Drame
Ožiljak
“Ožiljak” je drama o gubitku. O praznini koja ostane kad nekoga više nema. O uspomenama. O prihvaćanju onoga na što ne možemo utjecati. O ožiljcima koji blijede, ali nikad skroz ne nestanu.
LIKOVI:
MIA (33)
LARA (27) - Mijina mlađa sestra
VALENTINA (62) - Mijina i Larina mama
LUKA (33) - Mijin dečko
TIHANA (33) - Mijina najbolja prijateljica
Mojem ožiljku.
- SCENA
Mijin dnevni boravak. Mia sjedi na kauču. Bulji u prazno. Oko nje je razbacana crna odjeća. Zvoni joj mobitel, ignorira ga. Trgne se tek na zvono na vratima i odlazi otvoriti. Ulazi Valentina.
VALENTINA: Bok dušo.
MIA: Već je deset?
Ovlaš se poljube u obraz.
VALENTINA: Da… Još se nisi obukla?
MIA: Nisam bila u stanju.
VALENTINA: Taksi nas čeka.
MIA: Imamo još vremena…
VALENTINA: Po putu još moramo pokupiti ruže, požuri molim te.
Valentini zvoni mobitel, javlja se i hoda uokolo dok razgovara.
VALENTINA: Halo? … Ne mogu znati točan broj, karmine su, rekla sam vam da računate na sedamdesetak ljudi. … Molim vas riješite to. (Prekida poziv) Zašto su ljudi nesposobni?
Mia sjedi na kauču među odjećom i promatra ju.
VALENTINA: Još uvijek se nisi obukla…
MIA: Kako ti i dalje funkcioniraš?
VALENTINA: Ne razumijem.
MIA: Ja sam jutros jedva ustala iz kreveta. Ne mogu jesti. Ne mogu spavati. Osjećam se kao da ću iskočiti iz vlastite kože. A ti djeluješ kao da je sve normalno.
VALENTINA: Kome bi koristilo da se raspadnem?
MIA: Ne mogu vjerovati da je više nema…
Valentina prebire po odjeći, uzme jednu haljinu.
VALENTINA: A ova?
MIA: Mama… jesi li ti uopće tužna?
VALENTINA: Kako me tako nešto uopće možeš pitati?! Nećemo sad o ovome raspravljati. Trebaš se spremiti.
Mia i dalje sjedi na kauču.
MIA: (Uzima novine) Izašlo je u svim novinama… (čita) “Kćer poznate odvjetnice preminula je nakon teške bolesti.” Nisu baš spomenuli sve detalje…
VALENTINA: Molim te obuci se, ljudi će početi dolaziti prije nas…
MIA: Pa što onda.
VALENTINA: Mia postoji neki red kojeg se treba držati.
MIA: Ne trebam se ja ničega držati.
VALENTINA: Molim te, možemo li barem danas bez drame? Želiš li zakasniti sestri na sprovod?
MIA: Ne želim… (I dalje sjedi na kauču) Misliš da će biti puno ljudi?
VALENTINA: Ne znam… Možda tristotinjak…
MIA: Koliko?!
VALENTINA: Pa pretpostavljam da dolazi većina mojih prijatelja i poznanika, rodbina, kolege, ljudi iz javnog života, onda Larini prijatelji, tvoji prijatelji…
MIA: Lara bi htjela mali sprovod… Trebale smo javiti samo najužem krugu prijatelja…
VALENTINA: Ako se ljudi žele oprostiti od nje neću im to braniti.
MIA: Zašto imamo svećenika?
VALENTINA: Opet s tim…
MIA: Bila je zakleti ateist.
VALENTINA: Red je… Bit će kratak, obećajem. Onda ćeš ti reći par riječi i to je to.
MIA: Ti nećeš ništa?
VALENTINA: Mislim da je dovoljno da ti govoriš…
MIA: Jesi se predomislila oko pjesme?
VALENTINA: Neprikladna je za sprovod.
MIA: To joj je bila najdraža pjesma…
VALENTINA: Stvarno danas nemam energije za ovo… Čekam te u autu. Požuri se molim te.
Valentina izlazi. Mia stoji s haljinom u rukama. Dolazi Lara. Mia ju gleda.
LARA: Obuci što god hoćeš. Znaš da to meni nije bitno.
MIA: Ne mogu odabrati.
Lara pretražuje odjeću.
LARA: Evo, ovu obuci. Ta ti lijepo stoji.
Mia se oblači.
LARA: Idemo?
MIA: Ti ne voliš sprovode…
LARA: Napravit ću iznimku.
MIA: Da, ipak je tvoj sprovod.
2. SCENA
Tu večer, nakon sprovoda.
Ulaze Mia i Luka.
MIA: Zašto si me čekao pred zgradom?
LUKA: Pa nisi mi baš ostavila previše izbora… Ne javljaš mi se na mobitel već tri dana…
MIA: Trenutno nisam baš neko društvo…
LUKA: Na sprovodu si me ignorirala.
MIA: Oprosti, nije mi bilo do razgovora.
LUKA: Nema veze… Kako si?
MIA: Okej sam…
LUKA: Imaš podočnjake do poda.
MIA: Hvala…
LUKA: Jesi uopće spavala ovih dana?
MIA: Slabo.
LUKA: Hoćeš da ostanem večeras?
MIA: Luka…
LUKA: Znam da sam sjebao…
MIA: Nemoj sad, molim te.
LUKA: Nego kad? Ne javljaš mi se, ne odgovaraš mi na poruke, izbjegavaš me.
MIA: Zato što nemam energije za ovo.
LUKA: Razumijem, ali brinem se za tebe i hoću… jebiga ne znam, hoću ti nekako pomoći.
MIA: Luka molim te, umorna sam ko pas…
LUKA: Zašto ne uzmeš bolovanje? Bar nekoliko dana, da malo dođeš k sebi.
MIA: Ne mogu sad otići s posla, znaš da je u ovo doba godine najveća gužva.
LUKA: Kakve to veze ima?
MIA: Pa ne mogu samo tako sve ostaviti… Posao je jedino što me drži.
LUKA: Okej… (Tišina) Jesi gladna? Hoćeš da naručimo neku hranu? Mogu nešto i skuhati!
MIA: Umorna sam.
LUKA: Nema problema. Idemo spavati.
MIA: Luka…
LUKA: Znaš da bolje spavaš kad sam ja s tobom.
MIA: Radije bih da ne spavaš ovdje.
Tišina.
LUKA: Mia… znam da imamo hrpu problema…
MIA: Ne mogu ovo sad.
Tišina.
LUKA: Okej… Idem. Pustit ću te na miru da se odmoriš. Ali molim te nemoj mi se opet ne javljati tri dana.
MIA: Neću, obećajem.
Luka ju krene poljubiti, ona se izmakne, on ju zagrli i poljubi u obraz.
LUKA: Čujemo se.
Luka izlazi. Dolazi Lara.
LARA: Zašto mu ne dopustiš da ti pomogne?
MIA: Ne može mi pomoći.
LARA: Ne može ti pomoći ni to da se izoliraš.
MIA: Prije nego što si otišla veza nam je ionako bila pred raspadom. Bili smo na rubu da prekinemo.
