom!

VLADIMIR: Ode vam reputacija gušterice. Moram vas pohvaliti. Bili ste prilično dobri, niste se previše opirali. Mislio sam da će ići teže. Vidjet ćete da će vam koristiti ova mala vježba.

DORTA:      (otriježnjena, naglo vraćena u stvarnost) Moj otac je nešto radio mojoj mami. U selu se pričalo da je “prisiljavao” mamu. Bila sam djevojčica kad sam to čula. Nitko mi nije htio objasniti.

VLADIMIR: S vama bi trebalo raditi. Divlji ste i prgavi izvana, prava otočanka. A zapravo - tako ste nevini…kako se vi oblačite… 

DORTA:      Srami se. Tako se ponašaju slabići.

VLADIMIR: Dobro su vam rekli - muškarci i žene se uvijek prisiljavaju. Inače su prijatelji.

DORTA:      Sirov si u svojoj osnovi. Znaš zašto sam uništila tvoj portret? Bio je to odličan portret, stvarno! Nos je ispao prevelik, a oči malecke, sve nekako polunakaradno. Ha, ha, ha! Mislila sam da sam pogriješila. Čak sam premjeravala tvoje lice kistom, opipavala ga. Ja nisam naivna slikarica, nemam smisla za humor. Kako mi se to dogodilo? – kad ono - slika je bila istinita. Pljunuti otac! Isto mi se i s njim dogodilo! Teško je takvo lice držati na okupu. Možda, uz neka pomoćna sredstva – dosta  šminke, retuša…ha, ha, ha! (prilazi štafelaju, uzima kist i počne brljati, Vladimir se naglo zaleti, uzme joj kist, baci ga daleko, a nju ošamari)

DORTA:      Aaa!      

VLADIMIR: Vi ne znate prestati!

DORTA:      Još imaš obraza!

VLADIMIR: Ponašate se-

DORTA:      (naglo ga prekine) Sita sam te! Najradije bih te ispljunula!

VLADIMIR: Niste me smjeli-

DORTA:      Ja sam tebe primila.

VLADIMIR: Znam da jeste! Ali ne možete-

DORTA:      U mojoj se kući nećeš tako ponašati. Više nikada.

VLADIMIR: Nisam smio...Kriv sam, kriv sam...

DORTA:      Napustit ćeš moju kuću, sad odmah.

VLADIMIR: Nikad me nitko nije izbacivao...

DORTA:      Bez pogovora! Izvoli van!

VLADIMIR: Volio bih da se ovo nikada nije desilo! (izlazi)


6. SCENA


(Dorta u ležaljci, nemirna, ulazi Vladimir)

VLADIMIR: Gospođo Dorta! (ona šuti) Evo, promijenio sam osigurač, gumice i žarulje. Donio sam sve s popisa. Imate zalihe za neko vrijeme.

DORTA:      Dobro, dobro...

VLADIMIR: Ako još nešto treba…

DORTA:      Ne, ne…nisi trebao, imam svog spasioca. (stanka) Hoćeš čašu vina?

VLADIMIR: Evo, hvala, kao da jesam. Prevruće je.

DORTA:      Ljeto još nije pravo ni počelo. Natoči mi.

VLADIMIR: Nervozan sam kad pijem po vrućini. Jeste li sigurni da smijete piti?

DORTA:      Apsolutno. Jesi li se možda predomislio? (nudi mu vino)

VLADIMIR: A ne, ne.

DORTA:      A vidiš – na početku si htio ostati čitavo ljeto.

VLADIMIR: Nisam mogao predvidjeti koliko će sve skupa trajati.

DORTA:      Što?

VLADIMIR: Skupljanje materijala.

DORTA:      Skupljanje materijala?

VLADIMIR: A kako da to nazovem?

DORTA:      Upravo tako, u redu je.

VLADIMIR: Ja se ispričavam.

DORTA:      Bože sačuvaj. Nema na čemu. Pošalji mi tekst, što prije.

VLADIMIR: Ne znam kad ću raditi na knjizi. Moram se malo...srediti...

DORTA:      Više nisam sigurna da li želim knjigu.

VLADIMIR: Niste sigurni u mene, znam. Napravit ću roman, možda. Šteta bi bilo raditi monografiju.

DORTA:      Ponašaš se kao stranac.

VLADIMIR: Vrijeme je da odem.

DORTA:      Ti si mene povrijedio.

VLADIMIR: Loše se osjećam zbog toga. Ne znam što bih trebao učiniti. Pokušavam se ispričati i pokušavam se pozdraviti s vama…

DORTA:      Zaletjela sam se sinoć…

VLADIMIR: Možda jeste, možda niste, to je sad svejedno.  