LARA: Još mu je stalo do tebe.
MIA: Samo ima osjećaj dužnosti.
LARA: Na sprovodu je cijelo vrijeme pokušavao biti pokraj tebe.
MIA: Nisam htjela da itko bude pokraj mene.
LARA: Došlo je jako puno ljudi.
MIA: Svatko tko je netko, rekla bi naša majka…
LARA: Ne misliš da si malo preoštra prema njoj?
MIA: Ne razumijem kako može biti tako… tako… ne znam. Sabrana?
LARA: Svatko ima svoje obrambene mehanizme…
MIA: Ne mogu se sjetiti je li ikad bila drugačija.
LARA: Je. Kad smo bile male. Dok je tata još bio tu.
MIA: To mi se čini kao u nekom prošlom životu… Sjećam se da je bila u potpunom šoku kad je umro… I onda se praktički preselila u ured…
LARA: Najednom ne samo da nismo imale tatu nego nismo imale ni mamu.
MIA: Nije da smo tatu puno imale ni prije…
LARA: Ali usprkos svemu, dosta smo se dobro snašle.
MIA: Za dvije klinke, da.
LARA: Ovoj klinki nije pretjerano falilo ljubavi i pažnje. Ti si se za to pobrinula…
Tišina.
LARA: Govor ti je bio divan…
MIA: Za razliku od svega ostalog…
LARA: Znam da te žulja svećenik, ali njoj je to važno.
MIA: Ali ti ni u što od toga ne vjeruješ.
LARA: Što god vam pomaže da vam bude lakše, meni je okej.
MIA: Došlo je jako puno ljudi.
LARA: Da, iznenadila sam se.
MIA: Puno te ljudi voljelo…
Tišina.
MIA: Osjećam se kao da me vlak pregazio… Možda ću noćas spavati…
LARA: Sutra ne moraš naviti budilicu.
MIA: Da. Tek popodne idem do ureda.
LARA: Svi će imati razumijevanja ako nekoliko dana ostaneš doma.
MIA: Ne želim nekoliko dana ostati doma.
LARA: Do kad misliš da možeš izdržati svoj luđački tempo?
MIA: Časopis se neće sam izdati.
LARA: Svjesna si da u toj redakciji radi još dvadeset ljudi…?
MIA: Samo je jedna glavna urednica.
LARA: Koja će dobiti prvi infarkt prije trideset i petog rođendana. Luka je u pravu. Trebala bi uzeti pauzu…
MIA: Ako ne budem radila imat ću vremena razmišljati. A ako budem razmišljala, razmišljat ću o tebi.
3. SCENA
Nekoliko dana kasnije.
Lara sjedi na kauču. Mia ulazi u stan. Zastane kad vidi Laru.
LARA: Mislim da si oborila svoj osobni rekord. Devet navečer je.
MIA: Novi broj ide u tisak za tjedan dana.
LARA: Pa ćeš zato sutra prespavati u uredu?
MIA: Tihana samo što nije došla.
LARA: Bilo je i vrijeme da se s nekim malo družiš… Danima ni sa kim nisi razgovarala.
Zvono na vratima. Mia odlazi otvoriti, ulazi Tihana.
TIHANA: Sori što kasnim.
MIA: Sve okej, ušla sam u stan prije dvije minute.
TIHANA: Do sad si bila na poslu?!
MIA: Nemoj sad još i ti…
TIHANA: Mia, o čemu smo razgovarale prošli tjedan?
MIA: Da se ne smijem forsirati.
TIHANA: A što ti radiš?
MIA: Preživljavam kako najbolje znam i umijem.
TIHANA: Jasno mi je srećo ali brinem se za tebe…
MIA: Znam i cijenim to…
TIHANA: Ali?
MIA: Ali trenutno ne mogu biti doma i misliti.
TIHANA: Zato je Tihana donijela Plavac.
MIA: Super, taman za zagrijavanje.
TIHANA: Za zagrijavanje?
MIA: Idemo van.
TIHANA: Idemo van?
MIA: Ponavljat ćeš sve što kažem?
TIHANA: Mislila sam da nećeš biti raspoložena za ljude i gužvu…
MIA: Ono za što nisam raspoložena je sjedenje na kauču i tišina.
TIHANA: Okej, ali možda bi bilo bolje da…
MIA: (Prekida ju) Otvori tu bocu i natoči nam.
Tihana toči vino, dodaje Miji čašu koju Mia popije naiskap.
MIA: Još nisi popila?
TIHANA: Još nisam ni udahnula.
MIA: Gdje ti je mladost?
TIHANA: Ostala je u dvadesetima. A da malo usporimo?
MIA: Čaša mi je prazna Tihe. Ti si dežurna točiteljica večeras.
TIHANA: Znaš da ja obično podržavam alkoholiziranje usred radnog tjedna ali…
MIA: Tihana… Boli me. Užasno me boli. Boli me kad spavam. Boli me kad dišem. Disanje me boli. Svaki udah. Svaki izdah. Osjećam tupu bol negdje iznutra cijelo vrijeme. Samo bih da me na sat vremena ne boli… Samo da sat vremena ne mislim na nju… Danas mi je na poslu usred sastanka zvonio podsjetnik na mobitelu. Rođendan joj je za tjedan dana. Mislila sam da ću svisnuti. Ti i ja smo s dvadeset i sedam godina okretale runde na šanku jer smo dobile povišicu. Nismo ležale po bolnicama…
TIHANA: Više ju ne boli…
MIA: Ali mene boli…
TIHANA: Znam srećo…
MIA: Užasno me boli…
Tihana ju zagrli. Stoje zagrljene neko vrijeme.
TIHANA: Mislim da nisam donijela dovoljno Plavca…
MIA: Ubuduće se ne pojavljuj bez dvije butelje.
TIHANA: Nikad više. Imat ću spremnu i king size čokoladu…
MIA: Kako je Dean?
TIHANA: Prekinuli smo.
MIA: Molim?! Kad??
TIHANA: U petak.
MIA: Zašto ja za to ne znam?
TIHANA: Imala si malo važnijih stvari od moje najnovije propale veze…
MIA: Tihana, nećeš mi prestati pričati što ti se događa u životu samo zato što mi je teško.
TIHANA: Ma znam, ali nisam te htjela opterećivati. Plus, stvarno nije nikakva tragedija.
MIA: Dopizdio ti je?
TIHANA: Dopizdio mi je.
MIA: Bilo je samo pitanje vremena…
TIHANA: Znam.
MIA: Bio je totalni šupak.
TIHANA: Znaaaammm…
MIA: Štoviše, bio je pretenciozni šupak.
TIHANA: (Smije se) Prestani.
MIA: A ti su najgori.
TIHANA: Što jest, jest. Dugo sam i izdržala s njim.
MIA: Cijelih šest mjeseci.
TIHANA: Moja skoro najduža veza!
MIA: Nazdravimo još jednom palom šupku.
TIHANA: (Smije se) Užasna si.
Tihana im toči vino, nazdravljaju.
MIA: Stvarno si okej s prekidom?
TIHANA: Čovjek ne jede gluten, gleda gotovo isključivo europske filmove, razmišlja da postane vegan i osuđuje moju ljubav prema trešu. Nije nam bilo suđeno.
MIA: Onda dobro. A sad molim te odi u moju spavaću sobu i iz ormara izvuci nešto što nije kao ova strahota koju imaš na sebi.
TIHANA: Pa da sam znala da idemo van biti tinejdžerke, obukla bih se prikladno situaciji!
MIA: Presvlačenje. Sad.
TIHANA: Okej, okej idem. Stvarno želiš ići van?
MIA: Stvarno.
TIHANA: Sigurno ne želiš da ostanemo doma i pričamo?
MIA: Sigurno.
Tihana izlazi.
MIA: Ako budemo pričale raspast ću se…
LARA: Zadnji put si u klubu bila za moj prošli rođendan. Sjećaš se? Prigovarala si da je zadimljeno i gužvasto i da glazba ne valja. (Mia upali glazbu.) Ali si svejedno ostala sa mnom do fajrunta jer nisam htjela doma…
Mia pojačava glazbu tako da više ne čuje Laru koja i dalje priča. Natoči si još jednu čašu. Glazba trešti. Mia pije i ne gleda u Laru.
4. SCENA
Nekoliko dana kasnije.
Mia ulazi u stan telefonirajući. Lara sjedi u fotelji.
MIA: Ej Tihana! Kad se nađemo? … Aha… ma ne, naravno da je okej. Samo ti ostani doma i oporavi se. … Ne, ne, stvarno je okej. … Tihana. Preživjet ću ako se danas ne vidimo. Časna riječ. … Ne brini. Bit ću okej. (Prekida poziv) Bit ću okej.
LARA: Nije valjda da ćeš večer provesti doma?
MIA: Tihani nije dobro, a Luka je na putu.
LARA: A da nije na putu provela bi večer s njim?
MIA: Možda. Bolje nego da sam sama.
LARA: Ja sam s tobom.
MIA: Nisi…
Tišina.
LARA: Brinem se za tebe.
MIA: Sve je u najboljem redu.
LARA: Vidim. Na poslu si deset do dvanaest sati dnevno, u frižideru imaš samo vino i majonezu…
MIA: Negdje imam i krekere.
LARA: Izbjegavaš vlastitog dečka…
MIA: Ne mogu se sad baviti s njim.
LARA: Izbjegavaš mamu…
MIA: Nju sam često izbjegavala i prije.
LARA: Jedina osoba s kojom razgovaraš je Tihana… Samo radiš od jutra do sutra, ne jedeš redovito, uopće ne paziš na sebe. Moraš usporiti.
MIA: Pa da imam vremena za razmišljanje o tome što sam sve mogla poduzeti, a nisam? Ne hvala.
LARA: Nisi mogla ništa poduzeti.
MIA: Jesam. Ali nisam bila dovoljno brza i otišla si…
Mia pali TV, Lara pokušava još nešto reći, Mia pojačava zvuk da ne čuje Laru.
5. SCENA
Nekoliko dana kasnije.
Lara je u dnevnom boravku. Mia posprema uokolo. Loše je volje. Ne gleda Laru. Slučajno sruši čašu koja se razbije.
MIA: Jebemti! Jebemti, jebemti, jebemti! Pas mater!!! Još i to! U pizdu materinu!
Mia izgubi kontrolu, viče, baca stvari, Lara ju gleda. Mia se nakon nekog vremena smiri i sjeda na kauč. Lara sjedne pokraj nje. Šute neko vrijeme.
MIA: Zašto si to napravila?
LARA: Znaš zašto…
MIA: Samo si odustala… Zašto si odustala?
LARA: Znaš kakve su bile prognoze.
MIA: Znam ali nismo još sve probale! Možda bi nešto upalilo…
LARA: Ne bi… Osim toga, bilo mi je dosta…
MIA: Trebala si mi reći. Zašto mi nisi rekla?
LARA: Zato što ne bi razumjela. I zato što bi me probala spriječiti.
MIA: Mogle smo razgovarati o tome, mogle smo naći rješenje.
LARA: Nije bilo rješenja Mia. Bilo mi je ostalo još par mjeseci…
MIA: Ostavila si me samu…
LARA: Objasnila sam ti zašto.
MIA: Misliš na svoje pismo? To nije dovoljno! (Prevrće stvari dok ne pronađe pismo) Ovo nije bilo dovoljno!
LARA: Žao mi je…
MIA: Žao ti je. A što je sa mnom? Što je sa mnom jebote? Kako si mi to mogla napraviti? Jesi li i na sekundu pomislila kako ću se ja osjećati? Je li ti to uopće prošlo kroz glavu?
LARA: Naravno da je…
MIA: I? Što? Ja nisam bila dovoljno bitan faktor?
LARA: Ti si bila najbitniji faktor u mojem životu Mia…
MIA: Onda zašto? Zašto si to napravila? Zašto nisam bila dovoljna da ostaneš?
LARA: Zato što ionako ne bih ostala dugo…
MIA: Ostavila si me samu…
6. SCENA
Nekoliko dana kasnije.
Mia leži na kauču s glavom u Larinom krilu. Lara ju mazi po kosi. Stan je u neredu. Zvoni mobitel. Mia ga ignorira. Zvono na vratima. Mia ga ignorira. Lupanje na vratima.
LUKA: (iz off-a) Mia! Otvori.
Mia ustaje s kauča i ide otvoriti. Ulazi Luka. Ljut je.
LUKA: Dogovorili smo se da mi ovo nećeš raditi.
MIA: Nije mi do razgovora ni sa kim.
LUKA: Tihana mi je rekla da ne ideš na posao.
MIA: Uzela sam bolovanje.
LUKA: (Gleda oko sebe) Vidim da ga dobro koristiš…
MIA: Nisam baš imala volje za pospremanje.
LUKA: Kako si?
MIA: Ne znam kako da ti odgovorim na to pitanje
LUKA: Mia fališ mi…
MIA: Luka ja trenutno nisam sposobna ni za što. Skoro svu energiju potrošim da ujutro ustanem iz kreveta.
LUKA: Ja ću te ujutro ustati iz kreveta.
MIA: Teško mi je biti u ičijoj blizini.
LUKA: Mia molim te…
Tišina.
MIA: Bio si u pravu kad si mi rekao da bih se trebala pripremiti na najgore…
LUKA: Ali si me svejedno gađala daljinskim.
MIA: Nisam mogla prihvatiti da postoje realne šanse da će umrijeti.
LUKA: Znam…
MIA: Uhvatilo me totalno nespremnu. Sad kad razmišljam o tome, nije mi jasno kako uopće nisam uzela u obzir mogućnost da će umrijeti.
LUKA: Zato što ti je to bilo preteško.
MIA: Taj dan kad se nije javljala na mobitel… uplašila sam se da joj je pozlilo. Zvala sam uokolo sve njene frendice… Nije mi bilo ni na kraj pameti… Nisam mogla otići s posla. Sad mi se to čini smiješnim. Nisam. Mogla. Otići. S posla. Jer bi se dogodilo… što? Apsolutno ništa.
LUKA: Mia, nisi ti kriva…
MIA: Da sam otišla ranije s posla možda bih ju zaustavila.