DORTA:      Sada mi je žao što sam...bila onakva...

VLADIMIR: Neee…zašto? U redu je. Učinili ste pravu stvar, vjerujte mi. Da je mene netko udario, ja bih mu vratio, okrenuo se i otišao, više me nikad ne bi vidio.

DORTA:      Ne želim da se okreneš i odeš, Vladimire.

VLADIMIR: O, ne, ja to ne zaslužujem. Neugodno mi je...ja...ne mogu...nisam vam dorastao...

DORTA:      Ne pričaj svašta. Kad ti odeš, samoća će mi postati odvratna. (suze u glasu)

VLADIMIR: Ma nemojte, Dorta! Krivo, posve krivo. Nisam baš neko društvo…Pogotovo ne za vas...povremeno sam tjeskoban i nisam sretan. Svi su mi krivi... Sve što radim, radim bez pravog gušta. Kao da me netko operirao od užitka. Samo na van izgledam da sam OK, ali ja umirem od dosade, Dorta. Ja ne znam kud bi sa sobom, ni s vama, ni s drugima. Ne mogu se odlučiti ni za što, ni što da obučem, već mi i to predstavlja užasan napor. Umoran sam. Ja više ni dana ne mogu ostati, ne zbog vas, Dorta, ne, nikako...

DORTA:      Ma kakvi, Vladimire! Ti si životan. Probudio si me, stvarno jesi! Pa vidiš, za koga sam ja ovdje nešto živo? Je li ikoga možda briga? Tko se potrudio? Sita sam biti sama!

VLADIMIR: Pa za Boga miloga, pustite već jednom nekog u kuću! Što me tako gledate? Ljudi žele doći k vama, rekli su mi. Zašto zaključavate vrata i od vrta i od terase i od kuće s čak tri brave i po danu i po noći? U mjestu se nitko ne zaključava.

DORTA:      Ne spominji mi otok.

VLADIMIR: Pa pozovite nekog iz grada. Ne trebate biti sami.

DORTA:      Vladimire, ja želim da ti ostaneš u  kući.

VLADIMIR: Ja nisam taj. Definitivno ne. Ja to ništa ne zaslužujem.

DORTA:      Još nije vrijeme za odlazak.

VLADIMIR: Budimo realni. Sad ili na kraju ljeta.

DORTA:      Trebaš ostati, Vladimire. Kamo ti se žuri? Ja te sada zbilja želim upoznati. Mislila sam da imam cijelo ljeto pred sobom. Nismo još uopće pričali o tebi.

VLADIMIR: Ja sam kriva osoba. Ja vas podsjećam…

DORTA:      A, ne, varaš se, drugačiji si.

VLADIMIR: Da ja i dalje ostanem - to ne bi bilo u redu. Ispitao sam ono što je među nama. Ono što me zanimalo...Ako shvaćate što želim reći. Nema smisla da vas dalje povrjeđujem.

DORTA:      Da...?

VLADIMIR: I nekako...nadao sam se da ću se smiriti kada vas upoznam...

DORTA:      Pa....jesi li?

VLADIMIR: Krenuo sam tražiti ženu s tim neobičnim imenom. Ime me povuklo. Od mame sam doznao tko ste. Ali tek nakon tatine smrti.

DORTA:      I - jesi se smirio?

VLADIMIR: Molim vas, odgovorite mi mirno: zašto se niste htjeli udati za mog oca?

DORTA:      Nikad, ama baš nikad nisam se namjeravala udati niti za tvog oca, niti za bilo koga drugog. Žao mi je, kriva procjena. Ja sam slobodnija od zraka, neba i mora zajedno. Ne postoji takva ljubav. Jednako sama proživjet ću ovaj život i leći u zemlju. Nitko me ne može uzeti za ruku i leći sa mnom.

VLADIMIR: Vama neka bude žao na krivoj procjeni. On bi to učinio.

DORTA:      Ne, nije mi žao njega jednako tako kao što mi nije žao ni sebe.

VLADIMIR: Jasno mi je...tek sada....možda - da sam ostao do kraja ljeta - možda bi me na kraju previše ...obavezali. Uznemirili ste me...Ma ne...bolje je ovako. Odlazim.

DORTA:      Iritiraš me beskrajno. Ti misliš da možeš doći i otići kad hoćeš, da te mladost opravdava.

VLADIMIR: O, nikako, ja nisam mlad.

DORTA:      Mlad si, mlad si, mlad si - i to okrutno.

VLADIMIR. Ma ne…ja sam umoran...

DORTA:      Ti mrziš što sam ja stara.

VLADIMIR:   Ni govora. Ja to poštujem.