LUKA: Da si ju zaustavila taj dan, napravila bi to neki drugi.
MIA: Možda ne bi. Možda bih ju uspjela odgovoriti.
LUKA: Odlučila je da joj je dosta. I ništa što bi ti rekla ili napravila ju ne bi spriječilo.
MIA: To nikad nećemo znati…
LUKA: Zašto si to radiš?
MIA: Zato što mi se sestra ubila, a ja ju nisam spriječila.
LUKA: Nisi ti kriva.
MIA: Možeš to ponoviti koliko god puta hoćeš. I dalje ću se osjećati kao da sam podbacila… Kako nisam vidjela? Kako nisam shvatila što će napraviti? Kako mi je to promaknulo? Bila sam s njom svaki dan! Svaki jebeni dan!
LUKA: Mislim da je Lara znala da je kraj blizu i da je odlučila otići pod svojim uvjetima…
Tišina.
MIA: Nekad se probudim ujutro i nakratko zaboravim da je nema. I onda se sjetim… I onda me preplavi užasna praznina. I onda i ja želim umrijeti.
LUKA: Mia…
MIA: Osjećam se kao da dio mene nedostaje. Kao da ga je odnijela sa sobom.
LUKA: Mia molim te…
MIA: (Prekida ga) Rekla sam ti da trenutno nisam ni za što sposobna.
Tišina.
LUKA: Možemo li samo nakratko razgovarati o tome što se dogodilo prije?
MIA: Kakvog to smisla ima?
LUKA: Ima smisla jer mislim da mi zbog toga ne daš blizu… Kunem ti se da nisam spavao s malom.
MIA: Jedva punoljetna klinka iz tvojeg ureda i jesi li ju poševio ili nisi mi je ovih dana dosta nisko na listi prioriteta. To bi mi možda nešto značilo prije svega ovoga s Larom. Možda bih si dala truda da poradimo na svemu. Sad mi je to potpuno nebitno. Sve mi je nebitno. Užasno sam umorna. I boli me. Boli me unutra. Disanje me boli. Sve me boli. Osjećam se kao da mi je koža pretijesna… Osjećam se kao da ću se rasprsnuti.
LUKA: Zašto mi ne daš da ti pomognem?
MIA: Zašto me jednostavno ne ostaviš na miru? Ne mogu to što ti sad hoćeš!
LUKA: Hoću samo da mi daš šansu!
MIA: To kažeš zato što imaš grižnju savjesti jer si zajebao u jako krivom trenutku.
Tišina.
LUKA: Imam grižnju savjesti, da. Motala se oko mene mjesecima i priznajem, krenuo sam s njom doma… Bio sam ljut na tebe. Nestala si s lica zemlje. Nikad nisi imala vremena.
MIA: Zato što sam se bavila Larom.
LUKA: Znam… Nemam opravdanje. Ponašao sam se kao razmaženi klinac koji ne dobija dovoljno pažnje. Falila si mi. A ona je neprekidno bila u blizini… I jesam, tu večer sam otišao s njom. Kad smo ušli u stan i kad je počela plaziti po meni pitao sam se koji kurac radim. Pobrao sam se doma… Bio sam glup i sebičan i žao mi je…
MIA: Znaš da nije samo u tome stvar… Svađali smo se i prije nego se Lara razboljela.
LUKA: Svađali smo se oko pizdarija, bio je šugav period. To ne znači da trebamo prekinuti…
MIA: Ali ne znači ni da trebamo ostati skupa.
Tišina.
LUKA: Par dana ću te ostaviti na miru. Ali samo zato što ti tako želiš. To ne znači da odustajem.
Luka ju poljubi u obraz i izađe van.
LARA: Oduvijek mi se taj Luka sviđao. Trebala bi mu dati drugu šansu. (Tišina. Sjeda do Mije) Nisi mogla ništa napraviti. Čak ni da si otišla s posla ranije.
MIA: Nisam sigurna da ću ikad u to povjerovati.
7. SCENA
Nekoliko tjedana kasnije.
Mia čita Larino pismo.
LARA: Koliko ćeš to puta pročitati?
MIA: Dok ne shvatim… (Tišina.) Svaki dan odlučujemo o hrpi stvari. Evo na primjer, ujutro odlučujem što ću obući. Na putu do posla odlučujem kojim putem ću ići, u koju ću se traku prestrojiti. Na poslu odlučujem o temama koje ćemo obraditi u novom broju, koga ćemo intervjuirati, što ide na naslovnicu… Odlučujem što ću jesti. Što ću ići gledati u kino. Što ću Tihani kupiti za rođendan. Kad ću se idući put javiti mami. Gdje ću ići na sljedeće putovanje. Hoću li isprobati novu pastu za zube ili se držati Plidente herbal. Život se sastoji od donošenja odluka, malih, velikih, ogromnih… Ali ne razumijem kako se jedan dan probudiš i naprosto odlučiš da više ne želiš živjeti…
LARA: Nisam odlučila da ne želim živjeti… Odlučila sam da ne želim onako živjeti.
MIA: Dođe mi na isto.
LARA: Ali ne i meni… Imala sam pravo odlučiti što želim Mia. To pred kraj više ne bi bio život. I to ne bih bila ja…
MIA: Ti si imala pravo odlučiti a ja nisam imala pravo mišljenja.
LARA: Jesi…
MIA: Ali moje mišljenje nije bilo važno.
LARA: Ničije mišljenje u tom trenutku nije bilo važno osim mojeg…
MIA: To je sebično.
LARA: Možda.
MIA: Mogla si mi reći…
LARA: Jer bi ti to tako dobro prihvatila.
MIA: Mogle smo razgovarati! Ne znam hoću li se ikada moći pomiriti s tim što si napravila…
LARA: To je bio moj izbor. Na koji sam imala pravo. A tebi ostaje da ga prihvatiš ili ne…
“Probudila sam se u zoru. Otvorila sam oči i dočekalo me sunčano jutro,
zrake sunca su se probijale kroz zavjese… Na nebu su bili oblaci, oni koji
izgledaju kao šećerna vata… Sjela sam na balkon i gledala u vrt. Vrata na
ogradi dvorišta su bila otvorena. Kao da me čekaju. Kao da čekaju da
prođem kroz njih… Savršen dan za odlazak… U glavi čujem odbrojavanje…
Želim da sve završi prije nego postanem prozirna. Prije nego mi nestanu crte lica.
Prije nego izgubim sva svoja obilježja i prestanem ličiti na sebe. Prije nego
postanem nesvjesna okoline. Prije nego više ne budem u stanju sročiti suvislu
rečenicu ili razumjeti riječi koje su mi upućene. Prije nego što se više nisam
sposobna živcirati zato što je država u kurcu, a svijet se raspada. Želim završiti
dok još uvijek vidim oblake. Dok hrana još uvijek ima miris, a cigareta okus.
Dok još uvijek čujem glazbu i prepoznajem stihove. Dok još uvijek mogu ustati iz
kreveta i sama obuti papuče. Dok još uvijek mogu gledati kroz prozor i
raspoznavati oblike. Dok još uvijek prepoznajem ljude oko sebe i vlastiti odraz
u ogledalu… Užasan je osjećaj kad te vlastito tijelo proždire iznutra, kad se
osjećaš kao da ćeš se urušiti u samoga sebe, kao da si tempirana bomba i da
je samo pitanje vremena kad ćeš implodirati… Ne želim se više tako osjećati…
Razmišljam je li mi ovo bilo dovoljno vremena. Voljela bih da ga imam još.
Razmišljam jesam li ga mogla bolje koristiti. Isprobavati nove stvari, biti
neustrašiva. Uživati u svakom danu. Veseliti se malim stvarima cijelo vrijeme,
ne samo sad kad mi je vremena ostalo sasvim malo… Ali sad je kasno. Umorna
sam. Vrijeme je. Ne idem nigdje daleko. Uvijek ću biti tu negdje…”
Tišina.
MIA: Bilo bi mi lakše da vjerujem u nešto… U bilo što. U bilo kojeg boga. Onda bi sve ovo imalo neki razlog. Imalo bi smisla. Bila bih uvjerena da si na nekom lijepo mjestu… Da si dobro. Da te ništa ne boli… Ovako imam jedno veliko ništa… Ljuta sam. Užasno sam ljuta na tebe što si odustala. Ljuta sam na sebe, jer te nisam spriječila. Ljuta sam na bolest koja te odnijela. Ljuta sam na doktore koji te nisu izliječili. Ljuta sam na Luku zato što je bio sebičan. Ljuta sam na mamu zato što je takva kakva je. Ljuta sam na cijeli svemir. I tužna sam… Beskrajno sam tužna… Da vjerujem u nešto mogla bih si reći da ovaj beskrajni osjećaj praznine ima neki smisao. Da ne postoji samo zato da mi, čim se probudim, sjedne na prsni koš težak poput slona i ne da mi da dišem… Da vjerujem u nešto sad bih znala gdje si… Možda bih bila malo mirnija. Možda bih malo lakše disala. Možda bi me malo manje boljelo… Ne želim vjerovati da te naprosto više nema… Da si prestala postojati.
8. SCENA
Nekoliko tjedana kasnije.
Mia pušta Valentinu u stan. Ljube se u obraz.
MIA: Bok majko.
VALENTINA: Bok dušo. Kako si?
MIA: Srednja žalost. Ti?
VALENTINA: Isto. Izgledaš umorno.
MIA: Ne spavam dobro…
VALENTINA: Hoćeš da ti nabavim normabele?
MIA: Neće mi to pomoći…
VALENTINA: Meni pomaže… Donekle.
Valentina sjeda na kauč.
MIA: Hoćeš kavu?
VALENTINA: Ne, odlučila sam izbaciti kofein.
MIA: Vjerojatno ni nemam kave… Ne znam kad sam zadnji put bila u trgovini.
VALENTINA: Kako je na poslu?
MIA: Naporno.
VALENTINA: Možda si se prebrzo vratila.
MIA: Ne znam. Možda. Ne veseli me više… Malo me toga veseli…
VALENTINA: I mene…
MIA: Jesi bila na groblju?
VALENTINA: Nisam. Svakih nekoliko dana odlučim da ću otići i onda se nekako ne mogu prisiliti.
MIA: Ionako je tamo nema.
Tišina.
VALENTINA: Htjela sam razgovarati s tobom o Larinom stanu.
MIA: Što s njim?
VALENTINA: Ostavila ga je tebi.
MIA: Znam…
VALENTINA: Imam kupca.
MIA: Kako to misliš imaš kupca?
VALENTINA: Pa… nisi nijednom bila u stanu, mislila sam da se ne želiš time baviti pa sam krenula sređivati stvar…
MIA: Ne razumijem.
VALENTINA: Pustila sam glas da prodajemo stan. Javio mi se sin kolegice iz ureda. Nudi jako dobru cijenu.
MIA: Nije mi stalo do novca.
VALENTINA: Znam da imaš odličnu plaću, ali nije loše imati zalihu.
MIA: Mama. Još nisam ni pregledala njene stvari, ništa nije spakirano.
VALENTINA: Možemo unajmiti ljude koji će sve popakirati.
MIA: Ne dolazi u obzir! Nitko neće ništa dirati.
VALENTINA: Nema potrebe da se time baviš ako ne želiš.
MIA: Nije da ne želim! Samo nisam još spremna…
VALENTINA: Pa baš zato! Ne razumijem zašto ne daš da ti pomognem.
MIA: Pomoći ćeš mi sve pregledati i spakirati?
VALENTINA: To ne. Ne mogu biti među njenim stvarima, u njenom stanu…
MIA: Znači pomoći ćeš mi tako da unajmiš strance da kopaju po njenim stvarima.
Tišina.
VALENTINA: Mia, što hoćeš od mene?
MIA: Hoću da razgovaraš sa mnom… Da se rasplačeš. Da me držiš za ruku dok ja plačem. Da mi kažeš da će sve biti u redu iako i ti i ja znamo da to nije istina. Hoću da napraviš sve ono što nisi kad je Lara bila bolesna.
VALENTINA: Ugovorila sam joj preglede kod vodećih specijalista u zemlji. Istražila sam sva moguća alternativna rješenja…
MIA: I obje smo to jako cijenile. Ali nisi s nama čekala rezultate.
VALENTINA: Mia…
MIA: Nisi joj držala glavu dok je rigala od kemoterapije, nisi joj pomogla da obrije glavu kad joj je kosa počela opadati. Nisi s njom birala periku. Nisi ju pokušavala nasmijavati glupim vicevima da se oraspoloži. Nisi ju tjerala da zdravo jede i pazi na sebe. Pustila si me da sve obavim sama.
VALENTINA: Mia…
MIA: Trebale smo te više nego ikad.
VALENTINA: Nisam bila u stanju…
MIA: Cijelo to vrijeme me nijednom nisi pitala kako sam…
VALENTINA: Napravila sam najbolje što sam mogla.
MIA: Nekad tvoje najbolje nije dovoljno dobro.
Tišina.
VALENTINA: Što onda želiš napraviti sa stanom?
MIA: Ništa. Sredit ću to u nekom trenutku. Ne sad…
VALENTINA: Razmisli još malo. Obavimo to pa više na to ne moramo misliti.
MIA: Ne možeš Laru samo spakirati u neku kutiju, ostaviti je negdje po strani i ne misliti na nju.
Tišina.
VALENTINA: Kako je Luka?
MIA: Dobro. Valjda. Ne viđamo se baš.
VALENTINA: Prekinuli ste?
MIA: Ne… Ne znam.
VALENTINA: Sviđa mi se on… Za razliku od onog prethodnog…
MIA: Mama…
VALENTINA: Što? Pa bio je grozan. (Gleda na sat) Trebala bih krenuti…
MIA: Već ideš?
VALENTINA: Moram danas još hrpu stvari obaviti.
Skuplja svoje stvari i ide prema izlazu. Mia ju prati.
VALENTINA: Mia… Ti znaš da te volim?
MIA: Znam mama…
VALENTINA: Javi mi kad budeš htjela ići na groblje. Možemo skupa…
MIA: Možemo…
VALENTINA: I nazovi me ako ti nešto treba. Bok dušo.