DORTA:      Ne zanimam te.

VLADIMIR: Dobro znate da me zanimate.

DORTA:      To sam htjela čuti. Sad možeš otići. Vladimire, hoćeš li sa mnom popiti malo vina? 

VLADIMIR: Dobro, za odlazak.

DORTA:      (toči mu) Izvoli. Vladimire, znaš što sam odlučila? Jako, jako ćeš se iznenaditi…

VLADIMIR: Što?

DORTA:      Vratit ću se s tobom u grad. Definitivno.

VLADIMIR: Sa mnom?!

DORTA:      Napustit ću ovaj dosadni otok. Predugo sam ostala. Ostat ću u gradu do kraja života. Onda neka me transportiraju na otočko groblje. Nije to nikakav problem, avionom. Mogla bih napisati oporuku – neka naprave galeriju na otoku. Ma neka im. O, Bože, o čemu ja razmišljam! Pa što, uvijek se mogu vratiti. Vratila sam se ovdje prije vremena. Ja se nadam. S mamom ću biti u vječnosti. Vodi me odavde, Vladimire.

VLADIMIR: A kamo da vas vodim?

DORTA:      K tebi za početak.

VLADIMIR: K meni?! Ali...kod mene ne možete! Ne, ne, žao mi je, ja to ne mogu preuzeti na sebe. Ako možete nekako, na drugi način...ja ne, nikako...osim toga, moja mama...ona pojma nema! Bit će problema kad napravim knjigu. Ima visok tlak.
 
DORTA:      A!…Bože moj, mama…pa da, mama, normalno. Pa što? Natoči mi. Nismo ništa jeli...(pije)

VLADIMIR: Važno je da sam vam to rekao. Stvarno ne bi imalo smisla da se vratite…grad je živa histerija,  vi ovakvi - ne bi mogli…tako stoje stvari…idem po sir i masline. Morate  jesti. (donosi, oboje jedu i piju vrlo požudno i brzo) Evo, uzmite. Dajte čašu.

DORTA:      Ne smijem toliko po danu.

VLADIMIR: Živjeli! Za vas, Dorta!

DORTA:      Za tebe, Vladimire! Ej, Bakuse, takav trebaš biti! (promrsi mu kosu) To si ti!

VLADIMIR: Kako mi pašu vino i masline...Uzmite još. Evo, od mene.

DORTA:      Vrijeme je da mi vratiš moje moći. Daj mi prsten. Dugo je izbivao. Neću ga više davati od sebe.

VLADIMIR: Da, prsten, točno! (vraća joj prsten) Nisam ništa posebno osjetio.

DORTA:      Ja mislim da jesi. Vidjet ćeš kasnije. Nikad ga nisam skidala.

VLADIMIR: Ide mi trajekt za deset minuta. Moram se požuriti. Poslije ga nemam do sutra. A što ćete vi sada raditi?

DORTA:      Idem se kupati.

VLADIMIR: Sad, po danjem svjetlu?!

DORTA:      Da, uživat ću na suncu. Natoči mi.

VLADIMIR: Isuse! Izložit ćete se suncu?!

DORTA:      Ooo, kako ne...u podne je vladavina Bakusa najžešća...i sol je najslanija na koži...omamljujuće je...more je najmekanija tkanina na tijelu...

VLADIMIR: Morat ću...trčati...

DORTA:      Hajde, idi. (napregnuta atmosfera)

VLADIMIR: Pazite se, Dorta! (odlazi)

DORTA:      (žarko podnevno sunce osvjetljava Dortu)

RIBAR:        (dolazi naglo) A ode ti oni tvoj toreador? Gledan – trči on na brod. Kakva je to priša da će noge slomit? Bit će da  ga žena zove doma. A dugo je i osta.

DORTA:      (žarko sunce pojačava se do neizdrživosti) Evo ti, sada me promatraj koliko  hoćeš. Ne moraš se više skrivati da vidiš noćnu guštericu. (sunce svojom žestinom oduzima Dorti snagu, ona počinje slabiti)

RIBAR:        ‘Ajde, biž’ u kuću, nije to za te dobro! Znaš da te sunce ne smi vidit! (prilazi joj da je pridigne)

DORTA:      Ne, ne, pusti! Ne možeš mi pomoći…hoću biti sama…nitko me ne može uzeti za ruku i povesti sa sobom…svatko je sam…tako treba…biti…

RIBAR:        (uznemiren) Zašto si se pokazala, nesrićo? Kome si prsten davala?! Dorta,  Dorta! Moraš u kuću, odma!

DORTA:      (nemoćno i polako pada na tlo, svjetlo ju “proguta”)
                                                                                                                                                   KRAJ