MIA: Bok mama.
Valentina izlazi.
9. SCENA
Nekoliko tjedana kasnije.
Mia leži na kauču. Bulji u strop. Zvoni mobitel. Mia prekine poziv. Mobitel zvoni opet i opet. Mia se nakon nekog vremena javi.
MIA: Ej Tihe… Ma nisam čula mobitel. … Ne, danas ne bih nikamo išla. …. dobro sam. … Ne stvarno, dobro sam, samo sam umorna. … Ne trebaš doći, stvarno, evo baš čitam neku super knjigu i udubila sam se. … Važi. Čujemo se sutra.
LARA: Od kad muljaš Tihanu?
MIA: Ne želim da se brine.
LARA: Svi se brinu.
MIA: Svi bi trebali malo olabaviti i pustiti me na miru.
LARA: Kako bi bilo da danas odeš malo prošetati?
MIA: Dobro mi je na kauču.
LARA: Nisi izašla van tri dana.
MIA: Stvarno?
LARA: Stvarno.
MIA: Nemam potrebu ići van.
LARA: Ne možeš samo po cijele dane sjediti ili ležati na kauču.
MIA: Niste li svi tupili da uzmem pauzu. Evo uzela sam pauzu…
LARA: Mislim da nitko nije predlagao da odeš u drugu krajnost i daš otkaz.
MIA: Dobro što hoćete od mene?!
LARA: Da budeš dobro.
MIA: To se neće tako brzo dogoditi…
LARA: Neće ako nastaviš ležati na kauču i samosažalijevati se.
MIA: Ne znam kud bih sa sobom…
LARA: Digni guzicu i izađi van!
MIA: Ne mislim ovaj tren nego općenito… Jedan dan sam došla u ured i zapitala sam se zašto sam uopće tamo. Volim li svoj posao? Želim li raditi to što radim? Nisam si znala odgovoriti…
LARA: Pa si dala otkaz.
MIA: Da.
LARA: Odgovorna Mia koja uvijek o svemu triput promisli je donijela impulzivnu odluku.
MIA: Mislim da zapravo već dulje vrijeme nisam bila sretna tamo… Ali radila sam od jutra do sutra, nisam imala vremena ni duboko udahnuti, kamoli misliti o tome jesam li sretna i zadovoljna.
LARA: Mislila sam da voliš svoj posao.
MIA: I ja… Svašta čovjek shvati kad malo stane na loptu…
LARA: Što si ti shvatila na svojoj lopti?
MIA: Da sam već godinama u nekom zatvorenom krugu i da se sve vrti oko toga da novi broj ode u tisak. I svaki mjesec sve ispočetka… Dvanaest mjeseci u godini… Treba mi promjena.
LARA: Što bi htjela raditi?
MIA: Nemam pojma. Samo sam znala da više tamo ne želim ostati. Ne znam kad sam zadnji put otišla na neko putovanje, a da nije bilo vezano uz posao. Ne znam kad sam zadnji put imala pravi godišnji odmor na kojem imam isključen mobitel i ne provjeravam mailove svaka dva sata… Čak i kad bih otišla na godišnji, trebala su mi minimalno tri dana da se uopće počnem opuštati… Znaš da sam u zadnje dvije godine osijedila? Ne skroz… Ali imam sijede pramenove. Morala sam se početi farbati… Imam trideset i tri godine i osijedila sam od stresa. Navečer ne mogu zaspati jer ne mogu isključiti mozak. Stalno mislim o tome što sve sutra trebam obaviti. Moram raditi vježbe disanja da bih mogla zaspati. Dobila sam i čir na želucu. Sljedeća faza je valjda infarkt…
LARA: Zašto mi nisi rekla za čir na želucu?
MIA: Zato što bi me špotala i po stoti put mi ponovila da moram usporiti.
LARA: Istina.
MIA: Ti si me natjerala da usporim… Kad si se razboljela prvi sam put u nekoliko godina povukla ručnu s poslom.
LARA: Ali si zato ubacila u šestu brzinu kad je moje liječenje bilo u pitanju…
MIA: Nije bilo vremena za gubljenje…Užasno mi fališ. Nepodnošljivo mi fališ.
LARA: Jednog dana ću ti faliti malo manje…
MIA: Teško mi je to zamisliti.
LARA: Možda bi pomoglo da dio vremena utrošiš na razmišljanje o tome što želiš raditi u životu.
MIA: To je isto dosta depresivna tema…
LARA: Ne mora biti. Gledaj na to kao na novi početak.
MIA: Za novi početak treba volje i energije…
LARA: Život nam servira mnoga sranja. Nekad veća, nekad manja. Ali ja istinski mislim da je sreća jednim dobrim dijelom pitanje odluke…
MIA: Jesi li bila sretna kad su ti dijagnosticirali rak?
LARA: To spada u kategoriju sranja koja ti život servira… Ovo ostalo i dalje stoji.
MIA: Ne odlučiš samo jedno jutro uz kavu da ćeš od tog trenutka nadalje biti sretan.
LARA: Zašto ne?
MIA: Zato što to ne ide samo tako…
LARA: Ne slažem se. U velikoj smo mjeri sami odgovorni za svoju vlastitu sreću. Za svoj vlastiti smisao.
MIA: Nadam se da si ti svoj stigla naći…
10. SCENA
Nekoliko tjedana kasnije.
Mia leži na kauču. Čuje se zvono na vratima. Mia ga ignorira. Zvoni joj mobitel, ignorira ga. Ulazi Tihana.
TIHANA: Vidim živa si, budna si. Zašto me ignoriraš?
MIA: Tihana?!
TIHANA: Da. Tihana. Tihana kojoj se ne javljaš na pozive. Tihana kojoj ne odgovaraš na poruke zadnja dva dana. Tihana kojoj ne otvaraš vrata kad pozvoni. Ali Tihana te zajebala. Tihana ima tvoj rezervni ključ.
MIA: Tihana nije dobila ključ za ovakve situacije.
TIHANA: Tihanu nije briga. (Odmjeri ju) Izgledaš ko drek.
MIA: I ja tebe volim.
TIHANA: Znam. Tko me ne bi volio. Donijela sam ti hranu. Pretpostavljam da odlazak u trgovinu nije dospio na „to do“ listu.
MIA: Presvlačenje iz pidžame nije dospjelo na „to do“ listu.
TIHANA: Vidim… Kao ni češljanje.
MIA: Uvodim novi trend.
TIHANA: Ljudi će biti osupnuti!
MIA: (Gleda u vrećice) Što si mi donijela?
TIHANA: Zdravu hranu.
MIA: Kako si mogla?!
TIHANA: Ne brini. Među svim tim voćem i povrćem je i pokoji Snickers.
MIA: I ja mislim.
TIHANA: Inače? Posao? Muž? Djeca?
MIA: Dobro su, hvala.
TIHANA: A ti?
MIA: Ne možemo svi biti dobro.
Tišina.
TIHANA: Kako bi bilo da s nekim razgovaraš?
MIA: Razgovaram s tobom.
TIHANA: Mislim s nekim tko je profesionalac.
MIA: Psiholog?
TIHANA: Pametnija si nego što izgledaš.
MIA: Ne treba mi psiholog…
TIHANA: Srećo, nekad se ne možeš sam izvući iz govana. I to je u redu…
MIA: Okej sam.
TIHANA: Ne znam kad sam zadnji put vidjela nekoga tko je manje okej. I to je normalno. Ostala si bez Lare. Ne možeš biti okej. Ali možeš početi raditi na tome da u bližoj budućnosti budeš mrvicu bolje nego sad. Pa onda još mrvicu. Pa još mrvicu. Pa da ja možda ne budem u predinfarktnom stanju svaki put kad mi se ne javiš po dva dana.
MIA: Oprosti… Neće se ponoviti.
TIHANA: I bolje ti je. Znaš koliko mi je trebalo da nađem tvoj ključ?!
MIA: Kad bi tu i tamo pospremila stan…
TIHANA: To se zove kreativni nered.
MIA: To se zove neuredni nered.
TIHANA: (Gleda oko sebe) Prava se javila.
MIA: Stvarno je svinjac…
TIHANA: Vratimo se na bitne stvari. Mislim da bi ti razgovor s nekim zbilja koristio.
MIA: Nisam sigurna da bi mi to pomoglo.
TIHANA: Meni je pomoglo…
MIA: Išla si kod psihologa? Kad?
TIHANA: Kad mi je mama umrla.
MIA: Nisam to znala…
TIHANA: Evo sad znaš.
MIA: Nisam baš oduševljena idejom da nepoznatoj osobi pričam o sebi…
TIHANA: Postavi si to ovako. Da uganeš gležanj, bi li išla na hitnu?
MIA: Bih.
TIHANA: Da imaš problema sa želucem išla bi doktoru?
MIA: Da…
TIHANA: I da imaš glavobolje, da slomiš ruku, imaš smrznuto rame, probleme sa štitnjačom i bolove u leđima?
MIA: Daaa Tihe, išla bih kod doktora…
TIHANA: Zašto onda ne bi išla nekome kad te boli (pokazuje na prsa) tu unutra…?
Tišina.
MIA: Dobro…
TIHANA: Dobro?
MIA: Da. Naći ću nekoga…
TIHANA: Kakva slučajnost, evo baš imam kontakte dva psihologa koji stižu s dobrim preporukama.
MIA: Trebala sam znati da si već sve isplanirala.
TIHANA: Znaš mene. Evil mastermind.
MIA: Hvala Tihe.
TIHANA: Nema na čemu srećo. Bit će sve okej. Ne sad. Ni idući tjedan. Ni idući mjesec. Ali jednog dana hoće. Jednog dana ćeš se probuditi i bit će malo lakše. Obećajem.
Lara je u pozadini i promatra ih.
11. SCENA
Nekoliko tjedana kasnije.
Mia ulazi u stan. Razgovara na mobitel.
MIA: Ajme Tihana nisam te odmah nazvala jer sam htjela malo biti sama sa sobom i srediti misli. … Da, dva sata sam se šetala. … Kozo, neće mi organizam pasti u šok od toliko svježeg zraka. … Bilo je dobro, da… Svidjela mi se. Nisu mi se doduše svidjele neugodne tišine u kojima čeka da joj odgovorim na neko pitanje na koje ne želim odgovoriti… Da, ići ću opet. … Da, dogovorila sam idući termin… Ajde. Briši. Vidimo se sutra. Pusa.
LARA: Dobro je da si počela s nekim razgovarati.
MIA: Nije bilo zabavno.
LARA: Jeste li pričale o meni?
MIA: Pričale smo samo o tebi…
LARA: Osjećaš li se bolje?
MIA: Ne znam. Možda? Malo…
Tišina. Mia skida kaput, rasprema stvari.
MIA: Imam grižnju savjesti…
LARA: Zašto?
MIA: Tjerala sam te da ideš na sve moguće pretrage i preglede.
LARA: Nisi me tjerala…
MIA: Mislim da si pred kraj išla na preglede samo da ja budem mirnija.
LARA: Djelomično. A djelomično sam išla jer sam se i ja nadala da se još nešto može napraviti.
MIA: Mnogo puta sam se pitala u kojem trenutku si se prestala nadati…
LARA: Kad mi je tijelo počelo davati signale da posustaje.
MIA: A ja se nisam dala… Tjerala sam te i da jedeš razno razne zdrave gadarije, a sve što si htjela je masni hamburger. Izjeda me da sam ti branila sitna zadovoljstva i non stop prigovarala da se moraš paziti. Trebala sam te pustiti na miru. Zdrava hrana ionako nije pomagala. Ali to onda nisam htjela prihvatiti.
LARA: Jela sam junk food kad bi ti otišla doma.
MIA: Onda dobro…
Tišina.
MIA: Sinoć sam te prvi put sanjala… Sjedila sam na klupi u parku. Puhao je vjetar i raznosio suho lišće. Došla si i sjela pokraj mene na klupu i rekla mi “Bit će sve dobro, ne brini”. Ja sam trepnula i više te nije bilo… Samo ja i suho lišće koje raznosi vjetar… Ali osjećala sam neki mir… Jutros je slon na prsima bio malo lakši…
12. SCENA
Dva mjeseca kasnije.
Mia ulazi u stan s velikom kutijom u rukama. U stanu je sad na raznim mjestima nekoliko kartonskih kutija
LARA: Je li ovo zadnja tura?
MIA: Je. Sve je spakirano i podijeljeno. Ne bi čovjek rekao da si imala toliko stvari…
LARA: Ti se ne javljaj.
MIA: Ha ha.
LARA: A vidim da ti nije dosta i da si donijela još jednu kutiju?
Mia stavlja kutiju na stolić. Sjedaju na kauč.
MIA: To je zadnja tura tvojih dnevnika, pisama, razglednica, slika, bilježnica iz osnovne škole… Tko zna što sve ne. Imam tri kutije tvojih papira i bilježnica. Nisam htjela ništa baciti dok sve pažljivo ne pregledam. Ali ne mogu još…
LARA: Ima vremena. Kad budeš spremna.
MIA: Tvoje cure su jučer došle odabrati što žele. Uzele su neke knjige, fotke s putovanja i fotke na kojima ste izrazito fotogenične i beljite se. Odabrale su i neke komade nakita, ostalo sam ja uzela.
Mia prebire po kutiji.
MIA: Nemam pojma što tu sve ima… (Vadi jedan papir) Ajme sjećaš se ovoga? “10 razloga zašto je Lovro šupak i ne treba mi”.
LARA: Kako da zaboravim, to je bila jedna od tvojih metoda za liječenje prekida.
MIA: Dosta efektivna moraš priznati. U roku od mjesec dana si bila kao nova.
LARA: Kad je Lovro zbilja bio prvoklasni kreten.
MIA: A vidi ovo molim te… Putovanje u London. Natjerala si me da te slikam pokraj apsolutno svega. (Oponaša ju) “Ako nisam na slici onda mogu komotno downloadati fotku s googlea.”
LARA: Mislila sam da ćeš me u top staviti.
MIA: Bilo nam je lijepo u tom Londonu…
LARA: Uvijek nam je bilo lijepo kad smo bile skupa.
MIA: Osim kad si bila u žestokom pubertetu i fuck the system fazi.
LARA: Ajde, ajde, obožavala si me i tad.
MIA: Da. Pogotovo kad si recimo bez pitanja uzimala moju odjeću. I nosila ju na razno razne tulume na koje nisi smjela ići.
LARA: Ti nikad nisi imala buntovničku tinejdžersku fazu…
MIA: Zato što si u životu trebala barem jednu stabilnu osobu.
LARA: Zahvaljujući tebi sam odrastala normalno.
Mia dalje kopa po kutiji. Izvadi novi list papira i čita u sebi.
LARA: Što si našla?
MIA: Tvoj popis… Stvari koje si htjela napraviti kad ozdraviš…
“1. Krenuti na tečaj argentinskog tanga
2. Otputovati na Tajland
3. Pjevati na karaokama
4. Skočiti padobranom
5. Tetovirati se
6. Promijeniti boju kose kad opet naraste
7. Konačno naučiti španjolski
8. Natjerati Miu da prestane raditi kao manijak”
MIA: Ništa od toga nisi stigla napraviti…
LARA: Kako ne, vidiš da sam te uspjela natjerati da prestaneš raditi kao manijak…
MIA: Super…
LARA: Ti bi mogla napraviti nešto s moje liste. Ne bi ti škodilo malo avanturizma u životu.
MIA: Da. Pogotovo argentinski tango s moje dvije lijeve noge.
LARA: Padobran?
MIA: Sjajno paše uz moj paralizirajući strah od visina.
LARA: Evo, boju kose si promijenila.
MIA: Ne rugaj se sijedoj gospođi u godinama.
LARA: Španjolski si i ti htjela naučiti.
MIA: Hermana, ja španjolski već hablam. Donde esta la biblioteca.
LARA: A što mislimo o Tajlandu?
MIA: To već može. Plaže su lijepe.
LARA: Tamo pjevaš na karaokama u nekom beach baru i spontano si istetoviraš neku tajlandsku riječ za koju misliš da znači hrabrost a zapravo znači piletina s curryjem.
MIA: Eto. Sve smo isplanirale… Još da i ti tamo budeš sa mnom…
Mia u tišini pregledava stvari po kutijama. Tu i tamo vadi pojedine fotografije i gleda ih.
MIA: Žao mi je što nisam s tobom pričala o smrti… Što više mislim o tome, sve me više muči… Par puta si pokušala započeti razgovor a ja sam promijenila temu. Nisam htjela razgovarati o tome… Nisam htjela razgovarati o tome što će se dogoditi kad te jednog dana više ne bude… Ne znam što se dogodi kad umreš… Saznat ću jednog dana kad se ti i ja opet sretnemo. Do tada ćeš mi biti u šuštanju lišća i hujanju vjetra. Kao u onom snu na klupi… Bit ćeš mi blizu svaki put kad zapuše topli vjetar. Svaki put kad vjetar bude nosio suho lišće. I svaki put kad se na nebu pojave oblaci koji izgledaju kao šećerna vata…
13. SCENA
Mjesec dana kasnije. Lara je u prostoriji. Kartonske kutije s Larinim stvarima su uredno posložene. Jedna je na stoliću. Mia ulazi u stan. Nosi vrećice.
LARA: Bila si u trgovini?! Šok nevjerica! Majoneza u frižideru više neće biti usamljena!
MIA: Ne znam zašto ali imam potrebu za hranom. Čak možda nešto i skuham.
LARA: Vladavina junk fooda konačno dolazi svome kraju.
MIA: Sutra imam intervju za posao… Onaj lifestyle portal.
LARA: Držim fige.
MIA: Tihana je već praktički otvorila šampanjac…
LARA: A ti?
MIA: Malo sam nervozna…
LARA: Rasturit ćeš, sigurna sam.
MIA: Nadam se. Imala sam dosta vremena razmisliti što želim raditi i ovo mi se čini kao nešto što bi mi moglo odgovarati.
Zvoni mobitel.
MIA: Hej Luka… ma ništa, evo upravo sam došla doma. … Da, da, vrijedi. … Vidimo se večeras. Bok.
LARA: Oho…
MIA: Ništa oho. Samo idemo na cugu.
LARA: Dugo se niste vidjeli.
MIA: Par mjeseci…
LARA: Misliš da će opet inzistirati na dubinskim analizama?
MIA: Nemam pojma. Tko bi znao… Možda neće. Možda je već u novoj vezi.
LARA: Želiš li da bude u staroj vezi? S tobom?
MIA: Nemam pojma. Bit ću pametnija nakon što se vidimo…
Mia počne pospremati. Na stoliću ispred kauča je i dalje kutija s fotografijama i pismima - stvari su razbacane po cijelom stoliću.
MIA: Još uvijek nisam sve pregledala… (Pregledava papire) Pazi molim te što sam jučer iskopala. Tvoja bilježnica iz hrvatskog. Četvrti osnovne. Gledaj ti taj uredni rukopis!
Sjeda na kauč. Lista bilježnicu.
MIA: “Jesenske boje”. “Stiže zima”. “Proljeće i ja”. Učiteljica ti je bila jako kreativna s temama za sastavke… (Lista dalje) “Kad nekoga više nema”. Čekaj to su vam zadali u školi kao naslov za sastavak?!
LARA: Taj put smo mogli pisati o čemu smo htjeli.
MIA: I onda si ti pisala o tome što se dogodi kad nekoga više nema?
LARA: Da… Ne sjećaš se? To je bila one godine kad je tata umro. Ja sam imala devet godina i nije mi baš do kraja bilo jasno što se dogodilo. Mama nije htjela razgovarati o tome. Ili nije mogla… Prvo mi se činilo da se ništa nije promijenilo jer ga preko tjedna ionako nije bilo. Vikendima je dolazio kući. Ali onda ga nije bilo jedan vikend. Pa drugi, pa treći… Nikako da konačno dođe. Pa si mi ti morala objasniti da tata više nikad neće doći kući. Bilo mi je malo jasnije zašto ste i ti i mama tako tužne. Onda sam i ja bila tužna s vama. Kad sam te pitala kad ćemo prestati biti tužne, kad će nam tata prestati nedostajati, ispričala si mi priču o ožiljku…
“Kad nekoga više nema… To je kao kad je lijep dan i trčiš po parku
i super ti je, a onda padneš i ogrebeš si koljeno, pa ti ide krv. Pa te jako,
jako boli. A onda ti prestane ići krv i imaš ranicu, pa te boli malo manje.
A onda ta ranica zaraste i boli te još manje. Pa onda imaš krastu i boli te
još malo manje. Onda prođe još vremena, pa više nemaš krastu i ne boli
te skoro uopće. Imaš samo ožiljak. I ne boli te više… Ali znaš da je tu nekad
bila ranica. I da te nekad boljelo. A ožiljak postaje sve bljeđi, ali nikad skroz
ne nestane. Samo ga se više ne sjetiš svaki dan, sjetiš ga se sve rjeđe i rjeđe…
A kad ga se sjetiš, ne misliš na to kako te boljelo, nego kako je bio lijep dan
i kako ti je bilo super trčati po parku…”
KRAJ